OLDRŽIH MIKULAŠEK (Čehoslovačka) – RUKAVICA ILI ŠTA MI JE PRIČAO RAZVEDENI MUŽ

Obećan 

pa zato i pojeden,

tugaljivo sporo

šta vi o tome znate,

kako se teško živi pod mrakom,

a može to da bude i glava u crnom taftu

ili srce sa spuštenim vizirom 

ili suza koja se spušta

sa vrelim olovom u utrobu,

tugaljivo sporo,

ili pogled

spori, neprijatni, prebacujući

što znate vi o tome,

gospodine?

217732751_640

Nosači su otišli.

Konopci su jauknuli

pod težinom ormana

jedan se otvorio

izletela je iz njega duša s mirisom naftalina,

konopci su pucali pod teretom postelje,

mrtva ljubav uvek je mnogo teža  

kao gotovo svi mrtvaci

a u stanu tišina,

tako da se čula bela tuga moljca

odjednom bez kuće,

bezvučna tuga

ogrlice od sedefa

koja uzalud traži vrat…

Rosita Delfino

 

Najbolje je pobeći pred nesrećom.

Ali već čujem

kako me neko psuje.

„Zar ne vidite da i ja imam kofer.“

Moje osećanje bilo je spušteno do kolena,

ali branio sam se,

izvinite, gospodine,

i ja se branim do poslednjeg daha,

ne znate kako je to teško,

svako diše iz poslednjeg daha,

zašto odjednom svi tako dišu?

300133_627165047309186_2087197431_n

 

Obećan,

i zato i pojeden,

šta znate vi o tome,

kako se teško živi pod mrakom,

može to da bude i domaći oblak

ili divlja guska –

kroz vazduh onda leti krik

iz napuštenih krajeva,

znate, pokrene se srce

a s njime nebo i zemlja,

kroz noćnu tišinu punu zvezda

digne se krik –

a u njemu plač,

visoki krik,

kako visoko lete guske,

visoki krik,

nošen tugom, bolom i prekorom:

„Šta ja sve nisam…i zašto?“

Pod belom tavanicom

beli umivaonik a na njemu, dakle, na njemu 

gumena rukavica,

neprirodno mala

i tako sama,

tako napuštena,

ima samosvojih pet prstiju

a i oni su otišli,

možda da naprave pesnicu,

pesnicu tako očajnu

da se postidela i Bet al Džausa

u koju stane milion sunaca.

1185961_700631686629188_594398984_n

 

Govorim  samome sebi da sam nevin.

Doručkujem

kao svi moji prijtelji

i neprijatelji kafu,

i kad ta rukavica…

gumena…

kao posle operacije…

kao da su me izbacili – 

doručkujem,

ali obećan

ja sam pojeden,

jedva to ko sluti

šta je to biti obećan

i živeti pod mrakom,

može to da bude glava u crnome taftu

ili srce sa spuštenim vizirom

ili suza koja se spušta

sa vrelim olovom u utrobu,

tugaljivo sporo,

ili pogled,

spor, tugaljiv, koji jede

jer sam obećan…

4051801512_c8c3687329_z

 

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s