Da se volimo kao cveće
u nama samima
Da rastemo na živoj
granici reči
Ja sam A
kruna uzvika,
ti si U
zimogroživi cvet.
Da se volimo kao cveće
u nama samima
kao usamljena slova
u unutrašnjosti reči
O, ti reči
pol i matrica
iz koje se rađa
sva budućnost
Da se volimo kao cveće
u nama samima
u vama samima
u njima samima,
kao cveće, samo kao cveće,
belo cveće,
cvetovi jabuke.
Данас пламсаш само од крви најбољих,
Што су мачу дали своја тијела справна,
Бљештећи у духу и у чистој вољи,
Божанствена, Света земљо Православна.
Јуче, Ти си била моћна и велика,
И за усне дјеце мљеко, мед и вино,
Док се не скрхаше под градом челика,
Груди Твоје дјеце, српска краљевино!
Сјутра, сабирући и данас и јуче,
Засјат ћеш у духу и у живој моћи,
Јер ће славу слома унуци да уче,
Као зору спаса посље тешке ноћи.
Ал ни нови народ, нити понос међа
Неће више моћи онај да Ти врати
Поносити поглед, испод храбрих вјеђа
Што су знале дивски у понор гледати,
Твоје мирно чело пред прјетњом удеса,
И вијањем вјетра страве и страхоте,
И молитву тавну у глува небеса,
То је „данас“ врјеме највеће љепоте!
Sedi. Glava joj je oslonjena na dlan, dok drugom rukom
ka svetlosti okreće stari prsten
naš razgovor satima dobuje
kao kiša po prozoru, te nam se čini
da je sad letnja oluja usred avgusta
Ustajem, kuvam čaj, vraćam se
gledamo se
onda ona kaže (i to preživljavam
uvek iznova – kaže: Ne znam
da li je seks iluzija
Ne znam
ko sam bila dok sam radila takve stvari
ili šta sam rekla da sam
i da li sam želela da osetim
ono o čemu sam čitala
i ko je zapravo to bio sa mnom
i da li sam znala, čak i tada
da postoji sumnja oko tih stvari
Некад понекад
а понекад често
осећам
појешће ме оно
што годинама гутам
Сатрап је казао блудници да отрује песника из Сусијане који му се руга.
– Отруј га, свештенице љубави, јер ми се руга. Ако га отрујеш, даћу ти златан појас и седам најлепших паунова из мога парка, и мога коња, и мога кувара. Он хоће да ми метне наглаву капу од хартије и на мене обеси прапорце лудака. Он се руга моме шлему имом штиту. Кад беседим народу који плаче од узбуђења, он ми се смеје једини. Отруј га, свештенице љубави, и ја ћу ти дати галију на мору и дворове у пољу. Јер кад мој гнев оде у народ да му покажем моју силу и да га казним, проливши његову крв, и запаливши његову жетву, и отевши његове жене, осећам на себи поглед гордог презирања само тог једног човека. Отруј га. Даћу ти један град и налепши камен из мог жезла.
Али та жена није знала како се трује.
Тада сатрап рече: – Лажи га. Кажи му да си жена коју су протерали због врлине из неке далеке земље у којој се врлина прогони, и он е те сажаљевати. Кажи му да си мученица, и он ће те волети. Погледај га својим страшним очима и покажи му своје лепо тело, и он ће сањати о теби. Узми своје велове, и своје гривне, и своје мирисе, и играј му, и он ће те пожелети. Али немој престати него лажи и даље, лажи непрестано, лажи увек.
И он ће умрети само од те једне помисли: зашто нас лажу не само они који нас мрзе него и они које ми љубимо.
(Pesma posvećena Dušanu D. Pavloviću pešadijskom potporučniku koji je poginuo na solunskom frontu 06. 08. 1916. u dvadesetoj godini života.)
Bože mili gore na visini,
poklasmo se strašno s Bugarima,
na visokoj Čeganskoj planini,
na očima, mirnim jezerima.
Kad je bilo posle pola dana,
dok još sunce kazivaše lice,
navališe redovi dušmana
i probiše žice nasilice.
Al’ tad jurnu četa u šestaka,
od kostiju digoše se kule,
pred četom je potporučnik Dule,
a za njime šaka od junaka.
Začudi se planina Čegana,
tanka jela drhtnu na uvojke,
beše Dule lepši od devojke,
a hrabriji od Strahinjić Bana.
Pobegoše redovi došljaka,
ludo beže, ludu sudbu hule,
al’ pogibe potporučnik Dule
i izgibe šaka od junaka.
Još ostade crno razbojište,
noć rujavu kad obavi travu
i gavran se diže da poište,
mrtvu glavu, lepu i krvavu.
Blaženo jutro koje padaš
u svijetlom slapu u tu sobu,
već nema rane da mi zadaš,
počivam mrtav u svom grobu.
Možda ćeš ipak da potpiriš
pepelom iskru zapretanu —
jer evo, trome grudi širiš
čeznućem suncu, jorgovanu.
Dijeliš mi neke tihe slasti
kad o tvom žaru vidim knjige
na polici — i cijeli tmasti
vidik te sobe pune brige.
Za mene ipak nešto fali
u ovoj uzi bez raspeća,
na dragoj usni osmijeh mali,
u čaši vode kita cvijeća.
Blaženo jutro koje padaš
sa snopom svjetla u tu sobu,
već nema smrti da mi zadaš,
no vrati ljubav ovom Jobu.
Све је прошло. Пут брзо запишта,
И блеснуше сијалице горе.
Ти отиде према пристаништу,
Па изгоре у пламену зоре.
Прскали су дани као врела,
Мој се живот котрљао даље…
Али отуд где си сагорела,
Сваког јутра сунце сјај свој шаље.
А да могу да вратим речи…
Које сам давно другима дао:
Као казаљке сата
Што је тад стао…
У осмех пролећа – како их волим…
Кад птице југа дођу у госте…
Пошао бих сваку да молим…
Кад трешње тамне понуде боје…
Тражећи то да ми опросте:
Јер нису њихове – него су твоје…
Јер нису њихове – него су твоје…
Који дан смо данас
Ми смо сви дани скупа
моја драга
Ми смо сав живот
моја љубави
Ми се волимо и живимо
Ми живимо и волимо се
А ми не знамо шта је то живот
А ми не знамо шта је то дан
А ми не знамо шта је то љубав
Пада снег бео. Над белином ствари
Свест сама лута за незнаним смером.
Нит ја за кога, нит ко за ме мари,
Нити се тешим каквом добром вером.
Празан је дом и свет је празан цео.
Пада снег бео,
Пада снег бео.
А ја бих хтео бол и жеље дуге
И да сам вољен, вољен и да волим,
Да грлим радост ил колена туге,
Хтео би да се безутешно молим
Огромном нечем, чега сам ја део.
Пада снег бео,
Пада снег бео.
И свет је празан. Белином засути
Друмови лепи, који срећи воде.
Срце је мирно, срце моје ћути,
Тек као бледе тишине да ходе
Снег пада, пада дан убоги цео,
Пада снег бео,
Пада снег бео.
И видјех заставу праотаца изгажену
У блату,
Раздерану и заливену
Крвљу народа мог.
И видјех душмане како се веселе
И многе из народа мог,
Нико да устане
нико да подигне заставу народа мог.
И бол ме изједе и срам ме обузе
Неподношљив срам,
Плач предака и ридање с неба
Крвљу народа мог.
И кад видјех да сваки јунак оклијева
Ја најнезнатнији у у роду свом,
У страху Божијем
Подигох заставу народа мог…
Мог…мог…
udicazasrce 