SUNCE
Ne dolazi da bi te potražilo.
Onaj koji ga želi, izlazi sam napolje.
SUBOTNJE VEČE
Zašto to subotnje veče dolazi i odlazi
i viri unutra?
Već puni sat dolazi i odlazi, već puni sat.
SLOBODA
Sloboda, prijatelji, zahteva veliku pomnost,
ni za sekund je ne bi trebalo izgubiti iz vida,
nemojte se nikako zanositi.
Najstrašnije je
što su me zatvorili u tom zatvoru;
uzeše ključeve i iščezoše.
Najgore je što ne znam
koliko je zatvor veliki,
ne znam njegovu zapreminu
da bih i ja napravio, konačno,
kao čovek,
pokušaj bekstva.
Možda u našem detinjstvu nema dana proživljenih s tolikom potpunošću kao onih za
koje smo verovali da smo ih propustili bez života, onih koje smo proveli uz omiljenuknjigu.
(Marsel Prust)
Steći naviku čitanja znači izgraditi si utočište zaštićeno od gotovo svih jada života.
(Somerset Mom)
Ljudi kažu da je život prava stvar, ali ja više volim čitanje.
(Logan Persol Smit)
<div „=““>
Na samom početku jednog svog eseja Danilo Kiš kaže: „Kada u prvi plan književno-teorijskih razmatranja dospe definisanje žanra, to i takvo stanje najčešće svedoči o njegovoj stagnaciji.“ Možemo li i čitanje promatrati kao svojevrstanžanr? Danas i ovdje, kad kratkoročna najezda knjiga na trafike kao da polako jenjava, kad se na televiziji i u dnevnim novinama knjige i čitanje reklamiraju na uglavnom banalne načine, kad čitanje kao da traži definiciju, kad se objavljuju knjige o istoriji čitanja (a istorije se uglavnom pišu o već prohujalim vremenima) i kad se objavljuju zbornici na temu kako čitati (a takvi se pak naslovi obično odnose na teme o kojima nešto tek treba da naučimo), da li je čitanje u stagnaciji, u krizi?
BIBLIOTEKA – OBLIK RAJA: Fenomen čitanja srž je judeokršćanske civilizacije, srž svih monoteističkih religija nastalih na Bliskom istoku. Jevreji su poznati kao „narod knjige“. U istoriji kršćanstva poznata je često komentirana priča o konačnom preobraćenju svetog Avgustina. Avgustin je, naime, zna to i Mik Džeger, htio postati svetac, ali što je kasnije moguće. Jednom je prilikom, međutim, Avgustin sjedio u vrtu i čuo je glas (dječiji, anđeoski) i riječi tole, lege što je sebi protumačio kao uzmi, čitaj. Uzeo je Bibliju, pročitao neku od poslanica svetog Pavla i napokon postao kršćanin. Kad je riječ o islamskom stavu prema čitanju, izuzetno je znakovita činjenica da je prva riječ objavljena poslaniku Muhamedu bila riječ ikre, a ona znači upravo – čitaj. Počeci čitanja u nekom su smislu, dakle, povezani s religijom i možda baš to i jest razlog da i ateisti u činu čitanja nalaze nešto sveto. Ambivalentno shvatanje fenomena čitanja u srednjovjekovnoj Evropi lijepo je „uhvatio“ Umberto Eko u glasovitom Imenuruže.
In omnibus requiem quasevi,
et nusquam inveni nisi in angulo cum libro
(U svemu sam tražio mir, ali ga ne nađoh nigdje osim u kutu s knjigom), kaže Eko, neposredno prije no priču preuzme Adson iz Melka. Knjige su zamijenile jednu (svetu) knjigu kao što mnoštvo zvijezda zamijeni sunce. Od jedne knjige koja je trebalo da bude vodič do raja došli smo do biblioteke, a biblioteka je, kao što reče Borhes, jedan od oblika raja. S Don Kihotom čitanje dobiva kvalitativno novu dimenziju. Romanom o vitezu zaluđenom (viteškim) romanima nastaje žanr koji će mnoge zaludjeti. Ričardson, Laklo, Gete, Gogolj nastavljaju ići Servantesovom stazom, istovremeno je utabavajući i proširujući, a likovi poput Lorensa Sterna i Denija Didroa biraju put kojimse rijeđe ide. U vrijeme Dikensa i Dostojevskog čitanje je na vrhuncu slave: čitanje je u isto vrijeme i čitanje, i ono što je danas televizija. No kratko traju dani slave; već s Floberom počinje vrijeme zlatarske dekadencije. Ema Bovari čita kao i Don Kihot, no njezina je pobuna manje uzbudljiva. Čitanje se sa ulice vraća u biblioteku, u raj.
<div „=““>
Opis funkcija mozga, iz prepisa Aristotelovog spisa „De anima“ iz petnaestog veka
ČITANJE JE ŽIVOT: Istorija čitanja u dvadesetom vijeku preklapa se djelomično sa milijardama privatnih istorija čitanja. Dvadeseto stoljeće u svom stavu prema čitanju često kao da varira davnu religijsku ambivalenciju: čitanje je dobro ako je u svrhu učenja, a loše ako je u svrhu zabave. Kome se nije desilo da u školi pod klupom čita strip u vrijeme dok nastavnica zapravo želi da svi čitaju nekog (obično) dosadnog lektirskog pisca. Takvo kršenje discipline, ako biste bili uhvaćeni, smatralo se dosta ozbiljnim, a moglo je završiti i konfiskacijom dragocjenog stripa. Ni u školi se, dakle, čitanje nije smatralo apriori dobrim. Problem je, naravno, u uživanju, u višku uživanja, u hedonizmu, a bez hedonizma u čitanju ni samo čitanje nema previše smisla. Ima u svim vremenima i onih što čitanje žele predstaviti kao muku, onih vječitih književnika i fariseja koje ponajviše vrijeđa činjenica da neko u tom čitanju – što je za njih patnja i muka – uživa. Obično su smrtno ozbiljni i obično čitanje izjednačavaju sa odricanjem, odricanjem općenito, a posebno sa odricanjem od života. Žele da ih se smatra svecima jer su se života odrekli, no (pravog) života oni zapravo nikad nisu ni imali. Bješe li ono Kami što reče da mnogo čitanja vodi prema životu, a malo čitanja odvodi od života? Jer, čitanje je život! Možda frojdovski zvuči, no sve te dihotomije koje između života i čitanja postavljaju neprelaznu rijeku plod su seksualnih frustracija, plod su izjednačavanja života i seksa, a na fonu one Štulićeve da svako plaća za ono što mu fali. Legendarni Milerov Van Norden kazao bi ovako: „U knjizi se može uvijek nešto naći, čak i u lošoj knjizi… ali pizda je naprosto čisti gubitak vremena…“ Oni koji su čitali Rakovu obratnicu znaju da Van Norden tek nakon što izgovori ovu rečenicu krene za prvom ženom koju vidi.
<div „=““>
ZNAKOVI PORED PUTA: Mnoge literarne antiutopije predskazivale su smrt čitanja kroz vizije totalitarnih zabrana i spaljivanja knjiga. Danas, međutim, mnogi veću opasnost vide u demokratskoj nivelaciji svega postojećeg. Koji je efikasniji način da se uništi konkretna kap vode: obrisati ju krpom ili baciti ju u more? Način na koji Oktavio Paz brani poeziju primjenjiv je, međutim,mutatis mutandis i na čitanje. Usprkos svemu, nikad više ljudi nije čitalo nego danas. Dobro, citirajući Štulića mogli bismo kazati „a i to što čitaju – krive stvari čitaju“, ali ipak ima i onih što čitaju prave stvari, one knjige za koje je Kafka pisao – i Mangel ga citira – da su nalik na sjekiru za smrznuto more u nama. A ako antiutopije i jesu pune noćnih mora o spaljivanju knjiga, nama danas trebaju utopije, snovi o bratstvusanjara. Učitelj bira učenika, a knjiga ne bira čitatelja – rekli bi apologeti usmene kulture; tačno, no tačno je također i da čitatelj bira knjigu, da zapravo bira knjige. Knjige koje volimo su znakovi pored puta, a bliski će se ljudi ravnati po istim znakovima. Čovjek čita u samoći, no svaka mu knjiga, čak i neka šopenhauerovska apoteoza samoće, zapravo govori da nije sam.
***
Tuga me muči i peče neprestana,
Svakoga dana – vazduha manje, teže dišem,
Sujeti šarenoj što bleska sa svih strana
Ne mogu dušom da pripadam više.
Već dugo mi je život tuđ…Sve za čim žudih,
Sve u dalj što zove, ispade varka sanja.
Prevro je opoj krvi, led je u pobudi,
I samo jad je živ, i bol skorašnjih rana.
1883.
***
O, jadna draga! Put te rani,
pogled ti prazan, cvet tvoj ubran.
Uđi kod mene, dušom dani.
Potamnevši, već trne sumrak.
Otkuda stižeš, gde si bila,
ja ne pitam za te trenutke.
Tek moje ime reci, mila,
zagrliću te, srećan, ćutke.
Smrt i Vreme su vlast na zemlji –
al` ko vladare ih ne slavi.
Jer, kružeći, sve prahu stremi,
večno je samo sunce ljubavi.
1887.
***
Sa ljubavlju večnom, sa azurnim okom,
tiho ona prijatelju zbori:
Znam, verniji nisi od vala na reci,
a na vernost kleo si se meni.
Izdade me. Ali, tom izdajom, reci,
zar si mogo srce moje da izmeniš?
1878.
***
Sa zapadne strane lahor
dogna suze neke.
Jeca nebo, šuma plaho
ljulja granje smreke.
To ravno iz kraja mrtvih
vapaji se viju.
Osetiv to, srce drhti,
suze liju, liju.
Zapadni se vetar stiša,
nebo se ozlati,
al` iz kraja mrtvih, više
srce se ne vrati.
2. jun 1892.
***
Vidiš li, druže? Ispod nebesa
sve što se vidom prima,
samo je sen, i samo blesak
nevidljivog očima.
O, prijatelju, zar ne čuješ
da žića vreva bučna
samo je eho, dopro brujem,
uzvišenih sazvučja?
Zar ne osećaš, moja drugo,
na svetu šta možemo?
Tek to što srce srcu drugom
u pozdrav šapne nemo.
1895.
OKO VEČNOSTI
„I nemaj drugih bogova,
osim Mene“
Sama, sama, nad zemljom hraniteljskom
zvezda je, s plamom,
i vuče u dalj, nebeskim puteljkom,
ka sebi – tamo.
Ne, našto? U tom večnom oku, gore,
čuda je svih blesak,
i sveg života tajanstveno more,
i nebesa.
I taj je pogled tako blizak, jasan,
zagledaj se u njega,
ti sam postaćeš – beskrajan, prekrasan –
car svega.
Bura i noć se, tamom, spore,
krik vetra čujem kroz pustinju.
On ko skitnica, o prozore
lupa i traži milostinju.
Daću mu svoju tajnu slepu,
tugu što srce krišom kosi –
nek je razveje on kroz stepu,
nek je sa sobom u dalj nosi!
Породица Настасијевић је једна од најзначајнијих и најкреативнијих у целокупној српској култури. Куће у којима је живела ова породица биле су својевремено, у дугом периоду, значајно стециште београдских интелектуалаца. Међу онима са којима су се Настасијевићи интензивно дружили, био је и Гаврило Принцип, који је често свраћао у њихову кућу у Београду.
Њихов отац, Никола Лазаревић, доселио се с мајком из Охрида У Брусницу као шестогодишњак. У знак захвалности према ујаку Настасу Ђорђевићу (градитељу горњомилановачке цркве Свете Тројице) код кога је изучио градитељски занат, одриче се мајчиног презимена и од ујаковог имена прави ново презиме, Настасијевић
Сваки од четворице браће Настасијевић имао је најмање по један уметнички дар. Живорад је био сликар, Светомир композитор, а Славомир и Момчило били су књижевници. Имали су и три сестре: Наталија је рано преминула, Славка је била чувена професорка физике у Четвртој мушкој гимназији, а Даринка историчар.
Од свих Настасијевића данас је најпознатији Момчило. Мало је личио на време у коме је живео, па га оно није ни прихватило.
„U krugu svojih vršnjaka, modernista, Momčilo Nastasijević (1894-1938) liči na belu vranu. Živeo je u Beogradu tiho i usamljeno, zatvoren u svoj svet, daleko od literarne vreve kafane „Moskva“ i drugih mesta gde se stvarala moderna književnost. Bio je atavistički vezan za tradicionalne, porodične forme okupljanja, pun nepoverenja prema modernom životu, „pustinjak u gradu“. Zaziranje od javnosti vidi se i u njegovu književnom radu. Pisao je mnogo a objavljivao malo. Za života su mu izišle samo tri knjige: zbirka pripovedaka Iz tamnog vilajeta (1927), drama Međuluško blago (1927) i zbirka pesma Pet lirskih krugova (1932). Nijedno od tih dela nije imalo šireg odjeka kod čitalaca niti je privuklo veću pažnju kritičara. Posle smrti iza njega su ostali sanduci rukopisa od kojih je velik deo, ali ne sve, izišao u izdanju njegovih Celokupnih dela (1938-1939), koje je priredio S. Vinaver.“
Превише је био повучен, сам, а и писао је онако како нико други око њега тада није писао. Лепота његових песама, приповедака, драма и есеја уочена је тек половином прошлог века, кад он више није био жив. Па ипак, без обзира на то што је стваралаштво Момчила Настасијевића данас прихваћено и изузетно цењено, о њему се и даље говори као о загонетном песнику.
„Momčila Nastasijevića je Stanislav Vinaver nazvao „svecem srpskog jezika i srpskog književnog izraza“ Vinaver je u svom ogledu „Momčilo Nastasijević“ tvrdio da je se pesnik pred kraj sav pretvorio u „plamen i zračenje“ (12,85), i da mu je smrt bila „tiha, smerna,svetla i nasmejana od unutrašnjeg sijanja“ (isto). Zna se da je Nastasijević bio ne samo duboki pesnik nego i izuzetno častan i čestit čovek, asketa u ličnom životu, omiljen među prijateljima i među učenicima, koji je na samrtnoj postelji molio svoju sestru da ne zaboravi jednog prosjaka što mu je on, Moma, svaki dan na putu od kuće do Četvrte beogradske gimnazije, u kojoj je radio, davao milostinju. Zna se da je svojim bližnjima opisivao slike rajskih polja koja je u predsmrtnom bunilu video i da su mu poslednje reči bile: „Izađoh sasvim iz blata“.“
Биографски подаци не говоре много о његовој личности: рођен је 1894. године, основну школу и гимназију похађао је у Горњем Милановцу и Београду, током тих година учио је да свира на флаути и виолини, у последњем разреду гимназије дружио се с Гаврилом Принципом. Студирао је француски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, студије је прекидао због рата у коме је учествовао као добровољац зато што су га на војној регрутацији одбили због недовољне развијености.
„Momčilo Nastasijević je kao dobrovoljac obavljao pisarske poslove u glavnoj vojnoj stanici u Milanovcu. Iz ovog vremena potiču najraniji njegovi sačuvani radovi: tri pesme i u vidu dnevnika datirani Zapisi, uneseni u četvrtu knjigu ovih Sabranih dela (odsad skraćeno SD4). Kada je krajem godine počelo povlačenje srpske vojske, preko Kosova prema Albaniji, za njom je krenula i milanovačka vojna stanica. Put im je, međutim, bio presečen u Kosovskoj Mitrovici, pa su se morali pešice vraćati sporednim putevima ili bespućem, po zimskom nevremenu, krijući se od austrougarskih vojnih patrola. Nakon mesec dana lutanja i bekstva pred patrolama Momčilo je ušao u Kraljevo, ali je u gradu otkriven, uhapšen i sproveden u Kragujevac. Iz Kragujevca je usred dana uspeo da pobegne i, preobučen u seosko odelo, vrati se januara 1916. u Milanovac.Celu 1916. proveo je u kućnom pritvoru. Bila je to prilika da se ponovo vrati čitanju, pa i pisanju. Prema nekim svedočenjima, u kući porodice Nastasijević postojala je bogata biblioteka. Ali ona nije sačuvana. Nesumnjivo, za pesnika Nastasijevića bila je ovo prva prelomna godina: u rukopisu je ostao prilično veliki broj pesama i verzija u kojima se može pratiti okušavanje u vezanome stihu, i najviše u formi soneta.“
Кад је дипломирао, постао је професор Прве, а затим и Четврте мушке гимназије, и на том послу остао све до смрти.
С објављивањем књижевних дела почиње касније него његови генерацијски другови, и то тешко. Док Растко Петровић, Милош Црњански, Раде Драинац, Десанка Максимовић, Станислав Винавер објављују књигу за књигом одмах после завршетка Првог светског рата, Момчило пише споро. Миодраг Павловић, један од његових биографа, описује да се Момчило развија, експериментише у драми, прози и у стиху, пише есеје о књижевности и о уметности, много ради, али као да ради за себе а не и за читаоце. Готово све своје најбоље радове написао је неколико година пре него што је почео да их објављује: текст за музичку драму свог брата Светомира „Међулушко благо”, збирку приповедака „Из тамног вилајета”, збирку песама „Пет лирских кругова”, збирку приповедака „Хроника моје вароши”, драме „Недозвани” и „Господар Младенова кћер”.
Прво јавно признање књижевном дару и умећу Момчила Настасијевића било је и једино: 1927. године на књижевном конкурсу добија награду од 4000 динара за приповетку „Запис о даровима моје рођаке Марије”.
Те исте године, о свом трошку, штампа код тада важног и познатог издавача Цвијановића приповетке „Из тамног вилајета” и музичку драму „Међулушко благо”.
Цене га и посвећују му пажњу само његови пријатељи, читаоцима су његов сажет језик и стилске фигуре неразумљиви. „Он је узимао реч као чаролију звука и ритма, те испитивао каква се све дејства из ње могу добити”, написао је Миодраг Павловић. Међутим, такво и толико поштовање језика, његових корена, фолклора, мелодије речи, већини је било страно. И Момчило се све више осамљује.Тек је 1932. године објавио прву песничку збирку, „Пет лирских кругова”. Примећена је само у његовом најужем кругу. У тадашњим антологијама поезије заступљен је обично са по једном песмом, и то искључиво оном једноставног израза. Његове драме изводе само аматерска друштва.
Јануара 1938. године одржао је последњи час својим ученицима у Четвртој мушкој гимназији.
„Početkom 1938. ponovo se razboleo: 18. januara nije otišao u Četvrtu mušku gimnaziju da održi časove. Pod visokom temperaturom ležao je kod kuće dvanaest dana. Kad je temperatura opala, puls je pokazao da srce posustaje. Prenet je u Opštu državnu bolnicu, da bi bio pod stalnom kontrolom prof. Radosavljevića i prof. Todorovića. Uzrok bolesti do kraja nije ustanovljen. Po ponoći, licem na subotu, 13. februara, preminuo je Momčilo Nastasijević, ne napunivši ni četrdeset četiri godine. Sahranjen je u nedelju, 14. februara, na Novom groblju u Beogradu.“
Годину дана касније, његови пријатељи на челу са Станиславом Винавером и Милутином Деврњом, сакупили су новац и објавили целокупна дела Момчила Настасијевића. Стала су у девет књига. Али, ни то издање није заинтересовало читаоце за Момчила.
„Станислав Винавер је просто уживао да открије праве вредности и да их понуди на увид јавности. Пре Другог светског рата, када је умро Момчило Настасијевић, заложио је свој углед и уложио невероватан труд да његова сабрана дела угледају светлост дана.
Пошто држава није хтела да помогне у овом прегнућу (Винавер је молбу писао Милану Стојадиновићу лично), Винавер се ангажовао на све могуће начине – од писања текстова о покојном песнику до скупљања претплате за штампање ових драгоцених књига. Претплатио је не само себе, него и своју супругу. Тиме се одужио човеку кога је поштовао и волео, и у чијем је породичном салону проводио сате у интелектуалним разговорима и музицирању – Винавер је свирао клавир, а Момчило виолину или флауту.“
После Другог светског рата, у доба соцреализма, Момчила Настсијевића су одбацили као „ненапредног”. Замерано му је што су се његове „Приповетке” појавиле у избору Светислава Стефановића који је проглашен народним непријатељем па као такав и стрељан. Књига је објављена 1944. године у такозваном ратном колу Српске књижевне задруге, иако Настасијевић тада одавно није био жив. Може се рећи да је део наше културе заувек постао тек 1991. године, објављивањем критичког издања његових Сабраних дела које је приредио Новица Петковић.“
“ Momčilo Nastasijević, do kraja svog prekratkog života ostao je samotnjak, za mnoge nedokučiv. Do besmrtnosti i beskraja voleo je Darinku Sretenović, ali se njome nije oženio. Posvetio joj je mnoge pesme, među njima najpoznatiju „Gospi“. Već udatoj sa prezimenom Belić, njoj je napisao: „tuđa su deca iz tebe zaplakala…“ Srce pesnikovo ustreptaće i za pijanistkinjom Bojanom Jelačom, ali će on do poslednjeg dana ostati najverniji poeziji i samoći.
Све самљи.
Сном ходиш ме туђа.
Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.
Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.
Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.
Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?
Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.
U ljubavne tajne Momčila Nastasijevića upustila se u drami „Angelska sonata“ dramaturg i reditelj Zorica Simović.
Skupljajući faktografske podatke na kojima je zasnovala svoj dramski tekst, autorka je kaže došla i do zanimljivih detalja o stvarnoj Bojani Jelači, ali se ovaj komad, za koji postoje naznake da bi mogao da preraste i u TV seriju, pre svega zasnovan na Momčilovom odnosu sa Darinkom Sretenović.
– Darinka i Bojana su stvarne, ključne osobe u pesnikovom životu, ne računajući tu njegovu familiju – smatra Zorica Simović. – Imala sam čast i privilegiju da se susretnem sa Darinkom. Upoznala nas je njena tetka Marija Drašković, sada penzionisani profesor istorije, a kod Darinke me odveo izdavač Milorad Glire Daničić, oboje su iz Gornjeg Milanovca.
Veći deo radnje ove drame odvija se u jednoj beogradskoj bolnici, poslednjeg dana života Momčila Nastasijevića – 13. februara 1938. godine:
– Kao dramaturg, izabrala sam naročito taj dan, jer se u njemu prepliću sudbine ljubavnog trouga Momčilo – Bojana – Darinka. Kraj njegovog uzglavlja tada nije bila Darinka, iako su se voleli do besmrtnosti i beskraja. Tog mučnog poslednjeg dana, sa Momčilom priča Bojana – otkriva autorka „Angelske sonate“. – Nisam ovim komadom želela samo da osvetlim Momčilov nepoznati život, nego da kroz njegov stvarni život i specifičnu duhovnost kojom je zračio i koju mi danas moramo prenositi, dramatski osvetlim i savremenog čoveka. Dramom se, koliko ona to zaslužuje, odužujemo i Nastasijevićima. “
„Upravo povodom tog teksta „Novostima“ se javila Ivanka Jelača, iz Beograda, rođena tetka Bojane Jelače, pijanistkinje za kojom je zatreperilo srce velikog pesnika. Bojana, čija porodica je rodom iz Like, često je svirala na okupljanjima u umetničkom salonu braće Nastasijević. Bila je jedna od dve Momčilove istovremene ljubavi i jedina pored njegovog bolničkog uzglavlje dok je izdisao. Ta scena jedna je od ključnih u predstavi, čijoj premijeri u Gornjem Milanovcu je prisustvovala i Ivanka Jelača.
– Samo najuži krug ljudi zna da je i Bojana umrla te iste 1938. godine, ubrzo nakon Momčila, takođe od tuberkuloze… – posvedočila je za naš list. – Njihove sudbine spojene su na onom svetu. Porodica je znala da je Bojana poslednja i jedina ispratila Momčila iz života. Morala je to učiniti u pokušaju da razreši zagonetku zašto se Momčilo nije oženio ni njome, niti Darinkom Sretenović, svojom drugom ljubavlju.
Vidno potresena dramom „Angelska sonata“, Ivanka Jelača kaže da delo Zorice Simović verno predstavlje gotovo eterične likove Momčila i Bojane, naslućujući tragediju njihove prerane i gotovo istovremene smrti. I autorka drame, koja je godinama istraživala tajne pesnika Nastasijevića, priznaje da je tek je od Ivanke saznala kako je i kada umrla Bojana.
A zašto ni Momčilova životna ljubav sa Darinkom Sretenović nije prerasla u brak, iako joj je posvetio sve pesme, među kojima i čuvenu „Gospi“, otkriva nam Milorad Glire Daničić. Ovaj Milanovčanin, penzionisani novinar i izdavač, bio je blizak sa Momčilovom braćom Svetomirom, Slavomirom i Živoradom.
– Jedne noći, oko ponoći, na vrata moje kuće u Milanovcu zakucao je nepoznat stariji čovek – priča nam. – Bio je to sin Darinke Sretenović, udate Belić. Živeo je u Beogradu i već bio u penziji. Izvinjavajući se, uzbuđeno mi je pokazao knjigu „Velike ljubavi srpskih pesnika“, u čijem izdavanju sam i ja imao udela.
U setnom, dužem razgovoru, Darinkin sin mu je ispričao: „Pročitao sam je više puta, nisam izdržao da se baš sad ne zaputim iz Beograda u Milanovac. Evo vam odgovora na pitanje: zašto se moja mati Darinka nije udala za Momčila, nego za mog oca, iako je Momčila volela iskreno i beskrajno, kao i on nju? Samo zato što on nije hteo da njen život i sudbinu veže za svoj, jer je sasvim dobro znao da će ubrzo umreti, kao što se zaista desilo“.
Живорад Настасијевић (Горњи Милановац, 1893 — Београд, 1966) је један од најособенијих српских сликара – трагалаца за очувањем и усаглашавањем националног идентитета и глобалних, светских токова у уметности.
Почео је пут сликара 1905. године у Београду, у Уметничко-занатској школи, а наставио га у Минхену, на Крфу, у Бизерти, Солуну и Паризу. Сваки од ових градова осећа се у његовим сликама.
Ако се изузму Београд, где је отишао због школовања, и Минхен и Париз, у којима је био захваљујући стипендији, сва остала његова измештања диктирале су тадашње политичке околности. У Минхен је дошао пред почетак Првог светског рата. Тада је тамо било пуно наших, младих, који су учили сликарство. Кад су једног од њих, Косту Јосиповића, након атентата на Франца Фердинанда изударали студенти вероватно зато што је из земље из које је и атентатор, Живорад је то схватио као опомену па је спалио сва писма која је добио од својих. „То сам урадио зато што је Гаврило Принцип скоро сваки дан долазио код мојих у Београд, и увек кад су ми они писали и он би понешто дописивао са пуним потписом, а имао сам и неколико дужих писама од њега.” Да је исправно поступио, показало се сутрадан: два агента полиције претражила су му цео стан. Успео је да преко Варшаве и Одесе, Дунавом стигне до Неготина. Слике које је радио у Минхену морао је да остави. Нису сачувани ни радови из Првог светског рата. Живорад је био један од 1300 каплара.
Приликом повлачења наше војске, на путу до Крфа, коњ натоварен сандуком с његовим радовима пао је у провалију а с њим и Живорадови цртежи и скице будућих слика. На Кајмакчалану је оболео од тифуса па је пребачен у Солун а одатле у северну Африку, у Бизерту. Отуд се на његовим сликама појављују једни од првих трагова неевропских земаља у српском сликарству. После ослобођења, а у таласу српског пријатељства с Француском, нашим ратним савезником, Живорад се са стипендијом нашао у Паризу.
Међутим, као да није био одушевљен Паризом онолико колико се то свуда око њега очекивало. Он је „гледао своја посла” и није „обраћао пажњу на све могуће измове”. Није му пријала ни атмосфера тада омиљене кафане „Ротонда”. Записао је да се тамо „сви скупљају, нарочито увече. Критичари сваке врсте воде прву реч. Почеше већ јавно да брбљају како треба спалити музеј Лувр, јер то више није потребно. Видим јасно да критике о изложбама и концертима не одговарају стварности, и да се то све намешта по кафанама”. Зато је Париз на његовим сликама празан, без људи, као кулиса.
Београд је први пут видео радове Живорада Настасијевића 1919. године на „Изложби ратних сликара и вајара”. Био је то велики догађај за тек ослобођену земљу, па је разумљиво што је политички карактер изложбе превладао уметнички. „Успех изложбе био је велики. Публика је по цео дан масовно долазила. Неке групе Војвођана долазиле су са заставама”, записао је Живорад, подсмевајући се друштву, али и чињеници да су његову каријеру готово на сваком кораку обележавале политичке околности.
Slikar najlepših pejzaža Beograda
Jedan od četvorice bezmerno nadarene braće Nastasijević (Momčilo i Slavomir, pisci, i Svetomir, kompozitor), uz koje su bile i dve sestre (Slavka, profesor fizike, i Darinka, istoričar), Živorad (Gornji Milanovac, 1893. – Beograd, 1966) ušao je u nacionalnu istoriju umetnosti kao jedini slikar između dva rata koji je uspeo da ostvari spoj nacionalnog identiteta i globalnih, svetskih, tokova u umetnosti, što se ovih dana može videti na retrospektivi u Galeriji RTS-a.
Autor izložbe kustos Narodnog muzeja u Beogradu Ljubica Miljković izložbi je dala naziv „Cvetom iznad, korenom ispod nacionalnog”, uzevši ga iz eseja slikarevog brata Momčila „Za maternju melodiju” u kome konstatuje da „opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad, toliko je korenom ispod nacionalnog”.
– Nastasijević pripada korifejima srpske umetnosti poznatim po slikanju predela zavičaja. Jovan Bijelić je ovekovečio Bosnu, Sava Šumanović Srem, Ivan Radović Banat, Milan Konjović Bačku, a Lubarda crnogorski krš. Svestan da nebo nad Avalom i nad Monmartrom nije isto i da je drugačiji zalazak sunca na Kalemegdanu nego na Seni, Nastasijević je slikao šumovite brežuljke, proplanke i reke u koje se ogledaju oblaci i obale, pitomina i blagost Šumadije. Živorad je kao i njegova braća pokušavao da izmiri nacionalno sa univerzalnim. Zalagao se da umetnost odražava prostor u kome nastaje, odnosno da se nikada ne prekine spoj sa precima. Nije zagovarao da srpska umetnost preuzima istrošene modele iz inostranstva, nego da očuva i čovečanstvu ponudi svoje vrednosti – objašnjava Miljkovićeva.
Živorad Nastasijević se rukovodio idejama najvećih srpskih umova toga doba. Pre svih, Rastka Petrovića koji je još na početku bavljenja kritikom napisao: „Dok ne prebolimo Evropu i ne naučimo evropski govoriti, nikako nećemo uspeti da pronađemo šta je u nama od vrednosti, a kamoli to da izrazimo tako da bude od vrednosti i za ostali svet.” Zatim Milana Kašanina koji je povodom Izložbe jugoslovenske umetnosti u Londonu (1930) primetio da su britanski kritičari na prvom mestu gledali šta naša umetnost unosi u svet novo i svoje (…), ono što je imitatorsko i pozajmljeno nije ih mnogo privlačilo i oduševljavalo. Upravo zato, zajedno sa Vasom Pomorišcem, osnovao je grupu „Zograf” (1927) koja se smatra jedinim autohtonim srpskim pokretom u likovnoj umetnosti XX veka.
– Nažalost, grupa „Zograf” se nije uklapala u koncept koji su sledili umetnici zapadnih delova Kraljevine Jugoslavije, a ni u državnu politiku potiskivanja nacionalnog u duhu stvaranja nove zajednice. Zato je Nastasijević dočekao da ga šezdesetih godina označe kao konzervativnog, nazadnog… – skreće nam pažnju autor izložbe i dodaje:
Nastasijević je zografske ideje otelotvorio odmah po povratku iz Pariza, gde je, naravno, poput mnogih, nakon Minhena otišao da izučava slikarstvo. Slikao je kuće Beograda, tačnije one koje nestaju pred sve bržom urbanizacijom, davao im metafizičku dimenziju, ne mareći za apstrakciju koja se probijala na našoj sceni. Mnogi kritičari izdvajali su njegove beogradske motive kao najlepše pejzaže prestonice, mada sama grupa nikad nije dobila mesto koje zaslužuje.
Kao mnogi srpski umetnici prve polovine XX veka Nastasijević je dobrovoljno stupio u đački bataljon Stepe Stepanovića, prešao preko Albanije i preboleo tifus. Otud valjda njegovo snažno nacionalno osećanje i uvažavanje srpskog srednjovekovnog slikarstva koje je negovao oslikavajući ikonostas crkve Bogorodičnog pokrova u Beogradu, zidove u Narodnoj banci u Skoplju, u odborničkoj sali Beogradske opštine, u kapeli spomenika na Zebrnjaku kod Kumanova (uništeno u Drugom svetskom ratu), u Uspenskoj crkvi u Pančevu, u crkvi kosturnice u Krupnju, u zgradi Umetničkog paviljona u Beogradu (takođe uništene), u nekoliko porodičnih kapela na Novom groblju u Beogradu.
U Nastasijevićevom opusu skoro da nema aktova. Jedini poznat jeste i remek-delo „Venera” (1925), koja nije stilizovana vila Raviojla u opancima, što je bila moda kod naših slikara (po Crnjanskom), nego Ruža Mijatović, žena s kojom je, sasvim neoubičajeno za patrijarhalno društvo tog doba, do kaja života bio u neozakonjenom braku – kaže kustoskinja.
Nažalost, ovo kapitalno delo autorka izložbe nije uspela da pozajmi od Muzeja savremene umetnosti u čijem se fundusu nalazi, ali jeste jedno drugo, iz privatne kolekcije, takođe važno u Nastasijevićevom stvaralaštvu. To je slika „Pekarnica” iz 1936. na kojoj prvi put uvodi dve figure radnika sa kolicima i dve prolaznice, čime se dotiče i socijalnih tema.
Могло би се рећи да је Светомир, рођен 1902. године, наставио породичну линију грађевинара зато што је дипломирао на Архитектонском факултету, иако је стечено знање користио само да што чвршће постави делове својих опера.
Светомир је написао осам опера. Можда ниједне од њих не би било да га једног дана, усред Првог светског рата, Момчило није одвео да чује неки бечки оркестар који се из непознатих разлога затекао и задржао у Милановцу. Свирали су музику Рихарда Вагнера. Четрнаестогодишњи Светомир био је очаран, како ће се убрзо испоставити – заувек. Већ његова прва опера, „Међулушко благо”, заснована је на проклетству отетог блага, као и гигантски Вагнеров циклус „Прстен Нибелунга”.
Његово животно дело је опера „Ђурађ Бранковић”, резултат свих Настасијевића: драмски текст написао је Момчило, историјске чињенице истраживао је Славомир, декор и костиме до најмањих детаља исцртао је Живорад, а Светомир је написао музику. Живот својих опера на позорници Светомир није дочекао.
Tekst Gordane Krajačić o Svetozaru Nastasijeviću objavljen u katalogu povodom Festivala 1 pisca – Tajne Momčila Nastasijevića:
Za tom istinom postojanja tragali su svi članovi porodice Nastasijević. Shodno oblasti za koju su bili vezani, predstavljali su ili kroz tamnu i misaonu poeziju, ili kroz pitoreskne šumadijske valovite predele uhvaćene u slike, ili kroz istorijske romane o slavnim, neugaslim danima srpske istorije, ili kroz muziku jednostavnih harmonskih rešenja a dubokih fatumskih poruka – lepotu i istinitost sagledanog i doživljenog. Porodica je pripadala najvišoj intelektualno-umetničkoj srpskoj eliti u prvoj polovini našeg veka. Tu su se organizovale večeri u kojima se muziciralo i razgovaralo o mnogo čemu.
Svetomir Nastasijević potekao je iz stare srpske građevinarske porodice te je i sam završio Arhitektonski fakultet u Beogradu (što je doprinelo zbilja čvrstoj, arhitektonskoj formalnoj strukturi njegovih muzičkih dela). Na blago zatalasanim obroncima Rudnika, u Gornjem Milanovcu, rođen je i proveo detinjstvo budući kompozitor jednog šaljivog datuma, 1. aprila 1902. godine, i uprkos kasnijim mnogim nedaćama kroz koje je prošao (a među najvećima bilo je neprihvatanje i ignorisanje njegovog obimnog opusa), uspeo je da zadrži vedri, optimistički duh do kraja života. Od malena ga je bogat muzički folklor napajao sa samog izvora, te se neraskidivo kasnije stopio u njegovo zvučno tkanje. Tu je, sticajem okolnosti, još kao četrnaestogodišnjak, u jeku Prvog svetskog rata 1916. godine, upoznao muziku Riharda Vagnera (Richarda Wagnera). Neki bečki orkestar zadržao se u Milanovcu kraće vreme, izvodeći preko dana bleh-muziku, a uveče u kafani – simfonijsku. Jedne večeri brat Momčilo mu je rekao da sviraju Vagnera i dečak je pritom osetio čudno uzbuđenje i neobjašnjivu, prijatnu jezu, kakvu nije primetio nikad ranije. Kasnije će u svojim operama Nastasijević upravo progovoriti jezikom nacionalnog bića, ali će u svim provući fatumsku nit, koja je karakteristična i za najvećeg nemačkog muzičko-scenskog maga. Već prva opera (od ukupno osam koliko je napisao) – Međuluško blago – bazirana je na istoj tematici o prokletstvu otetog blaga, kao i veličanstveni gigantski ciklus Prsten Nibelunga Riharda Vagnera.
Razume se, uplivi su akumulirani u Nastasijevićevom delu i sa drugih strana; najpre u osećanju za istorijsko-herojsku nacionalnu dramu, kao kod većine ruskih i čeških kompozitora. Čak i u načinu oblikovanja on je blizak Glinki i članovima Ruske petorice, najviše Musorgskom, postavljajući paralelno uz glavnu ličnost – vladara i drugu glavnu ličnost – narod. Otuda su monumentalne horske scene, koje se direktno upliću u dramsku radnju, predosećajući je i komentarišući je – jedan od najznačajnijih atributa Nastasijevićeve muzike.
Svoje prve opere Međuluško blago i Đurađ Branković iskazao je kroz pet činova, što je bila karakteristika Jakoba Majerbera (Meyerbeer). Međutim, ništa od tog ispraznog sjaja tzv. velike opere kod njega nije prisutno. Mada je napisao i pet samostalnih baleta, nijedna od njegovih opera ne sadrži baletske numere. One su, uprkos tim uvek ukusno i s merom doziranim uplivima, zadržale originalnost sopstvenog muzičkog govora. Jer, kako kaže s pravom Gustav Brili:
“Nastasijević je uspeo da ostane veran sebi, da ostane svoj, slobodan od svih izvanjskih uticaja i da znalački odbaci uvek od sebe ono što je moglo da uguši njegov intimni lični izraz”.
Mada je zašao u gotovo sve oblasti stvaralaštva, od dečjih klavirskih minijatura do monumentalnih muzičko-scenskih formi, svoja najbolja dela ostvario je u oblasti opera. A Đurađ Branković, njegovo životno delo, zapravo je zajednički plod Nastasijevićevih: dramski tekst ispisao je Momčilo, pod budnim okom i uhom prošlosti okrenutog Slavomira, dekore i kostime sjajno je iscrtao do najmanjih detalja Živorad, a razume se, najznačajniji je Svetomir Nastasijević, kompozitor koji je dao ne samo muziku ovom delu nego i dušu, oduhovljujući taj zajednički čin braće Nastasijević.
Tragika koja se uprela u muzičko-dramski tekst izvirala je iz sličnih okolnosti očajničke borbe starog vladara da se odupre turskoj sili i nemogućnosti da zadrži komad srpstva na rubu velike carevine. U prvoj operi Nastasijevićevih, prokleto je oteto blago, a s njim i loza onog koji ga je preoteo, u drugoj – prokleta je dinastija Brankovića kojoj je narod nepravedno pripisao da je izdala srpstvo na Kosovu. Iz te klice prokletstva rađa se snažna i nezadrživa drama unutar svake ličnosti, ali i mimo njih. To je narod koji ne prihvata Đurđa za vladara, koji proklinje njegovu ženu Jerinu jer je tuđinka, koji joj pripisuje zidanje grada u kamenu i slanje rođene kćeri u sultanov harem, ali koji sa puno topline podržava krhku ljubav Mare i Kajice, tešeći ne vladara koji gubi naslednike, nego oca koji oplakuje oslepele sinove. Proročanstvo Suludog monaha o noći bez svanuća ispunilo se kroz petovekovno ropstvo koje se nadvilo nad jednom od najkulturnijih država onoga vremena. Ove tanane psihološko-emocionalne karakteristike uhvatili su Nastasijevići na način izuzetnog senzibiliteta koji ne odgovara uobičajenim istorijskim sadržajima.
Ipak, Svetomir Nastasijević nije dočekao život svojih opera na sceni, mada je čvrsto verovao u njihovu vrednost. Stanislav Vinaver je 4. marta 1937. održao predavanje o ovom delu na Kolarčevom narodnom univerzitetu, a Književni glasnik ga je objavio. Izdvajam nekoliko redova:
Ja sam ovo predavanje održao da vam prikažem jedno značajno delo i da vas skupa zainteresujem za to da se svi zajednički postaramo da se ovo delo pojavi na pozornici. Doprinos braće Nastasijević potreban nam je radi našeg vremena, radi toga da se nađemo u pravim problemima koji nas okružuju, u problemima našega kolebanja oko divnih i trajnih suština.
U pokušaju parafraziranja Vinaverovih reči i ovaj napis sročen je sa istim ciljem.
Народна опера у четири чина Светомира Настасијевића, српског композитора, према истоименој драми његовог брата Славомира Настасијевића. Опера је написана поводом обележавања 150. годишњице Првог српског устанка 1954. године и праизведена је у концертном облику на „Коларчевој задужбини” у Београду 1957. Посвета:
Ово дело посвећујем
сени мога прадеде Лазара,
који је учествовао у борбама Првог српског устанка
http://www.rastko.rs/muzika/delo/10570
Најмлађи брат, рођен 1904. године. Дипломирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду, постао професор вршачке гимназије и, по узору на Момчила, почео да пише. Одлучио се за сатиру и комедију зато што се, како је тада причао, у њиховој породици нико није бавио тим жанровима. Његов првенац „Врачара Божана”, комедија у пет чинова, изведена је убрзо након што је објављена, истина у Скопљу, и била је добро прихваћена. За време Другог светског рата био је управник Београдске опере, његове комедије приказују се и у Београду и по Србији, што му је власт након ослобођења замерила. Да ли због тога, тек, после рата Славомир почиње да пише историјске романе за омладину. Већ га је први роман, „Гуапо”, прославио: прича о Келтима, пуна забавних преокрета, коју се усудио да преточи у машту тек након обимних истраживања тог народа и њиховог времена. Овакав поступак постао је његово правило: сваком писању претходило је детаљно и свеобухватно упознавање са свим поузданим детаљима приче коју је замислио.
И следећи Славомирови романи били су радо читани: „Ханибал анте портас”, „Деспот Стефан”, „Витези кнеза Лазара”, „Александар Македонски”, „Јулије Цезар”, „Легенда о Милошу Обилићу”, „Устанак у Зети”… Поновно издање Славомирових романа осамдесетих година прошлог века, двадесетак година након што су написани, доказало је њихов квалитет.
САЛОН: Живорада, Момчила, Светомира и Славомира људи су доживљавали као целину, као Настасијевиће. Разумљиво, они су немали број пута заједно стварали. Од свих њихових сарадњи, најчувенији су били – салони. Наиме, где год да су живели, а селили су се неколико пута, дом Настасијевића био је место окупљања писаца, уметника и интелектуалаца, место где су приређивани концерти и књижевне вечери.
Момчило је свирао пиколо флауту, Светомир виолу, а Славомир виолончело. Њихов пријатељ Станислав Винавер свирао је клавир, а вајар Периша Милић флауту. Најчешће су приређивали концерте Моцартове и Бахове музике. Композитор Станојло Рајичић, један од гостију недељних дружења код Настасијевићевих, забележио је да су се „на зидовима налазиле Живорадове слике. Живорад је био иконописац, тако да су зидови били украшени и иконама, а и портретима чланова породице. Специјалној атмосфери доприносили су и присутни уметници разних струка. Време је пролазило у музицирању, дискусијама, веселом расположењу. Вероватно да не грешим ако кажем да се ретко може у Београду срести породица, и то у оно време, у којој се од шесторо деце четворо бавило уметношћу”.
Porodična kuća Nastasijevićevih se nalazila u današnjoj Rajićevoj ulici u Gornjem Milanovcu. Na njenom mestu je, neko vreme, bila garaža „Autoprevoza”, sad je privatna kuća i apoteka. Nastasijevića kuća je, takođe, izgorela u požaru na početku Drugog svetskog rata, a u milanovačkom muzeju se čuva ulje na platnu na kome je Živorad Nastasijević kičicom ovekovečio dom ove ugledne građanske porodice.
Dugo je tradicija u ovom delu Balkana bila nešto što nije bilo preporučljivo posebno isticati ni preterano se na nju pozivati, naročito, ako je uz sve to stajao ideološki žig. Osetile su to mnoge porodice, pa i jedna od najznačajnijih i najkreativnijih u celokupnoj srpskoj kulturi – porodica Nastasijević, u kojoj su četiri brata bili umetnici, sestra Slavka, čuveni profesor matematike u Četvrtoj muškoj gimnaziji, a bolešljiva Darinka istoričar. Među svima njima pesnik Momčilo Nastasijević ostavio je svojom poezijom i prozom najdublji trag u srpskoj kulturi i bez ikakvih ograda može se nazvati najvećim našim pesnikom 20. veka. Najstariji brat Živorad bio je slikar, Svetomir kompozitor, a najmlađi Slavomir pisao je istorijske romane.
Posle dva vrlo uspela predstavljanja, takođe jedno vreme skrajnutih pisaca – Rastka Petrovića i Stanislava Vinavera – u Kulturnom centru Beograda (od 21, maja do 21. juna), ovo proleće biće u znaku Nastasijevića, pod naslovom „Tajne Momčila Nastasijevića”, ali će istovremeno biti predstavljeno i stvaralaštvo ostale braće – slike, notni zapisi, istorijski romani, jedno vreme iz porodice „izgnanog” Slavomira.
S njim već počinje da se otkriva veo tajne. U porodici Nastasijević niko se nije ženio ni udavao. Najmlađi brat prekršio je nepisani zavet i u porodični dom, u Ivana Milutinovića ulici u Beogradu, mogao je da se vrati iz Sremskih Karlovaca tek posle smrti njegove supruge. Kao moćni Jungov Animus prof. Slavka Nastasijević određivala je šta je najbolje za porodicu i toga se pridržavala do kraja života. Dobro sam je upoznala, pošto sam sa svojim pokojnim suprugom Zoranom Gluščevićem jednom nedeljno odlazila u posetu živim i mrtvim Nastasijevićima. Kad se u prizemlju zgrade, u kojoj su stanovali, otvore vrata, pogled mi je uvek ostajao prikovan za jedan portret Momčila Nastasijevića (1894-1938), koji je slikao njegov najstariji brat Živorad.
Zagonetni pogled bio je direktno uperen u posetioca, s neobično postavljenom levom rukom, u kojoj sam, verovatno u zavisnosti i od sopstvenih osećanja, godinama videla crvenu jabuku, a potom staklenu kuglu. Mnogo kasnije jedva sam sebe ubedila da je ruka prazna. Nikad nisam uspela da protumačim zašto je moje nesvesno „želelo” da u ruci vidi nepostojeće rajsko voće, da li je to značilo da je ulazak jednog skeptika u tu posvećenu prostoriju bio uvod u nepoznate svetove Momčila Nastasijevića, u neku tajnu koju je krila onirička priča „Zapisi o darovima moje rođake Marije”. Kad sam posle dužeg vremena bila sigurna da je u ruci staklena kugla, i sama sam poverovala da postoje svetovi koje je samo on video, opominjući braću da je opasno ulaziti u zaumno ako nisu pripremljeni za to.
Da li su mojim snoviđenjima na javi doprinele oniričke priče koje je profesorka Nastasijević često ponavljala i koje su se sve odnosile na pesnika, esejistu, proznog i dramskog pisca Momčila – od toga kako su izgledali razgovori za čuvenim crnim kožnim stolom i istim kožnim stolicama na kojima su sedeli i vodili dijaloge neki od najznačajnijih stvaralaca, tada tridesetih godina glasoviti modernisti: Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Dimitrije Mitrinović, Rastko Petrović, Isidora Sekulić, Dušan Matić, Pavle Stefanović, Desimir Blagojević… Posebnom tajnom, za sestru Slavku, bila je obavijena prerana smrt njenog najomiljenijeg brata, o čemu je uvek s posebnim tonom govorila, posebno o onom što se dogodilo posle njegove smrti. Oniričko je pobedilo njenu egzaktnost.
Ono što je sigurno, jeste da je Momčilo Nastasijević uneo u naše pesništvo dotad nepoznati jezički zvuk, izvlačeći ga iz naše tradicije, stvarajući pesništvo slutnje, unutarnje, zaumno zvučanje, koje je teško književno klasifikovati, naročito našim pojmovnim jezikom. Njegov pesnički jezik stvoren je u metafizičkoj vezi duha i zvuka, a iz njegovog „tamnog vilajeta” u našu literaturu ušla su dotad nepoznata oneobičenja, sa ezoterijskim elementima.
Retko koja svetska kultura ima tako raznorodnu i umetnički visokovrednovanu porodicu, i najnormalnije bi bilo da u Beogradu, gde su najduže živeli, postoji legat porodice Nastasijević. Ali, gradski oci iz osamdesetih godina, među kojima su neki još živi, nisu imali razumevanja za molbe sestre Slavke. Nedostatak novca ili neznanje, a možda i ideološki predznak koji je dugo pratio ovu porodicu, bili su najčešći izgovor. Na svu sreću, oni koji su tada bili na čelu opštine Gornji Milanovac, odakle se porodica doselila u Beograd, smestili su nasleđe Nastasijevića u Zavičajni muzej koji sad može da se pohvali jednim od najvrednijih umetničkih legata. Zato je za svaku pohvalu poduhvat Beogradskog kulturnog centra, pre svih Olivere Stošić, Predraga Petrovića i arh. Marine Dokmanović, da Nastasijeviće, bar na mesec dana vrate, u Beograd.
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=259.0
http://www.http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/kod-nastasi%D1%98evicevih
politika.rs/rubrike/Srbija/Rodne-kuce-bez-dostojnog-obelezja.lt.html
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400000-Momcilo-Nastasijevic-najzagonetniji-srpski-pesnik
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:401000-Zivot-Momcila-Nastasijevica-prepuna-je-tajni
http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/190136/Slikar-najlepsih-pejzaza-Beograda
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Tajne-Nastasijevica.lt.html
Момчило Настасијевић ПОЕЗИЈА
Преузето од: Чувар Ветрова
САН У ПОДНЕ
Топал сам ћув,
пролећем ти подунем.
Ђурђевска ноћ
над пупољима тако,
пупи ми пупила, мала.
Пламено ми се извијаш у цвет.
По коси ројем ти пале звезде,
ил’ зраку сунца у витице оплела.
Врелини овој
бризгај о бризгај, врела.
То иза сна, знам,
златан прах остане по њој.
И у пољупцу
презреле брескве сласт.
Зри љубав. Подне.
Чудно ли ме слободи ово,
чудније ли веза.
Букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.
И траг путањама твој,
па ме пали.
А чудно застрепи срце,
а студим.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?
Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.
Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.
И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.
Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?
Ослушни, запојем,
прени тајном.
Тешко ми срце,
превире тишина у вино,
до дна искапи.
Јер није ово сетва,
кукољ ни клас.
Пјани ћув само прôђе
и зашумело.
Ослушни, дозивам,
спи рођени пој.
Иза сна сну дубље
буде пробуђење.
Брату се из дубина огласи,
прене на овај глас.
Све самљи.
Сном походиш ме туђа.
Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.
Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.
Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.
Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?
Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.
Фруло, што дах мој радосни
жално у дољи разлеже?
Да л’ што пастири помрли
тобом призиваху драгу?
Ил’ жал се стани у мени:
с неба ме стрела ранила,
тамна ме земља печила,
те песма ми је сузицом
и капљом крви кићена?
Ил’ дах мој кад протече,
жал те за одбеглом тајном?
То куда непроход им,
чудно ми се отвори пут.
То куда ступај их лаки,
стукнем, брале.
Плач и смех врве у вреви,
букћу као смола,
бледи проносе тугу.
И ја бих у вреви да врвим,
осама на тргу ме снађе,
тишина њином хуку:
куд они шестарим,
са рујних лица штијем лобање коб.
Прострели, о, прострели ме раба.
Промину њином
сабласно ово остајање.
Прострели, о, прострели.
Камен да сам на веки.
По мојој сенци да мере
смираје и свитања
на тргу.
1
Поглед је —гине око.
Неситом утол мрење.
Нестати —то мој пут.
И месец
самртно кад жут,
тáме то земљом врење —
бубри у дојке,љуби он.
2
И љубим ја,
и љуби, на очи где
из утробе је утроби
самртна ова
прогледáња сласт.
З
Слеп —или погледом мри.
Јер и смрти то
као живота је мало.
Гине ткач,
и гине ткање, и влат.
Ал’ чудно непогиба мир
златали зри,
где гинуло се и ткало.
4
Поглед је —пијем,
И пјанећ све ме,
чудно свему себе дам.
Поглед је —бдијем.
И пупећ у свему моје семе,
самртно радостан, и сâм.
5
Поглед је —
страсно за нерођени плод
у земљу мајку засеца рало.
Поглед је —
патно за нехођени ход
крене у мени
од искони што стало.
6
Јер и смрти то
као живота је мало.
Гине ткач,
и гине ткање, и влат.
Ал’ чудно непогиба мир
златали зри,
где гинуло се и ткало.
Жуборли водо изворе,
млада кад јутром доходи,
сана кад лице огледне,
лине ли сан јој у румен,
је ли ме, водо, сневала?
Јад јадани ме,
јагода зри;
руди већ лето ливадом;
травка се травци нагнула,
ја сâм;
помени, водо, за мене.
Твој жубор, водо, срмени
фрулом ћу тужан у осој,
оро на присој да заори.
Сред ора стидна кад стидана,
помени, водо, за мене.
Хеј, на белом коњу
зори ми зора и девојка.
Стани не мини,
ороси ову жал.
С голубицом би да загуче.
Уснама пупољ у цветање мами,
недрима трешње у зрење.
Стани не мини.
Кадифли, гле, моја доља.
Травицом гусне
за мекоту по њој,
па маховином
по узглављу, по стени.
Стани не мини.
Из грла да ти голубица загуче,
запламти са усана ружа,
у недрима ти две трешње заруде,
хеј, срца два кад полуде.
Стани не мини.
Клоне дан
горама у руј.
Самотна уздрхти бреза
и твоје тело.
Приклони главу рамену мом,
горама у руј.
Страх, осама ме,
уза ме ти.
Заспала травка,
сен из незнани,
самотну ме о чуј.
Клоне о клоне,
све самља она
домаку океана
песма ова лагана.
Бона, кад клоне дан,
приклони главу рамену мом,
горама у руј.
Чајала, ведра ти пут,
прозрем, болело.
Прости за бол.
И додир покајни мој
светињу те прокази.
Небожан, позна,
по мрља греха остане.
Прости за грех.
Ни зрна винограда
теби за лек.
Туђе испиле усне твоје вино.
За гутљај по локва блуда.
Прости за блуд.
Знам, на истини је ово,
и плеле би се у венац душе.
Ал’ гњилу моју,
ево, расточила пут.
Из три што зададох ране,
прозрем, већ лопиш у мир.
дај да за капљом тебе
жеђа ме без утола на веки,
за бол, за грех, за блуд.
Шта вреди плаветно небо,
и зумбул и девојче и ласте лет.
Негде зàпева труба.
То иза гора и вода
лелек је рушне сељанке.
Род смо.
Кад умре човек,
и моје срце рушно је.
Откини зумбул с груди,
погни главу;
војника хоће да закопају,
а њему тако се живело.
Шта вреди поп што моли,
па крстача, па име,
неће се војник вратити у село,
неће пољубити коју воли.
Откини зумбул с груди,
погни главу.
Негде зàпева труба.
ПОГРЕБ
1
Зàпева му труба,
у ковчегу опружен он,
и жут.
И другара војника
чохом по кожи рука груба
добује лагано.
А небо плаво,
и сенке шарају пут.
2
И погребли га ваљано:
Крстачу поболи,
па име, Суботић Стано,
читко по њој —
мајка да га нађе,
или љуба,
или ко га воли.
3
Зàпева му труба.
у ковчегу опружен он,
и жут.
А небо плаво,
и сенке шарају пут.
Пребол је.
Кужи ова ноћ.
Земља ми тело.
Ходи он.
Залапи гроза
на стопе Богу где остале.
Много те, мајко, болело
рад ово тиха пребола.
О, мало ли је
за муку твоје утробе.
То божјак
да не родим сина
у овој грози од искони,
кад ходи он.
Јер нема зоре,
на зенице ли не заплави,
ни блага поја не,
родну ли ову грозу не прекужим.
Обол ми пруже, мајко,
по дрхтај Бога
ја њима на дар,
божјак ја распевани.
Портрет мајке Милице,
Majka Momčilova, Milica, rodom je iz Kraljeva (Karanovca), kći trgovca i izvoznika Koste Jovanovića iJelene, rodom Nikolić, iz ugledne beogradske trgovačke porodice. Milica je za ono vreme dobila visokoobrazovanje kao vaspitanica beogradskog devojačkog instituta pod upravom Katarine Milovuk. Milica i Nikola Nastasijević imali su tri kćeri i četiri sina. Momčilo je po uzrastu njihovo treće dete: od njega sustariji sestra Natalija i brat Živorad, a mlađi braća Svetomir i Slavomir, i sestre Darinka i Slavka.
Пјан тобом,
смешак је врели.
Тамом на зенице
отворим твоју таму,ја,
о једини ја.
Чедну ми пролет,
паклени пламен навестиш,ти,
о једина ти.
Чедни то пресахнути у плоду,
ил’ иза пламена гар
јадовно голотињом у небо,
једно је, о једина:
до у беспуће, знај,
путем је овим грење.
И дубље ли нас нема,
дубље се отвори спасење.
Ко си?
Ко и куда ја,
Плод без плода твој,
И судња ова у мени реч?
Син, ево, прогледавам.
Мрењем за живота
Скидам са себе слепи рођаја знак.
И не као ти
Стрмоглав оплођењу
Слепо на пир.
Но вољом, те не саздала ме,
Пут отварам, ево,
Себи за уништење,
Нерођен ма за мир.
Плод ја без плода твој,
И судња ова у мени реч.
а дýге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.
2
И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.
И крикнем,
и у срце као нож
рођени зарије се крик.
3
И крвљу ту па ту
матером у круг.
А свићем са зорама,
а с вечери сетно
нестаје ме за горама.
4
И немо из твари тугом
објави се друг.
И тугом зацвркуће тица
и зазелени луг.
5
И секира кад љуто
засече дуб:
и јагњету вук —кости кад млави зуб;
немо све свему тугом
верни остане друг.
6
Слобода робу —одбегнем далеко,
а све дубље ту.
И благослов што гробу
колевци проклетство неко —
одужити дуг.
7
Све зове —
остајем.
Кореном у камену
тузи затварам круг.
8
Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.
И чудно,
на рамену себи,
светли свој сагледа лик.
9
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза.
А дýге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук
Drama u tri čina i sedam slika
Lica: MAJKA, VERENICA, TAŠTA, LEONARDO, ŽENA LEONARDOVA, VERENIK, OTAC
VERENIČIN, SUSETKA, SLUŽAVKA, DEVOJČICA, DEVOJKE, MLADIĆI, DRVOSEČE, MESEC
(kao mlad drvoseča), SMRT (kao prosjakinja)
MAJKA: Sinko, evo doručka.
VERENIK: Neka! Ubraću grožđa. Daj mi nož.
MAJKA (kroz zube i tražeći nož): Nož, nož…prokleti bili svi i lupež koji ih izmisli!
Nek su proklete i puške i pištolji i najmanji nožić, prokleti bili i ašovi i vile!
Prokleto bilo sve što može poseći čoveka! Čovek lep, u cvetu mladosti, iziđe u vinograd ili ode do maslinjaka, jer su njegovi, nasleđeni…
……i taj se čovek ne vrati. Ili ako se vrati, onda ga pospeš solju da se ne nadme. Kako se samo usuđuješ da nosiš nož i zašto ja moram da držim zmiju u kovčegu?
VERENIK: Zar nije dosta o tome?
MAJKA: Stotinu godina da živim, samo bih o tome govorila. Najpre tvoj otac; mirisao mi je na karavilje, a ni tri godine nisam ga milovala. A zatim tvoj brat. Zar je pravo da stvar tako majušna kao pištolj ili nož obori čoveka jaka kao bik? Nikada neću zaćutati. Meseci prolaze, a očaj mi oči nagriza i svu me obuzima.
Tvoj otac je umeo da me izvede. Bio je dobrog soja. Krv! Tvoj deda je na svakom ćošku ostavio po sina! Takve ljude volim. Ljudi da su ljudi, a žito žito!
VERENIK: A ja majko?
MAJKA: Šta ti?
VERENIK: Treba li da vam opet kažem?
MAJKA: Ah!
VERENIK: Zar vam se čini rđava?
MAJKA: Ne.
VERENIK: Pa onda?
MAJKA: Ni sama ne znam. Tako, odjedanput me iznenadi. Ja znam da je devojka dobra. Zar ne? Skromna. Vredna. Sama mesi hleb i šije haljine, pa ipak, kad je pomenem, osećam kao da me nešto kamenom udara po čelu.
…
MAJKA: ..Rekoše mi da je devojka već imala verenika.
SUSETKA: Tada je imala tek petnaest godina. On se oženio njenom rođakom. Niko se više toga ne seća.
MAJKA: A kako se eto ti sećaš?
SUSETKA: Kakvo pitanje?
MAJKA: Kad nekoga nešto tišti, rad je da zna i zašto. Ko je bio verenik?
SUSETKA: Leonardo.
MAJKA: Koji Leonardo?
SUSETKA: Leonardo Feliks.
MAJKA: Feliks!
SUSETKA: Ženo, zašto bi Leonardo bio kriv? Bilo mu je tek osam godina kada se desilo ono.
…
Pojavljuje se Verenica. Ruke su joj spuštene u skromnom stavu, a glava pognuta.
MAJKA: Hodi. Jesi li zadovoljna?
VERENICA: Jesam, sinjora.
OTAC: Ne treba da si tako ozbiljna. Na kraju krajeva, biće ti majka.
VERENICA: Kad sam rekla da, znači da sam to i htela.
MAJKA: Pa naravno. (Uhvati je za bradu.) Pogledaj me.
OTAC: Ista je majka.
MAJKA: Zaista? Kako li samo lepo gleda. Znaš li ti šta to znači udati se, dete?
VERENICA: (ozbiljno) Znam.
MAJKA: Jedan čovek, nekoliko dece, i zid širok nekoliko metara za sve ostale.
…
SLUŽAVKA (češljajući je): Možeš biti srećna što ćeš uskoro da zagrliš čoveka. Ljubićeš ga. Osetićeš njegovo telo.
A najlepše će ti biti kad se probudiš pa osetiš da je uz tebe, a po ramenima te miluju njegov dah kao perje slavuja.
VERENICA: Hoćeš li da umukneš?
SLUŽAVKA: Ali, dete! Pa šta je onda udaja? Udaja ti je to i ništa više. Je li to slatkiš? Ili je to cveće? Nije! To je blistava postelja i čovek i žena.
….
VERENICA: Tako je. (Leonardu) Ne bi trebalo ni da razgovaram s tobom. Ali mi se nešto u duši pobuni kad vidim kako dolaziš i njuškaš oko moje svadbe i da me sa nekim skrivenim namerama ispituješ o vencu. Idi i na vratima čekaj svoju ženu.
LEONARDO: Znači nas dvoje ne možemo više da razgovaramo.
SLUŽAVKA: Ne, ne možete da razgovarate.
LEONARDO: Posle venčanja razmišljao sam danima i noćima o tome ko je kriv i svaki put kad razmišljam iskrsne nova krivica koja potisne onu raniju, ali uvek je neko kriv.
VERENICA: Jedan čovek na konju zna mnogo i mnogo može da učini da bi zaveo jednu devojku koja žţivi sama u pustinji. Ali ja sam ponosna. Zato se i udajem. I biću samo sa svojim mužem koga treba da volim iznad svega.
LEONARDO: Ponos ti neće mnogo koristiti. (Primiče joj se.)
VERENICA: Ne prilazi mi!
LEONARDO: Ćutati i trpeti najveća je kazna koju smo mogli sebi da nametnemo. Čemu mi služi ponos, čemu služi to da te ne viđam i puštam da noći sama provodiš? Ničemu. To je bila samo vatra na vatru. Ti veruješ: vreme leči i da zidovi sve skrivaju, ali to nije tako. Kada stvari dođu do dna, nema toga ko bi ih iščupao.
VERENICA: (dršćući) Ne mogu da te slušam. Ne mogu da odolim tvom glasu. Kao da sam ispila bocu anisa i zaspala na čaršavu od ruža. I vuče me i znam da se gušim, ali ipak idem za njim.
SLUŢAVKA: (hvata Leonarda za kaput) Sad treba da ideš.
LEONARDO: Ovo je poslednji put što s njom razgovaram. Ne boj se.
VERENICA: I znam da sam luda i znam da mi je žuč puna otrova, pa ipak sam tu, da bih ga čula, da bih ga gledala kako mlatara rukama.
LEONARDO: Ne mogu da budem miran dok ti sve ne kažem. Ja sam se oženio. Udaj se i ti sada.
SLUŽAVKA: (Leonardu) Pa i udaje se.
GLASOVI: (čuju se sve bliže) Probudi se, mlada,u jutro na svadbu.
VERENICA: Probudi se, mlada. (Odlazi trčeći u svoju sobu.)
SLUŽAVKA: Već su stigli. (Leonardu) Nemoj više da joj prilaziš.
…
VERENICA: Pođimo u crkvu.
VERENIK: Žuri li ti se?
VERENICA: Žuri. Jedva čekam da ti budem ţžena, sama da sam s tobom i da čujem samo tebe.
VERENIK: To i ja hoću.
VERENICA: I da ništa drugo ne gledam sem tvoje oči, i tako čvrsto da me zagrliš da se ne bih mogla odvojiti od tebe ni kad bi me zvala moja pokojna mati.
VERENIK: Ruke su mi pune snage. Grliću te punih četrdeset leta.
VERENICA: (dramatično hvata ga za ruku) Uvek!
…
(Odlaze. Ĉuju se gitare i bubnjevi. Ostaju sami Leonardo i žena mu.)
ŢENA: Pođimo i mi.
LEONARDO: Kuda?
ŢENA: U crkvu. Ali nemoj na konju, nego sa mnom.
LEONARDO: U kolima.
ŢENA: A kako bi inače?
LEONARDO: Nisam ja od onih koji se voze kolima.
ŢENA: Ni ja žena koja bez muža ide na svadbu. Ne mogu više!
LEONARDO: Ni ja!
ŢENA: Zašto me gledaš tako? Trn ti u svakom oku.
LEONARDO: Dosta!
ŢENA: Ne znam o čemu sve mislim, a htela bih da ne mislim. Znam samo jedno, a to je da sam već odbačena. Ali imam sina. I drugog na putu. Istu sudbinu je imala i moja majka. Ali ja se ne mičem odavde. (Glasovi spolja.)
GLASOVI: Kad od kuće pođeš,mlada lepotice,seti se da ideš čista k’o zvezdica.
ŽENA: (plačući) Seti se da ideš čista k’o zvezdica. I ja sam takva išla pred oltar. Ceo svet mi je bio na svadbi.
LEONARDO: (ustajući) Hajdemo.ŽENA: Ali samo zajedno! LEONARDO: Dobro. (Pauza.) Hajde. (Odlaze.)
…
OTAC: Jesmo li prvi?
SLUŽAVKA: Niste. Već je stigao Leonardo sa ženom. Jurili su kao demoni. Žena je premrla od straha. Došli su brzo kao da su išli na konju.
OTAC: Taj traži zlo. Nema čistu krv.
MAJKA: A kakvu bi mogao da ima? Krv svoje porodice. Potiče od njegovog pradede, koji je počeo da ubija, a to je naslelilo celo njegovo potomstvo, ljudi lažnog osmeha, a vešti u rukovanju nožem.
OTAC: Dosta o tome.
SLUŽAVKA: Zašto dosta?
MAJKA: I žile u telu me bole. Na čelu svih njih ja ne vidim ništa drugo do li ruku koja je ubila ono što je bilo moje. Pogledaj me. Zar ličim na samu sebe? Luda sam jer ne vičem koliko mi grudi ištu. U grudima mi je stalno jedan krik koji moram da potiskujem i ugušujem. Oni odnose moje mrtve a ja treba da ćutim. A svet posle ogovara. (Skida maramu)
OTAC: Ne bi trebalo da se baš danas sećaš tih stvari.
MAJKA: Kada se o tome govori, moram da se sećam. A danas još više, jer ostajem sama u kući.
OTAC: U očekivanju da dobiješ društvo.
MAJKA: To mi je želja: unuci. (Sedaju.)
OTAC: Ja bih hteo da ih bude mnogo. Ovoj zemlji su potrebne ruke, ali ne nadničarske. Treba voditi bitku sa korovom, sa kamenjem koje izvire i sam ne znam otkuda. Te ruke moraju da budu gazdinske, ruke koje kažnjavaju i vladaju, koje stvaraju izvor za semenje. Treba imati mnogo sinova.
MAJKA: I poneku ćerku. Sinovi su kao vetar. Oružje ih odvede, a devojčice nikad ne izlaze na ulicu.
OTAC: (veselo) Verujem da će biti i jednih i drugih.
MAJKA: Moj sin će je voleti svom dušom. Od dobrog je soja. NJegov otac je mogao da ima sa mnom mnogo dece.
OTAC: Hteo bih da se sve to desi za jedan dan. Da odmah rode dvoje ili troje muškarčića.
MAJKA: Ali nije tako, treba dugo čekati. Zato je i strašno kad vidiš svoju rođenu krv prolivenu po zemlji. Izvor koji presuši za jedan minut, a nama je trebalo toliko golina da ga stvorimo. Kad sam stigla da vidim svoga sina, on je već ležao nasred ulice. Pokvasila sam ruke krvlju i lizala sam je, jer je bila moja. Ti ne znaš šta je to. U kovčeg od kristala i topaza metla bih ja zemlju njom natopljenu.
…
VERENIK: A zašto ti ne igraš?
SLUŽAVKA: Kad niko neće da dođe po mene.
VERENIK: (veselo) To znači da još ne znaju da stare žene kao ti igraju mnogo bolje nego mlade.
SLUŽAVKA: Dete, žmarci me podilaze. Kakva li ste vi porodica? Mužjaci među mužjacima. Još kao dete videla sam ti dedu kad se ženio. Kakav stas. Izgledalo je kao da se ženi gora.
MAJKA: (Ocu) Šta je to? Gde ti je ćerka?
(Ulazi žena Leonardova.)
ŽENA: Pobegli su! Pobegli su! Ona i Leonardo! Na konju! Zagrljeni!
OTAC: Nije istina! To nije ona!
MAJKA: Jest, ona je! Tvoja ćerka, tvoja! Plod zle majke, a i on, takođe i on. Ali ona je već žena moga sina.
VERENIK: (ulazeći) Za njima! Ko ima konja!
…
DRVOSEĈA I: Šta je? Jesi li čuo nešto?
DRVOSEĈA III: Ĉujem cvrčke,žabe i pretnju noći.
DRVOSEĈA I: Ali se konj ne čuje.
DRVOSEĈA III: Ne.
DRVOSEĈA I: Sada je s njom i voli je.
DRVOSEĈA II: NJeno telo je bilo za njega i njegovo za nju.
DRVOSEĈA III: Traže ih i ubiće ih.
DRVOSEĈA I: Ovi su verovatno već izmešali svoju krv i sada su kao dva prazna krčaga, kao dva presahla potoka.
DRVOSEĈA II: Oblačno je i lako može da bude da se mesec ne pojavi.
DRVOSEĈA III: Bilo ne bilo mesečine, Verenik će ih da pronađe. Video sam ga kada je pošao u poteru. Bio je kao beona zver. Lice mu je bilo sivo kao pepeo. Izražavalo je sudbinu svoje rase.
DRVOSEĈA I: Svoje rase umrlih nasred ulice.
DRVOSEĈA II: To je.
DRVOSEĈA III: Veruješ da će im uspeti da promaknu.
DRVOSEĈA II: Teško! Na deset milja okolo vrvi od noževa i pušaka.
MESEC: Labud sam beli na reci,
oči sam svih katedrala,
laţna zora po granama,
pa zato neće umaći.
Ko se tu skriva? Ko jeca
po šipražju doline?
Mesec je kao oštar noţ
napušten u vrelom zraku,
i jer je đule od olova,
bol hoće da bude venama.
Pustio me, smrzao sam se
po zidovima i kristalima.
Otvorite prsa i krovove
da bih mogao da se zgrejem.
Zima mi je. Pepeo tela moga,
puno zaspalih metala,
traţi gomile ognjeva
po sokacima i gorama.
Ali se nose pahuljice
na leđima od jaspisa
hladne i tvrde, ne daju mi
da pijem vode sa izvora.
Jer ove noći dobiće
obrazi mi boju krvi.
Nek nema senke ni zaklona
gde bi mogli da se skriju.
U vrela; prsa ću da uđem
da bih mogao da se grejem.
Srce jedno treba meni.
Vrelo. Pa nek pljusne silno
iz grudi mi po gorama.
Pustite da uđem, pustite!
(Granju) Neću senke! Zraci moji
ući moraju gde ja hoću,
a neka se tamna stabla
svetlucanjem prelivaju,
da im se obrazi ove noći
boje bojom vrele krvi.
Ko se skriva? Napolje, velim.
Neće moći da umaknu,
jer konjic će da im blista
sjajem oštrog dijamanta.
MLADIĆ I: Ja mislim da su otišli drugom stazom.
VERENIK: Nisu. Malopre sam čuo galop.
MLADIĆ I: Biće neki drugi konj.
VERENIK: (dramatično) Ĉuj. U celom svetu nema drugog konja, to je taj. Razumeš li? Ako hoćeš da me pratiš onda ćuti.
MLADIĆ I: Ja bih hteo…
VERENIK: Ćuti! Siguran sam da ću ih ovde naći. Vidiš li ovu ruku? To nije moja ruka. To je ruka moga brata i moga oca i svih mrtvih moje porodice. A ima u njoj toliko snage da bih mogao da iščupam ovo drvo kad bih hteo. Hajdemo braţe, jer osećam zube svih svojih zabijene ovde tako da ne mogu mirno da dišem.
LEONARDO:
Natrag ne možemo, ćuti,
jer nas slede vrlo blizu,
a ja moram da te vodim.
VERENICA: Al’ to možeš samo silom.
LEONARDO:Kažeš silom?Ali ko je stepenicom prvi poš’o.
VERENICA: Ja sam bila.
LEONARDO: Ko je novu ormu konju ovom metn’o?
VERENICA: Ja sam, istina je.
LEONARDO: Ruka čija mamuze mu oštre stavi?
VERENICA:
Ove ruke što su tvoje,
kad te vide one žele
da ti slome plavo granje
i u srcu žubor krvi.
Volim te, volim! Pusti me!
Da te ubijem kad bih mogla,
pokrovom bih uvila te
od cvetova ljubičice.
Oj, kakav jad, kakav oganj
da presvisnem što me muči!
LEONARDO:
Oštro staklo zabijeno
po jeziku mome mekom.
Zaboravit ja sam hteo.
Zid kameni ja sam dig’o
izmeđ kuća naših dveju.
Istina je. Sećaš li se?
Kad te gledah izdaleka
prah u oči bacih sebi.
Al’ na konju ja sam iš’o
i on nađe vrata tvoja.
Krv mi vrela posta crna,
a san mi je ispunjav’o
otrovima telo moje.
Ja ne mogu krivac biti.
Krivica je zemlje ove
i mirisa što se diže
iz kose ti i nedara.
VERENICA:
Oh, bezumniče!
Neću s tobom hleb ni ležaj,
al’ u danu nema trena
da ja ne bih tvoja da sam.
Jer me vučeš i ja idem.
I sledim te po vazduhu,
zavitlana kao slamka.
Pustila sam snažţna momka
i sav porod što je hteo,
na tebe će kletva pasti,
a to baš ja ne bih htela.
Ostavi me. Beži sada.
Da te brani nikog nema.
LEONARDO:
Ptičice jutarnje
kroz granje se lome.
Na izdahu noć je plava
na oštrici kamenova.
Do zaklona had’mo mračnog
gde ću uvek da te volim,
jer ne marim sad za ljude
nit za otrov što ga liju.
(Snažno je grli.)
LEONARDO: Sa ognjem se oganj grli,
isti onaj plamen mali
po dva klasa žita žeže.
Hajdemo. (Vuče je.)
VERENICA: Kud me vodiš?
LEONARDO: Tamo gde nam prići neće
ovi ljudi što nas gone.
Tamo gde te gledat mogu.
LEONARDO: Kad pomislim ko što treba
i ja hoću da te pustim.
Al’ ja idem kud ti ideš.
I ti isto. Kroči! Probaj!
Mesečina vezala je
bedro moje s telom tvojim.
(Cela scena je violetna i puna čulnosti.)
VERENICA: Da li čuješ?
LEONARDO: Neko ide.
LEONARDO: Ćuti! Evo ih!
VERENICA: Idi!
LEONARDO: Tiše! Ĉuće nas. Idi napred, idi, rekoh! (Verenica se usteže.)
VERENICA: Samo s tobom.
LEONARDO: (grleći je) Kako hoćeš.
Rastavit nas oni mogu
samo kad ja budem mrtav.
VERENICA: I kad i ja mrtva budem.
(Odlaze zagrljeni. Pojavljuje se Mesec vrlo polako)
(Pojavljuju se Žena i Tašta Leonardova. Dolaze slomljene.)
DEVOJKA I: Idu li već?
TAŠTA: (sa gorčinom) Ne znam.
DEVOJKA II: Šta kažete o svadbi?
DEVOJKA I: Recite.
TAŠTA: (suvo) Ništa.
ŽENA: Htela bih da se vratim tamo pa da sve saznam.
TAŠTA: (energično) Ti, kući! Hrabro i sama u svojoj kući. Da ostariš i da plačeš, ali vrata da ostanu zatvorena. Nikada! Ni živog ni mrtvog! Zakovaćemo prozore. Pa neka padaju kiše i noći na gorke trave.
ŽENA: Šta se desilo?
TAŠTA: Svejedno šta. Pokri lice velom. Tvoji sinovi su tvoji i ništa više. A na krevet gde je bio jastuk metni krst od pepela. (Odlazi.)
DEVOJKA I: Dolaziš li preko potoka?
PROSJAKINJA: Otud dolazim.
DEVOJKA I: (bojažljivo) Mogu li nešto da te zapitam?
PROSJAKINJA: Videla sam ih, ubrzo će doći, dva pljuska najzad stišana među velikim kamenjem, dva čoveka pod kopitama konja, umrli u lepoti noći. (Sa nasladom). Umrli, da umrli.
DEVOJKA I: Ćuti, babo, ćuti!
PROSJAKINJA: Oči su im slomljeni cvetovi, a zubi dve pregršti tvrdog snega. Obojica su pala, a ona se vraća sa suknjom i kosom krvlju obojenim. Pokrivene pokrovima nose ih visoki mladići. Samo je to bilo i ništa više. Pravo je. Po zlatnom cveću prosut je prljavi pesak. (Odlazi. Devojke polako odlaze spuštenih glava)
DEVOJKA I: Prljavi pesak.
DEVOJKA II: Po zlatnom cveću.
DEVOJĈICA: Po zlatnom cveću donose mladence s potoka. Crne puti je jedan, crne puti je drugi. Neka slavuj leti i jeca nad zlatnim cvećem. (Odlazi. Scena ostaje sama. Pojavljuje se Majka sa Susetkom. Susetka plače.)
MAJKA: Ćuti!
SUSETKA: Ne mogu.
MAJKA: Ćuti kad ti kažem! (U vratima) Zar nikoga nema ovde? (Hvata se za čelo.) Moj sin treba da mi se javi. Ali moj sin je već uveli cvet. Sin mi je taman glas iza planine. (Susetki sa besom.) Hoćeš li da ćutiš? Neću plača u ovoj kući. Vaše suze su samo suze očiju, a moje će da naviru kad budem sama, navreće iz stopala, iz korena i biće vrelije od krvi.
SUSETKA: Dođi kod mene, nemoj sama ovde da ostaneš…
MAJKA: Ovde, ovde, ću da budem. I biću mirna. Svi su već mrtvi. Mirno ću da spavam. Ni nož ni pištolj neće me više uznemiravati. Druge majke će izvirivati kroz prozor. Tući će ih kiša kad budu provirivale da vide idu li im sinovi. Ja ne. Od svog ću sna da napravim hladnog goluba koji će na groblje da nosi kamelije od mraza, na groblje, ne, nego postelju od zemlje, ležaj na kome se odmaraju i koji ih njiše po nebu.
(Susetki). Skini ruke s lica. Treba da provedemo strašne dane; nikoga neću da vidim. Zemlja i ja. Moj plač i ja. I ova četiri zida. Jao, jao, jao! (Seda slomljena.)
SUSETKA: Imaj obzira prema samoj sebi.
MAJKA: (zabacujući glavu) Moram da budem pribrana. (Seda). Doći će susetke i neću da me vide ovako slomljenu, tako jadnu, ženu koja nema ni sina da poljubi.
(Pojavljuje se Verenica. Dolazi bez venca i u crnom ogrtaču.)
SUSETKA: (sa mržnjom) Kuda ćeš?
VERENICA: Dođoh ovamo.
MAJKA: (Susetki) Ko je?
SUSETKA: Zar je ne poznaješ?
MAJKA: Zato i pitam. Jer ne bi trebalo da je poznajem da joj ne bih zube u vrat zabila. Zmijo (Brzim pokretom ide prema Verenici, zatim se ustavlja. Susetki.) Vidiš li je? Evo tu je i plače, a ja joj oči ne vadim. Ne razumem samu sebe. Biće da ne volim svoga sina. A ti, gde ti je čast? Gde ti je čast? (Bije Verenicu. Ona pada na pod.)
SUSETKA: Pobogu! (Pokušava da ih rastavi.)
VERENICA (Susetki) Pusti je; došla sam da me ubije pa da s njim budem sahranjena. (Majci) Ali ne šakama, već kukama, srpom, i snažno, sve dok mi kosti ne zdrobiš. Pusti je. Hoću da zna da sam čista, da mogu biti luda, ali nijedan čovek ne može reći da mi je video belinu nedara.
MAJKA: Ćuti, ćuti, šta se mene tiče sve to?
VERENICA: Jer sam otišla s drugim. (Sa očajanjem) I ti bi bila otišla. Ja sam izgarala i spolja i iznutra, a tvoj sin je bio malo vode od koje sam očekivala decu, zemlju, zdravlje. Drugi je bio tamna reka puna granja koja me je privlačila vrbama svojim i pesmom svojom. Ja sam trčkarala s tvojim sinom koji je bio kao neko detešce sa vode, hladan, a drugi mi je slao stotine ptica koje mi nisu puštale da hodam i bile su kao mraz jedne uvele žene na mojim rukama, devojke plamenom milovane. Nisam ga volela, razumej, nisam ga volela. Tvoj sin je bio cilj moj i ja ga nisam prevarila, ali me snaga drugog odvukla kao udar mora, kao udarac kopita mazge, i uvek bi me odvuklo, uvek pa makar bila starica, makar me i svi sinovi tvoga sina držali za kose. (Ulazi jedna susetka)
MAJKA: Ona nije kriva, a ni ja. (Sarkastično) Ko je kriv, najzad? Slaba, nežna žena, rđavih snova, baca venčani venac da bi našla postelju još toplu od druge žene.
VERENICA: Ćuti, ćuti! Osveti se, evo me! Vidi kako mi je vrat mek, trebaće ti manje snage nego da ubereš daliju u tvom vrtu. Ali, to ne! Poštena sam, poštena kao dete tek rođeno. I jaka da ti to dokažem. Naloži vatru, pa metnimo ruke; ti za tvoga sina, a ja za svoje telo. Ti ćeš pre da trgneš ruku. (Ulazi druga Susetka)
MAJKA: Ali šta se mene tiče tvoje poštenje? Šta me se tiče tvoja smrt? Ništa me se sve to ne tiče. Neka su blagoslovena žita, jer moji mrtvi počivaju pod njima; neka su blagoslovene kiše, jer miju lica mrtvacima. Blagosloven nek je Bog koji nas sve vodi na odmor. (Ulazi još jedna susetka)
VERENICA: Pusti sa tobom da plačem.
MAJKA: Plači, ali na vratima.
(Ulazi Devojčica. Verenica stoji na vratima. Majka na sredini scene.)
ŽENA: (ulazi i upućuje se levo)
Lepotan je bio jahač,
a sada je gomila od snega.
Prolazio je vašarima, planinama,
i kroz zagrljaje žena.
A sada suva mahovina
kruniše mu lepo čelo.
VERENICA: Suncokrete majčin,
ogledalo ove zemlje.
Nek ti stave na grudi
krst od gorkih leandera,
čaršavom nek te pokriju
od suve, sjajne svile,
a voda nek tužno jeca
na mirnim ti rekama.
ŽENA: Oj, četiri snažna mladića
dolaze umornih ramena.
VERENICA: Oj, četiri ona lepotana
donose smrt na plećima.
MAJKA: Susetke!
DEVOJĈICA (s vrata). Evz ih, dolaze.
MAJKA: Neka ih, dajte krst.
VERENICA: Neka smrt zaštiti mrtve i žive.
MAJKA:
Susetke, sa jednim nožem,
jednim nožićem,
jednoga dana, između dva i tri časa,
zbog ljubavi ubiše se dva čoveka.
Sa jednim nožem,
jednim nožićem
što jedva staje u ruku,
ali prodire nečujno
u meso iznenađeno
i dopire tamo
gde treperi zamršen
krika tamni koren.
VERENICA:
I to je taj nož, taj nožić
što jedva staje u ruku,
riba bez ljuspe i reke,
da jednoga dana, izmeđ dva i tri časa,
zbog toga noža
padnu s uvelim usnama
dva snažna čoveka.
Један боготражитељ је питао хришћанина: „Како да пронађем Бога?“ Овај му је одговорио: „Дозволи ми да ти покажем“. Одвео га је до мора и загњурио му главу у воду три пута, а онда га упитао: „Шта ти је највише недостајало док ти је глава била у води?“ „Ваздух“, одговорио је овај боготражитељ. „Е, кад толико будеш желео да нађеш Бога колико си у том моменту желео ваздух, наћи ћеш Га“.
Град Јерихон био је један он најславнијих градова старог доба. Био је познат као „Град палми“ и највећи произвођач и извозник балсама и веома важна трговачка раскрсница. Као такав био је пореско и царинско седиште у доба Римске империје. О овим царинарницама и људима који су убирали порез Свети Јован Златоуст каже да је такав начин опорезивања „пљачка која нема оправдање, али још и горе од пљачке, јер пљачкаш барем осећа срамоту и стид, а цариник-порезник јавно и бескрупулозно отима што није његово…“ Такав је био карактер порезника којих су се Јевреји толико гнушали да су их поистовећивали са крадљивцима и криминалцима.
Начелник пореске управе и царине у Јерихону звао се Закхеј што у преводу значи значи чист, наиван, или праведан. Веома често схватимо да име, иако латинска изрека каже Nomen est omen, заправо не одговора особинама лица које га носи.
Једног дана Исус је пролазио кроз Јерихон. Закхеј, порезник, хтео је да види Исуса, али због велике гужве, а био је и малог раста, то му није полазило за руком. Било ко други би у том моменту одустао, али не и Закхеј. Без сумње, његова велика жеља да види Исуса натерала га је да се попне на дрво – египатску смокву. Много више од поштовања је натерало Закхеја да се попне на то дрво. Била је то јака жеља да препозна Бога у Исусу. Истрајност је увек била једна од врлина људи који трагају за Богом. Закхеј је био неуморан, сит самога себе, сит живота који је до тада водио. Желео је промену.
Због свог положаја и свих других благодети које су произлазиле из тог положаја, Закхеј је био веома богат човек. Иако велики грешник, очајнички је желео да види Исуса и да открије ко је Он. Мрак је желео да угледа Светлост. Грех је чезнуо за Врлином. Његов истакнути положај у друштву, његово хвалисање и сујета; све се то истопило пред великодушношћу Христовом. Закхеј је имао све што овај свет може да понуди. Па шта је он то још заправо тражио? Трагао је за истинским духовним испуњењем своје личности и свога бића, а то је могао да нађе само у Богу. Када год истински пожелимо да нађемо Бога, и када смо спремни да то заиста и остваримо, не морамо дуго да идемо, јер пут који раздваја нас од Бога није велики. Бог од нас захтева само први корак .
Закхеј је презрео сујету, понизио себе, одбацио мишљења и критике других, и попео се на дрво у нади да ће успети бар да накратко погледа Господа. Тако се вратио на узраст детета, јер ако не постанемо као деца, нећемо видети Царства Божјег.
Многи су тога дана, када је Исус ушао у Јерихон, били присутни, али многи нису били достојни да Га виде, јер њихова срца су била хладна и без љубави и мноштво њихових грехова удаљило их је од Њега. Христос је видео промену у Закхеју, и од тог тренутка започео је процес његовог спасења. „Закхеју, сиђи брзо, јер ми данас ваља бити у дому твоме“. Заиста, ако учинимо и један корак према Богу, Он ће направити хиљаду према нама. Његова врата су увек отворена и Он чека да ми уђемо.
Приликом проповедања Јеванђеља Филипљанима 52. године, свети апостол Павле доспео је у затошеништво. У току ноћи догодио се велики земљотрес. Затворска врата су се отворила, а чувар затвора, плашећи се освете заробљеника, умало се није убио. Спасао га је свети апостол Павле. Заузврат позвао је Павла у своју кућу и цела његова породица се крстила. Да, Господ жели да се целе породице спасавају. Тако је Он дошао и код Закхеја и унео мир и хармонију у његов дом. Јер у кући у којој нема јединства у вери, где жена има свој лични начин живота, деца свој, а отац опет неки свој, другачији, живот је право мучеништво.
Зато је Христос и дошао у кућу Закхејеву да би прославио велики преображај који се десио у том дому.
Из историје знамо да је у Јерихону у Христово време живело дванаест хиљада свештеника који су представљали аристократију тога града. Међутим, Исус је ипак прихватио гостопримство једног грешног порезника. Заиста, кућа Закхејева била је прикладнија од кућа ових свештеника јер „данас дође спасење дому овоме“. Христос је видео истинско покајање и промену у Закхеју која се није састојала од слатких речи и празних исповести, већ од истинског преображаја. Његова луксузна кућа са прелепим вртовима, скупим теписима и раскошним намештајем донела је управо покајање и буђење савести код Закхеја. Зашто? Зато што су то све били плодови његове грубе и немилосрдне отимачине. Кућа се показала као руина у његовим очима. Осетио је да је дошло време када он треба да узврати народу, да исправи своје грешке и да се поново истински уздигне. Он се окренуо Христу и рекао ове чудесне речи: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко“ Тако, драга браћо и сестре, очистимо своју кућу од свега што не припада нама, и од свих предмета неправедно стечених. Не држимо ништа у својим домовима што није наше. Но, ово није довољно. Вратимо и дајмо онима који немају довољно и од којих је неправедно узето као што је то урадио Закхеј. „Вратићу четворостурко“.
Три врлине се истичу у овој причи: покајање, праведност и милосрђе. Ако испуњавамо све три ове врлине, нећемо морати да зовемо Христа у наш дом, јер ће Он сам доћи, и остаће са нама као што је то урадио и код Закхеја: „Јер данас дође спасење дому овоме“.
Уздигнимо се изнад гомиле из које не можемо да видимо Христа. Попнимо се и ми на дрво спасења. Ваљда и међу нама у Србији расте такво дрво?
Boravim u tvojoj misli,
dok sva u meni drhtiš ti.
Prozor si pun zvezda koji
otvoriti ne želim.
Kad se nagotom lepote tvoje
kupaš pored mene ti,
žeđ si prozračna koju
utoliti ne želim.
Kad bih stanovao u tvom telu,
da l bih živeo u duši tvojoj?
Kakva noć vrt velom skri!
Prva si tuga izvrsna koju
osetiti ne želim.
Ljupka sam i tužna kad ljubim vatreno;
ruka moja skoro do neba doseže
kada dušu drugog duša moja steže.
No ičije mekše je paperje njeno.
I ne ljubi ruke kao ja nijedna,
niti se toliko šćućuri kad sniva,
nit ijedno tako malo telo skriva
dušu koja je u većoj meri nežna.
Ja mrem, osetim li poglede očiju
gde, za trenut samo, kao tice žive
lepršaju ispod belih mi prstiju.
Za zanosne reči znam i pomirljive;
i ćutati umem kada mesec sija
ogroman i crven iznad provalija.
I
On sestri
Pišem ti da ti kažem kako je prazno, strašno prazno u mom srcu.
Nema ni plača u njemu ni jednog jedinog uzdaha. Turobno je.
Tiho. Mrtvo. U njemu nema više ni tuge za mladošću, koja je
potamnjela, kao zlatan oblak, niti za smiljem, koje više ne miriše.
Ja sam poput mornara koji je jedrenjakom otišao na sred mora,
ali nasred okeana zaustavio se vjetar. Ni vjetra ni žudnje, veče
sagorijeva u zlatnosijanim bojama, da od njih peče srce. Sagorijeva.
Veče sagorijeva, srce izgara, ali vjetra nema. Još nekoliko boli i
lagan sumrak spuštaju se na more. Još jedna žudnja ostaje u duši,
da se vrati tamo odakle je došao. Tamo, ali kamo? Sred mora stoji,
na raskršću svih puteva, ali puta nema ni natrag, ni naprijed – nikud.
Sjetih se tih vremena i učini mi se kao da su blago treperavi snovi
iznad polja. Plavetna sjenka leži ujutro po polju, plava sjenka je među
drvećem, ali u podne, kada je svjetlo najjasnije, nema više ni sjenke
ni rose. Sam na raskršću, na kamenom raskršću.
II
Sestra njemu
Vrati se, vrati! To kameno raskršće samo je znamenje, tajni poziv natrag.
Vrati se, čakaju te na mom prozoru pelargonije i karanfili, čekaju te u žarećem suncu.
U bašti čekaju te crvene ruže, kada se spusti veče na polja, zamirišu. Tiha su
polja zelena oko nas, svijetlozelene zelene doline. Kod nas su sunce i mir.
Zemlja je kod nas jasnocrvena u ogradicama, vinogradima i baštama.
Naš vrt je zelen i umiruje bolnu žudnju. I ko je kamen, uskrsne ga.
Dođi, kažem ti.
III
On djevojci
Čini mi se da sam ti mrtav stranac. Više te ne poznam, samo te se sjećam.
Daleko si, sestro Lijepe Vide. Daleko, daleko, daleko. Moje srce je skršeno i bez tajni.
I to je moja bol.
IV
Djevojka njemu
Lijepa su moja brda, puna zelenila. Puna su sjenki uveče, puna vjetra i
tihih riječi. Mislim samo na tebe, kada govorim o tebi, riječi mi pjevaju.
Čini mi se da si se skrio iza brda, da te još samo srce osjeća. Zašto si otišao?
V
On sestri
Čini mi se kao da idem razbijenog čela. Uska je graška na mom čelu, uska, uska.
Uska je rana u mom srcu, uska, uska.
VI
Sestra njemu
Ruže cvjetaju u tihom sumraku. Ah, svi te čekamo. Ako si bolestan, ozdravićeš
kod nas. Uveče sjedimo ispred kuće: mirišu ruže, zrikavci zriču, kao da smo svi
jedna porodica. Ruže, majka i ja izrikavci i slavuji. I naša kuća i ti. Tvoja soba
je prazna, a postelja raspremljena. Dođi i ti.
VII
On u dnevnik
Vraćam se, vraćam, ali samo u mislima. Tek što se vratim, već bih rado otišao.
Vraćam se, vraćam, ali se ne vratim. Poput ruže povijam se pod teretom
sopstvenih crvenih cvjetova i posustajem. A ja, jesam li i ja vezan za prostor?
Tamo kopaju, vežu, kose, tamo se lica oblikuju na suncu pod tvrdim pečatom rada,
tamo se duše uveče napiju gustog, mirisnog zraka vrtnog cvijeća, tamo se momci
ispjevaju, kada je sjenka u oblacima i sve tiho na selu. Ali ti, momče, ti momče
s bijelim cvijetom, bljedunjavim, što ideš bijelim svijetom? U tvom srcu je mala raspuklina.
VIII
Večernji refren
„Vrati se, vrati!“
udicazasrce 
