Џон Монтегју – ОНА САЊАРИ КРАЈ МОДРЕ ВОДЕ

У модрој води базена, као рибе у стакленој посуди, плутамо кроз сунчеву светлост. И по твом ћутању, видим радије би да сам неко други. И у исто време, док желиш да нисам ту, љутиш се на мене што ти будим такве мисли. То што осећам твоју чежњу, миловања која не могу а да не замишљам до детаља  (обавијена љубављу, два тела како пузе једно преко другог), нежности којима више не могу да се надам, боли ме све јаче и јаче. А изнад свега, тај очај док ти се очи жаре при сваком помену на њу, као у детета кад сањари. Јер ти још увек чуваш нешто од тог детињег усхићења, сежући стално за новим ужитком. Само за мене је све изгубљено, нема ни веру ни наду, и живим са патњом, као нека стара кула што се мрви крај воде.

Антон Кортевех – ТУГА

Онај кога волиш, примећујеш, тај је где ти ниси,
настаје што се чежњом зове. 
Близу или мртва, никакве разлике нема.
Пре но што се изнервираш, твоја глупа глава је на путу
за оном за којом жудиш. Не дотиче је тамо:
Туга. Али, ах, ко је могао још да види,
није ли, ко је тужан, слеп?
Возећи бицикл сам са собом,
газим тугу у себи педалама и закључујем:
овде, крај мене, у Хорстену, на влажним путевима
ниско сунце лево, дуж железничког насипа лабудови,
овде те нема. Тамо где си, такође ниси.
И ваљда те нигде нема. Никад те није ни било.

Драган Недељковић – За отаџбину све на коцку, отаџбину никада на коцку

Лепота Србије је и сад раскошна, бесрамно оскрнављена од злочинаца: не само градови и села, чија смо згаришта посетили, не само оштећени путеви и порушени мостови: оскрнављена је и морална лепота Србије, способне да води само витешки рат, а не прљав, не подмукли и терористички рат

Лепота отаџбине опет тражи да јој потврдимо своју верност и да се жртвујемо. За отаџбину можемо ставити све на коцку, али не смемо ставити на коцку отаџбину. То познато упозорење односи се и на оне што владају и на оне што нестрпљиво власт прижељкују. После овог рата, који морално још нисмо изгубили, иако је пораз дипломатски и политички очигледан, ништа не би смело бити као пре трагедије; јер трагедија, подсетимо, има катарсу – наш народ ју је доживео. Том народу није сад добродошла борба за власт; јер власт више нема никаквог смисла ако није служење, а не владање и, још горе, злоупотреба власти. Министри би требало да су слуге народа, или не би требало ни да их буде. Ако ускоро дође до избора, а некима се очигледно жури, наш страдални народ би требало свима јасан одговор да да, свима који на стари начин замишљају власт: да изабере само оне који су спремни да служе, колико смерно толико и зналачки

 

Прокрстарио сам ових дана Србијом са духовницима из Русије и Молдавије. У летњој одећи, Србија је простирала пред нама сву своју чедну и оскрнављену лепоту. Како не одвајам пејсаже од народа, рекао бих: лепоту и доброту. И земља и народ, и све што је она родила, а он створио – обавезује све нас. Свака стопа је обрађена од наших спасилаца – земљорадника. Манастири, у које смо залазили – Раваница, Манасија и Љубостиња, Жича, Студеница и Градац – сваки од њих је делић раја, и због лепоте места, и због топлине огњишта, и због уметности, неимарске и сликарске, која покорава векове.

Зар над том дивном земљом и тим благородним делом човечанства да небо буде затворено? Зар да не прими молитве тог честитог народа, који четврти пут, само у овом веку, рече одлучно НЕ „наоружаној неправди“ што му је дошла на праг, угнездила му се у дом?

Сами под затвореним небом

Тешко смо се пробијали путевима, и због порушених мостова, и због густих збегова са Косова и Метохије. Ибарском магистралом крећу се или стоје колоне трактора са приколицама, камиони и коњске запреге, препуне сиротињских ствари, најнужнијих. А у поподневне и вечерње сате небеса су грмела, муње су севале, громови праскали, пљускови су се бесно изливали по људима, женама, дечици и стоци. Гледамо одакле су возила: Призрен, Пећ, Исток, Приштина, Урошевац, Косовска Митровица…Питамо понеке: „Зашто сте напустили огњиште?“ „Тамо убијају, кољу„ – одговарају сви исто, и Срби и Роми. Погледи старијих жена – празни. Да ли празни, или су им очи остале тамо, у напуштеним кућама, остављеним баштама, њивама, воћњацима?

Полиција се труди да не буде груба, да не увреди, али немилосрдно зауставља колоне пред Краљевом и не да им даље. Ваљда их убеђују да се врате. Тек понеко се пробија ко зна с којим оправдањем и чијом дозволом. Зар средишња Србија, зар Београд да не виде и саучеснички не приме нове таласе избеглица? Питам се и питам: зашто се крије, заташкава, ограђује велика историјска несрећа нашег народа? Има сеоба, има смрти, а љубави нема довољно, ни саучешћа, ни солидарности. На путевима Србије прогнане и избегле породице са Косова и Метохије биле су саме, под затвореним небом.

М. Бичански – Молитва у Храму Светог Саве, 20. априла 1999. у Београду

Од Крушевца војска

У Крушевцу сретамо војску, која се враћа из Дечана и Пећи. Окупљају се око цркве Лазарице, где су се причешћивали цар-Лазареви витезови. Смерно улазе у цркву, крсте се и моле, можда захваљују Богу што су остали живи. Онда се упућују право ка Косовском великомученику, којега је оличио Небојша Митрић. С присним поштовањем грле споменик честотога Кнеза, збијају се око њега и сликају с њим. Млади капетан (памтим му име: Душко Ђекић), тмуран као Бановић Страхиња, с великом тугом у очима, помишљам на сокола сломљеног крила, седи на камену пред Лазарицом. Око њега седам свештеника. Тихо ми одговара да долазе из Дечана, да су у храму Дечанског и Силног остали калуђери са стотинак Срба и педесетак деце. Подижући замагљен плави поглед и још сасвим млади глас, чујем да каже: „Дошло ми је да бацим ову униформу и обучем црну монашку ризу… Не знам шта ми је било теже: да оставим Високе Дечане или да препустим судбини ове добре војнике.„ – Одговори: да су бомбардовања била непрестана, да још у себи осећају подрхтавања и тресак земље, да су многи погинули, али да се војници нису обрадовали наредби о повлачењу, о напуштању Метохије и Косова. Мислећи на пале јунаке што тамо остадоше, призивам полузаборављене речи Деспотовог записа на косовском стубу, упућене пролазнику, дошљаку или овдашњем: „… и као стег видећеш како посред Поља усправно стојимо.„

---

„Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море (…). Као yин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. (…) Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смела као једно од првих краљевских дрвећа Европе. О овоме су певале српске дријаде док смо пловили, и док смо се одмарали на травном тепиху под застором њихових мирисавих и лепршавих коса.„
Х. К. Андерсен

---

Неки хитају да виде свечану дворану општине са Србиновићевим мозаицима. Зачарани полугласно читају стихове из Деспотовог „Слова љубве„: „Љубав све превасходи… Колико је у моћи, ми ипак песму плетемо.„

Тврђаве непријатеља

Заобилазним раскаљаним путевима једва стигосмо до величанствене и гостољубиве Студенице. Убрзо су за нама приспели аутобуси пуни полицајаца са Косова. Скренули су са Ибарске магистрале у Немањину задужбину. Намесник, отац Антоније, прима их у трпезарији Светога Саве: монаси их служе студеничком препеченицом; студенички лекар, др Раша Стојановић, говори им о Симеону Мироточивом, о Светом Сави, „почетку свих почетака„, о светом Краљу Првовенчаном… Полиција смерно слуша туробни докторов глас и упућује се ка великој Богородичиној цркви. Иако им отац Антоније каже да не одлажу оружје, сви се распасују и ненаоружани улазе у свети храм. Крсте се и моле, целивајући иконе. Излазе озарени. Тихо разговарам с појединцима: „НАТО пропаганда показује масовне гробнице Шиптара, говори о зверствима српске војске и полиције.? Да ли сте видели та зверства. Да ли их је неко од ваших, од наших, чинио? Да ли су, можда, дивљале паравојне формације?„ Младићи из Шапца, Мачве, Подриња и Поцерја одговарају ми исто: да у нашој природи није ни да чинимо злочине који нам се приписују, нити да силујемо жене; подсећају на Маркале: тако и сад сопствене злочине приписују Србима да би оправдали и замаглили свој велики злочин – убијање са недостижне висине, бомбардовање и војске и становништва, насеља и светих места. Терористи су убијали Шиптаре који им се нису покоравали, па су их све, с предумишљајем, сахрањивали у заједничке гробнице. – А запаљена и разрушена шиптарска села? Та су села била тврђаве непријатеља. Наши су их чистили од терориста; а рат је рат. Зато и јесте несрећа што се, из страшне нужде, руши и пали. Тако говоре сасвим млади наши људи, деца наша, која су учесници трагедије. Излазе из ње готово посвећени, чисти и преображени јер су доживели велику катарсу. Био сам утешен кад сам се осведочио да се у храмовима жичке и нишке епархије читају прозбе за наше христољубиво војинство.

Студеница, комплекс манастира, XИИ – XИВ век

Настојао сам да што више насамо разговарам с војницима и полицајцима, јер Србијом увелико круже приче о зверствима наших. Неуморни непријатељ не дрема, и даље нас демонизује; он протура страшне вести и грозне оптужбе; плаћа онима који их шире да их што ревносније и што више шире, као заразу. А лаж је јако заразна, па и неки наши честити људи подлежу епидемији, прихватају лажи као истине, постајући жртве огавне пропаганде, намењене особито „светој простоти„ многомилионског телевизијског гледалишта, на што је луцидно указао др Иринеј Буловић, епископ бачки: „Ми, додуше, нисмо ни издалека безгрешни – пише Владика – али најмање права да буду судије над нама имају они који су сами себи дали право да нам у исто време буду тужитељи, судије и – yелати. У њиховим компјутерима све је предвиђено и прорачунато осим Бога и правде Божје. – Ради нас и ради њих, не дозволимо да тако буде у нашим душама и савестима!„

Једном, верујем честитом, али наивном човеку, што ми ватрено збори о великом распону српских злочина, и помиње и злочине над Хрватима, због којих треба јавно да се кајемо и да све око себе молимо за опроштај, кажем прекидајући бујицу његових оптужби и самоосуда: „Реците ми само једну хрватску обитељ која је цела уништена. А ја вам одмах могу набројати бар десетак српских породица, које су истребљене. Ево малочас сам био код владике жичког, преосвећеног господина Стефана: његових блиских рођака убијено је или заклано двадесет осам. Често виђам свог бившег студента, песника Драгана Колунyију: тридесетдвоје Колунyија убијено је или заклано у последњим ратовима. Упознао сам сјајног лекара, светски познатог реуматолога, избеглог из Осека, др Милана Вујчића, који је одрастао у дому за сирочад, јер је у рату изгубио родитеље, а уз родитеље страдало је и двадесет шест Вујчића. На несрећу нашу, таквих примера је тушта и тма међу Србима, а ви ми реците један једини сличан међу Хрватима! Зато вас молим, драги наивни пријатељу мој, да више никад не говорите о српским злочинима, јер тиме понављате оптужбе непријатеља наших. „Латини су старе варалице„ – боље од мене памтите тај стих, као и онај његошевски: „Нико крупно к’о Турчин не лаже!„

 

Шта је Богу згрешио: разрушена кућа домаћина у селу Причевићи, 1999. године

Нови светски поредак се прерушава и уколико више злочина чини, утолико, оправдавајући те злочине, нас оцрњује и целу планету обмањује лажима. Ништа то ново није, само је сила зла сад већа, организованија, потпомогнута од моћне науке, срамотно злоупотребљене. Др Иринеј Буловић је савршено у праву кад каже да је нови светски поредак стар, стар колико и насиље, а насиље је старо колико и зло, то јест колико и грех.

---

Убијају један народ.
Где?
У Европи.
Има ли кога да то посведочи?
Сведок је један:
Цео свет.
Виктор Иго

---

Рекох да је лепота Србије, и сад раскошна, бесрамно оскрнављена од злочинаца: не само градови и села, чија смо згаришта посетили, не само оштећени путеви и порушени мостови: оскрнављена је и морална лепота Србије, способне да води само витешки рат, а не прљав, не подмукли и терористички рат. Сад нам ту оскрнављену лепоту ваља неговати с великом љубављу, украшавајући је новим делима градитељских и творачких руку да би опет заблистала, као Феникс, из рушевина и пепела. Лепоти се мора служити, за њу жртвовати; јер како Стендал рече „Лепота је само обећање среће„, а не готова и неизменлјива срећа!

Лепоти се мора служити

Лепота отаyбине опет тражи да јој потврдимо своју верност и да се жртвујемо. „За отаyбину можемо ставити све на коцку, али не смемо ставити на коцку отаyбину„. То познато упозорење односи се и на оне што владају и на оне што нестрпљиво власт прижељкују. После овог рата, који морално још нисмо изгубили, иако је пораз дипломатски и политички очигледан, ништа не би смело бити као пре трагедије; јер трагедија, подсетисмо, има катарсу – наш народ ју је доживео. Том народу није сад добродошла борба за власт; јер власт више нема никаквог смисла ако није служење, а не владање и, још горе, злоупотреба власти. Министри треба да су слуге народа, или не треба ни да их буде. Ако ускоро дође до избора, а некима се очигледно жури, наш страдални народ треба свима јасан одговор да дв, свима који на стари начин замишљају власт: да изабере само оне који су спремни да служе, колико смерно толико и зналачки.
Нека су проклети творци хаоса, а то су сви који су опијени влашћу или жудњом за њом. Па она је као Кирка из „Одисеје„: људе претвара знате у шта. Онај ко је на челу државе или полиса мора да је мудар и опрезан као Одисеј. Њега Кирка није успела да претвори у свињу!

Смена, али генерацијска

Преживели смо не само промене него – катастрофу. То је прошло преко нас, и то нам и даље прети, као елементарна несрећа. Народ је одолео тој несрећи – ОН је херој; његова јуначка војска остала је непоражена. Поражени су политичари и дипломате. Енергију пробуђеног и уједињеног народа треба сачувати и на корист препорода употребити. Не сме се та енергија расипати у јаловим страначким распрама. Ово подручје је још јако трусно; а време је и даље претеће, смутно. Смена је, несумњиво, неопходна, али не да сјаши Курта не би ли узјашио Мурта, него смена суштинска. Без расипања времена и снаге у тражењу криваца. Кривац није један, нити су корени наше трагедије само у овом времену. Нека историчари копају, нека све друштвене науке утврде дијагнозе, узроке и последице, да бисмо сви извукли поуке. Понављам: велика смена је потребна, али не страначка, него генерацијска. Средње и особито младо поколење треба да преузме судбину, своју и земље, у своје руке. Стари и искусни нека саветују, ако имају знања и савести, и ако смеју то, после свега, да чине; после свих промашаја и тешких пораза памети, а памет нам се, зацело, показала застарелом и недораслом, не само у влади и у опозицији него и у академији, и на универзитету, и у цркви; дакле, колико у политици толико у науци и у областима духовним. Да, господо и пријатељи, треба бити смеран и скроман; не судити лакомислено и не осуђивати брзоплето само другога. Свак нека полази од самог себе и нека убудуће чини најбоље што може. Ако тако будемо поступали, Србија ће се брзо преобразити, јер ћемо пре ње бити преображени ми, сваки појединачно. Има о томе један диван, проницљив и обавезујући текст владике Николаја Велимировића, који треба што чешће читати. „Наш поглед је постао помућен од мизантропије; морамо се вежбати у љубави према људима и поглед свој избистрити… Језик наш постао је сувише брз у сипању клетви… Ми морамо скренути нашу пажњу са (министарстава) на нас саме, помиривши се с мишљу да будућа срећна отаyбина наша зависи делом од свакога од нас. Ми морамо стога сви постати министри унутрашњих дела, наших сопствених унутрашњих дела – полиција душе наше. Ми смо сви брзи да будемо туђа полиција, ми смо сви спори да будемо своје сопствена полиција. Ми много говоримо о другим људима, и много критикујемо друге, док о себи мало говоримо, и себе нимало не критикујемо. – Код нас, нажалост, нико не говори: ништа од нас не може бити зато што сам ја рђав човек, но свак виче: ништа од нас не може бити зато што су други рђави. Кад би пак свак од нас викнуо: Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав њен грађанин – Србија би се препородила за три дана, и за три године била би срећна, и ми бисмо доживели срећу њену, заједно са децом нашом… Шта нам остаје друго до да пођемо, дакле, од себе, драга браћо?„

Ето, у том духу очекујте од мене беседу. Беседу под затвореним небом, коју као и претходне прожима препорука поменутог владике Николаја: „Љубите пријатеље своје!„ Ако још нисмо способни, ни толико јаки, да волимо и непријатеље, који нас не само мрзе него и тамане, морамо имати отворена и чиста срца за своје најближе, без обзира на разлике у пролазним политичким опредељењима. Над свим споровима треба да лебди спасоносно гесло: „Србин је Србину мио ма које идеологије био„. Јер ово је судњи час, ово је тренутак нашега бити или не бити, и ми све морамо подредити спасењу нашег народа, српских земаља и држава.

Борба за опстанак

Од Косовске битке 1389, српски народ се бори за опстанак. У вишевековној одбрани губици су били огромни. Сеобе су постале судбина Срба, а под тешким, често неподношљивим притисцима, најкобније су биле сеобе крви: претакање православних у ислам и у католике. Међу муслиманима широм Балкана, и међу Арбанасима, много је српских конвертита; међу Хрватима бар трећина данашњег хрватског народа пореклом су Срби, а и међу Мађарима је знатан број претопљених Словена, па и Срба. Сад су се сеобе наставиле на све континенте – Срби су се укоренили у деведесет једној земљи на планети. Колико ће их опстати?
Током борби за ослобођење и уједињење, за последња два столећа, Срби су покушавали да се поврате, али никад више нису постали онај и бројем велики народ који су, у средњем веку, били; јер осипање је било страшно: геноцид, покрштавања, етничка чишћења трајали су столећима, а на Косову и Метохији како у доба турске петвековне окупације, тако и у оба светска рата, а потом – све време Титове владавине. Сад парадоксално они који су нас, благо речено, „чистили„ оптужују Србе да су то чинили. Српска национална свест, ма колико јака, никад није била агресивна као искључиви национализми суседа. Срби су, ипак, били превасходно у дефанзиви да би им сад, на прагу трећег миленијума, били поништени плодови двовековних напора за ослобођење и уједињење.

Намењујући нам судбину да будемо нижи од земље и тиши од траве, НАТО и наши жестоки суседи, оптерећени више него национализмом – шовинизмом, оптуживали су нас за сва зла света, управо за она зла која су они нама чинили. Најтолерантнији народ на Балкану, Срби, парадоксално носе етикету највећих националиста, и онда кад им је национална свест била баш малаксала. Противници су се служили поступцима „Држ’те, лопова!„ и све своје грехе, мане, насиља приписивали би Србима, с циљем да нас оптерете комплексима кривице, да убију у нама самосвест и вољу за националним узнесењем.

---

Енглез о Србима

„Изгледа да не знамо, да недалеко од наше престонице (Лондона) – нека два дана путовања железницом – налази се још једна неразвијена земља, ванредно плодна и врло богата, чија је историја чудноватија од ма какве вилинске приче – бајке, а народ је јуначке расе и патриотски, који може једнога дана потрести целу Европу„.
Ова књига, коју је Херберт Вивијан написао о нашој отаyбини зове се „Србија: рај сиромашног човека„.
(Снимак из београдског листа
„Поглед„ за 1897)

---

Родољубље без мржње

Давно је запажено да је српско родољубље без мржње и да зато нема довољну ни одбрамбену моћ ни ударну снагу. Наши пријатељи су саветовали, у тренуцима кад је неправда тријумфовала, да поражени Срби, у Босни и Херцеговини, пређу на методе освете, атентата и терора, како су то чинили извесни Арапи, на пример. Ни наши пријатељи нису схватили да Срби не могу бити терористи: то није у српској природи. Србин води само витешки рат, што је трагично у временима која нису нимало витешка. Не разумевајући колико је мржња у несагласју са српским бићем, италијански песник Данунцио, у поеми „Србија„ из 1915, кад се наша војска повлачила преко завејаних албанских планина, славећи Србију, опомињао је Србе:

„Ако си гладан хлеба бијелога,
Мржњом се засити!
Ако си жедан вина рујнога,
Мржњом утоли жеђ!
Само те мржња може спасити…„

Мржња није осећање које влада Србима. Спремни да праштамо, одвећ често лакомислено заборављамо недела непријатеља наших. Оно што је теже појмити, у нас ни сад, кад је најнеопходнији, национални програм не постоји, а сви га око нас имају, чак и ако није дословно образложен и написан. Ту су нам најочигледнији пример Хрвати: циљ им је био и остао етнички и верски чиста Хрватска, коју су остварили патолошком мржњом према Србима. Они на све начине спречавају повратак прогнаних и избеглих Срба. Мало да сањамо: чак и ако би светска заједница притисла хрватску владу, ако би хрватска влада и искрено пожелела да реши српско питање, грађани Хрватске би то спречили, стварајући неподношљиве услове за повратнике. То они и сад стално чине. Србима не враћају преотете им куће и имања, него им, евентуално, допуштају да живе у свињцима, да би их што више понизили. Недавно је кроз Хрватску, због порушених мостова, за Београд путовао колима један познати чешки лекар: где год би, у Хрватској, запитао како да изиђе на ауто-пут за Београд, нигде не би добио одговор. Нико није хтео да зна да Београд постоји и да изусти ту реч. „Београд, шта је то?„ – чудили су се и просечени грађани суседне државе. Наравно, то понашање није узор и ми бисмо се стидели кад би то било тако код нас. Али ми треба сваког трена да знамо с ким и у каквом окружењу живимо; јер наша наивност је безгранична, скоро бесловесна.

Надмоћност лепоте

На нашим путевима су, природно, остале ознаке за Загреб. То су одмах приметила и деца, родом из Загреба, коју смо недавно, као рођаке, угостили: „А код нас, у Загребу, нигдје нема путоказа за Београд. Овдје су свагдје ознаке за Загреб„. Зашто да не кажемо да је то наша надмоћност, наша трезвеност, наша људска природа, очигледно племенита за разлику од оних који само умишљају да су културно супериорнији? И кад то, случајно, јесу, недостаје им култура срца; а ми се држимо Бетовеновог гесла: „Не признајем други знак надмоћности сем доброте„. То је – зашто да не кажемо како бисмо тога били свесни? – наш знак. Или у Америци, где је идеал био и остао, постати богат и славан, данас и најпростији, једва писмени човек сматра да су Американци апсолутни господари света, те да је њихово државно право и национални интерес да на свакој тачки планете потврђују своје господарство, намећући свој начин мишљења и свој стил живљења. Доиста гротескно: тај досад нечувени тоталитаризам није национализам, а наша одбрана заветног Косова и Метохије – јесте национализам, и то са шовинистичким призвуком?! Зато Коен може безочно да каже да ће Америка и даље водити ратове, с малим и великим земљама, не водећи нимало рачуна о фер понашању: може, силеyија, да чини што год хоће, рушећи све моралне норме, сва правила понашања, све законе. А како су богати, могу и све да оправдају: да плате и наруче прављење истине, уз претварање правих истина у лажи. Могу да одређују норме за демократију и за права човека по својој ћуди и у свом интересу, газећи демократију и изругујући се над људским правима. Све је то у супротности и са хришћанским и са хуманистичким моралом. Нигде више него овде и данас не важи јеванђеоска опомена, која као да је намењена америчком и западњачком осионом понашању: лакше је камили проћи кроз уши иглене него богаташу ући у царство небеско.

---

Гоноске Комаи

ЈАПАН СРБИЈИ

О ти земљо жеља узвишених
Твоја воља силна и огромна
Повија се чак до земље црне
Тражећ искру величине бајне.

Као бистри планински поточић,
Што извире у глечеру даљном
И вијуга кроз планинско жбуње
Журећ трудно самохраној дољи.

А у путу силе скупљајући
Постав тако силнијем таласом
Хита журно силном океану
Раван њему и силом и снагом.

„Југословенски дневник„
Суботица,
7. децембра 1930.

---

У тој чудовишној атмосфери, антихуманој и антихришћанској, допуштено је све што служи силнима. Тако ових дана, на првој страници париског, кажу „угледног„, листа Ле Монде албански писац, некад стегоноша соцреализма и заточник комунизма, а сад велики „демократа„, Исмаил Кадаре пише да су Срби канибали, који особито уживају док мљацкају месо албанских беба, печених на жару. Не бих се чудио ако би тај, већ вишегодишњи кандидат за Нобелову награду – после свега ту награду и добио. Зашто не Кадаре, ако је и Клинтон кандидат Нобела за мир, Клинтон знамо какве савести и каквих руку? Клинтон који заслужује да постане симбол, односно да реч клинтонизам – као неохитлеризам – уђе у речнике термина, у говорни жаргон и новинску употребу. Додуше, он је само један у низу оних који су се прославили разарањима и убијањем па и убијањем истине, због којих су густо насељена места претворена у пустиње, у дословном и преносном смислу. Због таквих је Паскал тврдио да на земљи нема места истини и да истина, непризната и унижена, лута међу људима, „то јест да је истина зато истина што она самом својом појавом претвара густо насељене градове у безљудне пустиње. Кад истина осени човека, он одмах осети да &qт;сви„, да „људи„ … имају дар и моћ, која се ничим не да објаснити, да убијају истину. О томе са одвратношћу говори и Достојевски, а много пре њега Плотин. Лав Шестов, у том смислу, помиње, као врло карактеристичну, судбину Сократа: „Сократ није погинуо зато што је дошло до сукоба двеју идеологија, него зато што није умео, или није хтео, да држи језик за зубима. Људи се не боје толико ни нових ни старих истина, колико се боје проповедника истина. Јер истина нити кога дира, нити узнемирава, а проповедници су непријатан свет: нити сами знају за мир нити другима дају мира. Укратко, Сократ је, како сам признаје (у Платоновој одбрани он себе назива обадом), убијен само зато што је он Атињанима загорчавао живот, а да је будио само себе и своје пријатеље, опростили би му и чак би за њим поновили његове речи о истинском буђењу. Тако се у суштини и свршило: чим је Сократ умро, сви су га почели славити. Знали су да их он више неће гњавити – а неме истине нико се не боји„.

Кад је долар – Бог

Бог је љубав. Бог је мир. Бог је и истина. А људи се, врло често, клањају свему опречном. „Идоли су им понекад ближи и схватљивији него Бог. О томе се много говори у Светом писму. Чак и јеврејски народ, чија је мисија била да половини људског рода открије Бога, занели су идоли и само благодарећи по своме напору нечувеним позивима пророка, успео је да се уздигне на висину са које се откривају Вечне истине„.

Златно теле је, у једном одсеку времена, очаравало и изабрани народ, те није било лако Мојсију да озакони Десет Божијих заповести. Проблем је исконски и вечит. Сад је Златно теле потпуно овладало Западом, особито Америком, чији је бог – долар, због чијег се умножавања воде најбезумнији ратови и руше сви закони, божански и људски. Има и на Западу, па и у Америци, пророка; али ко сад њих слуша? (Да схватите злодух Америке – читајте пажљиво бар Ноама Чомског, преведен је код нас.) Владајућа идеологија је силеyијски клинтонизам, виши стадиј хитлеризма, обогаћен лицемерјем и у својој аморалности лишен и привидног витештва. У његовој служби је олбрајтизам, вештичја дипломатија, која заудара нечистоћом. Ти зли дуси, те нечисте силе владају данас нашом планетом. С њима смо се затекли суочени, ми усамљени, наивни и непокорни Срби, и читав чопор свемоћних, што свако противљење доживљавају као вирус, који се мора сурово казнити, па и уништити да не шири заразу.

Речено је: ђаво и Бог воде вечити рат. Срби су и нагонски и свесно стали на страну Бога и божанског начела. Јер човек се, па и народ, како пише Сергеј Булгаков, „појављује као сарадник Бога у стварању света, и то сарадник у духовној сфери„. Та замисао је дубоко укорењена у мислима великих спиритуалиста, па и хуманиста којима религија није туђа. Одавно сам упамтио опомену Ромена Ролана: „И Бог се бори„, па према томе човек, саздан по обличју Божјем, има дужност, ако је веран своме Творцу и духовноме начелу, да помаже Богу у претешкој борби за тријумф љубави и добра, истине, мира и правде. Данас је та борба огорчена и неизвесна, бар што се човечанства, тог само делића космоса, тиче, у коме је равнотежа нарушена и угрожена. На сцени су антибожанске силе, које се цинично односе према законима Божјим, подривајући мир и хармонију високих вредности и етичких врлина. Нашој Европи прети пропаст, као ишчезлој митској Атлантиди. „Треба само подићи очи да бисмо на претећем црном небу, које постаје све више претеће и све црње, небу наше друге Атлантиде – Европе прочитали ту реч написану огњеним словима: РАТ„ – читам упозорења Димитрија Мерешковског. У својим делима овај писац, можда одвећ страствено, „научнике и интелектуалце уопште назива дивљацима над дивљацима и нарочито се окомљује на техничка достигнућа, механику, помоћу које људи утичу на природу; делујући на њу споља, они разједају природу изнутра„. Наука јесте достигнуће којим се Европа, јалова кад су у питању религије, и с правом поноси. Америка је још више развила науку, али ју је – сведоци смо, нажалост – злоупотребила и обешчастила.

http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-c/1999/06/article-01.html

 

 

Раде Дацић – КАКО ДОБИТИ ПРЕДАТУ ПАРТИЈУ

Његошев стих „Нека буде што бити не може!“ поклич је који садржи визију и позив на дело. Логички одговор, мудар, једино могућ -често се то касније испостасви – био је погрешан. Немогуће често постаје једино могуће. Какве то везе има са Косовом

Једна књига може казати о неком предмету највише онолико колико у њу стаје, а дешава се да је предмет књиге неизмеран, зато је говор о њему неисцрпан. У томе је разлог што ћу и ја нешто рећи. Само део онога што имам да кажем.

Нека данашња мудровања говоре:

„Није требало дочекивати Турке у тако крвавом боју, требало их је пропустити да иду на Беч.“

Требало је што се Беча тиче, требало и што се тиче Венеције и Авињона, али то српски морал и српска побожност нису могли учинити. Од рођеног да лети не тражити да пузи, пузавци су друга врста бића. Пре шездесетак година пропустише неки баш тако Хитлера, који удари на њихове суседе. Али то су били протестанти, Срби су пре шест векова били православни.

Ни много шта друго што данашња размишљања замерају Србима тога доба није за осуду. Није српски промашај у доба Косова опредељење за највише моралне вредности, за царство небеско- јесте неслога; није промашај херојство у борби – јесте издаја.

На наведено умовање – које је у основи добронамерно, али недовољно дубоко да би допрло до суштине – надовезује се друго, које долази са стране, долази са пакленом намером: сасећи највише врхове српске духовности сравнити их са нивоом мора, чак и потопити -како нико сазнао не би да их је било.

Оно се изражава и овим речима:

„Одбаците прошлост! Окрените се будућности!“

То говоре са другим намерама, не да нама помогну. Јер суштинско значење овог савета је: одбацити понос, самопоуздање и веру. Наводно, ради наде; али на чему то да се заснива нада? Говоре рачунајући да неће довољно промислити онај коме говоре и да ће поступити према жељи оног који говори, одбацити дакле што овај тражи да се одбаци, на начин који ће му бити дат. Биће му дато и како да мисли и шта да осећа- само нека он поступи по савету. То говори онај који у својој историји нема узвишене тренутке, нема се чиме поносити. Нема се чиме поносити, али до неког ћара може доћи. Србин који је схватио ствар, окренуће се од саветодавца, уз једно „хвала“ исказано при окретању. Јер зна: ми смо будућности окренути кад грлимо нашу прошлост, ради будућности је и носимо у свести, хоћемо да наша будућност буде што поузданија и да што дуже траје, у овом свету у којем је скоро све ограниченог трајања.

Та Европа, тај Беч и Венеција ово нису заслужили. Нису ни њима сродни. Јер су развили цивилизацију која не може опстати без мржње према народима, развили су дух који тражи уништавање народа. Доживели смо да сазнамо: ми смо данас мета њихове паклене мржње, нас данас желе да униште (а желели су то више пута и у протеклим вековима). Дубока је истина – а њу су турски историчари признавали до пре десетак година – да су Срби били највећи бранитељи европске хришћанске цивилизације. (То је, према тим историчарима, значило: Срби су највећи кривци што њихово царство није освојило Европу). Нису то били једино у овом великом боју – чији значај су каснији османски идеолози умањивали, доказујући тиме да имају неког разлога за стид – него и много касније, после пропасти и последње српске државе. Срби су, као бунтован народ, увек стајали као претња сваком походу из Стамбола према Средњој Европи. Никад турски предводници нису били сигурни да зачеље њихове велике колоне неће напасти српски побуњеници. На обезбеђење од тих напада трошило се време и војна енергија, а поход је морао бити изведен у току летњих месеци, за то време победити противника и вратити главнину снага. А од колико се похода баш из тих разлога одустало никад се сазнати неће.

Поменута је издаја, још коју реч о њој.

Више је него вероватно да се пре шест векова издаја догодила. Легенда то зна. У легенди је остала истина, у историји – празнина. Издајник тада није знао да чини издају, мислио је: поступа мудро.

Чест је случај у историји да време нуди стрампутице, навлачи човека на трагичне кораке а он је „сигуран“ како поступа мудро. Код Срба је та појава чешћа него код других народа; свакако због чешћих искушења којима смо изложени.

Ради чега ова напомена?

Пре више од шест векова Косово је било кључна српска тема. Оно је то поново. И наше мисли заокупљене су питањем: шта да се ради? Међу шахистима је позната једна мудра изрека: „Предату партију још нико није добио“. Шахисти су мисао уобличили после анализе неких предатих партија, које су – како се испоставило – губитници могли добити. Долазимо до питања: могуће или немогуће? Да ли је нешто могуће или није могуће одређује се увек у једном логичком систему и расположивом знању. Нешто немогуће у једном логичком систему и поседованом знању постаје могуће у другом логичком систему и са другим знањем. На питање: „Може ли човек отпутовати на Месец и вратити се?“ некад је одлучно одговарано: не! Човек је, међутим, отпутовао на Месец и вратио се. Некад једини логичан одговор испоставља се да је био погрешан. Не могу овде да се не сетим Његошевог стиха-поклича: „Нека буде што бити не може.“ Овај блистави стих управо има у виду други логички систем и другачије знање; садржавајући визију, он позива на дело. Задатак данашњих Срба је да изграде лиогички систем и створе знање у којем ће постати могуће оно што многима изгледа немогуће. Створити ново знање које немогуће претвара у могуће. Да би се то постигло не сме бити издаје.

Да би се остварио циљ данашње генерације, не сме бити издаје. Задатак српских умних људи је да размишљају и раде, депресија ће нас једино сатрти. Још нешто је потребно: да се много више о понечему ћути. Зашто не бисмо ћутали кад не треба говорити? Наши стари су то знали и поступали мудрије од нас данашњих, много школованијих; они су чак избегавали да изговоре поједине речи.

Напослетку, један израз стрепње и позив на опрез. Стрепња долази због постојања врсте људи бескрајно уверених у своју велику памет. Они за све имају унапред готова решења, није им потребно да размишљају. Њихово самопоуздање је страховито велико, зато они могу учинити велике штете. Чувајмо их се. Најопаснији међу њима заступају мишљење даровано им са стране. Сваки наш човек са живим националним сећањима – било школован или не -зна шта се о овом питању може добити са стране. Такви људи – претежно лажни интелектуалци – могу чинити табор издаје а покривати га овде мудрошћу, веровати чак да чине мудро, уз то привлачити наивне. У књизи која се вечерас представља основано се претпоставља да је и издаја од пре више од шест векова учињена са уверењем како се поступа мудро. Мудрост је, међутим, тешко достићи. Тешко је открити шта је мудро и шта је мудрије. Тешко је открити шта је мудрије, али се зна шта је моралније. Треба се држати моралних начела, а издаја се не чини кад се то ради. Размишљање нам темељније треба, темељније размишљање и преданији рад.

(Реч ауора на промоцији књиге „Поглед с Косова“, на београдском Коларчевом универзитету)

Рајнер Кунце – ЉУБАВ

Љубав
је дивља ружа у нама
Хвата корен
у очима
када сретну поглед вољене
Хвата корен
у образима
када осете дах вољене
Хвата корен
у кожи руке
кад је длан вољене дотакне
Хвата корен
расте буја
и једне вечери
или једног јутра
осећамо само:
тражи у нама 
места.

Љубав је
дивља ружа у нама
коју разум не може да зна
нити да јој наређује
Али је разум
нож у нама.
Разум
је нож у нама
да исече ружи
кроз стотину грана
комад неба.

 

Бранислава Станковић – Праштајте, Трећепозивци, 1300 каплара, Солунци, редовни војници

Опростите нама, блесавом и слуђеном потомству, што проћердасмо вашу старост у рововима, за нашу младост на сплавовима. Oпростите што нас скоро да и нема.Као да смо отишли негде далеко, у неке срећније земље, не трбухом за духом, већ иштући преко леба погаче! Као да ова лепа и плодна земља није могла да нам роди барем онолико колико је рађала вама! Драги претци, Германи нама не могу да опросте Ваше победе, Вашу храброст, Ваше жртве. И мада нисмо достојни Вас, поднећемо да нас мрзе.

Има још годину дана до Видовдана 2014. године. Тада ће Косово бити примљено у Европску Унију уместо Србије. Лукаво, са помпом, Германи ће се већ одлучити на некакав понижавајући вид освете Србима за све своје поразе у прошлом веку. На стогодишњицу почетка 1. светско рата. Србија ће, нормално, остати пред „Чаробном капијом“, чамећи чекајући чудо! Није нама стало до Уније. Ми знамо да сваки народ,  имајући сопствену монету, може да живи лепо и нормално, од свог рада, не очекујући тзв. кредите из Уније. Само да је слоге и памети. Али пошто смо хронично у мањку са слогом и памети, хајде да се извинимо онима који су изгубили своје животе за ово мало чаробне земље коју потомци распикуће распродају као на вашару. Драги Трећепозивци, опростите што сте били мобилисани у својој 62, 63, 64, 65 години. Опростите нама, блесавом и слуђеном потомству, што проћердасмо вашу старост у рововима, за нашу младост на сплавовима. Опростите нам што нисмо схватили да Вам чак ни споменик неће бити остављен на миру, па смо допустили да неки болесник споменику одсече главу, пре двадесетак година. Драги Трећепозивци, опростите што нас скоро да и нема. Као да смо отишли негде далеко, у неке срећније земље, не трбухом за духом, већ иштући преко леба погаче! Као да ова лепа и плодна земља није могла да нам роди барем онолико колико је рађала вама! Драги наши очеви и дедови, има оних који су нам били криви за многе ствари, али ви нам опростите што смо били толико лаковерни. Што смо, напустивши веру прадедовску, прихватили лепе земаљске лажи идола од земље и клањајући се њему починили непочимство: Клањали се оном који је из заседе и рова пуцао на вас да би после тридесетак година лукаво засео на грбачу вашег потомства. Опростите што је почињено толико чедоморстава, што мајке-немајке, убише у својим утробама три нерођене Србије. Све по сили безбожној која запоседе наше умове, душе, тела. Опростите генерали српски, сви преко шездесет година, што окачисмо Ваше бронзане ликове на вештачко камено брдашце у Пионирском парку преко пута Скупштине, у коме се иначе држе крпе, четке  и метле за чишћење парка. Што помислисмо да је баш то место прикладно за Вас који препешачисте онолике камене гудуре, да би Србија живела некада. Опростите генерали Српски, што Вас извукоше из ваше старости на врата ваших станова такозвани ослободиоци, што вас премлатише као криминалце и сахранише без икакве почасти на необележеном месту.

Драга децо, 1300 каплара, опростите  нам што ми не бисмо умели да будемо Ви! Нама не само да није драго знање и студирање, него ми једва чекамо да купимо неки испит и неку дипломицу, да би направили неку flugtag каријерицу и запослили се код Viva la Dive за шаку сваровски кристала. Поштована децо, ваша младост је била жртвована некако чудно, као да Србији никада више неће бити потребни школовани млади људи. Не знам баш пуно о томе, али ме сваки пут потресе кад се сетим уличице 1300 каплара у Београду, кратке као ваш живот, а тако скрајнуте и неважне као да нико не треба да зна којом улицом пролази. Поштовани Солунци, Ви сте  чекали, иако су вам у грудима дамари били јачином слепе љубави која не уме да чека, док нисте нахрупили на бедеме камена и граната које се распрскавају у вашим телима и ношени жудњом за родном грудом освојили слободу, јурећи брже од француских коњника, ношени замахом крила те свете љубави којом нас је пошкропила земља која нас је родила. Не постоје речи, осим поезије дубоке, смртне и потресне, којима се може опевати ваша жртва. Можда само речима Арчибалда Рајса: „…Али ваши младићи, ах како су они знали да умру!“ Драги, поштовани, вољени редовни војници, Ви којих је било највише, ви сте сви именом и  презименом записани у неке спискове који се чувају у неким сандуцима у неким подрумима у неким архивима. А уместо Вас, на брду Авала се шепури споменик незнаном јунаку. Зашто је баш „незнани јунак“ постао заменик за све  вас? Данас почињемо да схватамо да је ваша безименост  уствари почетак нашег непостојања. Нисмо знали да ће српско име постати тако омражено. Заборав ваших имена је корен омразе нашег имена, тако опако раширене у Европи, а можда и шире. Драги претци, Германи нама не могу да опросте Ваше победе, Вашу храброст, Ваше жртве. И мада нисмо достојни Вас, поднећемо да нас мрзе. Поднећемо и њихову освету. Поднећемо сву губу којом су нас проказили ти европски злотвори који су нам три пута у 20. веку упадали у кућу и убијали, рушили и пљачкали. Оно што ћемо најтеже поднети је што ће извршиоци освете бити …….конвертити, преваранти, дилетанти…..из наших редова. Вољени претци, заказујемо сусрет у Небеској Србији! Ви сте сви тамо, а ми? Хоћемо ли је бити достојни? Помозите нам, сви наши Светитељи и сви Мученици и сви које овде поменух у групама. Не треба нама непотребно. Нама требате Ви, најрођенији наши.

Извор текста: http://svisrbisveta.org/srpska-stvarnost/prastajte-trecepozivci-1300-kaplara-solunci-redovni-vojnici/#ixzz2n9sFxRmL

Стеван Савић – ВРЧ ЉУБАВИ

Опет сам на месту истом,

на ком оставих срца пола.

Благи ми је усуд пао у удео,

да потрошим срце цело.

Меда горак врч ми допао,

ал` и рана ми је медна.

За моменат кад ми се душа

с твојом душом слила

и кожа кроз кожу

срж живота пила,

ја радо

медом називам

овај врч пелина.

 

 

 

 

Antonije Đurić – Šest stotina naših Vidovdana

I noćas, uoči Vidovdana, osedlani konj pomamno frkće i besno udara kopitom u moj san.

I noćas senke likova utopljenih u ogledalo zemlje poskakuju širokim poljem, prepliću se i sudaraju na obalama dveju reka, vitlaju britkim mačevima i zamahuju ubojnim kopljima.
I noćas s ljutog bojišta, na krilatom konju, iz čijih nozdrva izbija žuta pena, dolete oslepeli guslar i tananim gudalom, izronjenim iz utrobe zemlje, živo udari po mojim damarima.
I u tom času zdušno, kao nikad, zabrujaše umilna zvona Samodreže i Ravanice, Lazarice i Gračanice, Dečana i Svete Žiče, Studenice i Morače, Deviča i Hilandara…
I mojim venama noćas, uoči Vidovdana, potekoše crkveni božuri.
I otvori se knjiga starostavna, knjiga o Kosovu, koja se čita šest stotina godina, i koja će se čitati dok je ljudi i dok je Kosova.
I vaskrsnuše kosovski junaci, čiji zavet neprekidno traje u sluhu potomaka: „Bolje ti je izgubiti glavu, no rob biti svirepom tuđinu…“
Da li to i mene noćas, uoči Vidovdana, ispod sivog kalpaka i krvavih veđa gleda Srđa Zlopogleđa i pita grmećim glasom: smem li izaći pred Miloša? Pred onog Miloša koji „planu kao vatra živa, na Murata naskočio vučki, britku sablju povadi hajdučki…“ Smem li izaći pred onog Miloša čiji lik njegovi potomci u zlato pretopiše, lik stade u medalju, medalja zablista na prsima junaka i osta večno ime Obilića.
I noćas, uoči Vidovdana, znam: Kosovo nije dolina; nije ni ravnica, ni brežuljak na Gazi-Mestanu, ni žitno polje kraj Laba i Sitnice; ni vinogradi koje su preci naši zasadili a ruke potomaka negovale; nije ni kosturnica, nije jama nepregledna… Kosovo je planinski vrh koji seže do svoda nebeskog, i na kome sitno kolo vodi Kosovka Devojka – milina je u nju pogledati… Pored nje je Carica Milica, u Milice duge trepavice; vitezovi kolo razigrali pod krstašem Boška Jugovića. Sitno veze Banović Strahinja, još sitnije Orloviću Pavle; vedro čelo Milana Toplice, još vedrije hitrog Obilića, kome noži za pojasom sjaje…
Kosovo je i duša Srbinova, njegova rana nezaceljena, krv njegova, njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i njegova kolevka, u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majčinih grudi primilo i svetu pričest i zavet: umiranje za slobodu i mržnja na ropstvo.
Kosovo je nepresušni duhovni kladenac koji preci ostaviše svojim potomcima da ih nadahnjuju snagom i istinom kako bi se, uspravni i dostojanstveni, održali kroz vekove i kako bi između ropskog poniženja i smrti – uvek izabrali smrt kao večni život, kao večno trajanje, kao carstvo nebesko.

DAN TUGE I PONOSA
I bi utorak, dan petnaesti (dvadeset osmi), meseca juna, leta Gospodnjeg 1389.
I bi Vidovdan. Dan tuge i ponosa. Dan pada i slave. Dan smrti i u istom danu čas vaskrsenja.
I pre Vidovdana najezda turska bi neukrotiva: ognjem i mačem, nepravdom i nasiljem prokrčiše sebi put na zapad. I želja im neukrotiva: da sve hrišćanske narode porobe, slobodnu Evropu da u tamnicu pretvore. I prva uzda toj najezdi bi na Marici kod Černomena s jeseni 1371. godine. I u toj bici padoše kralj Vukašin i despot Uglješa. Padoše i tvrdi hrišćanski gradovi: Ser, Sofija, Solun. Godine 1386. zasuše kopljima i strelama Niš i mačevima posekoše njegove branioce.
I prvi boj vojske Muratove s vitezovima kneza Lazara bi u Toplici, kod Pločnika, leta 1387. I ne smede se Murat pogledati licem u lice sa Lazarom, i uteče s bojnog polja, i ponada se da će njegovi kopljanici zaobilaznim putem, s bosanske strane, udariti u leđa srpskoj vojsci… I rasprši se ova nada Muratova: vojsku njegovu kod Bileća dočeka vojvoda Vlatko Vuković i baci je na kolena…
I odlučiše Turci da sakupe sve što mač može poneti i da svom silinom udare na Lazara.
I uhode obavestiše sultana Murata da u zemlji Srbiji vladaju razdori: svađa i vlastoljublje, netrpeljivost i pokor starešina srpskih. I oni Turcima ugodiše čas da se srpska vojska napadne. I dok Murat preko svojih telala pozva silnu vojsku iz male Azije i Persije i uputi je prema Skoplju i Kosovu, još potraja nesloga velikaša srpskih.
I obeća Murat vojsci svojoj da može otimati blago srpsko, i obeća lepe robinje srpske, i zdravu decu srpsku, i još im obeća da će uživati u plamenu koji će sažižati kuće srpske, i u zveketu sindžira kojima će vezati nepokorni narod srpski…
I knez Lazar sazva sabor u Kruševcu i uputi onu zavetnu poruku svekolikom srpstvu:
„Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne doš‘o na boj na Kosovo, ne imao od srca poroda, ni muškoga, ni devojačkoga…“ I pojedini velikaši ne odazvaše se ni na ovu zakletvu, a zapadni hrišćani ne uputiše pomoć. I bi onako kako u narodnoj pesmi reče Kosančić Ivan: „Svi mi da se u so prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili…“
Knezu u pomoć pohitaše vojvoda bosanskog kralja Tvrtka Vlatko Vuković, koji se već bejaše proslavio u boju s Turcima, i ban Ivaniš Horvat iz Hrvatske sa dve hiljade uskoka.
I vojska srpska, čim uze svetu pričest i zakle se na vernost „kod bijele Samodreže crkve“, krenu na megdan junački.
I otpoče ljuti boj dve vojske: jedne, Lazareve, koja brani svoju nezavisnu državu, svoju slobodu, svoje ognjište i svoju decu, i druge, Muratove, koja hoće da srpskom narodu nametne ropski jaram, da ga veže u sindžire i okove, da mu zatre ognjište, razori slobodu, spali bogomolje, da mu otme sve što je njegovo.
I boj potraja jedanaest časova.
I usred boja Miloš Obilić prokrči sebi put do Murata, i zari mu mač u srce, i raspori ga „od učkura do bijela grla“ i odlete Miloš u carstvo nebesko, u večnaju pamjat.
I Muratova smrt izazva grdnu pometnju u turskim redovima.
I knez Lazar se junački borio uprkos šesnaest ljutih rana na telu. I dva konja koja ga kao vihor nosiše među najgušće turske redove po razbojištu padoše strelama probodena. I kad Lazar uskoči na trećeg konja – Muratov sin Bajazit, koji vešto prikri očevu smrt – ostatkom svoje vojske besno kidisa na njega.
I za glavu cara Murata pade carska Lazareva glava.

I BI VIDOVDAN
I bi Vidovdan, leta hiljadu trista osamdeset devete.
I otvori se grobnica da primi utučenu srpsku slobodu. I umuknu zveka oružja, i odjeknu zveka lanaca kojim oholi pobednik okova srpsko roblje.
I bi Vidovdan koji će srpskom narodu kroz vekove zamenjivati otadžbinu, slobodu, prosvetu; dan koji će mu značiti više nego vekovi drugim narodima, dan koji će srpski narod podići u sfere večnosti jer će se od tog Vidovdana pa kroz celo svoje trajanje do dana današnjeg lakše miriti sa smrću nego sa ropstvom.
I to je onaj sveopšti, svevideći i sveznačeći moralni čin koji mu u amanet ostaviše kosovski junaci na čelu sa čestitim knezom. Lazar bi onaj koji ostavi najčistiji, i najdublji, i najpotresniji duhovni testament: put ka carstvu nebeskom, jer se jedino na tom putu večno traje, večno živi. To je jedini put besmrtnosti.
Mogao je Lazar da izabere carstvo zemaljsko: da savije kičmu i kolena i time odrekne pravo svom narodu na ime i slobodu, na gospodarenje svojim ognjištem i svojom dušom. Da su se tome putu priklonili kosovski junaci, sačuvali bi svoj život i svoje zemaljsko blago, ali bi zauvek ugasili čežnju Srbinovu za slobodom. Da su tako učinili, nikad srpski narod ne bi imao ni crnog Đorđija u Orašcu, ni Miloša u Takovu, ne bi bilo ni Njegoša, ni Vuka Mandušića, ni Višnjića, ni Starca Vujadina, ni hajduk Stanka, ni Mrkonjića u nevesinjskoj pušci, ne bi bilo ni Aleksandra na Kumanovu, ni Bojovića na Bregalnici, ni Stepe na Ceru, ni Mišića na Kolubari, ni Gavrila u Sarajevu, ni majora Gavrilovića na Dunavskom keju u Beogradu, ne bi bilo ni etike u srpskih đaka i njihovih profesora u kragujevačkom oktobru. Ne bi bilo ni gusala. Ni srpskog imena. Ni Kosova.
Čestiti knez i njegova vojska učiniše ovaj dan večnim. Kosovski boj svojim sjajnim primerom zaseni zemaljsku kuglu. I prihvati narod srpski borbu bez straha, i bez vapaja, i bez uzdaha svestan da život daje za slobodu svetu.
I bi Vidovdan, dan u kome izgibe cvet srpski, sve što se u narodu smatralo boljim i uzoritijim pade na braniku otadžbine.
I crveni božuri iz krvi njihove nikoše.
Na Kosovu ne izdade ni čestiti knez, ni čestiti narod, jer knez je bio narod i narod je bio knez. Izdade samo Branković.
Od tada Vidovdan neprekidno grmi prokletstvom na one koji izdadoše zavet kosovskih predaka: „Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu!“
Vidovdan traži otrežnjenje i osvešćenje. Vidovdan ište očišćenje od mržnje, od bratske nesloge, Vidovdan traži spokoj pod nebom kosovskim i nebom sveta: sloboda, mir, sloga, pravda, duhovno i materijalno pouzdanje. Ko se danas veliča slobodama i slobodarima a uzmiče pred neslobodama i tiranima – ne čuje razgovetni šapat budućnosti i u njemu strašnu opomenu da će se današnji grehovi sutra spirati pokajničkim suzama! Ponositi se svojim precima a ne biti ih dostojan – čin je vredan samo prezrenja.
Sveta Sloboda!
I Kosovo, na sablji izgubljeno 1389! I Kosovo na sablji vraćeno 1912! Posle 523 godine! I taj dan uđe u istoriju.
Zavojevači dođoše na Balkan bez kulture, bez slobodarske tradicije; dođoše da poruše slavnu kulturu srpskog naroda, da poruše grčku kulturu, da potlače slobodne i stave ih pod bič tiranski! I u toj najezdi postrada narod srpski. Prekinut je život njegove države, porušena je njegova vekovna kultura, zaustavljen je njegov civilizacijski napredak, razdrobljena je njegova državna celina, raspolućena je njegova duša: jedan brat slobodan, drugi na Kosovu, u Makedoniji, u Novopazarskoj oblasti i u delovima Crne Gore još stenje pod turskim igom. I otuda stižu vapaji porobljenih, crni glasovi o neviđenom zulumu – ubistvima, paljenju kuća, silovanju majki srpskih i sestara, rušenju njegovih svetinja. Uzalud molbe i preklinjanja da se pomogne svojim sunarodnicima. I kad jalova reč umuknu – progovoriše topovi. I udružiše se balkanski narodi da sa svojih ognjišta proteraju tuđina:
Srbija i Crna Gora, Bugarska i Grčka krenuše na bojno polje. Talas oduševljenja zahvati celu Srbiju: ne bi dovoljno pušaka za dobrovoljce koji pohitaše da se svrstaju pod barjak slobode.
I bi boj na Kumanovu.
Kosovski gnev, koji pritajen tinjaše pet vekova u duši srpskog ratnika planu i razbukta se u ogroman požar u kome sagore najveći deo turske balkanske armije.
Uzalud se turska vrhovna komanda ponada da će posle poraza na Kumanovu moći da primi još koju bitku. Uzalud! Pred naletom Dušanovih, Lazarevih i Miloševih potomaka padoše Skoplje, Veles, Prilep, Bitolj, Novi Pazar, Prizren…
I srpska vojska izbi na Kosovo. Posle pet stotina dvadeset tri godine!
I pade vojska ničice i stade ljubiti zemlju praotaca svojih.

PETVEKOVNI SAN
Kosovo je osvećeno! Kosovo! Jedan san, petvekovni san uvek budnog naroda ostvaren je. I suze radosnice ispuniše oči staraca i dece, majki i sestara, pastira i vojskovođa, sveštenika i monaha. Kosovo je osvećeno! Samo Srbin može da oceni značaj ovog uzvika, jer samo Srbi imaju svoje Kosovo. Samo su Srbi pet stotina dvadeset tri godine iz dana u dan u školi, u crkvi, u domu i polju, u radosti i žalosti, o slavi i svadbi, govorili jedni drugima o Kosovu…
Kosovo nije samo bojno polje, Kosovo je duša Srbinova, njegova kletva i molitva, Kosovo je planinski vrh odakle nas motre bistre oči čestitoga kneza, koji između ropskog poniženja i smrti, izabra mučeničku smrt da bi večno živeo…
Kosovo bi osvećeno, ali srpski vojnici ne oskrnaviše nijednu bogomolju, ne porušiše nijedan spomenik, ne preoraše nijedno groblje, ne zapališe nijednu kuću, ne razoriše ničije ognjište, ne ucveliše ničiju majku, ne silovaše ničiju sestru… Oni samo zavojevača sa pradedovskog ognjišta proteraše.
I bi leto hiljadu devetsto četrnaesto. I bi Vidovdan u Sarajevu!
I pesma ispuni sav prostor: „Miloš ubi car Murata, a Gavrilo Ferdinanda…“
I bi šest stotina Vidovdana na ovom tlu.
I svaki Vidovdan je i prošlost, i sadašnjost, i budućnost. I zavet vidovdanski bi i osta nepromenjen: da budemo svoji na svojemu, umirati kadri za slobodu.

Uoči Vidovdana 1989. – „KOSOVSKA
ČITANKA“ -izdanje Dalmatinske eparhije

Петар Кочић (1873-1916) – Мисли о Отаџбини

„Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.”

Карахом југословенске илузије поткрај прошлог вијека српски народ је ушао у период кризе идентитета. Неоимперијална ревизија историјске свијести чини да потрага за националним вриједностима и грађанским достојанством дјелују као Сизифов посао. Ако томе додамо још да је национализам оптерећен југословенским искуством, не увијек без разлога, и прокажен као искључивост, постаје јасно да темеље здравом патриотизму ваља тражити у предјугословенским узорима.

Један од оваквих узора је, нема сумње, српски књижевник, политичар и народни трибун Петар Кочић. Кочићево дјело, инспирисано идејом националног јединства и борбе против рђаве туђинске управе, својеврстан је путоказ како се борити за национална права и грађанско достојанство. Ове двије идеје Кочић је објединио у идеју „Отаџбине“, часописа који је покренуо у Бањој Луци на Видовдан 1907. године. У уводнику првог броја „Отаџбине“ Кочић је записао:

Исповједајући своје дубоко увјерење, да су Босна и Херцеговина, према свом националном обиљежју, српске земље, ипак нећемо ником наметати српско имје. Нека се зове како ко хоће и милује, а ко нам приступи, добро нам дошао.

Другим ријечима, Кочић каже, „Отаџбина“ припада мени, али подједнако она припада и онима који не мисле као ја. У истом броју часописа објављен је и текст под насловом „Мисли о Отаџбини”. На једноставан, за ондашњи неуки пук адекватан начин, он говори о важности националног јединства и грађанских права и обавеза. Чини се да и нама данас може бити од користи.

Отаџбина је веза која нас спаја са људима нашега рода и језика, било да припадају прошлости или будућности, било да живе у садашњости.

Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и нжање: ми жањемо што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци.

Без отаџбине небисмо имали предака, а без њихових тековина ти би био исто онако убог и биједан као што су дивљаци.

Упамти добро ово: ако ми сви припадамо Отаџбини и она припада свакоме од нас; без тога нема ни узајамности ни узајамног повјерења међу грађанима! Ма гдје био треба да уживаш исту безбједност као и у Отаџбини и да имаш увјерење да за тобом стоји Отаџбина, готова да те свом снагом заштити.

Чим нестане правила један за све, сви за једног, Отаџбина је само једно обично име.

Отаџбина је као свако живо тијело, чије здравље зависи од радљивости удова; чим удови раде рђаво и тијело опада; раде ли добро и оно је здраво.

Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.

ИЂИНЂИ И БИРИНЂИ

Пише: Јанко Вујиновић

Зашто је Петар Кочић речи Истина, Слобода, Отаџбина и Бог писао увек великим словом!

Један од најпознатијих Кочићевих записа гласи: Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и не-устрашив као Бог, а презрен и гладан као пас. Како је живео онај ко је записао ово, рекли бисмо, свето начело? Да ли је увек жудео за Истином, трагао за Слободом, љубио Отаџбину? Затшто је речи Истина и Отаџбина, реч Слобода и реч – Бог писао великим словима? Ко је био Петар Кочић?

Петар Кочић је рођен 1877. године, годину дана после аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, годину дана пре Берлинског конгреса на којем је управа над Кочићевом Отаџбином уместо дотадашње Турске царевине препуштена Аустроугарској, црно-жутој монархији. Или, како би то сам писац у чудесној визији-причи под насловом Староставна књига Симеуна ђака записао:

„У Босни, у срцу и снази сербског отечества, на иљаду осам стотина и неколико година послије Кристова рожденија настаће превратнија и друга судија. Земљом ће завладати два господара. Један ће се звати Иђинђи, а други Биринђи. Иђиђи ће почети слазити са пријестола, а Биринђи се пењати.“

Ето, тако је во времје оно приповедао Петров Симеун ђак. А данашњи би Кочићеви потомци, Крајишници за ту смену на престолу народски, онако просто, од срца рекли: Сјаши Курта да узјаши Мурта! Од зла – на горе! Одлијеће Ала – долијеће Врана! Иђинђи и – Биринђи! Курта и Мурта! Јер, српски народ расејан по Балкану се, стварно, носио са ове две царевине, са Турском и Аустроугарском од Косова до данас. А подсмешљиви назив Иђинђи и Биринђи био је само Кочићев одговор на то што су његову горду и тужну земљу Босну листови Ка-Унд-Ка Монархије све чешће почели звати – Неуес Остерреицх. Чуј ти њих, Босну и Херцеговину зову – Неуес Остерреицх! Која нова Аустирја кад је Босна старија од било које Естеррајх. А Херцеговина је, богме, старија и од самога Беча.

„Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неуништив као Бог, а презрен и гладан као пас.“

Сељаче рођено на Кочића главици, у Стричићима, на Змијању, школовање је започело у манастиру Гомјеница, где му се отац, свештеник, оставши удовац, закалуђерио и постао игуман ове „задужбине Немањића на Крајини Љутој“. Прва два разреда гимназије похађа у Сарајеву. Из трећега је истеран због – србовања! Школовање је наставио у Београду. Почетком века Кочић је студент славистике у Бечу. Учи и пише, па се овај период може сматрати и најинтензивнијим његовим литерарним раздобљем. Али, Петар је истовремено и један од најбунтовнијих студената. У писму упућеном Богдану Поповићу у Београд млади, гладни бунджија, између осталог, пише:

„Гладан, го и биос… Ходам ја по Бечу и сјећам се свог дјетињства… И пишем с планине и испод планине… Али ја сам задовољан јер сам самосталан“.

Не треба посебно наглашавати ову, сталну Кочићеву жељу, чак рекло би се насушну потребу, да буде самосталан, без обзира на све последице. У Бечу, у страшној оскудици, млади књижевник пише о Крајини, али истовремено предводи групу најбунтовнијих студената. Пошто је дипломирао, Кочић се враћа у Београд, одакле је упућен у тадашњу Стару Србију: постављен је за суплента Српске гимназије у Скопљу. Али, после само годину дана из политичких разлога напушта, такорећи протеран је из Скопља.

Несмирни књижевник одлази у Сарајево. Ту је постао секретар српског друштва Просвјета. Политички је веома активан, говори и пише чланке против црно-жуте монархије. После генералног штрајка, и наводно откривеног његовог писма-позива сељацима на устанак, Кочића протерују из Сарајева. Склања се у Бања луку. Оснива часопис Отаџбина. Због летка који се завршавао речима: Живела слобода и самосталност наше отаџбине! осуђен је на два месеца тамнице са, како је писало у пресуди, „појачаним постом“ и у оковима! Минула су та два месеца робије у ланцима, изашао је непокорни писац, али је, авај, кратко био на слободи. Јер, ускоро је написао и објавио чланак са насловом Мирише барут у коме је исписана и отворена порука, позив на устанак: Брату брат – Шваби рат! Због овог текста Кочић је осуђен на робију коју је издржавао у чувеној бањалучкој Црној кући и у Тузли. Што су га власти више прогањале, чешће затварале, то се глас о њему као несаломљивоме борцу за национална и социјална права, све више ширио по бунджијској, хајдучкој Крајини. Омладина му је упућивала ватрене поздраве. А он је, иако утамничен, деловао. Истомишљеници, такорећи завереници су га посећивали у тамници, Кочић их је саветовао шта и како да раде. Чак је одатле, из Црне куће дојавио да се из манастира Житомислић у Херцеговини склони оружје тек кришом унето из Србије, како га Аустро-угари и њихови жбири не би открили.

По изласку из аустроугарских казамата Петар Кочић постаје један од најватренијих противника Беча. И најпознатијих Крајишника. На пример, на изборној скупштини у Крупи окупило се више од 4.000 људи да са заставама и песмама дочекају, цитирамо тадашњу штампу „челичног српског борца Петра Кочића, сина љуте Крајине, а дику цијелог српства“… Његов углед је растао. У 1909. години изабран је за српског посланика у Босанскоме сабору. Чувени су његови говори у Сабору, на пример онај из 1911. о аграрном питању.

Исцрпен, разједен, немоћан, бунтован, усправан, Кочић се разболео. Отишао је у Београд 1912. године, на лечење. Очајан, помрачен, сатрвен, умро је 1916. године у душевној болници, док је Србија пиштала под аустроугарском чизмом а солдати, Мађари и Швабе клали старце и децу по Мачви и Јадру. Мрак Аустроугарске се надвио и над престоницом Србије, по Београду, па и по дворишту болнице где је Кочић боловао, падале су бомбе. Отишао је Петар Кочић не дочекавши ослобођење свог народа и пропаст Аустроугарске монархије против које се борио током целог свог бурног, мучног али и мушког живота. Преселио се у Рајско насеље две године пре пропасти Аустроугарске. Дакле, свој кратки, грчевити живот, Кочић је провео под аустроугарским режимом. Или, како је то он сам на једном месту записао: У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вај ме, и умријех!

Ето, тако је за-вршио писац који је искрено и страсно љубио Истину, Слободу и Отаџбину. Не-саломиви бунтовник са посне крајишке земље, са те плани-нске чемерке. Љути сељачки трибун. Усправан, неприлагодлјив, бескомпромисан…

Кочић је створио неколико посебних народних типова који ће живети у литератури докле постоји српски језик. Чак се помало чини да су се ти Кочићеви јунаци одвојили од свога творца, тако да су данас малтене познатји Давид Штрбац или Симеун ђак од Петра Кочића! Само упућени знају ко је писац а ко пишчев јунак! Па ће се чешће чути – што оно рече Давид, него оно – како то записа Кочић!

Писао о својој Крајини, о Крајишницима. По причама Петра Кочића се такорећи могу проучавати етно особине Срба са Крајине. Тим људима, записује писац, влада луди, врели планински пркос. А све је, пише даље, на овој планини и испод ове планине до зла бога љуто, горопадно, немирно и тврдоглаво. А у једној другој причи се вели како је крајишка крв снажна и врела. То су, мисли с правом књижевник, врло ћошкасти људи. Преки. Али, и несебични. То је народ који је живео под две по свему, по вери па и по раси, различите царевине. Народ који је био брана на Крајини: штитио је, одбранио Запад од Турака, од продора ислама, граничар на међи Истока јер је очувао веру православну, заустављао надирање католичанства. Укратко, народ на ветрометини. Народ од којега преверавањем постадоше два-три народа. Национ у чијој земљи, очајно записује Кочић нема праве. И додаје, дописује: Наша је права на Косову закопана. Или, што би рекао Петров јунак Мрачајски прото: Дјецо, црна је ноћ на земљу пала!

Нажалост, и данас се ове речи Кочићевог јунака могу поновити. И сада, поткрај овог нашег двадесетога века овај узвик је истинитији, ова тамна ноћ над Босном је, изгледа, тамнија, мрклија него у пишчево време. Јер, збиља, Црна је ноћ на Босну, мркла је ноћца на Херцегоивну пала. Која је данас права у Босни? Која царевина у Херцеговини? Чија влада? И данас се по тој лепој, доброј, врлетној земљи шири и Курта и Мурта! Ајфор, Ијфор, Унпрофор! Иђинђи и Биринђи! Опет Кочићевом Отаџбином владају две три царевине. Турска, нешто што и јесте и није Аустроугарска, али – постоји, и нека трећа сила која је целим светом овладала. Она која ће на Кочићево невино Змијање, на Мањачу и на Бања луку недавно испаљивати разорне, убитачне „томахавк“ ракете. А зашто? Па да би се латинлук и исламлук опет ширио по Крајини. Да би се у главу утукли, што би записао Кочић, Србови. И да би се раширио Сфор, Иђинђи и Биринђи. Ајфор, Ијфор, Унпрофор. Курта и Мурта, мој тужни, мој пркосни, мој добри Петрашине.

(Реч са Кочићевог сабора у Дортмунду)

Молитва

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.

O боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

(Штампана први пут у бањалучкој Отаџбини, I/1907, бр. 3, ушла је и у Кочићеву књигу „Јауци са Змијања“ (Загреб 1910).

Tako je govorio David Štrbac

– Bože moj, čudne ljepote u vašeg cara! (austrijskog). Bože moj, bože, ala vi usrećiste našu zemlju! Svijet se lijepo umrtvio od nekakva dobra, i miline, pa jedva diše!.

– Svak ves`o, zadovoljan, svak pjeva, samo se pjesna niđe ne čuje. Jedini sam ja nezadovoljan, jadan i čemeran.

Sudija pita: – Oklen si? Kako se zoveš?

– Ja se zovem, slavni sude, David Štrbac, selo Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, a zemlja, mislim glavati gospodine, da će biti Bosna. Kućna mi je lumera 17. Tako me slavni sud piše i tako mi pozovke šalje.

– A kako ti se zove njivica, Davide? To treba da zna Slavni sud.

– Zove se: „Ni Davidova, ni carska, ni spaiska“. Tako joj je ime i tako je, čini mi se, i vođe u sudu zapisato.

– Mlogo sam ja, gospodini moji, svijeta prošo, iz mlogo vuruna kruva io, sa mlogo vrela vode se napio. Odajući po svijetu i narodu, na svašto sam pazio i ovo sam uverčio: pođeš li dolje kroz Lijevče, ispod Banje Luke, svakom je gotovo drugom čojeku ime Ćetoje.

– Naši carevi, štono vele, biše i preminuše. Nego sam načukno, da mi, Srbovi, imamo jednog kralja i jednog kneza. Daj mi kaži, tako ti carskog kruva, a vidim pametan si i učevan si: bi li se ikako, ikako mogo od tog našeg kralja i knjaza istesati makar jedan osrednji car, jer smo se mi, Srbovi, odavno zaželjeli careva?

– O, zar je ćorava naša Zemljana vlada, god joj njezin! Zato nami, grdna rano, sve ćoravo i ide u ovoj zemlji!

(Fragmenti iz Kočićevog „Jazavca pred sudom“)

Јелике и оморике

Са чистог, блиставог неба просипа се жива, треперава, весела свјетлост. Мирише дријемовац, то рано, дремовно, планинско цвијеће. По влажним пропланцима зелени се задовољни, кочоперасти кукуријек, а са сувих присојних камењака, измеђ труле, спржене бујади, почињу се плавити миришљаве љубичице.

Птице слађано и складно цвркућу и, дрхћући у њежном, раздраганом узбуђењу, прелијећу с гране на грану. Кроз чађаве комјенове тихано шуми дим и весело, лагано се повија кроз танки, бледуњавосвијетли, прољетни ваздух, губећи се у тужној, леденој модрини јелове шуме што се поносито наднијела над селом.

Укочено, скамењено, величанствено дижу се јелике и оморике кроз ведру, насмијану свјетлост. Нешто су тужне, замишљене. Све се радује ускрслом, уздрхталом животу, а оне? Њима је све једнако: и прољеће, и љето, и јесен, и зима. Оне су увијек хладне, суморне, тужне, јер – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Кад их год погледам, дође ми тешко. Зашто је природа према њима, према мојим милим и драгим јеликама и оморикама, тако немилостива срца била?

Јелике моје и оморике, и ја се више ничему не надам; и мој је живот као и ваш пун њежне, дубоке чежње; али – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Ваше оштре, шиљасте бодље, то су следењене сузе – добро ја то знам! – а њихова зелена боја, то је чежња, дубока, њежна чежња за вјечито зеленим прољећем које нам неће никада доћи!…

Срца пиште, нико их не чује; сузе теку, нико их не види.

http://akademskikrug.rs/misli-o-otadzbini/

Енес Кишевић – И НИШТА ТЕ КАО НЕ БОЛИ

Дан је као сунчан.
Ти си као весео.
Пролазиш, као не виде те.

Свима је као лијепо.
Свима је као добро.
Свима је као лудо.

И ти си као сретан.

Живи се као у миру.
Птице су као слободне.
Будућност је као на длану.

Савјест је као чиста.
И сунцу је као јасно.
О, срце, као пјевај.

Сви као брину о свима.
Сватко је пријтељ као.
Свима је као стало до тебе
и до свијета.

И дан као свиће.
И ти се као смијешиш.
И ништа те као не боли.