Милош Галетин – РЕЧИ

 

А да могу да вратим речи…
Које сам давно другима дао:
Као казаљке сата
Што је тад стао…

У осмех пролећа – како их волим…
Кад птице југа дођу у госте…
Пошао бих сваку да молим…
Кад трешње тамне понуде боје…
Тражећи то да ми опросте:
Јер нису њихове – него су твоје…

Јер нису њихове – него су твоје…

 Invitation
Advertisements

Жак Превер – ШАНСОНА

Који дан смо данас
Ми смо сви дани скупа
моја драга
Ми смо сав живот
моја љубави
Ми се волимо и живимо
Ми живимо и волимо се
А ми не знамо шта је то живот
А ми не знамо шта је то дан
А ми не знамо шта је то љубав

Irina Karkabi

Јанко Благојевић – Кратко сећање у Срба – како то раде наши суседи

Кратко сећање у Срба – како то раде наши суседи

Синоћ, спремајући се за спавање, по устаљеном обичају окренуо сам поменути канал на коме је била емисија , , Croatian kings” или у преводу са енглеског “Хрватски краљеви”. Знао сам за постојање те емисије, али је до сада нисам гледао. Решио сам да је погледам из чисте радозналости, јер оно што сам иначе знао о средњевековној хрватској историји није довољно да стане у један краткометражни, цртани филм, па самим тим сам и био зачуђен прављењем некаквог серијала са више епизода.

Посебно сам желео да погледам из разлога што сам упознат са тенденцијом хрватског својатања туђих обичаја, догађаја, културе-особито српских, о чему ће бити речи мало касније. Био би ред да почнем.

Најпре морам да истакнем да је сама серија, са уметничке тачке гледишта, урађена јако добро. Ако се сетите играно – документарних филмова које је радио ББЦ, а који се сматрају најбољим, овај хрватски покушај уопште не заостаје, штавише може се сматрати равним. Играни део филма обилује узбудљивим сценама, изузетно добро урађеним костимима, сценографијом. . . Из свега овога изводимо закључак да Хрвати нису штедели новце да направе нешто о својим коренима. Е сад, колико то везе има са истином велико је питање, али обичном човеку, који није много упознат са историјом и њеним проучавањем није од неке превелике важности. Живимо у друштву у којем се гута све што се на ТВ-у сервира и где се објављено на ТВ-у не доводи у питање. Зато мислим да ће због уметничког дела овај серијал имати велику гледаност и ван Хрватске.

HRVATSKI_KRALJEVI

У овом серијалу су представљени најзначајнији хрватски владари током раног средњег века. Помињу се владари са титулом Dux (преведено на српски кнез) Борна, Мислав, Људевит и Вишеслав, затим краљеви Звонимир и Крешимир. . . цела листа владара. О сваком од њих се говори посебно, напомињу се њихове велике победе и други најразличитији успеси. Ако је судећи по серији од кнезова Вишеслава и Борне дрхтао је и најмоћнији владар Европе ондашњег доба Карло Велики-цар Франачке. Серијал обилује оваквим невероватним тврдњама. Ако би се безусловно веровало свему ономе што је је изречено онда би могли да тврдимо да су хрвтаски витезови тог доба били најбољи у Европи (иако Хрвати никада нису имали витезове у правом смислу речи), да је хрватска морнарица тог доба била толико моћна и напредна да је имала претече данашњих торпедних чамаца и амфибија и тако даље. Говорећи о идолу свих Хрвата, краљу Звонимиру, се каже да се не зна са сигурношћу да ли је он постојао, али се зна да је био јако образован, да је био вичан и мачу и дипломатији, да је говорио разне језике. Следствено поставља се питање како човек за којег се са сигурношћу не зна да ли је постојао може да буде тако способан? Наравно да може, али само у бајци. Из мог досадашњег истраживања нисам нашао никакве опипљиве доказе у краљу Звонимиру у којег се Хрвати заклињу и диче, сем пар легенди. Између осталог нашао сам и јако распрострањену легенду да су краља Звонимира убили сами Хрвати.

Све ово сам написао као један мали осврт са којег пралзимо на прави проблем, односно на онај који се тиче нас. Оставимо Хрватима њихово фантазирање, али шта је са нама? Наша средњевековна историја обилује историјским чињеницама и великим делима српских владара, а о томе се јавно не говори као да није за понос. За све ове године српске и југословенске кинематографије снимљена су само три филма са средњевековном тематиком: “Бој на Косову” , “Бановић Страхиња” и “Доротеј”. То је премало у односу на српску историју средњег века. У прилог томе иде и што немамо ниједан документарни или играно-документарних филмова. Обичан српски човек не зна довољно о својој историји овог периода. Зна нешто мало о Немањићима и то не о свим. Знамо помало о Стефану НемањиСветом Сави. Знамо да је цар Душан носио надимак Силни, али сем легенди о њему нисмо се потрудили да научимо и истакнемо оно историјски истинито што је по вредности далеко изнад легенде. Познат нам је и његов син, Урош Нејаки, као крајњи владар династије Немањић. Знамо мало о кнезу Лазару Хребељановићу, али само у домену косовске битке.

 

Света Лоза Немањића

А шта је заиста са нашом богатом историјом? Знаш ли Србине заиста нешто о својим владарима? Треба да знаш да јевелики жупан Стефан Немања био лукав човек и способан војсковођа који је излуђивао моћног византијског владара Манојла I Комнина. Његов син, а његов брат Растко – Свети Сава је можда и највећи Србин икада. Јеси ли заборавио, Србине, краља Радослава (заиста је постојао)? Сећаш ли се краља Владислава? Није само изградио Милешеву, ако и то знаш. За њим иде краљ Урош I-наш најромантичнији краљ. Због своје жене Јелене Анжујске засадио је, долину јоргована. То је онај део Ибарске магистарле којим идеш на море. За њим долази Драгутин, а за њим велики краљ Милутин. Краљ Милутин је проширио српску државу и тиме ударио темељ за успостављање српског царства. За својих четрдесет година владавине сазидао је и обновио четрдесет цркава. Несебично је давао и цркви и народу, а манастири којима се данас дичиш његово су дело. Његов син Стефан Дечански је жестоко потукао Бугаре и сачувао државу за свог сина, највећег Немањића – цара Душана Силног. Шта рећи о цару Душану? То је био човек пред којим је дрхтао најмоћнији владар Европе, угарски краљ Лајош I Велики. Два пута је од Душана жестоко добио по носу. Моћни папа Иноћентије, владар свих европских краљева је морао да прогута сваку увреду коју би му цар Душан упутио, јер није било начина да заузда “моћног шизматика”. Памтиш ли несрећног Уроша, који није био толико нејак као што су те учили, али ни способан као свој отац? Знаш ли ко су Мрњавчевићи? Јеси ли чуо за младог и изузетно способног витеза жупана Николу Алтомановића? Био је највећи великаш пропалог српског царства. О кнезу Лазару знам да знаш, али шта знаш о његовом сину деспоту Стефану Лазаревићу? Знаш ли колико је моћан био? У Европи XV века није му било равног витеза. Његова тешка коњица, иако малобројна, била је страх и трепет сваком противнику. Да је којим случајем имао војску по величини једнаку оној коју је имао угарски краљ Жигмунд Луксембуршки Европа би била српска, а Турчин не би ни привирио на ове просторе.

Пре неки дан сам прочитао књигу “Бедеми Византије” од Џејмса Хениџа. У овој књизи говори о периоду пред, током и после битке код Никопоља 1396. године. Са посебним освртом говори о људској величини кнеза Лазаревића. Говори о ужасу на лицима надобудних бургундских витезова и хоспиталаца приликом сусрета са оклопницима српског кнеза Лазаревића. Говори о невероватној снази српских витезова, о њивом чојству и јунаштву. Знам да је то само роман, али то је драматизација историјских чињеница. Читајући историјске књиге, Хениџ је уочио велики лик и дело деспота Стефана Лазаревића и бираним речима се о њему изражавао. Да ли ти је сада јасно зашто сам ти све ово написао?

 

Pećka patrijaršija:Freska šest srpskih vladara

Пре пар месеци сам слушао Драгана Бјелогрлића где каже да је спреман да ради серијал о Немањићима. Идеја ме је јако обрадовала, јер ваљда не морам да понављам зашто тако нешто мора да постоји. Надам се да ће тај пројекат заживети и да ће бити урађен како доликује достигнућима наших владара, а не као онај несрећни покушај “Равне горе”. Времена немамо много, јер се наши поменути суседи острвљују и на оно нама најсветије. Светородну династију Немањић, једину такву на свету, проглашавају својом. Имао сам прилике да у делима хрватских, емигрантских историчара из Аустралије прочитам да су Немањићи хрватска династија!!!

 

Свети владика Николај Велимировић је једном приликом, када је осетио губитак православне вере код Срба, питао: “Брате Србине, гори ли кандило вере у души твојој?”. Ја питам: “Брате Србине, гори ли кандило сећања твог?”. Заборавиш ли корене, заборавићеш и самог себе. Имаш, Србине, чиме да се поносиш и чега да се сећаш, али не знам шта још чекаш.

Аутор: Јанко Благојевић
Извор: Српски културни клуб

http://www.magacin.org/2014/06/kratko-secanje-u-srba-kako-to-rade-nasi-susedi/

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ – АКО МИТРОПОЛИТИ ЋУТЕ, КО ЋЕ ГОВОРИТИ

staracpajsijem

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица…

Хоћу да кажем да све отуда полази. Ако човек не верује у Бога неће имати обзира ни према породици, ни према свом завичају, ни према својој отаџбини. И то је оно што неки желе да униште, зато и стварају дух немара…

Гледај у узрок. Можда ћемо морати да преживимо много од онога о чему се говори у Апокалипси. Наступило је отпадништво (апостасија) и преостало је још само да дође ”син погибли„ (2.Сол.2,3). Свет ће се претворити у лудницу… Видећемо како се збивају најневероватнији, најбезумнији догађаји, али је добро само то што ће они веома брзо смењивати један другога. Екуменизам, заједничко тржиште, једна велика држава, једна светска влада, једна религија, скројена према њиховој мери – такви су планови мрачних сила.

Мене узнемирава владајући спокој. Нешто се спрема. Ми још нисмо схватили како треба, ни то у каквом времену живимо, ни то да ћемо умрети. Шта ће из тога произаћи, не знам, стање је јако тешко. Судбина света зависи од неколико људи, али Бог још увек држи кочницу. Треба се много и са болом молити, да би се Бог умешао у оно што се дешава…Време је јако тешко.

Накупило се много пепела, ђубрета, равнодушности – и за то да би све то одлетело, треба јако да дуне… Страшно! Наступила је вавилонска пометња! Потребно је да се Бог умеша… Постоји велики немир. Све се помешало! Народу је глава потпуно помрачена.

Па ипак, без обзира на то врење, ја осећам у себи неку утеху, неку увереност. Ипак има хришћана у којима почива Бог. Има још Божијих људи, људи молитве и свеблаги Бог нас трпи и поново ће све довести у ред.

Не бојте се! Ми смо преживели толико невоља и нисмо нестали. Зар ћемо се уплашити буре која треба да се разиђе? Нећемо умрети ни сада! Бог нас воли. У човеку постоји сакривена сила за случај потребе. Тешких година ће бити мало. Само једна олуја…

Не узнемиравајте се нимало, јер је над свиме Бог, Који управља свиме и поставиће сваког на клупу за оптужене да би дао одговор за учињено, у складу са чиме ће свако и добити награду од њега. Биће награђени они који су на неки начин помогли добро а биће кажњен онај који чини зло. Бог ће на крају крајева све поставити на своје место, али ће свако од нас дати одговор за оно што је урадио у те тешке године молитвом, добротом…

Данас се труде да разруше веру и за то да би се здање вере срушило, ваде помало, по камичак. Али свеједно су за то рушење одговорни сви: не само они који руше већ и ми који видимо како се руши вера и не трудимо се да је укрепимо. Затим ће ти кваритељи смишљено да нам задају још више тешкоћа, да се озлобе на Цркву, монаштво. Садашњој ситуацији је могуће супротставити се само духовно а не по светски. Олуја ће да се појача још мало, да избаци на обалу сво ђубре, све непотребно, а затим ће ситуација да се разбистри. И једни ће добити чисту награду а други ће да плате дугове.

Данас је много таквих, који се труде да искваре све: породицу, омладину, Цркву. У наше време радити за народ је – исповедништво, јер држава војује против божанског закона. Закони које она доноси су против закона Божијег. Али ми смо одговорни за то да не дамо непријатељима Цркве да све униште. Чак сам био у прилици да слушам и како свештеници говоре: “Немојте се ви тиме бавити, то није ваша ствар!“ Када би они молитвом долазили до таквог стања да се ни око чега не би бринули, ја бих им целивао ноге. Али не, они су незаинтересовани зато што желе да буду свима добри и да живе певајући. Равнодушност није дозвољена чак ни мирјанима а тим пре свештенству.

Искрен, духован човек не треба ништа да ради незаинтересовано. “Проклет сваки који немарно ради дело Господње“, говори пророк Јеремија (Иер. 48,10)… Сада је рат, духовни рат. Ја треба да будем напред. Колико марксиста, колико масона, колико сатаниста и свих других! Колико бесомучних, анархиста, прелешћених… Ја видим шта нас очекује и то ме боли. У грлу ми је горчина од људске боли…

Влада дух млакости, јунаштва уопште нема! Сасвим смо се искварили! Како нас Бог још трпи? Данашње поколење – то је поколење равнодушности. Не рата. Већина и може само за параду. Безбожницима, хулитељима дају да наступају на телевизији. И Црква ћути и не одлучује те богохулнике. А требало би одлучивати такве. Жао им је да их одлуче, шта ли? Хајде да не чекамо да неко други да извади змију из рупе, да бисмо ми били спокојни. Ћуте због равнодушности. Лоше је то што су чак и људи који имају нешто у себи, почели да се хладе и говоре: “Зар ја могу да изменим ситуацију?“

Ми смо дужни да храбро исповедамо нашу веру зато што ако будемо ћутали, сносићемо одговорност. У овим тешких годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију. Тако ће нам савест бити мирна. Ако се ми не будемо супротставили, устаће из гробова наши преци. Они су толико страдали за Отаџбину, а шта ми радимо за њу? Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?

Благодарите Богу за све. Потрудите се да будете мужествени (храбри). Подигните се мало. Знате шта подносе хришћани у другим земљама?… А код нас су многи тако равнодушни… Недостаје доброг расположења, подвига.

Али ако ми не почнемо да ратујемо против зла, ако не почнемо да разобличавамо оне који саблажњавају верујуће, онда ће зло постати још веће. Ако се не уплашимо, мало ћемо ободрити верне. И онима који ратују против Цркве ће бити много теже. У прошлости је наш народ живео духовно, зато га је Бог благосиљао, и свети су нам на чудесне начине помагали. И ми смо побеђивали наше непријатеље који су нас увек превазилазили бројчано. Ми сада говоримо да смо православни иако, на жалост, често само носимо име православних али не живимо православним животом.

Лењо свештенство успављује народ, оставља га да буде какав јесте, да се не би узнемиравао. “Види, кажу они, ни у ком случају им не говори да ће бити рат или Други Долазак и да се зато треба припремати за смрт. Да се људи ни у ком случају не би узнемиравали!“ А други, од лажно схваћене доброте, говоре: “Не разобличавајте јеретике, да су у прелести, да бисмо показали нашу љубав према њима“.

Данас је наш народ умешен “на води“. Квасац није исти. Ако ја избегавам узнемиравање ради тога да не нарушим свој телесни покој, онда сам ја равнодушан према светињи! Духовна кротост је једно, а мекоћа због равнодушности – сасавим друго. Неки говоре: “Ја сам хришћанин и зато треба да будем радостан и спокојан“. Али то нису хришћани. То је равнодушност, то је светска радост. Тај у коме постоје та светска начела – није духован човек.

Духован човек  је – сав бол. То јест, њега боли то што се догађа, боли га због људи. И због те боли му се даје духовна утеха.

Говорим уопштено; хоћу да кажем колико нас је захватила равнодушност. Иди до неке школе и видећеш: ако отворени прозори ударају у зид од ветра тешко ћеш наћи једно дете да устане и затвори их како се не би разбили. Нека деца ће гледати у празно, нека гледати како се прозори разбијају, нека ће пролазити поред прозора као да се ништа не дешава. Равнодушност. Причао ми је један официр: „Бојим се да не могу да нађем ни једног поверљивог војника да чува складишта са горивом како се непажњом не би изазвао пожар.“

Данас је у нас ушао неки дух који се среће у комунистичким државама. У Русији ће ове године, без обзира на принос житарица, бити глад. Нису пожњели пшеницу на време него врло касно. Почели су са жетвом у јесен. Зар се у јесен жање? Кад није њихово како да им буде жао како да се труде око њега? Живот им се претворио у најамништво. Немају жара ни жеље да нешто створе јер годинама нису ништа стварали. Готово! Оде! Држава им је пропала од тог духа ленчарења и равнодушности. Пада киша на покошено жито и уопште се не узбуђују. Је ли се завршило радно време? Одлазе. Жито остаје да кисне. Следећег дана, у радно време, доћи ће да покупе оно жита што преостане! Али кад је жито твоје хоћеш ли га оставити на стрњишту да пропадне? Нећеш ни спавати да би га спасао. И осећаш радост, усхићење од таквог умора.

Писао ми је један полицајац: „Нисам могао да дођем јер сам.био презаузет послом. Дежурали смо само нас двојица у целој области, а требало је, по правилу, да нас буде осморица.“ Чујеш ли ти то? Уместо да додају још двојицу, они остављају ону двојицу да буду сами!

Срећом, постоје и изузеци.

Дође ми је једном приликом један отац и каже: „Моли се за мога Ангела, јер ће га убити.“ Његовог сина упознао сам још као малог дечака, а сада је већ служио војску. „Зашто“ питам га, „шта се десило?“ „Отишао је једном“, каже ми, „и затекао остале да играју карте док су били на дужности. Опоменуо их је, али га нису послушали, касније је поднео извештај и један од њих му сада прети да ће га убити.“ „Види“, кажем му ја, „да ће га убити – неће. А ја ћу да се молим да Ангела не отерају на војни суд што и он није играо карте!“

Чуо сам за још један случај и рекао: „Хвала Богу, још постоје људи који брину за отаџбину.“

Кад су Турци повредили ваздушну границу са Грчком један наш пилот им се приближио да би их што боље снимио и могао да докаже да су повредили границу. Дежурни везиста му је говорио преко радија да се врати али је овај инсистирао и покушавао!.. Међутим, Турчин је имао бољи авион тако да је оборио овог нашег јадника у море. Сад кад то упоредите са некима којима авиони служе за излете видећете колика је разлика!

Треба пронаћи смисао, схватити да је добро неопходно, све остало је промашена ствар. Хајде неког ко је равнодушан да позовеш у рат. Гледаће само како да побегне одавде, да се извуче оданде.. Али кад схвати какво зло ће непријатељ нанети, биће после добровољац.

 

Старац Пајсије Светогорац (Езнепидис)

 

Извор: Москва Третии Рим,

http://3rm.info/19674-starec-paisij-svyatogorec-ob-apokalipsise.html

ЧУВАЈТЕ ДУШУ! РАЗГОВОРИ СА СТАРЦЕМ ПАЈСИЈЕМ СВЕТОГОРЦЕМ О СПАСЕЊУ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, образ Светачки, Београд, 2006.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije.htm

Превод: Православна породица, мај 2014

 http://xn--80aaaaaibs0byayigaejhlk6i8q.xn--90a3ac/2013-05-21-08-20-10/2013-05-23-14-28-08/490-starac-pajsije-o-ravnodusnosti

Filip Švam – KO JE HEROJ 914

fotografije: damir midžoski

IAKO NERETKO NEPISMEN, TEK IZNAD GRANICE SIROMAŠTVA, DO SVETSKOG RATA KRETANJA UGLAVNOM OGRANIČENOG NA OKOLINU SVOGA SELA, SRPSKI VOJNIK, SELJAK, SEBE DOŽIVLJAVA ISKLJUČIVO KAO SLOBODNOG ČOVEKA. NE RATUJE ZA KOLONIJE, EVROPSKU I SVETSKU DOMINACIJU, MOREUZE ILI PRODOR NA ISTOK; PATNJE I ŽRTVE PODNOSI ISKLJUČIVO BRANEĆI SVOJU PORODICU, SELO, ZEMLJU – SVOJE PRAVO NA RAVNOPRAVNOST SA SVIMA OSTALIM. ZATO I POBEĐUJE ONAKO GARAV, U NAGORELOM ŠINJELU I RASPADNUTIM CIPELAMA

Hladan vjetar probija do kosti; kroz mokru travu, po gustoj, sitnoj kiši, četiri promrzla srpska vojnika na šatorskom krilu zategnutom između dvije pritke nose ranjenika. Pogođen je šrapnelom u glavu i bez svijesti. Rana je ovlaš previjena – zavoja, kao i ostalog sanitetskog materijala, nema dovoljno. Svog suborca vojnici donose do volovskih kola na izlokanom putu: dva seljaka odmaklih godina, ruku ogrubjelih od rada, izborani, neobrijani, prije pola sata dovezli su nekoliko sanduka municije. U kolima, na slami, već je jedan ranjeni vojnik; odsutno gleda ispred sebe dok pažljivo smiještaju novog ranjenika. Ispod prljavog zavoja probija krv i kaplje u lokvu, blato. Volovi, konačno, polako kreću: vodi ih jedan od seljaka, a kola sa ranjenicima prati bolničar. Iz daljine, odnekud, potmula paljba…

ANONIMNIOBIČNI VOJNIK: Ovaj opis ne potiče iz Prvog svjetskog rata – bilo je tada mnogo gore. Riječ je o nekoliko kadrova iz dugometražnog dokumentarnog filma Heroj 1914 „Vreme filma“ čija je produkcija upravo u toku. U osnovi, tema je obični srpski vojnik u prvoj godini rata: kako se borio u bitkama na Ceru, Drini i Kolubari; koliko je marširao, što je jeo i gdje spavao; kako se i sa čim tukao u borbama prsa u prsa i po rovovima; kakva je bila artiljerija koja ga je podržavala i iz kakvih je sve oruđa otvarana vatra po njemu; na što je mogao računati – da se upotrijebi današnji rječnik – kada je u pitanju logistika, a na koga ukoliko bude ranjen…

Strateške odluke i ratne naredbe od kojih zavise život i smrt donose šefovi država, generali, ministri, poslanici… Nitko od njih – potom – ne zadržava dah dok sa rukama na glavi sluša fijuk granate i ne spava u vašljivoj slami; ne smrzava se u blatnim rovovima, ne pješači u raspadnutim opancima po zaleđenom snijegu i ne krsti se prije nego što sa bajonetom na pušci iziđu iz varljive sigurnosti zaklona da bi, u nekoliko narednih minuta, sačuvao svoj život samo ako na najbrutalniji način oduzmu tuđi. Ratove zato i ne dobivaju oni, već isključivo obični vojnici – sva ta tako ista i tako različita ljudska bića zabijeležena u istoriji tek kroz depersonalizirane pokrete i borbe armija, divizija i pukova čije sastave sačinjavaju… A srpski vojnik – mada među najslabije opremljenim i naoružanim borcima u Prvom svjetskom ratu – obranivši svoju zemlju, odnio je 1914. i najveću pobjedu od svih članica Antante. Jer, krajem te godine, ako se izuzme britanski otok, samo na tlu Srbije, izuzev zarobljenika, nije bilo neprijateljskih trupa: sjeverna Francuska, sjeverozapadni dio Rusije i gotovo dvije trećine Belgije bili su pod okupacijom.

Tko je bio taj anonimni, obični srpski vojnik, heroj 1914? I zbog čega je bio spreman na najveće žrtve i odricanja da bi obranio svoju zemlju?

SRBIJA U PREDVEČERJE RATA: Gotovo devet od deset srpskih vojnika u Prvom svjetskom ratu čine seljaci; prema popisu iz 1910, seosko stanovništvo sačinjava 84,9 posto ukupne populacije Srbije. Postotak gradskog nešto se uvećao nakon balkanskih ratova (1912–1913), ali ne mnogo. Također, u sastavu Srpske vojsku 1914. uglavnom su vojnici iz Stare Srbije. Naime, zemlja se u ratno predvečerje praktično sastoji od dva državna teritorija, različita nacionalno, kulturno, privredno, ali i politički. Prvo je područje u granicama iz 1912. (54.000 kvadratnih kilometara, tri miliona stanovnika) sa ustavno-demokratskim uređenjem i širokim građanskim pravima; drugo – od Turske oslobođene „Nove oblasti“ u Makedoniji, na Kosovu i na Sandžaku (33.000 kvadratnih kilometara i oko milion i po stanovnika) pod režimom vanrednog stanja. Sve u svemu, u Srbiji 1914. živi oko četiri i po miliona ljudi na 87.300 kvadratnih kilometara. Sa 52 žitelja po kvadratnom kilometru, nalazi se iza Rumunije po gustoći stanovništva na Balkanu. Međutim, natalitet je izuzetno visok: sa 17 novorođenih na hiljadu stanovnika, na drugom je mjestu u Evropi.

Jasno je da je Srbija pred Prvi svjetski rat izrazito agrarana zemlja. Mada je produktivnost niska, a način obrade zaostao, poljoprivredna proizvodnja je dovoljna za održavanje dominantnog patrijarhalnog načina života. To društvo karakterizira i činjenica da u zemlji nema veleposjeda i zemljoposjedničke aristokracije. Zato je vertikalna društvena prohodnost za to vrijeme izuzetno visoka i zavisi isključivo od materijalnog stanja i obrazovanja: opet rečeno današnjim rječnikom, gotovo sva elita – politička, ekonomska, vojna i druga – ima blisko seljačko porijeklo. Na primjer, seljaci su roditelji trojice od četvorice vojvoda iz Prvog svjetskog rata. Pravo glasa – za ondašnje prilike u Evropi i svijetu – gotovo da je opće: ima ga oko sedamdeset posto odraslih muškaraca. Kako navodi Mari-Žanin Čalić u Istoriji Jugoslavije u XX veku, u Hrvatskoj i Sloveniji, tada dijelovima Austrougarske, svega oko 3,5 odnosno 5 posto stanovništva ima pravo glasa zbog različitih oblika cenzusa. Inače, prosječan srpski seljak glasa za Radikalnu stranku Nikole Pašića – nakon Majskog prevrata 1903. pripalo joj je 88 posto mjesta u Skupštini da bi kasnije ta većina opadala.

Seljačku Srbiju pred Prvi svjetski rat ne treba idealizirati. Više od pola seoskih porodica mukotrpno radi na posjedu manjem od pet hektara manje-više samo da bi se prehranilo. Naličje patrijarhalnog života je i nepismenost: pogađa oko 76 posto seoskog i 45 posto gradskog stanovništva.

U takvim uvjetima gradovi se relativno sporo razvijaju. Beograd je najveći sa oko 90.000 stanovnika i 1914, poslije Cetinja, najmanja je prestolnica na Balkanu – u Bukureštu živi 340.000, Ateni – 170.000, a u Sofiji 125.000 ljudi. Onda, kao i danas, industrija u Srbiji je slabo razvijena, a i nalazi se u rukama stranog kapitala. Francuzi su, recimo, imali u svom vlasništvu najznačajnije rudno nalazište u zemlji – rudnik bakra u Boru. Ipak, industrijska proizvodnja se povećava iz godine u godinu: broj od 4000 radnika 1904. uvećao se 1914. na 16.000. Vlada se zadužuje u inostranstvu – prije svega – za izgradnju željezničke mreže i opremanje vojske. Međutim, vodi se računa pa zemlja nije prezadužena: početkom rata ukupan dug iznosi 919.782 franka ili, otprilike, 146 franaka po stanovniku – plus kamata od deset posto.

Iako opterećena čitavim nizom problema, Srbija je samopouzdano i optimističko društvo: em je opći svjetski razvoj ne zaobilazi, em se na svim planovima osjeća polet. Opće je uvjerenje – gotovo bez iznimaka – da su široka nacionalna i demokratska prava, ali i napredak u budućnosti, mogući samo u slobodi i nezavisnosti.

ZNALI SU ŠTO IH ČEKA: Seljak se odnosi prema državi slično kao i prema vlastitom imanju. Činjenicu da je modernu Srbiju baš on stvorio u ustancima 1804. i 1815, ni Karađorđevićima ni Oberenovićima nije dopustio da zaborave bez obzira na sve kneževske i, kasnije, kraljevske titule. Stranci početkom rata – zaprepašćeni bez izuzetka – pišu kako srpski seljak po zakonu zbog duga ne može ostati bez kuće, okućnice, oruđa za obradu zemlje, tegleće stoke… Čuveni američki novinar Džon Rid izvještava početkom 1915. da svi po kafanama, željezničkim stanicama i svim ostalim zamislivim mjestima vode politiku i kritikuju vlasti; zabilježio je i da je izvjesni seljak dok ga je vozio svoje volove zvao Petar i Radomir – po kralju i načelniku Generalštaba, vojvodi Putniku. Naravno, navedeno ne znači da u Srbiji nije bilo – i to ne malo – policijske represije, nepravdi svake vrste i gaženja građanskih prava, jaza između gazdi i sirotinje, korupcije, nepotizma… Međutim, da nadvladava opći osjećaj velikog zajedništva i povjerenja u budućnost svjedoči i to da emigracija u Ameriku ili evropske zemlje gotovo i ne postoji.

Prvi balkanski rat 1912. – ili Turski rat, kako je u narodu zvan – dočekan je sa ogromnim oduševljenjem. Za seljaka to je bio samo nastavak borbe za oslobađanje i nacionalno ujedinjenje, zadatak zavještan od predaka. Ogromni uspjesi u zajednici sa Crnom Gorom, Bugarskom i Grčkom podigli su mu samosvijest i uvjerenje u sopstvenu misiju. To osjećanje dodatno je učvrstila i pobjeda u razračunavanju sa Bugarskom 1913. u Drugom balkanskom ratu.

Cijena odbacivanja Turske na sam kraj Balkanskog poluotoka i, potom, obrane oslobođenih područja nije mala. Srpska vojska je u oba rata imala oko 14.000 poginulih i još 39.000 umrlih uslijed epidemija zaraznih bolesti. Međutim, srpski borac, seljak, izišao je iz njih kao najiskusniji vojnik u Evropi u to vrijeme. Za razliku od najvećeg dijela pripadnika ostalih vojski, on je na sopstvenoj koži iskusio zaprečnu paljbu artiljerije, važnost ukopavanja, krvavu efikasnost mitraljeske vatre… Shvatio je i naučio da mnogo toga što su sve tadašnje vojne doktrine – uključujući i srpsku – uzimale kao aksiom, jednostavno više ne pije vodu.

Nakon Sarajevskog atentata 28. juna 1914. i austrougarskog ultimatuma od 23. jula iste godine, nikog u Srbiji ne iznenađuje zvonjava crkvenih zvona i pucanje prangija na visovima iznad sela – oglašena je treća mobilizacija u tri godine. Kao i svi ostali u Evropi, pjevaju i srpski regruti. Međutim, ta pjesma što se ori po sokacima na putu ka jedinicama nije odraz pijanog nacionalizma čiji je cilj da drugome nametne svoju hegemoniju, nego glas prkosa i odlučnosti da se po svaku cijenu obrani vlastita zemlja ljudi koji dobro znaju što je rat. Srpski seljak je od Carinskog rata, preko ultimatuma tokom balkanskih ratova i raznih drugih oblika pritisaka dobro znao da mu iz Austrougarske neće stići ništa dobro. Pored toga, ako je – kako je vjerovao – puškom oslobodio porobljenu braću iz Turske i ujedinio se s njima, zašto to ne bi ponovio i sa sunarodnicima i slavenskim rođacima iz dvojne monarhije kada se već našao pred njenom agresijom? Zar ujedinjenje Južnih Slavena nije onaj istorijski imperativ da se jednom zauvijek svi skupa riješe tuđinske vlasti, diktata i mešetarenja velikih sila?

Uprkos svemu ovom, Srbija je u ljeto 1914. željela sve samo ne rat. Iscrpljenoj u balkanskim ratovima, nedstajalo joj je bukvalno sve.

CERDRINA…: Jedinice Srpske vojske popunjavane su po teritorijalnom principu. Seljak je – poput svih ostalih vojnika uvršten u jedan od tri poziva. Prvi su činili obveznici od 21. do 31, Drugi – od 32. do 37. godine i, Treći – od 37. do 45. godine života; mladići od 18. do 21. i muškarci od 46. do 50. godine činili su Posljednju obranu.

Manje-više kompletne uniforme zadužili su samo vojnici Prvog poziva. Drugi je dobio samo šajkače i šinjele, a Treći i Posljednja obrana – ništa. Slično je bilo i sa oružjem; nedostaje bar 100.000 pušaka. Prvi i, djelomično, Drugi poziv raspolažu savremenim „mauzerkama“, ostatak se krpi različitim zastarjelim tipovima poput „kokinki“ i „berdanki“. Pojedine jedinice Trećeg poziva nazvane su „ašovari“ – u rat kreću sa ašovima, motikama, lopatama i ničim drugim. Seljak, također, daje i tegleću stoku za vojne potrebe. Procjena je da je Srbija do jeseni 1914. mobilizirala između 450.000 i 500.000 ljudi; 200.000 do 250.000 čini borbene jedinice, a raspolažu sa nekih 500 topova i oko 450 mitraljeza „maksim“.

Srpska Vrhovna komanda očekivala je da će glavni udar Austrougarske doći sa sjevera preko Save i Dunava; u skladu sa ovom procjenom, izvršena je i koncentracija u središnjem dijelu Srbije. Međutim, 5. i 6. austrougarska armija uz sadejstvo 2. armije iz Srema, udarile su preko Drine. Srpski vojnik, seljak, prinuđen je zato na beskrajne marševe po augustovskoj žezi – ponekad i po šesdeset kilometara dnevno. Komora je zaostala. Nerijetko gladan, srpski vojnik jede ono što mu daje stanovništvo iz sela kroz koje prolazi, ponekad spava na goloj zemlji, skuplja iznemogle suborce zaostale za marševskim kolonama…

Austrougarska vrhovna komanda ali i oba zaraćena bloka početkom Prvog svjetskog rata očekuju da će Srbija brzo biti pregažena. Zato je poput groma iz vedrog neba odjeknula pobjeda Srpske vojske na Ceru – armije dvojne monarhije ne samo da su zaustavljene već i odbačene na polazne polažaje… Iskusan i psihički očvrsnuo u balkanskim ratovima, srpski vojnik, seljak, za razliku od svog neprijatelja zna da brani slobodu svoje zemlje i svoj način života. Posebno krvave borbe vođene su kod Tekeriša. U borbama prsa u prsa srpski vojnik se tukao čime je stigao: bajonetom, kundakom, ašovom, golim rukama… Austrougarske trupe posebno su se plašile ručnih bombi kojima, za razliku od Srpske vojske, praktično i ne raspolažu. U borbama tokom Cerske bitke Srbija ima oko 2100 poginulih i 16.000 ranjenih vojnika, a Austrougaraska oko 25.000 izbačenih iz stroja – uključujući i 4500 zarobljenika.

Na Ceru nije samo propala prva ofanziva dvojne monarhije u Prvom svjetskom ratu, već i njen prestiž kao velike sile. Beč zato ponovo pokreće ofanzivu početkom septembra 1914: tokom narednog mjeseca srpski vojnik će voditi čitav niz velikih i malih borbi protiv brojnijeg i znatno bolje opremljenog neprijatelja na Drini i u Mačvi. Najteže – na Mačkovom kamenu. Ubrzo je stvorena pat pozicija: nit austrougarske trupe mogu napredovati, niti ih Srpska vojska može odbiti. Na jednom mjestu linije rovova su na distanci od samo sedam metara. Ipak, iz dana u dan srpski vojnik plaća sve veći ceh svog siromaštva. Tanko i jadno obučen, sa obućom koja se raspada, sa sve manje municije, posebno artiljerijske, osuđen na prljavštinu i vaške po rovovima i položajima, nerijetko žrtva dizenterije i drugih zaraznih bolesti, počinje da popušta i da se korak po korak povlači…

Inače, tog srpskog vojnika seljaka izjeda briga za porodicom; u rat je otišao u jeku žetve i strahuje kako će se njegovi snaći oko oranja i drugih jesenjih radova. Čvrst i odlučan u borbi, zna se ponekad da se i bezrazložno uspaniči – zabijeležen je slučaj da su srpski vojnici dali u bijeg kada su prvi put vidjeli signalne rakete. Također, ovaj seljak je i prilično sujeveran: nosi razne talismane, smatra da je sasvim normalno da se zarobljenik opljačka, ali i da je neoprostivo da se išta uzme od mrtvog neprijatelja izuzev hrane i oružja.

U oktobru 1914. Srpska vojska ostaje bez artiljerijske municije; tu i tamo, baterije ispaljuju manevarske granate radi podizanja morala pješadije. U takvoj situaciji, kada pred austrougarskim pojačanjem jedan bataljon, puk ili divizija napusti svoj položaj, moraju se povući i drugi, susjedni bataljoni, pukovi i divizije kako bi izbjegli udare sa bokova i opkoljavanje. U jesen 1914. Srpska vojska više ne raspolaže sa rezervama. Tokom borbi na Drini, njeni gubici iznose oko 18.500, a austrougarski – 17.500 ljudi.

KOLUBARA I POBJEDA: Najkritičnije je nakon odstupanja sa Drine i napuštanja Valjeva na Kolubari i, potom, Maljenu i Suvoboru. Tokom povlačenja srpski vojnik zatiče u zbjegovima i sopstvenu porodicu na kiši, snijegu, gladnu i bez zaklona; zaštitni znak austrougarskih okupatora su vješala i streljački vodovi, pa je malo tko htio da ih sačeka u svom selu. Iscrpljen višemjesečnom borbom bez predaha i mogućnosti smjene, srpski seljak počinje da posustaje – posebno je opao moral onog čija se kuća nalazila na zauzetoj teritoriji. Jedinice se osipaju, širi se dezerterstvo i maroderstvo. Uprkos naredbi Vrhovne komande o streljanjima bjegunaca, sve djeluje da je vojska pred raspadom, a slom Srbije pitanje dana. Koliki očaj vlada, svjedoči i prekid obuke za oficire đaka i studenata u Skoplju i njihovo slanje u prve borbene redove – među seljake. Tih hiljadu i trista kaplara – unapređenih na putu do fronta u podnarednike – ne znače mnogo kada je riječ o borbenim efektivama, ali njihov značaj kao simbola i poruke da će se Srbija braniti do posljednjeg ne može se precijeniti. Obični vojnik seljak to najbolje razumije: zna on dobro da su gazde svoje sinove sklanjali po komorama, željeznici, štabovima; svjestan je da upravo on i njegova porodica snose najveći ratni teret… Međutim, u pariskim sudentima i svršenim maturantima koji spremno dijele duvan i tain, vidi najbolji znak da zemlja još nije propala. Točnije – da nije digla ruke od sebe i prepustila se beznađu.

Nakon – praktično – sloma obrane na Suvoboru, Prva armija Srpske vojske iznenada prekida borbeni dodir sa neprijateljem i povlači se dalje prema unutrašnjosti. Njen komandant – i sam seljačko dijete – Živojin Mišić bolje i od kog shvata koliko je vojnicima potreban predah, nešto toplo da pojedu, prespavaju pod krovom umjesto u snijegu. I zaista, srpski vojnik poslijednjih dana novembra i prvih dana decembra 1914, u svom oprljenom šinjelu ili gunju i masnoj šajkači, spava i jede, jede i spava. Konačno, tada stižu i toliko željene i tražene artiljerijske granate iz savezničke Francuske.

Austrougarska u istom periodu slavi pobjedu. Međutim, trupe dvojne monarhije također su iscrpljene; logistika im je na granici pucanja i jedva da mogu dalje… A onda, kada to više nitko ne očekuje, 3. decembra 1914. Srpska vojska prelazi u kontranapad. U narednih petnestak dana austrougarske jedinice biće potpuno izbačene iz Srbije; ostaviće iza sebe više od 40.000 zarobljenika, 130 topova, 70 mitraljeza i ogroman drugi ratni materijal.

Prema zvaničnim podacima, Srbija je 1914. imala 22.000 mrtvih, 91.000 ranjenih i 19.000 zarobljenih vojnika. Austrougarska je svoj napad i poraz platila sa 30.000 ubijenih, 170.000 ranjenih i više od 60.000 zarobljenih pripadnika oružanih snaga. Mala, agrarna Srbija uspjela je da do kraja godine u potpunosti kontrolira svoju teritoriju i da se odbrani od napada velesile od 53 miliona stanovnika. Ni prema Crnoj Gori, a pogotovo Rusiji gdje je angažirala najveći dio svojih trupa, dvojna monarhija ne stoji bolje.

Nerijetko nepismen, tek iznad granice siromaštava, kretanja ograničenog na okolinu svoga sela, srpski vojnik seljak sebe doživaljava isključivo kao slobodnog čovjeka. Ne ratuje za kolonije, evropsku i svjetsku hegemoniju, moreuze ili prodor na Istok; patnje i žrtve podnosi isključivo braneći svoju porodicu, selo, zemlju – svoje pravo na ravnopravnost sa svima ostalim. Zato i pobjeđuje onako garav, u nagorjelom šinjelu i raspadnutim ciplama; zato i poslije svega opstaje na svom tlu; zato je istinski heroj 1914.