Александра Фјодоровна (6.6.1872.-17.7.1918.), жена Николаја II Александровича Романова

Из „Књига духовних савета, Одговори духовника на недоумице савремених хришћана“Јован Србуљ.

Каква осећања је гајила заточена царица открива нам њен духвни дневник из 1917. године (Дневнички записи. Преписка. Москва, 1998):

„Достојан је само онај живот у којем постоји пожртвована љубав“ (стр.403)

„Никад не падајте духом и не дајте другима да клону духом“ (стр.403)

„У човеку треба видети најбоље што у њему постоји; треба да умемо да нађемо лепоту и добро у животу свакога, ако желимо да подстичемо људе на развој њихових најбољих особина“ (стр.404)

„“Ако схватимо да нема ничег бесциљног, да нема ничег случајног, што је створено на нашу штету, већ да је све замишљено да би нам помогло да постанемо племенитији и да живимо потпунијим, срећнијим животом, то ће учврстити нашу веру и помоћи ће нам да верујемо за време страдања и искушења. “ (стр.405)

“ У једну ствар увек морамо бити сигурни – у то да нам Бог шаље страдања зато што нас воли“ (стр.405)

„“Радост спасења рађа се из туге покајања. Пепео великих невоља чини плоднијом земљу људских живота и врлине на њој ничу у изобиљу. После велике туге живот вам постаје хиљаду пута важнији. И плодовима ваше љубави хране се многи други.“ (стр.401)

Romanovi 2

Одлазећи у Тобољск, у  место прогонства, Александра Фјодоровна је понела Библију, Молитвеник, …..и књигу „О трпљењу невоља по учењу светих Отаца „. Аутор – епископ Игњатије (Брјанчанинов)(издање из 1893. године). Александра Фјодоровна је подвлачила места која су била у складу с њеним душевним осећањима. На страници 80. издвојене су речи преподобног Марка Подвижника:

„У сваком времену и на сваком месту и у делу чврсто се држимо једног циља да бисмо се, излажући се различитим увредама од људи, радовали, а не туговали – радовали се не просто, не бесмислено; да бисмо се радовали на основу тога што стичемо повољну прилику за добијање опроштаја наших сагрешења опраштајући ближњем. У овом е се садржи разум истине.“

Последње две речи су подвучене два пута.

Advertisements

Јован Јовановић Змај (1833-1904) – ТАМО, ТАМО У ДАЉИНИ

Тамо, тамо у даљини,

У даљини, у дубљини,

Видиш оне тамне слике,

Дивље створе и облике?

Ено, ено, већ се губе,

Па се опет врате,

Пружајући оштре зубе

На мене и на те.

Витлају се гори, доли,

Од муке и жара,

То су моји стари боли,

Јадовања стара.

Побегли су од твог ока,

Па с` обзиру на те…

Један часак…једна речца…

Па да с` опет врате,

Да опколе, да јурише,

Да кидишу на ме,

Да разбију моје груди

Из пакости саме;

Где се пламен распламтео,

– Искра твоје душе –

Да нагрну, да навале,

Па да га угуше –

Ту да крену тркалиште

Беси и авети,

А јакрепи да пропиште

По мојој памети.

 

master_copy__rene_magritte___memory_by_kt112-d5d4zyv

 

 

ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ (1680—1749)

Писмо на леду позадуже траје,

неголи наши срећни и добри данци

у миру бораве…

***

Лукави су дани настали;

Пробаљујте време;

Ваше сваке речи

Нек су вам са сољу разблажене,

Знано и вешто сваком по себи

Добро знајући што ће ко коме

И сваком на свашто

Одговор дати …

***

Беда на води,
беда од харамија,
беда од свога рода,
беда од језика,
беда у граду, беда у пустињи.
беда на мору,
беда од лукаве браће
и међу лаживим друштвом.
И пребеда ово пишући
у опрљеној књиги,
на злој хартији
(јакож и види се!)
с неуправним мастилом …

***

..светог Августина, којег парафразира у лепом песничком фрагменту:

Кад падох, Господ ме подиже,
Кад устадох, задржа ме.
Кад пођох ходити – води ме!
И ко би тај толико несвестан био путник,
Видећи пред собом кога
Где пропаде кроз лед у јаму,
Да би и он тамо натратао
И за њим би се увалио?
Него запамти оно зло место,
Те и другом каже да се чува…

***

ПУТ

Доста и доста таквих има

што широким путем путују свој живот,

ама уска врата и тесни пут је

којино уводи људе у живот,

и мало је који га находе.
***

ЗЕМЉА СИ…

А земља си,

Не вода ни жустро вино,

Не по многу времену

Опет ти је повратак

У земљу.

***

МОЛИТВА ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ

И у ових љутих времени ратних

ово саде нека буде наше мољење.

Избави ме од крви, Боже,

Боже мога спасења,

на кров који имамо,

разве твој, Богородице, покров.

Крвоточива она жена

кад се је прикојасила

и таки престаде јој тећи крв од ње.

Тако и каде се  докосне

наша крвопролитна земља

твоме омофору,

таки ће на њој престати

свако крвопроливање.

Отрти ћеш и обрисати

наше крваве сузе

с твојим омофором!

timotije-cudotv3

GAVRIL STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ

Za Gavrila Stefanovića Venclovića malo se zna, iako ova zanimljiva ličnost predstavlja preteču Dositeja i Vuka Karadžića.

* * *

Gavril Stefanović Venclović (od oca Stefana, otud Stefanović, a na grčkom Stefan znači venac, pa otud Venclović) bio je sveštenik, prosvetitelj, prevodilac i pesnik koji je živeo od 1680 do 1749. godine. Dr Pavle Ivić za njega kaže da je bio „propovednik đurski, komoranski i darovit i neumoran pisac… bogoslov, besednik i pesnik“. Rođen je u Sremu, a već je 1690. godine iz Srema prešao u Sent Andreju, gde je pohađao školu kaluđera Kiprijana Račanina (po manastiru Rači). Manastir Rača, kraj Drine, bio je skoro jedini preostali rasadnik srpske pismenosti. Kada su i njega Turci spalili 1688. godine, Kiprijan s velikim brojem rukopisa prelazi u Ugarsku. Kada je Gavril 1717. godine završio školu, živeo je kao putujući crkveni besednik (što je u ono doba bilo jedno od zanimanja) po srpskim naseljima u gornjem Podunavlju, u gradovima Sent Andreji, Đuru, Komoranu i Ostrogonu (u današnjoj Mađarskoj). Dok je bio u Sent Andreji bio je jeromonah, a u Đuru oko 1736. godine je kapelan. Godine 1739. došao je u Komoran, u doba verskog progonstva Srba, i tu je bio propovednik kod Šajkaša. Za njega komoranski letopis kaže: „Dođe jeromonah Gavrilo Stefanovič, slavni propovednik iz Sent Andreje.“

Za Gavrila Stefanovića Venclovića slabo se zna. Još manje se zna da je on u srpsku azbuku uveo slova ć, đ i dž, i radio na popravci pravopisa dobrih 100 godina pre Vuka, pa tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića.

Skoro da se ne zna da je Gavril za sobom ostavio 20.000 stranica rukopisa, od kojih je 7000 na slaveno-serbskom, a 9000 na narodnom srpskom jeziku. Kako su najveći deo njegove pastve činili graničari – šajkaši i njihove porodice, počeo je da zapisuje svoje propovedi onako kako ih je i govorio. Tako su nastale zbirke propovedi Mač duhovni od kojih su sačuvane dve, od ukupno tri knjige.

„Na kraju 17. i početkom 18. veka, naši retki pisci pišu srbuljskim jezikom, kao i Kiprijan ili Jerotej Račanin, kao grof Đorđe Branković, ili srbuljskim i čistim narodnim jezikom kao Gavrilo Stefanović Venclović… On (Venclović) je pre svega dobar pisac, s lakim, jasnim i čitkim stilom… No, što je od osobitog značaja, to je da je on prvi srpski pisac koji se služio čisto narodnim jezikom.“

Gavril Stefanović Venclović je veoma zanimljiva ličnost. On je u svojim propovedima preračunavao rimski novac o kome se govori u Svetom pismu u novac njegovog vremena, objašnjavao je kako su izgledale posude koje su se koristile u Palestini, davao je analizu korena reči, objašnjavao je jevrejsko računanje vremena u jednom danu, jevrejske dužinske mere i drugo. U Venclovićevim propovedima jezik je veoma blizak narodnom, on uvodi i turcizme i razne druge tuđice.

„Da bi im učinio razumljivijim i bližim stare teološke i druge tekstove, posrbljivao ih je ponekad, tako da je jezik prostih ljudi često bio jezik šajkaških paora pun turskih reči i anahronizama; sv. Petar je tako Judu hteo ‘handžarem’ da ‘pronuzi’ ili potezao ‘kurđelu’, tako je Juda ‘kalauzio’ poteri koja traži Hrista, Hristos je nosio opanke…“(1)

Značaj Venclovićev ogleda se i u mnogim pitanjima koja on razmatra u svojim nedeljnim propovedima, a koja su bila neprimerena njegovom vremenu:

1. Kritički odnos prema kaluđerima;
2. Nepotrebnost praznih crkava;
3. Važnije je pomoći nego prazno bogomoljstvo;
4. Lične vrednosti čoveka iznad su naslednih privilegija plemstva;
5. Trezven stav u odnosu na položaj žene u društvu;
6. Tragične posledice narodnog primitivizma i neznanja;
7. Značaj prosvećivanja za spasavanje duša, ali i za racionalan odnos prema stvarnim životnim potrebama;
8. Propovedi s pohvalama radu;
9. Napadanje sujeverja, vračanja i održavanja ružnih pogrebnih običaja (daća).

Za svoj rad on je 1732. godine napisao da je „pisao srbsko prostim jezikom na službu seljakom neknjiževnom…“, što je, zapravo, parafraza apostola Pavla. Venclović je verovao da se jezuitizmu koji se širio u to doba može suprotstaviti samo prosvećivanjem naroda.

U njegovim propovedima postoji nekoliko ciklusa, od kojih su najzanimljiviji oni u kojima su propovedi zapravo slobodno prepričani događaji iz Svetoga pisma. Tako postoje propovedi: Priča o Davidovom grehu; David i Saul; Priča o prekrasnom Josifu; Milosrdni Samarjanin; Šetači po moru; Kladenac Jakovljev (u kojem on čini spoj Staroga i Novoga zaveta); Priča o Sejaču; Vojska vazdušna; Mojseov (Mojsijev) štap; Mana s Neba; Zmija od tuča; Jonatanov med; Avesalom dugokosi; Gedeonove testije; Kći Irodijadina, itd.

„On je govorio s propovedaonice dobrim slušaocima, kmetovima i kmetovskim sinovima, i to jezikom kojim su oni među sobom govorili… On ne samo da je znao prostonarodni jezik, no je umeo i za apstraktne pojmove i za naučno i retorično izražavanje da nađe vrlo zgodne i tačne reči… I nigde se više ne vidi kolika je šteta što je ustavljenprirodni razvitak srpskog jezika i što je narodni jezik zamenjen crkvenim jezikom no u spisima Gavrila Stefanovića Venclovića, prvoga i dalekog prethodnika Vuka Stefanovića Karadžića.“(2)

Veoma je važno reći da je Venclović, za potrebe svojih propovedi, prevodio Sveto pismo na narodni jezik. Tako je nastao obimniji deo njegove zaostavštine, koji datira iz perioda od 1732. do 1746. godine. Očigledno je da Venclovićev stil i jezik u propovedima ima svoje poreklo i da je to, u pravom smislu reči, biblijski stil. Pojedini autori čak prave razliku i u samom zapisivanju jezika:

„Narodni i književni jezik Venclovićevih rukopisa ne razlikuje se samo fonetikom, morfologijom i sintaksom, dakle, čitanjem i praćenjem teksta, već se razlika zapaža i vizuelno… Rukopisi na narodnom jeziku, međutim, retko su pisani ustavnim pismom, već više poluustavom i brzopisom. Venclović je, znači, i grafički razlučivao dva jezika.“

Više od sto godina pre Vuka Karadžića i Đure Daničića, Venclović je prevodio, parafrazirao, odnosno na narodni jezik prevodio i prepričavao biblijske tekstove, i koristio ih kao potku za svoje propovedi. Propovedi na tom jeziku pisao je brzopisom.

„U Venclovićevom obimnom delu nalazi se ustvari jedan slobodan, ali vanredno pesnički i uspeo prevod gotovo cele Biblije, i kada bi se ti odlomci rasuti u vidu citata i parafraza skupili i sistematizovali, mi bismo shvatili da smo imali jedan klasičan prevod Svetog pisma stotinu i više godina pre pojave Vukovog i Daničićevog, a na istom umetničkom nivou. I to na jeziku tačnom i gotovo isto tako čistom kao što je bio jezik dvojice naših klasičnih prevodilaca Biblije…“ (3)

Kako kaže prof. Vladimir Mošin u svojoj studiji o Vukovom prevodu Novog zaveta, poređenje Venclovićevog i Vukovog prevoda u većini slučajeva pokazuje tačnost smisla u sličnim rečenicama uz više-manje različit red reči. „Pored sve neustaljenosti u pravopisu, nesigurnosti u oblicima i šarenila u rečniku, zadivljuje Venclovićeva smelost i sloboda u odnosu na primenu kasnijeg Vukovog načela – ne prevoditi reči nego smisao.“ (4)

iz knjige:
Branko Bjelajac, Sveto pismo u Srba
citirano u knjizi:Bitka za Bibliju, Dejvid Maršal, Beograd, 2009.

(1) Stefanović Venclović, Gavril: Crni bivo u srcu, Prosveta, Beograd, 1966, str. 25.
(2) Jovan Skerlić, Srpska književnost u 18. veku, Beograd 1966. godine, str. 142.
(3) Iz predgovora M. Pavića knjizi Crni bivo u srcu.
(4) Vladimir Mošin, Vukov Novi zavjet, Prosveta, Beograd, 1974. god.

http://znakoviporedputa.com/religija-i-zivot/659-gavril-stefanovi%C4%87-venclovi%C4%87

GAVRIL-STEFANOVIC-VENCLOVIC-Milorad-Pavic_slika_O_3317152

Rober Desnos (1900-1945)

PUMA

Ako ideš ti u šumu

imaj uvek na umu pumu.

Od pume se lako gine:

ona stiže iz nigdine.

 

Uveče kad zamjauče

veseli se slavuj budi,

a šuma od čuda zine

pa ih sluša, pa se čudi,

 

samo što ne siđe s uma,

što baš u nju stiže puma

od koje se lako gine

jer dolazi iz nigdine.

6-Wisdon of the Puma

 

 

MRAV

Osamnaest metara dugačak – mrav.

Na glavi nosi šešir – plav.

To ne postoji, to ne postoji,

Mrav koji vuče teška kola,

Dvadeset pingvina i četiri vola.

To ne postoji, to ne postoji.

Mrav koji govori tečno francuski,

A zna latinski, a zna i ruski.

To ne postoji, to ne postoji.

A zašto da ne! Moliću lepo?!

Paradox__Ant_and_Elephant_by_Darkberry_Fruity

 

 

 

Pol Verlen (1844-1896) – ***

O, tužne, tužne behu sene

na duši mi zbog jedne žene.

 

Utehu ipak nisam steko,

mada mi je srce pobeglo daleko,

 

mada mi je duša puna nemira

pobegla od nje glavom bez obzira.

 

Utehu ipak nisam steko,

mada mi je srce pobeglo daleko.

 

A moje srce što ga nežnost guši:

Je l´ mogućno – veli ojađenoj duši,

 

je l` mogućno – šapće joj dalje –

da nas, gord, u izgnanstvo šalje?

 

A duša srcu na to odgovara:

Ne znam čemu ta zamka stara,

 

prisustvo strasno, izgnanstvo preko,

iako smo pobegli daleko.

Anica Mladenovic Secanje

Stevan Raičković – TORZO

„Maj 1999. godine, napadi NATO avijacije, uprkos upozorenju da su žrtve i deca – ne prestaju. Sedmog maja, bombe padaju na Niš, i na pijaci pogađaju i studentkinju medicine Ljiljanu Spasić, u sedmom mesecu trudnoće. Stradala je i Ljiljana i njena beba.

Vladičin Han, 11. maja, u sumrak je pogođen most na kome su u tom trenutku bili dvoje zaljubljenih i zagrljenih tinejdžera: Gordana Nikolić (15) i Milan Ignjatović (16). Gordana treći gimnazije, Milan – maturant, nameravao je da upiše ekonomiju na Univerzitetu u Kragujevcu. Verica Ignjatović je, godinu dana posle, u pismu “Novostima” napisala: “Zašto su i kome smetala zagrljena i zaljubljena naša deca”.
Akademik i pesnik

Stevan Raičković u tim trenucima piše: “Ovo što se ovih dana događa ostaje trajno zabeleženo u istoriji. A u nama, rane u pamćenju. Ko da zaboravi stradalu decu? Ko može da oprosti?”

Profesor dr Vojislav Ćetković, slikar i pedagog, govori: “Ako pogine vojnik, on je, može se reći, na to i pripremljen. Ako strada neko stariji, može se reći da je u životu završio mnogo od onogo što je hteo. Ostavio za sobom svoje delo i uspomene. Ali, ako pogine neko dete, nevino, cvet koji se tek otvara, onda je to zločin koji se nikad ne sme zaboraviti. Naša deca su stradala pod bombama najmoćnijih sila sveta. Čemu ta moć kad nevini stradaju. Umesto da svoju moć koriste da pomognu svu gladnu i bosu decu, oni ubijaju. Zato se to ne sme zaboraviti.“

ТОРЗО

На православни Велики петак
1999. године у Београду

Циљају ме из свих небеских буџака
Под окриљем ноћи и сопственог мрака.

Не нишане ногу, леву руку… него
Десну којом пишем… не бих ли побего…

ТОРЗО (II)

На тргу Славије: у дубокој тмини
Седим сâм на клупи… ко да сам једини…

Кад ми срце замре… мисао ми почне
Да куца на обе кости слепоочне…

А кад се и она расплине по мраку:
Седим… као део клупе… налик знаку…
15. мај 1999.

 

Владика Николај Велимировић – из „Беседе под Гором“

Ја само предлажем своју веру, ја је ником не намећем. Да ли ће ко усвојити моју веру? Ако је нико од људи не усвоји,ја у остати сам под гором, – сам са својом вером. Но такве самоће ја се не плашим. Ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим једне празније самоће, – плашим се самоће без вере.

Није вера циљ но мотив живота. Не постоји вера вере ради, нити Бога ради, но људи ради. Својом вером људи могу учинити већим и славнијим само себе, не Бога.

Бог не верује ништа, Бог зна све. Човек, који не верује ништа, мора или знати све или уображавати да зна све. Човек, који би знао све – такав не постоји ниједан – био би раван Богу, човек, кјои уображава да зна све – таквих има много – стоји испод онога, који не зна ништа. Ко знањем подржава своју веру и вером допуњује своје знање, тај је практично решио проблем вере и знања. Свако друго решење, диктирано обично сујетом или незнањем, чини гору тајни и загонетки, под којом се човек у животу налази, још огромнијом и тежом.

Под гором тајни и загонетки светских налазимо се ми из двадесетог века после Христа као и они из двадесетог века пре Христа. И у наше време, као и у сва минула мисаона времена, чују се уздаси сумње и немоћи:

О разрешите ми загонетку живота,

Ту премучну, прастару загонетку!…

Раците ми, шта означава човек?

Одкуда је дошао? куда иде?

Ко станује тамо горе на златним звездама!“

(Х. Хајне, Die Fragen)

 

Вера која је само теорија, вера појмова и силогизма, увек има Икарова крила, увек је изложена сумњи. Вера пак, која је постала нераздвојни део душевног живота, која управља свим мотивима и свим делима једнога човека, вера, којом се живи, – таква вера има боља крила од Икарових, такве се вере сумња не дотиче. С таквом вером човек може узлетети високо, – високо на гору, где је Христос, и с таквом вером човек може и пред гором тајни и загонетки живота бити херој, пун храбрости и срећног мира душевног. Такву веру, држим, предлажем ја браћи својој под гором.

Да ли ће ко усвојити моју веру? Или ћу ја остати сам, – сам са својом вером? Уосталом такве самоће ја се не плашим, – ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим самоће без вере, јер то је најпразнија и најмучнија свамоћа, каква може снаћи малене становнке под гором.

 

 

artworks-000047756880-fv9jl0-original

 

 

 

 

Marina Cvetajeva (1894-1941) – Pesme o Bloku

1

Ime je tvoje – u ruci ptica,

Ime je tovje – na jeziku leda kockica.

Jedno-jedino micanje usana.

Ime je tvoje – pet slova osama.

Loptica uhvaćena u letu svom,

U ustima srebrnog praporca zvon.

 

Kamen bačen u ribnjak, u zovu,

Zajecaće tako kako tebe zovu.

Ko noćnih kopita štropot strmi

Gromko tvoje ime grmi.

I kazaće nam ga u slepe oči, zorom,

Zvonko krcnuli oroz.

 

Ime je tvoje – ah, ne sroči! –

Ime je tvoje – poljubac u oči,

U nežnu studen kapaka – usne.

Ime je tvoje – poljubac u sneg.

Izvorski, leden, plav gutljaj gust.

S imenom tvojim – san je dubok, gust.

 

16.april 1916

 

4

Zveri – brlog pun.

Putniku – drum,

Mrtvacu – hum.

Svakom – svoje.

 

Ženi – varanje,

Caru – carevanje,

Meni – da slavim

Ime tvoje.

 

2. maj 1916

 

7

Mora biti – za onom se šumom prostire

Selo gde sam živela i snivala.

Mora biti – ljubav je prostija

I lakša no što sam očekivala.

1916

 

14-Rene-Magritte-The-Kiss-1951

 

Herman Hese – „Ljubi bližnjega svog kao samog sebe“

Ako proučimo maksime iz Novog zaveta, ne kao zapovesti nego kao izraze novog, neobično temeljnog poznavanja tajni naše duše, shvatićemo da je najmudrija reč koja je ikada izrečena, sažeta suština svakkog umeća življenja i svake dokrtine o sreći, ona koja kaže „Ljubi bližnjega svog kao samog sebe“, a koja se pojavljuje već u Starom zavetu. Neko može da voli bližnjeg manje nego sebe – onda je egoist, grabljivac, kapitalista, buržuj, i koliko god novca i moći stekao, neće biti zadovoljan, a one najsuptilnije i najdragocenije radosti duše biće mu uskraćene. Može neko voleti bližnjeg više od sebe – ali tada će patiti od kompleksa niže vrednosti, željan da voli svakoga, a ipak pun gorčine i samokažnjavanja; živeće u paklu koji će sam podgrevati svakog dana. Ravnoteža ljubavi,sposobnost da se voli ne ostajući dužan ni na jednoj strani, ljubav prema sebi koja nije nikome ukradena, ljubav prema drugom koja ne kastrira i ne muči sopstveno ja – to je tajna svake sreće i svakog blaženstva. A možemo, po ugledu na indijsku filozofiju, a i ovako da je tumačimo: voli bližnjeg jer je on ti! To bi bio hrišćanski prevod „tat twam asi“. Ah, mudrost je tako jednostavna, sve je već davno rečeno, tako precizno i nedvosmisleno! Zašto se njome služimo samo kada nam ide dobro, zašto ne uvek?

 

images (6)

Herman Hese – ZAVODNIK

Pred mnogim sam vratima čekao

i na mnoga uha šapnuo svoju pesmu,

htedoh da zavedem mnoge lepe žene…

I uvek kad su se jedna usta predavala,

kad je žeđ bila ugašena, jedna blažena

iluzija u grob je odlazila,

ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.

Poljupci koje strasno moljah,

duge noći koje grozničavo iščekivah,

na kraju behu moji – kao zgažen cvet

bez mirisa – nestala bi lepota.

Iz mnogih postelja ustao sam tužan

kad od žudnje postala je navika.

Bežeć od užitka tražio sam san,

opet novu želju i svoju samoću!

Taj užitak moje je prokletstvo

jer srećnim me ne čini,

jer svaki san onjoj,

stvarnost uništava!

Oklevajuć ruku k novom cvetu pružam,

da novom uhu svoju pesmu šapnem…

Brani se, lepotice moja, zakopčaj haljinu svoju!

Opčini me, muči me – nikad ne reci DA!

04-Rene-Magritte-The-Lovers-1928