Писмо на леду позадуже траје,
неголи наши срећни и добри данци
у миру бораве…
***
Лукави су дани настали;
Пробаљујте време;
Ваше сваке речи
Нек су вам са сољу разблажене,
Знано и вешто сваком по себи
Добро знајући што ће ко коме
И сваком на свашто
Одговор дати …
***
Беда на води,
беда од харамија,
беда од свога рода,
беда од језика,
беда у граду, беда у пустињи.
беда на мору,
беда од лукаве браће
и међу лаживим друштвом.
И пребеда ово пишући
у опрљеној књиги,
на злој хартији
(јакож и види се!)
с неуправним мастилом …
***
..светог Августина, којег парафразира у лепом песничком фрагменту:
Кад падох, Господ ме подиже,
Кад устадох, задржа ме.
Кад пођох ходити – води ме!
И ко би тај толико несвестан био путник,
Видећи пред собом кога
Где пропаде кроз лед у јаму,
Да би и он тамо натратао
И за њим би се увалио?
Него запамти оно зло место,
Те и другом каже да се чува…
***
ПУТ
Доста и доста таквих има
што широким путем путују свој живот,
ама уска врата и тесни пут је
којино уводи људе у живот,
и мало је који га находе.
***
ЗЕМЉА СИ…
А земља си,
Не вода ни жустро вино,
Не по многу времену
Опет ти је повратак
У земљу.
***
МОЛИТВА ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ
И у ових љутих времени ратних
ово саде нека буде наше мољење.
Избави ме од крви, Боже,
Боже мога спасења,
на кров који имамо,
разве твој, Богородице, покров.
Крвоточива она жена
кад се је прикојасила
и таки престаде јој тећи крв од ње.
Тако и каде се докосне
наша крвопролитна земља
твоме омофору,
таки ће на њој престати
свако крвопроливање.
Отрти ћеш и обрисати
наше крваве сузе
с твојим омофором!
GAVRIL STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ
Za Gavrila Stefanovića Venclovića malo se zna, iako ova zanimljiva ličnost predstavlja preteču Dositeja i Vuka Karadžića.
* * *
Gavril Stefanović Venclović (od oca Stefana, otud Stefanović, a na grčkom Stefan znači venac, pa otud Venclović) bio je sveštenik, prosvetitelj, prevodilac i pesnik koji je živeo od 1680 do 1749. godine. Dr Pavle Ivić za njega kaže da je bio „propovednik đurski, komoranski i darovit i neumoran pisac… bogoslov, besednik i pesnik“. Rođen je u Sremu, a već je 1690. godine iz Srema prešao u Sent Andreju, gde je pohađao školu kaluđera Kiprijana Račanina (po manastiru Rači). Manastir Rača, kraj Drine, bio je skoro jedini preostali rasadnik srpske pismenosti. Kada su i njega Turci spalili 1688. godine, Kiprijan s velikim brojem rukopisa prelazi u Ugarsku. Kada je Gavril 1717. godine završio školu, živeo je kao putujući crkveni besednik (što je u ono doba bilo jedno od zanimanja) po srpskim naseljima u gornjem Podunavlju, u gradovima Sent Andreji, Đuru, Komoranu i Ostrogonu (u današnjoj Mađarskoj). Dok je bio u Sent Andreji bio je jeromonah, a u Đuru oko 1736. godine je kapelan. Godine 1739. došao je u Komoran, u doba verskog progonstva Srba, i tu je bio propovednik kod Šajkaša. Za njega komoranski letopis kaže: „Dođe jeromonah Gavrilo Stefanovič, slavni propovednik iz Sent Andreje.“
Za Gavrila Stefanovića Venclovića slabo se zna. Još manje se zna da je on u srpsku azbuku uveo slova ć, đ i dž, i radio na popravci pravopisa dobrih 100 godina pre Vuka, pa tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića.
Skoro da se ne zna da je Gavril za sobom ostavio 20.000 stranica rukopisa, od kojih je 7000 na slaveno-serbskom, a 9000 na narodnom srpskom jeziku. Kako su najveći deo njegove pastve činili graničari – šajkaši i njihove porodice, počeo je da zapisuje svoje propovedi onako kako ih je i govorio. Tako su nastale zbirke propovedi Mač duhovni od kojih su sačuvane dve, od ukupno tri knjige.
„Na kraju 17. i početkom 18. veka, naši retki pisci pišu srbuljskim jezikom, kao i Kiprijan ili Jerotej Račanin, kao grof Đorđe Branković, ili srbuljskim i čistim narodnim jezikom kao Gavrilo Stefanović Venclović… On (Venclović) je pre svega dobar pisac, s lakim, jasnim i čitkim stilom… No, što je od osobitog značaja, to je da je on prvi srpski pisac koji se služio čisto narodnim jezikom.“
Gavril Stefanović Venclović je veoma zanimljiva ličnost. On je u svojim propovedima preračunavao rimski novac o kome se govori u Svetom pismu u novac njegovog vremena, objašnjavao je kako su izgledale posude koje su se koristile u Palestini, davao je analizu korena reči, objašnjavao je jevrejsko računanje vremena u jednom danu, jevrejske dužinske mere i drugo. U Venclovićevim propovedima jezik je veoma blizak narodnom, on uvodi i turcizme i razne druge tuđice.
„Da bi im učinio razumljivijim i bližim stare teološke i druge tekstove, posrbljivao ih je ponekad, tako da je jezik prostih ljudi često bio jezik šajkaških paora pun turskih reči i anahronizama; sv. Petar je tako Judu hteo ‘handžarem’ da ‘pronuzi’ ili potezao ‘kurđelu’, tako je Juda ‘kalauzio’ poteri koja traži Hrista, Hristos je nosio opanke…“(1)
Značaj Venclovićev ogleda se i u mnogim pitanjima koja on razmatra u svojim nedeljnim propovedima, a koja su bila neprimerena njegovom vremenu:
1. Kritički odnos prema kaluđerima;
2. Nepotrebnost praznih crkava;
3. Važnije je pomoći nego prazno bogomoljstvo;
4. Lične vrednosti čoveka iznad su naslednih privilegija plemstva;
5. Trezven stav u odnosu na položaj žene u društvu;
6. Tragične posledice narodnog primitivizma i neznanja;
7. Značaj prosvećivanja za spasavanje duša, ali i za racionalan odnos prema stvarnim životnim potrebama;
8. Propovedi s pohvalama radu;
9. Napadanje sujeverja, vračanja i održavanja ružnih pogrebnih običaja (daća).
Za svoj rad on je 1732. godine napisao da je „pisao srbsko prostim jezikom na službu seljakom neknjiževnom…“, što je, zapravo, parafraza apostola Pavla. Venclović je verovao da se jezuitizmu koji se širio u to doba može suprotstaviti samo prosvećivanjem naroda.
U njegovim propovedima postoji nekoliko ciklusa, od kojih su najzanimljiviji oni u kojima su propovedi zapravo slobodno prepričani događaji iz Svetoga pisma. Tako postoje propovedi: Priča o Davidovom grehu; David i Saul; Priča o prekrasnom Josifu; Milosrdni Samarjanin; Šetači po moru; Kladenac Jakovljev (u kojem on čini spoj Staroga i Novoga zaveta); Priča o Sejaču; Vojska vazdušna; Mojseov (Mojsijev) štap; Mana s Neba; Zmija od tuča; Jonatanov med; Avesalom dugokosi; Gedeonove testije; Kći Irodijadina, itd.
„On je govorio s propovedaonice dobrim slušaocima, kmetovima i kmetovskim sinovima, i to jezikom kojim su oni među sobom govorili… On ne samo da je znao prostonarodni jezik, no je umeo i za apstraktne pojmove i za naučno i retorično izražavanje da nađe vrlo zgodne i tačne reči… I nigde se više ne vidi kolika je šteta što je ustavljenprirodni razvitak srpskog jezika i što je narodni jezik zamenjen crkvenim jezikom no u spisima Gavrila Stefanovića Venclovića, prvoga i dalekog prethodnika Vuka Stefanovića Karadžića.“(2)
Veoma je važno reći da je Venclović, za potrebe svojih propovedi, prevodio Sveto pismo na narodni jezik. Tako je nastao obimniji deo njegove zaostavštine, koji datira iz perioda od 1732. do 1746. godine. Očigledno je da Venclovićev stil i jezik u propovedima ima svoje poreklo i da je to, u pravom smislu reči, biblijski stil. Pojedini autori čak prave razliku i u samom zapisivanju jezika:
„Narodni i književni jezik Venclovićevih rukopisa ne razlikuje se samo fonetikom, morfologijom i sintaksom, dakle, čitanjem i praćenjem teksta, već se razlika zapaža i vizuelno… Rukopisi na narodnom jeziku, međutim, retko su pisani ustavnim pismom, već više poluustavom i brzopisom. Venclović je, znači, i grafički razlučivao dva jezika.“
Više od sto godina pre Vuka Karadžića i Đure Daničića, Venclović je prevodio, parafrazirao, odnosno na narodni jezik prevodio i prepričavao biblijske tekstove, i koristio ih kao potku za svoje propovedi. Propovedi na tom jeziku pisao je brzopisom.
„U Venclovićevom obimnom delu nalazi se ustvari jedan slobodan, ali vanredno pesnički i uspeo prevod gotovo cele Biblije, i kada bi se ti odlomci rasuti u vidu citata i parafraza skupili i sistematizovali, mi bismo shvatili da smo imali jedan klasičan prevod Svetog pisma stotinu i više godina pre pojave Vukovog i Daničićevog, a na istom umetničkom nivou. I to na jeziku tačnom i gotovo isto tako čistom kao što je bio jezik dvojice naših klasičnih prevodilaca Biblije…“ (3)
Kako kaže prof. Vladimir Mošin u svojoj studiji o Vukovom prevodu Novog zaveta, poređenje Venclovićevog i Vukovog prevoda u većini slučajeva pokazuje tačnost smisla u sličnim rečenicama uz više-manje različit red reči. „Pored sve neustaljenosti u pravopisu, nesigurnosti u oblicima i šarenila u rečniku, zadivljuje Venclovićeva smelost i sloboda u odnosu na primenu kasnijeg Vukovog načela – ne prevoditi reči nego smisao.“ (4)
iz knjige:
Branko Bjelajac, Sveto pismo u Srba
citirano u knjizi:Bitka za Bibliju, Dejvid Maršal, Beograd, 2009.
(1) Stefanović Venclović, Gavril: Crni bivo u srcu, Prosveta, Beograd, 1966, str. 25.
(2) Jovan Skerlić, Srpska književnost u 18. veku, Beograd 1966. godine, str. 142.
(3) Iz predgovora M. Pavića knjizi Crni bivo u srcu.
(4) Vladimir Mošin, Vukov Novi zavjet, Prosveta, Beograd, 1974. god.
http://znakoviporedputa.com/religija-i-zivot/659-gavril-stefanovi%C4%87-venclovi%C4%87
udicazasrce 