Слободан Антонић – Сачувати Косово као заветно опредељење

Слободан Антонић дипломирао је и магистрирао на Факултету политичких наука у Београду. Докторирао је на Одељењу за социологију Филозофског факултету у Београду (1995), где данас ради као професор. Објавио је књиге Изазови историјске социологије (1995), Заробљена земља (2002), Нација у струјама прошлости (2003), Гутање жаба (2005), Елита, грађанство и слаба држава (2006) и Срби и Евро-Срби (2007). Аутор је више стотина текстова у многим штампаним медијима у Србији.

У којој мери медији утичу на креирање јавног мњења и друштвено-политичке ситуације у Србији?

– Реч је о томе да је највећи део српских медија, поготово електронских, под контролом проамеричких структура. А медији конструишу стварност, односно њено разумевање. Иако је Косово суштински елемент нашег националног идентитета, оно се у медијима представља као „терет“ којег се што пре морамо „ослободити“. У Србији тек шестина њених грађана има пасош, а у иностранство не путује више од 200.000 људи. Али, „бели Шенген“ је за медије већи проблем него цепање Србије и уништавање основа нашег идентитета. Отуда је наша јавност дезоријентисана. Са једне стране долази до изражаја природна реакција нашег народа на неправду и понижење кроз које, по питању Косова, пролази Србија. Са друге стране, јавност се анестетизира бајкама о „европском путу“, „слободном путовању“ и „европским вредностима“. И не могу рећи да то анестетизирање нема успеха.

Спорови око Закона против дискриминације оголили су невероватну доминацију коју грађанско друштво (које оличава једва стотинак грађана у неколико НВО) има на српску државу данас, СПЦ  и медије. Како је дошло до тога да носиоци политичког суверенитета у Србији буде шачица грађана окупљених око НВО сектора, а да идеје преосталих шест милиона грађана који имају свест о својој националној припадности, духовној традицији и систему вредности постану ретроградне идеје “ недовољно изграђаних Европејаца“?

– Стварни углед тог дела НВО сектора у народу је смешан, али њихов медијски и политички утицај је огроман. Њихови налогодавци, који су истовремено господари наших медија и патрони наших политичара, омогућавају им „пролазност“ и утицај у јавности. А тај утицај је сасвим у несразмери са њиховим стварним угледом. Они су данас идеолошки комесари Србије. Они у јавности одређују шта је „политички коректно“, а шта „национализам“ и „фашизам“. Тако су, за Б92 и остале добошаре „еврореформске кулутурне револуције“, различита хомосексуална друштва „напредна“ и „европска“. А Црква је „ретроградна“ и „националистичка“ и треба је под хитно „реформисати“. Али, преживеле су Црква и Србија много јаче и опакије идеолошке комесаре од ових НВО-терориста, па ће сигурно преживети и њих.

Да ли је српска политика најзад успела у разградњи и деконструкцији Косовског завета? Колико је Црква успела у науму одбране Косовског завета као основе српског националног идентитета?

– Косовски завет је национално оваплоћење хришћанског Новог завета. Лазарев избор Царства Небеског јесте српска варијанта опредељења за правду, а не за неправду; за истину, а не за лаж; за духовно, а не за материјално; за вечност, а не пролазност… И докле год се ми, Срби, будемо држали тог избора, постојаћемо као хришћански и слободни народ, људи који живе са чашћу и самопоштовањем, а не као гмазови и паразити. Да би се Србима што лакше узело Косово као територија, неопходно им је претходно узети Косово као етику, Косово као заветно опредељење. Отуда толика навала наших „другосрбијанских“ душебрижника на Косовски завет, отуда толико настојања да се изврши „деконструкција“ косовске етике, како би се конструисала и Србима наметнула нека нова, „модернија“ етика. Али, тај нови морал одавно је познат. То је морал материјализма и саможивости, морал Мамона и Златног телета, морал животињске тупости, обездуховљености и идолопоклонства. И данас нема бољег начина одбране Косова, него што је неговање косовске етике. И онолико колико је у Цркви присутна та етика, толико Црква брани Косово.

Аргументованим саопштењем СПЦ у вези са Статутом Војводине, у коме је Црква устврдила да се овим статутом ствара „нова држава у држави“, што је у несагласности са Уставом Србије, Црква је ушла у дијалог око виталног државотворног питања, што је наишло на праву медијску хајку због „мешања Цркве у политику“. Имају ли верници и Црква право да траже своје место у јавној сфери и полемишу о српској геополитичкој будућности и унутрашњем државном устројству?

– Код нас је на делу концепт „идеолошког расизма“. По том концепту, Црква и верници немају шта да траже у јавној сфери. Тамо су добродошле само личности једне идеологије, једног погледа на свет, оног „грађанистичког“. Свака НВО може да износи своје ставове о свему, па и о Статуту Војводине. Сваки бриселски службеник може до миле воље да нам држи лекције у вези са Статутом. Сваки трећи секретар неке амбасаде то може да чини. Једино легитимни представници Српске Цркве не смеју ништа да кажу. Они морају да ћуте чак и у вези са питањима која нису ни страначка нити политичка, већ државна и национална. Добро је што је Црква, кроз Синод, рекла своју реч о предложеном Статуту Војводине. Реч је о документу који представља правни основ за федерализацију Србије и стварањем некакве полу-државе, Војводине. Та полудржава ће по природи ствари тежити заокруживању „државности“, креацији некакве војвођанске псеудо-нације, а у будућности и још једне наказне творевине, „Војвођанске православне цркве“. Захваљујући благовременој реакцији Синода, тај опасни поход на разбијању Србије и српског народа је, макар привремено, заустављен. На нама свима је да наставимо борбу да чудовишне одредбе новог Статута никада не буду усвојене.

Од обичајности до утемељене духовности, где се данас налази српски народ?

– Ми смо данас усред велике националне кризе. То није само криза националне елите, националних странака, то је криза читаве наше националне идеје. Ми се данас налазимо тамо где смо се налазили и 2000. године. Тадашња форма националне идеје, државни национализам, била је исцрпљена. Међутим, национална идеја се тада јавила у другом, обновљеном облику. То је била идеја националне демократије, идеја о либералним, прозападним институцијама које изражавају српски национални интерес. Но, и та идеја је данас потрошена. Демократске установе у Србији сада су запоседнуте од стране снага чије је схватање националног интереса, националног идентитета, морала и духовности, у најмању руку проблематично. Зато је сада у Србији на историјском дневном реду изналажење новог облика националне идеје. Мислим да је то идеја националног и културног препорода. Историјски је задатак да темељне националне вредности поново испуне наше главне културне и академске установе, а на крају и медије. Као што је још Грамши знао, нема политичке победе без предходне победе у култури. Ту се сада води главна битка. Ту ће се у наредном периоду и одлучити наша судбина.

Како грађанин Србије данас да воли нацију и веру?

Није данас лако обичном грађанину Србије да буде патриота и православац. Невоља је у томе што су готово све националне ресурсе сада преузеле снаге које или немају много разумевања за националну ствар, или су чак отворено антинационалне. Грађани Србије данас плаћају порез којим се финансирају државне установе, пре свега културне и просветне, које често отворено раде против државних и националних интереса. Срби данас својим парама финансирају антисрпски национализам, аутошовинизам и ширење негативних стереотипа о Србији и Србима. Али, ако су наше установе запоседнуте, нису ваљда и наши мозгови. У њима морамо да извршимо револуцију. Морамо да препознамо оно што је сада важно и да се, макар на симболичком нивоу, супротставимо. У свакој тачки треба пружати отпор, ма колико то изгледало ситно. Пишимо ћирилицом, не избегавајмо да се јавно прекрстимо, отворено кажимо да нам се не допада естетика Марка Видојковића, шаљимо децу на веронауку, не купујмо њихове књиге и новине, учимо наше синове да бити мушкарац значи служити војску под оружјем, а не бестидно плесати у „паради поноса“… И тај индивидуални отпор, отпор нас и наших пријатеља, у различитим тачкама живота, јесте оно што ће нам омогућити да се духовно сачувамо и национално преживимо. Све до неких бољих времена.

Који су изазови духовности 21. века?

– Основни изазов јесте супротност између духовности и силе. Запад никада није био моћнији него што је данас у економском, политичком или војном погледу. Али, он никада није био слабији на подручју идеја. Зато је Косово у светскоисторијском смислу значајно. Оно показује да је основна идеја носеће земље Запада, САД – право јачег. Више не постоје норме, моралне, правне, политичке, на којима почива светски поредак. Постоји само право јачега, а то право излази из моћи оружја, новца и медија. Али, сила не значи ни стабилност, ни дуговечност. На сабљи, сребрњацима и лажима не може се ни засновати, ни одржати царство. Потребна је идеја, а у примеру обнове Русије види се колико је она важна. Иза успона Русије стоји идеја суштински другачије културе. То је идеја да је духовно једнако важно, ако не и важније, од материјалног. Није се Русија усправила и већ сада стала наспрам САД зато што је економски сустигла Америку. Она је то урадила зато што верује да је као нација једнако вредна колико и америчка. Из тог духа, а не из цене нафте, уследио је успон Русије. Тај дух једнакости, достојанства, усправности суштински је субверзиван за глобалистичке структуре. Оне почивају на хијерархији моћи, на подели на елиту и робове, на веровању да су робови сами криви за своју беду, јер недовољно личе на господаре. Међутим, тај дух аутентичности, једнакости, усправности, обитава и у српској националној идеји. Зато је она за глобалистичке структуре толико опасна. И зато је многи толико мрзе. Та идеја је неспојива са ропским духом. Зато ће наше ропство постати неповратно тек када ту идеју будемо заборавили.

http://www.pravoslavlje.rs/broj/1013/tekst/sacuvati-kosovo-kao-zavetno-opredeljenje/

Advertisements

Василиј Симоненко – СВЕ ЈЕ ПРОШЛО

Све је прошло. Пут брзо запишта,
И блеснуше сијалице горе.
Ти отиде према пристаништу,
Па изгоре у пламену зоре.

Прскали су дани као врела,
Мој се живот котрљао даље…
Али отуд где си сагорела,
Сваког јутра сунце сјај свој шаље.

1926679_1017398764943300_2061122882505991429_n

Мери Волш – Посматрач на суду врана (Личне успомене са Косова 1999 – 2009)

Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича свог оца о његовом детињству у грофовији Кери у југозападној Ирској. Мој отац је oдрастао близу града Дингл и много времена је проводио на планинама Кери што му је пружaло прилику да посматра многе и разноврсне природне појаве, укључујући и – једном – „суд врана“ 

Пише: Мери Волш(1)

Ову ретку појаву мало ко је видео али се она често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – „оптуженик“ – бива опкољена великом скупином врана. Жртва је изолована а вране врло важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Изгледа да свака има одређену улогу, неке су тужиоци и судије, а има и обичних судских послужитеља. Неко време изгледа да само гракћу, излажу доказни материјал. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Вране тада слећу са грана на ону оптужену и кљуцају је до смрти. После „суђења“ и извршења смртне казне, јато врана (2) диже се у ваздух и оставља измрцварен леш оптуженика да труне.

Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом узима учешће у јавној и сложеној церемонији чији је исход унапред одређен.

Неко може питати какве везе ова прича има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се на Косову догађа.

Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. године и сутрадан су ме одвезли колима у Приштину. Нисам имала никакво унапред створено мишљење о догађајима на Косову нити о збивањима у било ком делу  бивше Југославије. Мој план је био да радим на развојним пројектима у Централној Америци и гледала сам на долазак на Косово као на кратко одступање од плана којe ће трајати само неколико месеци.

Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво чега се сетим су неописиво лепи сунцокрети са обе стране пута, нарочито поред села око Липљана — чија имена тада нисам знала—па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пута пламтела су од њихових јарких, треперавих боја. Оно што је оставило јак утисак на мене била је чињеница да су, упркос сукобима, многи људи радили на њивама. Сећам се исто тако кућа које се гореле са обе стране пута, и села која су пламтела у даљини, као и да је свуда било много дима. Наш возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили. Рекао нам је да је српска војска спалила све куће и руком показао на села у којима су наводно вршени покољи.

Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су у питању биле српске куће у српским селима као што су Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога, схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка, тешко било веровати да је она могла да запали све те куће и да етнички очисти сва та села. Тог 24. августа, дакле више од два месеца после повлачења српске војске, ја сам гледала зграде које горе и разорене куће које су очито биле запаљене само дан-два раније.

Кад смо се приближили Приштини запањио ме је број сателитских антена на стамбеним зградама и кућама. Брифинзи пре мог доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косовом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова по градовима незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не њиховим стварним власницима. Сва имовина постала је предметом отимачине.

Моји први дани на Косову су само појачали моје осећање да живим у надреалном окружењу. Пећ, град у западном делу покрајине у коме се налазила моја канцеларија, био је под контролом Италијана. Тих првих дана у августу са неверицом сам гледала те лепе, од сунчања потамнеле војнике, са шлемовима украшеним перјаницама, са црним наочарима и врло често великим цигарама, како се возе оклопним возилима. Осећала сам се као на снимању неког филма. То просто није било стварно.

Моја канцеларија се налазила преко пута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова – ми смо их звали “кока-кола“ колима – стајале су ту из дана у дан. Никако нисам могла да схватим зашто ту стоје месецима и никако се не покрећу. Тај период између августа 1999. и априла 2000. било је доба дотада невиђеног етничког чишћења – а ту стоје нова новцијата полицијска кола која су стигла до паркиралишта у Пећи и даље се нису макла. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и то је била само димна завеса, параван.

У ноћи између 27. и 28. септембра очи су ми се отвориле и схватила сам шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да мало читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – пица је била све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како никако није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе просто не верујући да постоје напади таквих размера и силине, а они су трајали све до раних јутарњих часова.

Ту ноћ је ОВК оргијала, дивљала, беснела јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала углавном старије Србе. Та ноћ убилачког уништења догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца раније, на територији где су били администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља чија је дужност била да одрже безбедност.

Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, прво што сам угледала било је нечије мртво тело у реци, лицем окренуто надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР ревносно трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, што свакако није било случајно, био последњи рок до кога је ОВК морала да преда оружје.

Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам искључиво у албанским селима, јер је то била област одговорности коју нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999, нисмо радили. Чак су нам изричито рекли да не прилазимо том селу и, што је најважније, да када колима пролазимо поред њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам говорили да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.

То је исти онај Гораждевац у којем је 13. августа 2003. године испаљени лудачки рафали, у децу која су се купала на Бистрици, у свом селу. Од тада је прошло више од 9 година али убице недужне деце нису пронађене, чак је истрага обустављена. Остала су само сећања на убијене дечаке Ивана Јововића и Панта Дакића, још двоје рањено од којих се Богдан Букумирић са седам прострелних рана и данас бије битку да преживи. Да шиптарско дивљаштво добије прави епитет треба напоменути да од убијене и израњављене деце није има ни 15 година.

Док је већина међународних радника веровала у ове застрашујуће приче, а трагично је што неки и данас верују у њих, мени је било тешко да поверујем да село са црквом у свом центру, где многи старији људе седе на тргу може заиста да буде место каквим га представљају. Фебруара месеца 2000. године посетила сам Гораждевац као приватно лице, тј. без званичне дозволе моје организације. Возила сам се на задњем седишту једног италијанског оклопног транспортера. Војници су ми рекли да останем на задњем седишту и пазим да ме нико не види. Оно што сам видела у селу било је потпуно супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били сиромашни, веома сиромашни. Врло мали број је имао телевизор а неколико старијих жена било је у врло тешкој ситуацији јер нису имале никакав смештај. Упркос врло тешким околностима у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином. Био је то први пут да једем свињетину од како сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, који је заиста изванредно укусан.

Један од првих пројеката који сам започела био је стамбени пројекат за  жене без смештаја из Гораждевца. Кад сам почела рад на том пројекту наредног месеца, марта 2000, суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали су ме и једном су ме тако гурнули да сам пала низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, ја сам остала при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у мојој жељи да помогнем онима који су сиромашни, несрећни и који никоме нису учинили никакво зло. Међутим, оно што ме је стварно уплашило била је страшна мржња према тим несрећним људима, и сам израз у очима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.

Један мој колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на тргу у селу, завршио је рад на половини крова а затим је рекао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова са инжењерске тачке гледишта није представљало никакав проблем. Све је било завршено брзо. Са оваквом врстом слепих предрасуда суочио се свако ко је покушавао да поштено ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.

Главна ставка на дневном реду било је изопштење из друштва. Предрасуде су биле тако немилосрдне да су прелазиле у мржњу, у фанатичну задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Тај исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је што сам ишла у Гораждевац да радим преко викенда. (Било ми је дозвољено да радим само у свом слободном времену, што значи да сам морала да радим преко викенда.) Уносио ми се у лице и урлао на мене што радим у Гораждевцу. Никад нисам била тако близу да будем претучена.

Када су житељи Гораждевца желели да накратко оду из села, за то су на располагању имали само један аутобус који је одлазио и враћао се у пратњи КФОР-а. Путницима је било дозвољено да понесу са собом само једну торбу која је неколико пута прегледавана. Све је било тако удешено као да су власти намерно желеле да на сваки начин понизе Србе. Пошто сам била сведок и сама сам била понижена зато што се са обичним људским бићима поступало на такав начин. То је био први пут у мом животу да видим људе који немају слободу кретања и нисам могла да разумем зашто они који их држе као таоце, који дивљачки пале, пљачкају и убијају, остају некажњени.

Мржња према Србима била је опипљива, силовита и за мене шокантна. Нико се није трудио да је прикрије: мржња је била отворена и подстицана споља. То је један од разлога зашто сам решила да останем на Косову: да покушам да учиним нешто да повратим поремећену равнотежу. Заборавила сам на свој план да радим у Централној Америци. Сасвим случајно сам наишла на ситуацију у савременој Европи на прагу двадесет првог века у којој се систематски крше основна људска права, где је један део становништва преконоћ постао нижи и од грађана другог реда – и то све на територији која је (бар у теорији) била под заштитом УН и НАТО-а. Упорно се наметало питање: како је могло да дође до таквог кршења основних људских права у протекторату Уједињених нација? Кога у ствари Уједињене нације штите? Ко је изведен пред лице правде за трајно кршење људских права? Нико! А када би се нашао неко да помене ова кршења и тежак положај Срба, њему се претило и само што га нису тукли.

Октобра 2000. године прешла сам у Приштину на рад у једној међународној хуманитарној организацији. Како је време пролазило а ја стицала све више искуства захваљујући изласцима на терен – имала сам рђаву навику да излазим ван стриктно контролисаних граница своје канцеларије – почела је да се оцртава слика другачија од оне коју су нам представили. Гораждевац није био изузетак. Широм Косова Срби и други неалбанци били су изложени сличној дискриминацији. Бивало ми је све јасније да је међународна помоћ на Косову од самог почетка била резервисана за оне који су виђени као савезници Запада и које су медији прогласили за жртве. Срби и други неалбанци били су кривци, и рад међународних организација на Косову одвијао се у сагласности са овим смерницама.

Многе су мере предузимане да би се одржао привид да су закон, ред, правда и људска права заштићени на Косову. Али све је то, без изузетка,  био део димне завесе. Наизглед – све, у суштини – ништа. Сећам се како сам се једног дана испред канцеларија УНМИК-а срела са регионалним администратором за Косовску Митровицу. Рекао ми је да би за Косово било боље кад би сви Срби отишли. Помислила сам да је невероватно да ико то може да каже, а поготову неко на таквом положају.

Наше колеге Албанци су се трудили да систематски, могло би се рећи једногласно, представе једнострану слику по којој су Срби били кривци, а Албанци жртве. Да сам ја као многи међународни радници остала учаурена у својој канцеларији и ослањала се само на месне албанске изворе и информације западних медија, које су ретко биле нешто више од чисте пропаганде, и ја бих одслужила свој рок на Косову, убеђена да је косовско питање црно-бела слика и да је „хуманитарна интервенција“ НАТО-а била не само оправдана, већ и једини начин да се успоставе мир и правда.

Како је време пролазило а ја остала на Косову дуже него што сам икада и помишљала, видела сам све више и више доказа да је извршена кампања етничког чишћења. Кад би Албанци или странци и поменули неки инцидент то је било у намери да га оправдају, говорећи да је сасвим природно очекивати известан број напада на Србе. Увек су порицали, одбијали да признају да се свуда око нас спроводи добро организована, далекосежна кампања да се Косово очисти од свих преосталих неалбанских заједница, нарочито у урбаним срединама. Чак и после координираног и врло добро организованог погрома од 17. марта 2004. године, који је захватио цело Косова, међународна заједница је очувала своју фасаду нормалности, порицања и прећутне политике уступака. Чула сам како неки правдају погром из 2004. године тиме што је албанско становништво „фрустрирано“ и да је будући фрустрирано морало да поруши хиљаду домова и цркава и расели преко 4000 лица. Дан-данас у Обилићу, Грачаници, Угљару и Косовом Пољу Срби из других делова Косова, расељени у марту 2004. године, живе у контејнерима које су добили од руске владе.

Понекад су се пуштале гласине да би се одвратила пажња од стварних криваца или да би се Срби још више окривили. Те гласине су често биле апсурдне али су се ипак шириле и успут расле. А ширили су их највише представници међународне заједнице који су тек стигли на Косово. Снабдевање струјом било је слабо, искључења струје честа и то све због тога, говорило се, што Срби не плаћају рачуне за струју. И никоме од оних који су те гласине ширили није падало напамет да чак и када би сви Срби који су остали на Косову одбили да плате рачуне за струју, то не би могао бити узрок драстичног недостатка струје у покрајини, с обзиром да су октобра месеца 1999. године Срби представљали мање од 10 посто становништва. Сваке ноћи коју сам провела у некој од српских енклава, одлазила сам на спавање при светлости свеће! Треба приметити да пре јуна 1999. искључења струје на Косову готово да нису ни постојала.

Према другој причи која је колала сви предивни средњевековни манастири и друге светиње, којима се Косово с правом дичи, припадали су првобитно Албанцима док их Срби нису отели. Човек не мора бити стручњак за византијску црквену архитектуру да би схватио да су светиње као што су Дечани и Пећка патријаршија очигледно православног стила. Није тешко проверити чињеницу да су ови манастири задужбине српских краљева и њихов поклон српском народу.

Тврдње да су манастири првобитно припадале Албанцима брзо су престајале чим бих упитала: „Ако је тако, зашто се онда Албанци толико труде да их униште“? На то питање никада нисам добила одговор.

Нисам остајала удобно и безбедно ушушкана у својој канцеларији, у друштву других међународних службеника, војника антисрпског крсташког рата. Обилазила сам неалбанска насеља, не само српска већ и ромска, као што је оловом загађен камп у Звечану за лица која је ОВК прогнала из јужног дела Косовске Митровице 1999. године. Обилазила сам и Горанце у Гори и Хрвате у Летници. После уласка КФОР-а и УН на Косово и одласка српских снага безбедности сви неалбанци су били жртве насиља. Оно што је почело у јуну 1999. и достигло свој врхунац у марту 2004. може се само назвати терористичким ратом против невиних цивила, укључујући и Албанце који се нису слагали са ОВК и њеним вођама.

Насиље је било усмерено искључиво на цивиле: на мушкарце, жене и децу без обзира на узраст и физичко стање. То је био немилосрдан рат, рат терора и застрашивања у циљу прогона неалбанаца које су у извесним случајевима подстицали и потпомагали неки контингенти КФОР-а.

Док су многа српска села била етнички очишћена, јужно од Ибра Срби и Роми били су протерани из свих градова. Страхотни су подаци о страдању у местима као што су Липљан, Обилић, Косово Поље, Чаглавица, Витина, Урошевац и друга. Године 1999. Витина је имала више од 3.500 српских житеља. Годину дана касније остала је шака јада шћућурена уз цркву. У Урошевцу, пошто је око 1.000 њих провело читаву једну недељу сатерано у ограђен простор у центру града без икаквих хигијенских услова, Срби старије доби утоварени су у аутобусе и одвезени до административног прелаза у централну Србију. А за то време је ОВК дивљала палећи српске куће и убијајући сваког за кога су мислили да је Србин. Једна службеница Високог комесаријата за избеглице отишла је да им донесе лекове. Кад се вратила рекли су јој да су их амерички војници одвезли у њихове нове станове, односно у колективне центре у Бујановцу, у јужној Србији, у којима многи од њих и даље живе. То су они који су имали среће; они који су остали били су мучени, обезглављени, силовани и убијени.

Упркос непрекидних насртаја, у Обилићу је до марта 2004. успео да остане понеки Србин и Ром. Они су били мета руље која је дивљала и ту 17. марта те године, у дивљачкој кампањи етничког чишћења широм целог Косова, а нарочито у централном делу покрајине, у околини Приштине. Међународна заједница није бранила те обичне грађане. За време напада у Обилићу, када су многе српске куће биле спаљене, све жене из ромског насеља у Обилићу биле су скинуте голе и тако спроведене кроз руљу у којој су многи били наоружани. У Обилићу се налазио контингент британског КФОР-а. Британски војници су видели шта се дешава и нису интервенисали. Можда им је тако било наређено. Било како било, њихова неактивност била је истоветна са неактивношћу КФОР-а широм Косова. Војници КФОР-а нису ни покушали да заштите жртве насиља већ су само стајали по страни не предузимајући ништа. Други су побегли у своје базе. Било је и изузетака. За време погрома од 17. марта 2004. године, на сопствену иницијативу, војници ирског КФОР-а изишли су из своје базе у Липљану и спасли многе неалбанаце у Обилићу.

Опљачкане и запаљене српске куће у Обилићу

Један пример страдања невиних наћи ћемо у породици Николић из Урошевца коју с поносом сматрам својим пријатељима. Оно што су они доживели је изванредан пример непопустљиве одлучности, стамености и храбрости упркос свега што им је ужасна судбина доделила. Госпођа Данијела-Дани Николић, сада већ зашла у осамдесете, родила се у Словенији. Кад јој је било 18 година дошла је на Косово да посети свог оца, официра у Југословенској војсци са службом у Урошевцу. Ту је упознала свог будућег мужа. Венчали су се и остали да живе у Урошевцу. Данијела има две ћерке: Сантипу, која је архитекта, и Лиљану која је инжењер. Николићи су стара, угледна породица из Урошевца која је током година много учинила за развој тог града. Године 1999. Данијела је са ћеркама још увек живела у једном делу велике породичне куће – све остало су већ давно комунисти били конфисковали.

Ни њихове године, ни њихова потпуна немогућност да било кога угрозе није спречила да постану мета ОВК. Мада су избегле први напад на Србе у Урошевцу, у јуну и јулу 1999. наоружани припадници ОВК су редовно улазили у њихову кућу и из ње износили шта су хтели. Све три су биле физички нападане; свима су зуби поломљени. Једино је Сантипа била здрава и у добром физичком стању. Лиљани су обе ноге биле одузете после аутомобилског удеса, а мајка Данијела је слепа. Сантипа је излазила да набавља храну, али су је неколико пута нападали и пребијали. Неко време их је штитио грчки КФОР који је поставио стражу пред улазним вратима њихове куће. Упркос свега, остале су у својој кући до погрома 17. марта 2004. када је руља опколила кућу.

Још постоји видео трака снимљена за време тог напада. На траци се види како у једном делу града руља од око хиљаду људи опкољава кућу у којој живе три жене, док у другом делу града припадници грчког КФОР-а покушавају да одбране цркву од велике групе нападача. На крају, амерички КФОР је морао да спасава грчки КФОР непосредно пре него што је црква била запаљена а неколико грчких војника задобило тешке опекотине. Војници америчког КФОР-а успели су да дођу и до куће Николића одакле су изнели госпођу Николић и њене две ћерке док их је руља Албанаца засипала камењем и другим пројектилима. Лиљана, чије су ноге парализоване, задобила је ударац каменицом у ногу, али је тек касније схватила да јој је нога сломљена. Кућа породице Николић је уништена. Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке са 18.000 књига, великог броја скупоцених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцењиве вредности. С њима су у пламену нестали и последњи трагови европске цивилизације у Урошевцу.

Госпођа и госпођице Николић пренете су у базу грчког КФОР-а где су затекле и друге Србе који су преживели завршни напад на Урошевац. Нису их одвели у оближњу америчку базу Бондстил где би могли да им укажу лекарску помоћ која им је хитно била потребна. Као што им је касније објаснио један војник америчког КФОР-а, није било пожељно да Албанци запослени у бази чују да Американци лече рањене Србе. Десет дана касније ипак су их довезли у Бондстил на лечење, али не пре но што је једна старија Српкиња подлегла ранама.

Породицу Николић су вратили у грчку базу где још увек живе. Грци су их одвели на кратко време у Грчку у нади да ће тамо остати заувек. Међутим, мајка и ћерке Николић нису несталe у Nacht und Nebel (3)

Њихова одлука да се врате својој кући остаје непоколебива, мада ниједна међународна организација – а камоли албанске месне власти – није вољна да обнови њихову кућу и омогући им повратак. У међувремену, новоизграђене куће онемогућиле су приступ срушеној кући и њихова молба да им се дозволи да посете шта је од ње остало је одбијена. У сваком случају до куће би се могло доћи једино хеликоптером. Фабрику покојног г. Николића је „приватизовала“ Косовска повереничка агенција коју су основале Уједињене нације. Породицу Николић нико није обавестио нити је од њих тражена дозвола за овај поступак. Један војник им је недавно рекао да Албанци „заслужују“ да буду власници фабрике јер их има толико много, а сви су врло сиромашни и треба да се запосле. Упркос свега тога, породица Николић упорно одбија да напусти свој вољени Урошевац.

Било како било, остаје суморна чињеница да нема безбедног повратка за Србе ни у Урошевац, нити у било који урбани центар на Косову. Имовинска права расељених лица не постоје. Нико, ни међународна заједница ни месне власти, није спреман да се заложи за људска права. Питајте старе српске избеглице са Косова смештене у колективном центру у Ковину, неких 80 км од Београда. Кад дође време ручку, полако и тешко се довуку до кантине да приме свој дневни оброк у малим пластичним посудама. На њиховим тужним лицима читате трагове дугогодишњег утамничења у колективним центрима, далеко од својих домова, лишени свега што су икад имали, па и сваке наде.

Пре доласка на Косово, мада нисам била сасвим наивна, веровала сам у систем међународног права и у организације чији је мандат да поштују и штите правду и људска права. Боравак на Косову отворио ми је очи и схватила сам да се стварност састоји од паклених махинација међународног система. Када сам фебруара 2005. године у Приштини упознала високог службеника Канцеларије УН за повратак он ми је без икаквог устезања рекао да Србима никада неће бити дозвољено да се врате на Косово. Рекао је да нема стварне намере да им се омогући повратак и да су успостављени механизми за њихов повратак само димна завеса.

Сећам се и једног британског дипломате у Београду који ми је са видним осећањем личне моралне супериорности рекао да су „Срби на погрешној страни историје“. Мој одговор је био да мора да је дивно припадати земљи која је увек на правој страни историје. Потпуно несвестан моје ироније одговорио је: „Да, дивно је“.

Земља покривена сунцокретима у цвету коју сам видела првог дана по доласку, у августу 1999. године, сада је бетонска џунгла новоизграђених складишта и других здања, од којих су многа подигнута незаконито. Друга су изграђена на земљишту које су Срби продали испод цене да би могли да оду са Косова, јер нису више могли да живе у колективним центрима. Добар део српског земљишта које се налази даље од главних путева Срби нису ни продали, али су их Албанци присвојили и користе је незаконито.

Нема сумње да се на Косову врши истребљење Срба. Нема сумње да се на Косову затире српство, српска историја, српска култура. ОВК је уништила велики број српских светиња. Уништено је 150 цркава и манастира од којих су неки саграђени у средњем веку. Српска гробља су оскрнављена и претворена у депоније, кости њихових предака су оскрнављене, српска села опљачкана и њихова имена промењена. Српска омладина је приморана да бежи са Косова.

Мој отац је видео суд врана. И ја сам га видела. Вране-убице које сам гледала како кидишу на беспомоћну жртву непријатељи су истине, и правде, и људских права на Косову. Она усамљена врана у средини суднице то је српски народ на Косову. Њему се суди без видљивих разлога; његова кривица је установљена пре него што је суђење почело; он је осуђен на смрт и над њим се немилосрдно извршава смртна казна. Догађања на Косову подсећају нас на роман Вилијама Голдинга Господар мува у коме руља убија Пигија без разлога, само зато што је друкчији од осталих и што је било потребно наћи жртвеног јарца.

Нисам у стању да затворим очи пред убилачком свирепошћу руље. Нисам у стању да затворим очи пред бескичмењаштвом и лицемерјем оних који подржавају руљу и праве јој уступке не би ли одржали сопствени „кредибилитет“. Одбијам да затворим очи пред свирепошћу оних који су сами себи дали мандат да штите закон и решавају сукобе на Балкану а уместо тога сеју семе будућег рата.

________________________

1.        Мери Волш је Иркиња, стручњак за међународни развој са десет година радног искуства на Балкану.2.        У оригиналу, murder of crows, буквално “убиство“ врана, на чему ауторка инсистира наводећи да је реч murder синоним за јато када је реч о вранама. (Прим. прев.)3.        На дан 7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет познат под називом Nacht und Nebel према коме „ноћ и магла“ треба да прогутају сва сумњива и непожељна лица. (Прим. прев.) 

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2012/054.html

Синиша Ковачевић – Европа каква ми није потребна

Бечки валцер, тегет одело и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Европа ће увек бити ту где је. Ми такође. Хоћемо ли бити у Европи или не, не зависи од нас, него од ње. Мени оваква, каква је данас, неће недостајати.

Пише: Синиша Ковачевић

Моја генерација је одрасла уз пионирске мараме, имали смо и пионирске руководиоце, касније смо мараме скинули, а пионирски руководиоци су напредовали у омладинске руководиоце. Одрастали смо, полако, уз америчке филмове, енглеску музику и руску литературу. Формирани смо читајући велике српске песнике, Дучића, Ракића, Шантића али и оне, савремене, наше, тек деценију-две старије од нас, Миљковића, Брану Петровића, Данојлића, Попу, Бећковића… Сви ми, осим омладинских руководилаца. Они су слушали другу музику, читали друге песнике, гледали другачије филмове, бивали пресрећни кад Валтер одбрани Сарајево… Ми смо слушали радио Луксембург и глас Америке, још памтим уњкави глас – Овде глас Америке, говори Грга Златопер…

Ми смо данас, којекуда, они више нису црвени, сада су жути или су чланови Војвођанске академије наука… Ми смо волели Европу јер у њој су живели Џегер и Пол Макартни, Јонеско и Бекет, Фелини и Шаброл, тамо су становали Черчил и Де Гол, Џорџ Бест и Сид Вишиз, тамо је било светла, тамо је био џинс и слобода… Они други, малопре помињани, Европе су се гнушали!

Ми смо је волели јер је тамо увек било воћа, најлон чарапа, сви су возили аутомобиле, никоме нису одузимали куће и земљу, њиховим дедовима нису чупали бркове, нису хапсили песме и песнике, књиге и филмове нису забрањивали, сви су имали посао, својина је била светиња. Нису приводили и шамарали због вицева, нису имали фараона коме су једном годишње носили бронзани фалус, који су звали штафета, да му честитају рођендан, нису организовали у престоничном дому омладине конаке за бронзу у ерекцији, певајући јој и играјући. Нису на азијским манифестацијама које су звали слетови и дан младости, клицали непогрешивом и бесмртном вођи. Зато смо ми Европу волели.

Узгред, знате ли где су данас организатори штафетних конака и слетова? Па дабоме, у врху власти. И данас они воле Европу више од нас!? Готово као што су волели Броза. До избезумљења, до оргазма.

Волели смо је и због тога, Европу мислим, што су нам тамо студирали прадедови, што нам је отуда са Давидовићем дошла штампа, са Шлезингером музичко образовање, са Доситејем и Стеријом култура и просвета, са Јованом Ђорђевићем и Јоакимом Вујићем позориште, отуда нам је стигла железница, пошта, савремена медицина, архитектура, врхунско сликарство… Волели смо је, Европу мислим, јер се у њој на телевизији, критиковала сопствена влада, новине су откривале политичке афере, а радио није преносио само конгресе и извештаје о водостању…

Драги пријатељи, да би човек био срећан, потребно је да живот проводи са особом коју воли, да ради посао који воли, да је здрав и да је слободан. А ми нисмо били слободни! Зато смо, када је непогрешиви, плавооки обожавани, изненада и сасвим неочекивано, на њихов ужас и огромну жалост, умро, помислили – ево је. А слобода је изостала.

Због тога смо и због имитације демократије, која је уследила, почели да се бунимо, да шетамо, да звиждимо, да организујемо митинге. Хтели смо у Европу! Због ње су нас пендречили, поливали воденим топовима, гушили сузавцем, хапсили… Хтели смо у Европу, међу уљуђене, поштене, праведне и насмејане народе. Хтели смо да живимо као сав нормалан свет. Као Европљани са властитим именом и презименом, са нашим идентитетом, као своји на своме.

Али, Европа нас није хтела такве! Хтели су нас понижене, избомбардоване, раскомадане и снисходљиве. Хтели су нас под својим условима, без поноса и без Косова. И добили су и инсталирали су, боље речено, такву власт и такве трабантске партије, власт бескичмењака и климоглаваца, опозицију бескичмењака и климоглаваца, који до бесвести понављају мантру – Европа нема алтернативу.

Све има алтернативу, драги пријатељи, алтернатива рату је мир и обратно, да није тако не би било Термопила и Галипоља, Мојковачке битке и Ватерлоа, Косовске битке и Солунског фронта; алтернатива животу је смрт, алтернатива свађи је помирење, алтернатива мржњи је љубав, алтернатива поносу су уњкавост и снисходљивост.

Само породица и отаџбина нису алтернативни! И можда ваздух? А бивши пионирски и омладински руководиоци, поносни носиоци штафете, партијских књижица и функција, данашњи министри и опозициони лидери су управо такви. Снисходљиви до гађења и презира.

Увреде из Европе годинама стижу у таласима, увреда за увредом, понижење за понижењем, услов за условом, уцена за уценом… Одговор је пристајање, снисходљивост, климање главом, смешак… Да је неко водио дневник увреда, имао би неколико хиљада страна. За европског гаулајтера у Србији, одредили су човека који је у Словенији директно одговоран за смрт наше деце, то је само један у низу примера.

Косово и Метохија, које је место рођења свих нас, у личним картама су нам уписани погрешни подаци, Косово и Метохија где нам је рођена држава и црква и језик и вера, најлепше песме и најлепше жене. Неуки европски хирург одсекао нам је без анестезије и још нас, ликујући, тера да говоримо како нас не боли и како нам је лепо, како смо сада здравији и лепши. То је Европа данас. Безочна, безосећајна, бахата и осиона. И још инсистира да то што називамо сопственом душом, дабоме да мислим о Косову, са осмехом и захвалношћу предамо узурпатору, као да је то заиста његово… Као да смо ми тамо дошли као узурпатори, иза ситних коња и ситне стоке, као да су оне цркве тамо никле саме од себе, као да је Грачаница самоникла као бршљан, а Симонида тек зидни тапет, купљен у оближњем Меркатору.

Милостиња, зајам, кредит, мољакање је подигнуто на ниво култа а зеленашење и каишарење до апсолута… Намећу нам се ствари које код нашег народа изазивају осећај стида и неверице, говори се о реалности која се мора прихватити таква каква је. А шта је то реалност? Ако вам је дете у канџама наркоманије хоћете ли прихватити такву реалност и оставити га милости и немилости улице и наркодилера, полиције и локалних кабадахија или ћете учинити све да га извадите из те каљуге ангажујући рођаке, пријатеље, ватрогасце, војску и председника. Отоманска окупација је такође била реалност. Да су наши преци пристајали на њу као неопозиву константу и данас би плаћали данак у крви, шетали опанке, трпели агино право прве брачне ноћи и „активно“ учествовали у изградњи неколико нових Ћеле кула.

Лобирање појединих министара за улазак у НАТО прелази границе пристојности. У исто време укидају војску, намерно превиђајући да је војска, уз цркву, стуб носач српског идентитета, преко две хиљаде песама постоји у Србији о војсци, војска није само да се брани отаџбина, војска је ољуђење, иницијација, начин да се упознају људи и свет, да се стекну пријатељи, да се усвоје нове вештине и занати, да се научи да се брани светиња кад се оде у резерву. „То што није краљу за војника, нећу мајко да ми буде дика“. Војска је, каже један мој пријатељ из Шумадије, да се буде Србин.

Једно питање, драги пријатељи, шта је следеће после Косова? Република Српска? Рашка област? Шта је следеће што ће оваква Европа тражити од нас? Војводина? Промена химне, писма, промена историје, имена, поновно увођење права прве брачне ноћи… Данак у крви нам већ узимају, све што у Србији дипломира, узима се без дилеме. Никаквих скрупула ту нема, дај га овамо, млад је, школован, нисмо у њега уложили ни еврић.

Високи европски функционер, Штефан Филе, изјављује пре неки дан, цитирам: „Време је да Европа озбиљно схвати кандидатуру Србије“. Колико цинизма и сарказма у једној реченици. Па шта то значи!? Ово је досад било неозбиљно, шала, шега, завлачење, превара… Десет година лажи и нитковлука.

То није Европа Золе, Игоа, Сартра, Роселинија, Бергмана, Харолда Пинтера и Роналда Харвуда, то није Европа части и алтруизма, хуманизма и индивидуалних слобода, радних и хигијенских навика, синдикалне солидарности, Европа речи и принципа, коју смо волели.

Ово је Европа интереса и само интереса, безочно и по сваку цену, по цену лажи, преваре, уцене, притиска, крађе и отимачине. То је Европа у којој шаргарепе морају бити идентичне, краставци морају бити прави, пречника три сантиметра а дужине девет. Можда су то димензије које њима одговарају, даме и господо, то нису моје мере. То није Европа за мене!

 

Политика није силиконска љубавница, већ службовање народу – стога се поставља питање имате ли ви нешто у глави или је довољно да вам то кажу у Бриселу.

Говоре да ћемо, уколико не уђемо у Европску унију, по сваку цену, поцркати од глади, да ће се поново орати дрвеним ралом и лечити мокраћом од седам удовица. Као да смо ретардирани народ, неспособан да о себи брине сам, без помоћи добронамерних тутора. Удавићемо се у блату и сопственом измету. Најстрашније је то што то говори и српска квазиелита – или, глупаво, заиста верујући у то, или синекурама и синекурчинама натерана да тако говори. Само се ми радујемо јарму и подређености, славодобитно се објављује: још један Меркатор, још једна Идеа, још један Меркур… Па где иде новац из Меркатора? У Лапово или у Љубљану!? Намеће се идиотизам који се зове либерални капитализам у коме је све дозвољено, баш све.

Драги пријатељи, ако смо народ који не може да живи без милостиње, нек нас не буде! Нек нестанемо! Са Европом се може сарађивати и трговати иако немамо чланску карту. Као Норвежани. Као Швајцарци.

Што се мене тиче, мени Европа без Косова и Метохије не треба. А то ће бити коначни услов, живи били па видели. Ако Србија може без Косова, може и без мене. Ако ће то, тој и таквој Србији, уопште бити битно. Живећу у Републици Српској. Ако и ње, поред ових и оваквих на власти буде било; ако не, онда одох у Аустралију. Тамо бар има Срба и ћирилице.

За крај, дозволите ми једну антиципацију. Мудри, од брига оседели председник, тронут али смирен, одржаће узбудљив говор у коме ће објаснити како је, између Косова и будућности Србије, морао да изабере будућност. Због наше деце, због… Помало невин и потпуно трудан. Медији ће то подржати, блогери такође, НВО ће се утркивати у хвалоспевима, затрпаће га телеграми подршке. Тако ће кување жабе бити завршено. Знате онај експеримент са жабом.

Обећаће се нова радна места, коридори, фабрике авиона, аутомобила, ски центри, кондоми за вишекратне употребе… Анестезирана и препарирана нација ће то прогутати. Ја и мени слични нећемо. Ми никада нећемо пристати на распарчавање отаџбине! Ако је то услов да Европа уплови у потпуно благостање без нас, нека уплови.

Госпође и господо, може ли понижен човек бити срећан? Чак иако је сит. Да ли је за један усправан живот, достојан човека, довољно да је чанче пуно а то што, да бисте из њега јели, морате да клекнете, није битно. Важно је да се лапће. Све у шеснаест. Важно је само да је чанче пуно.

Драги пријатељи, бечки валцер, тегет одело и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Европа ће увек бити ту где је. Ми такође. Хоћемо ли бити у Европи или не, не зависи од нас, него од ње.

Мени оваква, каква је данас, неће недостајати.

Синиша Ковачевић

Драмски писац и редовни професор драматургије на Академији уметности

 http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2012/059.html

Sava Rosić – O defetizmu ili zašto nam preci nisu ostavili odgovarajući pojam na srpskom jeziku

Ove godine obeležava se stogodišnjica početka Velikog rata. Izlišno je govoriti o velikim žrtvama srpskog naroda – svakom poznatim makar iz istorije sopstvene porodice. Međutim, smatram da je neophodno razmotriti šta je posle pobede u tom ratu usledilo, imajući u vidu iskustvo niza potonjih ratova tokom 20. veka. Tačno je rečeno da su narodi koji ne izvuku pouku iz svoje istorije osuđeni na njeno ponavljanje. A za razliku od većinom nepismenih Karađorđevih ustanika sada imamo dovoljno učenih ljudi. Doduše, sada se i način ratovanja izopačio, da ne kažem „usavršio“: zapadni naučni instituti, umesto da se bave nečim dostojnim, razvijaju tehnike neprimetnog porobljavanja – ispod praga opažanja odabranog naroda-žrtve. Istovremeno su smišljeni i načini ućutkivanja zdravorazumske upitanosti: „mani me teorije zavere“, „ne budi sitničar“, „zar si protiv progresa“, „ko smo mi da…“, „mi moramo…“ i tako dalje.

Razaranje srpske kulture

Mislim da ćemo se složiti kako sve ukazuje na to da živimo u nekoj novoj vrsti okupacije. E sad, iz toga bi mogao da se izvuče sumoran zaključak: šta je – tu je, gde će šut s rogatim, mi smo nemoćni… Može i očajnički – koji vodi u terorizam. Sve to je za one koji nam kroje kapu predvidivo i prihvatljivo. Važno je samo da ne shvatimo šta se to uistinu dešava i kako nam rade to što rade. Znači, ovo vreme tihe okupacije, umesto da (kako je predviđeno) klonemo duhom i postanemo bensedinski, televizijski, računarski ili narkotički zavisnici, možemo iskoristiti za trezveno razmatranje stanja i pripremu za vreme koje će posle pobede uslediti. Valjda nas je istorija dosad naučila makar tome da posle svake okupacije sledi oslobođenje. A ovaj rat još nije završen; izgubljena je samo bitka, i to veličanstvena u svojoj neravnopravnosti: sami protiv svih! A mi smo i u ovom ratu na pravoj strani. Štono reče pukovnik Svetozar Radišić (navodim po sećanju): kada se ovaj rat završi, Srbi će se ponositi time što su prvi ustali protiv svetskog zla. Njegove reči potvrđuje i veliki ruski geopolitičar Aleksandar Dugin u svom predgovoru srpskom izdanju Geopolitike postmoderne: „Srbi su prvi shvatili kakav svet ih u budućnosti čeka, i dali svoje najbolje sinove i kćeri za to da budućnost bude drugačija – ne onakva kakvom je arhitekte globalizma vide“. Sada je pitanje samo u tome kako da pretrajemo dotle, ne pretvorivši se u bezobličnu masu?

I tu dolazim do onog glavnog: svako se iz ugla svoje struke može potruditi da doprinese kako posleratnom razvoju (da ne počinjemo opet ispočetka) tako i smanjivanju pričinjavane štete. Sve ovo već dugo traje, više se ne možemo izgovarati kako smo zatečeni ili neobavešteni. Ko god se potrudio, mogao je da shvati. A i tolike knjige su već napisane… Ovih dana čitam na internetu raspravu o tome kako bi valjalo po kružocima zajednički sročiti predloge smernica za delanje (što bi u novogovoru rekli: akcioni plan) u svim pravcima (a zahvaljujući računarima nije potrebno tražiti mesto za okupljanje ni trošiti vreme i novac za prevoz). Recimo, pravnici bi mogli da sačine pregled stanja i preporuke za budući Ustav, zakonodavstvo, tužbe protiv svih onih koji su kršili sve moguće zakone itd. Istoričari bi mogli da se pozabave vaspostavljanjem istinske povesnice srpskog naroda. Evo, nedavno su u Rusiji obnarodovana načela za pisanje udžbenika istorije. Uopšte, u svakoj oblasti ima toliko posla da se čoveku prosto zavrti u glavi. Ali tako bismo spremni dočekali oslobođenje. U međuvremenu bi svako ko nije uključen u „ljudske resurse“ (kakav neljudski izraz!) ono malo preostalih preduzeća ipak ostao u struci, doprinoseći plemenitom i uzvišenom cilju. Sem toga, mogli bismo da utanačimo načine nenasilne borbe protiv smišljenog naturanja onoga što nam nikako nije potrebno. Nije li to bolje nego da sve dublje tonemo u žabokrečinu „rijalitija“ koji živimo – što manje hleba, to više igara… Na primer, da stalno u prodavnicama zapitkujemo zašto su natpisi ispisani latinicom, šta im znači ta akcija ili čak „sale“ umesto sniženja cena ili rasprodaje, zašto nam prodaju uvozni kvasac, kisele krastavce, maslac, sapune, šampone, čokoladu i toliku drugu robu (što se lako može ustanoviti, doduše pomoću lupe) itd.

Jezik – meta u porobljavanju umova

Ja mogu stručno da govorim o jeziku, pošto on predstavlja metu u porobljavanju umova. Za mene je ključna bila Manipulacija svešću Sergeja Kara-Murze u kojoj je, između ostalog, potanko objašnjeno kako se i zašto razara „kulturno jezgro“ društva (po Antoniju Gramšiju), zašto je neophodno srušiti sve tabue (setite se grcave radosti povodom toga što Crkva i Vojska, ranije najuglednije ustanove među Srbima, više to nisu, ili upornog naturanja „parade ponosa“, ili onolike galame oko hapšenja grupe Pusi rajot zbog raskalašnog „performansa“ u crkvi, a niko da prevede sâm naziv)… U poglavlju o jeziku konačno mi je objašnjeno otkud ovolike tuđice: procesuiranje (suđenje), implementacija (sprovođenje, primena), generalizacija (uopštavanje), edukacija (obrazovanje, obuka)… Uvaženi Sergej Kara-Murza ih zove: reči-amebe. Njihova poplava nije nikakvo pomodarstvo, neukost ili slučajnost. Najkraće rečeno, svaki zanat ima svoj alat. A sprave mišljenja su pojmovi. Ako njih napola razumemo kako da išta pojmimo, tj. shvatimo? Preostaje nam samo da prihvatamo zdravo za gotovo ono što nam onoliko samouvereno savetuju. A autor veli da smo konačno okupirani tek onda kad prihvatimo jezik okupatora. Evo navoda iz knjige: „Jezik je glavno sredstvo potčinjavanja. ′Mi smo robovi reči′ – rekao je Marks, a potom je to bukvalno ponovio Niče. Taj zaključak dokazan je mnoštvom istraživanja, poput teoreme. Reči u-beđen i po-beđen istog su korena. To potiče od davnina, iz latinskog, u kome reč ubeđivati (convincere) bukvalno znači ′primoravati da se bude zajedno sa pobednikom′. Podložnost uticaju reči dubinsko je svojstvo psihe, nastalo znatno pre sposobnosti za logičko mišljenje“… „Nesvesno smo počeli da govorimo jezikom koji nam je nametnuo protivnik: tržišna privreda, građansko društvo, sekvestri sa sve restitucijama. Smesta smo prestali da se međusobno razumemo, pošto su to reči-klopke, njihov smisao je neodređen, svako na svoj način shvata. U rušenju sovjetskog uređenja reč je bila glavno oružje, organizam naroda nije savladao infekciju kada su naši protivnici rukama Gorbačova i njegovog tima u naš mozak zarili špric pun pojmova-virusa. To je bio rat nove vrste, za koji nisu bili spremni ni generali ni vojnici“.

Veliko spremanje u našim glavama

Znači, potrudimo se da svoj jezik, izbrušen i uglačan naporima tolikih naraštaja naših predaka, očistimo od nametnutog smeća. Potrebno je veliko spremanje u našim glavama kako bismo oruđe mišljenja doveli u ispravno stanje. Veliki je to zadatak! Kako biste posrbili sledeće: afirmisati, brifovati, demokratski kapacitet, eksponent, efektuirati, indikativan, koherentan, koalicioni potencijal, proaktivan, promovisati, relaksiranje problema, relevantan, reprezentativan, rodno senzitivan, senzibilitet, signifikantan, socijalno odgovorna vlada? Umesto gledanja zaglupljujuće omamljujućih emisija na televiziji, zavirimo u rečnik stranih reči – čekaju nas zanimljiva otkrića. Kao prvo, za svaki strani pojam ima više odgovarajućih srpskih reči, što znači da nam se jezik bogalji i sužava. Čemu to vodi prikazali su još 1927. godine Ilja Iljf i Jevgenij Petrov u liku iz romana Dvanaest stolica – Eločki-ljudožderki, koja je sve mogla da izrazi koristeći svega 30 reči. A nadimak je dobila kao poređenje sa ljudožderima plemena Mumbo-Jumbo čiji jezik ima 300 reči. A koliko reči danas koristi omladina odrasla u doba televizije i interneta? I koliko je od toga srpskih? Dalje, ako uporedimo razne rečnike stranih reči, videćemo da se ista tuđica katkad različito tumači. Zar je to moguće!? To može da znači samo da smo različito shvatali zamagljene pojmove. I kako onda sa takvim odokativno sklepanim oruđem da iskujemo neku ispravnu misao? Sem toga, jezik se kvari i srpskim rečima: vođenje ljubavi postalo je upražnjavanje seksa; Srbija je naprečac postala zemlja zapadnog Balkana; uspavati životinju znači usmrtiti je; nikako da shvatim šta je to međunarodna zajednica za razliku od OUN, i da li evropske vrednosti uključuju „humanitarno bombardovanje“ i trgovinu ljudskim organima… Najzad, kako neko za svoju jedinu zemlju i svoj jedini narod može reći: ova zemlja, ovaj narod!? Meni to tako posprdno zvuči. Međutim, pošto nam se neprestano utuvljuje, mora biti da je jako važno. Imamo i nove praznike: sveti Valentin uveden skupa s objašnjenjem da je to isto što i sveti Trifun (ali nije jasno zašto bi ga obeležavali oni koji nikad nisu slavili svetog Trifuna). A tek Noć veštica!? Ko zna zašto uvedosmo i Noć muzeja, kao da se muzeji ne mogu posećivati danju…

Uopšte, možemo u nedogled pretresati bezbrojne načine razaranja srpske kulture… Recimo, svojevremeno smo bili u prilici da danima u direktnom prenosu gledamo ceremoniju sahrane majke britanske kraljice, a da li ste ikada na televiziji videli makar deo Smederevske jeseni ili Raških duhovnih svečanosti? Zato nam u vreme Egzita nema spasa, a i Guča je pretvorena u nešto sasvim drugo pre nego što je dospela na televiziju. Zatim, ukinuta je emisija Ćirilica u kojoj su predstavljana kulturno-umetnička društva, tako da više ne znamo kada će nas iznebuha zaskočiti nekim kolom ili narodnom pesmom, pa – ko se slučajno zatekao na tom kanalu, video je, a oni će uredno zabeležiti da je ukupno prikazano toliko i toliko minuta nečeg izvorno našeg. Zato se nastavci romana o onom vešcu Hariju Poteru čak i u večernjem Dnevniku reklamiraju… A film o njemu prikazali su nam upravo na Badnje veče! A šta tek reći za savremene srpske filmove? U svima njima nema nijednog normalnog Srbina; ubijaju nas u pojam – bukvalno! Da ne nabrajam više – jasno je.

„Neka bude borba neprestana“

A o tome koji je krajnji cilj razaranja kulture rečito govori već i sâm naslov još jedne knjige Sergeja Kara-Murze: Demontaža naroda. Znači, sve nas melju u jednoobrazna zrnca nemoćna za pružanje otpora, napadnuti smo kao narod, niko nije izuzet – zato je svako od nas pozvan da učestvuje u odbrani, ako ne želimo da doživimo sudbinu onog nesrećnika iz Orvelovog romana 1984 koji se nemoćno batrgao da bi na kraju završio ushićeno gledajući Velikog brata. Te zato zasukanih rukava prionimo na posao: trebimo svoj jezik od korova reči-ameba, pomno čuvajmo svoje ćirilično pismo, potrudimo se da prokljuvimo na koje načine nas skreću na stranputicu, zašto nam zapravo savetuju da učinimo ovo ili ono, i da li je to dobro za nas…

Za mene je putokaz predstavljala prva rečenica predgovora dr Miloša S. Moskovljevića rečniku iz 1949. godine: „Da bih pomogao što lakše učenje ruskoga jezika kod nas, za vreme poslednje okupacije počeo sam raditi rusko-srpski i srpsko-ruski rečnik“. Zaista, plodno je predurao okupaciju! Evo i ja sastavljam rečnik od preko 200.000 reči, umesto da se prepustim defetizmu. Kad sam već kod te reči – razmislite zašto nam preci u nasleđe nisu ostavili odgovarajući srpski pojam? Kao ni za pesimizam… „Neka bude borba neprestana“…

Sa okruglog stola o ugroženosti ćirilice u organizaciji Srpskog udruženja Ćirilica

Izvor: Pravda

Зоран ЧВОРОВИЋ – ИЗДАЈА

Ђе издајник бољи од витеза?

Какву сабљу кажеш и Косово,

да л’ на њему заједно не бјесмо,

па ја рва и тада и сада;

ти издао пријед и послијед,

обрљао образ пред свијетом,

похулио вјеру прађедовску,

заробио себе у туђина.

(Петар Петровић Његош)

Кривично дело издаје старо колико и држава. Издаја је вишестран друштвени феномен – етички, правни, политиколошки, војни и социопсихолошки. Она је друго, негативно лице верности, па се зато као инцидент појављује, како у друштвеним односима појединаца, тако и у односима појединца са некoм од надличних друштвених заједница, као што су породица, сталеж,народ и држава.

Као правни феномен издаја настаје истовремено када и држава. Наиме, већ прве државе у историји света, ма како слабашна била снага њихове принуде у односу на преддржавне колективитете – род и племе, најстрожим казнама кажњавају кривично дело издаје. Оваква правна осуда (инкриминација) издаје имала је у друштвима са религиозном етиком снажно упориште у моралној осуди овог дела, јер је верност била основна морална обавезност човека, како према Богу, тако и према појединцима и друштву у целини.

Извори савременог вредносног редефинисања издаје. Данас, међутим, присуствујемо покушајима вредносног редефинисања свих аспеката издаје. Ова појава има два извора.

Најпре, издаја је у савременом секуларном друштву остала без моралне осуде, јер је после одлуке западног човека да прогласи „смрт Бога”, „дух остао ‘насукан’, без критеријума из којих треба да делује”.1) Апостол Павле говори да кроз закон долази познање гријеха (Рим. 3, 20), стога тамо где нема Апсолутне Истине нема ни апсолутне моралне обавезности, јер сваки који је од Истине слуша глас мој (Јн. 18, 37). Следствено, човеку који „живи” у плурализму истина постаје тегобан и излишан појам верности, а са њим и издаја као њен вредносни антипод. Тачније, осуда за издају (неверство) је најмрскија савременом човеку, јер се супроставља његовој тежњи да обоготвори своју самовољу. „Ако нема Бога, ја сам бог”, каже Кирилов у Злим дусима. Тако се у религиозно равнодушној и морално обамрлој модерној цивилизацији одвија ретроградан државноправни процес, у коме правна обавеза (obligatio) верности најпре остаје без потпоре моралне обавезности (officium). 2)

Други извор савремених покушаја вредносног редефинисање феномена издаје је глобализам. Наиме, свеобухватни (тотални) и тоталитарни процес успостављања глобалних структура управљања растаче и фрагментише све традиционалне заједнице којима је човек кроз историју дуговао верност. Верност породици, народу и Отаџбини није ништа друго до подвиг жртвеног служења ближњем, којим човек пројављује своју боголикост, јер јеванђељска заповест вели – Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје(Јн. 15, 13). Међутим, оваква врлинска верност неспојива је са визијом човека Новог светског поретка, који је, будући роб тоталног егоизма, заправо трајно одан једино креаторима својих виртуелних потреба. Зато се више од двадесет година уназад, признање власти глобалне Империје од стране марионетских „националних елита”, спроводи кроз чин издаје Отаџбине, народа и породице. Ни једна жртва принета на жртвеник глобализације, и њеног подкулта евроунијатства, не радује тако силно жреце Империје, као издаја Отаџбине, народа и породице, јер она уклања последње препреке за инсталирање свепрожимајуће и свеприсутне глобалне власти, пред којом ће људска формалноправна слобода бити само опсенаСтога, агенде различитих процеса глобализацији не представљају ни шта друго, до јавно обећање награде издајницима Отаџбине, народа и породице. Тачније, од краја осамдесетих година прошлог века изграђује се читав један идеолошки и организациони систем за, с једне стране, глобално награђивање издајника Отаџбине, народа и породице, а с друге стране, за кажњавање њихових верних и неутихнулих бранитеља. Символички почетак деловања глобалног система за награђивање издаје било је додељивање Нобелове награде за мир 1990. године Михаилу Горбачову. Док је глобални систем за кажњавање „злочина” верности држави и народу добио, у оквиру југословенског геополитичког експеримента, свој хашки преседан.

Пошто је издаја постала главно средство глобалне Империје за разарање државног суверенитета, а последично и за промену самог националног карактера појединих народа, упадање у замку вредносног редефинисања феномена издаје врло лако може да угрози биолошки и духовни опстанак једног народа. Државна и национална издаја може да буде побеђена само претходним одбацивање нејасних савремених представа о етичком, правном и политичком карактеру издаје. Зато сазнање о њеним узроцима и последицама, о препознавању и начину борбе са издајом Срби и Руси треба да црпе из сопствене историјске свести. Ови народи су на основу драматичног историјског искуства и православног хришћанског етоса формирали, не само одвећ карактеристично етичко, већ и специфично правно поимање издаје.

Издаја у правној свести српског и руског народа. Однос правне свести српског и руског народа према издаји пресудно је опредељен са три фактора који потичу још из периода средњевековне државности.

Први фактор који утицао на формирање посебног доживљаја издаје у српској и руској правној свести везан је за услове у којима се отпочело са кажњавањем овог дела. Наиме, почетак инкриминисања издаје је у историји српског и руског права скопчан са потискивањем древног индоевропског модела државе-баштине (вотчине), која је била обичан збир удеоних кнежевина, византијским концептом државе као централизованог и једнообразно уређеног правног организма, налик модерној држави. Носиоци ромејске (византијске) идеје законитости и код Срба и код Руса били су владар и Црква. Насупрот њих стајала је властела (бољари), чија је борба за родовске и сталешке привилегије представљала негацију саме идеје општег права и државе као територијалне заједнице. Управо је овакав властеоски (бољарски) социјални егоизам изродио прве српске и руске издајнике, док је самодржавље српских и руских владара створило услове за санкционисање овог политичког злочина.3) Прецизније, најмоћнији српски и руски самодржавни владари били су најпоузданији јемци ненарушивости правног поретка, како од напада спољних непријатеља, тако и од унутрашњих атака властеоске самовоље.

Да се са процесом јачања владарске власти усавршавао и учвршћивао правни поредак државе, показала је владавина најсилнијег српског самодржца – Стефана Душана. Врхунац снаге правног поретка српске државе се на спољном плану манифестовао кроз Душанов чин уздизања српске државе у ранг Царства, док се на унутрашњем плану снага правног поретка показивала кроз суперматију закона над вољом појединца (чл. 171. и 172. Душановог законика). Истовремено, кривичноправна слика снаге правног поретка Немањићке државе изражавала се, најпре, кроз казну конфискације која се извршавала над имовином, иначе неприкосновеном, властелина-издајника. 4)

Исти државноправни процеси, само са временским закашњењем, довели су до тога да се у историји руске државе први помен издаје (измене) као кривичног дела везује за владавину цара Ивана IV Грозног. У руској народној традицији, како је забележио Л. Тихомиров, борба цара Ивана IVса аристократијомостала је упамћена као истребљење издаје, јер су његови противници били издајници идеје самодржавља, мимо које народ није могао да замисли своју Свету Русију. Обавези верности и покорности држави бољари су супроставили своје сталешко право на слободан одлазак из службе једног у службу другог кнеза (тзв. право отьезд), на шта се позивало, између осталог, и 120 новгорoдских бољара које је цар Ивана IVкао издајнике у истом дану осудио на смртну казну, јер су покушали да Литви предају Новгород. 5)

Тако је већ од самих почетака државотворна радња код Срба и Руса, вођена кроз сукоб идеје општег права и партикуларних привилегија, нераздвојно повезана са феноменом издаје, због чега она већ тада превазилази оквире једног кривичног дела против државе и постаје негација саме државе и права.

Други фактор који је утицао на стварање специфичног доживљаја издаје у правној свести Срба и Руса је српско и руско искуство смутног времена. Наиме, постепено урушавање државноправног јединства и најзад губитак националне независности, који су српску државу задесили крајем XIV и у XV века, као и руску државу почетком XVII века, било је у великој мери последица масовне великашке издаје. Делови српске властеле и руских бољара, вођени себичним сталешким интересима, пактирали су са непријатељима сопствене државе, а најчешће и своје Православне вере, одричући верност законитом владару. Издаја из периода руске Смутње оставила је тако снажан утисак на руски народ, да су савременици, како потврђује В. А. Томсинов, већ тада увидели да су „главни непријатељи руске државе, који су је и разорили, били сами Руси”. „Странци су се”, по сведочењу очевидаца, „само користили Смутњом за постизање својих циљева”.6) Исту свест о сопственој кривици због националне издаје, која је довела до вазалства Лазаревог наследника, исказују непосредно после Косовског боја и српски савременици: „И наших ради грехова ономе који је убио оца њиховог бивају подручници”. 7)

После искуства смутног времена у српској и руској националној свести формирао се нови, потпуно изоштрен и заокружен поглед на издају, што је трећи фактор који је коначно одредио однос српске и руске правне свести према издаји.

Руска национална мисао је свој одговор на искуство са издајом из добаСмутње формулисала кроз кодификацију Саборно Уложеније од 1649. године. Слом пред којим се почетком XVII века нашла руска држава натерао је законодавца да у Уложенију, по први пут у историји руског права, пружи посебну кривичноправну заштиту држави. Одредбе Уложенија о издаји, тада најзначајнијем и најсвеобухватнијем политичком деликту, својом репресивношћу значајно одступају од иностраних законских узора, што потврђује да су ове норме настале као плод националног историјског искуства. Најизразитији у том погледу је пропис Уложенија којим се предвиђа, не само ослобађање од кривичне одговорности за лице које убије оптуженог издајника, који се скрива и покушава да побегне, већ се гарантује и награда таквом лицу, коју је цар исплаћивао из имовине убијеног издајника. У овом случају руски законодавац одступа од оба узора, византијског Прохирона и Литванског статута, који, иако познају правно дозвољено убиство издајника, не предвиђају награду за лице које је издајника лишило живота. 8) Овај пропис Уложенија не сведочи само о степену друштвене опасности издаје, као и о неразвијености државног апарата принуде, већ пре свега о томе да су догађаји смутног времена, када је национална, земскаРусија и руска провинција спасила државу, довели до подизање националне самосвести и одговорности у најширим слојевима руског друштва. То потврђује и корелат права на правно дозвољено убиство издајника, који је био дат у форми опште обавезе свих поданика Московског царства да властима пријављују починиоце кривичних дела против државе,док суу случају непријављивања кажњавани су као и починиоци ових дела – смртном казном. Како примећује проф. Томсинов, оваква строгост у кажњавању издаје „може да се учини претераном само онима који су заборавили лекције велике Смутње с почетка XVIIвека”. Насупрот томе, законодавац Уложенија је већ тада схватио да се „државна издаја у руским условима испољава не као обично кривично дело, већ као деловање које може изазвати пропаст руске државе”. 9)

Срби свој одговор на искуство са издајом из сопственог смутног времена нису могли да дају у законској форми, јер су за разлику од Руса у бујици смутног времена изгубили државу и националну слободу. Међутим, српска национална мисао, па и она правна, у временима ропства се уобличавала и изражавала кроз народну поезију. Српски народни певач, говорећи из главе целог народа, означава издају као највеће зло и прворазредни узрок пропасти српске средњевековне државе. Зато Срби, како истиче Св. владика Николај (Велимировић), никад не проклињу Турке, већ своје великаше – Великаши, проклете им душе. 10) Тако је у историјском сећању српског народа сачувано непомућено сећање на социјални корен издаје, али и на владаре и обичан народ (слуга Милутин) као верне чуваре државног јединства. Истовремено, Срби кроз поезију показују да су не само свесни спољњег, социјалног, већ и унутрашњег, духовног извора издаје – незајажљива глад за влашћу и материјалним богаствима (А мој бабо, Вукашине краљу, мало л’ ти је твоје краљевинеМало л’ ти је, – остала ти пуста! – већ с’ туђе отимате царство– Урош и Мрњавчевићи) На издајника, али и на његово потомство (Проклето му племе и кољено), пада клетва законитог српског владара-мученика (кнежева клетва), али и целог народа који суди као жива црква Божја. Поред клетве, као метафизичке осуде, народ кажњава издајника и земаљском казном. Издајника је чекала смртна казна, коју је могао да изврши било који Србин (Ако Бог да и срећа од Бога, ти се нећеш наносити главе, наносити за ту пријевару – Бој на Чокешини). Ово потврђује и кодификатор свеколике српске националне мисли – Његош, јер је осуда издајника тотална и свенародна (Него удри доклен махат можеш, а не жали ништа на свијету) освета правде Божије (Иван чашом наздрави освете, светим пићем Богом закршћеним). 11)

Срби као жртве савременог пропагандног редефинисања издаје.Срби су од деведесетих година прошлог века жртве пропагандног редефинисања издаје, јер се преко издајника разних фела, еуфемистички названих борцима за демократију и људска права, цепала њихова национална територија и пљачкало народно богатство. Издаја се најчешће „морално” правда безизгледношћу отпора глобалној Империји и обећањем материјалног „раја” у њеном окриљу. Заправо, као Мустај-Кадија у Горском вијенцу, тако и данашњим Србима нове „потурице” говоре: „Мало људство што си засл’јепило? Не познајеш чистог раја сласти”. Улазница за некадашњи „рај” у Стамболу и данашњи у Бриселу назива се исто– издаја. Да пут до обећаног издајничког „раја” започиње србрењацима, а завршава самоубиством, потврдио је Јуда. Зато је усташки нож под православним грлом, од убијених стварао свете мученике, а од разбраће-кољача духовне самоубице. И док су наши преци, непрестано опомињући себе Јудином судбином,дубоко веровали и живели са истином – ђе издајник бољи од витеза, данашњи Срби у завршни, косовски чин драме издаје Србије и Српства улазе са мутним представама о свим странама феномена издаје.

Одбрана и издаја Косова и Метохије у светлу одредаба Устава и Кривичног законика РС. Када је у питању издаја као правни феномен, у модерном свету верност појединца према држави искључиво се мери његовим односом према устав и законима државе чији је грађанин. Прецизније степен лојалности једног грађанина према уставним и законским обавезама, јесте мера његове оданости заједници, али и мера обима права која грађанин ужива.

Територијалну целовитости и недељивост Републике Србије ујемчује чл. 8. Устава. Општа обавеза свих државних органа да чувају територијалну целовитости Републике Србије, у погледу Косова и Метохије је посебно истакнута у преамбули Устава. Територијална целовитост државе Србије ужива и кривичноправну заштиту, и то у оквиру кривичног дела угрожавања територијалне целине из чл. 307. Кривичног законика Републике Србије.Код овог дела против уставног уређења и безбедности радња извршења се састоји у покушају да се силом или на други противуставан начин отцепи неки део територије Србије. За ово тешко дело законодавац је предвидео казну затвора од три до петнаест година. Уз то, по чл. 320. Кривичног законика код дела угрожавања територијалне целине кажњиве су и припремне радње, а оне се, како изричито стоји у ст. 2. истог члана, између осталог, састоје и уотклањању препрека за извршење кривичног дела, као и у другим радњама којима се стварају услови за непосредно извршење кривичног дела. За извршење припремних радњи за ово кривично дело запрећена је казна затвора од једне до пет година. 12)

Када се изјаве појединих српских политичара о територијалној подели Косова или о признању сепаратистичке творевине Косово оцене из угла наведених одредби Кривичног законика РС, постаје потпуно јасно да се ради о извршењу припремних радњи за кривично дело угрожавања територијалне целине. Наиме, реч је о појединим члановима Владе Републике Србије, односно народним посланицима и председницима странака владајуће коалиције, који оваквим својим, макар и вербалним ставовима, а с обзиром на јавну позицију са које говоре, стављају у изглед шиптарским сепаратистима да ће њихови покушаји да отцепе део територије државе Србије проћи некажњено, чиме заправо врше припремну радњу отклањања препрека за извршење кривичног делаиз чл. 320. Кривичног законика Републике Србије. Следствено, и умишљај као неопходни услов за постојање кривичног дела угрожавања територијалне целине, који се у Кривичном законику дефинише каосвест да се радња предузима употребом силе или на други противуставан начин, због јавне позиције учинилаца постаје неспоран. 13) Зато избор ЕУ уместо Косова и Метохије који чине поједини српски политичари, у правној држави не може да значи ништа друго него избор затвора уместо слободе.

Покретањем кривичних поступака против свих лица која својим вербалним или реалним радњама отклањањају препреке за извршење кривичног дела угрожавања територијалне целине, држава би ефикасно сузбила ширење дефетизма када је у питању могућност очувања Косова и Метохије у оквиру државе Србије. Истовремено, покретањем оваквих кривичних поступака на међународном плану би се послала недвосмислена порука о спремности државе Србије да на најозбиљнији и најодлучнији начин настави борбу за очување своје територијалне целовитости.

Међутим, под садашњим режимом не само да неће бити покренути овакви кривични поступци, већ су и сви чланови Владе, као и Председник Републике, пристајући на одлуке из „преговора” са шиптарским сепаратистима, починили читав низ кажњивих припремних радњи којима се отклањањају препреке за извршење кривичног делаугрожавања територијалне целине.

У државама у којима је народ носилац суверености, као што је то и у Републици Србији (чл. 2. Устава), постоји само један могући излаз из оваквог државно и национално погубног стања – народ мора да развласти оне који су уместо Уставу Републике Србије, одани налозима евроатлантске бирократије. Прецизније или ће данашњи Срби по угледу на своје славне претке зауставити издају и даље дробљење државе, или ће у евроатлантском ропству изгубити обрисе свог националног и државног лика. Овај једноставни морални и историјски избор мора да буде оштар срп којим ће се на српској политичкој сцени одвојити патриотско жито од издајничког кукоља.

– Зоран ЧВОРОВИЋ

http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/01/izdaia.html

_________________________________

  1. М. Азкуљ, Шта је секуларизам, Црква од Истока и хришћанство без Христа, приредио В. Димитријевић, Београд, 2008, стр. 16-17.
  2. Е. В. Спекторски, Хришћанска етика, Врњачка Бања, 1999, стр. 103-110.
  3. М. Ф. Владимирский – Буданов, Обзор истории рускаго права, изд. 7, Спб. – Киев, 1915, стр. 322-323; А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Београд, 1998, стр. 478.
  4. Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Београд, 1996, стр. 477-480;А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, стр. 504-510.
  5.  Л. Тихомиров, Монархическая государственност, Част третья, Русская государственност, Москва, 1905, стр. 52; В. Линовский, Исследование начал уголовнаго права, изложенных в Уложении царя Алексея Михаиловича, Одесса, 1847, стр. 12-13; Г. Г. Тельберг, Очерки политическаго суда и политических преступлений в Московском государстве XVIIвека, Москва, 1912, стр.15-27.
  6. В. А. Томсинов, Соборное Уложение 1649 года,Законодательство царя Алексея Михайловича, Москва, 2011,стр.38.
  7. Ђ. Трифуновић, Српски средњевековни списи о кнезу Лазару и косовском боју, Крушевац, 1968, стр. 162; Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Београд, 2001, стр. 177.
  8. Законодательные памятники русского централизованного государства XV-XVIIвеков, Соборное Уложение 1649 года-текст, комментарии, Л. И. Ивиной и др, Ленинград, 1987, стр. 153-154;Г. Г. Тельберг, Очерки политическаго суда и политических преступлений в Московском государстве XVIIвека, стр. 37-51; Н. И. Тиктин, Византийское право как источник Уложения 1648 года и новоуказных статей, Одесса, 1898, стр. 47-48.
  9. В. А. Томсинов, Соборное Уложение 1649 года,Законодательство царя Алексея Михайловича, стр.40.
  10. Епископ Николај (Велимировић), Беседа у Панчеву, С. Д. књ. II, Линц, 2001, стр.632-633.
  11. Епископ Николај (Велимировић), Религија Његошева, С. Д. књ. V, Линц, 2001, стр.954-955.
  12. З. Стојановић, Коментар Кривичног законика, Београд, 2007, стр. 673-674, 693-694.
  13. З. Стојановић, Коментар Кривичног законика, стр. 674, 693-694.