Милош Видаковић – МИР ЖИВОТА

Пада снег бео. Над белином ствари

Свест сама лута за незнаним смером.

Нит ја за кога, нит ко за ме мари,

Нити се тешим каквом добром вером.

Празан је дом и свет је празан цео.

Пада снег бео,

Пада снег бео.

 

А ја бих хтео бол и жеље дуге

И да сам вољен, вољен и да волим,

Да грлим радост ил колена туге,

Хтео би да се безутешно молим

Огромном нечем, чега сам ја део.

Пада снег бео,

Пада снег бео.

 

И свет је празан. Белином засути

Друмови лепи, који срећи воде.

Срце је мирно, срце моје ћути,

Тек као бледе тишине да ходе

Снег пада, пада дан убоги цео,

Пада снег бео,

Пада снег бео.

 

Владимир Гаћиновић – ОТАЏБИНА

Зашто је умукнула грмљавина и умрла бурна, бунтовна твоја песма? Где су саливени стројни џинови, који су силним потезима стварали судбине и васкрсавали из гробова? Бојне и густе армије са превратним поклицима и хучним гибањима где су?

Наша срца пуцају и наши се мозгови суше пред општим раскидањем твојим. Дивљи, сурови варвари пустоше твоје лепоте, кидајући нерве и кршећи удове сувог, изломљеног и разбијеног чела. На крају мрачних видика још лебди танки стуб светлости и праха – траг скорих  ломова и растварања твојих.

Младу, таласастз душу која се пресипала и грчила у огромним напонима живота отровали су алкохолм, а мозак оковали грубим металним звеком. Са висова бола и отмене моралне патње свукли су те на тргове и окићену повели улицама. Отаџбино, тебе продају као проститутку!

Из тамних низина твојих долази мукли и сиви крик за васкрсењем, који потреса наше савести и пали наше крви. У твојим болним тишинама ћути један отврдли врисак који ће скрхати сводове који те притискају, и врелим, страсним замахом донети узбуркане душе наших цветања и оздрављења. Под срамом који нас обавија и дави, у првим рушењима ми ћемо букнути старом ватром а наша ће срца закуцати великим ослободилачким ритмом.

Тада ће се родити нова српска отаџбина!

(1912)

Срђан Мркаја – ВУК

И видјех заставу праотаца изгажену
У блату,
Раздерану и заливену
Крвљу народа мог.

И видјех душмане како се веселе
И многе из народа мог,
Нико да устане
нико да подигне заставу народа мог.

И бол ме изједе и срам ме обузе
Неподношљив срам,
Плач предака и ридање с неба
Крвљу народа мог.

И кад видјех да сваки јунак оклијева
Ја најнезнатнији у у роду свом,
У страху Божијем
Подигох заставу народа мог…
Мог…мог…