Видео сам једном у неком друштву једну младу заљубљену девојку.Њене очи биле су дубоко плаве и зрачне, и она није могла да сакрије своја осећања. Кога је волела?
Младог господина тамо поред прозора, сина домаћиновог, човека у униформи и са лавовским гласом. Ах, Боже, како су миловале њене очи младог човека и како је немирно седела на својој столици!
Када смо се враћали ноћу кући, рекох, јер сам је тако добро познавао:
„Како је ведро и дивно време! Јеси ли се ноћас забављала?“
И да бих претекао њену жељу, скидох са прста свој веренички прстен и продужих:
„Гле, твој прстен ми је постао сувише узан, жуљи ме. Како би било да га даш на проширење?“
Она испружи руку и прошапта: „Дај ми га, он ће се већ проширити.“
И ја јој дадох прстен.
* * *
Месец дана доцније сретох је опет. Хтео сам да питам за прстен; али, опет, нисам. Није хитно, помислих, подај јој још времена. У том се она загледа дуж улице и рече:
„Да, збиља…прстен. Имала сам недаћу с њиме. Негде сам га затурила, или чак и изгубила.“
Затим причека да види шта ћу ја на то рећи.
„Љутиш ли се на мене због тога?“ упита немирно.
„Не“, одговорих.
Ах, Боже, како је лако продужила пут, кад је видела да се нисам због тога наљутио.
***
Потом прође читава година. Опет дођох у тај крај и шетах једне вечери једним мени познатим, веома познатим путем. Кад, ето ње, где ми излази у сусрет, очи су јој још трипут плавље и трипут зрачније. Али, уста су јој постала тако велика и тако бледа.
„Ево твога прстена“, рече, „твог вереничког прстена. Нашла сам га, драги, и дала сам га да се прошири. Сад те неће више жуљити.“
Погледах остављену жену и њена велика, бледа уста. А и прстен разгледах.
„Ах!“ рекох и поклоних се дубоко, „ми немамо са овим прстеном среће! Сад је опет преширок!“
udicazasrce 