Snežana Nešić – OBIČNA STVAR

To je jedna sirota bol.

Bol usana precvetalih,

kao neopevani božuri.

Usana stiglih na vrh glave

od čežnje da se spoje s nečim

što nije zemlja.

Kao da u sred tebe

raste rupakroz

koju ti visi noga

i nikad da potrčiš.

Nikad nisi cela

zato što sebe nisi stigla dati

onom čija si bila.

Bol koju ne smeš

priznati za svoju

jer bi umrla istog trena

od gubitka.

Ovako čekaš

da počneš ponovo da živiš

i svi zatočeni vatrometi u tebi

čekaju.

Da dođe bajka kojoj veruješ.

Da dođu ruke

u kojima se opet prepoznaješ

i sloboda o kojoj si maštala

samo do poluosmeha

da se ne bi previše opustila

i zaboravila da stražariš

pred vratima svog bola.

Snežana Nešić – ĆUTANJE

Ćutanjem me daruješ.
Zlatnom ogrlicom od slepila,
bisernim mindjušama fine sebičnosti.
Vid nemoćno pipa za odgovorom.
Ne može se iza ni okom, ni srcem, ni nogom.
Kao čudovište iz trista jedne nedokazane priče,
stvarno baš zato,
strašno uprkos tome,
ćutanje.
A neće ti ništa,
sem koji naramak duše
za potpalu u hladne dane sećanja.
Hiljadama pitanja ružnih od nervoze
noseća ćutnja.
Kao kamen navaljena na moje prste
koji bi da pobegnu
il da dodiruju bilo šta izvan bola.
Umeš li prepoznati granicu kad više nisi jak ?
Umeš li da ne budeš jak ?
Nemam izbora.
Evo ti moji prsti,
evo ti tvoji neodogovori.
U ogledalu tvog ćutanja,
spazih sebe……

 

Snežana Nešić – UDAH SAZVEŽĐA

Kako je slatko tvoje disanje
na mom ramenu.
Ućutim.
Obnevidim.
Obezmislim.
I pijem ga.
Hiljade zvezdanih sazvežđa
ulazi u moju dušu
svakim tvojim udisajem.
I hiljade je napušta
svakim tvojim izdisajem,
a ja pokušavam da zadržim u sebi
taj trenutak božanske svetlosti
i dišem s tobom, ljubavi moja.
I drukčije više ne mogu.

Снежана Нешић – СТРАХ

Заробиш тако неку реч у себи

И не даш јој да писне

Гураш је кишобранима, лењирима,

Дршкама од метле, украденим летвицама

Просврдлаш скроз између црева

Налијеш туткалом, па скачеш по њој

А оно она теби испод језика

Хоће да се каже несрећа

А ти не даш

Па макар ти то и срећа била

Откуд знаш да није кад нећеш да је кажеш

Не даш

Не може

Нећеш да знају

Ко?

Нико!

Најмање ти.

Нећеш да се обзнани тако гола,

Па да ти буде све јасно.

Зашто да ми буде јасно?

Јасно је мени и овако, не морам још и да чујем!

Али ако излети реч

Биће ти још јасније

Више него што можеш поднети

На себи

А у себи можеш све поднети

Можеш и умрети

Али нико неће знати

Ко?

Нико!

Најмање ти

Да си баш од ње умро

Од речи које ниси рекао

Од себе кога ниси признао

Јер си се плашио

Да ће толико болети

Да можеш умрети

Snežana Nešić – PROTIVZAKONITO

Iznenadio si me poljupcem
baš kad sam gasila
poslednja dežurna svetla
u uglovima očiju
Svetla koja ostaju da sijaju
i kad je u celoj zemlji
proglašena noć
kad više niko ne treba da stigne
niotkud
Niko se ne čeka više
po sili zakona
Svetla koja samo majke
drže upaljenim
za dolazak ožaljenih a nesahranjenih
stoga živih
u majčinom srcu
I žene…
Žene koje misle
da je ljubav lepljiva traka
koja se ne može od dragog odlepiti
i koja će ga vratiti kući
Kao Ivicu i Maricu
Iako niko više nije isti posle povratka
Ni Ivica, ni Marica
Ali ti si me iznenadio
Izmislio novi početak
s tim poljupcem kakvog se ne sećam
Ja te u njemu ne prepoznah
Jer te nisam znala ili
jer te takvog nisam imala?
S tim usnama
što bacaju neutronske bombe
u zakonitu noć
I šta sad
kad već celo, baš celo srce
utroših na tu
lepljivu traku.

Snežana Nešić – NALAŽENJE

Nalazim te

u okrajcima dana

gde su  senke potisnutih nedostajanja

a tvoje iskri srebrnom patinom

Nalazim te

u zgužvanim snovima

gde se čežnje mešaju

bolnom neprepoznatljivošću

samo čežnja za nečim što si ti

piše crveno

Nalazim te

u rasutim otiscima tela

ti si ona mekoća što najlepše miriše

Samo u osmehu

ne nalazim te.

Snežana Nešić – TIŠINA

Ако жена у мени

Не може да воли

Ако мајка у мени

Не може да се оствари

Тело жене

Нека ћути.

 

 

 

Snežana Nešić – RAZGOVOR SA VANJOM

Druže, još jedno lepo veče u nizu, koje istorija neće zapamtiti….
Šta je svrha….Kamenje se tek tako kotrlja..

Dragi Vanja, ovo veče se šunja po mom srcu šapama sa isukanim kandžama..Svaki sat je istorija nedostajanja onog koga volim. Komadi praznine zatrpavaju mi dah, pa dišem tik do zaustavne linije. Kako je moguće izdržati ovoliku rupu u zagrljaju?

Ne znam o čemu govoriš…Zagrljaj je lako popuniti, teško ga je iznenaditi. Sve su dublji virovi po kojima tražim ono što sam imao. Kako sam uspeo da postanem ja sadašnji, a ne primetih kad je umro jučerašnji?…. Reci mi da stvarnost nije ravna ploča…

Srce ide u visinu, Vanja. I u širinu. I u dubinu. Svet ima dimenziju poljupca kojim se otključava dijafragma za beskraj treperavog smeha. Kad ležim na njegovim grudima, sve u meni trepti od radosti. Život se kotrlja venama kao velika kugla sladoleda. Kad želiš da si zid na koji naleću svi noževi njemu namenjeni, a izmičeš se da ga pogode sva milovanja……I što je tebe manje, živiš jače. Čak i kad ovako prestane, kad nestane……Ne bih menjala ni trena, jer je to sve što se od života sećam.

Ti si beznadežno emotivna, teško te razumem. Ali te shvatam ponekad…Kad me neko nedostajanje čačka ispod rebara u jutrima bez mana. Kao tačka na savršenoj novoj šoferšajbni. Centar katastrofe koja će doći.

Moje istrošeno i tvoje netrošeno srce mu dodju na isto, Vanja. Ljubav koja je prešla na drugu stranu Meseca. I čeka…..Jer, Vanja. Ja bih od pluća svojih novo srce sebi napravila, da opet volim.

Snežana Nešić- TEBI

Dobar ti dan, dobra moja ljubavi. Dobro ti sve.
I ona misao koju uvlačiš pod kapke pred spavanje.
I drhtaj koji te mine u onom ćošku dana u kom te moj zagrljaj ne može dosegnuti.
Sve da ti dobro bude.
I onaj korak kad se ustežeš da mi se približiš onoliko koliko bih želela, a koliko ti nikad nećeš želeti da putuješ.I reč koju mi dišeš kraj uveta, neizgovorljiva, neotkidiva od srca, koju ću večno tražiti po našim ćutanjima, prebirajući ih kao moja baka pasulj prebranac.

Samo dobro da te prati.
I onaj put dalek kojim putuješ bez mene kroz život, a koji se nekad ugnezdi izmedju naših dodira
kao nepremostiva daljina, kao reka u koju se ne ulazi jer je puna krokodila i svakoraznih gladnih čudovišta koja bi nas pojela.
I da ti je dobro kad u kostima osetim onaj miris tudjina koji mi više nije rekao nego što jeste, a ja ga volim zbog dve i po šake crvenog saća u grudima.
Neka ti je na dobro, mili, ta tuga kao zemaljska ploča što se pomera u tvojim osnovama, da ti izoštri vid, da ti otvori visine, da ti bude tovar blaga.
Sve neka ti je na dobro, moja ljubavi.

Снежана Нешић – РЕЧ

Пут кроз тишину је пут на крилима змаја
који бљује ватру на твоје срце
Пут на коме једеш страх
и пијеш несаницу
Да допреш до оног чија је реч
једина коју чујеш у свету
Твоје уши само тај звук распознају
и хоће да се распсну од мука
који је прогутао простор
Ћутање је превише тешко од значења
или од празнине
Умире се од обоје
Трагање за смислом бола
чини ти се јединим спасом
а смисао је дубоко у тишину упретен
Толико да ти реч не може дати
ни онај ко је тишину направио
Тражиш Реч сопственог постања
разрешења
ослобођења
твог новог дисања
да ти се каже и створи твој нови свет
лаког корака
Зашто си склон превидети зидове ћутања
док вичеш Волим те
и утапаш се полако у тишини
док као млада Гојковица не останеш
зазидан у њој
Иштући ствар скупљу од времена
Реч

Snežana Nešić – VERNOST

Ja o tebi neću pričati

Neću te deliti slovima, razmacima, tačkama.

Neću te stavljati u tudje oči

da te izedu zenicama, sopstvenim nesrećama

Neću te predavati tudjim usnama

da te glodju rečima,

da te ispijaju svojim bolovima

Nikome ništa reći neću

o snu čiji si mi kraj ti ispričao

dišući kraj mog lica

Ni o tome kakav je život zafrkant

Kako te vodi do ivice ničega u tebi

samo da ti pokaže koliko srećan možeš biti

u krugu od četiri ruke

I da hoću ne mogu da objasnim

koliko je lako smejati se s nekim

sasvim običnim centrom svemira

koga srce ustoličava

koji srce ustoličava

S nekim s kim si ti samo ti

najbolja esencija tebe

nasledstvo svih žena tvoje loze

što brišu ruke od hlebnog brašna

što šapuću reči ljubavi u mraku postelje

Ne, neću te izdati lovcima na tudje osmehe

neću nas lomiti o usamljene sujete

Sreća u meni želi da ćuti i mljacka

Sreća u meni želi da peva i odjekuje

i onda priča o tome kako ne želi da priča

A samo jedno želi da kaže

Volim te.

Snežana Nešić – ŽIVOT

Volela sam ga. Mnogo.
Bila srećna. Jako.
Videla promene. Žmurila u sebi.
Trpela bolove. Velike.
Došla tuga.
Pitam srce: Jesi li volelo?
Najviše.
Pitam dušu: Možeš li dalje?
Ne mogu.
Tugo idi. Gotovo je.
Bilo je. Što je moglo.
Srećan budi, Ljubavi.
Ja jesam.