Stevan Raičković (1928-2004) – DRUGO PISMO

Da žive tužni

da žive nasmešeni

u ovu noć kad vetar južni

okreće malu ružu proleća u meni.

 

Ako je ponoć samo duboka

ako je tama samo gusta

dva budna kruga – dva oka

kazaće crno lišće usta.

 

Budi od mesa i kosti.

Probudi gole ruke.

Siđi s nogama od svetlosti

u pesak ove reke.

 

Slušaj vodu

kako je crna i gola.

Doplovi na malom brodu

pod tihim vetrom bola.

 

Kad spavaš već tako belo

jedno mi rebro okreni

nek bude moje čelo

u mesečevoj meni.

 

Misli rastopi.

U snu si, sama.

Duboko nebo: sklopi

krila nad nama!

 

U tami kako smo lepi

O, crno drvo, nas dvoje.

Budimo slepi

za zvezde koje stoje.

 

1185720_703377979687892_1126569385_n

Advertisements

Ivan Bunjin (1870-1953) – VEČE

Sreće se, uvek, tek sećamo slatko,

a sreća – svud je. Možda ona zlati

taj vrt jesenji, iza šupe, mrakom,

možda je zrak čist što kroz prozor svrati.

 

Kroz ponor neba, lakim, beli, krakom

diže se oblak. Odavno ga pratim….

Mi malo znamo, mi vidimo kratko,

a sreća je data tek onom ko shvati.

 

Otvoren prozor. Zacvrkutav, tu je,

na simsu, ptica. I, sa knjige, prenut,

umoran pogled odvraćam na trenut.

 

Suton. I nebo pusto se rumeni.

Šum vršalice sa gumna se čuje.

Gledam, slušam, srećan. Sve je to u meni.

 

14.8.1909.

 

168280_364643230313926_8873623_n

Fernando Pesoa – IZ “KNJIGE NESPOKOJA”

fernando-pessoa1  frontm_6227

***

Zavidim – mada ne znam ni da li zaista zavidim – onima čija se biografija može napisati, ili koji mogu sami da je napišu. U ovim nepovezanim utiscima, među kojima ne postoji ni želja za povezanošću, pripovedam, ravnodušno, svoj životopis bez događaja, svoju povest bez života. To su moje “Ispovesti”, a ako u njima ne kazujem ništa, to je zato što nemam šta da kažem.

Šta iko može da ispriča što bi bilo iole vredno ili korisno? Ono što nam se desilo, ili se desilo svima ili samo nama; u prvom slučaju, ne predstavlja nikakvu novinu, u drugom, ostaje nerazumljivo. Ako pišem ono što osećam, činim to zato da bih smanjio groznicu osećanja.

Ove ispovesti osećanja, to su moji pasijansi. Ne tumačim ih, kao oni koji iz karata gataju sudbinu. Ne odgonetam njihov smisao, jer u pasijansu karte, pravo govoreći, nemaju nikakvu vrednost. Odmotavam se kao kakvo šareno klupko, ili pak pravim od sebe figure od konca, poput onih koje deca prepliću između raširenih prstiju i prebacuju jedno drugom, s ruke na ruku. Jedino vodim računa da palac ne ispusti nit koju drži. Onda okrenem ruku i slika se menja. I počinjem sve iznova.

Živeti znači plesti čarapu namenjenu drugima. Ali, dok je pletemo, misao je slobodna i svi začarani kraljevići mogu da šetaju po svojim vrtovima, između dve petlje izvučene iglom od slonovače sa zakrivljenim vrhom. Pletivo stvari… Razmaci…Ništa…
Uostalom, šta mogu da pružim od sebe? Stravičnu žestinu svojih doživljaja, i duboku svest o svojim osećanjima… Oštru inteleginciju koja me uništava i nezajažljivu snagu snova kojima se zabavljam u dokolici… Jednu mrtvu volju i misao koja je ljuljuška, kao živog sina… Da, pletivo…

the-book-of-disquiet-x1

Moja osama nije potraga za srećom, jer nemam smelosti da je tražim, niti za spokojstvom, jer njega niko ne može da nađe, osim ako ga nikad nije ni izgubio – već za snom, iščeznućem,skromnim povlačenjem.

***

Između mene i života stoji tanko staklo. Ma koliko da jasno vidim i razumem život, ne mogu da ga dotaknem.

Koliko sam samo puta patio što nisam kočijaš onih kola, vozač onog tramvaja, bilo koji najobičniji Drugi, nasumično odabran, čiji me život, zato što nije moj, mami neodoljivom željom, samim tim što je tuđ.

Moji snovi su glupo utočište, besmislena zaštita, kao kišobran protiv groma.

Tako sam bezvoljan, tako jadan i bedan, mlitav i nepreduzimljiv.
Ma koliko duboko zalazio u sebe, sve staze mog sna odvešće me do proplanka teskobe.

****

Oni koji su umrli zamakli su za neki ugao, i zato ih više ne vidimo; oni koji pate promiču ispred nas kao neki košmar, ukoliko osećamo, ili kao kakvo neprijatno sanjarewe, ukoliko mislimo. I naša patnja neće biti ništa više od te beznačajne sitnice. Na ovom svetu spavamo na levoj strani i čujemo u snu prigušeno postojanje srca.

Ništa više… Malo sunca, malo povetarca, dva-tri drveta što ublažavaju razdaljinu, želja za srećom, žalost što dani prolaze, znanje uvek nepouzdano i istina koju vazda treba otkrivati…
Ništa više, ništa više… Da, ništa više…

100

Ako jednoga dana Bog ipak dođe po mene i odvede me domu svome i pruži mi toplinu i privrženost… Ponekad razmišljam o tome i plačem od radosti pri pomisli da mogu o tome da mislim…

***

Evo me u jednom danu kada me tišti, kao ulaz u tamnicu, jednoličnost svega. Jednoličnost svega, međutim, nije ništa drugo nego moja vlastita jednoličnost. Svako lice, čak i nečije koje smo videli juče, danas je drugo, jer danas nije juče. Svaki dan je onaj dan koji jeste, i nikad nije bilo drugog istog na svetu.

Kukavička ljubav koju svi gajimo prema slobodi, pravi je pokazatelj težine tereta našeg ropstva.  Čak i ja koji sam maločas rekao da čeznem za kolibom ili pećinom gde bih bio oslobodjen od jednoličnosti svega, koja je zapravo moja sopstvena jednoličnost, da li bih se usudio da odem u tu kolibu ili pećinu, znajući pouzdano da će ta jednoličnost, budući da je deo mene, uvek i svuda da me prati?  Čak i ja, koji se gušim tamo gde jesam i zato što jesam, gde bih disao bolje, ako je bolest u mojim plućima a ne u stvarima koje me okružuju?

Sara-landscape-web-300x200

 

***

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob. Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan.

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti.

Na solici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.

089

Život je za nas onakav kakvim ga zamišljamo. Za seljaka, kome je njegova njiva čitav svet, ta njiva predstavlja carstvo. Za Cezara, kome je njegovo carstvo nedovoljno veliko, to carstvo je kao njiva. Siromah poseduje carstvo; moćnik poseduje njivu. U suštini, mi i nemamo ništa drugo sem naših vlastitih doživljaja i zato na njima, a ne na onome što ih izaziva, treba da gradimo stvarnost našeg života.

***

U snovima sam postigao sve. I budio sam se, takodje, ali šta to mari? Koliko sam Cezara bio! A i najslavniji ljudi, kako su samo jadni i bedni! Cezar, koga je od smrti spasla velikodušnost jednog gusara, naredio je da se taj isti gusar razapne na krst, čim je uspeo, posle pomnog traganja, da ga se dočepa. Napoleon, sastavljajući testament na Svetoj Jeleni, ostavlja deo svog imetka jednom banditu koji je pokušao da ubije Velingtona. O,veličine, jednake veličini duše moje razroke komšinice! O, veliki ljudi nedostojni kuvarice s drugog sveta! Koliko sam Cezara ja bio, i još sanjam da budem!

Koliko sam Cezara bio, evo baš ovde, u ovoj Pozlatarskoj ulici. I ti Cezari koji sam bio još uvek žive u mojoj mašti; ali oni Cezari koji su zaista postojali, sada su mrtvi i Pozlatarska ulica, drugim rečima – Stvarnost, ne može više da ih upozna.

Kako je malo stvari iz stvarnog života dovoljno da bi pružilo oslonac našim najdubljim razmišljanjima. Na primer, okolnost što sam zakasnio na ručak, što su se istrošile šibice i što sam, samovoljno, bacio kutiju na ulicu, mrzovoljan zato što sam jeo u nevreme i zato što je nedelja koja obećava ružan zalazak, ili zato što nikoga nema na ovom belom svetu, uz celu metafiziku, pride. Ali koliko sam Cezara bio!

***

Nedelja je, i nemam šta da radim. Dan je toliko lep da ne želim čak ni da sanjam. Uživam u njemu s iskrenošću čula kojoj se prepušta moja inteligencija. Šetam se, kao dokoni trgovački pomoćnik. Namerno se osećam starim samo da bih mogao da okusim zadovoljstvo podmladjivanja.

Da, ovo što jesam bilo bi mi nepodnošljivo kad ne bih mogao da se sećam onog koji sam bio. I ova tudja gomila koja i dalje izlazi sa mise, i početak jedne moguće gomile koja pristiže na drugu misu – sve to liči na ladje koje prolaze kroz mene tromom rekom ispod otvorenih prozora moje kuće na obali. Uspomene, nedelje i svečane mise, zadovoljstvo zbog onog što je bilo, čudo vremena koje je ostalo da traje zato što je prošlo i koje ne mogu nikad da zaboravim jer je bilo moje…

Russia-St.-Petes-Scarlet-Sail-1

 

****

Naidjem ponekad, u uobičajenom neredu mojih književnih fijoka, na hartije napisane pre desetak, petnaest, možda i više godina. I mnoge od njih mi zvuče kao da ih je napisao neki tudjinac; ne prepoznajem sebe u njima. Neko ih je napisao, a taj neko sam bio ja. Ja sam ih doživeo, ali kao u nekom drugom životu iz kojeg sam se sad probudio kao iz tudjeg sna. I često pronalazaim stranice koje sam napisao kao sasvim mlad – zapise koje sam zabeležio sa sedamnaest ili sa dvadeset godina. Neke od njih imaju jednu izražajnu moć za koju se ne sećam da sam je imao u ono vreme. Pojedine rečenice, pojedini pasusi, nastali kad sam tek napustio doba dečaštva, izgledaju mi kao delo ovoga koji sam danas ja, posle mnogih godina i stvari koje su me obrazovale. Prepoznajem u njima da sam isti kao što sam bio tada. I mada osećam da sam danas daleko uznapredovao u odnosu na ono što sam bio, pitam se u čemu je napredak, ako sam tada bio isti koji sam danas?
Postoji u tome neka tajna koja me ponižava i tišti.

Bože moj, Bože moj, koga to gledam? Koliko ima nas u meni? Ko sam ja? I šta je taj razmak izmedju mene i mene?

 

076

 

***

Delati – eto prave inteligencije. Biću ono što želim da budem. Ali treba da želim da budem ono što ću biti. Uspeh se sastoji u postizanju uspeha, a ne u preduslovima za njegovo postizanje. Svaki prostraniji komad zemljišta ima uslove za palatu, ali gde je palata ako je ne podignu na tom zemljištu?

***

Samo jedna stvar me čudi više od gluposti s kojom većina ljudi živi svoj život: inteligencija koja se krije u toj gluposti.
Jednoličnost običnih života je, naizgled, zastrašujuća. Ručam u ovoj prostoj kafani i gledam tamo, iza pulta, figuru kuvara i ovde, pored mene, kelnera, već ostarelog, koji me služi kao što, koliko mi je poznato, već trideset godina služi u ovoj istoj kući. Kakvi su životi tih ljudi? Već četrdeset godina ona senka od čoveka provodi gotovo čitav dan u kuhinji; retko uzme poneki dan odmora; spava relativno malo; odlazi s vremena na vreme u svoj zavičaj, odakle se vraća bez kolebanja i bez žaljenja; odlaže na stranu polagano novac koji lagano pristiže, bez namere da ga troši; razboleo bi se kad bi morao zauvek da napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju koju je kupio u svojoj rodnoj Galiciji; već četrdeset godina živi u Lisabonu, a nikad se nije prošetao čak ni do Rotunde, niti je bio u pozorišti, ako ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u Koloseumu – klovnove u unutrašnjim ruševinama njegovog vlastitog života. Oženio se, ne znam ni kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji mu zaigra na licu kad se nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim, izražava jednu ogromnu, svečanu i samozadovoljnu sreću. Ali on je ne glumi, niti ima razloga da je glumi. Ako je oseća, to je zato što je zaista srećan.

A stari kelner koji me služi i koji upravo spušta ispred mene sigurno već milionitu kafu jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na stolove? Vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri ili pet metara, koliko iznosi rastojanje izmedju kuhinje i sale za ručavanje. Što se ostalog tiče, ima samo dvoje dece, odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od onog drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i podjednako je srećan.

Posmatram s užasom panoramu tih života i otkrivam, u času kad me obuzima jeza, revolt i sažaljenje prema njima, da nikakvu jezu, revolt niti sažaljenje ne osećaju upravo oni koji bi najviše imali prava da ih osećaju, odnosno njih dvojica koji takvim životima žive. To je suštinska greška književne imaginacije: pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da osećaju kao mi. Ali, srećom po čovečanstvo, svaki čovek je onaj koji jeste, a samo je geniju dato da bude još ponešto.

Uostalom, sve što je dato odgovara onome čemu je dato. Mala ulična svadja zbog koje kuvar istrčava na vrata zabavlja ga više nego što mene može da zabavi promišljanje najoriginalnije ideje, čitanje najbolje knjige, najsladji od svih zaludnih snova. A ako je život po svojoj suštini jednoličan, činjenica je da taj kuvar izbegava jednoličnost života uspešnije nego ja. I neuporedivo lakše od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na mojoj strani, jer ona nije ni na čijoj strani, ali je zato sreća zaista na njegovoj.

Mudar je onaj ko monotono živi, jer u takvom životu i najsitniji dogadjaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara svaka ulična tuča poprima razmere jedne skromne apokalipse. Za nekoga ko nikad nije napuštao Lisabon, vožnja autobusom do Benfike predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao na Mars. Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih pet hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na nove stvari; na svakom koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstrakni pojam novine ostao je na dnu mora, posle drugog susreta s nečim novim.

Čovek, ako je obdaren istinskom mudrošću, može uživati u prizoru čitavog sveta sedeći u svojoj naslonjači, pa čak i ako ne ume da čita, pa čak i ako ni sa kim ne razgovara. Dovoljno je da upotrebi čula i dušu koja ne zna za tugu.

 

pessoa-thebookofdisquiet01

 

Prevela s portugalskog Jasmina Nešković, Beogradski književni časopis, br. 1, zima 2005

 

 

Ivan V. Lalić – MESTA KOJA VOLIMO

Mesta koja volimo postoje samo po nama,

Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,

Mesta koja volimo ne možemo napustiti,

Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,

 

Pa zar je ova soba soba ili zagrljaj,

I šta je pod prozorom: ulica ili godine?

A prozor, to je samo otisak prve kiše

Koju smo razumeli, koja se stalno ponavlja,

 

I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć

U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,

Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,

Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,

 

I ova vrata vode u bilo koje popodne

Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno

Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,

Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;

 

Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,

Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,

Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,

Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

a84089142d723926e1c2489840e53ac7

Ivan Bunjin (1870-1953) – ***

Za sve sam, Bože, tebi blagodaran,

tu si kad tuga i žalost umine.

Večernji odsjaj plod je tvoga dara,

polje, i krotkost plavetne daljine.

 

Ja usamljen sam i sad – ko i uvek,

ali zalazak razli bujni plamen,

i ćute zvezde sred večeri gluve,

drhteć, ko neki ucvetali kamen.

 

Srećan sam s tužnom sudbinom, jer sanjam,

i znam za utol slatki, i za obol –

da sa^m sam usred nemog razmišljanja,

da svima tuđ sam, da govorim – s tobom.

 

1901.

Isus-Hrist-Sin-Božiji-Hristos-ikona

О разликовању добра и зла

Архимандрит Софроније – Старац Силуан, Манастир Хиландар, 1998

У човековом емпиријском бићу апсолутно добро се не достиже. У сваком људском подухвату постоји извесна количина несавршенства. Ово присуство несавршености у људском добру са једне стране, и неизбежно присуство елемента добра у злу, са друге стране, често веома отежава разликовање добра од зла.

Старац је сматрао да је друга заповест – љубав према ближњем, верно руководно начело за проверу истинитости нашег пута ка Богу. Исто тако, поуздан показатељ за разликовање добра и зла није толико свети и узвишени циљ у његовој спољашњој формулацији, колико средство које се бира да би се он постигао.

Апсолутан је само Бог. Зло, пак, не може бити апсолутно, пошто није самостално биће, већ само противљење слободне творевине предвечном Бићу – Богу. Стога зло не постоји и не може постојати у чистом облику. Свако зло које врши слободна твар по неопходности живи попут паразита на телу добра. Зло неизоставно мора наћи себи оправдања, мора да се прикаже одевено у добро, често највише добро. Зло се увек и неизбежно меша са извесном мером тражења које је по спољашњој форми позитивно, и услед тога „обмањује“ човека. Зло тежи да овај „позитивни“ аспект прикаже човеку као вредност толико важну, да су ради његовог постизања – дозвољена сва средства.

Старац је сматрао да зло увек дејствује помоћу „обмане“, прикривајући се добром. Добро, пак, за своје постојање не потребује помоћ зла. Због тога, тамо где се појављују рђава средства (лукавство, лаж, насиље и сл.), започиње област туђа Христовом духу. „Добро које се постиже рђавим средствима – није добро“. Овај завет остављен нам је од апостола и светих отаца.

Dr Vladeta Jerotić, neuropsihijatar i književnik

Dnevnik, Novi Sad, 25. novembar 1998.

Da li Vam se, možda, čini da ljudi danas ne raspoznaju dobro i zlo u svemu što se događa, počev od svakodnevnice i svojih postupaka, do opštih procesa u društvu i da ti pojmovi, iako suštinski, nemaju svoje pravo mesto?

– Sve manje ljudi razlikuje dobro i zlo, jer neće. Guše svaki pokušaj razlikovanja, kao što neće ništa da čuju ni o grehu. To je tipično danas i za najpametnije ljude zapadne civilizacije i kada pišu, čak i za teologe. Dobro i zlo u svakom čoveku postoji u zametku i to se ne može nikad ugušiti. Početak našeg duhovnog rađanja jeste početak razlikovanja dobra i zla, kao i greha i pokušaja da se on prevaziđe. Grehova ima više. Nemojmo krenuti odjednom s nekoliko, već s onim koji nas najviše muči.

Svih sedam ljudskih grehova jesu sedam osobina. Sve je to prisutno u nama. recimo, blud – čovek je verovatno poligamno biće, a Gospod nam je dao da budemo monogamni. Ima zanimljiva teorija nemačkih naučnika još krajem 19. veka, da je prvobitni čovek bio monoteista, monogam i biljojed. Ovo poslednje je gotovo i dokazano. Ledeno doba je najpre promenilo način ishrane. A monoteista je postao politeista i paganin. Sasvim je moguće i da je čovek bio monogam u početku, jer je tada bilo malo ljudi na Zemlji, a tabu incesta je vrlo rano postavljen u istoriji čovečanstva. Posle su počele razmene, da se unutar jednog plemena ne bi mešali rođaci i dolazilo do incesta i degeneracija i tako su žene uzimane iz drugih plemena.

Pitanje razlikovanja dobra i zla podrazumeva duhovnu obnovu. Za početak, čitanje duhovne literature i posećivanje liturgije. Ne mora se dovoljno znati šta se zbiva za vreme liturgije, iako je to važno za pravoslavno prosvećivanje, jer će kasnije doći i do toga. Treći put je nalaženje duhovnika.

Otac Tadej Vitovnički

Sveti Oci kažu:

Ako se odbaci predlog

duhova zlobe, pobeda je

dobijena bez borbe.

Zlo nije stvoreno. Zlo je zloupotreba dobra od strane razumnih bića, koja su pala u nisko mudrovanje, i sad svojim mislima i željama stvaraju u sebi i oko sebe haos. Mudre su reči našeg naroda kada kaže: „Možeš raditi šta hoćeš i kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš“. I još: „I dobro delo u zlim rukama postaje zlo“.

Ovde, na zemlji, ljudi treba da se potrude da ne primaju predlog duhova zlobe. Sveti Oci govore da treba dobro da pazimo, da budemo na straži, da znamo kako je svaka misao koja nam remeti unutrašnji mir od pakla upućena. I taj predlog da ne primamo, da ga odbacimo odmah! Ako se saglasimo i počnemo da besedimo sa njim, uplitaće nas u mreže paklene. Od te jedne misli paklene naroje se mnoge i tek posle čovek vidi kuda je zašao i šta učinio. Jedno zlo na drugo se nadoveže, pa posle kad dođe sebi čovek kaže: „Šta mi je to trebalo, bio sam miran, tih, i odjednom se sve pokvarilo“. A pokvarilo se zato što nismo stražili.

Sveti Jovan Zlatoust uči da svako zlo potiče od nas samih, pa tek onda od đavola. Ako držimo um svoj budnim i srce svoje čvrsto u veri, đavo nema pristupa u nama. Đavo samo izlazi u susret našim sopstvenim zlim pomislima. Kada smo zavidljivi, gnevni, mrzimo nekog i to često ili duže vremena, mi sami otvaramo prozor svoga bića za đavola. On dalje hrani ove grehe i mi se onda od njih ne oslobađamo lako. Nekad tako ogreznemo u neki greh da on postaje naša druga priroda i tada nas samo Bog može spasiti, i od nas samih i od đavola.

Ne treba učestvovati u zlu ali treba pomoći onome ko je u nevolji. Treba mnogo reči da se upotrebi da bi se čovek oslobodio od negativnih misli. Neko mu pokvari raspoloženje i ne može ništa. Dođe drugi rođeni, nešto mu priča i ništa, dođe treći, četvrti, peti, šesti, tek kada neko dete bezazleno dođe kod njega i zagrli ga, on dobije od deteta utehu. Dete ne pravi razliku da li je dobar ili nije, njemu su svi dobri, dete je puno blagodati. On od deteta dobije blagodat božju i oslobodi se depresije.

Bog je ljubav, on je život i ne odvaja se od nas i ako smo mi nevaljašni i pokvareni, mi se često puta bavimo zlim mislima i to tako traje godinama a Gospod neće da nam remeti našu slobodnu volju. On očekuje da se sami opredelimo prema dobru i odbacimo zlo od sebe, a ako zadržimo mnogo zla, često puta dođe do sazrevanja, vidimo da ono što smo mislili bližnjima ono se nama dešava, zlo ono u nama koje je godinama trajalo došlo do ploda i eto posle nama nevolje umesto da se otreznimo, da se oslobodimo, mi još više tako padamo. Malobrojne su na Zemlji one duše smirene i krotke koje više govore svojim životom nego rečima, životom se više govori nego li rečima.

Sveti Oci kažu: „Ako mi sami nećemo da se trudimo da se smirimo, Gospod neće da prestane da nas smirava“. Da nas uvek neko sa strane prognevi, da nas dovede u gnevno stanje, sve dotle dok se izvežbamo da čuvamo svoj unutrašnji mir i ako nas neko gnevi. Postane posle duša smirena i krotka, sa puno razumevanja života prolazi kroz ovaj svet, pa ljudi posle posmatraju i kažu nam čoveče kakav si ti bio prgav, pa hoćeš sve u redu da ti bude a sad si nekako postao flegma, sve ti ravno. Nije to ravnodušnost nego je to pobeda zla. Gospod je dao snagu da se mirom pobedi zlo. Dok smo ovde u telu, valja nam sve to Božanskom snagom pobediti. To Gospod i traži od nas, da sa razumevanjem odbacimo zlo i da se okrenemo svojim srcem Njemu.

Преподобни Јустин Ћелијски

Наш земаљски свет је обиталиште духова, разноврсних и многих. За хришћанско сазнање он је просто пребивалиште, кушалиште духова. И врло је тешко снаћи се. Јер разликовање духова у исто време је и дар Светога Духа и подвиг човеков. То је читава посебна наука. Дух Свети даје човеку дар — „да разликује духове“. И то даје за веру и остале свете врлине, које сачињавају један недељив еванђелски подвиг. Тај подвиг је истовремено и дело благодати Божје и дело слободног труда човековог. Он дуго траје и постепено се усавршава. И само савршени подвижници имају дар за разликовање духова, за јасно знање и сагледање добра и зла у њиховој суштини и бескрајно сложеним пројавама. Зато духоносни апостол благовести: Савршених је тврда храна, који имају осећања — чула,чувства другим вежбањем обучена —уεуημναόμκνα (= извежбана) за разликовање добра и зла]

То значи: способност за разликовање добра и зла, добрих и злих духова стиче се духовним вежбањем, духовном „гимнастиком“, духовним подвигом. То је, пре свега, благодатно-врлинска пракса; њоме се постиже благодатна богочовечанска мудрост која једина и уме да се правилно снађе у човечанском свету духова, и да тачно разликује духове јесу ли од Бога или нису. Зато свети Богослов са много љубави и бриге саветује хришћанима: Љубљени, не верујте свакоме духу него кушајте духове —δοκιμάζετε τά πvεύμιατα (= пробајте духове) јесу ли од Бога, јер многи лажни пророци изиђоше на свет. — Благодатно-врлинским подвизима извежбана чула, и она унутрашња и она спољашња, могу са сигурношћу одредити је ли неки дух од Бога или није. Τά αισθητήρια се вежбају помоћу свих благодатних еванђелских врлина, као што су: молитва, пост, смиреност, љубав и остале свете врлине. Неизвежбана, необлагодаћена, неоврлињена чула лако заведу и саблазне и упропасте лажни пророци и учитељи.

У ствари, сви се духови своде на две врсте: на оне од Бога и оне од ђавола. Од Бога су они који верују, признају, исповедају да је Исус — оваплоћени Бог Логос, Господ и Спаситељ; а од ђавола су они који то не верују, не признају, не исповедају. Ђаволова философија је сва у овоме: не признати Бога у свету; не признавати Његово присуство у свету; не признавати Његово оваплоћење у свету; тврдити и проповедати: Нема Бога ни у свету ни у човеку; нема Бога ни у Богочовеку; бесмислица је веровати да се Бог оваплотио у човека, и да може живети у њему; човек је биће у коме нема ни Бога, нити ишта Божјег, бесмртног, вечног; човек је сав пролазан, сав смртан; по свему он припада животињском свету, и скоро се ни по чему не разликује од животиња. Зато је и природно да живи као животиње, које су му једини законити претци и прапретци и природна сабраћа.

Таква је у ствари и философија Антихриста, који по сваку цену xoћe да замени Христа, да заузме Његово место у свету и у човеку. Свети Богослов јасно исказује ту истину. По овоме познајете Духа Божјега: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. Α сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је Антихристов. за кога чусте да ће доћи, и сад је већ на свету. — „Сваки дух“: дух може бити личност, или учење, или идеја, или мисао. Свако учење, свака личност, свака идеја, свака мисао, свака философија, свака култура, свака наука, која не признаје да је Исус — Бог и Спаситељ, оваплоћени Бог, Богочовек, води порекло од Антихриста, антихристовска је. Α таквих је и личности, и учења, и идеја било од саме појаве Христове у свету. Зато свети Тајновидац н вели за Антихриста: „и сада је у свету“. Исто тако, сваки човек, свака идеја у свету која одриче Цркву Христову — тело Xpистовo, од Антихриста је. Сваке антихришћанске идеологије творац је Антихрист, посредно или непосредно. У ствари, све се идеологије могу свести на две врсте: оне за Христа и оне за Антихриста. И човек је у овом свету да реши један проблем = свепроблем: да ли је за Христа или против Христа? И сваки човек, хтео или не, само тај проблем и решава. На крају свих крајева: он je или христољубац или христоборац; или христопоклоник или христохулитељ. Ова је истина нарочито јасна када човек погледа и себе сагледа са ивице гроба.

Свештеник Димитрије Беженар

Како се правилно односити према јављањима и „појавама“

(Поводом филма „Сусрет са вечношћу“)

„Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитуте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет.“

(1 Јн. 4,1)

У наше време лажна чудеса и лажне сензације се међу нецрквеним људима користе са небивалом тражњом. На велику жалост, слична узбуђеност око нових „виђења“ или „откровења“ види се и међу православнима. У вези са тим, пастири Цркве све чешће долазе у ситуацију да упозоравају верне од саблазни „посебног служења“. Добро је познато да они који траже спасење ходе путем покајања, а да они који траже духовна „усхићења“, нова „виђења“ и „откровења“ лако заглибљују у лажну духовност и упадају у прелест.

Ево како о томе говори Преподобни Макарије Велики: „Љубитељ врлине мора веома да се брине о стицању расуђивања, да би у потпуности могао да разликује добро од зла, да би могао да испитује и позна различите демонске замке, које сатана има обичај да подмеће уму под видом добрих предлога. Корисно је увек бити опрезан да би се избегле опасне последице. Не предај се по лакомислености брзо предлозима духова, иако би то били и Ангели Небески, већ пребивај непоколебив, подвргавајући све најпажљивијем испитивању и онда, када видиш нешто као истинско добро, прими, а што се покаже злим, одбаци.“ (Прп. Макарий Великий. „Духовные беседы“. Слово IV, гл. 13). Навешћемо изреку још једног Оца Цркве, Преподобног Григорија Синаита. „Никако не примај, ако видиш, било шта чулом или умом, ван или унутар себе, била то слика Христа или Ангела, или неког светитеља, или ако се у уму узмашта или изобрази светлост; јер и самом уму је по природи својствено маштање и он лако саставља слике, које жели, што је уобичајено код оних који не пазе на себе строго, чиме они себи наносе штету. Човеку је неопходно доста расуђивања, да би стекао разликовање добра и зла. Не предај се брзо и лако појавама, већ буди опрезан, задржавајући добро након многог испитивања, а лукаво одбацуј; јер си обавезан да испитујеш и расуђујеш, и тада већ да верујеш (ономе што се покаже достојним вере). Знај да су дејства благодати јасна. Њих ђаво не може дати, иако се и претвара; не може да да ни кротост, ни тишину, ни смирење, не гаси сласти и страсти, све то је – деловање благодати. Дејства сатане су надменост, гордо умовање, страхови и сваки вид злобе. Од деловања (на твоју душу) можеш да познаш да ли је светлост која сија у твојој души, од Бога или од сатане.“ („Главы зело полезные“ Прп. Григория Синаита. Цит. по Свт. Игнатию (Брянчанинову) „Слово о смерти“. Т. 3, с. 50-52).

Корисно је додати реченом, да Свети Оци не једном указују да је свака смутња или недоумица, која се јавља у души од додира са нечим „духовним“ поуздан знак деловања непријатеља. „Светлост, која настаје од демона, обраћа се на крају у таму. Шта год чуо, или помислио, или видео, и при томе се за длаку смути твоје срце – све то није од Бога.“ (Прп. Варсонофий Великий. Ответ на вопрос 59. Цит. по Свт. Игнатию (Брянчанинову)).

Георгије Манзаридис

(текст представља делове два поглавља уџбеника Хришћанска Етика II, човек и Бог, човек и  ближњи, егзистенцијална и биоетичка становишта и перспективе)

Зло не постоји као онтолошко начело, већ се секундарно јавља напуштањем добра. напуштање пак добра претпоставља самовласно опредељење. Пошто постоје бића са самовласним опредељењем,напуштање добра и појава зла постају могући: „јер зло, осим у опредељењу, нема постојање по себи“.3) зло, дакле, премда је по себи непостојеће, задобија постојање у самовласним бићима, која напуштају добро. испочетка ни ђаво није био зао, већ је постао зао самовласним удаљавањем од Бога. Према томе, апсолутно зло не може да постоји. Речено исказује и изрека „нема зла без имало добра“. Само је добро апсолутно.

Нико не изабира зло као зло. изабира га зато што бива заведен или преварен од елемента добра који се неизбежно показује. Упркос томе, свако је дужан да сматра себе за „челника“ зла које постоји у њему самом. Побеђујући зло које види у себи, човек побеђује зло у корену. такође се и такозвано друштвено зло темељи на човековој личности. не постоји здраво друштво са болесним личностима. нити се друштво лечи када личности које га чине остају болесне. Самољубље, које рађа сва људска зла, ствара и друштвени проблем. због њега људи постају „неприлагодљиви и непријемчиви и неспособни за саживот“. Када се самољубље личности стави по страни, онда се
аутоматски ограничава друштвено зло.

Искуство сведочи да човек лако примећује зло у другима или генерално у друштву, док зло које се гнезди у њему самом тешко препознаје. зато лако указује и жигоше страсти и зло код других личности, или друштвено зло, док исто то код себе тешко чини. Човек је дужан да осети личну одговорност због присуства зла у свету и да се против њега бори.(„Немој пак да примећујеш зло споља, нити сматрај природу првобитним злом; него да свако препозна себе као челника зла које у себи носи“. Василије Велики) . Зло, уосталом, не постоји, а да га на неки начин свако нема у себи. најпотпунија победа над злом збива се покоравањем зла добру. Свако друго суочавање са њим не креће се добрим путем. Пребацивање одговорности за зло на друге представља најтежу грешку, која суштински представља понављање адамовог грех.

Непрестана и свеобухватна будност у покретима ума и срца обично се у светоотачким списима карактерише као трезвеност (=νήψη).Та реч, која потиче од глагола прати (=νήβω, умивати се), значи самоконтролу и духовно бдење. трезвеност се, посебно овде, као свеукупно етичко бдење, не ограничава на поље делања, већ се простире и на поље видљивог неделања у људском животу. Методичним вежбањем у трезвености и помоћу Божијом човек се ослобађа од својих острашћених дела и поимања, задобија чистоту срца и богопознање.

 

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

 

Људски ум није у стању да разликује добро од зла; замаскирано зло га лако и готово увек обмане. И то је сасвим природно: људски ум је млад, а зло које га напада помислима, има више од седам хиљада година искуства у лукавству и лову на људске душе. Разликовати добро од зла, то припада срцу – то је његово дело. Али опет, потребно је време и непоколебљиво држање јеванђелских заповести, како би срце стекло истанчаност укуса за разликовање неразблаженог вина од његове имитације. Да је разликовање добра и зла дело срца, и да срце не стиче одједном способност да савршава то своје дело – и о једном и о другом посведочио је апостол: Јака храна је за савршене – вели он – чија су чула навиком извежбана за разликовање добра и зла (Јевр. 5,14). Стога, докле год срце не стекне навику да разликује добро од зла, веома је користан опитни савет ближњега – васпитаника Источне Цркве, једине свете, једине истинске – онога ко је у покорности њој тражио и нашао блажену слободу. «Од послушања – рекао је свети Јован Лествичник – рађа се истинско смирење; од смирења – истинско духовно расуђивање, или разум». Дакле, изван непоколебљивог послушања Цркви нема ни истинског смирења, ни истинског разума; тамо је пространа област – мрачно царство лажи и самообмане коју лаж производи. Добро се од зла разликује по многим обележјима, која се препознају у мери духовног напредовања.
Потребно је веома узнапредовати у добру, да би се духовним осећајем срца одмах препознало зло када се приближи, ма како било прикривено и замаскирано, и да се са храбром одлучношћу одмах одбаци.  Чувај се мрежа разапетих изван и унутар човека, и на сваки начин прикривених сличношћу са правдом, али препознатљивих по томе што души одузимају мир.
Приликом изучавања јеванђелских заповести и након њиховог изучавања неопходно је да веома пажљиво пратимо жеље и склоности срца. Уз строгу пажњу постаје могуће да просуђујемо о својим жељама и склоностима. Услед навике и страха Божијег то просуђивање претвара се у природно занимање. Потребно је да буде одбачена не само свака жеља и склоност која је очигледно противна јеванђелским заповестима, него и свака жеља и склоност која нарушавају мир срца. Све што потиче од Божанске воље, по опитном учењу светих отаца, праћено је светим миром; напротив, све што је праћено узнемирењем има за узрок грех, иако споља делује као најузвишеније добро.

Свети Владика Николај Велимировић

Беседа о постепености у духовном развићу

Тврда је храна савршенијех,

који имају осјећања дугијем учењем обучена

за разликовање добра и зла (Јевр. 5, 13—14)

Они који се хране млечном храном чулног расуђивања не могу лако разликовати добро од зла. Они обично долазе до закључка да су све вере од подједнаке вредности; да је грех неопходна сенка врлине; да је зло уопште неминован пратилац добра. До оваквих погрешних закључака не може доћи прави хришћанин. Јер прави је хришћанин зрео човек, који се не храни млечном храном, који је неповерљив према чулима, који много финије расуђује и прави финије разлике међу вредностима свега онога што јесте и што бива.

Хришћанину су, истина, дати јасни упути Откровењем Божјим за разликовање добра и зла, но њему је ипак потребно дуго и трудно учење, да би као савршен могао у сваком даном случају знати шта је добро а шта зло. То његово знање треба да пређе у осећање, да би било поуздано и непогрешно. И добро и зло желе да се косну срца човечјег. Зато човек треба да је извежбан, да осећањем у срцу одмах позна шта му се приближује, онако исто као што се језиком одмах осети слано и неслано, слатко и горко.

Трудимо се, браћо, сваки дан и сваки час, да изоштримо срце своје да би могло разликовати увек добро и зло. Све оно што нам се догађа, ставља нам питање: шта је добро, а шта зло? Управо све што нам се догађа, догађа нам се само зато да бисмо ми могли уочити шта је добро, и определити се за добро. И по сто пута на дан стављамо се ми на таква кушања. Ко има очи да види, нека види.

О Господе човекољубиви, загреј срце наше добром које је од Тебе. И умудри нас, Господе, за разликовање добра од зла. И укрепи нас, Владико, да увек можемо пригрлити добро а одбацити зло, ради славе Твоје, човекољупче, и ради спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Божићна посланица Његове Светости Патријарха Московског и целе Руси Кирила 2012

Данашњег човека покушавају да убеде да је он и само он мерило истине, да свако има своју истину и да свако сам одређује шта је добро, а шта – зло. Божанску Истину, и на тој Истини засновано разликовање добра од зла, покушавају да замене моралном равнодушношћу и сведозвољеношћу, које уништавају душе људи и лишавају их вечног живота. Ако природне катастрофе и војна дејства у рушевине претварају спољашњу страну нашег живота, онда морални ралативизам разједа савест човекову, чини га духовним инвалидом, искривљује Божје законе живота и нарушава везу божјих створења са Творцем.

Преваре и саблазни земаљског благостања важно је да научимо да распознајемо у нашим штетним навикама, у користољубивим наумима, у рекламним мамцима, забавним и политичким текстовима. Важно је да увек слушамо глас своје савести који нас упозорава на опасност од греха, да смо у стању да усклађујемо своја дејства са Јеванђељским заветима.

Сада, као и увек, сваки хришћанин је позван да се потврђује својим свакодневним поступцима вредност праведног начина живота, да се свесно супротставља моралном релативизму и култу брзог богаћења.

 

 

Протојереј Миодраг М. Поповић – Покајте се и верујте

Ако се човек на непознатом и опасном путу саплете и падне, неће чекати да се деси неко чудо које би га усправило на ноге: сам ће устати и наставити пут. Тако треба чинити, вели древна светоотачка мудрост, и при паду у грех: не остајати у њему, него се усправити и наставити путовање кроз живот. Невоља је у томе што, при духовном паду, човекова потреба за устајањем ни издалека није тако спонтана као при телесном. Примери широко распрострањених порока потврђују да је грех у почетку најчешће привлачан, а када се покаже у свом правом облику, онда је, нажалост, већ увелико време за разговоре на тему „болест зависности“.

Како се борити против тако подмуклог непријатеља? Опитно искуство свих хришћанских подвижника кроз векове нуди један једини лек: покајање. После тридесетогодишњег самовања и поста, свети Јован Претеча обраћа се људима позивом: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско!“ (Матеј, 3, 2). Господ Исус Христос такође почиње своју мисију речима о покајању: „Испунило се време и приближило се Царство Божје; покајте се и верујте у Јеванђеље“ (Марко,1,15). Свето Писмо, нарочито Нови завет, обилује речима које упорно позивају човека на покајање као једино средство за препород људских бића обремењених грехом и свим његовим последицама.

Покајање није пуко жаљење због свога поступка. То је дуг и сложен процес за чији почетак је неопходно превазилажење уобичајених заблуда попут „нисам убио, нисам украо, дакле ја сам праведан“. Земаљски закони санкционишу дела, изузетно речи, а вечити Божји закон, чији суд није могуће обманути, полази од саме мисли, из које исходе и речи и дела. Први корак у покајању био би, дакле, искрено посматрање самога себе, процена оправданости лепог мишљења о себи. У чувеној „Причи о блудном сину“ (Лука,15,11-32), у којој су алегоријски приказани и грех и покајање, овај први корак назива се долажење себи. Следећи корак, одлука да се прекине са грехом, често се означава као повратак: „Вратите се, дакле, сваки са својега пута злога, и поправите путеве своје и дела своја“ (Јеремија, 18,11). Насупрот греху, који се поистовећује са одласком од Бога и од сопствене природе, покајање представља повратак небеском Оцу и обнављање достојанства укаљаног греховним падом.

До овог тренутка усамљен у најинтимнијим дубинама сопствене личности, човек прави искорак ка Богу и саопштава своју одлуку да оно што је признао пред самим собом, призна и пред Богом у светој Тајни исповести. Супротно увреженом мишљењу, нити је чин исповести везан за време поста, нити постоји било какво друго временско ограничење. У договору са свештеником, исповедити се може увек. Свештеникове речи у поуци пред исповест: „Дошао си по лек, немој да одеш неисцељен“, позивају на онолико искрености и неустручавања са колико се у лекарској ординацији набрајају здравствене тегобе. Исповест није тренутак за самохвалисање, набрајање туђих грехова, а понајмање за правдање својих. Бог од грешника „не тражи ни материјално искупљење, у коме би богати били обилнији, него добровољну и од срца истинску исповест, а она је доступна свима који је желе.“ (Св.Василије Велики).

Неверујући и формално верујући људи, лишени сазнања о благодатном дејству исповести, на разне начине покушавају да изађу на крај са својим душевним неспокојима. Поверавање пријатељу или одлазак на групну терапију извесно имају утицаја на узбуркану савест, али тај утицај је само бледа слика неописивог духовног растерећења које човек реално доживи после исповести у цркви.

 

Šarl Orleanski – Balade, šansone, ronda XII

Dobro, to je svršeno delo,

moje srce od mene ode;

da ljubavne ga igre vode,

napustiti je mene htelo.

 

Ništa ga neće sad zacelo

spasit od zla i neslobode.

Dobro, to je svršeno delo,

moje srce od mene ode.

 

Narugalo se meni smelo;

kad tiho rekoh sred te zgode

kuda ga takve vode  vo˝de,

bez reči je odletelo.

Dobro, to je svršeno delo.

 

Noell S. Oszvald2