Архимандрит Софроније – Старац Силуан, Манастир Хиландар, 1998
У човековом емпиријском бићу апсолутно добро се не достиже. У сваком људском подухвату постоји извесна количина несавршенства. Ово присуство несавршености у људском добру са једне стране, и неизбежно присуство елемента добра у злу, са друге стране, често веома отежава разликовање добра од зла.
Старац је сматрао да је друга заповест – љубав према ближњем, верно руководно начело за проверу истинитости нашег пута ка Богу. Исто тако, поуздан показатељ за разликовање добра и зла није толико свети и узвишени циљ у његовој спољашњој формулацији, колико средство које се бира да би се он постигао.
Апсолутан је само Бог. Зло, пак, не може бити апсолутно, пошто није самостално биће, већ само противљење слободне творевине предвечном Бићу – Богу. Стога зло не постоји и не може постојати у чистом облику. Свако зло које врши слободна твар по неопходности живи попут паразита на телу добра. Зло неизоставно мора наћи себи оправдања, мора да се прикаже одевено у добро, често највише добро. Зло се увек и неизбежно меша са извесном мером тражења које је по спољашњој форми позитивно, и услед тога „обмањује“ човека. Зло тежи да овај „позитивни“ аспект прикаже човеку као вредност толико важну, да су ради његовог постизања – дозвољена сва средства.
Старац је сматрао да зло увек дејствује помоћу „обмане“, прикривајући се добром. Добро, пак, за своје постојање не потребује помоћ зла. Због тога, тамо где се појављују рђава средства (лукавство, лаж, насиље и сл.), започиње област туђа Христовом духу. „Добро које се постиже рђавим средствима – није добро“. Овај завет остављен нам је од апостола и светих отаца.
Dr Vladeta Jerotić, neuropsihijatar i književnik
Dnevnik, Novi Sad, 25. novembar 1998.
Da li Vam se, možda, čini da ljudi danas ne raspoznaju dobro i zlo u svemu što se događa, počev od svakodnevnice i svojih postupaka, do opštih procesa u društvu i da ti pojmovi, iako suštinski, nemaju svoje pravo mesto?
– Sve manje ljudi razlikuje dobro i zlo, jer neće. Guše svaki pokušaj razlikovanja, kao što neće ništa da čuju ni o grehu. To je tipično danas i za najpametnije ljude zapadne civilizacije i kada pišu, čak i za teologe. Dobro i zlo u svakom čoveku postoji u zametku i to se ne može nikad ugušiti. Početak našeg duhovnog rađanja jeste početak razlikovanja dobra i zla, kao i greha i pokušaja da se on prevaziđe. Grehova ima više. Nemojmo krenuti odjednom s nekoliko, već s onim koji nas najviše muči.
Svih sedam ljudskih grehova jesu sedam osobina. Sve je to prisutno u nama. recimo, blud – čovek je verovatno poligamno biće, a Gospod nam je dao da budemo monogamni. Ima zanimljiva teorija nemačkih naučnika još krajem 19. veka, da je prvobitni čovek bio monoteista, monogam i biljojed. Ovo poslednje je gotovo i dokazano. Ledeno doba je najpre promenilo način ishrane. A monoteista je postao politeista i paganin. Sasvim je moguće i da je čovek bio monogam u početku, jer je tada bilo malo ljudi na Zemlji, a tabu incesta je vrlo rano postavljen u istoriji čovečanstva. Posle su počele razmene, da se unutar jednog plemena ne bi mešali rođaci i dolazilo do incesta i degeneracija i tako su žene uzimane iz drugih plemena.
Pitanje razlikovanja dobra i zla podrazumeva duhovnu obnovu. Za početak, čitanje duhovne literature i posećivanje liturgije. Ne mora se dovoljno znati šta se zbiva za vreme liturgije, iako je to važno za pravoslavno prosvećivanje, jer će kasnije doći i do toga. Treći put je nalaženje duhovnika.
Otac Tadej Vitovnički
Sveti Oci kažu:
Ako se odbaci predlog
duhova zlobe, pobeda je
dobijena bez borbe.
Zlo nije stvoreno. Zlo je zloupotreba dobra od strane razumnih bića, koja su pala u nisko mudrovanje, i sad svojim mislima i željama stvaraju u sebi i oko sebe haos. Mudre su reči našeg naroda kada kaže: „Možeš raditi šta hoćeš i kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš“. I još: „I dobro delo u zlim rukama postaje zlo“.
Ovde, na zemlji, ljudi treba da se potrude da ne primaju predlog duhova zlobe. Sveti Oci govore da treba dobro da pazimo, da budemo na straži, da znamo kako je svaka misao koja nam remeti unutrašnji mir od pakla upućena. I taj predlog da ne primamo, da ga odbacimo odmah! Ako se saglasimo i počnemo da besedimo sa njim, uplitaće nas u mreže paklene. Od te jedne misli paklene naroje se mnoge i tek posle čovek vidi kuda je zašao i šta učinio. Jedno zlo na drugo se nadoveže, pa posle kad dođe sebi čovek kaže: „Šta mi je to trebalo, bio sam miran, tih, i odjednom se sve pokvarilo“. A pokvarilo se zato što nismo stražili.
Sveti Jovan Zlatoust uči da svako zlo potiče od nas samih, pa tek onda od đavola. Ako držimo um svoj budnim i srce svoje čvrsto u veri, đavo nema pristupa u nama. Đavo samo izlazi u susret našim sopstvenim zlim pomislima. Kada smo zavidljivi, gnevni, mrzimo nekog i to često ili duže vremena, mi sami otvaramo prozor svoga bića za đavola. On dalje hrani ove grehe i mi se onda od njih ne oslobađamo lako. Nekad tako ogreznemo u neki greh da on postaje naša druga priroda i tada nas samo Bog može spasiti, i od nas samih i od đavola.
Ne treba učestvovati u zlu ali treba pomoći onome ko je u nevolji. Treba mnogo reči da se upotrebi da bi se čovek oslobodio od negativnih misli. Neko mu pokvari raspoloženje i ne može ništa. Dođe drugi rođeni, nešto mu priča i ništa, dođe treći, četvrti, peti, šesti, tek kada neko dete bezazleno dođe kod njega i zagrli ga, on dobije od deteta utehu. Dete ne pravi razliku da li je dobar ili nije, njemu su svi dobri, dete je puno blagodati. On od deteta dobije blagodat božju i oslobodi se depresije.
Bog je ljubav, on je život i ne odvaja se od nas i ako smo mi nevaljašni i pokvareni, mi se često puta bavimo zlim mislima i to tako traje godinama a Gospod neće da nam remeti našu slobodnu volju. On očekuje da se sami opredelimo prema dobru i odbacimo zlo od sebe, a ako zadržimo mnogo zla, često puta dođe do sazrevanja, vidimo da ono što smo mislili bližnjima ono se nama dešava, zlo ono u nama koje je godinama trajalo došlo do ploda i eto posle nama nevolje umesto da se otreznimo, da se oslobodimo, mi još više tako padamo. Malobrojne su na Zemlji one duše smirene i krotke koje više govore svojim životom nego rečima, životom se više govori nego li rečima.
Sveti Oci kažu: „Ako mi sami nećemo da se trudimo da se smirimo, Gospod neće da prestane da nas smirava“. Da nas uvek neko sa strane prognevi, da nas dovede u gnevno stanje, sve dotle dok se izvežbamo da čuvamo svoj unutrašnji mir i ako nas neko gnevi. Postane posle duša smirena i krotka, sa puno razumevanja života prolazi kroz ovaj svet, pa ljudi posle posmatraju i kažu nam čoveče kakav si ti bio prgav, pa hoćeš sve u redu da ti bude a sad si nekako postao flegma, sve ti ravno. Nije to ravnodušnost nego je to pobeda zla. Gospod je dao snagu da se mirom pobedi zlo. Dok smo ovde u telu, valja nam sve to Božanskom snagom pobediti. To Gospod i traži od nas, da sa razumevanjem odbacimo zlo i da se okrenemo svojim srcem Njemu.
Преподобни Јустин Ћелијски
Наш земаљски свет је обиталиште духова, разноврсних и многих. За хришћанско сазнање он је просто пребивалиште, кушалиште духова. И врло је тешко снаћи се. Јер разликовање духова у исто време је и дар Светога Духа и подвиг човеков. То је читава посебна наука. Дух Свети даје човеку дар — „да разликује духове“. И то даје за веру и остале свете врлине, које сачињавају један недељив еванђелски подвиг. Тај подвиг је истовремено и дело благодати Божје и дело слободног труда човековог. Он дуго траје и постепено се усавршава. И само савршени подвижници имају дар за разликовање духова, за јасно знање и сагледање добра и зла у њиховој суштини и бескрајно сложеним пројавама. Зато духоносни апостол благовести: Савршених је тврда храна, који имају осећања — чула,чувства другим вежбањем обучена —уεуημναόμκνα (= извежбана) за разликовање добра и зла]
То значи: способност за разликовање добра и зла, добрих и злих духова стиче се духовним вежбањем, духовном „гимнастиком“, духовним подвигом. То је, пре свега, благодатно-врлинска пракса; њоме се постиже благодатна богочовечанска мудрост која једина и уме да се правилно снађе у човечанском свету духова, и да тачно разликује духове јесу ли од Бога или нису. Зато свети Богослов са много љубави и бриге саветује хришћанима: Љубљени, не верујте свакоме духу него кушајте духове —δοκιμάζετε τά πvεύμιατα (= пробајте духове) јесу ли од Бога, јер многи лажни пророци изиђоше на свет. — Благодатно-врлинским подвизима извежбана чула, и она унутрашња и она спољашња, могу са сигурношћу одредити је ли неки дух од Бога или није. Τά αισθητήρια се вежбају помоћу свих благодатних еванђелских врлина, као што су: молитва, пост, смиреност, љубав и остале свете врлине. Неизвежбана, необлагодаћена, неоврлињена чула лако заведу и саблазне и упропасте лажни пророци и учитељи.
У ствари, сви се духови своде на две врсте: на оне од Бога и оне од ђавола. Од Бога су они који верују, признају, исповедају да је Исус — оваплоћени Бог Логос, Господ и Спаситељ; а од ђавола су они који то не верују, не признају, не исповедају. Ђаволова философија је сва у овоме: не признати Бога у свету; не признавати Његово присуство у свету; не признавати Његово оваплоћење у свету; тврдити и проповедати: Нема Бога ни у свету ни у човеку; нема Бога ни у Богочовеку; бесмислица је веровати да се Бог оваплотио у човека, и да може живети у њему; човек је биће у коме нема ни Бога, нити ишта Божјег, бесмртног, вечног; човек је сав пролазан, сав смртан; по свему он припада животињском свету, и скоро се ни по чему не разликује од животиња. Зато је и природно да живи као животиње, које су му једини законити претци и прапретци и природна сабраћа.
Таква је у ствари и философија Антихриста, који по сваку цену xoћe да замени Христа, да заузме Његово место у свету и у човеку. Свети Богослов јасно исказује ту истину. По овоме познајете Духа Божјега: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. Α сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је Антихристов. за кога чусте да ће доћи, и сад је већ на свету. — „Сваки дух“: дух може бити личност, или учење, или идеја, или мисао. Свако учење, свака личност, свака идеја, свака мисао, свака философија, свака култура, свака наука, која не признаје да је Исус — Бог и Спаситељ, оваплоћени Бог, Богочовек, води порекло од Антихриста, антихристовска је. Α таквих је и личности, и учења, и идеја било од саме појаве Христове у свету. Зато свети Тајновидац н вели за Антихриста: „и сада је у свету“. Исто тако, сваки човек, свака идеја у свету која одриче Цркву Христову — тело Xpистовo, од Антихриста је. Сваке антихришћанске идеологије творац је Антихрист, посредно или непосредно. У ствари, све се идеологије могу свести на две врсте: оне за Христа и оне за Антихриста. И човек је у овом свету да реши један проблем = свепроблем: да ли је за Христа или против Христа? И сваки човек, хтео или не, само тај проблем и решава. На крају свих крајева: он je или христољубац или христоборац; или христопоклоник или христохулитељ. Ова је истина нарочито јасна када човек погледа и себе сагледа са ивице гроба.
Свештеник Димитрије Беженар
Како се правилно односити према јављањима и „појавама“
(Поводом филма „Сусрет са вечношћу“)
„Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитуте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет.“
(1 Јн. 4,1)
У наше време лажна чудеса и лажне сензације се међу нецрквеним људима користе са небивалом тражњом. На велику жалост, слична узбуђеност око нових „виђења“ или „откровења“ види се и међу православнима. У вези са тим, пастири Цркве све чешће долазе у ситуацију да упозоравају верне од саблазни „посебног служења“. Добро је познато да они који траже спасење ходе путем покајања, а да они који траже духовна „усхићења“, нова „виђења“ и „откровења“ лако заглибљују у лажну духовност и упадају у прелест.
Ево како о томе говори Преподобни Макарије Велики: „Љубитељ врлине мора веома да се брине о стицању расуђивања, да би у потпуности могао да разликује добро од зла, да би могао да испитује и позна различите демонске замке, које сатана има обичај да подмеће уму под видом добрих предлога. Корисно је увек бити опрезан да би се избегле опасне последице. Не предај се по лакомислености брзо предлозима духова, иако би то били и Ангели Небески, већ пребивај непоколебив, подвргавајући све најпажљивијем испитивању и онда, када видиш нешто као истинско добро, прими, а што се покаже злим, одбаци.“ (Прп. Макарий Великий. „Духовные беседы“. Слово IV, гл. 13). Навешћемо изреку још једног Оца Цркве, Преподобног Григорија Синаита. „Никако не примај, ако видиш, било шта чулом или умом, ван или унутар себе, била то слика Христа или Ангела, или неког светитеља, или ако се у уму узмашта или изобрази светлост; јер и самом уму је по природи својствено маштање и он лако саставља слике, које жели, што је уобичајено код оних који не пазе на себе строго, чиме они себи наносе штету. Човеку је неопходно доста расуђивања, да би стекао разликовање добра и зла. Не предај се брзо и лако појавама, већ буди опрезан, задржавајући добро након многог испитивања, а лукаво одбацуј; јер си обавезан да испитујеш и расуђујеш, и тада већ да верујеш (ономе што се покаже достојним вере). Знај да су дејства благодати јасна. Њих ђаво не може дати, иако се и претвара; не може да да ни кротост, ни тишину, ни смирење, не гаси сласти и страсти, све то је – деловање благодати. Дејства сатане су надменост, гордо умовање, страхови и сваки вид злобе. Од деловања (на твоју душу) можеш да познаш да ли је светлост која сија у твојој души, од Бога или од сатане.“ („Главы зело полезные“ Прп. Григория Синаита. Цит. по Свт. Игнатию (Брянчанинову) „Слово о смерти“. Т. 3, с. 50-52).
Корисно је додати реченом, да Свети Оци не једном указују да је свака смутња или недоумица, која се јавља у души од додира са нечим „духовним“ поуздан знак деловања непријатеља. „Светлост, која настаје од демона, обраћа се на крају у таму. Шта год чуо, или помислио, или видео, и при томе се за длаку смути твоје срце – све то није од Бога.“ (Прп. Варсонофий Великий. Ответ на вопрос 59. Цит. по Свт. Игнатию (Брянчанинову)).
Георгије Манзаридис
(текст представља делове два поглавља уџбеника Хришћанска Етика II, човек и Бог, човек и ближњи, егзистенцијална и биоетичка становишта и перспективе)
Зло не постоји као онтолошко начело, већ се секундарно јавља напуштањем добра. напуштање пак добра претпоставља самовласно опредељење. Пошто постоје бића са самовласним опредељењем,напуштање добра и појава зла постају могући: „јер зло, осим у опредељењу, нема постојање по себи“.3) зло, дакле, премда је по себи непостојеће, задобија постојање у самовласним бићима, која напуштају добро. испочетка ни ђаво није био зао, већ је постао зао самовласним удаљавањем од Бога. Према томе, апсолутно зло не може да постоји. Речено исказује и изрека „нема зла без имало добра“. Само је добро апсолутно.
Нико не изабира зло као зло. изабира га зато што бива заведен или преварен од елемента добра који се неизбежно показује. Упркос томе, свако је дужан да сматра себе за „челника“ зла које постоји у њему самом. Побеђујући зло које види у себи, човек побеђује зло у корену. такође се и такозвано друштвено зло темељи на човековој личности. не постоји здраво друштво са болесним личностима. нити се друштво лечи када личности које га чине остају болесне. Самољубље, које рађа сва људска зла, ствара и друштвени проблем. због њега људи постају „неприлагодљиви и непријемчиви и неспособни за саживот“. Када се самољубље личности стави по страни, онда се
аутоматски ограничава друштвено зло.
Искуство сведочи да човек лако примећује зло у другима или генерално у друштву, док зло које се гнезди у њему самом тешко препознаје. зато лако указује и жигоше страсти и зло код других личности, или друштвено зло, док исто то код себе тешко чини. Човек је дужан да осети личну одговорност због присуства зла у свету и да се против њега бори.(„Немој пак да примећујеш зло споља, нити сматрај природу првобитним злом; него да свако препозна себе као челника зла које у себи носи“. Василије Велики) . Зло, уосталом, не постоји, а да га на неки начин свако нема у себи. најпотпунија победа над злом збива се покоравањем зла добру. Свако друго суочавање са њим не креће се добрим путем. Пребацивање одговорности за зло на друге представља најтежу грешку, која суштински представља понављање адамовог грех.
Непрестана и свеобухватна будност у покретима ума и срца обично се у светоотачким списима карактерише као трезвеност (=νήψη).Та реч, која потиче од глагола прати (=νήβω, умивати се), значи самоконтролу и духовно бдење. трезвеност се, посебно овде, као свеукупно етичко бдење, не ограничава на поље делања, већ се простире и на поље видљивог неделања у људском животу. Методичним вежбањем у трезвености и помоћу Божијом човек се ослобађа од својих острашћених дела и поимања, задобија чистоту срца и богопознање.
Људски ум није у стању да разликује добро од зла; замаскирано зло га лако и готово увек обмане. И то је сасвим природно: људски ум је млад, а зло које га напада помислима, има више од седам хиљада година искуства у лукавству и лову на људске душе. Разликовати добро од зла, то припада срцу – то је његово дело. Али опет, потребно је време и непоколебљиво држање јеванђелских заповести, како би срце стекло истанчаност укуса за разликовање неразблаженог вина од његове имитације. Да је разликовање добра и зла дело срца, и да срце не стиче одједном способност да савршава то своје дело – и о једном и о другом посведочио је апостол: Јака храна је за савршене – вели он – чија су чула навиком извежбана за разликовање добра и зла (Јевр. 5,14). Стога, докле год срце не стекне навику да разликује добро од зла, веома је користан опитни савет ближњега – васпитаника Источне Цркве, једине свете, једине истинске – онога ко је у покорности њој тражио и нашао блажену слободу. «Од послушања – рекао је свети Јован Лествичник – рађа се истинско смирење; од смирења – истинско духовно расуђивање, или разум». Дакле, изван непоколебљивог послушања Цркви нема ни истинског смирења, ни истинског разума; тамо је пространа област – мрачно царство лажи и самообмане коју лаж производи. Добро се од зла разликује по многим обележјима, која се препознају у мери духовног напредовања.
Потребно је веома узнапредовати у добру, да би се духовним осећајем срца одмах препознало зло када се приближи, ма како било прикривено и замаскирано, и да се са храбром одлучношћу одмах одбаци. Чувај се мрежа разапетих изван и унутар човека, и на сваки начин прикривених сличношћу са правдом, али препознатљивих по томе што души одузимају мир.
Приликом изучавања јеванђелских заповести и након њиховог изучавања неопходно је да веома пажљиво пратимо жеље и склоности срца. Уз строгу пажњу постаје могуће да просуђујемо о својим жељама и склоностима. Услед навике и страха Божијег то просуђивање претвара се у природно занимање. Потребно је да буде одбачена не само свака жеља и склоност која је очигледно противна јеванђелским заповестима, него и свака жеља и склоност која нарушавају мир срца. Све што потиче од Божанске воље, по опитном учењу светих отаца, праћено је светим миром; напротив, све што је праћено узнемирењем има за узрок грех, иако споља делује као најузвишеније добро.
Свети Владика Николај Велимировић
Беседа о постепености у духовном развићу
Тврда је храна савршенијех,
који имају осјећања дугијем учењем обучена
за разликовање добра и зла (Јевр. 5, 13—14)
Они који се хране млечном храном чулног расуђивања не могу лако разликовати добро од зла. Они обично долазе до закључка да су све вере од подједнаке вредности; да је грех неопходна сенка врлине; да је зло уопште неминован пратилац добра. До оваквих погрешних закључака не може доћи прави хришћанин. Јер прави је хришћанин зрео човек, који се не храни млечном храном, који је неповерљив према чулима, који много финије расуђује и прави финије разлике међу вредностима свега онога што јесте и што бива.
Хришћанину су, истина, дати јасни упути Откровењем Божјим за разликовање добра и зла, но њему је ипак потребно дуго и трудно учење, да би као савршен могао у сваком даном случају знати шта је добро а шта зло. То његово знање треба да пређе у осећање, да би било поуздано и непогрешно. И добро и зло желе да се косну срца човечјег. Зато човек треба да је извежбан, да осећањем у срцу одмах позна шта му се приближује, онако исто као што се језиком одмах осети слано и неслано, слатко и горко.
Трудимо се, браћо, сваки дан и сваки час, да изоштримо срце своје да би могло разликовати увек добро и зло. Све оно што нам се догађа, ставља нам питање: шта је добро, а шта зло? Управо све што нам се догађа, догађа нам се само зато да бисмо ми могли уочити шта је добро, и определити се за добро. И по сто пута на дан стављамо се ми на таква кушања. Ко има очи да види, нека види.
О Господе човекољубиви, загреј срце наше добром које је од Тебе. И умудри нас, Господе, за разликовање добра од зла. И укрепи нас, Владико, да увек можемо пригрлити добро а одбацити зло, ради славе Твоје, човекољупче, и ради спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Божићна посланица Његове Светости Патријарха Московског и целе Руси Кирила 2012
Данашњег човека покушавају да убеде да је он и само он мерило истине, да свако има своју истину и да свако сам одређује шта је добро, а шта – зло. Божанску Истину, и на тој Истини засновано разликовање добра од зла, покушавају да замене моралном равнодушношћу и сведозвољеношћу, које уништавају душе људи и лишавају их вечног живота. Ако природне катастрофе и војна дејства у рушевине претварају спољашњу страну нашег живота, онда морални ралативизам разједа савест човекову, чини га духовним инвалидом, искривљује Божје законе живота и нарушава везу божјих створења са Творцем.
Преваре и саблазни земаљског благостања важно је да научимо да распознајемо у нашим штетним навикама, у користољубивим наумима, у рекламним мамцима, забавним и политичким текстовима. Важно је да увек слушамо глас своје савести који нас упозорава на опасност од греха, да смо у стању да усклађујемо своја дејства са Јеванђељским заветима.
Сада, као и увек, сваки хришћанин је позван да се потврђује својим свакодневним поступцима вредност праведног начина живота, да се свесно супротставља моралном релативизму и култу брзог богаћења.
udicazasrce 