Ингеборг Бахман – ВОДЕНА ВИЛА ОДЛАЗИ (Књига САН О ПЛАВОЈ СВЕТЛОСТИ)

Мушкарци. Ви чудовишта!
Ви чудовишта с именом Ханс! Тим именом које никако да заборавим….
Да, научила сам ту логику да се неко мора звати Ханс, да се сви ви тако зовете, и овај и онај, а опет само један. Увек је само један тај, који носи то име, које не могу да заборавим, и ако вас све и заборавим, ако вас баш потпуно заборавим, као што сам вас све потпуно волела. И кад многе велике воде-кише, реке, мора – давно већ исперу и однесу ваше пољупце и ваше семе, и тада ће то име остати, да се под водом размножава, јер не могу престати да га зовем: Ханс, Ханс…
Нисам вам родила децу, јер нисам знала ни за каква питања, ни за какав захтев, ни за какав опрез, намеру, ни за какву будућност и нисам знала како се заузима место у туђем животу. Није ми било потребно никакво издржавање, никакво уверавање и осигурање, једино ваздух, ноћни ваздух, ваздух с обале, ваздух с границе, да бих опет могла да повратим дах за нове речи, нове пољупце, за једно непрекидно признавање: Да. Да. То кад бих признала, била сам осуђена да волим; кад сам се једног дана љубави ослободила, морала сам натраг у воду, у тај елемент у коме нико не гради себи гнездо, не навлачи кров преко греда, не покрива се крилом од платна. Нигде не бити, нигде не остати. Ронити, мировати, кретати се без утрошка снаге – и једног дана се сетити, опет изронити, ићи преко пропланка, угледати њега и рећи: „Ханс“. Почети одакле се почиње:
„Добро вече.“
„Добро вече.“
„Колико је далек пут до тебе?“
„Далек је, далек.“
„А далек је и до мене.“
Увек понављати исту грешку, грешку која ти је урођена. И шта онда помаже што си окупана свим водама, водама Дунава и Рајне, водама Тибра и Нила, светлим водама ледених мора, мастиљавим водама пучине и чудесних вирова? Жестоке жене мушкараца оштре своје језике и севају очима, благе жене мушкараца пуштају у тишини неколико суза, и оне ће исто тако постићи свој циљ. Али мушкарци на то ћуте. Поузданом руком гладе своје жене, своју децу по коси, отварају новине, прегледају рачуне и навијају гласно радио, а ипак, изнад свега тога, чују звук из шкољке, фанфару ветра, и онда, још једанпут, касније, кад је у кућама мрак, потајно устају, отварају врата, ослушкују низ ходник, у башти, низ алеје, и сад сасвим јасно чују: тај болни звук, тај позив издалека, ту аветињску музику. Дођи! Дођи! Само једном дођи!
Ви чудовишта с вашим женама!
Зар ниси рекао: То је пакао, и зашто остајем крај ње, то нико неће разумети. Зар ниси рекао: Моја жена, да, она је изванредан човек, да, ја сам јој поребан, не би знала како да без мене живи? – Зар то ниси рекао! И зар се ниси насмејао и у обести својој рекао: Немој то схватити озбиљно, такве ствари немој никада сватати озбиљно. Зар ниси рекао: Нека увек буде тако, оно друго нека престане да постоји, оно више не важи! Ви чудовишта, с вашим речима, ви који тражите речи жена, да вам ништа не би недостајало, да би свака ствар била на свом месту. Ви кји од жена чините своје љубавнице и жене, жене за један дан, жене за викенд, жене за цео живот, који од себе чините њихове мужеве. (Можда због тога вреди пробудити се!). Ви са својом љубомором на ваше жене, са својим надменим разумевањем и својом тиранијом, ви који код својих жена тражите заштиту, ви са вашим кућним буџетом и вашим заједничким плановима пред лаку ноћ, тим охрабривањима, тим начинима да останете у праву пред осталима, оним напољу, ви с вашим беспомоћним, а зналачким, беспомоћним и расејаним загрљајима.
………..
Издајице! Кад вам више ништа није помагало, онда вам је помогла поруга. Онда би изненада знали шта вам је на мени било сумњиво, вода и вео и оно што се не зна шта је. Онда сам изненада ја постала опасност коју сте правовремено препознали, и тада бисте ме проклели, за трен ока би се за све покајали. Кајали сте се на црквеним клупама, пред вашим женама, вашом децом, вашом јавношћу. Пред вашим великим инстанцама сте били тако храбри што се кајете јер сте били са мном, да учврстите све оно што је у вама постало несигурно: били се на сигруном. Брзо сте подигли олтаре и принели ме на жртву. Да ли вам је пријала моја крв? Да ли је имала мало укус коутин крви и кври белог кита? Укус њихове бесловесности?
Благо вама! Много вас воле и много вам опраштају. Али не заборавите да сте ме ви позвали да дођем на свет, да сте ме сањали, мене која сам друкчија, нешто друго, што је од вашег духа, а не од вашег лика, непознату жену која на вешим венчањима пева жалопојку, која стиже мокрих ногу и од чијег пољупца се плашите да ћете умрети, онако како желите да умрете и како никада више нећете умрети: ван сваког реда, и највишим духом понети и прожети.
Зашто да то не изговорим, да вам не покажем колико заслужујете презир, пре него што одем.
Ионако идем.
…..
Али не могу да одем овако. Дозволите ми зато да опет кажем нешто добро, да се не раздовојимо тако. Да се ништа не раздвоји………
У вашим тромим телима би требало похвалити вашу нежност. Нешто изузетно нежно појављује се у вама кад учините неку услугу, када поступате благо. Много нежнија од сваке нежности ваших жена ваша је нежност када дајете своју реч и неког слушате и разумете га. Ваша тешка тела седе ту, али сте ви без икакве тежине и један тужни поглед, један ваш осмех могу да буду такви да чак и неизмерна сумња ваших пријатеља остаје на тренутак изилшна.
Хвалити ваља ваше руке кад у њих узимате ствари ломљиве, чувате их и одржавате, и када носите терет и тешке ствари склањате с пута. И добро је када лечите тела људи и животиња, с пуно опреза уклањате из света бол…..
За дивљење је и када се надвијате над моторе и машине, правите их и разумете и објашњавате све док, од толиких објашњења, од њих опет не постане тајна. Зар ниси рекао да је то тај принцип и она сила? Зар то није јасно и лепо реченео? Нико никада неће моћи да тако говори о струјама и силама, магнетима и механици и о језгрима свих ствари…….
Никада над предметима није било толико чаролије као кад си ти говорио, и никада речи нису биле тако надмоћне. Кроз тебе би се и језик уздигао, залутао или постао моћан. Све си постизао речима и реченицама, с њима си се споразумевао или их мењао, давао стварима нова имена; и предмети, што не разумеју ни парне ни непарне речи, од тога су се готово покренули.
Ах, нико није умео тако добро да свира, ви чудовишта! Све игре сте изумели, игре с бројевима и игре с речима, игре сна и игре љубави.
Неће више бити пропланака. Ти, друкчији од осталих. ..
И сада неко горе хода и мрзи воду и мрзи зелено и не разуме, никада неће разумети. Као што ни ја никада нисам разумела. …
vodena1
Advertisements

Наима ал Сид – ГУБИТАК (Књига САН О ПЛАВОЈ СВЕТЛОСТИ)

Полумрачни салон. Два гола тела под покривачем. Само их милиметри раздвајају. Била је мало узбуђена, али се није трудила да се ослободи тог осећања, већ је само примећивала како се са сваким комадом скинуте одеће појављују нови делови њихових тела. У очима им се назире некаква будућа црна слутња. На таваници шара црних нити. Зидове прекриле полице књига, преко којих је пала дугогодишња прашина. Окренула је лице од разбацаних делова своје одеће по поду собе. Он се покренуо под њеним погледом, извукао је голу руку испод покривача, узео цигарету и запалио је. Прошетао је својим рукама….њена рука је у његовој. Лице јој је нешто тамније него на почетку. Не жели да пропусти ниједан тренутак који треба да дође. Њена шака је заробљена у његовој. Угасио је цигарету. Сви тренуци због којих су стрепели сада су били њихови. Да ли је дошао час велике побуне?

Тело јој је било немоћно, ребра само што нису пукла. Рам који их је повезивао сада је пробијен бујицом предигравања. Какав им сада празник следи? Њена женственост изгледа као цвет чији су корени у земљи и на небу. Жели да се потпуно преда. Љубавно ју је пригрлио, и шапнуо: Волим те…чаробан си, крепка…

g1

Као и сви љубавници – били су истовремено и мртви и живи. Соба је личила на њих. Њихова прозрачност била је запањујућа, носила је у себи године тешких суша. Њој се чинило као да има неколико живота у себи. Загрљај и бол који расту. Дуга река којом треба да прођу. Лагуми прошлости. Свега желе да се ослободе.

Друштво ју је научило да је последњи онај који преживи. Али је нико није научио да је он тај што је жив, а да њој преостају јад, очај, усамљеност, оговарања и препричавања. Све јој то дроби главу за коју се ухватила и прошаптала: Волим те. Волим те…

Ако би сада неко кренуо да копа по њеном сећању, нашао би у њему трупло другог. Другог. Када га се сети, добије жељу да га ошамари. Оне последње ноћи док јој је говорио „волим те“. ……

g2

…………….

У грудима јој вулкан страха. Ипак је путовање с њим показало колико њена храброст може бити неочекивано велика: у неколико секунди све је завршено. У току тих неколико секунди учинилојој се да се с њом љуља и таваница. Душа јој ишчезава с неизмерном радошћу, али растанак стиже. Увек ће ићи по ивици спокојства. Зашто?

Хватамо се у замке а не желимо да поправимо себе.

Немоћан, опружио се без речи. Упалио је цигарету. Уста су јој сува. Тело као да је са свих страна обавијено проклетством. Тихо га љуби. Лагано устаје. Притиска електрични прекидач. Соба је осветљена. Овлаш рукком прелази преко косе и хотро скупља своју одећу. Поплава светог ћутања меша се са дивним сновима, чини од ње слабачко створење. Приближио јој се, загрлио рукама, притиснуо, згазио њено тело и шануо у јамицу плећа: Ти си мој рај…волим те.

Гледа га у очи и ћутећи показује на њега. Тихо га љуби, пољуби и изађе. Зачас се нашла на улици која води ка њеној кући. Његов звиждук јој је још у ушима. Његов лик је укопан у зидове њеног сећања. Иде. Изгубљена тачка на географији постојања. Трупло оног другог на свакој кривини, на сваком завоју, као хиљаде каменова који се сручују по њима. Када, када је час велике кушње?

g10

 

 

Кнут Хамсун – ПРСТЕН (Књига САН О ПЛАВОЈ СВЕТЛОСТИ)

Видео сам једном у неком друштву једну  младу заљубљену девојку.Њене очи биле су дубоко плаве и зрачне, и она није могла да сакрије своја осећања. Кога је волела?

Младог господина тамо поред прозора, сина домаћиновог, човека у униформи и са лавовским гласом. Ах, Боже, како су миловале њене очи младог човека и како је немирно седела на својој столици!

Када смо се враћали ноћу кући, рекох, јер сам је тако добро познавао:

„Како је ведро и дивно време! Јеси ли се ноћас забављала?“

И да бих претекао њену жељу, скидох са прста свој веренички прстен и продужих:

„Гле, твој прстен ми је постао сувише узан, жуљи ме. Како би било да га даш на проширење?“

Она испружи руку и прошапта: „Дај ми га, он ће се већ проширити.“

И ја јој дадох прстен.

Prsten1

* * *

Месец дана доцније сретох је опет. Хтео сам да питам за прстен; али, опет, нисам. Није хитно, помислих, подај јој још времена. У том се она загледа дуж улице и рече:

„Да, збиља…прстен. Имала сам недаћу с њиме. Негде сам га затурила, или чак и изгубила.“

Затим причека да види шта ћу ја на то рећи.

„Љутиш ли се на мене због тога?“ упита немирно.

„Не“, одговорих.

Ах, Боже, како је лако продужила пут, кад је видела да се нисам због тога наљутио.

Prsten2

***

Потом прође читава година. Опет дођох у тај крај и шетах једне вечери једним мени познатим, веома познатим путем. Кад, ето ње, где ми излази у сусрет, очи су јој још трипут плавље и трипут зрачније. Али, уста су јој постала тако велика и тако бледа.

„Ево твога прстена“, рече, „твог вереничког прстена. Нашла сам га, драги, и дала сам га да се прошири. Сад те неће више жуљити.“

Погледах остављену жену и њена велика, бледа уста. А и прстен разгледах.

„Ах!“ рекох и поклоних се дубоко, „ми немамо са овим прстеном среће! Сад је опет преширок!“

Prsten3

 

 

 

 

Франц Кафка (3. јул 1883 – 3. јун 1924)- МАНДАТ (из заоставштине)

delfi_mandat_franc_kafka

АУТОБИОГРАФСКИ ЗАПИСИ

Х.227-232 (највероватније почетак 1916)

Сваки човек је особен, па је на основу своје особености позван да делује; не – он мора да је воли. Моје искуство је да су и у школи и код куће радили на брисању особености. Тиме је олакшан посао васпитања, а и детету живот.

Х.232-1

Истицање особености – очајање.

Х.232-2

Никада нисам научио правило.

Х.233-1

Стремљење ка нивелацији. Рекох: „Није тако страшно, сви су такви“; но тиме сам само погоршао ствар.

Нужност грешака у мом васпитању; ни ја не бих знао како да то урадим другачије.

Х.233-2

Могао сам да умрем, али нисам могао да трпим болове; покушвајући да их избегнем, само сам их увећао. Могао сам да прихватим смрт, но не и патњу, јер ми је недостајала душевна покретљивост. То је као кад је све већ спаковано, затегнути каишеви изнова бивају болно затезани, а путовање ипак не уследи. Најгори су несмртоносни болови.

Х.62

Понекад верујем да ћу се за све прошле и будуће грехе искупити боловима у костим акад се увече иличак ујутру враћам кући из ноћне смене у фабрици машина. Немам довољно снаге за тај посао; то одавно знам, али пак ништа не мењам.

(Од почетка рата па до септембра 1917. године, Кафка је често морао да замењује свог мобилисаног зета, мужа сестре Валерије)

kafka_i_siostry

Колаж: Франц Кафка и његове сестре :  Gabriele („Ellie“) (1889. – 1944.),  Ottilie („Ottla“) (1892. – 1943.) и Valerie („Valli“) (1890. – 1944.)

Х.63  – 19.фебруар 1917.

У тешким чизмама које сам данас обуо по први пут (биле су првобитно намењене за војну обавезу) крије се неки други човек.

(Кафка је у неколико наврата покушао да се добровољно пријави за одлазак у војску, али је био одбијен због хронично лошег здравственог стања)

Х.70-1 – 18. октобар 1917.

Страх од ноћи. Страх од неноћи.

Х.80 – 25. октобар 1917

Тужан, нервозан, не осећам се добро физички, страх од Прага, у кревету.

(Након што је 4.9.1917. откривено да болује од туберкулозе, Кафка 6.9. узима тромесечно одсуство и 12.9. одлази код своје најмлађе сестре Отилије у село Цирау (северозападна Чешка), где остаје све до краја априла 1918. Кафка је морао да повремено одлази у Праг како би продужио одсуство)

Х.97-1 – 25, 26, 27. децембар 1917.

Ф.(елисин) одлазак. Плач. Све тешко,погрешно, а ипак добро.

(Крајем децембра 1917. Кафка одлази за Праг. 25.12. по други пут раскида веридбу са Фелисом Бауер; 6.1.1918. враћа се у Цирау –  Kafkina devojka Felisa Bauer. Kafka je Felisu upoznao preko prijatelja Maksa Broda u Berlinu 1912. Kada su se posle pet godina dopisivanja odlučili na venčanje, pisac je izjavio: „Osećao sam se kao zatvorenik“. On se užasavao društva. „Činilo mu se, pričao je Keneti, da je Felisa nastupila u ulozi tužioca koji je optuženom pokazao pisma i pročitao sve ono što ga je okrivljivalo za ‘zločin’. On se nije branio, samo je sve strpljivo slušao ne izustivši ni reč. .Tako je veridba bila prekinuta, a u svom ‘Dnevniku’ Kafka je neprestano podsećao na suđenje, sud i nekoliko sedmica posle toga počeo je da piše roman ‘Proces’. Bilo je to vreme pre izbijanja Prvog svetskog rata. Verujem da postoji veza između oba događaja, veridbe, ‘suđenja’ i početka rata. Prvo poglavlje ‘Hapšenje’, jeste zvanično veridba, a poslednje poglavlje ‘Pogubljenje’, u stvari je ono suđenje“, zaključuje veliki  engleski pesnik i esejista Elijas Kaneti, autor opsežne studije o piscu,u Londonu 1971.
Kafka je svoju vjeridbu dozivio kao gubljene slobode.Smatrao je da Felisa  nece imati razumijevanje za njegovo knjizevno stvaranje. Posle velike unutrasnje borbe odlucio se za raskid. Ali, poslije raskida je zabjelezio u svoj dnevnik:
”Sudiste u hotelu.Voznja fijakerom… Kod roditelja. Pojedinacne suze majcine. Izgovaram naucenu
lekciju. Otac shvata stvar sa svih strana. Dosao narocito zbog mene iz Malmea, putovao nocu, 
sedi u kosulji. Daju mi za pravo, protiv mene ne moze se reci nista, ili bar ne mnogo.
Paklen u svoj nevinosti.” 
Elias Kaneti, autor opsežne studije o piscu, tvrdi da su „tri najznačajnije žene u Kafkinom životu bile: Felis, Greta Bloh i Milena“ Dalje piše: „Ako se čitaju pisma koja je pisac u jednom danu pisao Greti i Felis, nema sumnje koju od njih dve više voli. Reči ljubavi u pismima Felisi imaju izveštačen i malo verovatan prizvuk, dok se u pismima Greti ljubavne izjave čitaju između redova.“Kafka se godinu dana, od oktobra 1913, do oktobra 1914, dopisivao sa Gretom Bloh, dvadeset jednogodišnjom prijateljicom svoje verenice Felis Bauer, berlinskom Jevrejkom, koja je radila kao stenograf i komercijalna sekretarica u Beču i bila posrednik između njega i Felis. Iz 85 preostalih pisama (Gretina pisma nikada nisu pronađena, mada se zna da ih je Kafka izvesno vreme čuvao), jasno se vidi da je između Kafke i Blohove vladao dvosmislen, ponekad grčevit odnos, verovatno intenzivniji od odnosa koji je pisac imao sa verenicom.
kafka_1917_verlobte_598326pBloch Grete-01 (1)
Franz Kafka et Felice Bauer(1887-1960), Juillet 1917  Grete Bloch, 1892, Berlin-1944, Aušvic 
 
Х.97-2 – 30. децембар 1917.

Не баш разочаран.

Х.107-1 – 31.јануар 1918.

Рад у башти, безизгледност. (Кафка је из терапеутских разлога често радио у башти, поготово на Пулмолошком институту у селу Троји код Прага.)

Х.112-2 – 9.фебруар 1918.

Безветрица неких дана, галама приспелих, како наши истрчавају из куће да их поздраве, ту и тамо истичу се заставе, хита се у подрум да би се донело вино, са неког прозора на калдрму пада ружа, нико не зна за стрпљење, чамци ударају о обалу док их у исто време држи стотину руку, страни мушкарци погледају унаоколо и пењу се у пуну светлост трга.

Х.118 – 23. фебруар 1918.

Ненаписано писмо. (Вероватно Фелиси Бауер)

Жена – можда још заоштреније изражено: брак – представник је живота са којим треба да се суочиш.

Х.120 – 25. фебруар 1918.

Није то ни лењост, ни зла воља, ни неспретност – премда има помало д свега тога, јер „гамад се излеже ни из чега“ – што чини да ми ништа не полази за руком, ако се уопште може говорити о неуспеху – ни породични живот, ни пријатељство, ни брак ни посао, ни књижевност – већ је у питању недостатак тла, ваздуха, заповести. Њих да створим, мој је задатак, но не како бих, рецимо, потом могао да надокнадим пропуштено, већ да не бих ништа пропустио, јер је задатак скоро сасвим другачији. То је чак најисконскији задатак, или је барем његов одсјај, као кад при успону на врх у проређеном ваздуху човек изненада може да ступи у сјај далеког сунца.

Х.131

Пут до човека поред мене за мене је превише дуг.

Х.131 ф.

У случају да ускоро умрем или да постанем потпуно неспособан за живот – та могућност је веома вероватна, јер сам протекле две ноћи јако искашљавао крв – могу да кажем да сам сам себе растргао. Ако би раније, у дивљим, али празним претњама, мој отац и рекао: Раскомадаћу те као рибу – но не би ме, у ствари, ни дотакао – сада се та претња остварује независно од њега. Свет – Ф.(елиса) је његов представник – и моје ја комадају, у нерешивом сукобу, моје тело.

Х.132

Ти, гавране, рекох, ти стари злослутниче, шта стално радиш на мом путу (?) Куд год да пођем, ти ту седиш и накострешиш оно мало перја. Заморно!

Да, рече он, шетајући преда мном тамо-амо, погнуте главе, као неки учитељ док предаје, тачно је; чак је већ и мени готово неугодно.

Х. 133-1

Шта год да ме извлачи испод два воденична камена која ме иначе мељу, то осећам, под претпоставком да собом не доноси превелик телесни бол, као благодет.

Х.133-2

Ништа ме не држи.

Врата и прозори отворени

терасе широке и празне.

Х.134

Све чега се дотакнем, распада се.

Х.137 ф.

Све док сам био здрав, нико се није бринуо за мене. То ми је у суштини и одговарало; нећу да се сада накнадно јадам због тога, само хоћу да подвучем разлику. Чим сам се разболео, почеле су посете болеснику, оне се ређају готово без паузе и нису престале до дана данашњег.

Х.153

Стојим на пустом комаду тла. Зашто нисам стављен у бољу земљу, не знам. Зар нисам вредан тога? То се не може рећи. Богатије од мене неће нигде избити ниједан жбун.

Х.237

За чим кукаш, напуштена душо? Зашто лебдиш око куће живота? Зашто не гледаш у даљину која ти припада, уместо што се овде бориш за нешто што ти је туђе? Боље жива голубица на крову него у руци полумртав врабац који се грчевито опире.

Х.252

Волим је, а не могу да разговарам са њом; вребам је – како је не бих срео.

(Односи се на Јулију Вохризек, коју је Кафка упознао почетком 1919. у Селезену код Либоха на Елби, где је у једном пансиону боравио од 30.11.1918. до марта 1919. У лето исте године веридба. Почетком новембра Кафка је требало да се ожени Јулијом, али до свадбе није дошло.)

Wohryzek Julie-02Јулија Вохризек, 1891, Праг – 1944, Аушвиц

Х.252 ф.

Волео сам једну девојку (односи се на Фелису Бауер), а и она је волела мене, али морао сам да је пустим.

Зашто?

Не знам. Као да је била окружена људима наоружаним копљима упереним споља. Кад год бих се приближио, наишао бих на њихове шиљке, повредио се и морао да устукнем. Много сам патио.

Зар девојка није била крива за то?

Сумњам; штавише, сигуран сам да није. Претходно поређење је непотпуно, јер и ја сам био окружен наоружаним људима чија су копља била уперена ка унутра, дакле и ка мени. Када бих покушао да се пробијем до девојке, прво бих се заплео у копља мојих наоружаних људи, па би већ ту моје напредовање било заустављено. Можда никада и нисам стигао до девојчиних чувара, а све и да сам допро, онда већ крварећи и без свести.

Да ли је девојка остала сама?

Није, други је допро до ње (Фелиса се удала марта месеца 1919), лако и неспутано. Изнурен од напора, ја сам то посматрао тако равнодушно као да сам ваздух кроз који су се при првом пољупцу њихова лица прислонила једно уз друго.

kafka2.300x300

Х.281

На Балзаковом штапу: Ломим све препреке.

На моме: Мене ломе све препреке.

Заједнички именитељ је „све“.

Х.303-1 – 16. септембар 1920

Понекад се чини овако: Имаш задатак, за његово извршење имаш онолико снаге колико је потребно (ни превише ни премало, мораш, додуше, да је штедиш, али не и да страхујеш за њу), остављено ти је довољно времена, имаш и вољу за рад. Где је онда препрека успешном извршењу стравичног задатка? Не троши време на тражење препреке, можда је и нема.

Х.303-2 – 17. септембар 1920.

Никада нисам био под притиском друге одговорности доли оне коју су ми наметали постојање, поглед, суд људи.

Х.303-3 – 21. септембар 1920.

Остаци похрањени.
Срећно опуштени удови
под балконом обасјаним месечином.
У пзадини нешто лишћа
црног као коса.

Х.303 ф. 15. септембар 1920.

То почиње тако што си, на њихово изненађење у свој уста хтео да уместо хране угураш онолико бодежа колико она могу да приме.

Х.330

Само једна реч. Само једна молба. Само један титрај ваздуха. Само један доказ да још живиш и чекаш. Не, не молба, само један дах, не дах, само спремност, не спремност, само једна мисао, ни мисао, само миран сан.

Х.332-1

Умем да пливам као и други, само што имам боље памћење, те нисам заборавио своју некадашњу неспособност да пливам. Будући, пак, да то нисам заборавио, способност да пливам ми уопште не помаже, па ипак незнам да пливам.

Х.332-2

Само још један мали украс на овај гроб. Зар он није већ довољно украшен? Да, али пошто ми ствари тако лако исклизну из руку…

kafka-u

Х.336

У мом случају могу се замислити три круга: унутрашњи круг А, потом Б,потом Ц. Срж А објашњава Б зашто овај човек мора да мучи самог себе и да не верује себи, зашто мора да се одрекне свега, зашто не сме да живи. (Зар, на пример, Диоген није у том смислу био тешко болестан? Ко од нас не би био срећан под Александровим блиставим погледом? Диоген га је, међутим, очајнички молио да му се склони са сунца. Тај случај је био уклет.) Делујућем човеку Ц више се не објашњава, њему Б само стравично заповеда; Ц дела под најтежим притиском, не више у страху него из увида – оно се узда, оно верује да је А све објаснило Б, те да је Б све тачно разумело.

Х.338-1

Чезнуо сам за прошлим временима,
чезнуо сам за садашњошћу,
чезнуо за будућношћу,
а са свом том чежњом умрећу
у стражарској кућици крај пута,
у усправном ковчегу, одвајкада
државној својини.
Живот сам провео
спречавајући себе да га не разбијем.
 

Х.338-2

Живот сам провео опирући се нагону да га прекратим.

Х.338 Ф.

Борим се; то нико не зна; неки слуте, што се не може избећи, али нико не зна. Обављам своје свакодневне дужности, можда би ми се могло замерити да сам расејан, но не и претерано расејан. Наравно, сви се боре, али ја се борим више него други. Већина људи се бори да спава, као што у сну махнеш да би одагнао неку визију; иступивши, ја се, пак, борим смишљено и брижљиво користећи сву своју снагу. Зашто сам иступио из масе која је, додуше, сама за себе бучна, а у овом погледу застрашујуће тиха? Зашто сам скренуо пажњу на себе? Зашто сам сада на црној листи непријатеља? Не знам. Другачији живот ми није изгледао вредан живљења. Такве људе историја ратовања назива ратничким природама. То ипак није тачно: ја се не надам победи, нити уживам у борби као таквој, већ у њој уживам само као у јединој ствари која се мора радити. Као таква, она ми пружа више задовољства него што сам у стварности способан да уживам, више него што могу да поконим; можда ћу и пропасти, но не услед борбе, већ због тог уживања.

Х.339-2

Зар се није довољно борио? Када је радио, био је већ изгубљен; знао је то и отворено би рекао себи: чим престанем да радим, бићу изгубљен. Да ли је, дакле, погрешио што је уопште почео да ради? Тешко.

Х.348

Имам јак чекић, али не могу да га користим јер му је дршка ужарена.

Х.349-1

Духовна пустиња. Лешеви каравана твојих ранијих и твојих познијих дана.

Х.393

Борба са зидом ћелије.

Нерешена.

piotr-dumala-movie-poster-for-franz-kafka

Херман Хесе – СРЕЋАН ЈЕ КО УМЕ ДА ВОЛИ

Љубав није зато ту да би нас усрећила, већ да би нам показала како можемо бити јаки у патњи и подношењу. Љубав се болује и што нас више боли то нам већу снагу даје.

***

ТАКО ПУТУЈУ ЗВЕЗДЕ

Тако путују звезде

несхваћене и увек исте!

И док се ми батргамо у ланцима својим,

ти све удаљенија блисташ.

 

Твој живот је само светлост!

Ако из мојих тмина

пружим према теби чежњиве руке,

ти се смешиш ал` ти ме не разумеш.

5323f10c1af49c96adb42c1e97466aef

 

***

Најчешће је судбина оног који воли да не може имати вољено биће само за себе. Може се господарити и таквом судбином ако ономе кога волимо не поклонимо сву страст и пажњу за коју је наша љубав способна, ако се посветимо и другим циљевима: раду, друштвеним обавезама, уметности. То је начин да се наша љубав не расипа узалуд и да има смисла. Пламен који гори у нашем срцу не припада само нама – он припада целом свету, припада човечанству и једно мучење ће се претворити у радост ако га ми правилно усмеримо.

Није срећа бити вољен. Свако воли себе, али волети другог, то је срећа.

***

Не желим да вам причам о својим љубавима. Једном сам имао љубавницу неколико месеци, други пут сам ухватио у лету неки пољубац, поглед или ноћ љубави, али када сам заиста волео, то је увек било несрећно. И ако боље размислим, патње једне љубави без наде, немир и несигурност и бесане ноћи, у суштини су били много лепши од свих срећних љубави, од свих малих успеха.

 

961b0b5f3699599b5e98bf42cfdc2771

 

 

ПЕСМА ЉУБЉЕНОЈ У ХЛАДНО ПРОЛЕЋЕ

Осам, девет, десет,

откуцава у хладном предворју.

Не бројим, слушам како пролазе сати.

 

Пролећу као снег кроз ветар,

као птице од снега беле.

Оне ме не радују,

они ме не боле,

али тада ниси поред мене.

***

Прошлост! Али нису најлепши били пољупци ни украдене вечерње шетње. Најлепша је била она снага коју је пробудила та љубав, она радосна жеља да живим, да се борим и да се бацим у ватру због ње. Моћи дати себе у замену за један тренутак, моћи жртвовати године за осмех једне жене, то је срећа.  И то нисам изгубио.

192_bartlett_steven_reflection

 

***

ЉУБАВ

Мој пријатељ, господин Томас Хепфнер, од свих људи које познајем има највише искуства у љубави. Или је бар има највише жена, добро је савладао вештине удварања и може се похвалити многим освајањима. Када ми прича о њима, осећам се ка ђак. Али понекад помислим да праву суштину љубави није схватио. Не верујем да је често проводио бесане ноћи плачући због жене коју воли. И мада је тачно да није имао ни разлога, и то му радо признајем, упркос својим успесима он није задовољан човек. Често делује помало меланхолично и некако помирен са судбином, угашен и тих, не бих рекао да је само засићен.

Слажем се, то су само претпоставке, можда погрешне. С нешто знања о психологији могу се написати књиге, али не и анализирати мушкарци; уосталом, ја нисма психолог. У сваком случају, понекад ми се чини да се мој пријатељ Томас вешто игра љубави само зато што није способан за љубав, која није игра, и да је меланхоличан управо зато што зна за тај свој недостатак и због њега пати. То су само претпоставке, можда погрешне.

Пажљиво сам наводио разговор на госођу Фостер, лепу младу жену од око тридесет година која је однедавно живела у нашем граду и о којој се причало да је имала много љубавника. Њен муж је за ову причу потпуно безначајан. Скоро сам сазнао да је мој пријатељ посећује.

„Дакле, та жена ме је заинтересовала. Због онога што се прича о њој, схваташ. Колико сам ја могао да закључим, имала је богату прошлост. …Дакле, упознали смо се и ја сам је посетио неколикко пута. У том тренутку није имала љубавника, није ми било тешко да то приметим. Муж је фигурица од порцелана. Почео сам да јој се приближавам. Некколико погледа преко стола, једна реч провучена у наздрављању чашом вина, један пољубац у руку, мало дужи. Она је све прихватала и чекала. Онда сам је посетио у време када сам знао да је сама и она ме је примила.

Сео са преко пута ње и одмах схватио да уобичајени методи не пролазе. Зато сам играо на све или ништа и једноставно јој рекао да сам заљубљен у њу и да јој стојим на располагању. Уследио је мање-више оваква разговор:

„Причајмо о нечем интересантнијем.“
„Ништа ме не интересује више од вас, госпођо. Дошао сам да вам то кажем. Ако вам досађује, отићи ћу.“
“ У реду, онда, шта желите од мене?“
„Љубав, госпођо!“
„Љубав! Ја вас једва познајем и не волим вас.“
„Видећете да се не шалим. Нудим вам све оно што јесам и што могу да учиним, а могу да учним много, ако је за вас.“
„Да, то сви кажу. Нема ничег новог у вашим изјавама љубави. Шта то можете ви да учините што би мене запаљило? Да заиста волите, учинили бисте то много раније.“
„Шта, на пример?“
„То би требало ви да знате. Могли сте да гладујете осам дана или да се убијете или бар да пишете поезију.“
„Ја нисам песник.“
„Зашто? Онај ко воли онако како једино треба волети постаје песник и херој због једног осмеха, због једног покрета, због једне речи оне коју воли. Ако његове песме и нису лепе, бар су ватрене и пуне љубави…“
„Имате право, госпођо. Ја нисам ни песник ни херој нити имам намеру да се убијем. Ако бих то и учинио, било би то само зато што моја њубав није тако снажна ни ватрена какву ви желите. Али зато ја имам малу предност у односу на тог идеалног љубавника: ја вас разумем.“
„Шта разумете?“
„Да желите исто што и ја. Ви не желите љубавника, ви желите да волите, да волите безумно и без остатка. А нисте за то способни.“
„Тако мислите?“
„Да, мислим. Ви тражите љубав као и ја. Зар није тако?“
„Можда.“
„Због тога ја нисам за вас и више вам нећу досађивати. Али можда бисте могли да ми пренего што одем кажете да ли сте бар једном упознали праву љубав?“
„Једном, можда. Кад је већ тако, могу и да вам испричам. Било је то пре три године. Први пут сам имала осећај да сам заиста вољена.“
„Могу ли да вас замолим да наставите?“
„Ако желите. Један човек је дошао, упознао ме и заволео. Али пошто сам била удата, није ми ништа рекао. Кад је видео да не волим мужа и да имам љубавника, предложио ми је да напустим мужа. То није било могуће и одтада је тај човек почео да се брине омени, да бди нада мном, да ме чува: постао је мој добар пријатељ и саветодавац. И када сам због њега напустила љубавника и реклада сам спремна да га прихватим, он ме је одбио и отишао. Више се није вратио. Тај човек ме је заиста волео; нико други осим њега.“
„Разумем.“
„Дакле, ви одлазите? Можда смо једно другом сувише тога рекли.“
„Збогом. Боље је да више не долазим.“

Мој пријатељ је заћутао. Мало касније је поново позвао келнера, плати рачун и изашао.

75e02cd6a22ad4ec61a68e6785f802c5

***

Разум и логика у животу не дају много разлога за радост, а ни за патњу. Ризикујемо да уништимо значај, живот и смисао наших „атмосфера“ ако их подредимо разуму. Љубав је најбољи пример за то. Ко је икада волео зато што је за то имао разлога или зато што је то желео? Не, љубав се болује ишто нас више боли то нам већу снагу даје.

***

Искуство нас уверава да ниједан однос, ниједно пријатељство, ниједно осећање не може опстати ако у њега не унесемо крв наше крви, љубав, заједништво, жртве и борбу. Свако зна и искусио је како је лако заљубити се и како је тешко и лепо искрено волети. Љубав, као и све праве вредности, не може да се купи. Кроз наше вене може да проструји задовољство, али не и љубав.

***

Уосталом, ништа није узалудније од размишљања о оном ко се воли.

***

ЉУБАВНА ПЕСМА

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

Тражим ноћ да се склоним,

од сунца да побегнем.

 

Ноћ је за мене сјајнија

од сваког сунчаног дана

јер само у њој сањам

о жени плаве косе.

 

Сањам она слатка блаженства

која си ми погледом обећала

и чујем нежну песму

из неког далеког раја.

 

Видим облаке како се сустижу

и дуго гледам у ноћ.

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

 

RitaRosePhotography-flamenco-dancing-florentive-israel-07

 

 

СРЕЋАН ЈЕ КО УМЕ ДА ВОЛИ

Што сам бивао старији, све мање су ме испуњавала ситна задовољства која ми је живот пружао и све јасније сам схватао где треба тражити праве изворе радости и смисла. Научио сам да бити вољен не значи ништа а да је волети све, да је способност да осећамо оно што даје вредност и лепоту нашем постојању. Где год би се на земљи појавило оно што се може назвати срећом, било је саткано од емоција. Новац није ништа, моћ није ништа. Многи имају и једно и друго, а ипак су несрећни. Лепота није ништа, видео сам лепе мушкарце и лепе жене који су били несрећни упркос својој лепоти. Ни здравље није све; свако је здрав ко се тако осећа; било је болесника пуних воље за животом коју су неговали до самог краја, и било је здравих који су венули мучени страхом од патње. Али срећа је увек била тамо где је неко умео да воли и живо за своја осећања; ако их је неговао, ако их није газио и потискивао, она су му доносила задовољство. Лепота не пружа радост ономе ко је поседује, већ оном ко уме да је воли и да јој се диви.

Има различитих осећања, али то је само привид, у суштини, она су сва – једно. И воља је, на пример, једно од њих. Али за мене је и то љубав. Срећа је љубав, само љубав. Срећан је ко уме да воли. Љубав покреће нашу душу, у њој проналази своје биће и свој живот. Срећан је, дакле, само онај ко уме да воли. Али волети и желети није исто. Љубав је жеља која је постала мудра; љубав не жели да поседује, жели само да воли. Зато је био срећан филозоф који је љубав према свету неговао у својим мислима и на тај начин увек нешто ново сазнавао. Али ја нисам био филозоф.  …

Све несреће овог света, па и она коју сам носио у себи, произашле су из недостатка љубави. Са тог становишта, начела Новог завета одједном су ми се учиниле истинитим и дубоким. „Док не постанете као деца“ или „Царство небеско је у вама.“

168280_364643230313926_8873623_n

 

 

ТАКО ТУГУЈЕ ВЕТАР

Као то јецави ветар кроз ноћ жури,

тако моја жеља теби хрли,

тако се моја чежња за тобом буди.

О, ти због које болујем,

шта знаш ти о мени!

 

Полако гасну ова касна светла,

долазе дуги и бесани сати.

Ноћ има твоје лице,

и ветар који о љубави прича

осмехује се као ти!

clouds-fashion-freedom-girl-photography-wind-favim-com-45342

 

***

Не одбацујем и не мрзим сентименте ни сентименталност, напротив, питам се: од чега живимо, где спознајемо живот ако не у нашим осећањима? Шта ће ми пун новчаник, солидан рачун у банци, лепо испеглано одело, једна лепа девојка, ако ништа не осећам, ако моју душу ништа не покреће?

***

Прозрети свет, протумачити га ипрезрети, то је ствар великих мислилаца. Али, мени је једино стало до тога да волим свет, да га не презирем, да не мрзим ни свет ни себе, да на њега, на себе и на сва бића могу да гледам с љубављу, с дивљењем и са страхопоштовњем.

***

Чудна је љубав, чак и уметности. Љубав има моћ коју култура, интелект и критика немају; повезује оно што је удаљено и спаја оно што је различито. Савлађује време јер сваку ствар ставља у своје средиште. Само она даје сигурност, само она је увек у праву јер јој то није циљ.

***

Иако сва мање поверења имам у наше време, иако ми све декадентније и корумпираније изгледа човечанство, још мање верујем да се овој пропасти треба супротставити револуцијом и утолико више верујем у чаролију љубави. Ћутати о ономе о чему сви брбљају већ је нешто. Смејати се људима и институцијама без непријатељства, борити се против недостатка љубави на свету с мало више љубави у свом окружењу, то сви можемо: с више ревности у послу, с више стрпљења, одрицањем од лаких освета и критика: ето колико је малих путева који се могу прећи.

***

Волети свет и живот, волети упрккос патњи, прихватити са захвалношћу сваки зрак сунца и ни у болу не заборавити на осмех – тај наук сваке праве поезије никада неће застарети и данас је више него икад потребан и добродошао.

***

Ми грешимо кад очекујемо да нам живот поклони оно што треба сами у себи да пронађемо. Желимо да наш живот има неки смисао – али живот има онолико смисла колико смо ми у стању да му дамо.

***

Једна необична али једноставна тајна мудрости свих епоха учи нас да и најмањи чин алтруизма, свака љубазност и давање обогаћују, а да сваки напор да се освоје богатство и моћ слаби и осиромашује. То су знали и томе нас учили Индијанци, грчки филозофи и Христ, и после њих хиљаде мудраца и песника чија су дела преживела епохе у којима су живели, док су краљевства и краљеви њиховог доба нестали и заборављени. Можете да се сложите с Христом или с Платоном, са Шилером или Спинозом: свуда врховна мудрост учи да  нису ни моћ ни богатство оно што нас чини срећним, већ само љубав. Сваки алтруизам, свак одрицање у име љубави, свако саосећање, свако давање себе изгледа као губљење времена, ако лишавање, али није: то је обогаћивање и уздизање и једини пут који води напред. То је једна стара песма и ја сам лош певач и лош проповедник, али истине не застаревају и важе увек исвуда, без обзира да ли су проповедане у пустињи, опеване у поезији или објављене у новинама.

MAENNERGESICHT

Жозе Сарамаго – ГОДИНА СМРТИ РИКАРДА РЕИША (одломци)

Заправо, кад се све сабере и одузме, има укупно девет месеци, тачно онолико колико проводимо у мајчиној утроби, мислим да је у питању равнотежа, пре но што се родимо не могу још да нас виде али сваког дана мисле на нас, када умремо, више не могу да нас виде и сваког дана нас заборављају помало, осим у изузетним случајевима, девет месеци је сасвим довољно за потпуни заборав,..

Alberto_CaeiroФернандо Песоа

***

У последњем тренутку, чуло се куцање на вратима, ушла је Лидија са послужавником, положила га на сто, рекла Добар дан, господине докторе, најприродније, готово увек је тако, човек се мучи, брине, стрепи од најгорег, убеђен да ће му свет тражити да положи рачуне и доказе, а свет већ иде даље, заокупљен другим збивањима. Ипак, није сасвим извесно да је Лидија, која се вратила у собу да покупи судове, још увек припадала томе свету, пре би се рекло да се повукла у позадину и сад ишчекује, правећи се као да ништа није било, понавља уобичајене покрете, подиже послужавник, држи га чврсто, сад се исправља, описује полукруг, удаљава се према вратима, Боже мој, хоће ли проговорити, неће, можда неће изустити ни реч, можда ће ме само ухватити за руку, као пре неки дан, а ако то учини, шта ја да радим, и раније су ме други гости искушавали, два пута сам попустила, зашто, зато што је овај живот тако тужан, Лидија, рече Рикардо Реиш, она осложи послужавник, подиже очи, пуне страха, хтеде да каже, Господине докторе, али глас јој запе у грлу, а он није имао храбрости, понови, Лидија, а затим, као неки ужасно баналан и смешан заводник, промрмља, готово шапатом, Ви сте јако лепи, и погледа је, на трен, није издржао дуже, окренуо јелеђа, има тренутака када би боље било умрети, Ја који сам испадао смешан пред хотелским собарицама, а и ти, такође, Алваро де Кампушу, сви ми. Врата се полако затворише, настаде пауза, и тек онда се зачуше Лидијини кораци како се удаљавају ходником.

Рикардо Реиш провео је напољу читав дан, покушавајући да свари своју срамоту, срамнију од осталих, јер га није победио никакав супарник, већ његов властитистрах. И одлучио је да већ сутрадан промени хотел, или да изнајми део куће, или да се врати у Бразил првим бродом, рекло бисе да су то сувише драматичне последице једног тако безначајног узрока, али свако од нас најбоље зна колико га боли и где, кад човек испадне смешан то га пече као нека унутрашња опекотина, као киселина која се сваког тренутка обнавља у памћењу, неуморна рана.

***

Shame

***

…није редак случај да се оно што је написано размимоилази с оним што му је, у животу, послужило као повод. Зато не треба питати песника шта је осећао или мислио, јер он и пише стихове управо зато да не би морао то да каже. Оглашавају се неважећим све противне одредбе.

***

…најгоре је то што сам умро (прим.Фернандо Песоа) а нисам успео да одгонетнем да ли се песник претвара да је човек, или се човек претвара да је песник, Обмањивати и претварати се  није исто, Наравно да није исто, ја сам само обмањивао, ви се претварате, ако желите да сазнате у чему је разлика, читајте ме и узмите поново прочитајте своје песме, С овим разговором припремате ме за једну дивну бесану ноћ, Можда још увек није касно да ваша Лидија дође и да вас уљуљка у сан, судећи по оном што сам чуо, служавке се посвећују својим газдама с пуно милоште, То ми личи на опаску једног пакосника, Може бити, Реците ми само једну ствар, да ли ја обмањујем као песник, или као човек, Ви сте, пријатељу Реиш, безнадежан случај, ви једноставно обмањујете себе, ви сте своја властита обмана, и то више нема везе ни са песником ни са човеком.

***

ricardo-reis-meu

***

…Еј, Карлота, упали грејалицу и стави јетамо у салон. Да ли су такве појединости неопходне или излишне за правилно разумевање излагања, о томе ће свако од нас донети свој суд, не увек истоветан, у зависности од тренутне пажње, расположења, од начина живота, неко цени изнад свега опште идеје, групне планове, панораме, историјске фреске, други много више уважава сродности и супротности суседних тонова, добро знамо да је немогуће целом свету угодити, али, у овомслучају, требало је једино оставити времена да би осећања, каква год била, прокрчила себи пут између особа и унутар њих, док Карлота долази и долази, док Салвадор проверава неки рачун који се упорно не слаже, док се Рикардо Реиш пита у себи да не изгледа можда сумњиво та његова нагла промена намере, прво је рекао, Излазим, а на крају је остао.

***

…лустер се упалио, на иницијативуРикарда Реиша, неккоме, ко би се напокон могао појавити, изгледало би сумњиво то што тамо седе један мушкарац и једна жена, у мраку, без обзира на околност да је он лекар а она болесница, ово је још горе од задњег седишта у таксију. Морало је тако бити, Салвадор се појавио и рекао, Сад сам баш кренуо да упалим, господине докторе, и насмејао се, они се такође насмејаше, то су гестови и поступци који спадају у законе цивилизације, засноване делом на лицемерју, делом на нужности, а делом на потреби да се прикрије тескоба.

almada1

***

…то се често дешава, више нас замара оно што нисмо учинили, да јесмо, били бисмо одморни.

***

Вратио се таксијем у хотел. Кад је ушао у собу приметио је да кревет није распремљен, да други јастук није извађен из ормана. Само једна непромишљена жалост застаје на трен на прагу моје душе, погледа ме и прође, смешећи се, ни због чега, промрмља.

Shame (3)

***

Човек мора да чита од свега по мало, или колико може, више од тога не треба захтевати, с обзиром на краткоћу живота и опширност света. Почеће од оних наслова који никоме не могу да промакну, такозваних поучних књига, обично названих тим неприличним именом, као да све књиге нису поучне, а њихов списак ће се мењати у зависности од извора из којих свако од нас црпе своја сазнања или од ауторитета који нам намеће избор.

***

…најгоре од свега можда и нису изговорене речи и учињена дела, најгоре је оно што је непоправљиво, покрет који нисма учинио, реч коју нисам казао, а што би дало смисао оном што је речено и учињено, Ако један мртвац толико брине, онда смрт није спокој, Нема спокоја на свету, ни за живе ни за мртве, У чему је онда разлика између једних и других, Разлика је само једна, живи још увек имају времена да изговоре реч, да учине гест, али и то време ће истећи, Какав гест, коју реч, Не знам, умире се зато што је нисмо изговорили, умире се зато што га нисмо учинили, од тога се мре, не од болести…

NYT2008101312550076C

***

Кад се Рикардо Реиш вратио у хотел, осетио је како у ваздуху лебди нека грозничава напетост, узнемиреност, као да су све пчеле у једној кошници наједном полуделе, и носећи на савести онај познати терет, одмах је помислио, Све се отркило. У суштини, он је ипак човек романтичан, сматра да ће се оног дана кад се буде обелоданила његова авантура с Лидијом хотел Браганса срушити од бруке, живи у том страху, ако то није пре болесна жеља да се тако нешто догоди, неочекивана противуречност у човеку који тврди да је потпуно одвојен од света, а осећа потиштеност јер исти тај свет за њега и не хаје, не сумња он баш да се прича већ рашчула, али је уверен да се шапуће, кроз смех..

***

…у поткровљу зграде Лидија спава, по свој прилици, више не силази сваке ноћи, сада већ уговарају сусрете, у строгој тајности долази му она у собу, у глуво доба ноћи, спласнуо је жар првих недеља, што је природно, од свих времена најбрже пролази време страсти.

MARTA SYRKO

***

А ипак, нема ничег безазленијег од ових покрета и речи, Рикардо Реиш заваљен у јастуке, Лидија која наваљује, Само још ову кашику, то је пилећа супа коју он одбија да поједе до краја, јер је изгубио апетити, али и зато да би га мољакали, то је игра која ће изгледати смешна свакоме ко се може подичити челичним здрављем, а можда је заиста таква, будући да Рикардо Реиш и није толико болестан да не би могао да се храни властитим средствима иснагама, но, ипак, на крају крајева, то је њихова ствар. И ако их случајно неки још узбудљивији додир приближи, на пример, ако јој он стави руку на груди, даље од тога не иду, можда због извесног достојанства које у болести постоји, због њеног светог карактера, иако ни у тој религији јереси нису ретке, одступања од догме, разузданости изазване све већом блискошћу, тако да је Рикардо  све дрскији, а она још увек снебивљива, То меже да вамшкоди, похвалимо обзирност болничарке, стидљивост љубавнице, особине стечене по цену горког искуства.

***

Нисам знао да имаш брата, Није било прилике да вам кажем, није нам увек згодно да причамо о свом животу, Ти ми никад ништа ништа ниси рекла о свом, Једино да сте ме питали,али нисте, У праву си, не знам ништа о теби, само знам да станујеш овде у хотелу, да излазиш слободним данима, да си неудата и,како ми се чини, без обавеза, Сасвим довољно, за ову прилику, одговори Лидија, и ове речи, штуре, суздржане, стегле су срце Рикарда Реиша, банално речено, али он их је тако доживео, срце му се стегло, вероватно ни она сама није била свесна шта је рекла, сигурно је хтела да се пожали, али на шта, а можда је једноставно желела да потврди једну неоспорну чињеницу, каокад се каже, Гледај, пада киша, на крају крајева, излетела јој је из уста сама од себе, горка иронија, као што се пише у романима, Ја, господине докторе, ја сам једна обична служавка, једва умем да читам и пишем, а ипак, није ми потребан никакав живот, а и да га имам, шта би то у моме животу могло вас да занима, на овај начин могли бисмо да наставимо надугачко и нашироко да препричавамо и проширујемо оно што је изговорено, кратко и јасно, Сасвим довољно, за ову прилику, а да су, којим случајем, водили двобој мачевима, Рикардо Реиш би сада био сав крвав. Лидија жури да се што пре повуче, то је знак да није случајно рекла оно што је рекла, има реченица које изгледају спонтане, као пуку производ околности, а сам Бог зна који су их млинови млели, која су их сита сејала, у потаји, зато нас и погађају толико, као соломонске изреке, најбоље би било да после њих наступи ћутање, најбоље би било да се један од саговорника повуче,онај који их је изговорио или онај који их је чуо, али обично не поступају тако, људи говоре, говоре, све док се потпуно не изгуби смисао оног што је, у једном тренутку, било коначно и неопозиво.

MITIA CHTCHAVLEEV

Пришао је Рикардо Реиш прозору, размакао завесе, једва је успевао да разазна шта се напољу збива, кишу која је лила из све снаге из једног воденог облака, ускоро чак ни то, замаглило се окно од његовог даха, онда је, заштићен шалонима, отворио прозор, Каиш ду Содре већ је поплављен,киоск где се продају дуван и ракија претворио се у острво, свет се разбежао са кеја, куд који, шћућурени у вратима неке крчме, преко пута, два мушкарца су пушила. Сигурно су већ попили, замотали своје цигарете, полако, смирено, док су распредали о богзна којим метафизикама, можда о киши која им не дозвољава да крену у живот, ускоро су ишчезли у тами крчме, ако већ треба да чекају, барем ће искористити време зајош по једну чашицу. Неки други човек, одевен у црно, гологлав, изашао је на врата да осмотри небо, а затим је и он нестао, мора да је пришао шанку, До врха, рекао је, наравно, мислећи на чашу, а не на небо, уосталом, крчмар и није био у недоумици. Рикардко Реиш затвори прозор, угаси светло, оде да се извали на сову, уморан, рашири огртач преко колена, слушајућипотмули и једноличан ромор кише, овај ромор је заиста потмуо, имао је право онај ко је то рекао. Није заспао, очи су му широмотворене, умотан у полутаму каосвилена буба у своју чауру, Сам си, нико то не зна, ћути и претварај се, мрмљао је те стихове написане у неко друго доба, и с презрењем или одбациио зато што не изражавају самоћу, већ је само именују, исто ваћи и за ћутање и претварање, јер речи нису кадре ни за шта друго, осим да именују, јер оне нису оно што казују, бити сам, драги господине, то је нешто много више него кад се каже и изговори.

120_1drinking_2

Лисабон је огромна тишина што ромори, ништа више.

Вратио се Рикардо Реиш својим кућним обавезама, средио је одела, кошуље, марамице, чарапе, комад по комад, као да дотерује неку сафијску оду, савлађујући с напором метричку тврдоглавост, овако окачена, ова кравата просто вапи за једним оделом исте боје, али њега тек треба купити. Преко душека који је припадао дона Лујзи, а који свакако није онајисти где је она, још богзна када, изгубила своју невиност, али се зато баш на њему злопатила с последњим дететом, дакле, преко тог душека, на којем се и њен вољени супруг, судија у апелационом суду, борио с душом пре но што ће је испустити, распростро је Рикардо Реиш своје нове чаршаве, који су још мирисали на платно, два вунена ћебета, јорган светле боје, пресвукао је у нове навлаке мали и велики јастук, учинивши то најбоље што је умео, с мушком неспретношћу, ових дана, можда већ сутра, доћи ће Лидија да својим рукама, чаробним већ самим тим што су женске, уклони овај дармар, ту покорну тугу лоше намештених ствари. Рикардо Реиш односи пакете у кухињу, веша пешкире у леденом купатилу, у један бели ормарић који мирише на плесан смешта своје ствари за личну хигијену, већ смо видели да је човек који води рачуна о свом изгледу, из пуког осећања достојанства, коначно, нема више шта да ради, осим да наређа књиге и рукописе на полицу у радној соби, црну и искривљену, и у писаћи сто, расклиматан и црн, сада је у својој кући, зна где су му упоришне тачке, ружа ветрова, север, југ, запад, исток, ко зна, можда наиђе једног дана нека магнетска олуја од које ће ова вусола да полуди.

75cd33a11b8b3bcc9ec45e00b11618cc

…, једино искрено било је то што је рекао, Хоћу да вас пољубим, и то и учинио. Марсенда седи, положила је леву руку у крило, да се цела види, као да је узима за сведока, Рикардо Реиш је такође сео, гледају се, обоје осећају своје тело као огромну шкољку која шуми, тада Марсенда рече, Можда не би требало то да кажем, али очекивала сам да чете ме пољубити. Риакрдо Реиш се наже напред, ухвати је за десну руку, принесе је уснама, напокон проговори, не знам да ли сам вас пољубио из љубави или из очајања, а она одговори, Досад ме још нико није пољубио, зато не умем да правим разлику између љубави и очајања, Али баремзнате шта сте осећали, Осетила сам пољубац као што море сигурно осећа талас, ако ове речи имају икаквог смисла, или, тачније, то је оно што сада осећам, а не малопре, чекао сам вас свих ових дана, питао сам се шта ће се десити ако будете дошли, и ниједном нисам помислио да ће се ствари овако одвијати, тек кад сте ушли овамо схватио сам да би пољубац био једини гест који би имао неког смисла, и кад сам малочас рекаода не знам да ли сам вас пољубио из љубави или из очајања, ако сам у том тренутку и знао шта то значи, сад више не знам, Значи да заправо нисте очајни, или да не осећате љубав према мени, Уверен сам да сваки човек увек воли жену коју љуби, па чак и кад то чини из очајања, Које ви разлоге имате да очајавате, Само једна, ову пустош, човек који може да се служи са обе своје руке а жали се, Али ја се не жалим, само хоћу да кажем да човек мора бити страшно очајан да би рекао једној жени, овако, као ја, хоћу да вас пољубим, Могао је то да каже и из љубави, Из љубави би је пољубио, не би то претходно рекао, Онда значи да ме не волите, Ви сте ми драги, И ви мени, А ипак се нисмо због тога пољубили, То је сасвим сигурно, шта ћемо сад да радимо, пошто се то десило,Седим овде, у вашој кући, пред човеком с којим сам свега трипут у животу разговарала, дошла сам овамо да вас  видим, да с вама попричам и да ме пољубите, све остало ме не занима, Једног дана ће можда морати да нас занима, Можда, једног дана, али не данас, Спремићу вам чај, имам тамо и неке колаче, Помоћи ћу вам, онда ћу морати да идем, могао би отац да се врати у хотел и да пита за мене, Раскомотите се, скините жакет, Добро ми је и овако.

Dominique Issermann

Марсенда је окаснила с одговором, за који дан навршиће се месец дана откако је у овој кући, ако је веровати њеним сопственим речима,први пут у животу добила пољубац, а ипак, чак ни то дубоко и силно узбуђење, које је из корена потресло њена чула и сваку жилицу, није је подстакло да, чим стигне кући, напише два-три ретка, па макар њима брижљиво прикрила своја осећања, издајући се можда с две речи сувише примакнуте, у часу кад дрхтава рука није у стању да држи потребно растојање. Толико је дуго оклевала с одговором, и шта сад хоће да саопшти овим писмом. Рикардо Реиш држи коверат у руци, није га отворио, спустио га је на ноћни сточић, …..Ипак, ако сад не отвориписмо, ножда га никад неће ни отворити, рећи ће, слагавши, ако га неко упита, да га није примио, сигруно се изгубило на дугом путу између Коимбре и Лисабона, испало је гласнику из торбе док је прелазио преко неке ветровите ледине, јашући у галопу и дувајући у рог, Коверат је био љубичаст, рећи ће Марсенда, нема баш много писама те боје, Ах, е па онда, ако није пало међу цвеће, где би га било немогуће разазнати, можда ће га неко пронаћи и послати, има поштеног света који није кадар да задржи ништа то је туђе, Али до дана данашњег није стигло, можда га је неко отворио и прочитао, није њему упућено, али су можда речи тамо написане говориле управо оно што је  њему било неоходно да чује, па сад носи писмо у џепу, куд год да крене, и чита га, с времена на време, оно му је једина утеха, То би ме зачудило, одговорила би нам Марсенда, јер писмо не говори о тим стварима, А мени је баш тако изгледало, зато сам толико и одуговлачио да га отворим, каже Рикардо Реиш. Сео је на ивицу кревета да прочита, Пријатељу мој, …..Писмо се завршавало с неколико пријатељских речи, до скорог виђења, пријатељу мој, јавићу вам се чим стигнем. Да је остало изгубљено тамо, на цветним пољима, да га је ветар одувао као неку огромну опалу латицу, могао би Рикардо Реиш овога часа, наслоњен на јастук, да пусти машти на вољу, шта ли је рекла, шта није рекла, и замишљао би све најлепште, као што увек чинимо кад смо нечега жељни. Склопио је очи, помислио, Хоћу да спавам, наваљивао тихим гласом, Спавај, као да покушава да самог себе хипнотише, Хајде, спавај, спавај, и даље је држао писмо у укоченим прстима, и да би то ругање којим је тобоже обмањивао себе изгледало уверљиво, испустио га је, сад је задремао, једна немирна бора усекла му се у чело, знак да није стварно заспао, капци подрхтавају, не вреди, ништа од тога није истина. Подигао је писмо са пода, врати га у коверат, сакрио међу књиге, али не сме да заборави да потражи неко безбедније место, ових дана доћи ће Лидија да чисти, наићи ће на писмо, а онда, руку на срце, она неа никаква права, ако долази овамо то је зато што жели, а не зато што ја то тражим, али дај Боже да не престане да долази, шта би још хтео Рикардо Реиш, незахвалан човек, једна жена му се добровољно увукла у кревет, тако да не мора да цуња около, ризикујући да навуче неку болештину, неки људи баш имају среће, а овај се при том још и жали само зато што није примио од Марсенде љубавно писмо, не треба заборавити да су сва љубавна писма смешна, тако барем пишемо кад нам смрт већ куца на врата, кда наједном постане јасно да је истински смешто управо то што никад нисмо примили ниједно љубавно писмо.

 

b6b534a49ba9505a8c74287b67420aa3

 

***

Значајно је бити жив, Драги мој Реиш, будите опрезни с речима, жива је ваша Лидија, жива је ваша Марсенда, а ви не знате ништа о њима, нити бисте ишта знали чак и кад би оне покушале да вам кажу, зид који одваја живе једне од других није мање непробојан од онога који дели живе од мртвих.

***

2536

Dr Ričard Karlson – NE GUBITE ŽIVCE ZBOG MALIH STVARI (1-65)

„U ovoj knjizi ću vas uputiti u posebne strategije koje će vam pomoći da se lakše snalazite u životu i koje možete početi odmah da primenjujete. Strategije u koje ćete se uputiti, godinama su se pokazivale kao najuspešnije za klijente i čitaoce. One su postale osnova mog životnog stila: linija manjeg otpora.“

Najveće otkriće moje generacije jeste da ljudsko biće može da menja svoj život menjajući svoj stav.

Vilijam Džejms

1. Ne gubite živce zbog malih stvari
b) Sve male stvari su – male stvari.
2. Pomirite se sa svojom nesavršenošću
Umesto da budemo zadovoljni i zahvalni za ono što imamo, mi smo zaokupljeni onim što nam nedostaje i želimo to da ispravimo. Kad sm usredsređeni na to što nije u redu, postajemo nezadovoljni.
Kako eliminišete vašu potrebu za perfekcijom u svim oblastima vašeg života, počećete da otkrivate savršenstvo u samom životu.
3. Odbacite ideju da ljubazni, opušteni ljudi ne mogu da budu veoma uspešni
Strepnja oduzima veliku količinu energije i odstranjuje kreativnost i motivaciju iz našeg života. Kada ste uplašeni ili zbunjeni, vi bukvalno umrtvljujete svoje najveće potencijale i sposobnost uživanja.
4. Budite svesni evekta „lavine“ u vašem razmišljanju
Jedna misao vodi ka drugoj misli – i tako dalje u nedogled. Na taj način, vaša uznemirenost postaje neizdrživa.
Zaustavite vaš tok misli pre nego što počnu da se nižu jedna za drugom.  …umesto opterećivanja predstojećim dnevnim obavezama, recite sebi: „Uh, opet počinjem“, i tosvesno uništite u korenu.
Zapišite to čega ste se setili i nastavite da radite šta ste do tada radili.
5. Postanite saosećajniji
Majka Tereza: „Ne možemo da učinimo velika dela na ovoj zemlji. Možemo da učinimo samo mala dela sa velikom ljubavlju.“
Namera i akcija: Namera predstavlja otvaranje vašeg srca drugima. Akcija predstavlja jednostavno „ono što činite u vezi sa tim.“ (mali prilozi, posvetiti vreme nekome bliskom, nasmešiti se prolazniku..)
6. Kada umrete, za vama će ostati neobavljeni poslovi
Bez obzira na to ko ste i čime se bavite, zapamtite da ništa nije važnije od vaše sreće, unutrašnjeg mira i vaših bližnjih. Ako ste opsednuti time da skinete sve obaveze sa dnevnog reda, nikada se nećete u potpunosti dobro osećati! U suštini, skoro sve može dačeka. Ako se usredsrednite na svoj posao, sv ećete završiti u predviđeno vreme.
7. Ne upadajte u reč sagovorniku i ne završavajte njegove rečenice
A kako uistinu i možete da slušate šta neko govori kada vi govorite umesto njega? Ljudi sa kojima komunicirate biće opušteniji kada osete da ih pažljivo slušate.
8. Uradite nešto lepo za nekoga – i nemojte nikome govoriti o tome
Uvek se osećate dobro kada dajete drugima.Umesto da razblažujete pozitivna osećanja govoreći drugima o vašoj dobroti, zadržite to za sebe i dobićete sva pozitivna osećanja.
9. Prepustite slavu drugima
Umesto da upadate u reč drugima, govoreći: „Ja sam jednom uradio istu stvar“, ili „Pogodi šta sam danas radio“, ugrizite se za jezik i shvatite šta se dešava. Samo recite: „To je divno“, ili „Molim te,ispričajmi još o tome“, i ostanite pri tome. Sagovornik će se mnogo bolje osećati. I vi ćete se osećati opuštenijim, jer nećete sedeti a ivici stolice,čakajući nestrpljivo na svoj red.
10.  Naučite da živite u sadašnjosti
Mark Tven: „ Prošao sam neke strašne stvari u svom životu, od kojih su se neke zaista dogodile.“
Džon Lenon: „Život je ono što se dešava dok ste zauzeti praveći druge planove.“
Sadašnjost je jedino vreme kojim raspolažemo, i nad kojimimamo kontrolu. Vežbajte da držite pažnju na sadašnjem trenutku (ovde i sada). Trud e vam se višestruko isplatiti.
11. Zamislite da su svi, osim vas, prosvetljeni
 Možete da budete iznenađeni kako je ovo lako i zabavno. Sve što zapravo radite je menjanje vaše percepcije od „Zašto oni to rade?“ do „Čemu pokušavaju da me nauče?“ Bacite pogled na sve te prosvetljene ljude. Ljudi koje srećete su tu da bi vas nečem naučili. Možda će vas nervozni šovfer ili neučtivi tinejdžer naučiti strpljenju, panker je možda tu da bi vas naučio da budete manje kritički rasploženi. Vaš posao je da utvrdite čemu ljudi u vašem životu pokušavaju da vas nauče. A kad jednom budete otkrili čemu neko pokušava da vas nauči, lakše ćete se osloboditi svojih frustracija.
12. Dozvolite da drugi budu „u pravu“
 To ne znači da treba da pređet u drugu krajnost – ponekad zaista treba da budete ili želite da budete u pravu. Ne treba da žrtvujete svoje najdublje filozofske istine ili najiskrenija osećanja, ali , od danas, dopustite da drugi budu u pravu! Otkrićete radost u učešću i svedočenju o sreći drugih ljudi, što je mnogo korisnije od borbe između vaših ega.
Prestanite da ispravljate. Koliko god da je teđko da se ova navika promeni, vredna je truda. Kada neko kaže: „Ja zaista mislimda je važno…“ ili bilo koju od stotine drugih formulacija, jednostavno dopustite da njihova izjava ostane takva. Ljudi će se manje braniti i biće ljubazniji.
13. Postanite strpljiviji
Strpljenje je neophodno za unutrašnji mir. Što ste više strpljivi, lakše ćete prihvatitistvari kakve jesu, umesto da insistirate da život bude upravo onakav kakav biste želelei.
Strpljenje takođe uključuje shvatanje nevinosti drugih ljudi.  Primer: U mnogim trenucima dok sam pisao ovu knjigu,  naša četvorogodišnja ćerka je ulazila u radnu sobu i prekidala me u poslu, što može biti veomapogubno za pisca. Ono što sam naučio da radim (uglavnom) jeste da shvatim nevinost njenog ponašanja, umesto da se usredsredim na potencijalne implikacije njenog prekidanja (Neću završiti posao, izgubiću tok misli, ..itd). Podsećao sams ebe zašto je doalzila da me vidi – zato što me voli a ne zato što se zaverila protiv mog posla.Kada shvatim nevinost, odmah me obuzme osećanje strpljenja i moja pažnja je usredsređena na taj trenutak. 
Ako pogledate dovoljno duboko, skoro uvek možete da sagledate nevinost drugih ljudi, čak i u potencijalno frustrirajućim situacijama.  Kada to shvatite, postaćete strpljivija i miroljubivija osoba. I na neki čudan način, počećete da uživate u mnogim trenucima koji su vas ranije nervirali.
14. Stvorite „periode vežabanja strpljenja“
Možete početi sa pet minuta i izgraditi svojusposobnost za strpljenjepreko tog vremena. Počnite govoreći sebi: „Dobro, u sledećih pet minuta neću sebi da dozvolim da me bilo šta iznervira ili uznemiri. Biću strpljiv.“ Vaša namera da budete strpljivi odmah jača vašu sposobnost, posebno ako znate da je to samo za kratko vrem. Strpljenje je jedna od onih posebnih osobina gde uspeh sam sebe nagrađuje. Kad jednom savladate kratke vremenske periode  pet minuta uspešnog strpljenja – počećete da uviđate da ste zaista stekli sposobnost da budete strpljivi, čak i na duže vreme. Vremenom ćete možda čak i postati strpljiva osoba.
15. Prvi pokažite ljubav
Tvrdoglavo čekamo da neko drugi priđe nama – verujući da je to jedini način na koji možemo da zaborvimo ili ponovo uspostavimo prijateljstvo ili porodične odnose. Kada ne zaboravljamo svoj bes, „male stvari“ pretvaramo u zaista „velike stvari“. Verujemo da su naši stavovi važniji od naše sreće. I tada nismo u pravu.
16. Pitajte se „da li će to biti važno kroz godinu dana?“
Bez obzira da li je to svađa sa bračnim partnerom, detetom ili šefom, greška, izgubljena prilika, izgubljen novčanik, loši odnosi naposlu, ili iskrivljen članak, za godinu dana za te stvari nećete mariti. Iako ova jednostavna igra neće rešiti sve vaše probleme, može da vam pruži potrebnu perspektivu.
17. Predajte se pred činjenicom da život nije fer
Jedna moja prijateljica me je, u toku razgovora koji smo vodili o nepravdama života, upitala: „Ko je rekao da će život biti fer, ili da se ikada mislilo da će biti fer?“ Jedna od grešaka kojumnogi od nas prave jeste dasažaljevamo sebe, ili druge, misleći daživot treba da bude, ili da  će jednoga dana biti fer. Nije i neće nikada biti.  Prihvatanje ove činjenice nas drži dalje od osećaja samosažaljenja, ohrabrujući nas da damo od sebe najbolje što možemo.
18. Dozvolite sebi da se dosađujete
Pošto smo završili naš prvi zajednički dan, pitao sam terapeuta-instruktora: „Šta  ovde može da se radi uveče?“ Odgovorio mi je: „Ono što bih ja voleo da ti uradiš jeste da dozvoliš sebi da se dosađuješ. Ne radi ništa. To je deo tvog treninga. Akko dozvolite sebi da se dosađujete, čak i na sat vremena – ili manje – i ne suprotstavljate se tome, osećanje dosade će biti zamenjeno osećanjem mira. I posle malo vežbe, naučićete da se opustite.“ Ne postoji posebna tehnika, osim jednostavno svesno ništa ne raditi. Sedeti mirno, možda gledati kroz prozor i biti svestan misli i osećanja. U početku će vam mžda biti malo nelagodno, ali svakog dana će biti sve lakše. Isplatiće se višestruko. Lepota nedelanja je u tome što vas uči da razbistrite um i da se opustite.
19. Smanjite svoju toleranciju prema stresu
Postoji neprikosnoveno pravilo u našem emotivnom okruženju koje glasi otprilike ovako: Naš trenutni nivo stresa će biti upravo srazmeran našoj toleranciji prema stresu. Primetićete da će ljudi koji kaž: „Mogu da podnesem mnoge stresove“ uvek i biti pod velikim brojem tih istih stresova! Zato treba na vreme da primetite stres,mnogo pre nego što izgubite kontrolu nad njim. Kada osećate da ste izgubili kontrolu i da ste ozlojeđeni zbog svih stvari koje treba da uradite, umesto da zasučete rukave i prionete na posao, bolja strategija je opustiti se, udahnuti nekoliko puta duboko, i otići u kratku šetnju.
20.  Jednom nedeljno napišite iskreno pismo
Svrha pisma je izraziti ljubav i zahvalnost. Ne samo da pisanje i slanje ovakve poruke usmerava vašu pažnju na ono što je dobro u životu, već će osoba koja je primi, po svoj prilci, biti veoma dirnuta i zahvalna. Čak i da nemate kome da pišete, ne odustajte, već napišite pismo nekome koga ne znate – možda čak nekom piscu koji nije ni živ, a čijem delu se divite. Deo vrednosti pisma je u tome što razmišljate u pravcu zahvalnosti.
21. Zamislite da ste na sopstvenoj sahrani
Treba da nas podseti šta je ajvažnije u životu. Dozvoljava vam da se osvrnete navaš život dok još imate šansu da napravite neke važne promene.
22. Život nije trka
Nikada nisam sreo čoveka kome se nikada nije desilo da je sitnice reokrenuo u velike hitne slučajevae. Da biste postali smireniji, prvi korak je priznati da u većini slučajeva sami stvaramo alarmantne situacije.
23.  Eksperimentišite sa plamenom podsvesti
Držati problem u glavi a da ga aktivno ne analiziramo – znači prepustiti našem umu da reši neki problem dok smo mi, u sadašnjem trenutku, zauzeti nečim drugim. Kaš kao što pravimo supu ili sos, misli i ideje moramo da ostavimo da se dobro ukrčkaju.
24. Svaki dan se nekome zahvalite
To može biti bilo ko – neko ko je pridržao otvorena vrata za vas, lekar koji vam je spasao život…
25. Osmehnite se nepoznatima, pogledajte u njihove oči i recite „zdravo“
26. Odvojite svakog dana vreme za sebe
Bez obzira da li je to deset minuta meditacije ili joge, boravak u prirodi ili zaključavanje vrata od kupatila, ti trenuci su važan deo života. oput većine ljudi, svaki dan idem kolima na posao i isto tako se vraćam kući. Kako se približavam putu kući, zaustavim auto. Postoji jedno prijatno mesto gde mogu da provedem minut-dva u posmatranju panorame ili da jednostavno žmurim i duboko dišem.
27. Posmatrajte ljude i kao decu i kao stogodišnjake
Pomislite nanekoga ko vas zaista iritira – pokušajte da zamislite tu osobu kao bespomoćno detence, a zatim kao staru osobu. Ova tehnika daje nove prespektive i razvija samilost.
28. Prvo istražite pa shvatite.
Znači da postanete zainteresovaniji da vi shvatite druge, a menje zahtevate da oni shvate vas.Kada shvatite odakle ljudi dolaze, šta pokušavaju da kažu, šta im je važno, itd…sve ostalo doalzi prirodno, bez nekog većeg truda. Ovo je filozofija uspešne komunikacije.
29. Postanite bolji slušalac
Saslušajte čitavu misao sagovornika – usporavajući svoje izlaganje u toku razgovora i postajući bolji slušalac, postajete uistinu staložena ličnost.
30. Mudro birajte svoje bitke
Mnogi ljudi se raspravljaju i bore za nevažne stvari, pretvarajući život u seriju bitki za „male stvari“. Da li je vaš izbor bioskopa ili restorana toliko važan da se zbog toga treba raspravljati? Da li mala ogrebotina na automobilu zavređuje vaše nerviranje? Da li sa svojom porodicom treba za večerom da žučno raspravljate zašto komšija uporno parkira auto ispod vašeg prozora? Na ove i mnoge druge „male stvari“ mnogi protraće svoj život. Pogledajte svoj spisak.
31. Postanite svesni svojih raspoloženja i ne dozvolite da vas preplave ona najlošija
Kada ste dobro raspoloženi, život izgleda sjajno. Ali kada ste loše raspoloženi, život izgleda neverovatno težak i ozbiljan. U ovome je zamka: ljudi ne shvataju da se njihovo raspoloženje stalno menja. U zavisnosti od raspoloženja,doživljavamo identične životne okolnosti – s kim smo u braku, gde radimo, kakav automobil vozimo – na ptopuno drugačiji način. Treba da naučimo da preispitujemo sopstvene misli. Podsetite se: „Naravno da sam frustriran (depresivan, ljut), ja sam loše raspoložen. Tada se uvek loše osećam.“ Kada ste loše volje ne treba analizirati sopstveni život – to je ravno emotivnom samoubistvu. Sledeći put kada budete loše volje iz bilo kog razloga,recite sebi: „I to će proći.“ I proći će.
32. Život je test. Samo test
Jedna od mojih omiljenih izreka glasi: „Život je test. Samo test. Da je ovo pravi život, ne bi vam govorili gde da idete i šta da radite.“ Uvek kada razmišljam o ovoj dosetki, ona me podseti da ne shvatam život suviše ozbiljno. Kada gledate na život i njegove mnogobrojne izazove kao na test, ili niz testova, uviđate da je sve sa čime se suočavate šansa za napredovanje – u smislu da se izdignete iznad stvari koje predstavljaju izazov.
Da li možete da redefinišete stvar sa kojom se suočavate, da napravite od „problema“ test? Zapitajte se: „Zašto mi se ovo dešava? Kako bi bilo da ovo shvatim kao neku vrstu testa?2
33. Pohvala i pokuda su iste
Naljutimo se, povređeni smo ili frustrirani kada ljudi odbiju naše ideje, kažu nam ne, ili se ne neki drugi način ne slože sa nama. Što pre prihvatimo neizbežnu činjenicu da ne možemo da se saglasimo sa svim ljudima koje upoznamo, život će nam biti lakši. Umesto da budete odbačeni, podsetite se:“Evo ga ponovo. To je u redu.“ Naučite da budete prijatno iznenađeni, čak zahvalni kada dobijete saglasnost kojoj se niste nadali. Napred-nazad,dobro-loše, odobrenje-neslaganje  deo je svačijeg života.
34. Budite ljubazni
Uspešan način da osetite radost davanja a da pri tome ne očekujete ništa za uzvrat.
35. Ne izvodite zaključke na osnovu ponašanja
Ova taktika znači da treba ljudima dati priliku. To ne znači da držimo glavu u pestku, pretvarajući se da je sve sjajno, dozvoljavajući da drugi „gaze po nama“ , ili da opravdavamo njihovo loše ponašanje. Kada se vaš partner ili blizak prijatelj povuče u sebe, treba da shvatite da to ne znači da vas manje voli ili da ne želi da bude voljen. Nemojte prosuđivati o ljudima na osnovu njihovih trenutnih ponašanja. 
36. Uočite nevinost
Treba da naučimo da nas manje dotiče ono što ljudi rade. Stavimo se u njihovu kožu i prepoznajmo odsustvo zlonamernosti u njihvoom ponašanju. Kada uočite nevinsot, svari koje su vas uvek nerviraleviše vas neće doticati.
37. Bolje je biti ljubazan nego uvek u pravu
Nemoguće je osećati se bolje na štetu nekog drugog. Svaki put kada se oduprete iskušenju da „budete u pravu“, i umesto toga izaberete ljubaznost, osećaćete se prijatno. Ne kažem da ne treba da budete u pravu i da ne stojite iza stavova u koje verujete – već da je cena upornog insistiranja – vaš unutarnji mir.
38. Izaberite tri osobe i recite im da ih volite
Autor Stefan Levin je postavio sledeće pitanje: „Ako vam je ostao samo još jedan sat života i možete da obavite samo jedan telefonski pziv – koga biste zvali, šta biste rekli i zašto čekate?“
39. Budite skromni
Skromnost i unutarnji mir idu ruku pod ruku. Dokazivanje je opasna zamka. A što se manje trudite da dobijete odobrenje i pohvale, zapravo se više potvrđujete. Mnogi ljudi vole takvu ličnost koja nema potrebu da se hvali, koja koristi svoje srce a ne ego. Vežba: Sledeći put kada budete imali priliku da se hvalite, odolite iskušenju.
40. Kada ste u nedoumici na koga je red da izbaci smeće, učinite to vi
To je sažetak „malih stvari“. Lakše je uraditi nego zanovetati i praviti problem oko banalnih stvari kao što je bacanje smeća. 
41. Izbegavajte „štit od atmosferskih uticaja“
U osnovi, „štit od atmosferskih uticaja“ znači da ste na oprezu u pogledu toga šta treba da se popravi ili promeni. Umesto da cenimo svoje veze i svoj život, mi stalno tragamo za nedostacima. Nikada ništa nije dovoljno dobro. Kada želite da promenite nekoga, to ne govori ništa o toj osobi – ali definiše vas kao nekoga kome je potrebno da bude kritičan.  Ono što treba da uradite jeste da izbrišete popravljanje kao lošu ideju – što manje budete pokušavali da promenite svog partnera ili svoje prijatelje, shvatićete koliko vam jeu stvari život dobar.
42. Svakog dana posvetite trenutak razmišljanja o nekom kome možete da poklonite ljubav
Setite se izreke: „Jedna jabuka dnevno pomaže zdravlju.“ Ljubavni ekvivalent bi mogao da glasi: „Svakodnevno razmišljanje o nekome koga volite, odstranjuje vašu ozlojeđenost.“ Svesno sam počeo da mislim na ljude koje volim kada sam shvtio koliko često uhvatim sebe kako razmišljam o suprotnom – o ljudima koji me iritiraju. Na ovaj način se  umesto negativnom, punimo pozitivnom energijom.
43. Postanite antropolog
Antropologija je nauka koja se bavi čovekom i njegovim poreklom. U okviru ove strategije zanči „biti zainteresovan, bez osude, za način na koji su drugi ljudi zabarali da žive i da se ponašaju“. Na taj način postajete saosećajniji, strpljivji i manje iritirani ponašanjem drugih ljudi.  Kada se neko ponaša na način koji je vama čudan, uemsto da reagujete uobičajeno sao „Ne mogu da verujem da bi oni to uradili“, vi recite nešto kao: „To mora da je način na koji ona vidi svet. Interesantno.“ Pri tom morate biti iskreni – tanka je linija između „biti interesantan“ i biti arogantan, ako potajno verujete da je vaš način ispravniji. Kada vas interesuju i druga mišljenja, to ne znači da ih vi automatski podržavate. Ja sigurno ne bih izabrao pank stil kao stil življenja, niti bih ga predložio nekom drugom. Međutim, nije moje da osužujem. Jedno od glavnih pravila za srećan život jesteda osuđivanje drugih oduzima mnogo energije, i udaljava vas od sreće koju želite.
44. Shvatite različitosti (odvojene realnosti)
Akos te putovali u inostranstvo ili gledali putopise, svesni ste ogromne razlike među kulturama. Pravilo odvojenih realnosti govori o tome da su razlike među pojedincima i njihovom načinu posmatranja sveta takođe ogromne. Kada očekujemo da vidimo stvari različito, kada prihvatimo da će drugi postupati drugačije i reagovati drugačije na istu stvar, razumevanje koje imamo za sebe i za druge drastično raste.
45. Budite korisni
Razviti sopstvene rituale pomaganja – skupljanje smeća, pridržavanje vrata, poseta staračnkom domu, pomaganje starima, ili čišćenje snega ispred ulaza u zgradu. Zabavno je posle imati ličnu satisfakciju, a dajete drugima dobar primer. Svi dobijaju.
46. Svakog dana racite bar jednoj osobi šta vam se kod nje dopada, čemu se divite i šta cenite
Izrazite glasno svoja pozitivna osećanja prema drugim ljudima. Čak i kompliment od nepoznate osobe, ako je iskren, čini da se čovek oseti prijatno. To je gest ljubaznosti koji znači da su vaše  misli usmerene ka onom što je dobro kod nekoga. 
47. Borite se protiv sopstvenih ograničenja
Naši umovi su moćni instrumenti. Kada odlučimo da je nešto van našemoći, veoma je teško probiti prepreku koju smo sami stvorili.  Potrebno je uloviti sebe u trenutku negativne autosugestije – ubeđivanja sebe u sopstvena ograničenja. Na primer, umesto „Ja uvek kasnim (ja uvek to radim)“ , treba govoriti  „To je smešno, nikada to ne radim.“. Kada govorimo u korist svojih ograničenja, vrlo često se razočaramo u sebe.
48. Zapamtite da u svemu postoji Božije proviđenje
Činjenica da ne možemo da vidimo lepotu u svemu, ne govori o tome da nje zaista tu i nema. To zapravo znači da nismo dovoljno pažljivo posmatrali ili da nismo dovoljno širokih vidika da bi je sagledali.
49. Odolite izazovu da kritikujete
Kritikovanje, poput zaklinjanja, zapravo nije ništa drugo nego loša navika. To je nešto što smo navikli da radimo – daje nam utisak da nešto radimo i otvara temu za razgovor. Ako samo za trenutak obratite pažnju kako se zaista osećate odmah pošto ste izrekli kritiku, primetićete da ste pomalo posramljeni, skoro kao da ste vi taj kome je kritika upućena. Rešenje je da ulovite sebe u trenutku kada se kritički ponašate – „Eto, ponovo to radim.“ 
50. Ispišite svojih pet najtvrdoglavijih stavova i pokušajte da ih ublažite
Naša objektivnost je često pomućena našim sopstvenim rigidnim uverenjima – ako ublažimo takve stavove, to ne znači da smo slabog karaktera, nego upravo suprotno. To nas čini jačim. 
Evo nekoliko primera mojih klijenata: „Ljudi koji nisu pod stresom su lenji.“, „Onako kako ja radim je jedino ispravno.“ „Ljudi nisu dobri slušaoci.“ „Žene troše previše novca.“ „Deca zadaju mngoo problema.“ “ Poslovni ljudi ne mare ni za šta drugo sem za novac.“, itd.
51.Uvažite kritiku na sopstveni račun
Vrlo često smo imobilisani i najmanjom kritikom. Svatimo je kao neki alarm, i branimo se kao da smo usred neke bitke. Ali ima puno situacija kada jednostavno prihvatanje kritike dezaktivira situaciju, zadovoljava čovekovu potrebu da izrazi svoje mišljenje, nudi vam šansu da naučite nešto o sebi uviđajući zrnce istine u gledištu drugih, i, možda najvažnije, to omogućava da ostanete smireni. Slaganje sa kritikom se ponekad jednostavno više isplati. 
52. Potražite zrnce istine u mišljenju drugih
Kada vam sledećiput neko izloži svoje mišljenje, umesto da to sudite i kritikujete, vidite da li možete da pronađete zrnce istine u tome što ta osoba govori. Kada sudite nekome ili njegovom mišljenju, to zaista ništa ne govori o toj osobi, ali govori o vama i vašoj potrebi da osuđujete. Na ovaj način bolje ćete razumeti ljude so kojima ste ranije bili u konfliktu, druge će privući vaša pozitivna energija i osećaćete se bolje.
53. Posmatrajte čašu kao da je već razbijena
Ovo je budistično učenje čija je suština da je život stalna promena – sve ima svoj početak i kraj. Čaša će se kad tad razbiti. Ideja ove stategije nije da postanete pasivni iapatični, već da prihvatite stvari takve kakve jesu. Kada se vaša omiljena šolja zaista razbije, umesto da se iznervirate i osećate pogođenim, vi ćete reći „Ah, eno je, ode.“  Umesto da budete zatečeni kada se nešto uništi, vi ste zahvalni za vreme koje ste imali uživajući u toj stvari.
54. Shvatite izreku „Gde god krenuli – tu ste i vi“
Ovo je naslov odlčne knjige Džona Kabata Zina. Znači – gde god krenuli, sve svoje nosite sa sobom. Značaj ove izreke je tome što može da vas nauči da prestanete stalno da želite da budete na nekom drugom mestu i mislite da biste bili srećniji i zadovoljniji tamo, ili sa drugom osobom, ili na drugom radnom mestu.. Životom, kao i automobilom, upravlja se iz unutrašnjosti prema spolja a ne obrnuto.
Neko me je jednom priliko mpitao :“Kakvi su ljudi u Kaliforniji?“, na šta sam uzvratio pitanjem: „Kakvi su ljudi kod vas?“ „Sebični i pohlepni“, odgovori je. „Verovatno biste i ljude iz Kalifornije okarakterisali kao sebične i pohlepne“, i to je bio moj konačan odgovor.
55. Udahnite pre nego što progovorite
Ova jednostavna tehnika imala je neverovatne rezultate kod svih ljudi koje znam i koji su je probali. Sve što treba da uradite jeste da napravite pauzu i udahnete, nakon što je sagovornik završio svoju misao. U početku će vam taj vremenski prostor između vaših glasova izgledati kao večnost, ali u stvarnosti on zapravo iznosi samo delć sekunde.  Veći deo svog života proveo sam čekajući da na mene dođe red da govorim -ačini se da rzgovor ponekad više liči na stoni tenis – mehaničko prebacivanje loptice preko mreže. Ako ste bar malo kao ja, bićete prijatno iznenađeni rezultatima ove strategje. Često ćete prvi put nekomo pružiti osećaj da je saslušan. 
56. Budite zahvalni kad se dobro osećate i dostojanstveni kаd ste loše raspoloženi
Najsrećnija osoba na svetu nije uvek srećna. Zapravo, svi ljudi imaju svoje trenutke lošeg raspoloženja. Razlika je u tome kako se ljudi bore sa promenljivim raspoloženjima.Srećni ljudi prihvataju neumitnost promene raspoloženja -za njih je to u redu, tako stvari stoje. Umesto da se suprotstave svojim osećanjima i paniče samo zato što su loše volje, oni prihvataju takvo stanje znajući da će i to proći. Jedna od najsrećnijih osoba kojuzanm je takoe neko ko je vrlo često loše raspoložen. Razlika je u tome što se on saživeo sa svojim mranimraspoloženjima i kao da ne mari što je sada tako, jer zna da će u dogledno vreme ponovo biti srećan. Za njega to nije ništa specijalno.  Znajte, ukoliko se ne suprotstavljate, loše raspoloženje će proći podjednako sigurno kao što će i sunce uveče da zađe.
57. Postanite manje agresivan vozač
Postoje tri odlična razloga za to: 1. Kada ste agresivni, dovodite sebe i druge u opasnost. 2. Agresivna vožnja je vrlo stresna.  3. Takvom vožnjom nećete uštedeti vreme, niti brže stići tamo gde ste nameravali.
Ako vozite, jedan deo života ćete svakako provesti u automobilu. Te trenutke možete da provedete u stresu, il da ih mudro iskoristite. Pokušajte da vožnju ne shvatite samo kao način da stignete do nekog mesta, već kao šansu da se opustite i razmišljate. U kolima imam neke kasete sa svojom omiljenom muzikom koje mi pomažu da se opustim.
58. Opustite se
Mnogi od nas odlažu opuštanje sve dok ne završe sve poslove sa spiska koji su napravili. Naravno, listi nema kraja. Korisno je misliti da je opuštanje osobina srca koje se postiće regularnom procedurom, nego da je to nešto rezervisano za kasnije. Opustite se sada.  Podsetite se da imate izbora u tome kako ćete reagovati na život.
59. Budite humani, pomozite
60. Ublažite svoju melodramu
Mnogi ljudi život shvataju kao melodramu – „ekstravagantni pozorišni komad gde preovlađuju radnja i zaplet“. Mi preuveličavamo stvari i zbog malih stvari podižemo galamu. Takođe zaboravljamo da mi sami sebi komplikujemo život.  Sledeći put kad osetite da ste pod stresom, recite sebi „Eto, oet to radim. Moja sapunska opera počinje.“ To će vam pomoći da se opustite i nasmejete samom sebi, melodrama se tako ublažava.
61. Čitajte članke i knjige koje zastupaju potpuno drugačija gledišta od vaših i pokušajte nešto da naučite
Formiramo mišljenja i provodimo čitav život vrednujući ono za šta verujemo da je istinito. To zatvara naša srca i umove prema svemu, osim prema sopstvenom gledištu i vodi ka unutrašnjem stresu. Zaboravljamo da smo svi jednako ubeđeni da je način na koji mi posmatramo svet jedini ispravan. Dakle, možemi ili da se zatvorimo i postanemo još tvrdoglaviji, ili da pokušamo da naučimo nešto novo! Nema potrebe da menjate svoja ubeđenja. Sve što radite je da širite svoje vidike i otvarate se za nove idje. Bićete opušteniji, jer ćete početi da osećate logiku tuđih gledišta. 
62. Ne radite dve stvari u isto vreme
Kad radite previše stvari odjednom (pričanje telfona uz proveravanje večere, npr., razgovaranje sa nekim uz razmišljanje o drugim stvarima, itd.), nemoguće je da budete potpuno skocentrisani.Ne samo da gubite na potencijalnom uživanju u onome što radite, već postajete daleko manej usredsređeni i uspešni. Pokušajte da izaberete termin i naterajte sebe da tada radite samo jednu stvar – pranje sudova, razgovor telefonom, vožnja, razgovor, čitanje. Budite prisuteni u nome što radite. Prvo – uživaćete u tome što radite, drugo – brže ćete završavati svoje obaveze.
63. Izbrojte do deset
Sve što je potrebno da uradite je sledeće: kada osetite da vas hvata bes, duboko udahnite i, dok to radite, recite u sebi broj jedan. Zatim sepotpuno opustite dok izdišete. Ponovite ovaj proces i sa brojem dva, i tako najmanje do deset (ako ste jako besni nastavite do 25). Ono što ovom većbom postižete jeste razbistravanje uma mini verzijom meditacije. Kombinacija brojanja i disanja tako opušta da je skkoro nemoguće ostati ljut kada završite. Vežba je podjednako uspešna u situacijama stresa ili nervoze. Probajte, kada god se loše osećate.
64. Vežbajte da budete u „srcu oluje“
Srce oluje je ona posebna tačka u centru tajvuna koja je mirna, skoro izolovana od razorne aktivnosti. Počnite da vežbate sa bezazlenim scenarijima – porodična okupljanja, rođendani, kokteli – obećajte sebi da ćete biti jedina osoba u prostoriji koja će ostati mirna. Možete vežbati disanje, vežbajte pažljivo slušanje..Poenta je da sve to možete da uradite, samo ako svoj um usredsredite na to. Uživaćete više nego ikada. Kada usavršite ovu strategiju u nekim lakšim situacijama, moći ćete je primeniti i na ozbiljnije događaje – konflikte, nesreće, oskudice.
65. Budite fleksibilni pri promeni planova
Nefleksibilnost stvara ogromnu količinu unutrašnjeg stresa i vrlo jeloša po okolinu. Mnogo će vam pomoći ako odmah prihvatite činjenicu da su neki planovi podložni promenama. Treba samo da se zapitate: „Šta je zaista važno?“ Naučio sam da verujem da ću poštovati rokove, ispuniti ciljeve i odgovoriti obavezama i pored činjenice da ću možda mali, ili u potpunosti, morati da korigujem svoje planove.
 
 
 
 NeGubiteZivce

Benžamen Konstan (25.10.1767. – 8.12.1830.) – ADOLF (1816.)

Pre čitanja ove knjige – iz knjige „Ni ti ni ja“ Kamij Lorans:

„Pa kada već insistirate, ima nešto što apsolutno ne možete da izbegnete – član jedan tehničkih uslova – a to je da pročitate Benžamena Konstana…

Rođen je 1767. u Lozani, majka mu je umrla nekoliko dana kasnije. Mnogo je pisao, ali je poznat po jednoj knjizi, čiji je naziv Adolf. To je priča o čoveku koji žarko želi da osvoji jednu ženu, Eleonoru, ali koji, kada ostvari svoj cilj, ne uspeva da oseti ljubav prema njoj. Brzo je osvaja, brže od svih očekivanja, a potom njegove strategije raskida zauzimaju skoro čitav roman – oklevanja, kajanja, gađenja, griža savesti nikada ne prikrivaju pravu temu knjige: nemogućnost voljenja. Eleonora na kraju zbog toga umire, kao što se to dešava ženama u romanima iz te epohe.

Pročitala sam Adolfa u gimnaziji. To što sam ga ponovo pročitala pre tri godine bilo je zbog tog čoveka koga sam upravo tada upoznala i koji mi se skoro odmah obratio, čim smo se, mislim, prvi put sreli. Zvaćemo ga Arno, pošto već moramo da mu izmislimo ime i pošto danas više niko ne može da se zove Adlf – ali ako vam se to ime ne dopadne, možete ga promeniti. To je autobiografski roman; i posle toga sam takođe pročitala dnevnik Benžamena Konstana i deo njegove prepiske s prijateljima ili ljubavnicama. U jednom trenutku sam toliko zaronila u to štivo da su ubrzo Arno, Benžamen i Adolf postali jedan čovek, i kada čitam: „Oh, želo bih da volim!“, osećam se indiskretno kao da je to upravo upisao u svoju tajnu knjižicu, i nesrećna sam kao da se radi o nama, o njemu i meni. Tumači su se pitali ko je bila Eleonora u stvarnom životu: neki su bez oklevanja u njoj prepoznali gospođu De Stal, najveću ljubav Benžamena Konstana, u svakom slučaju, njegovu najveću strast – hoću da kažem: patnju koja je najdue trajala. Drugi su u Eleonori prepoznali Anu Lindzi čija biografija umnogome podseća na Eleonorinu. Ili pak Šarlotu, njegovu drugu ženu. Ali ta istraživanja nemaju svrhu. Ona sužavaju priču na jedinstveno iskustvo, izolovano u prostoru i vremenu. Međutim, Eleonora nije jedna određena žena iz života Benžamena Konstana, ona predstavlja sve žene koje je voleo zajedno. Kada na kraju Adolfa Eleonora umire pošto ju je napustio muškarac koji je ne voli, takda sve žene umiru, u svim epohama. I kada on piše: „Toliko sam umoran od toga da uvek budem potreban i  nikad dovoljan“, ne predstavlja li on sve muškarce?  …..

Teškoća s kojom ćemo se, bojim se, vi i ja suočiti je u tome što mene zapravo zanima Eleonora/Helena, Ona. Videćete kada budete pročitali Adolfa da je sve ispričano u prvom licu, s Njegove tačke gledišta; muški rod, jednina: kako je upoznaje, kako je osvaja, kako se njegova osećanja prema njoj raspadaju, kako povlači nit koja velikom brzinom para tekst o ljubavi koji je napisao prilikom prvog susreta; on, naravno, beleži izraze bola koje izaziva u njoj, koje vidi na njenom licu i čuje u njenim rečima, ali nikada ne ulazi, osim brzinom munje, u svoju sopstvenu realnost, u svoju dušu, ukoliko ta reč još uvek ima smisao – duša, to je ono što treba naslutiti iza tela, ili ono što je ostavljeno na cedilu iza rečenica: duša, to je tajna tela i jezika – on se ne prilagođava njenom kretanju, ne prihvta je, ne prodire u nju, evo: ne može prodreti do nje. I s razlogom: sva njihova drama je u tome, nalik je pozorišnom dekoru: visoki zidovi s vrlo malim prozorima, bez vrata. Ne može da izađe iz sebe da bi krenuo ka njoj, a ne dopušta joj da uđe. Muški i ženski rod su stravično razdvojeni. I kada slučajno uteknu iz tvrđave, sretnu se samo da bi se rastali. Sve u svemu, to je košmar.

Volim Benžamena Konstana, volim ljubav; gajim prema Adolfu nesrećnu strast, mislim da ste to shvatili. „Počeo sam da se užasavam vladavine žena. Eleonora je u meni počela da izaziva tek sažaljenje pomešano s umorom“, kaže on već u poglavlju četiri, već zasićen,razočaran. Čitam šta je napisao, čitam ponovo, čitam i ponovo čitam ono što piše o meni, o sebi i meni, i želela bih da ga zgrabim celog, da ga iscedim kao što se cedi sok iz neke voćke: kakvo je to sažaljenje? Šta ga to zamara? Šta ga iskcrpljuje, šta se iscrpljuje – takko rano, tako brzo? Da li je razlogzaista u meni? Šta to jedan muškarac prezire u jednoj ženi? Zašto ona zbog toga umire? Želela bih da budem, dva veka kasnije, Eleonorin pogled, njen dah – da izgovorim njenim glasom šta je povređuje, da vidim njenim očima šta je ubija. U njeno ime zahtevam pravo na odgovor. Tehnički rečno, planiram, dakle, jednu subjektivnu kameru. Bila bih oko i ruka, držala bih ručicu, banku, uzde. Ukratko, bio bi to ženski film. problem je u tome što ste vi muškarac. Jedini pravi problem, zapravo. Ali dobro je što je tako jer je to takođe jedina prava tema. “

9782253045885Adolphe_affiche

Таda još nisam znao šta je stidljivost, ta unutrašnja patnja koja nas proganja sve do zrelih godina i vraća u naše srce najdublje utiske, ledi naše reči, izvitoperuje u našim ustima sve što hoćemo da kažemo, i dozvoljava nam da se izražavamo samo nejasnim rečima ili manje-više gorkom ironijom, kao da hoćemo da se svetimo čak i svojim osećanjima zbog bola koji nas tišti što ne možemo da ih izrazimo.

***

Ja sam najradije čitao kod pesnika ono što je potsećalo na kratkotrajnost ljudskog života. I našao sam da ni jedan jedini cilj ne vredi truda i napora. Ali taj utisak je slabio baš ukoliko su se godine gomilale na meni. Da li zato štu u nadi ima nečeg sumnjivog, pa, kada se ona povuče iz čovekovog života, taj život dobija stroži i pozitivniji karakter? Da li zato što život izgleda utoliko stvarniji ukoliko svih iluzija nestaje, kao što se vrhovi stena ocrtvaju bolje na horizontu kad se oblaci rasture?

***

Glupaci prave od svog morala čvrstu i nedeljivu masu, kako bi se taj moral što manje mešao sa njihovim delima i ostavio im slobodu u svim pojedinostima.

***

Neću da se pravdam; već davno sam se odrekao te ništavne i lake navike duha bez iskustva; hoću samo da kažem, i to koliko drugima toliko i samome sebi – jer više nisam na udarcu svetu – da je čoveku potrebno vremena da se svikne na ljudski rod, takav kakvog su nam ga stvorili koristoljublje, izveštačenost, taština i strah. Divljenje mladosti prema liku jednog tako veštačkog i tako usiljenog društva otkriva pre čisto srce nego rđavu dušu. To društvo, uostalom, nema čega da se boji od njega: ono nas toliko pritiskuje, njegov prikriveni uticaj je toliko snažan da mu nije potrebno mnogo vremena pa da nas prekroji po opštem kalupu. A nas, potom, ne iznenađuje više ništa osim našeg negdašnjeg iznenađenja, i osećamo se dobro u novom obliku, kao što čovek najzad slobodno diše i u prepunom pozorištu, iako je pri ulasku udisao vezduh s velikim naporom.

Ako neki izbegnu tu opštu sudbinu, oni kriju u sebi svoje tajne razlike u shvatanju; oni u većem delu smešnoga opažaju začetke poroka; oni se više time ne šale, jer preziranje zamenjuje ismejavanje; a preziranje je nemo.

adolphe_2002_portrait_w858

Rasejan, nepažljiv, ispunjen dosadom, nisam ni opažao kakav sam utisak stvarao kod drugih, i provodio sam vreme u studijama koje sam često prekidao, pravljenju planova koje nisam ostvarivao, zadovoljstvima koja me nisu zanimala – dok jedan događaj naoko veoma ništavan, ne izazva u mojoj duši jedan značajan preokret.

Jedan mlad čovek, sa kojim sam bio u dosta velikom prijateljstvu, pokušavao je  nekoliko meseci da se dopadne nekoj ženi koja je bila jedna od najmanje neukusnih u društvu u kome smo živeli; ja sam bio veoma zainteresovani poverenik te njegove namere. Posle dugih napora on je uspeo da ga ona zavoli i kao što mi nije krio svoje neuspehe i muke, smatrao je za potrebno da mi poveri i svoj uspeh: njegovom ushićenju i neumornosti njegove radosti nie bilo kraja. Slika takve sreće pobudila je u meni žaljenje što i ja nisam tako što pokušao; dotle nisam imao veze sa ženom koja bi mogla laskati mome samoljublju; izgledi na novu budućnost počeše da se otkrivaju pred mojim očima; nova potreba se rađala u dnu mog srca. Bilo je, bez sumnje, u toj potrebi mnogo sujete, ali ne samo nje; čak je bilo manje sujete nego što sam mislio. Osećanja u čoveku su zbrkana i pomešana; ona su sastavljena od mnoštva raznih utisaka koji izmiču ispitivanju, a reč, uvek suviše gruba i suviše opšta, može nekako i poslužiti da ih označi, ali ne služi nikad da ih odredi.

Ja sam, u kući svoga oca, izgradio jedan dosta nemoralan sistem u vezi sa ženama. Moj otac, mada se strogo pridržavao spoljne pristojnosti, dozvoljavao je sebi dosta često da olako govori o ljubavnim vezama; gledao je na njih kao na razonodu, ako ne baš dozvoljenu a ono bar oprostivu, i smatrao je samo venčanje kao ozbiljnu stvar….; viđao sam ga kako se smeška, u znak odobravanja, na ovu parodiju jedne poznate rečenice: „Njima to prikčinjava tako malo zla, a nama toliko zadovoljstva.“

Ljudi i ne znaju dovoljno koliko ovakve reči mogu da proizvdu dubok utisak u ranoj mladosti, i koliko se u tom dobu, kada su sva mišljenja još sumnjiva i nesigurna, deca čude posmatrajući kako se šalama, kojima ceo svet pljeska, protivreči neposrednim propisima koji su im dati. Ti propisi postaju u njihovim očima samo banalne formule koje roditelji ponavljaju svojoj deci da bi umirili savest a čini im se da šale sadrže pravu tajnu života.

Mučen nekim nejasnim uzbuđenjem, ja rekoh sebi: hoću da budem voljen, i počeh da gledam oko sebe; ali nisam video nikog ko bi u meni izazvao ljubav, nikog ko bi bio u stanju da je primi. Ispitivao sam svoje srce i svoj ukus, ali nisma osećao nikakvu želju da jednu određenu osobu pretpostavim nekoj drugoj. Tako sam se uzbuđivao u sebi dok se ne upoznadoh sa grofom od P., čovekom četrdesetih godina, čija je porodica bila u prijateljstvu s mojom. On mi predloži da ga posetim. Nesrećna poseta! Grof je imao u svome domu prijateljcu, jednu Poljakinju čuvenu po lepoti, iako više nije bila u prvoj mladosti.

adolphe-isabelle-adjani

***

Izložena mome pogledu u jednom trenutku kada je moje srce osećalo potrebu za ljubavlju, a moja sujeta za uspehom, Elenora mi se učini dostojna moga osvajanja. ..

Mislio sam da, kao hladan i nepristrasan posmatrač, ispitam njen karakter i njen duh; ali svaka reč koju bi ona izgovorila činila mi se puna neiskazane ljupkosti. Namera da joj se dopadnem, stavljajući u svoj život jedan novi cilj, oživala je moje biće na neuobičajen čanin. To gotovo čarobno dejstvo pridavao sam njenoj draži, a uživao bih  još potpunije da nisamdao obavezu svome samoljublju. To samoljublje bilo je nešto treće između Elenore i mene. Smatrao sam se obaveznim da idem što je moguće brže cilju koji sam sebi postavio: dakle, nisam se bezuslovno podavao svojim osećanjima. Jedava sam čekao da sa njom govorim, jer mi se činilo da imam samo da kažem i – uspeh je tu! Nisam verovao da volim Elenoru; ipak, sad mi više nije bilo svejedno hoću li joj se dopasti. Neprestano sam bio ispunjen njome: pravio sam hiljadu planova, izmišljao hiljadu načina da je osvojim….

adolphe-2002-10-g

***

Rekoh čak samom sebi da ne bi trebalo da prenaljujem, da je Elonora vrlo malo pripremljena za izjavu koju sam spremao, i da je bolje da još pričekam. Da bismo živeli umiru sa samim sobom, mi gotovo uvek pretvaramo u račune i sisteme svoju nemoć i svoje slabosti: to zadovoljava onaj deo nas koji je, da se tako izrazim, posmatrač drugog dela.

***

Da je neko čitao u mome srcu, za vreme njenog otsustva, smatrao bi me za hladnog i malo osetljivog zavodnika; a da me je ko gledao kad sam pored nje, poznao bi u meni neveštog ljubavnika, zaplašenog i uzbuđenog. Ali čovek bi se prevario u oba ova slučaja: nema potpunog jedinstva učoveku i gotovo nikad čovek nije ni potpuno iskren ni potpuno zlonameran.

Ubeđen ovim ponavljanim iskustvom da nikad neću imati hrabrosti da govorim s Elonorom, reših se da joj pišem…..Elenora vide u mom pismu ono što je bilo prirodno da vidi u njemu: prolazni zanos čoveka dest godina mlađeg od nje, čije se srce otvara osećanjima koja su mu dotle bila nepoznata, a što zaslužuje pre sažaljenje nego ljutnju. Ona mi odgovoru sa dobrotom, dade mi srdačne savete, ponudi mi iskreno prijateljstvo, ali izjavi da do povratka grofa od P. neće moći da me prima.

000ac218_medium

***

Elenora je ćutala. „Čega se bojite? – nastavio sam. – Šta ja zahtevam? Ono što dajete svima prema kojima ste ravnodušni. Da li se bojite sveta? Taj svet, zauzet svojim svečanim beznačajnostima, neće moći ništa da pročita u srcu kao što je moje. Kako ne bi bio obazriv? Zar od toga ne zavisi moj život? Elenora, uslišite mi molbu: naći ćete u tome neku prijatnost. biće za vas ipak neka čar što ste ovak voljeni, što me vidite pored sbe, zauzetog samo vašom ličnošću, što živim samo za vas, što vam dugujem sva osećanja sreće za koja sam još sposoban, što me vaše prisustvo otrže od patnje i očajanja.“

***

Dopustila mi je dajoj opišem svoju ljubav. Malo po malo, ona se navikla na taj govor; ubrzo mi je priznala da me voli…

Ljubav nadoknađuje duge uspomene nekom vrstom čarolije. Sve druge naklonosti imaju potrebe za prošlošću; ljubav stvara, kao nekim čudom, prošlost kojom nas okružuje. Ona nam daje, da tako kažem, svest da smo živeli, tokom dugih godina, sa nekim bićem koje nam je do nedavno bilo gotovo strano. Ljubav je samo jedna svetla tačka, a, uprkos tome, ona kao da osvaja sva vremena. Malo je dana otkako ona postoji, uskoro je i neće biti više, ali dok postoji ona baca svoju svetlost i na vreme koje joj je prethodilo, i na ono koje će doći za njom.

adolphe-2002-04-g

Elenoru još niko nije ovako voleo. G. od P. osećao je prema njoj istinsku naklonost, mnogo zahvalnosti za njeno požrtvovanje, mnogo poštovanja prema njenom karakteru, ali on je uvek imao u svome ponašanju jednu nijansu superiornosti prema ženi koja mu se predala javno, bez venčanja. On je mogao napraviti mnogo časnije veze, prema opštem mišljenu: on joj otome nikad nije govorio, možda to nije nikad rekao ni samome sebi, ali ono što se ne govori ipak postoji, i sve što jeste ipak se nasluti.

Elenora nije dosad imala ni pojma o tom strasnom osećanju, ni o mom ćivotu utonulom u njen, koje su ak i moj bes, moje nepravde i moja prebacivanja sam neosporno dokazivali. Njen otpor je zanosio sva moja osećanja, sve moje misli: ja sam se vraća na plhovitosti koje su je plašile, na potčinjavnje, na nežnosti, na idlopokoničko obožavanje. Smatrao sam je za neko nebesko biće. Moja ljubav je bila čitavo obožavanje, i ona je za nju imala utoliko više čari pto se neprstano bojala da se ne nađe ponižena u obratnom smislu. Najzad se potpuno podade.

000ac221_medium

Teško onome koji od prvog trenutka ljubane veze ne veruje da će ta ljubav biti večna! Teško onome koji, u rukama prijateljice koju tek što je zadobio,sačuva kobno predosećanje i predviđa da će moći da se odvoji od nje! Žena, koju je srce povuklo, ima u tom trenutku nečeg dirljivog i svetog.

***

Čari ljubavi, ko može da vs opiše? To ubeđenje da smo našli biće koje je priroda stvorila za nas; ta iznenadna svetlost kojase prostire na čitav naš život i kao da nam tumači njegovu tajnu; ta nepoznata vrednost koja se daje i najbeznačajnijim okolnostima, ti brzi časovi čije pojedinosti beže iz sećanja baš svojom blagošću i ostavljaju u duši samo dugi put sreće, ta nestašna veselost koja se uplete ponekad bez razloga u ubičajenu nežnost, toliko zadovoljstva u prisustvu i toliko očajanje u otsustvu, odvajanje od svih svakodnevnih briga, ta superiornost nad svim što nas okružuje, to ubeđenje da svet više ne može doći do sfere u kojoj mi živimo, tomeđusobno razumevanje koje shvata svakumisao i odgovara na svako uzbuđenje: čari ljubavi, ko vas je ostetio ne može da vas opiše!

Constant,_Benjamin._Bécat,_Paul-Émile_(ill.)_Adolphe._Paris,_Henri_Piazza,_«_Contes_de_France_et_d'ailleurs_»,_1936._(2)

***

…bio sam srećan zbog osećanja koje mi je ukazivala. Ali interesi javnog života nisu se hteli samovlanso podrediti svim našim željama. Bilomi je neki put nezgodno da sve moje kretanje bude unapred određeno i da mi sve vreme bude odmereno….Nisam žalio ni najmanje, pored Elenore, za zadovoljstvima drušvenog života, jer za njih nikad nisam ni imao mnogo sklonosti, ali sam želeo da mi ona dozvoli da ih odbijam sa više slobode. Osetio bih više prijatnosti da sam se vraćao k njoj po svojoj slobodnoj volji, a ne govoreći sam sebi da je došao čas kada me ona očekuje sa strepnjom, a pomisao na njeno nestrpljenje mešala se u zamisao o sreći koju ću osetiti kad je ponovo ugledam. elenora je nesumnjivo bila veliko zadovoljstvo u mom životu, ali ona nije više bila cilj: ona je postala veza.

***

Osećao sam da se ne možemo spojiti zauvek, i da je zato moja sveta dužnost da poštujem njeno spokojstvo: zato joj dadoh savete da bude obazriva, ubeđujući je da je volim. Ali, ukoliko sam ja više davao savete utoliko je ona sve manje bila voljna da me posluša. U isto vreme, užasno sam se bojao da je ne ožalostim. Čim bih na njenom licu video izraz bola, njena volja postala bi i moja: meni je bilo prijatno samo onda kada je ona bila zadovoljna mnom.

…Uostalom, nejasna misao da, po samoj prirodi stvari, ova veza ne može trajati, misao tužna u svakom pogledu, poslužila je ipak da me umiri u trenucima umora ili nestrpljenja.

000ac216_medium

***

…sve nezgode ovog produženog boravka pojaviše se odjednom u mojoj svesti. „Još šest meseci muka i stege! – uzviknuh u sebi. – Još šest meseci vređanja čovek akoji mi je dokazao svoje prijateljstvo, još šest meseci izlaganja opasnosti žene koju volim, opasnosti da joj uporopastim jedini položaj u kome ona može da živi mirno i sa uživanjem! Ja varam svoga oca, a zašto? Da ne bih izazvao u jednom trenutku bol koji je i onako neizbežan! Ne trpimo li mi u delovima, kap po kap, taj bol? Ja činim samo zlo Elenori; moje osećanje, takvo kakvo je, ne može je zadovoljiti. Ja se žrtvujem za nju, ali bez koristi za njenu sreću; a osimtoga ja živim ovde beskoristno, bez nezavisnosti, nemajući nijednog slobodnog trenutka, u nemogućnosti da i jedan sat dišem na miru.“ Vratih se Elenori, obuzet ovim razmišljanjima….

Razgvor je postao neobično buran. Elenora je bila uvređena mojim neraspoloženjem u času kad je verovala da ću podeliti njenu radost; a ja sam bio uvređen pobedom koju je ona odnela nad mojim ranijim namerama. Razgovor je postao žustar. Počesmo sa međusobnim prebacivanjima. Elenora me optuži da sam je prevario, da sam osetio za nju samo prolazan rohtev, da sam otstranio d nje grofovu naklonost, da sam je u očima sveta doveo u dvosmislen položaj iz koga se ona čitavog svog života trudila da izaše. Naljutih se kad videh da ona protiv mene okreće baš ono što sam učinio da bih je poslušao i iz bojazni da je ne rastužim. Požalih se na svoj ograničeni život, na mladost proćerdanu u neaktivnsti, na despotizam koji ona sprovodi nad svim mojim postupcima. Dok sam tako govorio gledao sam njeno lice obliveno suzama. Tada se zaustavih. Počeh da otstupam, da poričem, da objašnjavam. Poljubismo se; ali prvi udarac je bio zadan i prva prepreka pređena. Oboje smo izgovorili reči koje se ne mogu popraviti; mogli smo da ih ne ponovimo više, ali ne i da ih zaboravimo. Ima stvari koje se dugo ne kažu, ali kad su jednom izrečene, čovek ih i dalje stalno ponavlja.

000ac21f_medium

***

Da sam ja nju voleo tako kao što je ona volela mene, onda bi ona imala više spokojstva, jer bi razmišljala o opasnostima koje izaziva. Ali njoj je svaka opasnost bila odvratna, jer je obazrivost dolazila s moje strane; ona nije uzimala u obzir svoježrtve, pošto je bila zauzeta time što je htela da ih ja od nje primam; nije imala vremena da ohladni prema meni, jer je sve svoje vreme i sve svoje snage upotrebljavala da bi me sačuvala za sebe.

***

Ubeđen sam da bih, da sam imao prave ljubavi prema Elenori, popravio javno mišljenje o njoj i o sebi. Snaga pravog osećanja takva je da, kad ono progovori, pogrešna tumačenja i prazni obziri moraju da ućute. Ali ja sam bio samo slab čovek, blagodaran i potčinjen; nije me podržavao nikakav nagon koji bi dolazio iz srca.

***

Nema sumnje, trebalo je da je tešim, trebalo je da je pritisnem na grudi i da joj kažem: „Živimo jedno za drugo, zaboravimo ljude koji se prave da nas više ne poznaju, budimo srećni samo našim uzajamnim potovanjem i samo našom ljubavlju!“ Ja sam to i pokušao; ali zar osećanje koje se gasi može oživeti odluka doneta po dužnosti?

Elenora i ja glumili smo jedno pred drugim. Ona se nije usuđivala da mi poveri svoje nevolje, rezultat žrtve za koju je dobro znala da je od nje nisam tražio. Ja sam primio tu žrtvu, ali nisma smeo da se žalim na nesreću kou sam predvideo a nisam imao snage da sprečim. Nismo govorili, dakle, o jedinoj misli koja nas je stalno zaokupljala. Nismo bili štedljivi u milovanju; govorili smo o ljuavi; ali smo o ljubavi govorili iz straha da ne bismo govorili o čemu drugom.

Čim postoji neka tajna između dva srca koja s vole, čim se jedno od njih moglo rešiti da od drugog sakrije makar jednu misao, čari jenestalo is reća je uništena. Plahovitost, nepravda, čak i nepažnja mogu se popraviti; ali dvoličnost baca na ljubav jednu čudnu senku koja je menja i umanjuje joj vrednost u njenim sopstvenim očima.

Adolphe2002real : Benoit JacquotIsabelle AdjaniCOLLECTION CHRISTOPHEL

Želeo sam da mogu da nađem u sebi čime da nagradimtako nepokolebljivu i nežnu naklonost; zvao sam upomoć uspomene, maštu, čak i razum, osećanje dužnosti, ali to je bio izlišan napor. Teškoća položaja, dogledna budućnost koja je trebalo da nas rastavi i možda neki revolt protiv veza koje mi je bilo nemoguće raskinuti grizli su  me iznutra. Prebacivao sam sebi nezahvalnost, koju sam se upinjao da sakrijem od nje. Žalostio sam se kad je izgledalo da sumnja u ljubav koja joj je bila toliko potrebna; ali nisam bio manje tužan ni kad je izgledalo da ona veruje u nju. Osećao sam da je bolja od mene, i prezirao sam sebe što sam je nedostojan. Strašna je nesreća ne biti voljen kada se voli, ali je još veća nesreća biti strasno voljen kada se ne voli više. Život, koji sam nedavno izložio opasnosti zbog Elenore sad bih rado, i po hiljadu puta, dao da ona bude srećna bez mene.

***

Ima nečega dubokog u vezama koje se produžavaju. One postaju, bez našeg znanja, intiman deo našeg života. Mi smišljamo izdaleka, spokojno, odluku o prekidu te veze i verujemo da očekujemo sa nestrpljenjem čas da taj prekid ostvarimo; ali kad taj trenutak dođe, on nas ispunjava užasom. I naše bdenosrce je tako neobično da s užasnim bolom napuštamo one pored kojih smo živeli bez zadovoljstva.

Za vreme svog otsustva pisao sam redovno Elonori. Nalazio sam se stalno imeđu straha da joj moja pisma mogu zadati bol i želje da joj opišem osećanja kojima sam prožet. Želeo sam da ih ona pogodi, ali da ih pogodi a da se ne rastuži; čestitao sam sebi kad sam mogao napisati reči naklonosti, prijateljstva i odanost umesto reči ljubav; …Tako sam, ne rekavši nikad dovoljno da bih je zadovoljio, govorio uvek dovoljno da bih je prevario.

000ac220_medium

Elenora stiže odmah posle tog pisma i obavesti me da je došla. Ja odoh do nje, čvrsto rešen da joj pokažem veliku radost, bio sam nestrpljiv da umirim njeno srce i da joj pružim, bar trenutno, sreću i mir. Ali ona je bila uvređena; posmatrala me je sa nepoverenjem i ubrzo je opazila moj napor i razdražila moju gordost svojim prebacivanjem; najzad je uvredila moj karakter. Prikazala me tako bednim u mojoj slabosti da me je izazvala još više protiv sebe nego protiv mene samog. Spopao nas je bezuman bes: svaki obzir je odbačen, svaka nežnost zaboravljena. Reklo bi se da su nas furije gurale jedno protiv drugog. Ono što je najneutoljivija mržnja mogla da izmisli protiv nas, to smo sad primenjivali jedno prema drugome, i ova dva nesrećena bića, koja se jedina znaju na zemlji,koja samo jedno drugome mogu dati za pravo, razumeti se i utešiti se, izgledala su sad kao dva nepomirljiva neprijatelja, ustremljena jedan na drugog.

adolphe-2002-06-g

***

Za vreme puta obasipao sam je milovanjem, pritiskivao na srce; na njena pitanja odgovarao sam samo zagrljajima. Najzad joj rekoh kako sam, čim sam opazio nameru moga oca da nas rastavi, osetio da ne mogu biti srećan bez nje; hoću da nas dvoje vežem na sve moguće načine. Njena zahvalnost bila je spočetka beskrajna, ali ubrzo ona primeti neke protivrečnosti u mom govoru. Upornim navaljivanjem ona mi izvuče istinu; njene radosti nestade, lice joj se pokri mračnim oblacima.  „Adolfe, – reče mi, – vi se varate u pogledu samog sebe; vi ste velikodušni, vi se žrtvujete za mene zato što me gone; vi mislite da me volite, ali vi me samo sažaljevate!“ Zašto je izgovorila te kobne reči? Zašto je otkrila tajnu koju nisam hteo da znam? Trudio sam se da je umirim, i uspeo sam možda; ali istina je prošla kroz moju dušu i spontani pokret je bio uništen. Bio sam odlučan u svom požrtvovanju, ali zato nisam bio srećniji. I već je u meni bila jedna misao koju sam ponovo bio primoran da krijem.

***

Oboje smo znali vrlo dobrosve štoćemo reći jedno drugom, i ćutali smo da ne bismo to čuli. Kadkad bi  neko od nas bio gotov da popusti, ali smo propuštali ove povoljne trenutke da se ponovo približimo. Naša nepoverljiva i ranjena srca više se nisu slagala. …

I zaista, požosmo na put. Razonode puta, novi doživljaji, napori koje smo činili da se savladamo, sve je to oživljavalo, s vremena na vreme, ostatke naše prisnosti. Duga navika zajedničkog života i različite prilike kroz koje smo zajedno poršli vezivale su za svaku reč, gotovo za svaki pokret, one uspomene koje bi nas trenutno vraćale u pošlost i ispunjavale nas potsvesnom naklonošću, kao munje koje blesnu kroz noć – ali nemaju snage da je odagnaju. Živeli smo, da se tako izrazim, ekom vrstom ljubavnog sećanja, dovoljno snažnog da bi pomisao na rastanak postala bolna, ali duviše slabog da bismo bili srećni što smo zajedno. Ja sam se podavao tim osećanjima da bih se odmorio od svoje uobičajene neugodnosti. Možda sam hteo da dam Elenori dokaze o nežnosti koji bi je zadovoljili; započinjao sam katkad sa njom ljubavni razgovor , ali ta uzbuđenja i taj govor ličili su na ono bledo i bezbojno lišće koje, kao trag posmrtnog rastenja, čežnjivo izbija na granama nekog iščupanog drveta.

adolphe-2002-02-g

***

Posle nekoliko minuta zbunjenog razgovora, on mi reče: „…nema čoveka koji se, jednom u životu, nije našao rastrzan željom da prekine jednu neshvatljivu vezu i strahom da će ožalostiti ženu koju je voleo. Neiskustvo mladosti mnogo preteruje u teškoćama sličnog položaja; čovek tada veruje u istinitost svih izliva bola koji zamenjuju, kod slabog i zanesenog pola, sva sredstva snage i razuma. Srce pritom pati, ali samoljublje likuje, i čovek koji najdobronamernije misli da sebe žrtvjuje očajanju kome je on uzrok, žrtvuje se ustvari samo iluziji svoje taštine. Ne postoji nijedna od tih strasnih žena – a njih je pun svet – koja nije izjavila da će umreti ako bude ostavljena; a nema nijedne koja još nije u životu i koja se nije utešila.“

***

Ma kavi bili, ne dajte nikada drugome da rešava stvari vašeg srca; samo srce može da brani svoje sporove; ono jedino može da ispituje svoje rane; svaki posrednik postaje sudija; on analizira, vrši poravnanja; shvata čak i ravnodušnost i prima je kao mogućnu, priznaje je kao neizbežnu, a time je i opravdava, te ravnosdušnost postaje, na njegovo veliko iznenađenja, pravilna i u njegovim očima. ……Bio sam nateran na potpuno priznanje svojih osečanja: priznao sam da sam prema Elenori pokazao požrtvovanje, simpatije i sažaljenje, ali sam dodao da ljubav nema nikakv veze sa dužnostima koje sam sebi nametnuo. Ta istina, dotle zatvorena umome srcu i ponekad samo otkrivena Elenori usred svađe i besa, dobi umojim očima više stvarnosti i snage samim tim što sam je sada i nekom drugom poverio. To je veliki korak koji se ne može popraviti, kada se, pred očima trećeg lica, odjednom otkriju skriveni kutovi jedne intimne veze. Svetlost koja se probije u to svetilište, osvetljava i dovršava uništenje onoga što je noć skrivala svojom tamom: tako i tela zatvorena u grobovima često sačuvaju svoj prvobitni oblik sve dok ih spoljni vazduh ne dodirne i ne pretvori u prah. …..Osetio sam se u savezništvu s nekim drugim licem protiv Elenre: to je sad bila jedna prepreka više među našim srcima.

Constant,_Benjamin._Bécat,_Paul-Émile_(ill.)_Adolphe._Paris,_Henri_Piazza,_«_Contes_de_France_et_d'ailleurs_»,_1936._(3)

***

Ona je mislila da će raspaliti moju ljubav ako izazove moju ljubomoru; ali to je značilo samo uzvitlavati pepeo kkoji se ničim više nije mogao zagrejati. Možda se u to umešala i izvesna ženska taština, a da ona toga nije bila svesna. Bila je uvređena mojom hladnoćom, pa he htela da dokaže samoj sebi da još ima izgleda da se dopadne. Možda je, najzad, u usamljenosti u kojoj sam ostavio njeno srce, nalazila neku vrstu utehe u tome što čuje kako joj ponavljaju reči ljubavi koje ja već odavno nisam izgovarao.

***

Tako sam, samim tim što u sebi nosim i jdeno skriveno osećanje, varao, više-manje, ceo svet: varao Elonoru, jer sam znao da baron hoće da me odvoji od nje, a ipak sam joj to tajio; varao g. odT. jer sam mu davao nade da sam spreman da prekinem svoju vezu. Ta dvojnost bila je vrlo daleko od mog prirodnog karaktera; ali čovek se izopači čim nosi u srcu misao koju mora stalno da krije.

***

Bio je to jedan od onih zimskih dana kad sunce neveselo obasjava sivkasta polja, kao da sažaljivo gleda u zemlju koju je prestalo da greje.  Elenora mi predloži da iziđemo….Utonusmo u ćutanje. Nego je bilo vedro, ali dvreće je bilo bez lišća; nikakav vetrić nije pokretao vazduh, nikakva ptica nije proletala; sve je bilo nepomično, a jedini šum koji se čuo bilo je lomljenje zaleđene trave pod našim koraima.- „Kako je sve mirno, – reče mi Elenora – kako se priroda smirila! Zar ne, i srce treba da nauči da se tako smiri?“

000ac227_medium000ac228_medium

Moj bol bio je sumoran i usamljenički; ja nisam mislio da ću umreti sa Elenorom; imao sam da živim bez nje u ovoj pustinji sveta, kojom sam toliko puta želeo da prođem kao nezavisan čovek. Skršio sam biće koje me je volelo; slomio sam to crce, vernog druga mog srca, koje mi je do kraja bilo odano u svojoj neumornoj nežnosti. I eto, već me je obuzimala usamljenost. Elenora je još disala, ali ja joj više nisam mogao poveriti svoje misli, već sam bio sâm na zemlji. Nisam više živeo u onoj atmosferi ljubavi koju je ona širila oko mene. Vazduh koji sam disao činio mi se grublji, ljudska lica koja sam sretao izgledala su mi ravnodušnija. Čitava priroda kao da je htela da mi kaže da sam zasvagda prestao da budem voljen.

1312503-Benjamin_Constant_Adolphe__la_mort_dEllénore

Ne čudim se tome što čovek ima potrebu za nekom religijom; čudi me to što čovek poveruje da je dovoljno zaštićen od nesreće, pa se usudi da odbaci jednu od njih; šta više, čini mi se da bi trebalo, u svojoj slabosti, da priziva sve religije. U mračnoj noći, koja nas obavija postoji li svetlost koju bismo odbacili? Usred bujice koja nas nosi, ima li grane koju bismo odbili da prihvatimo?

***

Koliko me je sada pritiskivala ta sloboda za kojom sam toliko žalio! Koliko je mome srcu nedostajala ta zavisnost zbog koje sam se često bunio! Pre svega, svaka moja radnja imala je izvestan cilj: bio sam siguran ili da otklanja kakvu nezgodu ili da izaziva neko zadovoljstvo. Ali onda mi to nije bilo pravo, izvodilo me je iz strpljenja to što prijateljsko oko posmatra moje postupke i što je tuđa sreća sa njima povezana. Sada ih niko više nije posmatrao, nikoga više oni nisu zanimali, niko mi nije oduzimao ni časove ni minute; nikakav glas me nije zvao natrag kad izlazim; bio sam stranac za ceo svet….

adolphe

„Adolfe , – pisala je ona – zašto se toliko ustremljujete na mene? Kakav je to moj zločin? Što vas volim, što ne mogu da živim bez vas? Zbog kakvog to čudnog milosrđa ne usuđujete se da prekinete vezu koja vam je teška, i razdirete nesrećno biće pored koga vas zadržava vaše sažaljenje? Zašto mi odbijate jadno zadovoljstvo da vas smatram bar velikodušnim? Zašto se pokazujete tako razjareni i tako slabi? Misao na moj bol vas proganja, ali pred slikom tog bola vi se ni najmanje ne uzdržavate. Šta vi želite? Da vas napustim? Zar ne vidite da ja za to nemam snage? Ah, na vama koji ne volite, na vama je da nađete tu snagu u svome srcu umornom od mene , u srcu koje tolika ljubav neće moći obezoružati. …..Najbolje što od vas dobijam, to je vaše ćutanje! Toliko grubosti ne dolikuje vašem karakteru. Vi ste dobri, vaši postupci su plemeniti i predani, ali koji postupci mogu da izbrišu vaše reči? Te zajedljive reči odjekuju oko mene: čujem ih noću, one me prate, one me ubijaju, one prljaju sve pto vi činite. treba li da umrem, Adolfe? Pa dobro, bićete zadovoljni: umreće to siroto stvorenje koje ste štitili, ali koje i jako udarate. Umreće nesrećna Elenora koju ne možete da trpite pored sebe, koju gledate kao smetnju, zbog koje ne možete da nađete na ovoj zemlji neki kutak gde se ne biste zamrali. Umreće ona, a vi ćete koračati sami usred gomile za kojom toliko hrlite, jer želite da se u nju umešate! Upoznaćete vi te ljude kojima danas zahvaljute što su ravnodušni; možda ćete jednog dana, uvređeni od tih jalovih srca, žaliti za onim srcem kojim ste raspolagali, koje je živelo od vaše nakolonosti,koje bi jurnulo u hiljade opasnosti da vas brani, a koje vi nećete više da udostojite nijednog pogleda.“

adolpheconst

Komentar izdavača u knjizi:

Prilike su vrlo malo važne, karakter je sve; uzalud prekidamo sa predmetima i spoljnim bićima, čovek ne može da prekine sa samim sobom. Prilike se menjaju, ali čovek u svako novo stanje prenosi svoje bolove, u nadi da će ih se osloboditi; ali kako se on ne popravlja time što menja mesto, samo dodaje nova kajanja starom žaljenju i nove pogreške staroj patnji.

6a00d8345167db69e20105364e9220970c-250wi

Fernando Pesoa – IZ “KNJIGE NESPOKOJA”

fernando-pessoa1  frontm_6227

***

Zavidim – mada ne znam ni da li zaista zavidim – onima čija se biografija može napisati, ili koji mogu sami da je napišu. U ovim nepovezanim utiscima, među kojima ne postoji ni želja za povezanošću, pripovedam, ravnodušno, svoj životopis bez događaja, svoju povest bez života. To su moje “Ispovesti”, a ako u njima ne kazujem ništa, to je zato što nemam šta da kažem.

Šta iko može da ispriča što bi bilo iole vredno ili korisno? Ono što nam se desilo, ili se desilo svima ili samo nama; u prvom slučaju, ne predstavlja nikakvu novinu, u drugom, ostaje nerazumljivo. Ako pišem ono što osećam, činim to zato da bih smanjio groznicu osećanja.

Ove ispovesti osećanja, to su moji pasijansi. Ne tumačim ih, kao oni koji iz karata gataju sudbinu. Ne odgonetam njihov smisao, jer u pasijansu karte, pravo govoreći, nemaju nikakvu vrednost. Odmotavam se kao kakvo šareno klupko, ili pak pravim od sebe figure od konca, poput onih koje deca prepliću između raširenih prstiju i prebacuju jedno drugom, s ruke na ruku. Jedino vodim računa da palac ne ispusti nit koju drži. Onda okrenem ruku i slika se menja. I počinjem sve iznova.

Živeti znači plesti čarapu namenjenu drugima. Ali, dok je pletemo, misao je slobodna i svi začarani kraljevići mogu da šetaju po svojim vrtovima, između dve petlje izvučene iglom od slonovače sa zakrivljenim vrhom. Pletivo stvari… Razmaci…Ništa…
Uostalom, šta mogu da pružim od sebe? Stravičnu žestinu svojih doživljaja, i duboku svest o svojim osećanjima… Oštru inteleginciju koja me uništava i nezajažljivu snagu snova kojima se zabavljam u dokolici… Jednu mrtvu volju i misao koja je ljuljuška, kao živog sina… Da, pletivo…

the-book-of-disquiet-x1

Moja osama nije potraga za srećom, jer nemam smelosti da je tražim, niti za spokojstvom, jer njega niko ne može da nađe, osim ako ga nikad nije ni izgubio – već za snom, iščeznućem,skromnim povlačenjem.

***

Između mene i života stoji tanko staklo. Ma koliko da jasno vidim i razumem život, ne mogu da ga dotaknem.

Koliko sam samo puta patio što nisam kočijaš onih kola, vozač onog tramvaja, bilo koji najobičniji Drugi, nasumično odabran, čiji me život, zato što nije moj, mami neodoljivom željom, samim tim što je tuđ.

Moji snovi su glupo utočište, besmislena zaštita, kao kišobran protiv groma.

Tako sam bezvoljan, tako jadan i bedan, mlitav i nepreduzimljiv.
Ma koliko duboko zalazio u sebe, sve staze mog sna odvešće me do proplanka teskobe.

****

Oni koji su umrli zamakli su za neki ugao, i zato ih više ne vidimo; oni koji pate promiču ispred nas kao neki košmar, ukoliko osećamo, ili kao kakvo neprijatno sanjarewe, ukoliko mislimo. I naša patnja neće biti ništa više od te beznačajne sitnice. Na ovom svetu spavamo na levoj strani i čujemo u snu prigušeno postojanje srca.

Ništa više… Malo sunca, malo povetarca, dva-tri drveta što ublažavaju razdaljinu, želja za srećom, žalost što dani prolaze, znanje uvek nepouzdano i istina koju vazda treba otkrivati…
Ništa više, ništa više… Da, ništa više…

100

Ako jednoga dana Bog ipak dođe po mene i odvede me domu svome i pruži mi toplinu i privrženost… Ponekad razmišljam o tome i plačem od radosti pri pomisli da mogu o tome da mislim…

***

Evo me u jednom danu kada me tišti, kao ulaz u tamnicu, jednoličnost svega. Jednoličnost svega, međutim, nije ništa drugo nego moja vlastita jednoličnost. Svako lice, čak i nečije koje smo videli juče, danas je drugo, jer danas nije juče. Svaki dan je onaj dan koji jeste, i nikad nije bilo drugog istog na svetu.

Kukavička ljubav koju svi gajimo prema slobodi, pravi je pokazatelj težine tereta našeg ropstva.  Čak i ja koji sam maločas rekao da čeznem za kolibom ili pećinom gde bih bio oslobodjen od jednoličnosti svega, koja je zapravo moja sopstvena jednoličnost, da li bih se usudio da odem u tu kolibu ili pećinu, znajući pouzdano da će ta jednoličnost, budući da je deo mene, uvek i svuda da me prati?  Čak i ja, koji se gušim tamo gde jesam i zato što jesam, gde bih disao bolje, ako je bolest u mojim plućima a ne u stvarima koje me okružuju?

Sara-landscape-web-300x200

 

***

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob. Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan.

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti.

Na solici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.

089

Život je za nas onakav kakvim ga zamišljamo. Za seljaka, kome je njegova njiva čitav svet, ta njiva predstavlja carstvo. Za Cezara, kome je njegovo carstvo nedovoljno veliko, to carstvo je kao njiva. Siromah poseduje carstvo; moćnik poseduje njivu. U suštini, mi i nemamo ništa drugo sem naših vlastitih doživljaja i zato na njima, a ne na onome što ih izaziva, treba da gradimo stvarnost našeg života.

***

U snovima sam postigao sve. I budio sam se, takodje, ali šta to mari? Koliko sam Cezara bio! A i najslavniji ljudi, kako su samo jadni i bedni! Cezar, koga je od smrti spasla velikodušnost jednog gusara, naredio je da se taj isti gusar razapne na krst, čim je uspeo, posle pomnog traganja, da ga se dočepa. Napoleon, sastavljajući testament na Svetoj Jeleni, ostavlja deo svog imetka jednom banditu koji je pokušao da ubije Velingtona. O,veličine, jednake veličini duše moje razroke komšinice! O, veliki ljudi nedostojni kuvarice s drugog sveta! Koliko sam Cezara ja bio, i još sanjam da budem!

Koliko sam Cezara bio, evo baš ovde, u ovoj Pozlatarskoj ulici. I ti Cezari koji sam bio još uvek žive u mojoj mašti; ali oni Cezari koji su zaista postojali, sada su mrtvi i Pozlatarska ulica, drugim rečima – Stvarnost, ne može više da ih upozna.

Kako je malo stvari iz stvarnog života dovoljno da bi pružilo oslonac našim najdubljim razmišljanjima. Na primer, okolnost što sam zakasnio na ručak, što su se istrošile šibice i što sam, samovoljno, bacio kutiju na ulicu, mrzovoljan zato što sam jeo u nevreme i zato što je nedelja koja obećava ružan zalazak, ili zato što nikoga nema na ovom belom svetu, uz celu metafiziku, pride. Ali koliko sam Cezara bio!

***

Nedelja je, i nemam šta da radim. Dan je toliko lep da ne želim čak ni da sanjam. Uživam u njemu s iskrenošću čula kojoj se prepušta moja inteligencija. Šetam se, kao dokoni trgovački pomoćnik. Namerno se osećam starim samo da bih mogao da okusim zadovoljstvo podmladjivanja.

Da, ovo što jesam bilo bi mi nepodnošljivo kad ne bih mogao da se sećam onog koji sam bio. I ova tudja gomila koja i dalje izlazi sa mise, i početak jedne moguće gomile koja pristiže na drugu misu – sve to liči na ladje koje prolaze kroz mene tromom rekom ispod otvorenih prozora moje kuće na obali. Uspomene, nedelje i svečane mise, zadovoljstvo zbog onog što je bilo, čudo vremena koje je ostalo da traje zato što je prošlo i koje ne mogu nikad da zaboravim jer je bilo moje…

Russia-St.-Petes-Scarlet-Sail-1

 

****

Naidjem ponekad, u uobičajenom neredu mojih književnih fijoka, na hartije napisane pre desetak, petnaest, možda i više godina. I mnoge od njih mi zvuče kao da ih je napisao neki tudjinac; ne prepoznajem sebe u njima. Neko ih je napisao, a taj neko sam bio ja. Ja sam ih doživeo, ali kao u nekom drugom životu iz kojeg sam se sad probudio kao iz tudjeg sna. I često pronalazaim stranice koje sam napisao kao sasvim mlad – zapise koje sam zabeležio sa sedamnaest ili sa dvadeset godina. Neke od njih imaju jednu izražajnu moć za koju se ne sećam da sam je imao u ono vreme. Pojedine rečenice, pojedini pasusi, nastali kad sam tek napustio doba dečaštva, izgledaju mi kao delo ovoga koji sam danas ja, posle mnogih godina i stvari koje su me obrazovale. Prepoznajem u njima da sam isti kao što sam bio tada. I mada osećam da sam danas daleko uznapredovao u odnosu na ono što sam bio, pitam se u čemu je napredak, ako sam tada bio isti koji sam danas?
Postoji u tome neka tajna koja me ponižava i tišti.

Bože moj, Bože moj, koga to gledam? Koliko ima nas u meni? Ko sam ja? I šta je taj razmak izmedju mene i mene?

 

076

 

***

Delati – eto prave inteligencije. Biću ono što želim da budem. Ali treba da želim da budem ono što ću biti. Uspeh se sastoji u postizanju uspeha, a ne u preduslovima za njegovo postizanje. Svaki prostraniji komad zemljišta ima uslove za palatu, ali gde je palata ako je ne podignu na tom zemljištu?

***

Samo jedna stvar me čudi više od gluposti s kojom većina ljudi živi svoj život: inteligencija koja se krije u toj gluposti.
Jednoličnost običnih života je, naizgled, zastrašujuća. Ručam u ovoj prostoj kafani i gledam tamo, iza pulta, figuru kuvara i ovde, pored mene, kelnera, već ostarelog, koji me služi kao što, koliko mi je poznato, već trideset godina služi u ovoj istoj kući. Kakvi su životi tih ljudi? Već četrdeset godina ona senka od čoveka provodi gotovo čitav dan u kuhinji; retko uzme poneki dan odmora; spava relativno malo; odlazi s vremena na vreme u svoj zavičaj, odakle se vraća bez kolebanja i bez žaljenja; odlaže na stranu polagano novac koji lagano pristiže, bez namere da ga troši; razboleo bi se kad bi morao zauvek da napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju koju je kupio u svojoj rodnoj Galiciji; već četrdeset godina živi u Lisabonu, a nikad se nije prošetao čak ni do Rotunde, niti je bio u pozorišti, ako ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u Koloseumu – klovnove u unutrašnjim ruševinama njegovog vlastitog života. Oženio se, ne znam ni kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji mu zaigra na licu kad se nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim, izražava jednu ogromnu, svečanu i samozadovoljnu sreću. Ali on je ne glumi, niti ima razloga da je glumi. Ako je oseća, to je zato što je zaista srećan.

A stari kelner koji me služi i koji upravo spušta ispred mene sigurno već milionitu kafu jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na stolove? Vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri ili pet metara, koliko iznosi rastojanje izmedju kuhinje i sale za ručavanje. Što se ostalog tiče, ima samo dvoje dece, odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od onog drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i podjednako je srećan.

Posmatram s užasom panoramu tih života i otkrivam, u času kad me obuzima jeza, revolt i sažaljenje prema njima, da nikakvu jezu, revolt niti sažaljenje ne osećaju upravo oni koji bi najviše imali prava da ih osećaju, odnosno njih dvojica koji takvim životima žive. To je suštinska greška književne imaginacije: pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da osećaju kao mi. Ali, srećom po čovečanstvo, svaki čovek je onaj koji jeste, a samo je geniju dato da bude još ponešto.

Uostalom, sve što je dato odgovara onome čemu je dato. Mala ulična svadja zbog koje kuvar istrčava na vrata zabavlja ga više nego što mene može da zabavi promišljanje najoriginalnije ideje, čitanje najbolje knjige, najsladji od svih zaludnih snova. A ako je život po svojoj suštini jednoličan, činjenica je da taj kuvar izbegava jednoličnost života uspešnije nego ja. I neuporedivo lakše od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na mojoj strani, jer ona nije ni na čijoj strani, ali je zato sreća zaista na njegovoj.

Mudar je onaj ko monotono živi, jer u takvom životu i najsitniji dogadjaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara svaka ulična tuča poprima razmere jedne skromne apokalipse. Za nekoga ko nikad nije napuštao Lisabon, vožnja autobusom do Benfike predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao na Mars. Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih pet hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na nove stvari; na svakom koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstrakni pojam novine ostao je na dnu mora, posle drugog susreta s nečim novim.

Čovek, ako je obdaren istinskom mudrošću, može uživati u prizoru čitavog sveta sedeći u svojoj naslonjači, pa čak i ako ne ume da čita, pa čak i ako ni sa kim ne razgovara. Dovoljno je da upotrebi čula i dušu koja ne zna za tugu.

 

pessoa-thebookofdisquiet01

 

Prevela s portugalskog Jasmina Nešković, Beogradski književni časopis, br. 1, zima 2005

 

 

F.G.Lorka – KRVAVE SVADBE

images

Drama u tri čina i sedam slika

Lica: MAJKA, VERENICA, TAŠTA, LEONARDO, ŽENA LEONARDOVA, VERENIK, OTAC

VERENIČIN, SUSETKA, SLUŽAVKA, DEVOJČICA, DEVOJKE, MLADIĆI, DRVOSEČE, MESEC

(kao mlad drvoseča), SMRT (kao prosjakinja)

th_play_1996_lorca_bloodwedding_web

MAJKA: Sinko, evo doručka.

VERENIK: Neka! Ubraću grožđa. Daj mi nož.

MAJKA (kroz zube i tražeći nož): Nož, nož…prokleti bili svi i lupež koji ih izmisli!

Nek su proklete i puške i pištolji i najmanji nožić, prokleti bili i ašovi i vile!

Prokleto bilo sve što može poseći čoveka! Čovek lep, u cvetu mladosti, iziđe u vinograd ili ode do maslinjaka, jer su njegovi, nasleđeni…

……i taj se čovek ne vrati. Ili ako se vrati, onda ga pospeš solju da se ne nadme. Kako se samo usuđuješ da nosiš nož i zašto ja moram da držim zmiju u kovčegu?

VERENIK: Zar nije dosta o tome?

MAJKA: Stotinu godina da živim, samo bih o tome govorila. Najpre tvoj otac; mirisao mi je na  karavilje, a ni tri godine nisam ga milovala. A zatim tvoj brat. Zar je pravo da stvar tako majušna kao pištolj ili nož obori čoveka jaka kao bik? Nikada neću zaćutati. Meseci prolaze, a očaj mi oči nagriza i svu me obuzima.

bw4_sm

Tvoj otac je umeo da me izvede. Bio je dobrog soja. Krv! Tvoj deda je na svakom ćošku ostavio po sina! Takve ljude volim. Ljudi da su ljudi, a žito žito!

VERENIK: A ja majko?

MAJKA: Šta ti?

VERENIK: Treba li da vam opet kažem?

MAJKA: Ah!

VERENIK: Zar vam se čini rđava?

MAJKA: Ne.

VERENIK: Pa onda?

MAJKA: Ni sama ne znam. Tako, odjedanput me iznenadi. Ja znam da je devojka dobra. Zar ne? Skromna. Vredna. Sama mesi hleb i šije haljine, pa ipak, kad je pomenem, osećam kao da me nešto kamenom udara po čelu.

MAJKA: ..Rekoše mi da je devojka već imala verenika.

SUSETKA: Tada je imala tek petnaest godina. On se oženio njenom rođakom. Niko se više toga ne seća.

MAJKA: A kako se eto ti sećaš?

SUSETKA: Kakvo pitanje?

MAJKA: Kad nekoga nešto tišti, rad je da zna i zašto. Ko je bio verenik?

SUSETKA: Leonardo.

MAJKA: Koji Leonardo?

SUSETKA: Leonardo Feliks.

MAJKA: Feliks!

SUSETKA: Ženo, zašto bi Leonardo bio kriv? Bilo mu je tek osam godina kada se desilo ono.

Pojavljuje se Verenica. Ruke su joj spuštene u skromnom stavu, a glava pognuta.

MAJKA: Hodi. Jesi li zadovoljna?

VERENICA: Jesam, sinjora.

OTAC: Ne treba da si tako ozbiljna. Na kraju krajeva, biće ti majka.

VERENICA: Kad sam rekla da, znači da sam to i htela.

MAJKA: Pa naravno. (Uhvati je za bradu.) Pogledaj me.

bloodwedding2012-630x300
OTAC: Ista je majka.
MAJKA: Zaista? Kako li samo lepo gleda. Znaš li ti šta to znači udati se, dete?
VERENICA: (ozbiljno) Znam.
MAJKA: Jedan čovek, nekoliko dece, i zid širok nekoliko metara za sve ostale.

SLUŽAVKA (češljajući je): Možeš biti srećna što ćeš uskoro da zagrliš čoveka. Ljubićeš ga. Osetićeš njegovo telo.

A najlepše će ti biti kad se probudiš pa osetiš da je uz tebe, a po ramenima te miluju njegov dah kao perje slavuja.

VERENICA: Hoćeš li da umukneš?

SLUŽAVKA: Ali, dete! Pa šta je onda udaja? Udaja ti je to i ništa više. Je li to slatkiš? Ili je to cveće? Nije! To je blistava postelja i čovek i žena.

….

VERENICA: Tako je. (Leonardu) Ne bi trebalo ni da razgovaram s tobom. Ali mi se nešto u duši pobuni kad vidim kako dolaziš i njuškaš oko moje svadbe i da me sa nekim skrivenim namerama ispituješ o vencu. Idi i na vratima čekaj svoju ženu.
LEONARDO: Znači nas dvoje ne možemo više da razgovaramo.
SLUŽAVKA: Ne, ne možete da razgovarate.

788225-110810-blood-wedding

LEONARDO: Posle venčanja razmišljao sam danima i noćima o tome ko je kriv i svaki put kad razmišljam iskrsne nova krivica koja potisne onu raniju, ali uvek je neko kriv.
VERENICA: Jedan čovek na konju zna mnogo i mnogo može da učini da bi zaveo jednu devojku koja žţivi sama u pustinji. Ali ja sam ponosna. Zato se i udajem. I biću samo sa svojim mužem koga treba da volim iznad svega.

LEONARDO: Ponos ti neće mnogo koristiti. (Primiče joj se.)
VERENICA: Ne prilazi mi!
LEONARDO: Ćutati i trpeti najveća je kazna koju smo mogli sebi da nametnemo. Čemu mi služi ponos, čemu služi to da te ne viđam i puštam da noći sama provodiš? Ničemu. To je bila samo vatra na vatru. Ti veruješ: vreme leči i da zidovi sve skrivaju, ali to nije tako. Kada stvari dođu do dna, nema toga ko bi ih iščupao.

VERENICA: (dršćući) Ne mogu da te slušam. Ne mogu da odolim tvom glasu. Kao da sam ispila bocu anisa i zaspala na čaršavu od ruža. I vuče me i znam da se gušim, ali ipak idem za njim.
SLUŢAVKA: (hvata Leonarda za kaput) Sad treba da ideš.
LEONARDO: Ovo je poslednji put što s njom razgovaram. Ne boj se.
VERENICA: I znam da sam luda i znam da mi je žuč puna otrova, pa ipak sam tu, da bih ga čula, da bih ga gledala kako mlatara rukama.
LEONARDO: Ne mogu da budem miran dok ti sve ne kažem. Ja sam se oženio. Udaj se i ti sada.
SLUŽAVKA: (Leonardu) Pa i udaje se.
GLASOVI: (čuju se sve bliže) Probudi se, mlada,u jutro na svadbu.
VERENICA: Probudi se, mlada. (Odlazi trčeći u svoju sobu.)
SLUŽAVKA: Već su stigli. (Leonardu) Nemoj više da joj prilaziš.

VERENICA: Pođimo u crkvu.
VERENIK: Žuri li ti se?
VERENICA: Žuri. Jedva čekam da ti budem ţžena, sama da sam s tobom i da čujem samo tebe.
VERENIK: To i ja hoću.
VERENICA: I da ništa drugo ne gledam sem tvoje oči, i tako čvrsto da me zagrliš da se ne bih mogla odvojiti od tebe ni kad bi me zvala moja pokojna mati.
VERENIK: Ruke su mi pune snage. Grliću te punih četrdeset leta.
VERENICA: (dramatično hvata ga za ruku) Uvek!
20120223_090301_20120216_bodasdesangre08

(Odlaze. Ĉuju se gitare i bubnjevi. Ostaju sami Leonardo i žena mu.)
ŢENA: Pođimo i mi.
LEONARDO: Kuda?
ŢENA: U crkvu. Ali nemoj na konju, nego sa mnom.
LEONARDO: U kolima.
ŢENA: A kako bi inače?
LEONARDO: Nisam ja od onih koji se voze kolima.
ŢENA: Ni ja žena koja bez muža ide na svadbu. Ne mogu više!
LEONARDO: Ni ja!
ŢENA: Zašto me gledaš tako? Trn ti u svakom oku.
LEONARDO: Dosta!
ŢENA: Ne znam o čemu sve mislim, a htela bih da ne mislim. Znam samo jedno, a to je da sam već odbačena. Ali imam sina. I drugog na putu. Istu sudbinu je imala i moja majka. Ali ja se ne mičem odavde. (Glasovi spolja.)
GLASOVI: Kad od kuće pođeš,mlada lepotice,seti se da ideš čista k’o zvezdica.
ŽENA: (plačući) Seti se da ideš čista k’o zvezdica. I ja sam takva išla pred oltar. Ceo svet mi je bio na svadbi.

LEONARDO: (ustajući) Hajdemo.ŽENA: Ali samo zajedno! LEONARDO: Dobro. (Pauza.) Hajde. (Odlaze.)

OTAC: Jesmo li prvi?

SLUŽAVKA: Niste. Već je stigao Leonardo sa ženom. Jurili su kao demoni. Žena je premrla od straha. Došli su brzo kao da su išli na konju.
OTAC: Taj traži zlo. Nema čistu krv.
MAJKA: A kakvu bi mogao da ima? Krv svoje porodice. Potiče od njegovog pradede, koji je počeo da ubija, a to je naslelilo celo njegovo potomstvo, ljudi lažnog osmeha, a vešti u rukovanju nožem.
OTAC: Dosta o tome.
SLUŽAVKA: Zašto dosta?
MAJKA: I žile u telu me bole. Na čelu svih njih ja ne vidim ništa drugo do li ruku koja je ubila ono što je bilo moje. Pogledaj me. Zar ličim na samu sebe? Luda sam jer ne vičem koliko mi grudi ištu. U grudima mi je stalno jedan krik koji moram da potiskujem i ugušujem. Oni odnose moje mrtve a ja treba da ćutim. A svet posle ogovara. (Skida maramu)
OTAC: Ne bi trebalo da se baš danas sećaš tih stvari.
MAJKA: Kada se o tome govori, moram da se sećam. A danas još više, jer ostajem sama u kući.
OTAC: U očekivanju da dobiješ društvo.
MAJKA: To mi je želja: unuci. (Sedaju.)
OTAC: Ja bih hteo da ih bude mnogo. Ovoj zemlji su potrebne ruke, ali ne nadničarske. Treba voditi bitku sa korovom, sa kamenjem koje izvire i sam ne znam otkuda. Te ruke moraju da budu gazdinske, ruke koje  kažnjavaju i vladaju, koje stvaraju izvor za semenje. Treba imati mnogo sinova.
MAJKA: I poneku ćerku. Sinovi su kao vetar. Oružje ih odvede, a devojčice nikad ne izlaze na ulicu.
OTAC: (veselo) Verujem da će biti i jednih i drugih.

MAJKA: Moj sin će je voleti svom dušom. Od dobrog je soja. NJegov otac je mogao da ima sa mnom mnogo dece.
OTAC: Hteo bih da se sve to desi za jedan dan. Da odmah rode dvoje ili troje muškarčića.
MAJKA: Ali nije tako, treba dugo čekati. Zato je i strašno kad vidiš svoju rođenu krv prolivenu po zemlji. Izvor koji presuši za jedan minut, a nama je trebalo toliko golina da ga stvorimo. Kad sam stigla da vidim svoga sina, on je već ležao nasred ulice. Pokvasila sam ruke krvlju i lizala sam je, jer je bila moja. Ti ne znaš šta je to. U kovčeg od kristala i topaza metla bih ja zemlju njom natopljenu.

VERENIK: A zašto ti ne igraš?
SLUŽAVKA: Kad niko neće da dođe po mene.
VERENIK: (veselo) To znači da još ne znaju da stare žene kao ti igraju mnogo bolje nego mlade.
SLUŽAVKA: Dete, žmarci me podilaze. Kakva li ste vi porodica? Mužjaci među mužjacima. Još kao dete videla sam ti dedu kad se ženio. Kakav stas. Izgledalo je kao da se ženi gora.

8500750-chengdu--dec-28-the-best-flamenco-dance-drama-carmen-performed-by-the-ballet-troupe-of-spanish-rafae

MAJKA: (Ocu) Šta je to? Gde ti je ćerka?
(Ulazi žena Leonardova.)
ŽENA: Pobegli su! Pobegli su! Ona i Leonardo! Na konju! Zagrljeni!
OTAC: Nije istina! To nije ona!
MAJKA: Jest, ona je! Tvoja ćerka, tvoja! Plod zle majke, a i on, takođe i on. Ali ona je već žena moga sina.
VERENIK: (ulazeći) Za njima! Ko ima konja!

DRVOSEĈA I: Šta je? Jesi li čuo nešto?
DRVOSEĈA III: Ĉujem cvrčke,žabe i pretnju noći.
DRVOSEĈA I: Ali se konj ne čuje.
DRVOSEĈA III: Ne.
DRVOSEĈA I: Sada je s njom i voli je.
DRVOSEĈA II: NJeno telo je bilo za njega i njegovo za nju.
DRVOSEĈA III: Traže ih i ubiće ih.
DRVOSEĈA I: Ovi su verovatno već izmešali svoju krv i sada su kao dva prazna krčaga, kao dva presahla potoka.
DRVOSEĈA II: Oblačno je i lako može da bude da se mesec ne pojavi.
DRVOSEĈA III: Bilo ne bilo mesečine, Verenik će ih da pronađe. Video sam ga kada je pošao u poteru. Bio je kao beona zver. Lice mu je bilo sivo kao pepeo. Izražavalo je sudbinu svoje rase.
DRVOSEĈA I: Svoje rase umrlih nasred ulice.
DRVOSEĈA II: To je.
DRVOSEĈA III: Veruješ da će im uspeti da promaknu.
DRVOSEĈA II: Teško! Na deset milja okolo vrvi od noževa i pušaka.

MESEC: Labud sam beli na reci,
oči sam svih katedrala,
laţna zora po granama,
pa zato neće umaći.
Ko se tu skriva? Ko jeca
po šipražju doline?
Mesec je kao oštar noţ
napušten u vrelom zraku,
i jer je đule od olova,
bol hoće da bude venama.
Pustio me, smrzao sam se
po zidovima i kristalima.
Otvorite prsa i krovove

da bih mogao da se zgrejem.
Zima mi je. Pepeo tela moga,
puno zaspalih metala,
traţi gomile ognjeva
po sokacima i gorama.
Ali se nose pahuljice
na leđima od jaspisa
hladne i tvrde, ne daju mi
da pijem vode sa izvora.
Jer ove noći dobiće
obrazi mi boju krvi.
Nek nema senke ni zaklona
gde bi mogli da se skriju.
U vrela; prsa ću da uđem
da bih mogao da se grejem.
Srce jedno treba meni.
Vrelo. Pa nek pljusne silno
iz grudi mi po gorama.
Pustite da uđem, pustite!
(Granju) Neću senke! Zraci moji
ući moraju gde ja hoću,
a neka se tamna stabla
svetlucanjem prelivaju,
da im se obrazi ove noći

boje bojom vrele krvi.
Ko se skriva? Napolje, velim.
Neće moći da umaknu,
jer konjic će da im blista
sjajem oštrog dijamanta.

325

MLADIĆ I: Ja mislim da su otišli drugom stazom.
VERENIK: Nisu. Malopre sam čuo galop.
MLADIĆ I: Biće neki drugi konj.
VERENIK: (dramatično) Ĉuj. U celom svetu nema drugog konja, to je taj. Razumeš li? Ako hoćeš da me pratiš onda ćuti.
MLADIĆ I: Ja bih hteo…
VERENIK: Ćuti! Siguran sam da ću ih ovde naći. Vidiš li ovu ruku? To nije moja ruka. To je ruka moga brata i moga oca i svih mrtvih moje porodice. A ima u njoj toliko snage da bih mogao da iščupam ovo drvo kad bih hteo. Hajdemo braţe, jer osećam zube svih svojih zabijene ovde tako da ne mogu mirno da dišem.

Blood Wedding

LEONARDO:
Natrag ne možemo, ćuti,
jer nas slede vrlo blizu,
a ja moram da te vodim.
VERENICA: Al’ to možeš samo silom.
LEONARDO:Kažeš silom?Ali ko je stepenicom prvi poš’o.

VERENICA: Ja sam bila.
LEONARDO: Ko je novu ormu konju ovom metn’o?
VERENICA: Ja sam, istina je.
LEONARDO: Ruka čija mamuze mu oštre stavi?
VERENICA:

Ove ruke što su tvoje,
kad te vide one žele
da ti slome plavo granje
i u srcu žubor krvi.
Volim te, volim! Pusti me!
Da te ubijem kad bih mogla,
pokrovom bih uvila te
od cvetova ljubičice.
Oj, kakav jad, kakav oganj
da presvisnem što me muči!
LEONARDO:

Oštro staklo zabijeno
po jeziku mome  mekom.
Zaboravit ja sam hteo.
Zid kameni ja sam dig’o
izmeđ kuća naših dveju.
Istina je. Sećaš li se?
Kad te gledah izdaleka
prah u oči bacih sebi.
Al’ na konju ja sam iš’o
i on nađe vrata tvoja.
Krv mi vrela posta crna,
a san mi je ispunjav’o
otrovima telo moje.
Ja ne mogu krivac biti.
Krivica je zemlje ove
i mirisa što se diže
iz kose ti i nedara.
VERENICA:

Oh, bezumniče!
Neću s tobom hleb ni ležaj,
al’ u danu nema trena
da ja ne bih tvoja da sam.
Jer me vučeš i ja idem.
I sledim te po vazduhu,
zavitlana kao slamka.
Pustila sam snažţna momka
i sav porod što je hteo,
na tebe će kletva pasti,
a to baš ja ne bih htela.
Ostavi me. Beži sada.
Da te brani nikog nema.
LEONARDO:

Ptičice jutarnje
kroz granje se lome.
Na izdahu noć je plava
na oštrici kamenova.
Do zaklona had’mo mračnog
gde ću uvek da te volim,
jer ne marim sad za ljude
nit za otrov što ga liju.
(Snažno je grli.)

LEONARDO: Sa ognjem se oganj grli,
isti onaj plamen mali
po dva klasa žita žeže.
Hajdemo. (Vuče je.)
VERENICA: Kud me vodiš?
LEONARDO: Tamo gde nam prići neće
ovi ljudi što nas gone.
Tamo gde te gledat mogu.

LEONARDO: Kad pomislim ko što treba
i ja hoću da te pustim.
Al’ ja idem kud ti ideš.
I ti isto. Kroči! Probaj!
Mesečina vezala je
bedro moje s telom tvojim.
(Cela scena je violetna i puna čulnosti.)
VERENICA: Da li čuješ?
LEONARDO: Neko ide.

LEONARDO: Ćuti! Evo ih!
VERENICA: Idi!
LEONARDO: Tiše! Ĉuće nas. Idi napred, idi, rekoh! (Verenica se usteže.)
VERENICA: Samo s tobom.
LEONARDO: (grleći je) Kako hoćeš.
Rastavit nas oni mogu
samo kad ja budem mrtav.
VERENICA: I kad i ja mrtva budem.
(Odlaze zagrljeni. Pojavljuje se Mesec vrlo polako)

(Pojavljuju se Žena i Tašta Leonardova. Dolaze slomljene.)
DEVOJKA I: Idu li već?
TAŠTA: (sa gorčinom) Ne znam.
DEVOJKA II: Šta kažete o svadbi?
DEVOJKA I: Recite.
TAŠTA: (suvo) Ništa.
ŽENA: Htela bih da se vratim tamo pa da sve saznam.
TAŠTA: (energično) Ti, kući! Hrabro i sama u svojoj kući. Da ostariš i da plačeš, ali vrata da ostanu zatvorena. Nikada! Ni živog ni mrtvog! Zakovaćemo prozore. Pa neka padaju kiše i noći na gorke trave.
ŽENA: Šta se desilo?
TAŠTA: Svejedno šta. Pokri lice velom. Tvoji sinovi su tvoji i ništa više. A na krevet gde je bio jastuk metni krst od pepela. (Odlazi.)

images (1)

DEVOJKA I: Dolaziš li preko potoka?
PROSJAKINJA: Otud dolazim.
DEVOJKA I: (bojažljivo) Mogu li nešto da te zapitam?
PROSJAKINJA: Videla sam ih, ubrzo će doći, dva pljuska najzad stišana među velikim kamenjem, dva čoveka pod kopitama konja, umrli u lepoti noći. (Sa nasladom). Umrli, da umrli.
DEVOJKA I: Ćuti, babo, ćuti!
PROSJAKINJA: Oči su im slomljeni cvetovi, a zubi dve pregršti tvrdog snega. Obojica su pala, a ona se vraća sa suknjom i kosom krvlju obojenim. Pokrivene pokrovima nose ih visoki mladići. Samo je to bilo i ništa više. Pravo je. Po zlatnom cveću prosut je prljavi pesak. (Odlazi. Devojke polako odlaze spuštenih glava)
DEVOJKA I: Prljavi pesak.
DEVOJKA II: Po zlatnom cveću.
DEVOJĈICA: Po zlatnom cveću donose mladence s potoka. Crne puti je jedan, crne puti je drugi. Neka slavuj leti i jeca nad zlatnim cvećem. (Odlazi. Scena ostaje sama. Pojavljuje se Majka sa Susetkom. Susetka plače.)

360_dvd_blood_wedding_1016
MAJKA: Ćuti!
SUSETKA: Ne mogu.
MAJKA: Ćuti kad ti kažem! (U vratima) Zar nikoga nema ovde? (Hvata se za čelo.) Moj sin treba da mi se javi. Ali moj sin je već uveli cvet. Sin mi je taman glas iza planine. (Susetki sa besom.) Hoćeš li da ćutiš? Neću plača u ovoj kući. Vaše suze su samo suze očiju, a moje će da naviru kad budem sama, navreće iz stopala, iz korena i biće vrelije od krvi.
SUSETKA: Dođi kod mene, nemoj sama ovde da ostaneš…
MAJKA: Ovde, ovde, ću da budem. I biću mirna. Svi su već mrtvi. Mirno ću da spavam. Ni nož ni pištolj neće me više uznemiravati. Druge majke će izvirivati kroz prozor. Tući će ih kiša kad budu provirivale da vide idu li im sinovi. Ja ne. Od svog ću sna da napravim hladnog goluba koji će na groblje da nosi kamelije od mraza, na groblje, ne, nego postelju od zemlje, ležaj na kome se odmaraju i koji ih njiše po nebu.

2

(Susetki). Skini ruke s lica. Treba da provedemo strašne dane; nikoga neću da vidim. Zemlja i ja. Moj plač i ja. I ova četiri zida. Jao, jao, jao! (Seda slomljena.)
SUSETKA: Imaj obzira prema samoj sebi.
MAJKA: (zabacujući glavu) Moram da budem pribrana. (Seda). Doći će susetke i neću da me vide ovako slomljenu, tako jadnu, ženu koja nema ni sina da poljubi.
(Pojavljuje se Verenica. Dolazi bez venca i u crnom ogrtaču.)
SUSETKA: (sa mržnjom) Kuda ćeš?
VERENICA: Dođoh ovamo.
MAJKA: (Susetki) Ko je?
SUSETKA: Zar je ne poznaješ?
MAJKA: Zato i pitam. Jer ne bi trebalo da je poznajem da joj ne bih zube u vrat zabila. Zmijo (Brzim pokretom ide prema Verenici, zatim se ustavlja. Susetki.) Vidiš li je? Evo tu je i plače, a ja joj oči ne vadim. Ne razumem samu sebe. Biće da ne volim svoga sina. A ti, gde ti je čast? Gde ti je čast? (Bije Verenicu. Ona pada na pod.)

bloodweddingmother
SUSETKA: Pobogu! (Pokušava da ih rastavi.)
VERENICA (Susetki) Pusti je; došla sam da me ubije pa da s njim budem sahranjena. (Majci) Ali ne šakama, već kukama, srpom, i snažno, sve dok mi kosti ne zdrobiš. Pusti je. Hoću da zna da sam čista, da mogu biti luda, ali nijedan čovek ne može reći da mi je video belinu nedara.
MAJKA: Ćuti, ćuti, šta se mene tiče sve to?
VERENICA: Jer sam otišla s drugim. (Sa očajanjem) I ti bi bila otišla. Ja sam izgarala i spolja i iznutra, a tvoj sin je bio malo vode od koje sam očekivala decu, zemlju, zdravlje. Drugi je bio tamna reka puna granja koja me je privlačila vrbama svojim i pesmom svojom. Ja sam trčkarala s tvojim sinom koji je bio kao neko detešce sa vode, hladan, a drugi mi je slao stotine ptica koje mi nisu puštale da hodam i bile su kao mraz jedne uvele žene na mojim rukama, devojke plamenom milovane. Nisam ga volela, razumej, nisam ga volela. Tvoj sin je bio cilj moj i ja ga nisam prevarila, ali me snaga drugog odvukla kao udar mora, kao udarac kopita mazge, i uvek bi me odvuklo, uvek pa makar bila starica, makar me i svi sinovi tvoga sina držali za kose. (Ulazi jedna susetka)
MAJKA: Ona nije kriva, a ni ja. (Sarkastično) Ko je kriv, najzad? Slaba, nežna žena, rđavih snova, baca venčani venac da bi našla postelju još toplu od druge žene.
VERENICA: Ćuti, ćuti! Osveti se, evo me! Vidi kako mi je vrat mek, trebaće ti manje snage nego da ubereš daliju u tvom vrtu. Ali, to ne! Poštena sam, poštena kao dete tek rođeno. I jaka da ti to dokažem. Naloži vatru, pa metnimo ruke; ti za tvoga sina, a ja za svoje telo. Ti ćeš pre da trgneš ruku. (Ulazi druga Susetka)
MAJKA: Ali šta se mene tiče tvoje poštenje? Šta me se tiče tvoja smrt? Ništa me se sve to ne tiče. Neka su blagoslovena žita, jer moji mrtvi počivaju pod njima; neka su blagoslovene kiše, jer miju lica mrtvacima. Blagosloven nek je Bog koji nas sve vodi na odmor. (Ulazi još jedna susetka)

rd2_5859
VERENICA: Pusti sa tobom da plačem.
MAJKA: Plači, ali na vratima.
(Ulazi Devojčica. Verenica stoji na vratima. Majka na sredini scene.)
ŽENA: (ulazi i upućuje se levo)
Lepotan je bio jahač,
a sada je gomila od snega.
Prolazio je vašarima, planinama,
i kroz zagrljaje žena.
A sada suva mahovina
kruniše mu lepo čelo.
VERENICA: Suncokrete majčin,
ogledalo ove zemlje.
Nek ti stave na grudi
krst od gorkih leandera,
čaršavom nek te pokriju
od suve, sjajne svile,
a voda nek tužno jeca
na mirnim ti rekama.
ŽENA: Oj, četiri snažna mladića
dolaze umornih ramena.
VERENICA: Oj, četiri ona lepotana
donose smrt na plećima.
MAJKA: Susetke!
DEVOJĈICA (s vrata). Evz ih, dolaze.
MAJKA: Neka ih, dajte krst.
VERENICA: Neka smrt zaštiti mrtve i žive.

MAJKA:

Susetke, sa jednim nožem,
jednim nožićem,
jednoga dana, između dva i tri časa,
zbog ljubavi ubiše se dva čoveka.
Sa jednim nožem,
jednim nožićem
što jedva staje u ruku,
ali prodire nečujno
u meso iznenađeno
i dopire tamo
gde treperi zamršen
krika tamni koren.
VERENICA:

I to je taj nož, taj nožić
što jedva staje u ruku,
riba bez ljuspe i reke,
da jednoga dana, izmeđ dva i tri časa,
zbog toga noža
padnu s uvelim usnama
dva snažna čoveka.

flamenco_dancer_skirt_red

Милош Ђурић – Видовданска етика

ВИДОВДАНСKА ЕТИКА

И ако смо изгубили царство

Душе наше губити немојмо.

Народна Песма.

О, срце само кад је живо,

цветаће трнови венац ружом!

В. Петровић: Ускршња Песма.

I.

Ако човек хоће са смислом да живот свој живи, пуним све људскијим и људскијим садржајем треба да гa испуњава, да садржај тај обогаћује свима стихијама најовејанијег хуманитета. Помиривши своју самосталност са универсалном законитошћу свега и нашавши свој прави пут, свесно и смислено се осећати органом детерминованим својом сфером посла и својом сврхом за организам народни, свим даним снагама бити једна од жила у којима бије живот највишег човечанства, и као тон своје вредности хујити у космичкој симфонији — то је најсигурније сналажење човеково и служба најберићетнија. Човек је тварца једна коју земља вара, вели у Горском Вијенцу Хомер филозофије наше, али

Име чесно заслужи ли на њој,

Он је има рашта полазити;

А без њега у што тада спада?

Кад је човек потпуно преживео све што му је дано да види и чује, сазна и осети, кад је до најширих  и  последњих  граница  могућности  развио  све  снаге  и  способности свога  животнога тоталитета, оделотворио своју властиту слободну вољу, и делима својим и животом дао нове вредности и њима обогатио круг вредности своје нације за већи и бољи живот њен, онда је постигао што му је циљ био, онда је часно име заслужио. И кад се нађе у сутону живота, са благим покојем у души очекиваће час растанка од свога индивидуалнога дановања, видећи иза себе својих плужења, сејања и жетава здраве плодове који ћe давати семе потоњим бољим животима, и са задовољством поћи ће на онај свет остављајући овај у лепшој лепоти него што га је затекао кад га је запазио. Онда је часно име заслужио кад је себи осигурао место у небеском, у духовно- хисторијском животу своје нације а преко нације и у духовно-хисторијском животу човечанства, па било то место и невидљиво као сунце којега благодат и онда осећамо кад га не видимо.

Што рекосмо за живот појединца то вреди и за живот нације. И нација ако хоће да јој живот непролазан буде и од вредности и за њу и за човечанство, своју особиту природу треба она да развије и sui generis хисторијско-културни положај да утврди; треба да ствара нове вредности културних добара каквих остале нације нису дотле познавале и карактера које су таквог да могу ући у систем општих човечанских и отуд значити нешто реално, позитивно, говорити нешто што се дотле није чуло. Треба својих напора, подвига и трудова да резултате да, нешто ничија што није копија, фотографија страних тековина, репродукција туђега живота, него нешто ново, оригинално, нешто честито не само себи на културну дику него и целоме људству. Својом рођеном крвљу да наточи златне кондире за софру не само данашњима него и сутрашњима и прекосутрашњима, од божанских стихија своје рођене душе да зготови небеску  ману да се њом духовна глад свих појасева утажује, и  од сокова скупих свог сопственог срца да спреми рајско пиће да се њим душевна жеђ свих еона загашује. Јер, нација која нема својих вредности с којима би с гордошћу могла изаћи пред остало културно људство, која живи само за то да својим нацијоналним телом испуњава известан територијални простор, та се нација изневерила својој мисији, за њу нема тачке у скали општега духовања, небески је се живот отреса као прашине која смета дисању, клони је се као баре која успорава темпо хода. Хоће ли нација једна да заслужи часно име, не сме допуштати да се за њу зна само по статистичким таблицама у којима број суманада за један повећава, него се мора трудити да се покаже као у свакоме погледу достојна сунација у односу према осталим нацијама, да заслужи пуно признање својих напона око тога да буде једна светла шара  у  општој  колоратури  нацијоналних колективних психа,  што  пунији  стих,  што  мисаонија строфа  у  царској,  свечовечанској песми  векова,  која  опева  најузвишенији предмет: животово побеђивање смрти. Јер, нација вреди само у толико у колико, свим животом што га има, оваплоћава хисторијске снове, овапућава завете времена и свом активношћу могућом ради у служби хисторијских моралних воља. То значи да вреди само својим небеским животом; тај живот чини  њу  нацијом. Вредност једне нације треба, дакле,  мерити према томе колику  je  победу извојевало у њој небеско начело над земаљским. Та, пак, победа, та величина њена види се из њене културе. А култура што их заснивају различне нације разлог је крчење и расветљивање путева оних што воде до екуменске лепоте и љубави, до универсалне правде и слободе; разлог је све хуманије хуманизовање, све спиритуалније спиритуализовање, све дивиније дивинизовање свих делова космичког овог тела што се зове Земља; порајавање Земље, све боља и све већа срећа оне највеће организације која се зове Човечанство, срећа која се састоји у томе да људство непрекидно све више и више бива бољим, светијим, човечанственијим, да се непрестано налази у замаху  једном  коме  је  задаћа  свладавати  све  препреке  на  путевима  по  којима  гредемо  да освојимо последње незнане лепоте, – то је Последња Сврха нас који представљамо суперлативе органских бића. Све финија и финија вибрација оних тонова у васионској хармонији што се зову животи људски, све лепше и лепше брујање оне опште хармоније која се зове живот човечанства, – то је Разлог Апсолутни нас који живимо на овој планети и под звездама.

Један од  најзнаменитијих и  најгласовитијих међу  данашњим филозофима, неометафизичар Henry Bergson, који је за темељ своје плодне филозофије узео живот, стварање као основну појаву света, овако приказује сврху живота органских бића: „Tous les vivants se tiennent, et tous cedent a la meme formidable poussee. L’ animal prend son point d’ appui sur la plante, Г homme chevauche sur l’animalite, et l’humanite entiere, dans l’espace et dans le temps, est une immense armee qui galope a cote de chacun de nous, en avant et en arriere de nous, dans une charge entrainante capable deculbuter toutes les resistances et de franchir bien des obstacles, meme peut-etre la mort”.1  A та голема војска коју представља целокупно човечанство, састављена је од различних већих или мањих одела, а то су различне нације и државе. И што која нација покаже већи проценат учешћа у галопирањима што се  подузимају за  савладавање отпора, за  смрвљавање сметња при жудним летовима на златооке  врхове,  а  које  савладавање и  смлављавање налази  свој  најбољи  израз  у  крепким, крилатим, крупним културама, у културама које су од таквих животодавних елемената и у таквом тону  и  стилу  организоване  да  могу  изазивати  честита  трептања  и  стваралачка  кретања  и  у најдаљим потоњим временима, и тако плести везу измећу сукцесивних фаза кроз које пролази човечанство у процесу свога духовања, те највише и најплеменитије функције своје; што која нација већи проценат покаже свога учешћа у људским напрезањима и војевањима око стицања респекта пред бруталним светом равнодушне материје, дакле: што већи квантитет и што скупљи квалитет културних надземаљских вредности спонтано даде: то та нација јачу своју моћ показује,

„Tous les vivants se tiennent, et tous cedent a lameme formidable poussee. L’ animal prend son point d’ appui sur la plante, Г homme chevauche sur l’animalite, et l’humanite entiere, dans l’espace et dans le temps, est une immense armee qui galope a cote de chacun de nous, en avant et en arriere de nous, dans une charge entrainante capable deculbuter toutes les resistances et de franchir bien des obstacles, meme peut‐etre la mort”.1

A та голема војска коју представља целокупно човечанство, састављена је од различних већих или мањих одела, а то су различне нације и државе. И што која нација покаже већи проценат учешћа у галопирањима што се подузимају за савладавање отпора, за смрвљавање сметња при жудним летовима на златооке врхове, а које савладавање и смлављавање налази свој најбољи израз у крепким,
крилатим, крупним културама, у културама које су од таквих животодавних елемената и у таквом тону и стилу организоване да могу изазивати честита трептања и стваралачка кретања и у најдаљим потоњим временима, и тако плести везу измећу сукцесивних фаза кроз које пролази човечанство у процесу свога духовања, те највише и најплеменитије функције своје; што која нација већи проценат покаже свога учешћа у људским напрезањима и војевањима око стицања респекта пред бруталним светом равнодушне материје, дакле: што већи квантитет и што скупљи квалитет културних надземаљских вредности спонтано даде: то та нација јачу своју моћ показује, веће право на живот јој запада, скупља медаља и часније име на Мраморној Плочи народа. А да би нација једна могла имати учешћа у томе општем организовању победа вишега над нижим, она треба да ужива благодат од нацијоналне правде т.ј. не треба јој сметати да сама буде господар својих судбина, на свој начин сама живот свој да моделише, и слободно се сама поставља у онај став у  коме мисли да  ће  у  навали најбоље побећивати и  proprio Marte заслуживати место у вечноме завичају. То се нарочито тиче малих нација које заостају иза оних што су јаче својом културом,  а  до  које  су  дошле  живећи  или  у  сретнијим  односима  према  другим  нацијама, уживајући благодат политичких заветрина и повољних међународних констелација, или живећи иначе у згоднијим положајима у којима су биле и развијале се. А бива то заостајање малих народа зато што се између држава води борба око тога која ће постићи већу важност или већу моћ да могу утицати на светске било културне било политичке догађаје. У тима борбама подлежу мале нације, а надвлађују велике које живе ширим и јачим животом. Но из тога, ипак, не следи да малене и слабе нације не могу имати вредности ни права на слободни живот, и да се зато не мора обзирати на њихове захтеве, него да се оне морају зато што су слабе и физички незнатне одрећи своје државне самосталности, бити игра ветрова и валова јачих и моћнијих, бити жртава великих и силних, да би ови тиме снагу своју појачали и власт своју проширили. Заносећи се за идеалом бруталне моћи и власти и позивајући се на песничко право и еволуционистичку науку, коју криво и неморално схваћају, велике се државе неодољиво загоне у велике светске борбе, ради којих се распирују у њима силне страсти што сметају развитку племенитих, праведних осећања, а та су осећања као  фина,  мирисна биљка,  као  рајска милостива дафина, што  расте  и  цвета  само  у чистим, питомим атмосферама, далеко од оних што су пуне грубих испаравања себичних и грабљивих људстава, којима је воља да се затре човечност и божанственост у малених. Здруже ли се у малене које нације прирођени који дарови са способностима за рад, и она ће, онда, моћи стварати своје индивидуалне, специфичке вредности, које не ће остати без плодна утицаја на све остале.

У наших песника има, додуше, песимистичких мисли о питању маленога народа и о трагедији његових великих синова. Тако,  А. Ашкерц у песми Slovenski pesnik даје болну једну теорију малога народа:

Ра kaj! Naj še tako zanosno peva

Ubrana lira moja — sveti zvok

Njen v milijonov dušah ne odmeva.

Ah, vzek je slušalcev mojih krog!

Moj jezik na prestolih ne kraljuje,

V velikem svetu se ne govori: Nikjer ne vlada in ne gospoduje,

Zivi le skromno izza starih dni.

И песма његова, тужи се даље, не ће од века до века ромонити и чаравна њена јека не ће допирати далеко изван граница његове Отаџбине. И доћи ће време у које ће песма његова у хладној библиотеци самовати, никога не заносећи, док је сунчаног једног дана прашну и плесниву не узме научар какав и зачуди се:

Hm, filologu čtivo zanimivo…..

Pa jezik ta se več ne govori…..

И Његош у Посвети праху оца Србије истиче како се тешко јавља гениј у маломе народу, како се у њему трудно находи материјал за славно дело:

Из грмена великога дафу изаћ трудно није,

У великим народима генију ее гнијездо вије;

Овдје му је по готову материјал к славном дјелу

И триумфа дичнп вијенац, да му краси главу

[смјелу.

Г. Бранислав Петронијевић у својој расправи Филозофија у Горском Вијенцу каже да је Његош „дао једностраног и сувише јаког израза у наведеним стиховима, одричући чак и могућност генија у малом народу”. Ова последња тврдња Г. Петронијевића да је Његош одрицао могућност генија у маломе народу, није тачна, и то се да увидети како из Његошевих речи којима одаје правду „хероју Тополскоме, Караћорђу бесмртноме” и другим великим синовима Нације Југословенске, тако и из стихова друге једне песме, посвећене такође праху једног великана С. Милутиновића:

На простоме трговишту алмаз цијене нема праве,

нити гениј мећ’ незнанством може дужне имат’ [славе;

младе душе у повоју не чувствују потресање небеснога нарјечија, то л’ му виде сијевање —

откуд дознајемо да Његош није одрицао могућност генија у маломе народу, него истакнуо његову трагичну судбину, немоћ његову да утиче на младе и још неразвијене чланове свога народа, да стварају велике судбине и догађаје који би имали космичку важност. Али, да је  Његош „дао једностраног и сувише јаког израза” у првим стиховима – та је тврдња Г. Петронијевића тачна. Јер, у малим народима има још повољнијих услова да један велики човек развије своје способности и задобије дужну славу него у великима. У великих је народа ритам културних процеса, мена и појава, читавог социјалног стања такав да појединац уз врло велике напоре може доћи до повољних услова за слободно развијање свих својих снага и не може имати моћнога утицаја на масе какве су велики народи. И, што се више диже ниво културно-социјалних средина, то се једној стваралачкој личности теже јавља могућност крчења нових путева, откривања истина и стварања индивидуалних мисли, које ће се животом каснијих нараштаја проширивати и постепено се, као организам од ембријона, развијати, док, иза неколико векова, не постану општом тековином, којом ће,  у  последњим фазама њине еволуције, бити умножена и  ојачана свест људска свих потоњих времена.

Друкчије стоји ствар код малих народа. Мали су народи свежи и еластични, и зато се лакше може активно утицати на вољу њихових маса, сејати у њих идеје које ће стварати услове за развијање догађаја у позитивном смислу; стварати социјалне атмосфере за рађање оних великих духова који ће  имати пред очима не  ефемерне Отаџбине и  тренутке, него векове, и  који ће гледати да народ њихов не остане изолован од виших момената људских, него да и он буде инструменат хисторије, ере у њој стварајући и епохама извесним према својим заветима физиономију дајући; да своје народне аманете повеже за свете аманете свих осталих народа, па његовим изгарањима да све човечанство дише и живи, његовим тековинама да се читав овај глоб крсти, миропомаже и причешћује у свим вековима. И они, као чланови малога народа, лакше могу вајати свој живот у облику богате јединствене синтезе националних особина, у динамичку хармонију лакше  свести  многе  духовне  диференцованости, сретније  организовати унутрашње снаге, него што се то може у масама великих народа. Према томе, и мала ће нација моћи да улепша лице вечитости и да уради нешто у чему ће бити учитељ другим нацијама, као, на пример, Холанђани што су учитељи у колонијалноме раду и зидању у води ; своју земљу, некада пусту, песковиту, баровиту, изложену свима свирепостима океана и свим немилостима њених река и језера, они су уредили и својом устрајношћу тако поблагородили да је она постала једним од најпитомијих крајева Земљиних; а на различним пољима науке радили су они својим посебним методама, што није остало без вредности и за друге нације; или ће моћи да поставља модерној култури нове задатке као Скандинавци својом књижевношћу; или уопште да чини човечанству услуге као Данци, који су својим умним индивидуалностима, а њих има необично много према броју душа у данскоме народу, повећали умно благо целокупнога људства; или да покаже како се у борби са суровим положајем утврђује своје место под овим сунцем свемоћним и како се развија тип особенога мишљења схватања и осећања, као Финци, на пример, који су, поред све борбе са несклоном и опором природом, ипак се јуначки одржали и показали одличне напретке на свима подручјима људскога живота; или да учи како мали и некултурни народ постаје великим и културним, као Шкоти, они дивљачни, сурови, пијани, разбојнички, мрачни Шкоти из времена пре 18. века, а који данас, свестраном развијеношћу свог нацијоналнога карактера и сјајним резултатима демократске организованости свога експанзивнога живота, представљају једну од највиших тачака у скали модерне цивилизације. А сетимо се малених, древних племена, сетимо се генијороднога народа грчкога, за којега вели R. Eucken; „Аllе Hauptrichtungen der späteren Kulturentwicklung bis in die Gegenvvart hinein sind hier im Keime vorhanden”.2 И доиста, зар није питома и убава Хелада која је бројила само три и по милијуна душа, зар није она, за живота свога, представљала читаву Европу и била символ глоба?!

На  реду  је  да  кажемо  коју  о  нама,  Југославенима, јер  и  ми  смо  један  од  малих  народа. Југославени су,  досад, у  својој култури, и то што се тиче  материјалних и идеалних културних тековина  у  оним  еминентно  културним  доменима  на  основу  којих  се  долази  до  несумњиво највише и најскупље вредности, дакле у техници, науци, уметности, филозофији, слабо дали тако знаменитих и  у  правоме смислу крупних, колосалних ствари, које би  тежином свога значења дубоко задирале у дебеле ствари човечанства, и које би од апсолутне вредности биле за прагматичку апликацију у моделовању светске културе. Они су још у једном стадију потенцијалитета, у стадију мировања латентних енергија. Има више узрока томе зашто њихове потенције нису актуализоване тако да би резултати те актуализације били од светско-хисторијске важности, од вредности за сва потоња колена људска.

Јужна  славенска  племена  населила  су  оне  земље  Балканског  Полуострва  које  се  баш  не одликују силном духовном животу пресклоним пластичким и климским стваралачким особинама, и које се нису одликовале преповољним културним и политичким динамичким факторима. А, ван икакве је сумње да је при оцењивању културе једнога народа потребно да се никако из вида не губи однос те културе према околини и средини у којој је постала, и у којој су се кретали њени ствараоци, потребно је, даље, да се води обзир о карактеру климе и геолошке формације оне земље у којој пребива онај народ којега култури хоће истинска вредност да се погоди и ода заслужена  правда.  Јер  је,  као  што  показују  резултати  науке  о  физио-антрополошком развоју народа, култура једнога народа рефлекс je унутрашњега му живота, продукат народне душе, а та душа није ништа друго него његова средина и околина пројикована у његов нервни систем.

На Балканском се Полуострву калејдоскопском шароликошћу непрестано мењала физиономија етничких положаја. Од најстаријих времена збивају се на њему непрестана померања у груписању народа, стална комешања и непрекидне борбе раса једних са другима. И тако, с честога мењања политичких граница  својих  држава,  била  су  јужна  славенска племена  сувише  разједињена; с афиковања многих утицаја различних страних култура жалосно разбраћивана и претапана у суседне народе; долазила непрекидно у сукоб са различним државним зликовачким вољама, које су  дирале  у  њихову  политичку  самосталност и  националну правду,  у  националну  религију  и етнографско-националне особине, и које су их, кад год су гладна правде и жедна звезда, покушавала да се ослободе од мучних положаја, задржавале их у њихним полетима, разнарођавале  и  често  им  отимале  последње  лепоте.  Са  свих  тих  невоља,  морала  су  се  та племена: хрватска, српска и словеначка, из којих настаје данашња Југословенска Нација, ограничити само на то да најтемељније, најелементарније животне потребе задовоље, и основне минимуме услова за национални опстанак и национално развиће да извојују. Голи живот морала су чувати, немајући када, при томе, да мисле на своје високе односе према осталим сублунарним друштвима. Находећи се, даље, у једноме од најфаталнијих политичких положаја у Европи, на раскрсници  опречних  интереса  европских  и  азијских  држава,  измећу  европских  лакомих  и азијских дивљих гуја, које су хтеле да исклешу Југославенског Лаокоона, живећи увек у непрестаним немирима и под љутим чемерима, нису се та једнокрвна племена разнарођивана могла да уједине – а уједињено углевље гори, дивна је мудрост индијска – и да онда изврше консолидовање унутрашњих прилика и, тиме, да ударе чврсте основе развијању и утврђивању свога националнога карактера, јаке темеље удубљивању, проширивању и повишавању своје природе, да би, тако, створила једну од основних погодаба за стварање своје специфичне културе, праве плодне, животворне. Збуњивана утицајима различних „културних” околина, имала су једна различне регионалне и конфесионалне национализме, те под притиском ритуалне и формалне, догматичке и апсолутистичке религије тих национализама, у којима није имала места слобода савести, тај најсветији елеменат душе човекове, и у којима се нација волела у богу и небу место бог и небо у нацији, нису могла проширити перспективе својих идеја, да, упоредо с прогресивним развијањем западних  европских  цивилизација  и  култура,  да  у  интензивним осећањима и  на широко људским идејама заснују филозофију панјугославенскога национализма, и да организују слободну панјугославенску свест, која нам је насушна потреба и главна храна за душино јачање, и која треба да буде регулатор свих националних стварања, најстаменији темељ за све наше националне покрете, напретке и успехе. Даље, покрај тих неприлика, да доведемо ствари у прави ред, сама су премного и претешко, до зла бога претешко страдавала са властитих особина, са премеканости своје природе, што је изрекао А. Ашкерц у песми: Čuj, veter piše razdivjan:

Kjerkoli solnce sija tod,

Naš nékdaj je prebival rod. Sedaj mod tujec širi se, Ošabno nam šopiri se …

Premehki pač mi bili smo Da zemljo mi pustili smo… Sedaj pa je nasilnik naš

Pod jarem upognil tilnik naš.

Страдајући,  даље,  c  немања  организаторне интелигенције, са  сувише  деструктивних  и  зло индивидуалистичких својстава  својих,  што  је  Лаза  Костић  израдио  у  свом  Прологу  за  Горски Вијенац, питајући песника на Ловћену:

„Ал’ који је, у врашком сјемену,

Најжешћи крвник твоме племену?”
Ha Ловћен-капи замагли се храм, облачак над њим, црни један прам, сијевну муња по том прамену,

ка’ да су слова у том пламену,

лијепо читам што ми пише плам:

„Док на ту земљу ови стоји кам,

најцрњи враг је Србин себи сам!”

нису своја национална осећања развила до висине жарких, живих, жестоких осећања да се буде културна жртва и културни дар. А тражи се да се националне страсти и нагони развију до степена големих,  гордих,  горећих  страсти,  до  јакости  страшних,  силних,  срчаних  нагона  културних модерних нација да се буде богат за цело човечанство. Додајмо још претешке начине саобраћаја и нејака културна средства у минулих колена па ћемо разумети зашто једнокрвна јужна славенска племена нису могла да саграде своју довољно независну и физичку јаку државу у којој би сва била обухваћена, правилно сталожену, цивилизовану, која би значила оруђе да се све више бива хуман и културан, и схватићемо зашто нису могла постепено створити довољно културно друштво, које би, удешавајући према захтевима и потребама своје свеже природе разборито примљене готове садржаје модерне културе, не наметнуте него оне које би оно само одабрало, и користећи се лекцијама других, исто тако малих, али високо културних народа, обогаћивало и усавршивало своје живе, истините, позитивне особине националне. А у интересу нацијских ојачања, тражи се слободно прекувавање и пречишћавање у својој души социјалних доживљености страних. Тиме би друштво повећало амплитуду рођених својих етничких дарова, да би интензивне и прегнантне, савршене  и  потпуне  изражаје  свога  националнога  тоталитета  животнога  могло  тиме  дати,  и отмене осцилације југославенскога духа и фине вибрације југославенских осећања у перспективу свељудску поставити ; вратити морално-хисторијски дуг општој култури светској диференцовавши је и обогативши је својом нијансом специфичном; достојно, напокон, одужити се Отаџбини и Хисторији и,  по  својим  тенденцама, часно  постати  искреним,  драгим  рођаком  свих  отмених, светлих, првокласних  човечанстава.

Али, покрај све своје физичке дефанзиве и покрај све своје пасивности, поред све културне децентрализације и политичке атомизације, имају и Југославени часно коло везиља на скупоме ћилиму своје културе, од које остала људства могу узети један део за ткање ћилима општег, а тај део дело је оних непобедивих, неусмртивих свемоћника Југославијиних, оних безимених обдареника божјих што се родили под вилиним окриљем, и створили оне довидовданске, видовданске и повидовданске лепоте: наше народне песме. Неизвештачене оне душе којима је лепота сама долазила, и онда је они објавили, и тако показали у чему је темељни принцип у психологији естетскога класичнога стварања. Легије оних неуметника песника, именом знаних о неснаних, оних неписмених славних сељака, што су тако крупну уметност показали у оним величанственим стиховима о нашој Отаџбини, у оним херојским својим десетерцима, где су, без позе и без фраза, ожалили тако болно страдање и распеће вековно Косовског Прометеја и најузвишеније  одслужили  парастос  бесмртним  борцима  за  нацијине  светиње.  Где  су  тако коректно и магистрално израдили тако грандиозне, готово надземне фигуре каквих никакав потоњи песник створио није. И необично фине студије људске душе где су понегда изнели и велике истине и славне мудрости животне испевали, које остала човечанства с радошћу могу да своме духу прикључе и да с благодаћу својој души посвоје.

II.

Народна Поезија то је један део Народне Књижевности, оне оригиналне анонимне књижевности у коју још иду Приповетке, Пословице и Загонетке што су поникле у најдубљим и најширим слојевима народним. Народна Књижевност, пак, део је Југославенске Народне Уметности   у   коју   још   иду   Народна   Глазба,   елементи   Архитектонске   и   Декоративне Уметности, Везилачка и Ткалачка Уметност, Везилачка и Ткалачка Орнаментика итд., које су, као и њихова сестра Поетска Уметност, докуменат песмовитости једне активне нације, продуктивности докуменат једне погажене културе. Она је грана једна Народне Уметности која је стварана да живи за цело друштво, да осваја сва срца људска, као све што заноси нас рађање сунца и мистика ноћи, као што све нас осваја мирис ружа и разгаљује меки шапат зефиров. Она иде међу прве традиционалне поетске уметности што их знамо, и њу су ентузијастичким култом ценили гласовити представници западнога света.

Она   силна бујица љубави према традиционалним уметностима, онај силни преокрет у духовима што га је извео James Macpherson издањем  бардских  и  осијанских  песама  (1762  и  1763),  које  својим  оригиналним  лепотама занесоше духове у толикој мери да их је и свезналац као што је Гете дизао изнад Хомерових епопеја, па Thomas Percy са својом збирком староенглеских и штоских балада (1765), – то расположење развило се у вихор заноса тако да се западни свет, сит хладне кићености, усиљених декламација и неприродних ситуација, а одушевљен за неокаљаност срца и непоквареност душе, за  благо  осећање  постојања  и  непомућен  живот,  све  више  стао  интересовати за  колективне књижевности и осталих народа. Познато је да је нашу народну песму увео у европску књижевност талијански опат А. Фортис, чија дела беху врело Хердеру, који је 1778. и 1779. издао прву књигу народних песама где је, поред трију Качићевих, изашла и чувена права народна песма о Хасанагиници у преводу Гетеа, који је, поред Хердера, отменога познавача нарочитих особина сваке народне поезије, први осетио ону неодољиву снагу ове нове уметности, ону јакост и једрину нашег народног израза, и који је својим преводом горску свежину народних наших балада и драж једноставности југославенског простонародног поетског стила први учинио душевном царском ђаконијом образоване публике  европске.  И,  од  тада  се  и  други  за  нашим  баладама  заносе, преводи је и пажњу на њу обраћа одлична духовна аристократија страних народа. Французи: Madame de Stael, Charles Nodier, Prospér Mérimée, A. M. L. Prat de Lamartine, Gérard de Nerval, A. Daudet; Немци: W. Humboldt, C. Brentano, J. Grimm, Talvi и други; Британац Walter Scott; Шпањолац Emilio Castelar; Taлијани N. Tommaseo i Giosue Carducci: Влахиња Dora d’ Istria; славни Финац J. L. Runeberg ; Руси Александар C. Пушкин и Никола Г. Чернишевски; Пољаци А. Mickiewicz, Bohdan Zaleski, Roman Zmorski; Чех J. Arbes; мађарски многозналац књижевник K. Szász; одлични Швед А. Jensen, један од најбољих страних познавача југословенских књижевности, и у најновије време Американац d-r George Rappal Noyes, професор славистике на универзитету у  Калифорнији, и многи  други.  Тако,  једна  је  грана  анонимне  наше  књижевности стекла  европски  глас,  право грађанства у светској књижевности.

Као  сва  велика  песничка  дела  што  су  настала  под  непосредним  утисцима  болова,  тих најживљих осећања што најмоћније буде душе људске, тако су и наше народне песме излив бола и туге, излив тежње да се болови ублаже. Као она шкољка margaritifera, бисеродавка, што болно рањена у патњама бисер ствара, као дрво santalum што, секиром засечено, у боловима излучује најугодније мирисе, као оно друго дивно дрво источно, благословено дрво boswelia, што му из бујна срца, кад га отровна звер убоде, на ране теку свете струје мирисна тамјана, што

на далеко мири, на далеко зове,

долазе људи, па га људи беру,

у храмови га на углевље стеру

нека мирише, нека им рече.

и с отрова како благослов тече!

(Лаза Костић: Последња ружа).

тако је и Народ Југославенски, дубоко на Косову рањен губитком српске царевине, и после Косова непрестано рањаван, те покретан тим највишим и најширим болом, том најтежом националном патњом, излучио своје бисерје, дао драгоцене песме, просуте, ненанизане и недоглађене, као што му је и живот био разасут, пометен и несређен ; из благородна срца излучио песме, што су, као мирис тамјана, свему свету милинама својим душу потресале. Излучио их начињене од предања о старим нашим славама, о балканским погинулим самониклим културама за које слабо зна документарна хисторија; створене од носталгије дубоке за честитошћу старих царева који

Не трпаше на гомиле благо,

Но градише с њиме задужбине .

И на води камене ћуприје,

И на друму камене калдрме . . .

Саздане од доброте древних наших царица што се шетале испод Крушевца скровитога, жежено злато носиле и преле свилу на златно вретено; од благодати и мудрости оних краљица, озарених ауреолом светитељске резигнације, што су рађале јунаке, којима су, у критичним моментима њина живота, сјале као бродару светла звезда кроз тамне облаке, и, волећи више њихове небеске животе него земаљске, напајале их неумрлом љубављу према божанственим начелима да суде „ни по бабу ни по стричевима”. Запојене дахом витешке хуманости оних великих војвода што се братимили и, јездећи преко слободних планина, један другоме од милоште лице љубили; преливене рајском срдачношћу красних краљевских кћери што им ни виле нису друге биле, и што су овапућавале собом сне о најјачој и најсветијој сестринској љубави. Окађене еуодијом душе и доткане светињом неутешне туге оних девојака што су, пре боја, заручивале се с најкраснијим херојима на овоме свету, па иза свршена боја, као бели буљуци нежних, меких и бојажљивих Окејанида што су долетале диву Прометеју, који се не хте Диву покорити, бесном богу богова, и жалиле га прикованог за студено стење да вечно стење и непремучнице муке мучи што је бедном роду   људском   засновао   лепшу   судбину;   и   као   дивне   Антигоне   што   су   иза   битке   пред седмодварном Тебом  ишле  на  бојиште у  расвит зорин  да  учине  последњу милост  погинулој браћи; и као мироносне жене што су после страдања Христова на Голготи полазиле у недељу рано, пре дановог освитка, да гроб огледају и свог небеског женика да помажу; тако су и оне, те Косовке  девојке,  после  распећа  Српства  на  Косову,  раниле  младе  на  крваво  разбојиште пре јаркога сунца и показивале како би љубави својих витезова достојне биле.

И што су Индијцима, у погледу екстензитета, биле песме Mahabharata и Ramayana, што Јеврејима Стари Завет, што Арапима песме у зборнику Hamasa, Хеленима епопеје Хомерове: лепотом и свежином непролазна Илијада и Одисеја, што Каледонцима Осијан, што Талијанима Divina commedia, која је довела до јединства књижевнога језика, а то до јединства народнога и државнога, што Шпањолцима песме о Сиду, што Французима Chanson de Roland и друге, Финцу Kalewala и Runeberg, његове Приповетке Заставника Стола, што Холанђанима De Werken van Vader Cats, Исланђанима Еде и Snorre Sturluson, Немцима Nibelungenlied и Gudrun, Грцима Грчке

Народне Песме што певају о делима клефта, носилаца грчке националне мисли, што Кинезима Schi-King, Јапанцима Hyak-nin-isju, — то је нама Српскохрватска Народна Песма. Вина, инструменат струне у Индији, харфа у Мисираца, форминга и лира у Грка, крота у песника и певача бритских острва, кантела у Финаца, канклис у Литаваца, балалајка у Руса, симфонија у Француза, гитара у Шпањолаца па други инструменти у осталих народа, — ни један од тих инструмената није био од тако јакога и плоднога утицаја на развиће културно-социјалних и политичких догађаја као што су биле гусле у Југословена. Као индијски певачи, звани sutas u kušilavas, па хеленски аеди, рапсоди, хомериди, па келтски барди, исландски скалди, енглески минстрели, француски трубадури, па слепци ашиги у транскавкаских Татара, којима су, како вели једна черкеска тужаљка, текле песме као свежа вода из врела брда Елбора, — и југославенски народни певачи имали су исто тако часну мисију, можда још часнију и плоднију. Они су, што је у осталом познато свакоме Југославену, за онога дугога и тешкога ропства нижима од себе, били најмоћнији покретачи масе у судбоносним тренутцима, били  врли  учитељи,  савесне  судије  и  честити  новинари  народни.  И  најснажнији будиоци херојских врлина и најслађи тешитељи невољника били су они.

Све су наше главе изабране; момци исто ка звијезде, што су до сад ове горе дале, сви падали у крваве борбе, пали за част, име и свободу, и наше су утирали сузе
вјешти звуци дивнијех гусалах! — (Горски Вијенац 279-275)

„Многих народа, који су губили своју политичку самосталност, своју државу, нестало би сасвим, да им нису њихова религија и њихова појезија преносиле с колена на колено успомене прошлости њихове, загревајући им душе, дајући им снаге да истрају у несрећи и ропству и одушевљавајући их у борби за слободу те су биле од најмоћнијих историјских веза нараштаја и чувара националне свести“.3  И заиста, ретко је у којега народа његова поезија имала тако позитивнога утицаја на формацију националнога му осећања, била тако моћна хисторијска снага, тако снажна чуварка националне свести и заједничкога националнога поноса, вековима тако јак елеменат у животним борбама као у нашега. И кроз своје народне песме, дао је наш народ човечанству једну царску мудрост излучио је из свога покосовскога живота Видовданску Филозофију Национализма, и њену основну мисао казаћемо речима вође Нових Срба и филозофа етичара Нове Југославије, Г. Васе Стајића: „И кад освајачи заробе тело једнога народа, душу нека чува, њу само нека не изгуби. Све дотле је живо царство, докле га народ чува у својој души, докле га се не одрече. И још више је учинио наш народ: он није своју мисао лепо изрекао (тако лепо изразио, да од њене лепоте живи Српска Уметност), него ју је и доказао, осветивши и покајавши Косово. Јер, данас сви ми благосиљамо честитога Кнеза што се није мирио са ропством, што није веровао у вечито трајање турскога царства, а веровао у победу Видовданске Мисли над њим“.4 То је најкрупнија и најдебља, светемељна мисао Видовданске Идеологије која има етичку снагу да вида националне болове свима подјармљеним народима, да огњеве њиних осећања подјарује и међе националне вере у њима да раширује; моћ која има да светлошћу вишег, небеског живота задоји и росом нове, зрачније лепоте да освежи све садашње и будуће синтагме животне. Она је κτήμα είς άεί како би рекао Тукидид.

Изразивши, дакле, у класичном изразу идеална осећања, идеалне тежње народне, имала је народна песма ту високу част да буде мајка и најлепшим потоњим еманацијама југославенске душе. Као и грчке народне јуначке песме, они кругови прича ο тројанским бојевима, тебанско коло традиција ο судбинама потомства Кадмова, па Хомерови епи, — као те песме што су биле чесма најбољих уметничких концепција грчких, извор у коме су налазили врелих естетских инспирација скулптор Фидија и сликар Полигнот, и велики лиричар Пиндар, и славна тријада трагедије: Есхил, Софокло, Еврипид, – тако је и народна наша песма била она никад неисцрпна руда из које се извадило много злато уметности наше, апотелестичке и практичне, и биће, и за потоње уметничке пасове, још моћан корен из којега ће се, као Venus Anadyomene из дубина, извити многи естетски изрази наше душе. За народном су се песмом заносили наши сликари, и велики песници хероји као Његош, Л. Костић, И. Мажуранић. У духу наше народне женске и севдалијске лирике певали су лиричари Ђоре Држић, Бранко Радичевић, Јован Илијћ, као што су дражима народне лирске поезије опчињени били велики лиричари као Goethe, Heine, Bürger, Burns и други. Као оне свете животињице што купе из липина цвета сокове медљане па их у слатки мед прерађују, тако су и они купили најлепше пасаже, бирали најживље драматске елементе, нај- класичније детаље лирске, купили то из народних песама, тих богатих липика медовитих, па отуда градили самостална дела. Народ један живи највише у својим делима уметничким, јер те објаве духа људскога преживљују све остале, не умирући с народом и временом у коме поникоше, па трају и онда кад се живот осталих угаси. Све пролази: краљевине и царевине теку као секунди; као вејавица у зими што витла беле пахуљице једну за другом, тако ветар времена разноси куле, дворове, градове; као одећа овештају и најдубљи филозофијски системи и најтоплије религије охладне као занос; и народа нестаје као сна. Трајна је само национална уметност једнога народа. Α ње не може бити ако нема националног живота. Ми је имамо и можемо је стварати јер смо имали свој националан живот. И она овековечује. Стари песници и данас имају естетских конзумената, и дела њина чине интегрални део идеалне културе свевременске. Она се за неко доба забораве, нестају под кором времена да се касније опет у новој снази јаве и новим сјајем да засветле као река Алфеј, што под море зађе и тече да се као Аретуза опет на дивоту белог дана помоли. Тако је, да се вратимо на предмет, и с гусларским песмама. Као из каквога централнога врела, разливале су се гусларске лепоте у многобројне потоке, у богате скале поетских жанрова; из тога ће врела црпсти окрепу за духовну стваралачку снагу и непрегледне армије сјутрашњих и најдаљих иза нас поета у звуковима, и речима, и шарама, и мраморима. Тако, и у садашњости наши најбољи уметници свих родова надахњују се најскупљом и најблагодетнијом нашом националном успоменом која се зове Видовдан, Косово. Оно је инспирисало многе предкумановске лепоте, оне крепке, класичне, као алем драге строфе Г. Милана Ракића у циклу На  Косову,  и  многе  дивне  мелиористичке беседе Г.  Николе  Велимировића. Милим  духом  те неувелке руже запојен  је  и  освојен Г.  Иван Мештровић. Као  Фидија што је  из  она три стиха Хомерова

ή, και κυανέησιν έπ’ όφρύσι νεϋσε Κρονίων άμβρόσιαι δ’ άραχαϊταιέπερρώσαντο άνακτος κρατός άπ’ ά^ανάτοιο∙ μέγαν δ“ έλέλιξεν

Ολυμπον.
Кад тο рече боже Кроновићу, намигну јој мрким обрвама, просу му се коса амбросијска владаоцу са бесмртне главе,
сав се Олимп големи потресе.

(Лаза Костић).

истесао онај големи кип, оно бујно достојанство панхеленскога дива у храму у Олимпији, тако је и Мештровић, из оних различних комада, оних разасутих фрагмената видовданске епопеје, магијском снагом укаменио за Видовдански Храм радовања и боловања наших богова и божица земаљских, у камену опевао дивоту наших вечних вредности, и белим лепотама наших намера и жеља, руменим чарима наших врелих завета и снова и студени мрамор запленио.

И, да сведемо све, завршимо ово разматрање овом истином : док су све наше књижевности  пре 19. века биле локалне и конфесионалне, копије страних: тако, средњовековна је рефлекс црквено- византијске,   дубровачка   и  далматинска   зрцало   талијанске,   босанска   и   славонска   копије католичких, и док нису имале позитивнога утицаја на стварање и развитак нове, дотле је народна поезија, поникавши самосвојно из самога народа као што ниче „хљеб из земље“, и одржавајући се у  сфери истинске лепоте, у регијонима народнога духа и живота, једина утицала на развиће и своје и на родно и њена је уметничка улога у нашој књижевности једна од најлепших, њено посланство  у  народном  животу  једно  од  најблагословенијих. Певана  и  за  оне  који  стоје  на највишим врховима културе, а на њих се пењу само поједини аристократи духа, само поједини коленовићи ума, и певана и за оне који стоје на подножју њеном где живе најшире масе, народна је песма везала најинтезивнијим и најекстензивнијим социјалним симпатијама све класе народне, и елиту и пук, и, с те стране, она је, поред Његошева Горског Вијенца, наша највећа поетска уметност коју смо до сада дали, у поетској нашој градини најгранатија и вечно зелена бора вита, под којом ће боравити уморни борци и витези југословенски, одмарати се и крепити да им се на свежој, зеленој души бора не набере, и лепо одморени и окрепљени, спремати се за даље лепе борбе. У њој су уживали наша оци и мајке наше; у лепотама њиним уживали смо и уживамо ми, и уживаће генерације што ће за нама доћи. И оно што им дуг живот осигурава, то је што им је народ најосновније дао од својега живота, најприсније тонове своје душе у њих унио, обелоданио своје мисли и свој дух објавио. А дух не умире, он живи вечито.

III.

Казавши, у кратко, у чему је културно-социолошко значење гусларскога дела, покушајмо сада говорити о филозофској страни једне косовске песме. Народне песме  проматране су  у  нашој књижевности са различитих својих страна. Али, једна од најважнијих њихових страна, естетска и етичка, филозофска дакле, као да је најмање, или бар није у довољној мери, досад истицана. А филозофска је страна један од најважнијих елемената целокупне вредности гусларских умотворина. Но  пре  него  пређемо  на  то  проматрање, потребно  је  да  се  запитамо  где  лежи важност, сврха и потреба овакога филозофскога разматрања. На ово питање могли бисмо одговорити питањем  о  важности  саме  практичне  филозофије. А  сама  напомена  о  уској  вези између практичне филозофије и живота довољна је па да се одмах нађе одговор на горње питање. По необичној интересантности и дубокој озбиљности психолошких проблема што су, каткад, у њима изнесени, и по планинској филозофији о животу, по реткој снази горскога морала што је у њима, понекад, нашао необично дивнога израза и који карактерише дубока љубав за заједин, – по тим прегнантним одликама имају продукти простонародне Музе много разлога да им филозоф пажњу поклони. И у најновије доба, наши научари позивају се на њину моралну садржину која је често бесцених квалитета.

Тако,  кад  Г.  Јован  Цвијић  хоће  да  укаже  на  велике  духовне  способности  Српскохрватског Народа, кад хоће да истакне најпотпунију и највернију експресију најглавнијих особина српскохрватске народне душе : оно дубоко, хисторијском еволуцијом задобивено и стечено колективно осећање и  ону  беспримерну исконску  општу  тежњу за  самосталношћу, ту  најјачу резултанту нашег унутрашњег организма, онда он упућује на српско-хрватску народну поезију.

И кад Г. Нико Жупанин хоће да докаже да Југославени имају снаге да буду јак чинилац европскога живота уносећи у њега нове начине и друкчије креације, и да су способни источноевропску културу освежити својим ведрим и активним духом, он се позива на „лепотом ненадмашне народне песме, које сведоче о необичним естетичким и етичким способностима својих твораца“.

У вези с тиме, вреди истаћи и васпитну снагу наше народне поезије, снагу која је од вредности неоцењиве. Кад заставник плоднијег југославенског рада и аранђео богатијег југославенског живота, Г. Васа Стајић, хоће новим коленима да да канонску књигу најсрпскије садржине којом би сјајнији, херојскији стил  животима својим дали,  кад  југославенским духовима хоће  да  пружи основну и сталну душевну храну од најнационалнијих са стојака, да, упијајући ту храну, што лепше и сретније раде око етернизације свога индивидуалног живота, он им с великим разлозима пружа Српску Народну Песму, јер „узвишена осећања, изражена у њој, имају апсолутну етичку вредност; да су та осећања одиста оно што ће човечанству вазда требати, што одржава свежину и даје смисао његову животу; мисаони њен садржај да је тако близу проблемима наших дана, нашој борби за слободу које смо толико жељни, гладни и жедни“. О тој одгојној моћи народне песме и о животној филозофији у њој и о вредности видовданских расположења у националном нашем раду уверена је и Госпођа Исидора Секулићева, и зато и лепо говори она хрватским, словеначким и српским сестрама: „Научи некога да чита и да пише; заволи и растурај једну књигу, ма целог живота једну једиту књигу; разуми и певај и говори једну родољубиву песму, ма целог живота једну једиту песму; научи да је Видовдан исто што и Крсна слава и рођендан твог јединца – и то је доста. Све је то национална филозофија, националан рад, национални живот“.

Ту неискоришћавану вредност васпитну треба народни васпитачи да честито употребљавају. Ту вредност имају и уметничке наше песме, али у рељефном и пластичном приказивању основних и најлепших гестова у животу, оне далеко заостају за народнима.

Као жарке искре што их је из кремена српскога човештва и српске душевности извабио тешки буздован судбинске свирепости, садржаји народне песме најзгоднији су да омладину национално одваспитавају и херојски је усавршавају; они су непресушна дојка, пуна небескога пића, да се надмемо  оним  бесним  и  неукротљивим националним страстима  за  истинитијом и  богатијом човечношћу и за достојнијим животом; и као мајка Земља што је сину своме џину Антеју кад се, уморан и сустао, ње додиривао давала нову стихијску снагу и опорављење за нове напоре, они су најмоћнији сокови да нас приправљају за јаче полете и још веће успехе, и свеже снаге да нам дају за бујање оних махнитих жеља и процветавање оних царских способности да сами управљамо барком свог националнога живота и националну своју срећу да сами течемо и, напослетку, тако радимо да се код ковања судбине овога света и југославенске руке замах осети и југославенског чекића јек чује. А и кад прођу све беде, кад нестане наших тешких културних несрећа и политичких јада, кад заспали богови у свим горама устану и васкрсну пресвисле виле у свим планинама, те освану  румене  зоре  свих  наших еупраксија:  индивидуалних, социјалних и  политичких, и  свих наших културно-националних еуритмија роде се родни дани, – и онда ће књижевност наших барда имати услова да нам духу помаже у приближавању ка боговима својим, и вољу да нам јача и снагу крилати у неуморном пењању да своје звезде дохваћамо. И ако се не буде тада проповедало и практиковало јунаштво бојно и ратно, она ће опет моћи, као што је вазда могла и може, да ствара у нама несавитљиве оне мирнодопске воље за оне бескрвне косовске гестове, за она голема дела мирнодопска  што  дижу  човека  до  дугих  висина,  јер  свевремска  је  њене  велике  и  славне проповеди језгра: употреба сила у служби виших идеја.

Даље, по естетичким драгоценим и јединственим својим врлинама, заслужују народне песме особиту пажњу људи  филозофскога interieur-a. Јер,  као  што  гусенице  лептира  дудара што  из прескупих капљица својих жлезда праве своје драге продукте — преду свилене нити, као они мадагаскарски златни паукови што извлаче из себе жице и плету златне мреже, а да ни сами не знају какве вредности дају, тако су  и  ови  некултурни слепци,  ови генијални варвари дали, у понеким случајевима, неслућених и психолошких лепота какве, кроз инстинкт, дају само најсавршенији егземплари уметника, само највећи благословеници богова, и те су ствари таким неодољивим чарима освајања знали прелити каквима у екстази стварања преливају своје божје творевине богодухновености оних славујски и суверенства оних орловски расположених, оних као сунце моћних песника визионара што их рађају Земља и Дух. Н. пр. оне величанствене визије небеских прилика у Почетку буне против дахија, па она метемпсихоза ђулова мириса, разливање Омерове душе у ружин и оно претварање косе његове у каранфилов мирис у оној до небеса болној, од чежње рајске сазданој, свом побожношћу каранфила и свом страшћу расцветаних ђула и  зумбула задахнутој балади Смрт Омера и Мериме, што је најдивнији одсев најлирскијег у сељачкој   души,   одблесак   најтананијег   естетичког   осећања   пучког; то конкретизовање иматеријалних, светих стихија спиритуалних у томе гусларском топлом пледоајеу за права љубави ради младости и милине, за права љубави ради срца и душе. Где је жарко еротичко осећање српски  диференцовано  и  где  се  сексуална  сфера  сублимује  до  најфинијих  и  најнежнијих тенденаца момачке природе, до најпитомијих, најмилијих гестова, до оних бесмртних грација миришљаве девојачке душе која заволи љубављу што нигда не умире.

На основу тога, ми никако не можемо прихватити мишљење Г. Д-ра Томе Маретића, што ra је изнео у предговору своме делу Наша народна епика, а гласи: „Што ја народне наше пјесме не проматрам с етичке стране, т. ј. што не гледам, колико је народ у њему показао своје назоре о врлини и злоћи, то је зато, јер држим, да се у том погледу не би могло наћи у нашим јуначким пјесмама ништа, што би било карактеристично за наш народ. Не смијемо бити наивни и романтични те држати, да су Хрвати и Срби бољи и племенитији од других народа, јер наш народ нити је бољи нити је гори, него је у главноме онакав, као што су и други народи. Ако се у нашим народним пјесмама слави и награђује н. пр. вјерност, правичност и друге врлине, то ћемо исто наћи, да и други народи у својим пјесмама осуђују н. пр. издају, насиље и друга зла дјела онако, како осуђује и наш народ.“5  Из наведенога места видимо да Г. Маретић мисли да је садржина моралне свести у нас у главноме онаква каква је и у других народа, дакле, да у нас нема оригиналних начела моралних, па, према томе, није потребно испитивати простонародну епику с етичке јој стране. Али, проматрање етичке свести наше, колико има свога исказа у народним продуктима, и не тражи се као нешто нарочито, јер ко вели да није онако како каже Г. Маретић. Него друга је ствар у питању.

Кад се упореди наша традиционална поезија с традиционалним поезијама осталих народа, надвисује она све ове обиљем садржаја и многострукошћу мотива, и разноликошћу белих и црних етичких принципа. Лаза Костић био је, поред Г. Фрање Марковића, за својега доба наш највећи помазани витез у естетици уопште и у гусларској напосе. Линкејевим очима, свога ума најфиније и најдраже особине наше душе он је знао опазити, и био је најгенијалнији познавалац најтајнијих, најтананијих емоција наше народне психе. И он је, приказујући Јакшићеву драму Јелисавета, кнегиња црногорска, рекао ово: „Нема песника, нема народа у историји света, који би имао међу створовима   свога   духа   тако   силовите   женске   карактере,   тако   размакнуту   скалу   женске душевности, као што је има Србин у својој песми. Између Косовке девојке и мајке Јевросиме до мајке „дјетета Јована“, која убија свог јединца сина најгрозовитијим мукама, само да се може рахат љубити са дивским старешином, стоји читав свет женскога срца, и проћи тим светом значи проћи од рајског врхунца, од божјег престола па до најгрубљег пакла тог неизмерног срца. У тим пакленим дубљинама леже најцрњи, ал’ и најзгоднији облици за трагичне јуначице.“6 Откуд у нас та тако размакнута скала женске душевности.

Треба имати на уму да традиционалне поетске уметности, поред свих њихових големих различитости имају и  нечега општега и заједничкога, нечега сличнога, нарочито у погледу на мотиве, предмете, и то се тумачи као тековина из древних времена заједничкога живота у прапостојбини, објашњује се  доношењем једних мотива из ње,  па  позајмљивањем. Г.  Милан Будисављевић у својој расправи Илијада у огледалу косовских пјесама (Школски Вјесник 1903.) упоређивао је Хомерову Илијаду с народним нашим косовским песмама, и ми се запањујемо пред големим  сличностима  што  их  он  приказује  у  јединству  радње,  у  експозицији,  проемију,  у појединим ситуацијама и мотивима, у сталним облицима епске фразеологије. Али, мада се и ово находи, те сличности не морају бити увек узете него независно постале из простога разлога што сви људи in ultima analysi имају једнаке сензације и емоције, јер су сви од једнаке анатомске и физиолошке структуре, само се разликују у ступњу цивилизације и културе; и што је већи тај степен те цивилизације и културе, то су осећања развијенија, компликованија експресије естетичкије, уметничке сврхе више. Као што су сви првобитни органски створови у примитивним сферама живота једнолики, јер су и спољашњи медијуми такви, а истом касније разлике међу њима настају, у доцнијим фазама развитка и начинима живота — тако и све расе, сви људи живе испрва монотоним, једноликим животом, имају иста осећања и рађају једнаке погледе на свет, а тек доцније, у току постепеног слободнијега и независнијега живота и вишега развитка духа, јављају се дубље, унутрашњије потребе и тежње више и разноличније. Па тако стоји ствар и с поезијом. И поезија је стара свуда једнака, тек доцније, кад се поједине расе и поједина племена селе и духовно расту, и поезија њина бива шира и разноврснија, бива народна, век према утицају друкчијих  биолошких  и  социолошких  околина,  које  њине  потребе  диференцују  и  реакције унутрашње модификују. Тако,  резултат је  нарочите средине  живота и  нарочитог васпитања и других услова хисторијскихто да је души традиционална поезија наша ближа него традиционалне поезије осталих народа, богатија квалитативношву емоционалних стања, њиним интимнијим нијансама  и  тоновима  диференцованијим. Тој  разноликости  психичког  живота  узрок  су  тако различне физиоетнолошке особине наше расе: „Естетски интересантној, живописној спољашности и физичкој свежини Словена одговара и здрава психа; нијансе у спољашњости, етнографско и физијо-етнолошко шаренило, ујемчавају многостраност психичког живота и индивидуалног мишљења и стварања, које с једне стране богати културу а с друге чува да у њој не наступе нивелисања и једностраност“7. Даље, као што се интелектуалне и моралне особине појединаца могу развити до различних степена културности, тако се и особине колективних душа у различних народа могу различно развити – слободније или неслободније – већ према социјалним приликама и  околини  што  условљава  то  развијање,  диференцованије  или  недиференцованије  могу  се развити, већ према процесима прогреса који прате то диференцовање. Осијанско песништво пуно је страховитих вихора и тмастих облака. Кратки, задихани стил тог песништва са својим смелим оригиналним компарацијама носи карактер магловитога неба каледонскога, има у њему нечега од  оних мрких кршева морвенских, нечега од  бучних, бурних борејских валова што бију оне суморне, сурове, северне стамене стене, док у нашем стилу има ведрине и јасноће од плавога јужнога неба, под којим се родио Хомер и Филип Вишњић. А што у Српској Народној Песми нарочиту вредност имају принципи етички, то је за то што су оне зачињене драгим соковима пре- чисте филозофије Голготскога Мученика. У Илијади се бојеви бију ради личне користи, гине се за краљевску моћ, живи се за личну славу. Сећамо се речи Хекторових :
τό δ’ έρ.όν κλέος ού ποτ’ όλεΐται.

Α моја слава не пропаде нигда.

(Илијада, VII, 91.)

Α у нашој се народној епопеји за заједин живи, за потомство; један треба да се одриче личних пролазних  пријатности  ради  виших  социјалних  сврха,  живот  лични  мора  да  буде  имовина народна,  а  та  је  идеја  најимпозантније  символизована  у  Марку  Краљевићу,  који  „за  све свадбарину плати“, и који је био херој не једнога тренутка него, као и народ његов, херој целога живота.  Чернишевски  је,  оцењујући  1854.  у  Москви  изашлу  Бергову  књигу  Песме  различних народа, рекао да наше песме нису мање лепе но грчке, а како је високо мишљење ο њима имао Ј. Grimm, види се из његове изјаве: „Unsere deutsche Volkslieder mussen sich alle davon verkriechen“.

Дакле, на основу свега тога, ми смо уверења да има разлога знати меру интелектуалне живости, интензивности  и  боју                            емоционалности  народне, степен  моралнога  сензибилитета,  начин peaгoвања на појаве субјективнога и објективнога света, структуру народне психе, колико је у гусларским креацијама изражена, и остале особине што индивидуалитет народни одређују, а то све није код свих народа једнако. И, што се те стране тиче, има у нас појава каквих нема у других народа, а које поносом нас испуњавају, има крупних карактеристичних и специфичних особина које треба потенцовати и које, модерно потенцоване, слободно могу ући у рој наших оригиналних израза и с успехом поднети и оно мерило које све проматра sub specie aeternitatis. И друге су исполинке мајке ретким етичким господством поднеле губитак својих синова као мајка Југовића, и у  свој  души  трептале  једном  силном  националном  емоцијом,  али  која  је  своје  национално осећање на исти начин изказала. У питању је, дакле, естетски изражај моралних емоција, интензитет и екстензитет емоција тих, филозофија у нашим интерпретацијама света и живота и поезија у нашим концепцијама ο моралним вредностима у гусларској уметности. И што много оправдава испитивање филозофске стране у гусларскоме делу, то је факат да је у њему дана права овејана стварност, жива, процеђена кроз уметничку душу, кроз естетску свест благокрвне расе гусларске, и живот хисторијски да је истински дан, преломљен кроз призму народне психе, и претопљен у нови живот који више вреди од онога реалнога, јер у томе новоме животу цео народ вечно живи. Међутим, да се боље разумемо : далеко смо од старинских мишљења да, као наши бескрајно цвркутави, бурно и пијано расположени романтичари, тражимо у народној песми „извор и утоку мудрости, сву етику и естетику, замену религије и упут за сувремени живот, алфу и омегу свега знања и уметности“ (Јован Скерлић). Али, мислимо да треба истаћи специфичне и маркантне ствари у систему гусларске филозофије, ако је прилика тако рећи, јер се културна вредност једнога народа најбоље види из његовог филозофског разматрања о судбини света и човека. Према томе, кад се ради о темељној вредности Српске Народне Песме, прву реч имају мудрости поетскога естетичара и филозофскога етичара, а онда тек филолошке, хисторијске, фолклорске воље осталих научара. По томе, погрешан је и назив књиге Г. Маретића, јер филолошке и друге ствари не могу бити еквиваленат за поетске и филозофске.

То су ето побуде које нас покрећу да се позабавимо разматрањем филозофске стране у народним песмама, и ови су мотиви тим јаче поткрепљени што су оне заиста верно огледало у коме се огледа народно срце и народна душа, народна воља и народни дух; стара наша слава и величина; греси и мане; страдања и патње; душа земље наше, лепота наших пејзажа (лирски опис околине скадарске). Огледало, велимо, јер народни песници нису имали разлога да сликају људе друкчије него што су у истини били.

И,  као  што  данас  хисторијски  антрополог  на  основу  извесних  својстава  што  карактеришу фосиле, остеолошке остатке народа из најдубље таме далеке прошлости, из које не постоје писана врела, и на основу лубања, тих кутија древних психа, може да утврди њихово давно постање, сеобе, анатомске им и друге особине, тако би се, кад би голема каква елементарна несрећа уништила нашу културу, из народних песама могла верно реконституисати слика свих фундаменталних и бизарних контура по којима се индивидуалитет Југославенске Нације разликује од индивидуалитета осталих нација.

IV.

У редовима што следе, узели смо, за сад, у задатак да косовску песму Смрт мајке Југовића (Вук II, 47) промотримо с њене филозофске стране. Карактер мајке Југовића покушао је расветлити стари естетичар Јанко Јурковић у  својој расправи :  О женских карактерих у  народних наших пјесмах (Рад, 30, стр. 10 и даље), па Г. Стојан Новаковић у својој студији Српске народне песме о боју на Косову (Годишњица Николе Чупића II. стр. 163 и даље). Осим њих, још су писали о њој Г. Антоније  Хаџић  у  делу  Српкиња у  народу и  са  светом (Јавор  1883,  стр.  35  и  36)  и  Г.  Јосип Милаковић у радњи Majka у нашој народној песми, Грађа за народну педагогију (Нада 1895, стр. 389 и 390). Последња двојица нису казала ништа ново, него просто препричавају оно што су рекли Ј. Јурковић и Г. С. Новаковић. Али, како у нашем схватању ове песме има момената који до сада нису били опажени, а у њима баш лежи кључ за потпуно разумевање песме, ми ћемо покушати да укажемо на те моменте који заслужују да се нарочито истакну у још већој мери него они што су до сад истицани. Том приликом, разјасниће се сцена руке Дамјанове, сцена која није јасна Г. Павлу Поповићу и коју он додирује у свом Прегледу Српске Књижевности, кад место о мајци Југовића завршује овим редовима: „Тек призор мртве руке синовље изазива прве тужне речи материне и њену смрт; да ли зато што тај призор долази после свих осталих и превршује меру жалости, или зато што детаљ утиче каткад јаче и непосредније него целина, није јасно. Ваља приметити да мајка Југовића ни тада не плаче: она пресвисне од ужасног напона бола у њој, и песма тачно и ако ружним изразом црта то кад каже за њу „надула се па се и распаде.“8  Психолошком анализом песминога садржаја покушаћемо уклонити ту нејасноћу и познати сву лепоту ове од чуда и бола, од  неизрецивог и  несхвативог саздане  песме.  Та  нејасноћа долази  с  једног особитог манира гусларске поетике. Јер, народни певач у композицији која значи распредање и разграњавање замисли, моделисање изабранога материјала, не зна за нијансовање свих карактеристичних психичких појединости, за њихово каузално удруживање и тесно везање, не развија оне суптилитете важних каузално-генетичких душевних појава него обично ради у дебелим потезима, ограничавајући се на символе (крила лабудова, очи соколове, па она два гаврана као еквиваленат за судбину); зауставља се код онога што видљиво представљо његово расположење, и чини, при томе, празнине и скокове, па ствар, на први мах, изгледа често без логичне везе и тешко разумљива.

У тој песми, показао је народни песник своје интелектуалне и емоционалне способности, снагу свога  поетског  стварања  у  највећој  мери.  То  је  најчудеснија  и  најпродирнија  песма  између чудесних и красних оних песама у којима су свом живошћу израза и дискретном питомошћу тонова опевани утисци после косовске погибије, у овој утисци у једној јакој етократској породици дубокога националнога осећања. То је песма у којој је, на гусларски начин, јединственог поетског израза   нашло   оно   што   је   најлеше   у   националној   нашој   души,   најхуманије   у   нашој човечанствености и најотменије у нашој раси за онај свет што је морална вредност најдрагоценија, најспиритуалније  што  је  у  националној  нашој  специјалности  и  ради  чега  је  и  најдивније  и најгордије бити син Југославијин. Јер, то је права песма оне земље у којој се гине више волећи слободу планине и част и понос народа него мајку и љубу и сестру, и у неизрецивој дивоти умире завет предајући. Једна од оних песама којима приступамо с оним религиозним расположењем Христа кад се пењао на Голготу, једна од оних што певају о краљевскоме умирању, о излажењу из тамнице тела, о ослобођивању од ускости на земљи, о победи живота над смрћу, о убијању смрти вољом, радом и стварањем. Голготство мајке Југовића то је видовданство Српског Народа, коме је видовданству Г. Стојан Новаковић дао ово значење: „Косовски бој Срби су материјално изгубили, али  је  у  духовном животу српскога  народа косовски бој  морална победа, силнија,  трајнија и роднија него многе праве материјалне победе. Духовни живот тога догађаја алем је камен у духовноме животу народа српског.“9  И та филозофија видовданског догађаја, филозофија која значи претпостављање небеских вредности земаљскима, подвргавање плотских снага духовнима; која значи вредност мушког сагоревања и јуначке смрти ради џиновског васкрсења; вредност индивидуалнога прегора ради потоње боље среће колективне; потребу мучеништва ради зора белих што ће потомству свањивати; лепоту рада, плодност жртве и смисленост страдања ради ружа што ће цвасти позним нараштајима; та видовданска животна филозофија коју представља мисао изражена у светим речима Честитога Цара, који се одрекао царства земаљскога и приволео царству небескоме, јер

„Земаљско је за малено царство,

А небеско увек и довека“ –

што  колорише  оно  религиозно,  оно   спиритуално  расположење  у   свих  осталих  косовских мученика; та косовска нобилна етика сублимне резигнације која трепти вером у потоњу победу правде, у потоњи тријумф светлости, топлоте, добра, а у одступ мрака, студени, зла, и с којом се ништа из осталих песништава народних не може да барабари — нашла је свог нарочитог израза у овој песми о мајци Југовића, у песми плодног пчеловања, снажног орловања и ведрог човековања са смислом, у тој мистичкој трагедији једне жене, којој је сав живот био горда, света служба лепоти највише женске части, небеско-земаљска служба Нацији и Човечанству.

Ступите   у   непропадљиви,   од   свих   народа   подигнути   пантеон   у   коме   царује   елита најузвишенијих  мајака,  од  којих  око  сваке  лебди  надземаљска  ауреола  нарочитог  сјаја,  да светошву  своје  материнске  љубави  плене  душу  представницима сваког  рода  људског,  да  за рајевитост своје женствености добивају истински трибут највише адмирације и најврелијег ентузијазма од изабраника свију времена, ступите у тај торжествени пантеон, у ту општу славну задужбину, у којој струји чистота најхуманије хуманости, која мирише мирисима најдушевније душевности, погледајте земаљске те богиње свију родова, свију векова, па ћете видети да је мајци Југовића   запало   једно   од   најодличнијих  места.   И   осим   Јевросиме,   бесмртне   родитељке Краљевића   Марка,   за   којом   једва   подскакују   Тетида,   сребронога   владарка   подморских краљевина,  и  Ниоба,  охола  царица  тебанска,  такмачица  лепокосе  Лете,  и  Јеврејка  Леја,  и Римљанка Волтурнија, и она Спартанка, – осим Јевросиме, те пребеле и премилостиве израјанке, те овапловености идеала апсолутног материнства, нема међу свим женским фигурама, што се извише из душе наших аеда, нема, можда, ни једне, која би достојанственија била, ни једне која би чинила већу част моралној лепоти српских мајака што су, у оним дивљења достојним и по енергију у трпљењу карактеристичним вековима, рађале и одгајале херојске нараштаје „за пјесну створене“, нема, велим, ни једне која би грандиознија, импозантнија била него фигура мајке Југовића, карактер те благословене Доне што је донела девет Југовића, те великонамернице, те великосветице и великомученице једне заветне мисли ради дела једног бескрајно светог и безмерног  божанственог.  Фигура  дана  у  овој  генијалној  и  дубокој  српскохрватској  песми, запојеној вечито свежим чаром онога што трајно душу људску покреће: непоколебљивом, неодољивом љубави према животу, животодавној љубави према Роду и Небеској Постојбини.

Основни утисак што га даје ова песма, то је осећање нечега прометејски тужног и болног; има нечег  што  подсећа  на  једну  дивну  слику  Guyau-овy,  на  птицу  коју  је  у  високом  лету  стрела погодила, и која зрак испуњава својим болним криком, умире и још лебди у висинама; има нечега што нас гони у метафизичке рефлексије о мистерију живота и смрти.

Песма опева чудо једно: судбину једне силно синергичне задружне куће и једне мајке, снажног стожера куће те. И велико је то чудо коме се не можемо дочудити, необично херојско дело кад југословенски ђед зазива милога Бога да му помогне, као оно грчки гуслар што се на почетку певања обраћа молбом богињи Музи, и казује о чему ће да пева:

Мили Боже, чуда великога!

Тај стих, тај запевак, заиста, није само почетак стереотипни који често долази у јуначким песмама, него запевак сличан хомеровском запевку који је у тесном савезу са садржајем песме.

Песник је хтео да у целој скали болова прикаже необичну јакост материнскога срца, надчовечну борбу, сукоб између жене и мајке с једне и осећања дужности према Роду и Отаџбини с друге стране. Изнесен је проблем: однос индивидуалног према социјалном, основни проблем филозофије живота: однос земље и неба у човеку. Сукобљава се основно животно начело Guyau- oвo: љубав према ближњему, и Nietzsche-ово основно животно начело: љубав према најдаљему. И схватањем тога питања, попео се гуслар на оне сфере узвишености које постижу велики песници равних  и  неравних  бораба  против  маљева  кивне  судбине,  против  равнодушности  јаве  и свирепости природе, песници као Есхил у Окованом Прометеју, песник Библије, Шекспир у Хамлету, Бајрон у Кајину, Његош у Горском Вијенцу.

Да прочитамо сада саму песму, да зађемо, по том, у њене психолошке моменте, и психолошку анализу да изведемо и упознамо њене лепоте.

Мили Боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косово војска,
У тој војсци девет Југовића
И десети стар Јуже Богдане;
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана.
Што молила Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова,
Она лети над Косово равно,
Мртви нађе девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана,
И више њи девет бојни копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добри коња,
А поред њи девет љути лава.
Тад’ завришта девет добри коња.
И залаја девет љути лава,
А закликта девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,

Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добри коња,
И узима девет љути лава,
И узима девет соколова,
Пак се врати двору бијеломе.
Далеко је снае угледале,
Мало ближе пред њу ишетале,
Закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добри коња,
Залајало девет љути лава,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад је било ноћи у по ноћи,
Ал’ завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанове љубе:
„Снао моја, љубо Дамјанова!
Што нам вришти Дамјанов зеленко
Ал’ је гладан шенице бјелице,
Али жедан воде са Звечана?“
Проговара љуба Дамјанова:
„Свекрвице, мајко Дамјанова:
Нит’ је гладан шенице бјелице

Нити жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
До по ноћи ситну зоб зобати
Од по ноћи на друм путовати,
Пак он жали свога господара
Што га није на себи донијо.“
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад у јутру данак освануо,
Али лете два врана гаврана,
Крвава им крила до рамена,
На кљунове бијела пјена тргла;
Они носе руку од јунака
И на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци;
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
„Снао моја, љубо Дамјанова!
Би л’ познала, чија ј’ ово рука?“
Проговара љуба Дамјанова:
„Свекрвице, мајко Дамјанова!
Ово ј’ рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на вјенчању била.“
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Па је руци тијо бесједила:
„Моја руко, зелена јабуко!
Гдје си расла, гдје л’ си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!“
Надула се Југовића мајка,
Надула се па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим стар-Југом Богданом.

У ставу који је пун светитељске величанствености, пун отменог поноса моралног, отимајући се ауторитету црне стварности, борени се против зле воље свирепог суверенитета судбине, мајка не ће да плаче, савлађује и заташкава свој тешки бол за све девет изгубљених синова и десетога старога господара свог. Као благородни витезови бораху се за слободу рода и одбрану отаџбине са осталом војском Цара Мученика, правећи потоке од проклете крви халапљивих Агарјана, што се попут градоносне олује свирепо спустише преко срушене Византије да заклоне сунце самосталности српске; бораху се у витешким ставовима док се, напокон, и сами у те потоке не свалише. Тако их васпитала, и на Косово их отпратила с благословом, с вером у потребу голему борбе њихне па и смрти. Онима што су им живот дали славно се одужили још славније задуживши потомство. То је мајци утеха, то најбољи мелем на љуту јој рану. И под топлотом те мисли узима коње, лавове и соколове, па се враћа двору беломе.

И кад стиже кући, дочека је деветеро удовица и плач деветеро сирочади, деветеро нејаке унучади. И она зар да плаче? Зар она да плаче па да још више, у тој преболној и судбоносној атмосфери, омалодуши те  удовице које  треба  да  су  жене  више  сада  него  икада  пре?  Треба неговати сад и однеговати унучад, то непроцвало цвеће за цватење и листање лепше будућности. На узбурканоме мору, за душепотресних олуја, крај непрегоривих губитака с којих су до очајно тешког положаја дошле лађе породичних живота, бродови самосталности народне и среће, то је компас, то звезда поларница. И то је оно што јој даје активне снаге и моћи да загосподари мучном ситуацијом у коју је врже тајанствена сила Судбине. Једне су наде пале на Косову, а ово су друге, веће. И осећање потребе васпитаности узданица тих, непресушење тог врела нових јачих снага, то је појачало њену моћ над животом чију вредност нигда није тако осећала као сад.10

Треба да потоњи нараштаји знају како су им стари гинули за части самосталност народну. А треба да знају и грехе предака с којих очеви њини страдаше, па да пред ситне мрњавчевићевске интересе постављају високе интересе свесаздатељке Нације. Мајка Српкиња, племенита неимарка народне будућности, већа је од мајке родитељке. И колико је душевна борба њен болни мук толико  је  и  благослов  и  акција,  смишљена  и  енергична,  израз  силне  воље  за  радом,  за сокољењем. Попуштање и плач значи неопростив грех за савест њену национално васпитачку, срамотан и кукавички пад, тријумф Слабости, Неодлучности. Својим актом храбрости, тешком латентификацијом бола хоће да снаге да и херојства да улије у обудовеле снахе. Само тако неће клонути циркулација у организму задруге и само тако ће се одржати ведрина духа у њој. Воља за рад, племена и дубока вера у потребу рада за срећу оних који остају иза погинулих јој синова и који ће још доћи и окренути ток хисторије дижући срушено царство, покајавајући кости предачке, – очеличили су јој срце. Сва њена етика збила се у рад за срећу потоњих колена, а то је најлепша, златна сврха живота. У њиховој срећи не види само наставак, продужење свога живота, него и овековечење предака, оних који јесу и којих још нема.

И кад зеленко Дамјанов зарже, мајка мисли на тимарење. Као цвет онај што се у мрачној ноћи окреће према небу где ће се родити јарко јутарње сунце, она се, у језивој ноћи, у мрачној тишини коју прекида очајни врисак вернога коња, обраћа свеизлечној богињи која се зове Акција. Акција је свелек јој, последња реч живота у тим црним тренуцима, у раду јој лежи тајна свих спасења, свих  успеха.  Далеко  јој  је  од  увиђања  да  је  вриштање  Дамјанова  коња  бол  жестоки  једне животиње која  се  научила на  господара свог,  и  која  жали  за  њим  као  чељаде.  То  материно сналажење себе, осећање потребе бити непоколебив и не давати срцу на вољу, постаје у ње ствар некога новога несавладљивога инстинкта, ствар једне благородне страсти максималне јакости која свест њену чини затвореном за све болне представе које могу да шкоде. Она заборавља своју индивидуалну егзистенцију, почиње замирати у њој осећање властитог субјективитета, огањ индивидуалног осећања  као  да  се  утрнуо  под  интензивним осећањем величине  објективних сврха, под свешћу о преласку у једно царство виших позива: тако је свом великом душом што је има утонула у религију социјално етичких дужности, свим животом који има уронила у религију активитета једног животодавнога. Уз уверење о вредности живота уопште, о големој потреби баш њена живота напосе сада, као да се развио у ње неки нови орган, неко ново чуло за схватање ситуације, за реакцију на свануле исполинске моралне сукобе. И у томе лудоме расипању себе, махнитоме жртвовању себе у службу вишим вредностима изнад рођених снага, лежи величина хероизма индивидуалитета материног, али и трагика тог пасивног хероизма који у својој пасивности хоће да буде активан. То даје хероизму томе карактер хероизма највећега стила.

Али, кад јој у крило пане рука синовља, настаје у души њеној преокрет, и нагла перипетија температуре њенога душевнога стања  узрокује катастрофу. Гаврани доносе Дамјанову руку  и

Да ми леже на меку душеку,

Већ да бране земљу од душмана,

Не плачите, моје кћерце драге,

Ак’ и јесу одлетјели ждрали, Остали су птићи ждраловићи; Хранит ћемо птиће ждраловиће, Наше племе погинути не ће, Наши двори остат пусти не ће.“

Да ова Мартић-Јукићева потрагушка песма пати од литерарног спартанизма, извештаченог јапанизма мишљења су и Лаза Костић, Стојан Новаковић, Elodie Lawton и други. Што се неки наши западни писци (Павић, Дрекслер) за овом песмом заносе, изгледа нам то као оно благо што се троши на лажне дијаманте.
прекидају материно излажење из сфере индивидуализма. И рука изазива у њеној души једну живу резонанцу, пречемерну и преболну, рука разбија окове што су индивидуално сапињали и то даје маха свој ерупцији свих заспалих енергија најдубљих инстиката материнства, свој експанзији ослобођених струја елементарних, примарних афеката материнске љубави. Јер то није само она рука што се неуморно и радосно борила за крст часни и слободу златну, него је то и она рука што је у топлом крилу мајчиному расла и драгу мајку благодарно грлила и миловала. Ту она тежња за бесконачним утоњавањем у каузалност социјалног малакше, и јакост до сад непоколебљиве воље и несломивог срца у мајке Српкиње пада. И мајка, пре сва организована од живог актуелног осећања, од воље силне као правда и дубоке као разлог човечанства, сва од савесности социјалне, или да, место филозофског, употребимо поетски говор, сва од елана једног неодољивог, више него херојског, од елана горе да се звезда убере, од гесте сва титанске, више него прометејске огњеносне – клоне сада као росно цвеће под мразом студеним. И до сад горда као гранитна пирамида, непобедна као тајанствена каква градина, сад се осећа срушена, обурвана: у крилу јој кост од кости, крв од крви њене; и душу јој прелије тешки талас бола непремучнога; па и онако већ  пренапете  жице  њеног  срца  забрује  тужном,  претужном  аријом  срцекидног  бола  за погинулом  срећом,   аријом   неизјадних   јада   због   изгубљеног   смисла:   та   драга   рука,   још неожаљена, дошла с неожаљеног, несахрањеног тела; пуца јој пред очима минулост среће да је била мајка моћних деветоро Југовића и љуба хероја Југа Богдана, којих више у животу нема, који на разбојишту леже несахрањени, неоплакани. И увиђа један непреплов, непрелазност бездана једног страшног, сазнаје недоборивост своје борбе. И на кулминацији страдања, на зениту бола кад је заболи у све атоме што нема више оних у које би прелила сву ту гранулу љубав, кад нема оних које би огрејала гранулим, васкрслим сунцима бескрајних милости — налази одушка, избављености неке од свих тих непреплова, бездана, недобора, налази спасења неког у бесеђењу тихом са дна душе, у бесеђењу последњих тренутака када срце пуца:

„Моја руко, зелена јабуко!

Гдје си расла, гдје л’ си устргнута!

А расла си на криоцу моме,

Устргнута на Косову равном!“

Ессе mater!

Индивидуално осећање, пробуђено донеском руке Дамјанове, венчаним прстеном на руци (како вешто одабран символ да изазове најзлатније успомене, најлепше представе о најдражим часовима и најинтимнијим радостима из прошлости!) потисне социјално, и пребол поразно делује на  и  онако  физиолошки изнемогли материн  организам, па  песник  тачним  и  ако  непоетским изразом каже: надула се па се и распаде.

Како је  кратко, па  ипак својом јакошћу израза, како  је  просто, па  опет никад  неизречном лепотом, свом енергијом класичне пластике изречен у матерним последњим речима, у овој голој, високо   лирској,   чемерној,  прекрасној апострофи, изречен сав индивидуални роман или, боље, сва индивидуална биографија сретне родиље, племените мајке и, на послетку, сва трагика високонамерне удовице!

Осим  тога,  ту  се  дира  у  вечну  сфингу,  у  вечно  питање  човеково:  питање  судбине света  и људскога живота. У којој је колективној поетској уметности на такав начин и тако дивном символиком  приказана  најтрагичнија  ствар:  умирање  светова,  цветање  и  вењење  земаља  и звезда, њихово утоњавање и ишчезавање у трептећим безданима свемирских океана, и последња судбина прометејских, икарских и марковских човечанстава што их оне рађају и што их, на крају свега, поред свих пурпура њихових бескрајних чежња, чека, као руку Дамјанову крило материно,вечни мир и покој у крилу Свемајке Земље.

С друге стране проматрано, решава се то питање мелиористички. Поглед на живот и смрт, конкретисан мајком Југовића, то је поглед мелиористички. Мелиоризам, то је оно чиме се карактерише  фундаментална,  примарна  тежња  филозофије  живота  у  народној  нашој  песми. Живот, то је рад, то је цветање, то је сунцовање: не живети само да се живи, него живот сматрати као средство за неку вишу сврху; животну енергију треба са смислом утрошити; па онда, кад се примакне време полажења у оне крајеве где асфодели цвату, растанак са земним животом нећe бити везан за осећање болова, јер нећe бити сличан јаловом свршетку смокве која се сече што плода не доноси, него ће благо нестајати у пријатном горењу као сунце кад за гору запада у преливању сјајних боја; као животворно сунце, што је преко дана облагородило мирисаво цвеће, равна поља, високе горе, сребропене реке, широка мора, божанствене зракове, недокучива безмерја. Мајка Југовића умире земним животом да, с Југом Богданом и синовима, у ставу Богородице вечито престолује у души народној, и, као принцип снаге и живота, као принцип морала, да буде побуда, мотор прегнућа, да буде врело за духовну окрепу, и калем за оплемењивање и појачавање слабих душа.

Филозофија Косова – то је филозофија феникс-птице, филозофија Голготе, подигнута од опште вредности до народне специфичне. Даље, филозофија високо културна, етика ведра, несебична, пунолетна; исто толико национална колико човечанска; етнолошка, али са свим потребним условима, са етикетом да залази у свечовечанску, да једном новом, свежом бојом обогати палету светске душе. Јер, народно наше искуство показује од колике је вредности мучеништво и бол у моделисању нашег националног живота, а то је такве ноте да може бити врлина и у дизању линије свеживота, врлина у стилизовању светске, екуменске душе, снага у економији духовања свега културнога света.
1 L’ Évolution créatrice, стр. 293, Paris, F. Alсап, 1912.

2  Die Lebensanschauungen der grossen Denker, Leipzig 1911, pag. 12.

3 Божа Кнежевић: Принципи Историје, књ. II. — Београд 1901. Стр. 110.

4 Српска Просвета 1914, бр. 2. стр. 34.

5 Haшa народна епика. Знанствена дјела за опћу наобразбу. На свијет издаје Југослав. академија знаности и умјетности. Књига IV. У Загребу 1909.. стр. II.

6 Матица. Лист за књижевност и забаву, 1870, стр. 186.

7 Д-р Нико Жупанић: Le systeme d’anthropologie historique des peuples du Balkan par -У Београду 1909.

8 Преглед Cpncke Књижевности, Београд 1909, стр. 107 и 108.

9 Духовни живот. Годишњица Николе Чупића књ. IV.

10 И у псеудогусларској песми Погибија Југовића из књиге Мартић-Јукаћеве, у песми која иначе нема сувише естетских претензија и која својом поетском вредношћу није ни до колена Вуковој, мајка овако удовице соколи:

„Не лудујте, моје невјестице!

Богу хвала на његову дару,

Па их млада ни родила нијесам.“

Привредникова књижара и штампарија у Загребу 1914., издање српског академског друштва ЊЕГОШ

Matija Bećković – KOSOVO NAJSKUPLJA SRPSKA REČ

  

Po našem narodnom verovanju, zemlja na kojoj je grob se ne prodaje. Domaćini bez naslednika ili oni koji su se pribojavali da bi njihovi potomci mogli prodati imanje, osiguravali su se od ove mogućnosti tako što su se umesto na groblju sahranjivali na svojoj okutnjici.

Pred grobom bi ustuknuo i onaj ko je sklon da proda i onaj koji bi želeo da kupi.

Na kosovskoj okutnjici je sahranjen ceo srpski narod. Zato tom zemljom Srbi ne mogu trgovati.

4663655363_e030bab67f_m

Mapa velike Albanije objavljena je u našoj i stranoj štampi više puta, a duhovna mapa Kosova nije gotovo nigde. A samo je još nebo načičkano zvezdama, kao što je Kosovo ozvezdano srpskim kulturnim spomenicima, manastirima i crkvama, svetištima i grobištima.

Kad bismo to Kosovo izgubili, samo bismo dokazali da smo potomci onih koji su tamo izdali još 1389. godine. I još gore: izgubiti na Kosovu nije isto što i izgubiti Kosovo.

mapa_srpski_manastiri_na_kosovu

 

 

Kosovo5