Ernest Hemingvej (1899-1961) – PRIPOVETKE

 

KRATKI SREĆNI ŽIVOT FRANSISA MAKOMBERA

(lica: Fransis Makomber, Fransisova žena Margo, unajmljeni lovac Vilson)

„Znate, ja mislim da se više nikada neću ničega uplašiti“, reče Makomber Vilsonu. „Nešto se zbilo u meni otkako smo ugledali onog prvog bivola i počeli da ga gonimo. Kao kad prsne brana. Osećao sam pravo oduševljenje.“

„Pročiti to krv čoveku“, reče Vilson. „Ljudima se dešavaju đavolski čudne stvari.“…..

.“Znate, ja bih voleo da se ogledam još sa jednim lavom“, reče Makomber,“Sada ih se zaista ne plašim. Na kraju krajeva, šta oni mogu čoveku?“

„Tako je“, reče Vilson. „Najgore što mogu to je da vas rastrgnu. Kako beše ono? Od Šekspira. Đavolski dobro. Čekajte ako mogu da se setim. Ih, đavolski dobro rečeno. Nekada sam to voleo da citiram. Čekajte da se podsetim. „Tako mi vere, ja ne marim; čovek može samo jedanput da umre; mi dugujemo bogu samo jednu smrt, bilo ovako ili onako; onaj koji ove godine umre, podmirio je dug za iduću.“

469px-Ernest_Hemingway_1923_passport_photo.TIFErnestHemingway

PRESTONICA SVETA

(lica: Pako, Enrikve)

Ali Enrikve je trčao niz Carrera San Jenonimo do stanice za prvu pomoć koja radi cele noći, a Pako je bio sam i prvo je sedeo, zatim se zgrčio, onda pao na pod, sve dok nije bilo gotovo, osećajući kako život odlazi iz njega kaošto se prljava voda prazni iz kada kad se izvadi čep. Bio je užasnut i osećao seslabim, i pokušao je da očita jednu pokajničku molitvu, i setio se kako počinje, ali pre no što je rekao, što je god brže mogao: „ On, Bože moj, od sveg srca žali što sam uvredio Tebe koji si dostojan sve moje ljubavi i čvrsto odlučujem…“, oseti se suviše slab i ležao je licem okrenut podu, i bilo je vrlo brzo totovo. Povređena butna arterija prazni se brže no što možete da verujete.

Kada se doktor iz stanice za prvu pomoć peo uz stepenice, praćen jednim policajcem koji je držao Enrikva za ruku, dve Pakove sestre još su bile u bioskopu u uliciGran Via, gde su se veoma razočarale filmom Grete Garbo koji je prikazivao veliku zvezdu u sasvim bednoj sredini, dok su one navikle da je gledaju okruženu velikim luksuzom i sjajem. Gledaocima se film uopšte nije dopao, i oni su protestvovali zveiždanjem i lupanjem nogu. Kada se desila nesreća, sva druga lica iz hotela činila su ono isto što su činila i ranije, sem što su dva sveštenika završila molitve i spremala se da legnu i što je sedi pikador preneo svoje piće za sto sa dve otrcane prostitutke. Malo docnije, on izađe iz kafane sa jednom od njih. To je bila ona kojoj je matador, koji je izgubio srčanost, plaćao piće.

Dečak Pako nikada nije saznao ništa o tome niti je znao šta će sav ovaj svet raditi sutradan i sledećih dana. On nije pojma imao kako su oni u stvari živeli ni kako su završili. On je umro, kao što kaže ona španska poslovica, pun iluzija. Nije u svom životu imao vremena da bilo koju izgubi, a na kraju čak ni da završi pokajničku molitvu.

Nije čak imao vremena ni da se razočara u film Grete Garbo koji je nedelju dana razočaravao čitav Madrid.

Advertisements

Taki Sinopulo – BUNCANJE KONSTANTINOVO

Jovana je kiša
koja polazi od mora i ide ka večeri.
Magla s korenjem ispod zemlje.
Jovana je reka.
Ona je oblak iza nekog glasa.
Ona je dim od trave što sagoreva.
Ona je sekunda ekstaze između dve opasnosti.
Jovana je reka.
Jovana je prozor otvoren ka Jugu.
Ona – deca koja su otišla sa pustoga trga.
Jovana je lik ispod neba.
Ona je reka.
Svetlost zemlje i tama joj ocrtavaju smeh.
Kada se kuća sruši Jovana napušta svoje telo i peva drugde u noći.
Jovana je reka.
Jovana je prekjuče juče danas. (Danas ponovljeno do beskraja.)
Lagana je kao pospana glava cveta.
Teška je kao zatvorena knjiga.
Ona je stalna najava noći.
Sa Jovanom gubiš samog sebe a ponovo se stičeš u snu.
Jovana je reka.
Jovana je obala reke.
Ona je trska na obali reke.
Ona je sen iznad te reke.
Ona je reka.
Jovana je drvo sa očima
san sa ustima
zvuk sa ušima
oblak sa nogama.
Reka zlatnih kosa čija svežina smiruje more.
Reka.
Jovana je mesto koje smo videli pa nikad više.
Stanica gde ćemo se jednom sresti ubadajući jauk u prah putovanja.
Jovana je granica koja se stalno miče.
Ona je paperje koje odnosi vetar.
Ona je krilo u vremenu. Krilo
na praznom proleću.
Jovana je reka.
Neka reka.

Ne znam određeno da vam kažem šta je Jovana.

734601_552893078062278_1455751985_n

Ady Endre – VOLIO BIH DA ME VOLE

Ni potomak, ni sretan roditelj,
ni rođak čak, ni znanac, prijatelj,
nisam ja ničiji,
nisam ja ničiji.

Jesam, ko svaki čovjek: Veličanstvo,
sjeverni pol, neotkrito tajanstvo,
daleke more sjaj,
daleke more sjaj.

Al, vaj, neću više ovako bazati,
volio bih sebe svima pokazati,
da me jasno vide,
da me jasno vide.

Stoga mučim sebe, stog pjesme bole,
ta volio bih da mene vole
i da sam nečiji,
da sam nečiji…

(E.Colakovic)

13881_561348557216730_855433269_n

Tove Ditlevsen – VEČITO TROJE

Ima dva muškarca koji uvek
prelaze preko moje staze snene:
jedan je onaj koga volim ja,
drugi je onaj koji voli mene.

Jedan je u noćnim snovima
što u mom mračnom duhu uzleću,
drugi je pred vratima moga srca,
gde nikad ga pustiti neću.

Jedan mi je pružio prolećni dah
sreće što nesta kao sen,
drugi mi je dao ceo svoj život,
ne dobiv zauzvrat ni tren.

Jedan huči u pesmi krvi,
gde ljubav slobodna plovi,
drugi je jedno s tužnim danom
u kome se dave snovi.

Svaka žena stoji izmeđ te dvojice,
zaljubljena, ljubljena i čista –
jednom se u sto leta stope

i postanu bića ista.

16673653-md

Sergej Jesenjin (3. oktobar 1895 – 28. decembar 1925)

Nad prozorom mesec. Pod prozorom vetar.
Jablan se rasipa pun srebrnog svetla.

Harmonike plačne usamljena jeka,
i toliko prisna, i tako daleka.

Kroz smeh plače pesma i drska i setna.
gde si, lipo moja, ti lipo stoletna?

S harmonikom nekad išao sam i ja
dragani na praznik pre no dan zasija.

A sad ničim više srce da joj zgrejem.
Uz glas tuđe pesme kroz suze se smejem.

(1925)

 

27

Enes Kišević – SNIJEG U OČIMA

Ne kloni mi, moja glavo,

to nisam ti ja propao:

u očima mojim tužnim

svijet je pao,

svijet je pao.

 

Ne tazi me, vino žarko,

da ti budem vedar kao:

u očima mojim suhim

svijet je pao,

svijet je pao.

 

Ne nosi me, moj očaju,

ti nada mnom nemaš vlasti,

toliko sam ja letio

da ne stignem nikad pasti.

 

I kada mi dušu sruše,

što ni u snu lako nije,

moje će me staro srce

još da grije,

još da grije.

 

Ne smiješi se, moja glavo,

što sam sam na sebe spao,

u očima mojim slanim,

snijeg je pao,

snijeg je pao.

TTI_SnowQueen_Third_f (1)

Konstantin Kavafi – BOG NAPUSTA ANTONIJA

Kad se iznenada, u ponoć, začuje
kako prolazi nevidljiva povorka
sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom –
svoju sudbu sto te izdala, svoja dela
sto nisu uspela, svoje životne planove
sto su svi omanuli – nemoj uzalud oplakivati.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi.
A povrh svega, nemoj se zavaravati, ne reci kako je
to bio san, kako te je sluh prevario:
nemoj se spustati na tako zaludne nade.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
kao sto tebi odgovara sto si bio zaslužan takvog jednog grada,
odlučno pridji prozoru
i slusaj s uzbudjenjem, ali ne
preklinjući i tužeći poput kukavice,
kao svoje poslednje zadovoljstvo slusaj zvuke,
sjajne instrumente tajnovite družbe, i uputi joj pozdrav, toj Aleksandriji koju gubiš!

Aleksandar Tišma – DNEVNIK 1942-1951 (POSTAJANJE)

51uMQV0qoWL._SL500_SS500_

 

Beograd, 3.IX 1948.

 

Prekjuče uveče pošao sam sa Sonjom na Kalemegdan. Seli smo na stepenice kraj crkve Svete Petke. Pre toga sam, kod njene kuće, pričao o svojim „osvajanjima“ u Novom Sadu. Sada sam, u istomšaljivom tonu, predložio da ona i ja vodimo ljubav. Ona mi je stiskala ruku i odbijala moju ponudu, govoreći kako joj se gadi da bude jedna u nizu tih trivijalnih avantura. Najzad je izjavila da kod nje sada može da dođe u obzir samo sasvim ozbiljna ljubav. Kada smo se vratili u grad, sedeli smo do pred ponoć na pragu njene kapije. Dokazivao sam joj da je ljubav među nama moguća. Kada sam kao argument naveo: „Meni je fino s tobom“, oči su joj postale meke od ganuća, ali je ipak ostala pri svome. A juče i danas izbegavala je da budemo nasamo, čak kao da me je izazivala začikavajući se sa Bubom. Noćas putuje na teren.

 

5. IX 1948.

 

Bilo mi je užasno neprijatno naći se sa Sonjom (i Bubom, Emom i Milevom) posle onog večernjeg nedorečenog zbližavanja. Njeno prisustvo me je ledilo, nisam bio sposoban da progovorim. Bubo se šaljivo prenemagao, prekorevao me da ne umem da se snađem, a ja nikako nisam nalazio način da se u toj novoj situaciji ponašam prirodno.

 

7. IX 1948.

 

Potpuno smirenje. Rad potire probleme. Laska mi status važnog čoveka u rubrici. U podsvesti, doduše, tinja potreba da se donese odluka, ali ona nije dovoljno snažna da bih stvarno nešto preduzeo. Treba da ustanovim svesku u koju ću unositi „poštapalice“ za moje pripovetke i romane. Recimo: karakteristika je ženskaroša da ga očaravaju pogledi koje žene krišom bacaju na muškarce koji ih prestižu. Ili ovakva pojedinost opisa: imao je uši kao dva velika znaka pitanja.

Ja volim Sonju sličnom ljubavlju kao što sam voleoGy. Osećam se s njom odlično, mada su mi njena shvatanja tuđa. Divim se njenoj dobroti i istančanosti, a nerviraju me njeni nazori. Ona je sasvim drukčija i od Gyl, koja je sva u mašti, u asocijacijama, kalamburima, u spremnosti da se sva preda jednom osećanju, dok Sonja grčevito susteže svoje želje. Ali su ipak slične po sklonosti krajnostima.

Čekam da Sonja dođe s puta. Situacija je među nama vrlo zanimljiva – posle onog zbližavanja s njom u noći videli smo se dvaput, ali smo se držali jedno prema drugom hladno, kao tuđi, čak bez znakova prijateljstva, no ja sam pri tom osećao da među nama struje neki zraci koji nam ne daju da se razdvojimo.

 

19. IX 1948.

 

Sonjino zapažanje: kada upoznaš nečiju lepu osobinu, ti je vezuješ za izraz kji dobije njegov lik kada tu osobinu ispoljava. Taj izraz ti se čini lep. I obratno.

*

Veče sa Sonjom bilo je lepo. Ja joj se mnogo radujem. Volim da je i vidim. Ali mi smetaju njene krajnosti – oduševljavanje jednosmernim pravovernim ljudima, i slično.

 

20. IX 1948.

 

Zahvaljujući usijanju ojo rezolucije, partijski sastanci uspešno se nadovezuju na narodne sudove u Francuskoj revoluciji. Stotine pari očiju koje sada užarno gledaju u „žrtvu“ koja se uvija iznoseći na videlo najličnije, podsećaju me na poglede onovremenih pletačica, kako sam ih zamišljao ili zapamtio iz filmova.

 

25. IX 1948.

 

Kritikom na redakcijskom sastanku, tokom koje su me nazvali lažovom, a moju želju da odem na studije ultimatumom, karijera mi je ovde onemogućena. Sada bih u Novi Sad, da poživim punim čulima.

U razgovoru sa Boškom otkrio sam jednu svoju istinu. Osećaj da mogu da biram, da menjam, potreban mi je. Čim mi se učini da sam zauvek utegnut u način života koji vodim, postajem tim načinom života nezadovoljan.

 

27. IX 1948.

 

Neizmerno mila bila je Sonja danas u menzi kada je ostala da stoji ispred mog stola s jelom koje će poneti kući. Narugao sam joj se: „Još nisi otišla?“ Zatim: „Mislio sam da si već ručala, pa da me pratiš.“ „Kuda?“ upitala je, a zatim: „Šta ima novog? Kako je bilo u Novom Sadu?“ Ja: „Ništa.“ Na što je ona rekla uz bolan osmeh: „Ništa?“

Imam želju da joj kažem baš ovo: „Jednom, kada se budemo rastajali, reći ću ti da si ti bila žena koju sam mogao voleti.“

 

Beograd, 21. XI 1948.

 

Veza sa Hedom ispunjava me novim poletom. To je „suptilna“, burlapovska ljubav, u kojoj ja podnosim da me ona voli i osvaja i strpljivo čekam da zatraži da je primim u krevet.

A živim sa Vidom. Međutim, kraj nje ne mogu nikako da se zgrejem, zbog čega niprema njoj ne mogu da ispoljim topline. Koči me neka ravnodušnost, koja dolazi otuda što ona ne pokazuje dovoljno zanimanja za složenost mog unutrašnjeg života.

 

27. XI 1948.

 

Bio sam danas sa Hedom. Kad je palo veče odveo sam je na Kalemegdan i već bio gotov da je obležim, kada su nas osvetlile lampe patrole. Držao sam se dosta hladnokrvno, ali i bednije nego što bi moja dosadašnja uloga pred njom iziskivala – nisam se objasnio sa agentom. Pre toga pak susreli smo mog sekretara sa pruge, a kad smo se s njim rastali, Heda me je upitala prekorno zašto mi ne možemo da razgovaramo o ozbiljnim stvarima, već samo mlatimo praznu slamu, i izjavila da ne misli da pođe kod mene. Sve to me je prema njoj sasvim ohladilo. Pa ipak, treba da joj budem zahvalan za ljubav koju sam u njoj pobudio ne dajući joj za uzvrat ništa.

 

2. XII 1948.

 

Meni žena treba na način na koji su lepoj ženi potrebni muškarci, ili još više, njihovo divljenje. Iz današnje učmalosti, koja me obuzme redovno četvrtkom kad ne radimo, spasla me je Heda. Samo prisustvo te žene, koja je u meni našla svoju ljubav, bilo mi je dovoljno da se oraspoložim, da porastem, ojačam. Šta dakle valja činiti? Valja izbiti iz glave predstavu o svojoj privlačnosti, koju je uostalom život mnogo puta demantovao, usredsrediti se na rad i maći ženu sa kojom ću moći da zadovoljavam svoju čulnu potrebu.

 

18. XII 1948.

 

Iako imam Hedu (juče je obećala da će doći kod mene), ja i dalje tražim ženu. To ne bi smelo da bude. Njena ljubav rešava za mene problem ličnog života, tako da mi ostaje kao zadatak jedino da držim korak u radu i da vredno učim, beležeći!

 

Beograd, 8. I 1949.

 

Ne vredi glumiti ljubav da bi se dobilo nečije telo. Nekoliko minuta zaborava ne može da nadoknadi mučnu napetost i dosadu lažljivih časova.  Uz saznanje da noćas Hedu neću imati, ona mi je bila neinteresantna; u bioskopu sam se pred drugovima stideo što je, ne mnogo ugledna izgleda, imam pored sebe, pa mi je onda zbog toga i smetala.

 

27. I 1949.

 

Danas na rastanku Heda se ponela junački. Neće da se više viđamo, niti dopisujemo – zna da od mene ne može dobiti ljubav.

Sada se pitam ko je više izgubio: ona koja je patila usled moje hladnoće, ili ja koji sam za more dosadnih večeri dobio dve noći zagrljaja? I uopšte, zar mogu ja u ovom svetu išta dobiti kad meni trebaju noći razvrata, Rija?

 

29. III 1949.

 

Lelu sam dobio, ali me ona već jedva privlači. Besramna je to žena, obuzeta golom željom za provodom koja je ista kao moja želja.

 

 

Konstantin Kavafi – ITAKA

Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,

treba da zaželiš da putovanje bude dugo,

pustolovina puno, puno saznanja.

Lestrigonaca, zatim Kiklopa,

razljućenog se Posejdona ne boj,

na takve nikad nećeš naići

dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina

osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.

Lestrigonce, zatim Kiklope,

Posejdona divljeg nećeš sresti

ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš

i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.

I mnogo letnjih jutara da bude

kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –

ući u luke, prvi put viđene,

da zastaneš pred trgovinama feničkim

i dase snabdeš prekrasnim stvarima:

sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,

i teškim mirisima svake vrste,

koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;

koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;

u egipatske gradove mnoge da pođeš,

da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.

Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.

Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.

Bolje neka godine mnoge traju

i na ostrvo da već kao starac stigneš,

obogaćen onim što si uz put stekao,

ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.

Da nema nje, ne bi ni pošao na put.

Ali nema ništa više da ti da.

I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.

Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,

pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

(Preveli Ksenija Maricki Gađanski i Ivan Gađanski)

 

leibovitz_dia06_04