Beograd, 3.IX 1948.
Prekjuče uveče pošao sam sa Sonjom na Kalemegdan. Seli smo na stepenice kraj crkve Svete Petke. Pre toga sam, kod njene kuće, pričao o svojim „osvajanjima“ u Novom Sadu. Sada sam, u istomšaljivom tonu, predložio da ona i ja vodimo ljubav. Ona mi je stiskala ruku i odbijala moju ponudu, govoreći kako joj se gadi da bude jedna u nizu tih trivijalnih avantura. Najzad je izjavila da kod nje sada može da dođe u obzir samo sasvim ozbiljna ljubav. Kada smo se vratili u grad, sedeli smo do pred ponoć na pragu njene kapije. Dokazivao sam joj da je ljubav među nama moguća. Kada sam kao argument naveo: „Meni je fino s tobom“, oči su joj postale meke od ganuća, ali je ipak ostala pri svome. A juče i danas izbegavala je da budemo nasamo, čak kao da me je izazivala začikavajući se sa Bubom. Noćas putuje na teren.
5. IX 1948.
Bilo mi je užasno neprijatno naći se sa Sonjom (i Bubom, Emom i Milevom) posle onog večernjeg nedorečenog zbližavanja. Njeno prisustvo me je ledilo, nisam bio sposoban da progovorim. Bubo se šaljivo prenemagao, prekorevao me da ne umem da se snađem, a ja nikako nisam nalazio način da se u toj novoj situaciji ponašam prirodno.
7. IX 1948.
Potpuno smirenje. Rad potire probleme. Laska mi status važnog čoveka u rubrici. U podsvesti, doduše, tinja potreba da se donese odluka, ali ona nije dovoljno snažna da bih stvarno nešto preduzeo. Treba da ustanovim svesku u koju ću unositi „poštapalice“ za moje pripovetke i romane. Recimo: karakteristika je ženskaroša da ga očaravaju pogledi koje žene krišom bacaju na muškarce koji ih prestižu. Ili ovakva pojedinost opisa: imao je uši kao dva velika znaka pitanja.
Ja volim Sonju sličnom ljubavlju kao što sam voleoGy. Osećam se s njom odlično, mada su mi njena shvatanja tuđa. Divim se njenoj dobroti i istančanosti, a nerviraju me njeni nazori. Ona je sasvim drukčija i od Gyl, koja je sva u mašti, u asocijacijama, kalamburima, u spremnosti da se sva preda jednom osećanju, dok Sonja grčevito susteže svoje želje. Ali su ipak slične po sklonosti krajnostima.
Čekam da Sonja dođe s puta. Situacija je među nama vrlo zanimljiva – posle onog zbližavanja s njom u noći videli smo se dvaput, ali smo se držali jedno prema drugom hladno, kao tuđi, čak bez znakova prijateljstva, no ja sam pri tom osećao da među nama struje neki zraci koji nam ne daju da se razdvojimo.
19. IX 1948.
Sonjino zapažanje: kada upoznaš nečiju lepu osobinu, ti je vezuješ za izraz kji dobije njegov lik kada tu osobinu ispoljava. Taj izraz ti se čini lep. I obratno.
*
Veče sa Sonjom bilo je lepo. Ja joj se mnogo radujem. Volim da je i vidim. Ali mi smetaju njene krajnosti – oduševljavanje jednosmernim pravovernim ljudima, i slično.
20. IX 1948.
Zahvaljujući usijanju ojo rezolucije, partijski sastanci uspešno se nadovezuju na narodne sudove u Francuskoj revoluciji. Stotine pari očiju koje sada užarno gledaju u „žrtvu“ koja se uvija iznoseći na videlo najličnije, podsećaju me na poglede onovremenih pletačica, kako sam ih zamišljao ili zapamtio iz filmova.
25. IX 1948.
Kritikom na redakcijskom sastanku, tokom koje su me nazvali lažovom, a moju želju da odem na studije ultimatumom, karijera mi je ovde onemogućena. Sada bih u Novi Sad, da poživim punim čulima.
U razgovoru sa Boškom otkrio sam jednu svoju istinu. Osećaj da mogu da biram, da menjam, potreban mi je. Čim mi se učini da sam zauvek utegnut u način života koji vodim, postajem tim načinom života nezadovoljan.
27. IX 1948.
Neizmerno mila bila je Sonja danas u menzi kada je ostala da stoji ispred mog stola s jelom koje će poneti kući. Narugao sam joj se: „Još nisi otišla?“ Zatim: „Mislio sam da si već ručala, pa da me pratiš.“ „Kuda?“ upitala je, a zatim: „Šta ima novog? Kako je bilo u Novom Sadu?“ Ja: „Ništa.“ Na što je ona rekla uz bolan osmeh: „Ništa?“
Imam želju da joj kažem baš ovo: „Jednom, kada se budemo rastajali, reći ću ti da si ti bila žena koju sam mogao voleti.“
Beograd, 21. XI 1948.
Veza sa Hedom ispunjava me novim poletom. To je „suptilna“, burlapovska ljubav, u kojoj ja podnosim da me ona voli i osvaja i strpljivo čekam da zatraži da je primim u krevet.
A živim sa Vidom. Međutim, kraj nje ne mogu nikako da se zgrejem, zbog čega niprema njoj ne mogu da ispoljim topline. Koči me neka ravnodušnost, koja dolazi otuda što ona ne pokazuje dovoljno zanimanja za složenost mog unutrašnjeg života.
27. XI 1948.
Bio sam danas sa Hedom. Kad je palo veče odveo sam je na Kalemegdan i već bio gotov da je obležim, kada su nas osvetlile lampe patrole. Držao sam se dosta hladnokrvno, ali i bednije nego što bi moja dosadašnja uloga pred njom iziskivala – nisam se objasnio sa agentom. Pre toga pak susreli smo mog sekretara sa pruge, a kad smo se s njim rastali, Heda me je upitala prekorno zašto mi ne možemo da razgovaramo o ozbiljnim stvarima, već samo mlatimo praznu slamu, i izjavila da ne misli da pođe kod mene. Sve to me je prema njoj sasvim ohladilo. Pa ipak, treba da joj budem zahvalan za ljubav koju sam u njoj pobudio ne dajući joj za uzvrat ništa.
2. XII 1948.
Meni žena treba na način na koji su lepoj ženi potrebni muškarci, ili još više, njihovo divljenje. Iz današnje učmalosti, koja me obuzme redovno četvrtkom kad ne radimo, spasla me je Heda. Samo prisustvo te žene, koja je u meni našla svoju ljubav, bilo mi je dovoljno da se oraspoložim, da porastem, ojačam. Šta dakle valja činiti? Valja izbiti iz glave predstavu o svojoj privlačnosti, koju je uostalom život mnogo puta demantovao, usredsrediti se na rad i maći ženu sa kojom ću moći da zadovoljavam svoju čulnu potrebu.
18. XII 1948.
Iako imam Hedu (juče je obećala da će doći kod mene), ja i dalje tražim ženu. To ne bi smelo da bude. Njena ljubav rešava za mene problem ličnog života, tako da mi ostaje kao zadatak jedino da držim korak u radu i da vredno učim, beležeći!
Beograd, 8. I 1949.
Ne vredi glumiti ljubav da bi se dobilo nečije telo. Nekoliko minuta zaborava ne može da nadoknadi mučnu napetost i dosadu lažljivih časova. Uz saznanje da noćas Hedu neću imati, ona mi je bila neinteresantna; u bioskopu sam se pred drugovima stideo što je, ne mnogo ugledna izgleda, imam pored sebe, pa mi je onda zbog toga i smetala.
27. I 1949.
Danas na rastanku Heda se ponela junački. Neće da se više viđamo, niti dopisujemo – zna da od mene ne može dobiti ljubav.
Sada se pitam ko je više izgubio: ona koja je patila usled moje hladnoće, ili ja koji sam za more dosadnih večeri dobio dve noći zagrljaja? I uopšte, zar mogu ja u ovom svetu išta dobiti kad meni trebaju noći razvrata, Rija?
29. III 1949.
Lelu sam dobio, ali me ona već jedva privlači. Besramna je to žena, obuzeta golom željom za provodom koja je ista kao moja želja.
udicazasrce 