Стојан Стив Тешић – Размислите о овоме

Размотрите овај цитат:

„Геноцид је природни феномен, у хармонији са друштвеном и митолошки узвишеном природом. Геноцид не само да је дозвољен, већ се препоручује, чак и заповеда по речима Свемоћног, када год је користан за опстанак или за обнову краљевства изабране нације или за очување или ширење њене једине и праве вере.“ Хитлер? Пол Пот? Неки локални, полудели, бели расиста? Не, аутор овог цитата је Фрањо Туђман, а цитат је из његове књиге „Пустоши историјске реалности“. То је исти Фрањо Туђман кога је Америка пригрлила као демократски изабраног председника „слободољубиве“ државе Хрватске.

Хајде да размотримо други цитат, из другог извора: „Не може постојати ни мир ни коегзистенција између исламске вере и не-исламских вера и институција… Исламски покрет мора и може преузети моћ што пре да морално и бројно довољно ојача, не само да би уништио неисламску моћ, већ и да изгради нову моћ Ислама…“ Ајатолах Хомеини? Неки терориста из Хезболаха? Пуковник Гадафи? Не, аутор је Алија Изетбеговић, а цитат је из његовог дела „Исламска декларација“, тај исти Алија Изетбеговић кога амерички медији виде као прави модел либералног демократе који председава либералном демократијом муслиманске Босне.

И тако имамо ова два човека, први је расиста и прикривени фашиста, а други теократски исламски фундаменталиста, обојица представници најекстремније форме уског етничког национализма док су их западни медији пригрлили као жртве и мученике који се боре за слободу. И Фрањо Туђман и његова независна држава Хрватска и Алија Изетбеговић и његова муслиманска Босна су клијенти огромне фирме за односе са јавношћу „Рудер Фин“ која има деценије искуства у представљању страних влада у Вашингтону. Можда је објашњење њихове популарности у томе. Грађански рат, у држави која се некада звала Југославија, водио се на два фронта са две различите врсте жртава. Док су мушкарци, жене и деца са свих страна умирали у Југославији од последица самог рата, истина о рату, о томе какав је он аиста, свакодневно је умирала у „Њујорк тајмсу“ и другим медијским изворима широм земље.

Хана Арент, експерт за тоталитарне режиме и тоталитарне начине размишљања, одавно нас је упозорила да може доћи време када не само да ће се филозофске истине сматрати небитним, већ и чињеничне
истине: имена и датуми, ко је шта и коме урадио, ко је био жртва а ко агресор више неће бити важно као чињеница и замениће се мишљењима. Чини се да смо дошли у такво време и баш тако поступили и то
не у некој тоталитарној држави већ у слободној држави са слободним медијима. Догађаји у свету се више не просуђују на основу јаких доказа или непристрасно. Чак и нормални новинарски стандарди окушавања, пуког настојања да се дође до целовите приче, одбачени су као сувише тешки и досадни и превише захтевни. Оно што је заменило традицију трагања за истином, и филозофском и чињеничном, јесте нека врста претераног поједностављивања, као из ТВ сапуница, на добре и лоше момке, достојне и недостојне жртве.
Бавити се стварима на овај начин чини да се прави догађаји не рачунају ни за шта и да немају никакву суштинску важност у одлучивању ко је у праву а ко није у одређеном конфликту. Сада је то постало
питање тога ко се чини да је у праву, ко нас, по нашем мишљењу, гане да имамо одређене симпатије према њему. Масовне медије обликују те симпатије док професионалци из фирми за односе са јавношћу обликују саме масовне медије, на тај начин радећи у име својих клијената тако да се реалност дупло умањује док стигне до нас. „Селективна виктимологија“ је бизнис у развоју, како је то истакао Николас А. Ставрос у свом есеју „Балкански шкрипац и западни одговор“. Односи са јавношћу и лобирани рачуни оштећених етничких клијената су постали уносан посао у Вашингтону. („Mediterranean Quaterly“, Winter, 1993)
У овом случају као и у многим другим случајевима, рат у Заливу је постао модел медијске манипулације, али и манипулације самих медија, зарад интернационалних конфликата који су уследили. Кувајт је потрошио 12 милиона долара да би помогао Америци да придобије подршку за „Пустињску олују“. У врло добро документованом и незаборавном инциденту, гиганти односа са јавношћу, Хил и Нолтон, представили су петнаестогодишњу девојку коју су назвали само Нараја и натерали је да сведочи пред конгресним комитетом да је видела ирачке војнике како чупају кувајтске бебе из инкубатора у болници. Касније је откривено да је девојка заправо била ћерка кувајтског амабасадора и да је њена прича била обична измишљотина. Али у односима са јавношћу „касније“ је небитна чињеница. Оно што се рачуна је какав утицај лаж може да има на америчку јавност и њихове симпатије сада, а не шта ће се показати да је била права истина, касније. „Сада“ обликује мишљење јавности, а девојчина измишљена прича, коју је осмислила њена ПР фирма, мобилисала је огромну јавну подршку за америчке војне акције у Заливу.  Када је истина изашла на видело на „60 минута“ није имала никакав ефекат на ситуацију.

Морамо ово имати на уму када читамо приче о српским свирепостима, само о српским свирепостима, у грађанском рату у бившој Југославији.
Размотрите кратак примерак онога што је огромна ПР фирма „Рудер Фин“ успела да учини за своје клијенте, муслиманске Босанце, између јуна и децембра 1992. године. Листа долази из једног чланка из
The Atlanta Journal / The Atlanta Constitution, a датум је 28. 02. 1993. године. Наслов приче је следећи – „Тајно оружје: Фирме за односе са јавношћу у Сједињеним Државама продају Србе као непријатеље.“
У том периоду од 6 месеци, „Рудер Фин“ „су уговорили више од 30 интервјуа са водећим медијским организацијама и разделили су 13 објава вести, 37 ажурирања факса, 17 званичних писама и 8 званичних
изјава. Уговорили су састанак између босанских званичника и кандидата заменика председника Ала Гора, као и Лоренса Иглбергера, у улози државног секретара, и 10 утицајних сенатора укључујући Џорџа Мичела као лидера већине и Роберта Дојла као лидера мањине. Направили су 48 телефонских позива ка Белој кући, 20 позива члановима сената и више од 80 позива новинским колумнистима,  елевизијским спикерима и другим новинарима.“ Немогуће је да се српски народ и српска нација боре у овом огавном медијском рату који се води против њих из једноставног разлога што су их амерички медији  бележили као интернационалне отпаднике и што им је америчка влада наметнула санкције тако да ниједна моћна фирма за односе са јавношћу не жели да их узме за клијенте. Не би било добро за пословни имиџ ових фирми да то ураде јер њихов посао је, на крају крајева, представа, а не чињеница или било каква истина. Уколико би се права истина касније открила, након тога што је слика о једном народа већ нарушена, након што је штета учињена, сасвим је у реду. Порицања немају никакво значење у садашњем времену, то сви сада схватамо. Потребно је више деценија да би се исправила убиства карактера једне нације или појединца када се једном десе.
У класичном примеру грешке у логици коју је Аристотел назвао „заблуда онога што следи“, Србија и Срби су схваћени као зликовци јер штампа говори да се они понашају као ниткови, а штампа говори да се
они понашају као ниткови јер су Србија и Срби зликовци. То што овакав начин расуђивања иде у круг изгледа као шала док не размотримо да су многе мањине у овој држави (САД) жртве имиџа једне такве „заблуде оног што следи“. Црнци, хомосексуалци, Индијанци староседеоци, жене, сви се третирају као инфериорни јер они јесу инфериорни. То иде у круг без потребе за било каквим доказом јер је оваква митологија постала сама по себи очигледна.

Хајде да сада размотримо неке од митологија и слика које су проистекле из грађанског рата у бившој Југославији.
Најистрајнија и најнепрекиднија слика је да су Хрвати и муслимански Босанци жртве српске агресије и да њихове дотичне владе представљају демократије у западном стилу. Етничко чишћење, митолошке
државе, само су српска измишљотина и ексклузивни инструмент српске владе. Митологија истрајава упркос чињеничним доказима да су заправо српске мањине у Хрватској биле праве жртве етничког чишћења.  Симон Визентал напомиње у „Austrian Journal News“-у, марта 1993. године:
„Никада не смемо заборавити да су прве избеглице, чак и пре самог избијања рата, били 40 000 Срба који су побегли из Хрватске када је председник Туђман променио Устав и преобратио Србе у националну мањину без икаквих права.“
Амерички масовни медији се нису заинтересовали за ову причу. Ово није постојало као прича када су хрватске Усташе терорисале Србе, убијале их, палиле њихове домове, силовале њихове жене као наговор да их натерају да оду тако да Хрватска може бити етнички чиста држава. Не, бар што се тиче америчких медија, прича је оживела када су Срби из Србије дошли да спасу Србе који су још увек били у Хрватској. Али пошто нико заиста није био заинтересован за жртве хрватских свирепости, то што су дошли у помоћ овим људима се видело као пример српске агресије и српског национализма.
Новембра 1991. године, када су Америку бомбардовали новинским и телевизијским извештајима да је Југословенска народна армија гранатирала Дубровник, људи у двадесет седам српских села у Хрватској су добили четрдесетосмочасовно обавештење о евакуацији након чега је осамнаест села изгорело до темеља. („San Francisko Examiner“,August, 14, 1992) На крају, дуго рекламирано уништење старог града
Дубровника се никада није ни десило. То је била незнатна штета за стари лучки град, али је слика града у рушевинама опстајала у главама многих људи. Међутим, пошто то није било нашироко објављено од стране наших медија, у њиховим главама није било слика избеглица осталих без дома из тих двадест седам села у Хрватској, а ни осамнаест села спаљених до темеља.
Упркос овоме, упркос фашистичким замкама његовог режима, и промене у Уставу који је учинио да држављанство подлегне етничкој чистоти, упркос монструозним погледима на раније поменути геноцид,
Фрањо Туђман је предствљен као „демократа“ и „државник“ а Хрвати као „слободољубив“ народ. Питање „Слобода за кога?“ се никада није поставило. Као што Николас Ставрос истиче у „Mediterranean Quaterly“, зиме 1993. године: „То је било крајем 1991. године под двоструким притиском ‘Е.C’ и ‘CSCE’ процеса када је Хрватска дошла до легалне дефиниције прaва мањина унутар њених граница. Али је било прекасно, небитни грађански рат је већ био у току и сила је заменила разум. Да сумирамо, хрватски лидери су самоопредељење дефинисали као право на моно-етницизам.“

Ако превидимо оно што је очигледно, „моно-етницизам“ је само учена реч за чисту расу као у случају нацистичке Немачке, првобитном покровитељу Независне Државе Хрватске. Џон Р. Мекартур, у својој књизи „Други фронт“, изјављује да „у модерним ратовима преувеличане или осмишљене непријатељске свирепости играју значајну улогу као разлог за пораст ратне грознице код куће.“ Ово се нигде није испоставило тачније него у борбама које се још увек воде у Босни. „Осуда је селективна када оде тако далеко. Митови парадирају као реалности, а трагедија се наставља. Ми не знамо да ли сви телевизијски и новински извештаји одговарају реалности, јесу ли разумно усклађивање реалности или су производ ефективне кампање за односе са јавношћу. Извори из конгреса су показатељи да је у току 8 месеци ратовања у Босни потрошено око 36 милиона долара за обликовање америчке јавности.“ – изјављује господин Ставрос.
Један од најистрајнијих митова, који су створили амерички медији, јесте тај да су босански муслимани људи који се не бране, а боре се против Срба, наоружаних до зуба, готово ничим другим сем пушкама
и старинским оружјем. У документу о „Тероризму и неуобичајеним ратовањима“ за Републикански истраживачки комитет, који је урадила „Task Fors“ првог септембра 1992. године, а који је насловљен „Иран је европска одскочна даска?“, стичемо другачији утисак. Цитирам документ:
„Заиста, од раног лета, муслиманске трупе су се појачале волонтерима из ранга неколико исламских организација. Стигли су у Босну и Херцеговину као одговор на позив Техерана да се боре у џихаду и жељи да почине жртвовање у име ислама. Они су укључили добро обучене, већ доказане у борби, волонтере из Ирана, Авганистана, Либана и неколико других арапских земаља. Већина арапских волонтера се претходно борило у редовима палестинских терористичких организација у Либану и отпорашима у Авганистану, а у ствари генерал босанске армије Амин Похара је потврдио да је неких 180 муџахедина дошло са Блиског истока средином августа. (Ирански извори инсистирају на томе да је њихов број премашивао 1000.)“

„Приде, доток оружја муслиманским силама у Босни и Херцеговини се знатно повећао током августа јер су Иранци долетели у загребачке стратешки важне системе наоружања као део њиховог алармантног ‘хуманитарног’ програма помоћи. На почетку, Техеран је почео да снабдева муслиманске снаге квалитетним оружјем које је могло да поништи тактичку суперироност српских снага. Оружје је убрајало ‘неколико’ стингера које су авганистански муџахедини обезбедили Техерану, за даљу поделу ‘браћи’ у невољи. „Од тада, огромне количине оружја које су биле потребне да се створи већа војска способна да ратује ратове средњег интензитета, послате су бродовима из Ирана, Турске и Пакистана. На пример, конвој од 32 камиона оружја је стигао у Коњиц у југозападној Босни на путу ка Сарајеву, а конвој од 60 камиона стигао је крајем августа.“ Био је потребан изговор за такву војну умешаност Ирана и других исламских земаља. Потреба за овим изговором и његовим испуњењем објашњава суштину неких од најистрајнијих слика рата у Босни, слика свирепости и ратних злочина искључиво повезаних са босанским Србима. Још једном цитирам већ поменути документ:
„Изетбеговић је био убеђен да је било неопходно предузети такве мере какве су већ дуго биле заговаране у Техерану. Иранци су расправљали да пре било каквих ескалација током борбе, императив буде или да се добије наклоност Запада или да се бар осигура легитимни доказ који ће омогућити представљање било какве акције, коју је предузела муслиманска снага, као оправдане освете за српске свирепости.“
„На крају тога, почевши од маја 1992. године, специјална група босанских муслиманских снага, од којих су многи служили у исламским терористичким организацијама, починила је низ свирепости  укључујући ‘неке од најгорих скоријих убистава’ против муслиманских цивила у Сарајеву што је било пропагандна смицалица да се придобију светске симпатије и војна интервенција.“
На пример, око двадесетог јуна, српске трупе, које су опседале Сарајево, зауставиле су одред муслиманских специјалних јединица обучених у српске униформе који је био на путу да нападне муслимански сектор са положаја унутар српских линија. Један такав напад, уколико је био успешан, приписиван је Србима. Као што је и било, неке од тих муслиманских трупа су биле побијене у кратком окршају, а неке су биле заробљене.“ Ова акција није била успешна, али свеукупна муслиманска стратегија где су сами чинили свирепости, а кривили Србе је постојала и још увек постоји.

„The independent of London“, од 22. августа 1992. године, носи наслов: „Муслимани ‘поклали сопствене људе’“.Цитирам:
„Званичници Уједињених Нација и старији војни официри са Запада верују да су нека од најгорих недавних убистава у Сарајеву, укључујући и масакр најмање шеснаест људи који су чекали у реду за хлеб, били дело углавном муслиманских бранилаца града – не српских опсадника – као пропагандна смицалица да би се придобила наклоност света и подстакла војна интервенција.“
Новине, као што је „Task Force“ поменуо раније, настављаjу да спомињу друге примере свирепости које су одглумили муслимани, а онда окривили Србе као начин да придобију симпатије Запада и демонизују Србе. Ови примери укључују и познату експлозију која се десила 4. августа на гробљу док су сахрањивана два сирочета. Слика је била тако моћна да ју је, упркос извештајима УН да су то били муслимански извршиоци, Питер Џенингс искористио против Срба у својем једночасовном погледу на оно што је назвао „Земља демона“. Исти извештај УН је кривио муслимане за убиство америчког телевизијског продуцента Дејвида Каплана, упркос свему томе, слике опстају а не чињинице. Могуће је исправљати извештаје на папиру али готово немогуће и у умовима јавности. У телевизијској слици покоља ових јадних људи док су чекали у реду за хлеб дата је представа која се не може оповргнути, и када једном окривите Србе за то, слика Срба, а не муслимана, као чудовишта опстаје. Чињеницама, и када се појаве, недостаје моћ да избришу или оповргну зло које телевизија учини за десет секунди. „Сада“ обликује мишљење јавности. Истинама које се објаве касније и које доводе у питање то „сада“ недостаје „противслика“ довољно јака да оповргне зло које је учињено.
Митологија и демонизација Срба се наставља. У овом чудном грађанском рату чини се да нема српских жртава, нема свирепости почињених над њима, нема живописних телевизијских слика српских
људи који пате или жале своје мртве. Срби су ти који силују, и не само силују, већ без икаквих доказа који би изречено потврдили „систематски“ силују – као да је силовање политичка ствар. Без икаквих чињеница које подржавају оптужбе, јављају се приче о српским логорима за силовања, без икаквих чврстих доказа да оправдају тај број, штампа упорно хиперпродукује цифре од 20 и више хиљада муслиманских жена које су Срби силовали.

Ово не значи да се силовања нису десила, ни да се неће поново десити, већ да лакомислен и неоправдано нетачан начин на који се цифре представљају служи само да погоршава већ крвав конфликт. Нема
извештаја да су српске жене силоване, нема слика о њиховој патњи на ТВ екранима, а ипак организација из Бостона „Лекари за људска права“ изјављује другачије. У интервјуу са „УПИ“, 13. марта 1992. године, вођа ове групе др Шана Свис каже: „Српске снаге су силовале неке Муслиманке и неке жене из Хрватске. Такође, Српкиње је силовала хрватска и муслиманска војска.“ У својим извештајима, „Лекари за људска права“ нису нашли ни какве доказе о логорима за силовање и нису могли да тврде која је страна у босанском грађанском рату била највише крива за силовање. Међутим, они су потврдили „да су неке владине и невладине организације у бившој Југославији користиле тему силовања за своје личне политичке циљеве.“ (стр. 72 из њиховог извештаја) Нема извештаја да су, било Интернационални Црвени крст или високи комесари УН за избеглице, наишли на било какав српски логор за силовање у Босни и Херцеговини. А ипак, они постоје у главама америчке јавности заједно са осталим митовима и измишљеним сликама рата.
У таквој једној атмосфери где је само битно да се придобију симпатије америчке јавности по било коју цену, као што је битно да се придобију некретнине у земљи, цивили постају жртве на обе стране. Такав
је случај и гранатирање Сребренице 25. априла. Муслимански борци тога града нису дозволили УН да евакуишу жене и децу из Сребренице јер су хтели да их искористе као штит против српских снага. Муслимани су ово чинили током целог рата, не само као начин да заштите своје борце, већ и да искористе мртве цивиле као доказ за српске свирепости. Ово не би требало да чуди, с обзиром на то да долази од истих људи који су убили своје људе, жене и децу, у документованим случајевима које смо раније поменули, не би ли придобили битку за односе са јавношћу у иностранству. Иако се заправо не зна ко је прекинуо примирје у Сребреници, кривица је пала на Србе, а када је више од 50 људи, жена и деце убијено, опет је сва кривица пала на српске снаге. Ово није поменуто у причи у „Њујорк тајмсу“ да су ови људи били заробљени од стране својих снага и поново искоришћени у непрекидном рату за односе са јавношћу како би себе представили као жртве, а Србе као ратне криминалце. Да, српске гранате су их убиле, али ко се побринуо да они умру када су гранате пале? Наравно, овде постоји довољно кривице да се осуде обе стране.

Чини се да више не постоји чак ни некакав покушај да се извештава о комплексности овог рата. „Њујорк тајмс“, напустивши сваки изговор о непристрасности, сада користи само муслиманско-босанске
цифре, а да се при том и не потруди да дâ извор ових информација. Срби у Босни су полагали право на 64% земље пре него што је рат избио и чак их је „Њујорк тајмс“ подржао у овој тврдњи све до 10. априла
1992. године. Међутим, од тада, званична фраза у „Тајмсу“, понављана непрестано, јесте да су Срби „отели 70% босанске земље“, стварајући тако утисак да су Срби, уместо тога што су вековима живели у Босни, дојахали у овај регион као некакве номадске хорде без ичега и отели 70% земље. Овакво срамотно извртање истине, претворило је поменуте новине, бар што се тиче овог грађанског рата, у нешто више од агенције за односе са јавношћу с циљем да демонизује читаву нацију. Чини се да је њихов мото постао „Све вести које се уклапају у заплет ми желимо да штампамо.“

Лесли Гелб и Антони Луис, њихови колумнисти и две бојеве главе овог конфликта, изнова су позивали на употребу силе против Србије и самог бомбардовања Србије. Њихови чланци су критиковали нашу владу и Запад у целини што нису ништа чинили да казне Србе. Чињенице указују на то да далеко од тога да се ништа није предузимало; Запад, Америка такође, учинили су и превише по том питању. Велики део кривице, за почетак грађанског рата у бившој Југославији, лежи управо на Западу. Када је Сајрус Венс упозорио свет против давања дипломатског признања Хрватској из страха да ако би било  одобрено, грађански рат између Хрвата и Срба се не би проширио само на Босну, већ би постао далеко крвавији рат с последицама какве нисмо ни сањали, свет је послушао али само на кратко. Земље Европске Уније су биле против признавања управо услед разлога које је Венс поменуо. А када је Немачка једнострано раскрстила са земљама европске заједнице (упркос одредбама повеље земаља европске заједнице против једностране акције овакве врсте) и признала бившу државу марионету нацистичке Немачке – Хрватску, сви су то прећутно подржали. Немачка је применила економски притисак на своје европске суседе док се они нису потпуно преобратили и дали дипломатско признање Хрватској. Влада САД, која је била строго против таквог признања, окренула је своје друго лице. Признању Хрватске је уследио захтев Босне за независност. Поново крвопролиће. Нико не зна како би се овај конфликт сам од себе решио да су земље европске заједнице и Влада САД заузеле јак став и пркосиле Немачкој. Сајрус Венс, човек који је први издао упозорење, мисли да је превремено признавање ових отцепљених држава „донело рат који и сада траје.“ („Нујорк Тајмс“, 14. април 1993. године).

Стога, када се реч „умирење“ користи против Запада у суочавањима са Београдом, зар не би требало имати на уму да је оригинално помирење било помирење Владе у Бону, у Немачкој, и њено безобзирно
проширење на територије које је претходно окупирала војним путем. Сада, чудновато, све западне нације, укључујући и САД, тврде да су потпуно невине по питању крвопролића које су подстакле. Хрвати и
босански муслимани су такође невини. Сви су они слободољубиви људи из слободољубивих нација и постоји само један зликовац и агресор: Србија и Срби. Како је то сада једноставно и како подесно и како „чисти савест“ за све заинтересоване. А пошто постоји тако много нација које желе да избегну кривицу и извуку своју невиност на рачун Срба, да би свима угодили, Србе су оптужили за злочине тако подле и гнусне како би се обезбедило довољно кривице за стотину милиона прстију уперених у њих од стране „слободољубивих“ људи у свету. Ниједан догађај не описује ову потребу за претераним приказивањем једног народа као демонског боље од суђења за ратне злочине ментално оболелом пацијенту Бориславу Хераку који је признао да је убио више од двадесет људи и силовао небројене жене. Изнова је приказиван на ТВ екранима како демонстрира начине на које је касапио људе. Његово лице и његов лик, као дивљег представника Срба, сада су урезани у наше главе. Чини се да није било битно што је током суђења он био једини који је добављао доказе за своје злочине, нити се чак могло показати да су имена жртава која је наводио, од којих су нека без презимена, била имена људи који су заиста постојали. А и да су икада постојали, нема доказа да су они сада мртви. То је било само брбљање лудака, тог истог лудака који је поред својих многобројних признања тврдио да је видео бившег команданта, УН генерала Мекензија како у више наврата говори са девојкама из такозваног српског логора за силовање и нестаје са њима у ноћи. Пошто су ове девојке послужиле сврси, наређено је да их убију како би уништили све доказе. „Њујорк тајмс“, који је упадљиво истицао Херака, у једном чланку 27. новембра 1992.године, насловљеном „Прича српског силоватеља“, побринуо се да избаци све његове тврдње против генерала Мекензија, како се веродостојност овог јадног менталоног болесника не би умањила. Борислав Херак је проглашен кривим за ратне злочине и осуђен на смрт.
Чак и током најгорих дана Стаљинових политичких суђења у Москви, лажиране оптужбе биле су усмерене ка интелектуалцима чија је воља разбијена током испитивања, а не ка лудацима. Чини се да су драгоцене симпатије и мишљења америчке јавности, која се многи толико труде да придобију за себе, тако дестабилизоване да само претерани ужаси и злочини сада могу засигурно да их узбуркају. Ништа мање од морбидног, неопростивог привиђења „геноцида“ не може засигурно одрадити посао, и тако сада неописиви ужас те речи чинимо тривијалним и користимо је да повремено оптужујемо Србе, ради њене примене, како би на тај начин подстакли и пробудили јавно мњење наших људи. То је као да су наши медији у жељи да подстакну америчку јавност, заправо, трансформисали сами себе, по питању овог интернационалног проблема, у један огромни „National Enquirer“1.

А опет, овај рат не оскудева ужасима које су подједнако починили Срби, Муслимани и Хрвати. Нема умањивања реалних жртава, али је чињенична истина изгубила моћ да нас покрене. Више нам није довољ-
но да видимо децу како умиру на ратиштима или у болницама, услед недостатка лекова који су проузроковале наше санкције усмерене ка Ирану и Србији. Да нас смрт деце може ганути, били бисмо мотиви-
сани да учинимо нешто поводом насилних смрти сопствене деце у нашим градовима и гетоима. Ми смо и сами преплављени насиљем, преко 30 000 људи свакога дана бива убијено оружјем. Десеторо деце дневно убију оружјем. („Њујорк тајмс“, 4. јули 1992. године). Постоји епидемија силовања, а силоватељи су, као и њихове жртве, све чешће све млађи. Једанаестогодишњаци силују деветогодишњакиње. Адолесценти убијају адолесценте. У не тако далекој прошлости лежи пораз наше политике: три милиона Вијетнамаца мртво, преко милион Камбоџана и хиљаде умрлих и оних који још увек умиру као резултат стодневног рата у Ираку који је 90% нас одобрило, славећи генерале тог рата као хероје. Наш једини одговор на три милиона мртвих у Вијетнаму за сада је споменик који смо подигли  вијетнамском рату за наше жртве, нама самима. Колико би километара тај зид био дугачак када би садржао и имена свих наших жртава? Ми смо огуглали на насиље и насилну смрт. Наша култура је
постала култура насиља. Онда није тешко да разумемо нашу потребу да демонизујемо некога, било кога, као што смо некада Совјетски Савез, у поређењу са ким можемо деловати добро и невино. Да немамо непријатеља, чини се да бисмо произвели грешног сламнатог човека тако поквареног и нељудског да би у поређењу са њим наша сопствена људскост била обезбеђења барем привремено. Упорно се намеће питање: ако смо вољни да банализујемо геноцид, ако је оптуживање некога нови минимум који ће нас подићи из обамрлости и показати нашу хуманост, шта ће бити потребно да нас изнова уздрма, када након што смо тривијализовали геноцид – огугламо и на њега.
Важно је да се разуме да ово није покушај да се оправдају Срби за злочине које су починили. Ово је покушај да се инсистира на томе да су све стране грађанског рата чиниле злочине и да се сви ти злочини морају осудити и жртве жалити. Не смемо претеривати и увећавати. То би било страшно не само за оне које демонизујемо и лишавамо хуманости већ и за нас саме. То би и нашу хуманост подривало. Изазвало би атро фију наше способности да реагујемо и створило би потребу за неизрецивим хиперболичним ужасима, да људске реакције у нама покрену.

Таква пракса води до смрти душе и уништења људског духа. Такође, не можемо себи дозволити да означимо патњу одређених људи као недостојну наше пажње, само зато што су они, према неким дефиницијама које смо прихватили, недостојне жртве.
Патња  Курда, ирачких жртава, дотакла нас је. Они су били, обавештавају нас наши медији, достојне жртве. Смрти и патње Ирачана, жртаве нашег масовног бомбардовања, то нису. Они су недостојне жртве. Број смртности деце у Ираку, као директна последица рата и санкција које смо им наметнули, сада је троструко већи него раније, али ту децу још увек сматрамо недостојном нашег саосећања.
И тако су сада Хрвати и босански Муслимани − Курди, а Срби су Ирачани. Сви умиру у тој несрећној земљи. Злочине чине све стране, а ипак само они које ми одаберемо као достојне нашег саосећања, једино
то саосећање и добију. На дубоко узнемирујући начин, одлучили смо да су поједини људи, жене и деца ипак једно острво2 (одвојени и другачији од нас) и да када звоно звони, оно звони само њима, али не и нама. Ако су неки људи острво, онда смо и ми остали, по дефиницији, острва. Када једном прихватимо ту могућност, постаје јако лако да гледамо на патњу деце у јужном и централном Лос Анђелесу, Бронксу, Чикагу, Детроиту и Вашингтону као на патње неких људи са острва које посматрамо као Ирачане или Србе, или како су некада Немци гледали на Јевреје. Свет је сада окружен овим вулканским острвима где бесни на десетине грађанских ратова. Сваки од тих ратова узрокован је способношћу његових учесника да свог непријатеља виде као „другог“, као острво. Ако ми, који се налазимо изван овог ватреног прстена, не само толеришемо овакав поглед на човека, већ заправо и сами учествујемо у таквом виђењу, наши поступци могу смо доприносити све већем броју и много страшнијим грађанским ратовима. Ако желимо да будемо миротворци, наша осуда злочина не сме бити делимична, нити таква сме бити емпатија према жртвама.
Ако је неокомунизам Милошевића у Србији проклетство, зашто то онда није, такође, и прикривени фашизам Туђмана из Хрватске, као и теократски исламски фундаментализам Изетбеговића из Босне?
Нема добрих момака у овој тројци, али ако се не држимо чињеница и тражења истине, наше мишљење о њима зависиће од напора фирми које воде њихове односе са јавношћу. Наша равнодушност на чињеничне истине у овом конфликту, наше занемаривање истих, наше непознавање чињеница је равно злоби. Ако нас је наш сопствени грађански рат научио нечему, то је да не смемо бити злобни ни према коме.

У електронском селу какво је свет постао, трач још једном прети да постане једини начин комуникације, као што је то било у селу у коме сам одрастао. Немилосрдна тежња ка истини је наш једини избор, јер када истина престане да буде важна, више ништа не може имати важност.

Превела са енглеског Марија Крстић

Advertisements

Николај Мински (185-1937) – ПРЕД ЗОРУ

Доћи ће јутро, али и ноћ  (Исаија,21,12)

Не брини, друже, и с опрезом

не чекај налет густог мрака.

Ако и гасне сјај за звездом,

ако мре месец сред облака,

поље тоне у маглу-мору,

тама је пала то – пред зору….

 

Не страхуј, друже неискусни,

што из јазбина куља гамад

што паук мрежа низ тка, густих,

земљицом јадном да завлада,

што шиште змије на извору:

гмизавци беже то – пред зору…

 

Не тугуј што у сени ноћној,

спавају људи сном без снова,

и што каткад у тами моћној

чујеш тек глупи пој петлова,

режање паса, зло, у хору:

тај лавеж, то је сан пред зору…

395184624

Николај Мински (1855-1937) – СЕРЕНАДА

По небу облаци, тешки оквир кише,

свуд је тмурно, замрачено, немо.

Голо се дрвеће у жалости њише…

Мила моја, будити се немој!

Ведро сањарење чувај,тихо, тише,

не отварај капке – видешећ олују.

Сни што ће нас спасти,

снови лептирасти,

једном тек се снују.

Срећан је ко спава, и у јесен ову

сања миловање пролећа, по тмици.

Срећан је ко спава и слободу нову,

сањајућ, налази у уској тамници.

Тешко пробуђеним! У ноћном окову

ока склопит неће, слушајућ олују.

Сни што ће нас спасти,

снови лептирасти,

једном тек се снују.

1879.

 

a596567d8d160dde50c9310b8b6d2c0b

Дмитриј Мерешковски (1865-1941) – НИРВАНА

И опет, као у дан први,

азур је неба за мир спреман,

као да патња свет не мрви,

ко да у срцу греха нема.

Нит славу, нити љубав зовем:

у ћутњи поља дан кад сване

ја дишем као траве ове…

Ни будуће, ни прошле дане

бројати нећу свог живота,

не мислити, не бити плотан,

каква је срећа и дивота!

4699148_orig

 

Снежана Нешић – ПРЕПОЗНАТИ ПТИЦУ РУГАЛИЦУ

Ово нису сати када сам будна – ово су сати у којима не могу да спавам због тебе.

Можда „због тебе“ није права реч.  Због оног што си покренуо у мени. Због оног што сам ја желела да се покрене у мени због тебе.

И због чега су сви стражари измилели на ово зимско сунце, с бојевом муницијом у шаржерима, а да нисам ни знала да су ту, ни колико их има.

Године су када већина нас већ има иза себе своје личне албанске голготе…..И потребна је велика сила да те опет натера на гудуре.

Некада, љубав је била јединствена сила која те троши без питања и носи без одговора. И није ти било битно.

Питања и одговори долазе тек касније.

После њих, то јединствено и непоновљиво осећање љубави постаје склопиви механизам.

Оно што смо некад називали љубављу  – жеља за давањем, за жртвовањем, за непрестаним певом феникс птице, све ради једног осмеха вољених очију – данас је раздвојено од поверења – силе која гура преко границе, руши, лети, плива, носи……

Без поверења љубав остаје тек препозната чежња.

Стакло памти тачке пуцања и после одређене дозе бола, одређене количине огреботина, постајеш тек живинче које се бори једино за опстанак.

Спонтано и невољно и увек изненада, ма колико суштински трајало – постајеш мајстор вештине гутања сопственог срца, да те не би одвело на богазе са којих се нећеш овај пут вратити.

Ако довољно желиш да ме видиш с друге стране Проклетија, мораш бити лепак који ће опет спојити растављене делове.

Колико год била лепа моја замисао тебе, колико год ја желела да си мој – мој ниси, ако не видим да су у твом присуству сви моји чувари заспали.

И то је тек оно право.

А ако није право онда су и ови сати неспавања узалуд утрошени.

 

 

 

 

Снежана Нешић – УХВАТИТИ СУНЦЕ

О чему то говориш

Пијем те

Усне бриде од оштрих ивица

животодарних пора

Не чујем те

Затварам те под капке

Ту си срећан

Престани да објашњаваш

Прсти ми скидају кожу

да обуку твоју ватру

А ти и даље говориш

да одлазиш

На рукама ми

сунчев траг

 

64ef2adc46f250981cf0bd6bccc18079

Јован Дучић – На царев Аранђеловдан

За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!
Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије…
Куда су прошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

За твоју Славу, светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима…
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.

(„Американски Србобран“,30. децембра 1942.)

1462974_789332824415557_1187295353_n

Отац Павле Гумеров: Како се борити с депресијом

Као и свака страст, туга има сасвим природно порекло. Несрећа, туга, плач – то су обичне емоционалне реакције човека на неке тешке околности у животу. На пример, када умире блиски човек, ретко ко остане равнодушан к том догађају. Ми не можемо да останемо равнодушни при тешким ударцима. Наше емоције нам помажу, као прво, да преживимо стрес, као друго, да мобилишемо своје силе у борби с тешкоћама, оне нас покрећу к некаквим активностима. Али је лоше када емоције овладају нама. Када дођемо у дуготрајно стање туге, онда смо већ близу депресије. Шта је то страст туге, депресија?

То је продужено, болесно стање душе. Од туге постајемо зависници, почињемо да јој служимо, и она, као и сваки идол, захтева жртве. Човек који се налазио у депресији, и који је потом, с Божијом помоћи, успео да превазиђе то стање, потом се с ужасом сећа ње, као кошмарног сна. Све што га је тада узнемиравало, изгледало као чудовишни проблем, потом је изгледало смешним и апсурдним. И уопште говорећи, туга – то је лако лудило, помрачење ума и душе. За време депресије, човек је неспособан да адекватно оцењује животне околности, људе и себе самог. Какве се мисли врте у глави човека, који страда од туге: „Све је лоше, у мом животу нема ничег доброг, мене нико не воли, не разуме, мој живот је бесмислен“. И наравно, самобичевање: „Ја сам најнесрећнији човек, губитник,глуп и безвредан, људима доносим само страдања“. У целом том монологу, оно што највише узбуњује и брине, то су категоричка осуђивања: „Све, ништа, нико, нај“ итд. Било којој здравој, нормалној особи, која се не налази у стању продужене депресије, је јасно, да не може све бити лоше. То је апсурд, бесмислица. Сваки човек има могућност за живот и срећу. Једноставно, човек у депресији то упорно не жели да прихвати. Сигурно да постоји здравље (у мањој или већој мери), руке, ноге, глава, чула, постоји некакво занимање, посао, постоје вештине, навике, блиски људи, рођаци и другови, значи, постоји могућност да се воли и да будеш вољен. И свако то схвата. То је јасно, као два пута два: у човеку који страда од туге, не говори његов разум, већ неко други. Ко? Његова страст! Она је овладала његовом душом и свешћу. Али страсти нису део наше душе, оне долазе споља, ми их само пуштамо у душу. Сада је јасно, ко нам шапуће мисли о бесмислености живота и нашој потпуној неспособности. Бес туге. И ми га мирно слушамо, примајући његове поруке као сопствене мисли. Неопходно је почети борбу с њима: не сматрати их својим и не допуштати да бораве у нашој души. А ако су оне већ овде, терати их прљавом метлом и што пре уселити на њихово место друге – светле и добре мисли.

Опасност туге, депресије, је у томе, што се она појављује у виду страсти, а значи, делује као било која од 8 страсти. С једне стране мучи човека (страст – значи страдање), а с друге стране доноси масу пријатних осећања, иначе се нико не би упецао на ту ђаволску удицу. И страдајућем од туге се, такође, ма колико то чудно било, у нечему свиђа то слатко робовањетој страсти.

Зато је веома тешко изаћи из тог стања, зато тако лоше утичу утехе блиских; човек не очекује исцељење, већ пријатан осећај самосажаљења, он уопште не жели да га теше. Туга заиста може да опије, као вино, као наркотик, и налажење у том топлом пријатном блату за депресивног је пријатно, иако, наравно, такво стање приноси страдања и води к саморазарању. Поред тога, понављам, изаћи из тог стања није лако, то је труд, и за многе је лакше препустити се тој „речној струји“. Баш зато веома често од депресије и меланхолије страдају лењи људи, који нису навикли на рад.

Иако, туга може бити изазвана некаквом жалошћу, тешки догађаји нису узрок туге, они само могу да је испровоцирају. Узрок је увек у самом човеку. У томе, како он доживљава догађања у животу. Зато што је то апсолутно познато, то је доказани факт – депресија не зависи од околности у животу и од животне средине, разлог је увек, не спољашњи, већ унутрашњи, то је болесно стање душе. То потврђују статистички подаци. Највећи проценат депресије и самоубистава није у бедним земљама трећег света, већ у најразвијенијим и најбогатијим, где је веома висок ниво живота и људи више немају чему да теже и шта да желе. Сваки пети представник „златне милијарде“ пати од депресије. И што је најчудније, међу бескућницима, скоро да нема самоубица. То јест, чини се да им је живот испуњен очајем и безизлазношћу, а самоубистава практично нема.

Зашто је страст туге, узбуне, узнемирења, тако распрострањена у савременом свету? Због губитка вере. Запад стрмоглаво губи веру.У нашој земљи се такође, на жалост, примећује спад интереса к Цркви. Када у човеку нема праве вере у Бога, јер и „И длака с главе ваше неће погинути“ без воље Божије (Лк. 21,18), у његовом срцу се појављује узбуна, узнемирење, а то је већ почетак депресије. Човек почиње свега да се боји и размишља: „Шта ће се са мном десити сутра, а шта ако се разболим, пензију нећу дочекати, шта ако ме убију, ето какве ужасе на телевизији приказују. Шта ако изгубим посао и умрем од глади, а ту још ако додаш економску кризу…“ Због страха, узнемирености, људи се боје да верују једни другима, да формирају породице, да рађају децу. Верник добро зна: ако помажеш другима, сам никада нећеш остати без парчета хлеба, – то је закон духовног живота.Још једно пројављивање неверја – губитак смисла живота, а управо он лежи у основи депресије: „Нема смисла живота, ја никоме нисам потребан“ итд.

Хришћанин увек има смисао живота. Тај смисао је у љубави к Богу и ближњем, он зна, верује, да га Бог никад неће оставити, с Богом он никада неће остати сам у невољи. Тако победити тугу и депресију, човек може само уколико сву наду усмери на Господа. Да Му повери своје туге и проблеме, измоливши од њега помоћ и подршку. Нашу узнемиреност за будућност и садашњост треба положити на Бога. Тако ће се много лакше победити узнемиреност и туга.

С спадом вере, повезан је, код депресивног човека, и губитак интереса к животу. Њега све престаје да радује, он ништа не цени и мало на шта обраћа пажњу. А живот је, у свим његовим формама, најглавнији дар Бога човеку и тако се односити према њему је велики грех. Ето зашто је туга смртни грех. Човек ће бити срећан само онда, када сам то пожели, када почне да се радује животу. „Радујте се свагда. Молите се Богу без престанка. На свачему захваљујте“, – говори нам апостол Павле (1 Сол. 5, 17-18). Управо захваљујте. Кроз захвалност Богу се учимо да ценимо дар живота. А радост и срећу доноси само то, што се цени. Један свештеник је саветовао својим духовним чедима да на крају сваког дана записују најмање 50 тачака: „За шта да захвалим Богу“. Други баћушка је дошао за савет старцу протојереју Николају Гурјанову на острво Залита. Дошао је тужан и о. Николај, саслушавши га, рече: „Радуј се!“ Свештеник је помислио, чему овде да се радујем? И о. Николај је продужио: „Радуј се, што си се родио, радуј се што си се крстио, радуј се што си православне вере, радуј се што си још увек жив!“ Палим у депресију, онима који су изгубили радост и укус живота, можемо да посаветујемо да пажљиво прилазе сваком дану. Све што радите, радите с пажњом и смислом. У свему се трудите да видите нешто добро, пријатно, учите се да се радујете и најмањој радости. Апостол Павле говори: „Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божију чините.“ (1Кор. 10, 31). То јест, све радите за спас душе, захваљујући иславећи Бога. На пример, узимање хране. Ми се молимо пре јела да нам да „хлеб насушни“ и једемо с захвалношћу Творцу, не просто уносећи у себе храну, већ једући с радошћу, знајући да је то дар Божији. А. И. Солжењицин описује, како једе затвореник у логори специјалне намене. С каквим задовољством он то ради! А једе храну, која би код нас вероватно изазвала повраћање. За затвореника је и та храна велика радост. И ето он једе ту кашу, с задовољством поједе свој комад црног хлеба, а потом до блеска обрише свој тањир остатком од хлеба. И он памти, да му је за вечеру остало још једно парче хлеба, зарађено и сакривено с великим трудом, негде испод душека. И заиста, сиромашан човек, лишен многих задовољства, може добијати од живота много више радости, него онај ко је обезбеђен свим земаљским благом.

Човек који хоће да се избави од туге, мора да се учи да види смисао и радост у сваком дану, часу и минути живота. Идемо у шетњу – трудимо се да на све обраћамо пажњу, да посматрамо, разговарамо с неким, тежимо да у њему видимо нешто лепо, да нешто научимо. Читамо књигу – не да просто „гутамо странице“, већ се замислимо, вадимо белешке, потом анализирамо. Тако ће наш живот да постане осмишљени и испуњен.

Одлично је, уколико је рад заиста за душу, уколико доноси задовољство. Али чак и ако није такав, било какав рад може се обављати с радошћу, ако се научи да се у њему виде оне пријатне стране. Чак и такав примитиван рад, као што је чишћење, прање посуђа итд. може да донесе задовољство, ако је одрађен добро и по савести.

О томе да туга може бити изазвана невољама, тешкоћама, већ смо причали раније. Али неког невоље повлаче у понор очаја, а други часно излазе из њих, страдања их притискају, али их не ломе. Овде је све,заправо, у самом односу према невољама. Уопште узев, било коју ствар лошом или добром чини наш однос према њој.

Хтели ми то или не, страдања су неизбежна у нашем животу. Ни један човек на земљи није их избегао. Патње, болести и смрт су дошли на свет с грехопадом Адама.Изменила се људска природа, изменио се и цео свет. Али понављам, према патњама и невољама се може односити на различите начине. Као прво, треба памтити, да Бог никада и никоме не шаље искушења више него што може да поднесе. Он је наш Отац и боље од нас зна шта могу, а шта не, да поднесу његова деца „…веран је Бог који вас неће пустити да се искушате више него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднети.“ (1 Кор. 10:13). Као друго, после периода патњи увек долази утеха. Ако се негде од човека узима, значи, на другом месту му се даје.

У нашем животу се ништа не дешава случајно, сваки догађај има свој значај. И бесмислено Бог не допушта страдања. Ми страдамо или ради очишћења наших грехова, да не би страдали у вечном животу, или нам се невоље шаљу да би нас оградиле од грехопада и других опасности. Још један смисао невоља је у њиховом очишћујућем дејству, које они производе на нашу душу. Патње, (уколико имамо исправан однос према њима) нас чине бољим, чистијим, смиренијим. Оне нас принуђују да другачије погледамо на себе, да укажемо помоћ ближњем, да почнемо да саосећамо с њим. Понекад, тек кроз многе године видимо да искушења нису била послата случајно, она су нам тада била потребна. Протојереј Николај Гурјанов је много година одседео за веру православну у логорима. И ето он је говорио, да ни мало не жали за године проведене у затвору. Многи људи, који су прошли кроз пакао логора, затвора, изгубивши здравље, нису жалили због тога, и сећали су се касније тог периода с захвалношћу према Богу. А другачије ни бити не може, јер ако би имали други прилаз к животу, једноставно не би преживели та страшна искушења.

Сам човек не зна на шта је способан, неко издржава нељудска страдања, а неко због малих непријатности пада у депресију, очај, и спреман је да одузме себи живот. Када се човек одлучи на самоубиство (уколико, наравно, није изазвано психичким болестима), то је увек слабост, малодушје и маловерје. Самоубица хоће да оде о привремених, земних страдања, не може да их трпи, али он не зна шта га чека тамо, где ће га та страст мучити вечно.

Све што ради Господ – све води к бољитку, такав наш став треба да буде сваки дан. Врло често нас оптерећују и узнемиравају, не само реалне, већ и претпостављене, хипотетичке невоље и искушења. Преживљаваћемо непријатности по мери њиховог доласка. Против панике и бриге постоји веома добро средство – МОЛИТВА. Не једном сам је користио, бринући за децу. Сваки пут, када сам с бригом мислио о њима, налазећи се далеко од дома, читао сам кратку молитву о здрављу и спасењу и забринутост је пролазила.

Већина људи, који су код мене исповедали грехе туге и очаја, нису имали стално занимање или посао. Веома је добро, када човек у депресији нађе посао који може да га заинтересује. Али чак и када таквог посла нема, треба себе принуђивати к обављању неких простих послова, који не захтевају умно напрезање. Сваки сат, или чак минута, у дану мора бити нечим испуњена, да не би остало места за мрачне мисли. Човек не може истовремено да мисли о две ствари, зато је неопходно негатив заменити позитивом, мислити о добром.

Некакав ручни рад, хоби или просто рад у кући – то је то, чиме се увек може попунити време, чак и при одсуству сталног посла. Колико год да је тешко принудити себе на неки посао, то је неопходно радити. Прочитао сам некад још један одличан савет: „Ако сте тужни, у очају, и чини вам се да вас нико не воли, – укажите помоћ ближњем, учините неко добро дело, пожељно је некоме коме је још горе него вама“. Радећи тако, ми „једним ударцем убијамо 2 муве“, одвлачимо се од туге и осећамо да смо некоме потребни. Такође ћемо схватити, да нисмо ми ти којима је потребна помоћ, већ наши ближњи.

Туга и униније могу бити изазвани и грешним животом, често, неисповеданим и неокајаним гресима. Јер савест, тај глас Божији говори у сваком човеку. И ако човек не зна како да се ослободи грехова, како да се покаје због њих, он онда често пада у депресију. Овде је, наравно, неопходна детаљна исповест, пожељно за цели свој живот и дела, која су достојна покајања. Депресивни човек мора да се труди да се често причешћује. Пожељно, сваке недеље.

Посете психотерапеута и антидепресанти могу да дају само привремени ефекат, али истински се туга лечи само духовним животом и личним радом.

Изведимо закључак.Изборити с тугом, се може помоћу јачања у себи вере у Бога и полагањем наде на Њега. Требамо научити да видимо Његову безграничну благодат према нама и да будемо захвални за њу. Депресиван човек сам одбија да живи, не цени дар Божији. И још, наравно, борба с том страшћу је непрестани труд. И то наш лични труд. Зато што је „спасење дављеника – дело руку оног ко се дави“. Туга, очај – то је слабост воље, а васпитавати вољу може само сам човек. „Бог нас не може спасити без нас самих“, он нам шаље помоћ и средства, а ми их морамо искористити.

Разговори о породичном животу – сајт свештеника Павла Гумерова

Превод са руског: С.Л.

Извор: Манастир Лепавина

 

Бранко Миљковић – ДОМОВИНИ

Нема песме изван истине

Волим те

И кад би послали на мене животиње

са празним очима

Волим те

И кад би из земље ископали пса да лаје на нас

Волим те

И кад би ми будућност преместили иза мене

И кад би ме убили

Волим те

 

Бранко В. Радичевић – НИКАД КРАЈА

А ја вам кажем:
проћи ће стотина година,
а ми ћемо се непрестано окретати
од Поља Косова до Косова поља.
И никад краја одласцима и поврацима.
Никад краја.
Јер Косово је крај и бескрај Србије.

А ја вам кажем:
проћи ће стотина година,
а ми ћемо се окретати око Косова
као што се окрећемо око себе.
И једном ће нам се привидети са севера.
И једном с југа.
И видећемо га напремасе на истоку.
И појавиће се изненада са запада.

И зато вам кажем: никад краја.
Јер Косово је крај и бескрај Србије.
Јер Косово је Србија.

1394243_665995320087378_118740908_n

МИЛУТИН БОЈИЋ (Београд, 1892/05/19 – Солун, 1917/11/08)

“Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада…”

Вечно хвала,Милутине…
“Стражари са Стражилова”

525654_468953629814623_24152993_n

Милутин Бојић је био песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар. У Првом светском рату Бојић се повлачи са српском војском преко Албаније и доспева на Крф. У периоду између 1916. и 1917. године врло активно ствара и издаје чак и збирку песама. Умро је млад у двадесет и шестој години, 1917. године у Солуну. Стваралаштво Милутина Бојића врло је разноврсно и плодно. Објавио је збирке песама Песме (1914) и Песме бола и поноса (1917) и две драме: Краљева јесен (1918) и Урошеве женидба (1921). Овај опус је за поштовање, а његова прерана смрт од туберкулозе одузела је српској књижевности још једног талентованог писца.

149556_154993654543957_3530257_n

Два су јасно одвојена пола у певању Милутина Бојића. На једној страни је изражавање егзалтираних осећања и расположења, чулност као тематска заокупљеност, животни оптимизам. На другој страни је поезија сумње, меланхолије и туге из које провејавају песимиситични тонови. Овај прелом је настао под деловањем спољашњих околности – балкански ратови, предосећај светског рата, голгота српског народа у Првом светском рату.

Иако је живео само 25 година оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу, ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин је овековечио језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона. По објави рата Милутин Бојић одлази у Ниш где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун.
Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму Плава гробница која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса, у овој збирци се налази 34 песама које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.

1459097_627221530654498_1626245409_n

…У раним двадесетим годинама већ је био песник на гласу, а његова драма „Краљева јесен“ препремала се за позориште. У то време недалеко од њега расла је лепа Радмила Тодоровић. Крупне смарагдне Радине очи спазиле су наочитог Милутина, а упознали су се на игранци у „Грађанској касини“. Како је сама говорила: „Био је сентименталан, необично нежан, пажљив и понекад детињски расположен … завидљиви другови су ме саветовали:“ Шта ћеш с Бојићем, он се дружи с глумицама! „Нисам томе обраћала пажњу, постидео ме је нешто друго. Шетајући Калемегданом сретосмо Скерлића. Познавао ме је још као девојчицу, па с осмехом „припрети“ Милутину: ‘Остави ово девојче на миру!’ “

Прве дане љубави обележила је и премијера драме у позоришту, али лепа Радмила јој није присуствовала, бака ју је послала код родитеља у Крагујевац. Далеко од очију можда, али од срца никако. Милутин је посетио своју драгу у Шумадији и замолио је да у библиотеци пронађе све часописе у којима су биле објављиване његове песме. Рада је с љубављу преписала стихове и послала их у Београд, па је тако и изашла збирка Милутинових стихова под називом „Песме“.

Када је почео Први светски рат, стицајем околности, неко би рекао судбине, породице ово двоје младих се населише у исти град Ниш, исту улицу, само неколико кућа даље. Милутин и Радмила су наставили своју љубав у Нишу, доста времена проводећи заједно у шетњи и причи и заустављајући дах присутнима својом лепотом. И иако их је даље повлачење опет раздвојило, опет су се судбински срели у Косовској Митровици…

Наон тога,она је отпутовала у Бриндизи, град у јужној Италији, а Милутин гладан и намучен пешке преко Албаније са војском на Крф. Одатле је писао својој Ради: …“Тешко сам оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу сутра само зато да нађем некога коме ћу дати ово писмо. И душа ми је болесна, и понос, уморни су као тело. Да, ја врло добро видим свој крај: нема ми можда још ни годину дана. Ништа ме више не весели. Чини ми се да више никада нећу видети своју земљу, ни тебе. Остаћу овде, далеко од свега, покопан испод чемпреса, заборављен од свих. Молим те не пиши ником о овоме. Грлим те, грлим драга, мада ми смрт куца на вратима. „…

Двадесетпетогодишњи Милутин умире 8.новембра 1917. и сахрањују га на Зејтинлику у Солуну, међу другарима ратницима. У сунчану Ницу,где је Радмила тада боравила, стигао је тужан телеграм: „Милутину, нашем Милутину, није било спаса. Милутин је умро. “
Загрливши писма, Радмила је тихо и болно заплакала. Њеног Милутина више није било.

Пет година касније, 1922. године, посмртни остаци Милутина Бојића пренети су на Ново гробље у Београду, а на малој мермерној плочи поред слике записано је:

„Мирноћу ми дајте,
Да сву снагу стечем,
Да из срца даднем
Сав бол и сав понос,
И кад их изречем,
Ко лист свео паднем. “

407762_467453526631300_118519107_n

Милутин Бојић и Станислав Винавер

МЛАДОСТ

Jа знам само хоћу, а не знам шта хоћу, 
Стотину бих ствари у један мах хтео,
Бежао бих у свет, тражио самоћу
И, кад бих могао, на небо се пео;Свирао, певао, без реда и везе
Мелодије луде, очајне и дрске,
Како пламти небо, како плачу брезе,
Како свира ветар и вапију трске.Као какав дивљак азијских племена,
Што бесни од бола, а несрећан није,
Шибајући тела обнажених жена
У даире лупа, јауче и пије,

Затим тражи песме дотле нечувене,
да тај бол без бола из груди му гоне,
И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене.
И стотине струна у свести ми звоне.

У коштац са судбом! Тада праскам, докле
Не клонем сав сможден као трула маса;
Тада, као човек кога Господ прокле,
Хулим Бога, да се небо усталаса.

То сазрела младост неког циља тражи:
Хтела би из душе, из срца, из груди,
Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи,
Да се троши, крши, и бесни и луди.

 56841_154993791210610_7930509_o
БЕЗ ДОМОВИНЕ
Мисао нас једна раном зором буди,
Мисао нас једна целог дана прати,
Мисао нам једна ноћу тишти груди:Да ли отац пати?

Бригу једни зором к’о џелат нас буди,
Брига једно вас дан у стопу нас прати,
Бригу једни сву ноц нагриза нам груди:

Је ли жива мати?

Жудња једна зором у освит нас буди,
Жудња једно вас дана у срцу скривена,
Жудња једном ноцу сажиже нам груди:

Шта ли ради жена?

Страх нас један зором ко опело буди,
Страх један нас гони с помраченим видом,
Страх један нам ноћу мржњом пуни груди:

Сестре су под стидом?

Бол нас један зором као труба буди,
Болом једним свака налита је чаша,
Болом једним кришом плачу наше груди:

Где су деца наша?

Само један пут ће одоговор дати:
Преко реке крви и мостом лешина
Дому своме стижеш, и где гледа мати
С неверицом сина.

482901_468902329819753_1212719273_n
ЈЕСЕН НА ВАРДАРУ
Уморно клизиш кроз поља голема
Мрк, ко да слава рику ти помела;
Твој лом кроз кланце, пун даха с опела,
Звони ко одјек напукнута шлема.Јер с поља твојих крв још није спрана,
Кости синова по дну ти се ломе,
Ко привид видиш војске које громе:
Још памтиш јаук после свежих рана.

Ко уздрхтало лишће тобом круже
Сени дедова са часним путиром,
Док око тебе јесен веје миром
И са падина свежа гробља туже.

И док гробове прва јесен кади,
Јаблани шуме, дудови и смокве,
Ко да виде још крваве локве,
Значајним шумом што у срца сади

Свечану збиљу. А под њом сазрева
Вера и понос. Но свемоћ не трубе.
Славе пут што га Вечни Закон дубе
И грме рођај сахрањених днева,

Кад расклапа се гробница царева.

1913.

579067_468730616503591_1082754752_n
МЕЋАВА
Бескрајна и бела пољана почива,
Као мртав херој залеђена трупа,
Коме бели покров ловоре прикрива.
Све је пусто, као да клетва приступа.Кроз тишину гробну храстова и ива
Ни погребно звоно не чујем да лупа.
Ко надгробне плоче стрче брда сива
И глечере густа измаглица купа.

Већ данима тако без промене све је:
Ни цика, ни сузе у тој полутами;
Чак ни небо да се руменом засмеје.

И подне и поноћ једнолики, мукли.
У тој јези као и богови сами
Да су се пред болом у амбис повукли.

Само бели бездан пахуљице веје.

1915.

599115_468730643170255_919530754_n
ОДЛАЗАК
Крвава поља позлаћена славом
Расплакана су остала за вама
Засута чађ и разорном лавом,
Здробљеним гвожђем и мртвим главама.Кроз зимску поноћ, којом очај веје,
Кроз вијори, кланце, сметове и воде,
Корачаш мукло, док се судба смеје,
Корачаш мукло, поробљени роде.

Но нигде јаук, ни роптање гласно,
Ни тешки уздах да проломи горе.
Да ли што браниш сваку стопу часно
И што још памтиш ловорике скоре?

Чујеш ли јаук што ти земља шаље?
Чујеш ли жене како болно цвиле?
Знаш ли да значи сваки корак даље
Збогом кулама што су твоје биле?

Голгота чека. Знаш ли њој да греду
Путови твоји маглом завијени?
А врагови ти покров слави преду!
Из тешка сна се, о мој роде, прени.

А ти ме гледаш мирно, без бојазни,
И вера краси твоју главу бледу,
И збориш: „Чему разговори разни?
Јер вратићу се у истоме реду,

Поново ведар, васкрсао, смео,
Са новом крвљу охолом и здравом
Срешћеш ме горда, ко што си ме срео,
На пољанама позлаћеним славом. “

48238_468730413170278_1626828259_o
МОЛИТВА
Ноћ је пуста. У царској дворани
Мрачан престо, тајанствен ко бајка.
И док ветар звижди на пољани
Бога моли Југовића Мајка.Камен ћути и небеса муче,
А сотона само из прикрајка
Са смехом јој пружа пакла кључе …
Бога моли Југовића Мајка

Давно снахе под умором пале,
Ветрова се небом гони хајка,
Звезде трну што су сву ноћ сјале,
Бога моли Југовића Мајка

Сакривена од светине, клечи,
Стид је да се са гомилом вајка
Сама, хладна, без суза, без речи
Бога моли Југовића Мајка

622747_468730246503628_1480551761_o
НЕРАНЏИН ЦВЕТ
O, неранџин цвете мирисни и бели,
И ми смо женици стигли из далека.
Царске твоје ките судба нам додели,
Јер невеста жудно на жалу нас чека.О, неранџин цвете, окити нам чела!
Нисмо за плач дошли ни за покајање,
Нити нас је судба за робље довела.
Младенци смо, што су дошли на венчање!

И невеста наша, Слава Победника,
Са венцима рајским свежим и опојним
Чека драгог свога крвавога лика,
Чека га са стегом и трубама бојним.

О, нераџин цвете, случајем не зови
То знамење видно. О, заспи нас, заспи!
Море, хучном риком брак тај благослови!
Сунце, наше сунце, пухор златни распи!

617307_468730196503633_375323921_o
СЕВЕРНИ БОГОВИ
Дошли су млади са северних гора
С мирисом снега и јелова иња
И вером туге и облачних зора.И у раскоши јужнога растиња
Кô ведре цуре Палестине,
ониПили су пожар и небеса сиња,

Секиром рили земљу што се рони,
А тужном песмом плели венац снова.
И док пољима њихов кикот звони,

У њином оку блиста мир гробова
И протежу се, кô сенке јаблана,
Ликови хладних северних богова.

И бише деца Светом Речју збрана.
Синови Моћи костима су крили
Дедовском крвљу поља покопана.

И охоло су стег живота вили,
А увек тужне, тужне плели звуке
И часно мрели у Беди и Сили.

И стрпљиво су сносили пауке,
Што пили су им крв боговског жара
И Богу Себе пружали су руке.

И, осамљени, крај својих ватара
Вере су нашли у песмама снова.
И сад у оку њином се одмара

Сен давно мртвих северних богова.

617149_468730303170289_1046829073_o
 НА ОСТРВУ
Нечујно пучина примиче се хриду,
Сањива у вео облачи се мрачни,
Кô невеста бела, кад у чедном стиду
Са трептањем чека на пољубац брачни.Озбиљних чемпреса нежна шапутања
Прижељкују шумор кактуса и палме.
А под густим хладом неранџина грања
Млади љиљан пева богочасне псалме.

Само наша душа у ту вечер страсти
Мрка је и хладна кô недра дубина,
Врх нас заман лоза просула је цвасти:
Недирнут је гитар и пехари вина.

И алге се ноћас љубе сред оргија
И окреци поје своје мадригале,
Само за нас тренут славља не избија
И ноћ нам не поји љубавне кимвале.

Јер нас хвата језа и северац свира
Кроз недра, где чама на згариште седа,
Јер храмови свети нашега свемира
Остали су иза урвина и леда.

Опраштајте зато наше речи грубе.
Опраштајте клетве и пирујте даље.
Хвала вам, што наше освежисте трубе,
Нама које ветар у ваш кутак шаље.

Ми ћемо отићи, носећи на шлему
Срму ваших ноћи палу по гранама,
А кад Господ дође, поверите њему
Звук песама наших осталих за нама.

Опростите, што смо уморни се стекли,
Да ваш врт нам пружи сан и исцељења:
Ми идемо куд су богови прорекли:
Преко сланих гора путем васкрсења.
(1917)

58814_468730689836917_1235436405_n
БЕЗ УЗВИКА
Ни чудног ни новог за нас нема више,
Све су земље нама и драге и сродне:
Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише,
Бесмо мирни, као усред земље родне.Отаџбина наша са патње је знана,
Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!

Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа;
Мирни смо на гозби у светској дворани
И кад небрат пије мирис нашег цвећа.

Ми, као литија, лутамо с трубама
Од угла до угла, од града до града,
Час сами, час с децом, стадом и љубама,
Носећи стегове и власти и пада.

Понављамо скалу што познасмо рано,
Скалом судбе којом други једва мили;
Зато нама данас ништа није страно,
Чини нам се, свуда већ смо једном били.

И кад разгрнемо пепелишта снова,
Стари ће се дани уз реч да помену:
Слушаћемо ватру и веселост њену,
Ко домаћин што се вратио из лова

С песмом с којом јутрос у планину крену.

12879_468801799829806_1624657314_n
ХИМНА ПОКОЛЕЊА1.ВАСКРССвуд јесен мрка разапела нити,
Камење плаче и прозебле гране,
А Покољење Суза болом кити
Гробове своје још непокајане.

Те сузе беху смоласте и вруће,
Сузе џинова које Господ укле,
Пред којима су звезде среће стукле,
А сумњом прано ишчезло чезнуће.

А на дну мора плачна очајања
Замрзла Вера, снегом покривена,
Проклињала је јесења времена.
И једне ноћи чу се дух Познања.

Под облацима у магли и праху
Заблесну пожар, и с кркљањем бљуну
Васкрсла снага и бесвесно груну
Јер у тој страви векови се клаху.

И урлало је, кркљало и врило
И у лавовским канџама се мрело,
У реци мозга стварало се дело
И причешће се из лубања пило…

И Поколење Крви тад се роди.
Кô Бог ватрени смрт из себе шину,
Бокоре крина низ падине рину
И груну пољем што у бесмрт води.

Поколење се Крви тада роди.

2. ПОХОД

Преко језера, равница и стења
С китама ружа, гранчицама врења,
У трку јуре синови Рашана,
Победу кличу деца раздрагана.
Кршни и млади и ведри и смели
У час, кад пехар отрова се прели,
У блеску,
Треску,
Звеци,
Сеци
Са звизгом, смело
Венчаше чело врело
Ловором узабраним
По литицама;
По косама враним,
По витицама,
Балканске тискаше цветове,
Што браше,
Кад гацаху сметове.
Сташе
Гордо на врхове снега пуне,
Оклен кô вијор груне
Пожар за четом која наступа
И у крвавом се зноју купа.
О, како јуре, стижу,
Стегове дижу,
Вију,
Рију,
Крв се пенуша,
Груша,
Комеша.
Леш до леша.
Циктај стреса
Сложене ‘рпе меса.
Трубе трубе,
Оштрице телеса рубе
И снаге грубе
У месо рију зубе.
Хињаде људи,
Хиљаде груди,
Хиљаду мишица,
Хиљаду зеница
Све мре и гасне
У славу славе часне.

З. РАЗМАХ

Прште небеса, јаучу кланци,
Тутне долине, звоне пропланци,
А деца буде Прошлост што спава
И ломе,
Громе,
Док ветар звижди, смет завејава.
И ненасити, гвоздена кова,
Небеса траже нова и нова.
Албанске стене ледом посуте
Дршћу и слуте…
И урла пустош буђена из сна
И цикће поноћ погледа рисна,
А разјарена Деца Дана
Стижу кроз пустош, где се сурвава,
Где се од ноћи дан ужасава,
На плави, цветни кут Јадрана.
Гацају горде чете, које
Преко језера стегове носе,
Тутње поносне легије што се
По голетима фијучним роје.
И пију жудно дах мора сиња
И, осенчени пламеном славе,
С косама пуним сна и иња
Кланце и мора здраве!
И нагле, сижу и ветре грле
И кличу силни клик победа,
Бизанту хрле
Синови славни славних прадеда.
Проричу ужас њихове трубе,
Где црноменске вих’ре љубе.
Марички ветар главе коси,
А смет колоне завејава,
Челичне зиде мозак роси,
А сам Вукашин васкрсава…
Проломи зиде,
Пркосни месец с мунаре скиде.
И са свих страна судбом гоњен,
Као челична рука стиснута,
Кô с неба грумен звезда сроњен,
Мој народ дахће, дршће, стреми
И дивљим оком бесно лута.
Неми.
Слуктању предан
Он чека гневно удар један,
да плане…
И плану, прасну.
Закрвавише се старе ране.
Ја видим дивљу, страсну
Крв прадедова. Пени, хуче,
Чека, да као лава шине,
да њом се муње пакла сруче
И, шинув, сунце с небеса скине.
да сунце отме поносна, хола,
Хрхтава снага хита, хита,
Славом се пита —
У неврат гони победна кола.

4. СПОМЕН

Велбужд! Дан славе, дан царског крштења,
Кад први ловор свест Будућег опи
И паде сребрн усклик Провиђења
И лину царска крв да жезло шкропи….

Под врућим сунцем вриштај коња глуши,
Топот се ломи о надне челенке,
Млаз младог сока искра и пенуши,
А челом мутне навлаче се сенке.

А кад се поноћ низ падине просу,
У сенци вења један цар Балкана,
Растурив своју позлаћену косу,
Одмарао се од ноћи и дана.

Још неусахла крв копни и воња,
Свежи мртваци ћувиком се јате;
Краљевић седа на крвава коња
И кличу трубе, да му размах прате.

Ограшја ћуте. Тајац пољем гази.Белбужд!
Чујеш ли, то се мртви буде,
Челичном речи да славе и суде?…
А Поколење Сунца с гора слази.

5. ФАНФАРЕ

Ужежите нам луча светлост пуну,
Фанфаре златне славу нека груну,
И дајте палу царску круну!
Ископајте је из гробова, да се
Заблиста сјајем уз јеку фанфара,
Патријарх седи нек обнови часе,
Кад небо славе вратнице отвара.

И, с пуно сунца,
Нек спровод крене преко царска моста.
Ево ти, Граде, старога бегунца,
Ево ти славе — жељенога госта.

Дочекујте нас, челични јунаци,
Дочекујте нас, невесте скрхане,
Старице, пред нас венце ружа баци,
Да каде ране деце изабране.

Бацајте пред нас венце сунцокрета,
Кличите пород што за славом плови,
Кличите бајке, понос младих чета!
Господе, нове нараштаје зови,

Победу кличи, пој и благослови!

6. ГРОБОВИ

Корача дуги низ мртваца
И месец свеже хумке мије
И дуге сенке јаблан баца
И вечне наде тајац крије.

То мајке палу младост траже,
Мишице жељне миловања;
Но лубања се венац слаже
И тужна врба вечност сања.

Вртови копне, блесак чили,
Јаучу плоче и дрвета,
Ограшјем пустим север цвили
И заборава бокор цвета.
(1913)

149181_154993727877283_6486528_n
ПЛАВА ГРОБНИЦА
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом ваздух месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

135849_468730353170284_808659616_o
ЗЕМЉА ОЛУЈЕ“Не додируј ме!“Мачеви дачки, секире Јапода,
Легије римске и хорде Татара,
Или витези с византијских вода,
Крвавили су ова поља стара.

И питом народ кад је пао на њих
Збратимио је орлове и челик;
Ту, где је мржња Већих против Мањих,
Сировом душом постао је велик.

Вековима се врх лешева клало
А земља, старог господарства сита,
Све ново жели, да, када би пало
И њему мачем опело очита.

С позорја борци тонуше ко сени,
А земља им је жедно мозак пила,
Крвљу су текли сви потоци њени
И дражила их Власт и дрска Сила.

И тако вечно ове исте стопе,
Крв нова сити. О, земљо олује,
Мрко ти чело страшне капи шкропи
И чудне химне изнад тебе хује!

Заразно твоји миришу олтари:
Ту век врх века у стенама спава.
Ево су дошли стари господари.
Јеси ли сита крви што спасава?

Ти ћутиш. Ветар кости развејава.

1912.

409269_468967273146592_1052151745_n
ВЕРА
Тада дохвати се очију њихових говорећи:
По вери вашој нека вам буде. – И отворише им се очи.
(Матеј IX, 29, 30)Глас је Господњи над водом. Бог славе грми.
(Псалам 29, ст 3)

Благо народу који зна трубни поклич.
(Псалам 89, ст 15)

Господе, да ли чујеш горде трубе?
Видиш ли Веру што гробљима гази
И химну кличе у снегу и влази,
Док сенке сумње видике јој рубе?

Видиш ли чете што не знају стати,
Што, онемео, у сутону свести,
Сен снаге скупив у челичне пести,
Стег у крв боду, где се очај јати?

О, пошљи муње! …Но за сенку славе
Они ће дати отупела чула
И мрети свесно крај дедовских кула,
Да. Пошљи клетве и безверје страве.

Јер претимо ти, о Боже богова,
Што смехом плаћаш млаз крви херојске.
И тебе ове смрвиле би војске,
У врлетима Маркових домова!

… Како си поштен, ти, згажени крин!
Речи су твоје од псалма Гордија,
Очи су твоје од славе Гордија.
Како си велик, ти незнани сине,

Пред чијом руком падају ордије!

1912

76909_154993491210640_2522283_n
БЕЗ УЗВИКА
Ни чудног ни новог за нас нема више,
Све су земље нама и драге и сродне:
Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише,
Бесмо мирни, као усред земље родне.Отаџбина наша са патње је знана,
Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!

Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа;
Мирни смо на гозби у светској дворани
И кад небрат пије мирис нашег цвећа.

Ми, као литија, лутамо с трубама
Од кута до кута, од града до града,
Час сами, час с децом, стадом и љубама,
Носећи стегове и власти и пада.

Понављамо скалу што познасмо рано,
Скалом судбе којом други једва мили;
Зато нама данас ништа није страно,
Чини нам се, свуда већ смо једном били.

И кад разгрнемо пепелишта снова,
Стари ће се дани уз реч да помену:
Слушаћемо ватру и веселост њену,
Ко домаћин што се вратио из лова

С песмом с којом јутрос у планину крену.

75779_154993454543977_6176613_n
СЕЈАЧИ
Ко луталице које клетве прате,
С далеког југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Чекамо смели своја гробља нова.Кроз векове смо крв нештедно лили:
Још ангорске су пољане румене
И кланци Карста што су крв нам пили:
Једренске сени, стидом обливене,
Панонске кличу ране затрвене.

И још се редом наше кости сеју
По острвима и у воде стране,
У пустињама где самуми веју,
И хладној степи. И, кад сунце стане,
С лешина наших сите беже вране.

А ватре древне, згашене и сиве,
Уздахом шиљу посланице мукле.
Мртваце тамо остависмо живе.
И ко Ахасфер, кога Господ укле,
Тражимо равни до у бескрај пукле.

И Васељена њива наша поста
За семе части – које сунцу сиже.
Господе, казне зар не беше доста?
Време је жетви, да н косидбе стиже,
Време да плоча с гробова се диже.

Ко луталице које патње прате,
С чежњивог југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Спремни смо гробља да сејемо нова.

311270_468730673170252_228884326_n
ХЕРОСТРАТИ
Умрло је време покопало барде,
У разритом врту нестало је стаза,
Спавају хероји, труну алебарде,
А с магленог врха крупан снег силаза.И све ми се чини: то смо негда чули,
И чекамо дан да златне кише пљусну;
Само нема Прошлост своју децу хули,
Док Будућност празна тутњи као у сну.

Уморно је сунце стварања и нада,
А дубока поноћ гробнице расклапа,
Прошлих дана крај нас тече маскарада,
Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа.

Сва та прошлост свој је одиграла танац:
Вратити се неће. Ми, синови њени,
На путањи блатној непознат смо странац,
Наш хор слаб је њине трубље да замени.

Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава,
А Молох зажарен целу вољу гута.
Куда из тамнице са седморо брава?
Куда, док нас Минос у ланце не спута?

Изнад наших глава леден ветар брише;
Залуд наша длета и напори дуги:
Ни рушити ништа ми немамо више,
и храмове већ су порушили други.

Плачемо кад поноћ пред очи нам навре,
Стид нас да без венца мремо у осами,
И дижемо с муком горостасне лавре,
Да бисмо их свесно сагорели сами.

О, докле ће тако иронија мозга
Лутати и мрети попут снежна прама!
Лозама је нашим саломљена розга,
У буктињи нашој нестало је плама:

Херострати ми смо без факље, без храма.
(1912)

484954_468806776495975_852062587_n
ВРАНЕ
Гледао сам дуго како лете вране,
црне као младост кад у неврат тоне.
У даљини запад каткад блеском плане,
а над њиме сиви облаци се гоне.
Без крика, без циља летеле су вране.Црне, истоветне, страшну причу зборе,
како је ужасно с другим једнак бити.
Тишина: пролазност и вечност се боре.
Све крај мене пада у њихове нити.
Ала је ужасно с другим једнак бити!

Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи.
То вран један крикну. Јато за њим грну.
А он је кликтао, свестан своје моћи,
и водио циљу браћу своју црну.
Ћутећи су вране летеле у ноћи.

Ја сам задрхтао. Чини ми се тада
да сам био сличан каквој чедној жени
што, пошавши стазом на којој се пада,
трза се, а стид јој образе црвени.
Те вечери Воља роди се у мени.

1910.

615513_468794686497184_1798689745_o
ВЕТРОМ ШИБАНИ
Волим твоје уде сазреле и вруће
И детињско око што немиром жеже;
Волим те кад лицем плане ти чезнуће,
Кад се мрком кожом проспу руже свеже.Волим лепе руке похотне и мале,
Волим твоје тело кад живцима цепти;
‘Иљад’ капи крви лије се у вале,
Од страха пред Новим сваки дамар трепти.

Волим те и нико волети те неће
Живцима што дршћу хиљадама капи,
Док демонска рука гура нас и креће
До пред амбис страсти, што пред нама зјапи.

Час у грчу плачеш, час вриштиш очајно,
Час се звонко смејеш, ко сулуди пани;
Ја те волим, јер смо немирни бескрајно
Дршћући ко вали ветром ишибани.

643893_468962983147021_757241449_n
ПОЉУБАЦ
Mи смо деца среће и живота зрела,
Наша чудна љубав до нискости нага,
Мрзи легендарних ноћи чеда свела:
За њу младост Бог је, а страст јој је снага…Јануар фијуче у сутонској студи,
Бичевана река модри се и пени.
Јаук голих грана мртве из сна буди:
Кикоће се време у вечитој смени.

Све тутњи у снази напрегнуте воље,
Крши се и пишти и сева и пара,
Разјарен се оркан с небесима коље,
Полусмрзнут Нептун с Адом разговара.

Опијени мржњом, опкољени вриском,
Припијене усне до крви смо гризли,
Моћна су нам ребра дрхтала под стиском
Прстију, што међ њих незнано су склизли.

Тај пољубац душе пио нам је до дна,
И хиљаде шара, врелих кô страст лавља,
Играху кô очи два пантера сродна,
Док небеса сива биваху све плавља.

Плашљивих фауна, видех, јуре чете
Упивши у мене сав свој поглед зечји,
Певајући псалме неке вере свете,
Које гушио је њихов поглед дечји.

Вековима тако кикоћу се они,
Сплет њихов невидљив васељеном иде
И, тек кад у нама звук срца зазвони,
Њихове се чете оживљене виде.

Ми смо деца среће и живота зрела,
Наша чудна љубав до нискости нага,
Мрзи легендарних ноћи чеда свела;
За њу младост Бог је, а страст јој је снага.
(1911)

267642_461033650606621_697677818_n
ОЧИ
Муче ме твоје очи никад сталне,
Час смртно црне, час кô осмех нежне,
Час модро плаве, зелено опалне,
КристалнеИ меке као пахуљице снежне.
Њин господски поглед свуд ме прати.
Ја бивам нема и безвољна лутка
Изнад које се низ облака јати,
А пати

Што крв ће твоја у њу да се утка.
Чујем реч њину кô властиту грижу,
У звездама их видим кад се роде;
Челичне, оне до кости ми стижу
И сижу

Разорне, мутне кô пролетње воде.
Неизгладиве као вечно клете
Пољане, које мртве усе згрћу,
За туђи ујед на мени се свете
И прете

Те очи које не тамне ни смрћу.

(1914)

21149_468818276494825_1707851564_n
ЛЕПОТА
Ти гледаш водопад како се пенуша,
Слушаш фијук ветра крај речних обала,
И осећаш маглу што штипа и гуши,
Но не видиш сунце у бари сред кала.
Гледаш како грана за граном се суши
И прелива јесен изнад морских вала
Уморнога сунца хиљадама шара
И мру ‘иљаду боја шумом четинара.И гледаш кад јутро из ложнице ступа,
И слушаш клептање изгладнеле чапље,
Гледаш како месец млеком брда купа
И сањива роса јутром с ружа капље,
И не видиш ништа и корачаш даље
Плачући што небо само сумор шаље.

О, мислиш ли, можда, постоји Лепота
Далека и чудна, непојамна ником?
Блудећи је тражиш стазама живота,
Очајно је кличеш својом грубом виком,
А вретено своје Парка кад размота,
Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом
Незнане Лепоте. Чуј, у теби све је:
Тобом цвет мирише, тобом сунце греје,

Тобом небо плаче, тобом горе цепте,
У царству лепоте жена круну носи,
Тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте,
Тобом зло се цери, тобом самрт коси,
Анђео и демон тобом с неба слећу –
Тобом Господ живи, светови се крећу.

1910.

249252_468794723163847_1961669506_n
СОНЕТИ
IVЗа мене ноћас васељене није,
Очи су твоје сунца, звезде, дуге,
Усне скуп сласти, осмеха и туге,
Косе дах мора и шуштања шума.

Срце звук песме што пожудне бије
Реч час заповест, час понизност слуге
Циљ си ком воде сви пути, све пруге
Пред ким се ништи гордост људског ума.

Стварајмо собом видике и боје,
Светове нове, но светове своје!
Ноћас за тебе само желим знати.

Те ноћи то сам само рећи знао.
Па ипак ја сам само сан ти дао
А, мислио сам целог себе дати.

XXI

Сву тугу своју у те би да скријем
И да, друкчији, но што ме сви знају
На твоме недру, к’о у родном крају,
Кришом од људи своје сузе лијем.

Само твој да сам, и сав да се свијем
И да ме очи твоје воде рају
У угао где боли и уздаси стају:
Из твога ока да утеху пијем.

Мој бол је велик, од свег бола већи
И само теби, теби ћу га рећи:
О буди сведок мога искушења!

И вратићу се чист, у свет пун гада
И вратићу се без греха и јада.
О, буди црква и Бог мог спасења.

XXVIII сонет

O, јадни моји кринови и лале,
Спустите главе, треба да се вене,
Нећете више у јутарње смене
Осмехе чути и клике и шале.

Разбијте бисер, седеф и корале
И лијте сузе, јер су црне сене
Пале на извор ружичасте пене
И дробе ахат и црне корале.

Некад мирисом к себи сте ме звале
И беле лиске за пољубац дале
У час кад речи и кад боје плене.

А сад је тужно свуд куд око трене.
О, јадни моји љиљани и лале,
Немамо сунца. Треба да се вене

XXIX сонет

Ходите опет, моје ноћи миле,
Ноћи лутања и винскога дима,
Презрео сам вас, кô боце од лима
Кад њене руке о врат ми се свиле.

Тад друго вино усне су ми пиле
Зенице њене. И видех у њима
Сву чар, о којој тек се привид има.
И моје очи греха су се криле.

Вај, треба, ноћи, опет с вама сада,
Руку под руку, у кал где се пада.
Но, авај, данас туђе сте и стране.

Далеко моје одбегло је јуче
Јер никад више зрак згашене луче
У вашем недру не може да плане.
Туђи смо, туђи, моје ноћи миле

XXXII сонет

О, нек ти рекне тај пољубац, што се
Свршава новим пољупцима, да је
То усклик жуди која вечно траје,
Песма усана што се крвљу росе

И преко вода чежњу страсти носе,
Купећи сунца и цвеће и краје,
Жуд лудих ноћи када разум стаје
Да спусте теби на усне и косе

И да усаде у зенице твоје
Мирисе, звуке и звезде и боје;
И кô победник што гине на мети

Уз шумни пљесак, крај у њему стечем
И да ти њиме песму сунца речем
Кад раставити усне значи: мрети.

XXXIII сонет

Игра пустим гробљем тежак дах багрења,
А два стара врана на црквеном крову
Гракћу кô да мртве из гробнице зову.
И чу се громор кô ломњава стења.

И авети пуне ноћнога прамења
Причаху ми чудну повест у ноћ ову:
Старе душе тогу обукле су нову
— Стари дах је, само одећа се мења.

Ја сам био мртав или живе ствари.
Јер све беше исто: дрвета и сени
И небо и земља и лептири њени.

А кад сутра зора расу своје чари,
Ја поздравих сунце и небеса плава
Кô мртваца старог који васкрсава.

68070_468835183159801_276942260_n
 ПРОСТА ПЕСМА
Још последње пусти с виолине гласе
И хајдемо онда слушати таласе.Гле, како је ведро, а чамац се њиха.
Сада нек се чује песма тиха, тиха.

И нека потече и нек драгој рече
Да сам њен у ово месечасто вече.

Увек њена слика моју тугу краси,
А то знају само небо и таласи.

423170_468839349826051_444688463_n
ДОШАО ЈЕ ЈУЛИ
Ено је боса, забраном се краде,
а образом јој игра сенка с грања,
и топла недра и мишице младе
чекају жудно твоја миловања.Зенице светле траже очи твоје,
а усне влажне жедно сунце пију;
вапај и патња за њу не постоје,
јер руке к теби сањиво се вију.

Чека те тако ко виноград зрели,
да слави врућу јесен бербе ваше,
спомен на сутон, када сте се срели
збуњени прве искапивши чаше.

Она те чека, а ти јој понеси
чаробну песму преброђених вода
и буди охол на оно што јеси:
велики псалм повесничких ода.

Она те чека у загрљај чедан.
Не тражи ловор ни покличе дуге.
У своме царству ти ћеш бити један:
цар свога врта, а незнан за друге.

Без алемова, у суром оделу
ти нећеш круна с којих сјај се смакне,
јер ти ћеш вечност осетити целу
кад свеже ране усницом ти такне.

На недру њеном, у коси и оку
наћи ћеш венце свих светова скупа,
газићеш руже на сваком кораку
презрив и велик. Јер ко пуна купа
она те чезне у поноћ дубоку.

46490_468842289825757_842491056_n
ЈЕЗЕРА
Греју ме твоје очи пуне магле,
Кô језера су где се оцртава
Предзимско небо, што над њима спава,
И мрке тисе, што се над њих саглеКô трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде сјаје?

Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу у колуте дима.
Очи, ја у вас тонем препун снова,
Мир пружате ми, докле из даљине,

Преко гробова, кроз светост тишине,
Кô позив чујем нови звук ветрова.

(1914)

381847_468962919813694_443501387_n
СВАКИДАШЊА ПЕСМА
Дани, како тутњи ваш џиновски хук!
Ко распукло звоно плачу зоре ваше,
ко на пиру смрти разлупане чаше,
како пун је страве прошлих ноћи мук!Дани, уставите свој демонски трк!
Младост неће доћи више с венцем ружа,
гробар брзо блатна затегнуће ужа
и ко предзнак пашће лист свео и мрк.

Сунце мучно бије кроз облака слој,
развејава бура расцветани бадем,
а ја залуд мирис, залуд сунце крадем,
јер јулских је дана све то мањи број.

О, не даље, дани. Нека Кронос стар
да ми вечно Данас, да ме сунцем доји,
с ветром нек лепота Еоје запоје:
још хоћу да срчем испечени нар.

1913.

554249_468847446491908_485876004_n
ОДБЛЕСАК
Вратила си ми дане белих ружа,
Донела љубав искрену и чедну,
Да сањам, кад ми очи прошлост хтедну,
Румен, што жудно чар младости пружа.И, пуне сунца, твоје очи пише
Бездан сазнања с усне пуне лажи,
Васкрснув нежност, која око влажи,
Јер даси Бога из твог недра бише.

У врт где леже испијене чаше
На ‘рпи цвећа и згажена грања,
Ти блесну сунце свесног осећања,
Да дани крина мађиски се збраше.

Кад у прах падне идол славом сливен,
Тужно зацвили логор оголео,
Признаћу тајом, сам у себи скривен,
Да сам те, више но што знаш, волео.

56021_467449293298390_1972309085_o
КАО ПРОМЕТЕЈУ
кланцима се моја душа вије
И чини ми се они исти кланци
Кроз које прођох, где се патња крије,
Стежу ме, ко тамнички ланци.У кланцима сам а ваздух ме дави,
А снег нада мном своју воњу слаже,
Јер сунца нема да глечер открави;
О, залуд сунца моје очи траже!

У кланцима сам и реч моја трне
И моја вера и понос се гаси;
Нада мном лете облачине црне.
Срам тешки пада на још младе власи.

Преда мном стоје завејани пути,
Звезда за звездом очајно се гаси.
Разлоге знадем … Ћути, душо, ћути.

1915.

77147_154993611210628_7131414_n
8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници. Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлик, опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на Српском војничком гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.“Мирноће ми дајте, да сву снагу стечем,Да из срца даднем

Сав бол и сав понос и, кад их изречем,

Ко лист свео паднем. “

Преузето од: Чувар ветрова (Зоран Вељковић) , https://www.facebook.com/cuvar.vetrova?fref=ts