Štefan Cvajg (1881 – 1942) – Žozef Fuše lik jednog političara

Ja ne negiram da herojske biografije šire duhovni prostor i da jačaju i uzdižu duhove. One su od Plutarhovih dana postale potreba za svaki novi naraštaj i za svaki  novi podmladak. Ali one baš u političkom pogledu u sebi kriju opasnost od lažnog shvatanja istorije: kao da su u to i bilo koje drugo vreme sudbinu sveta opredeljivale istinske vođe. Jedna herojska priroda samim svojim postojanjem nesumnjivo, u toku čitavih decenija i vekova, moćno vlada ali samo duhovnim životom. Ali, treba se čuvati svakog slepog političkog verovanja. Treba naglasiti da u stvarnom životu, u delokrugu političke vlasti, retko odlučuju superiorne ličnosti, ljudi čistih ideja, nego jedan soj ljudi iz pozadine koji su znatno manje vrednosti ali umešniji. Godine 1914, kao i 1918, i sami smo videli kako svetske istorijske odluke o ratu i miru nisu potekle od razuma i od osećanja odgovornosti, nego od ljudi iz duboke pozadine, od ljudi najsumnjivijeg karaktera i nedovoljne pameti. A i u najnovije vreme doživljavamo svakog dana da u sumnjivoj, često zločinačkoj političkoj igri, kojoj narodi još slepo poveravaju svoju decu i svoju budućnost, ne pobeđuju ljudi nepokolebljivih uverenja i širokog moralnog spektra, nego ih uvek izigraju profesionalni hazarderi koje nazivamo diplomatama, ovi veštaci hitrih ruku, praznih reči i hladnih nerava. Ako je, dakle, politika – kao što je Napoleon još pre sto godina rekao – zaista postala „la fatalite moderne“, novi fatum, onda ćemo radi svoje dbrane pokušati da upoznamo ljude koji stoje iza tih sila, a zajedno s tim i opasnu tajnu njihove moći. Takav prilog tipologiji političkih ljudi neka bude i ovaj životopis Žozefa Fušea.

 

Štefan Cvajg, Salcburg, jesen 1929.

Stefan_Zweig_Signature_1927

Advertisements

Ištvan Pakolitz – BODRENJE

Blijeda kandila ponovo zapalio kesten

a bagrem poput četrdesetgodišnje žene

procvjetao po drugi put

Duga i teška bit će ova jesen

razbludni svibanj u rujnu

tek obris minulih oblika i boja

Nježno drugo cvjetanje

bez grmljavine i strasti

što ne ljubi usne već obraz

U ljubavi ugašena ljubav

koja iznijeti ne može svoj plod

Al ipak ohrabruje

ovo samozaboravno cvjetanje

jer i ti ne čekaš bezvoljno

teret prolaznosti što pada na srce

i s radošću stalnog početka iznova

grabiš vrijeme koje odmiče

Jer ništa nije kasno

06

Dobriša Cesarić – POVRATAK

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!)

Možda je pao trak istine u me,

A možda su sanje.

Još bi nam mogla desiti se ljubav,

Desiti – velim,

Ali je ne znam, da li da je želim,

Ili ne želim.

U moru života, što vječito kipi,

Što vječito hlapi,

Stvaraju se opet, sastaju se opet

Možda iste kapi –

I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,

Jedna vječnost pusta,

Mogla bi se opet u poljupcu naći

Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit

Prekrasna, u plavom,

Ne sluteći, da si svoju svjetlost lila

Mojom davnom javom,

I ja, koji pišem srcem punim tebe

Ove čudne rime

Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,

Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku

Svoje uho napne,

Sigurnim će glasom zaglušiti razum

Sve, što slutnja šapne;

Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom

Pogledati ko stranci,

Bez imalo svijesti, koliko nas vežu

Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće

Ko sunce u krugu,

I nosi nam opet ono, što je bilo:

I radost, i tugu.

I sinut će oči, naći će se ruke,

A srca se dići –

I slijepi za stope bivšega života

Njima ćemo ići.

….

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!)

Možda je pao trak istine u me,

A možda su sanje.

Još bi nam mogla desiti se ljubav,

Desiti – velim,

Ali je ne znam, da li da je želim,

Ili ne želim.

603340_564991530184358_795536786_n

Сила се Божија у немоћи показује-Далибор Пејовић

Дошао младић код једног старца да тражи духовну помоћ јер западе у неко безнађе, није имао снаге ни за какво дело Божије па ни најкраћу молитву.Обрати се мадић старцу:,,Оче много ми је тешко,не могу да се молим,да постим,нисам способан ни за какво дело,немоћан сам,шта да радим?

Старац му одговори:,,Кренуо Мосије са народом Израиљевим преко пустиње Египатске,бежећи од фаронове војске,да спаси народ Израиљев од ропства дугог 4.века које је пророковано народу Израиљевом.Бежећи од фараона, дође до Црвеног мора и немаде више куда да иде а фаронаова војска се све више ближила.Седе Мојсије на једном камену и би му тешко.Кад чује глас Божији:,,Мојсије,што вичеш мени“(2 Мој.5,15) .Ето ни Мојсије се није молио само му је било тешко! ( израз “што вичеш мени“ користи се за оне молитве које пробијају небо и Gоспод их чује,толико су јаке да Господ не каже што ме зовеш,него ШТО ВИЧЕШ).Чувши ове речи младић оде у миру,са великом утјехом.(истинит догађај који нисам нашао забележен,него препиричавам,у питању је старац Тадеј)

CRTICE

Volt Vitmen – POKATKAD, KRAJ NEKOG KOGA VOLIM

Pokatkad, kraj nekog koga volim,

ispunim se strahom i jarom od neuzvraćene ljubavi.

Ali sada, ja mnim da ljubavi neuzvraćene nema,

da dug se vraća sigurno, ovako ili onako.

(Voleo sam silno jedno biće i ljubav ne beše mi uzvraćena,

ali, baš iz toga, napisah ove pesme).

JAPANSKA PESMA

Mada je napisao:

„Ne trgajte ove cvetove“

ove reči ne važe za vetar

jer vetar ne zna čitati.

NEZNANA PESNIKINJA

Iziđoh

da ga zaboravim,

a videh lice nalik njegovom.

JANKO JESENSKI

Ko se sa sprdnjom smejo, sada plače.

Teško da gluplji inat vide svet:

Rob misli da je preokrenuo svet

jer je za stub prikovan naglavačke.

426506_552474454785215_980816881_n

Поуке старца Порфирија Кавсакаливита – Фанатизам нема везе са Христом

Фанатизам нема везе са Христом. Буди истински хришћанин!
Тада нећеш никога погрешно разумети него ће твоја љубав све покривати. И према иноверном буди хришћанин. То значи: поштуј га на учтив и племенит начин, не обазирући се на његову религију. Можеш се наћи при руци муслиману у невољи, разговарати и дружити се с њим. Треба да поштујеш туђу слободу. Као што Христос стоји пред вратима и куца, али их не отвара силом него чека да га душа човекова сама слободно прими, тако и ми треба да се односимо према свакој људској души.

ЖИВОТ И ПОУКЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА КАВСОКАЛИВИТА, стр. 292.

Milan Rakić – ISKRENA PESMA

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prođe sve i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćes, bedna ženo, kao vazda
Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićes Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećes znati šta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima.

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek nešto reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Aleksandar Ivanović – JUTRA JUGOVA

Skriše se oku modri brjegovi,

skuči se vidik u krug najuži:

cestama kruže lišća zbjegovi

i navriješe kiše – zajuži.

Pogledaš – puti lišćem zasuti.

U jednu želju misli potonu:

svi srcu dragi blizu da su ti

kao da čekaš uru potonju.

Slomi te neka tuga prastara

što je i predak ćutke tugova

uz mukli zveket starih lastara

u davna neka jutra jugova.

sad-peasant-at-the-fence-emanuel-tanjala

Ljubiša Jocić (1910-1978) – HVAR

Godinama se nismo razdvajali Gordana moja i ja

a onda bez nje otišao sam jednom na Hvar

svi znaju kako je Hvar lep

svi znaju kako je lep trg na Hvaru

svi zanju kako je lepo more na Hvaru

sve je to bilo

kupao sam se u moru

išao po trgu

ali moja duša nije bila tamo

Hvar je bio bez duše kao da je samo bio

lepa slikovnica u boji

godinama se nismo razdvajali

Gordana moja i ja

bez nje nisam mogao da stupim zaista na Hvar

iako sam tamo bio

bez nje kao da je između mene i Hvara

bio neprobojni glanc fotopapira.

325608_301742806509233_1403588751_o

Иван Клајн – Текстови

Иван Клајн  – Папа и премијер

Поводом повлачења папе Бенедикта, готово у свим медијима поменут је папа „Селестин V“, који је исти неочекиван гест начинио још давне 1294. године. Данте Алигијери му није могао опростити „што кукавички одби звање строго“ (по преводу Коље Мићевића), па га је сместио у предворје пакла, где испаштају неодлучни и малодушни.

Био папа крив или не, треба га звати Целестин а не Селестин, јер папска имена су у оригиналу латинска. Транскрипција са „с“ могла се јавити само под утицајем опште англоманије. Надајмо се да неће доћи дан кад ћемо уместо Цезар и Цицерон говорити „Сизар“ и „Сисеро“.

Папу Целестина тешко да ћемо опет имати прилике да помињемо, али ћемо помињати Пјер Луиђија Берсанија, могућег председника италијанске владе. Извештавајући о изборима у тој земљи, наши новинари најчешће су га звали „Берзани“. Слово S после сугласника изговара се „с“, не „з“.

Такво правило је важило у латинском, а пренело се и у све романске језике. Код нас је, додуше, преовладао немачки изговор латинских речи, па кажемо универзитет, конзул, курзив, транзиција и слично. Занимљиво је ипак да у предворју Капетан Мишиног здања, на четири велике табле, пише „Студенти Университета погинули за отаџбину 1912–1919“.

Можда је то још један знак да су наши дедови, пре једног века, боље знали латински него ми (мада би посреди могао бити и утицај руског језика). Заједничке именице више не можемо преправљати, али властита имена пишемо као што се изговарају. Као што кажемо Орсини, Марсала, Версаче, Ансалдо итд., тако ће бити и Берсани а не Берзани. Берза и берзански извештаји ту немају шта да траже.

Иван Клајн  – Коштана срж

„Млечна криза“, с новим термином афлатоксин (који су бар половина спикера на телевизији, па и понеки експерт, претварали у „алфа‑токсин“), још је била у пуном јеку кад ме је Политика шокирала насловом „До сада 3.400 давалаца костне сржи“.

Није помогло, значи, што је у истом листу, новембра прошле године, др Рада Стијовић објаснила да не може бити „костна“, јер не кажемо ни „мастна“ ни „радостна“. Од именице кост придев гласи коштан(и), што не значи само „начињен од кости“, као што неки мисле, него и „који се односи на кост“ или „који се налази у кости“. Шестотомни речник Матице српске потврђује да је др Стијовић дала добар савет. У њему налазимо косни1 „који се односи на косу“, без примера, косни2 „који се односи на кост“, с примером „косна туберкулоза“, костни нема, а под коштан наводи се и израз коштана срж, како се одувек код нас говорило.

Не знам зашто данашњи лекари толико воле да кажу „костна срж“, али изгледа да они нису главни кривци. Правопис из 1960. први је прописао „косни (према коса; друго је костни)“, „костни (према кост)“, што је пренето и у Правопис Матице српске из 1993. У другом издању Матичиног правописа (2011) косни је остављено за косу, „костни“ је с правом избачено, а под коштани дато је коштана срж, као и у речнику. У стварности, питање је да ли нам уопште треба „косни“ од коса, јер такав придев никад нисам чуо, нити могу да замислим шта је то „косно“ (боју косе сигурно нико не би назвао „косна боја“). Најбоље је држати се једнотомног Речника српског језика (друго издање 2011), који не даје ни косни ни костни, а коштан дефинише слично као у шестотомнику, с неколико примера међу којима је први коштана срж.

Питање власништва

Више не знам ни ко ми је послао те исечке који су се нагомилали у мојој фасцикли. Најпре из једног старог броја НИН-а, где се за глумца Миодрага Радовановића Мргуда каже: „Власник је Вукове награде, Златног беочуга Београда, награде Раша Плаовић…“

Из „Политике“ фотографија испод које пише „Власница пет олимпијских медаља: Јасна Шекарић у Атини 2004“, као и чланак поводом прошлогодишњег београдског концерта квартета „Ил диво“, где читамо да су они у Гинисовој књизи рекорда означени као „власници албума који се најдуже задржао на врху британске топ-листе“. Ко зна колико би исечци још чекали да није пре неки дан објављена вест о Оскару Писторијусу, несретном јужноафричком параолимпијцу који је ухапшен због убиства своје девојке. У Пинковом дневнику за њега су рекли да је „власник рекорда на 400 метара“. Време је да се постави питање о тим власницима.

Медаље јесу Јаснина својина, али их она није купила на сајму антиквитета или наследила, него их је освојила вештим гађањем. Писторијус, кад је у полицијској станици предавао личне ствари, није могао на пулту да остави рекорд на 400 метара. Што се тиче четворице певача, они су извођачи или аутори албума, а власник албума (тј. диска) је свако онај ко га купи у радњи.

Ни за награду власник није погодан израз: ви можете бити власник пехара, прстена, статуете, плакете и томе слично, али награда и даље остаје на располагању свима који се пријаве.
Треба размислити о речима као носилац или освајач, а пре свега добитник. Нема разлога да добитником називамо само последњег ко је освојио неку награду, јер он ће то остати до краја живота, мада ће му се придружити и други добитници, сваке године по један.

Леди зна граматику

Годинама већ коментаришем језичке грешке, па ми дође као олакшање, а и мала сензација, када могу из медијског језика да наведем неки исправан пример. У „Глорији“ је објављен интервју са Одри Тоту, Кустуричином гошћом.


То је без сумње први пут да је презиме ове француске глумице (Tautou) код нас написано како треба: досад су је сви звали „Тату“, као да су опчињени енглеском речју за тетоважу. (Французи, узгред речено, изговарају Audrey као Одре, али пошто је име по пореклу енглеско, није баш неопходно да их и у томе следимо.)

На РТС-у, у оквиру „Фестових премијера“, гледали смо филм о Маргарет Тачер, онај за који је Мерил Стрип добила трећег „Оскара“. Наслов је дат исправно као „Челична леди“ (мада је у новинским програмима, где се сви праве Енглези, готово свуда писало „лејди“). И то није све. На једном месту, према титлу, премијерка каже: „Били смо суочени са ничим неизазваном агресијом“. Тачно по граматици, дакле, која каже да у српском важи правило двоструке негације, а не по наопаком обичају који влада још од „ничим изазваних санкција“ па све до „никад разјашњених афера“ и „никад остварених обећања“!

У „Политикином забавнику“, у броју 3181, један читалац је поставио питање о Крајслеровој згради у Њујорку. За њеног пројектанта у одговору је речено да су га „многи оптуживали да је смислио зграду која је прави кич“. Постоји, дакле, још неко ко зна за глагол смислити, не замењује га са осмислити (глаголом који има друго значење). Хоћемо ли доживети и то чудо да креативни људи опет могу да замишљају, праве, састављају, пројектују, проналазе, изумевају, као некада, насупрот неумољивој моди која захтева да се све без разлике „осмишљава“?

 

Није доста кликнути

Још пре тридесетак година у лингвистици се расправљало о томе да ли компјутер може сам да преводи („аутоматско превођење“) и одговор је гласио – не.

Може речи из једног језика да замени речима из другог. Тако се већ онда радило, на пример, у канадској метеоролошкој служби, за извештаје и прогнозе на енглеском и француском, али ту је у питању мали број јасно одређених термина, а стил и граматика нису битни. Прави преводилац, будући да је већина речи вишезначна, мора да одлучи који од могућих страних израза да употреби, а уз то да примени сложена граматичка правила. То компјутер није умео онда, а не уме ни данас.

Ипак, наука је наука, а бизнис је бизнис. Продавци софтвера сетили су се да обично замењивање речи понуде као превод: кликните „Translate“ и готов посао! Отуда мејлови као онај цитиран у прошлом броју, у коме се на потпуно несувисле реченице („Тренутно смо надоградњу све налог да тек покренутог…“) надовезују енглеске речи написане ћирилицом („вебмаил“, „цопиригхт“, „аццесс“) и англосрпски („попуните форму испод“, буквални превод од „fill in the form below“, где form не значи форма него формулар).

Изгледа да на пољу комуникације сваки технички напредак повлачи за собом назадовање људских вештина. Предмет „краснопис“ ишчезао је из основних школа кад је писаћа машина ушла у широку употребу. Уметност писања писама задобила је тежак ударац проналаском телефона. Данас је комуникација опет великим делом писана, али у и‑мејловима (да СМС и не помињемо) готово нико не води рачуна о стилу и лепоти изражавања. Што бисте се мучили кад знате да порука неће завршити у нечијој фиоци, него ће одмах или кроз неколико недеља бити „делетирана“?

Кад компјутер преводи

Често се у последње време чују изрази забринутости због језичких навика наших најмлађих, којима за међусобну комуникацију не служи српски, ни српскохрватски, ни „БХСЦ језик“, него – СМС језик.

Често се у последње време чују изрази забринутости због језичких навика наших најмлађих, којима за међусобну комуникацију не служи српски, ни српскохрватски, ни „БХСЦ језик“, него – СМС језик. Зна се да нико од њих не формира свој речник и стил на класицима, да је мало који прочитао макар и књиге из обавезне лектире, али зато најчешће већ од првог основне имају мобилни. Шаљу и примају поруке, све мора да стане на сићушни дисплеј, па користе скраћенице, шифре, формуле неразумљиве одраслима, енглеске фразе, емотиконе, еротиконе и ко зна шта све не, а кад треба написати писмени задатак – не знају да саставе ни једну честиту реченицу.

Је ли то озбиљна опасност за наш језик и културу? На то питање никад се нисам усуђивао да одговорим, јер о СМС порукама знам мање него малочас поменути ђаци прваци. Изгледа, међутим, да нису проблем само најмлађи ни само мобилни телефони, него и одрасли који се служе компјутером, интернетом и друштвеним мрежама. Колега с факултета, познати лингвиста, показао ми је недавно примљени и‑мејл који гласи, ћирилицом, буквално овако:

„Поштовани еф.унс.ац.рс кориснику. Тренутно смо надоградњу све еф.унс.ац.рс налог да тек покренутог еф.унс.ац.рс аццесс 3ГБ Унлимитед.Иоу су савет да дају налог идентитета Доле бисте надоградили свој налог Молимо попуните форму испод: Име:… Корисничко име… Шифра:… Датум рођења:… Вебмаил Цопиригхт С еф.унс.ац.рс 2013 Сва права задржана.“
Препознајем стил „транслатора“, једног од оних програма који вам нуде да сваки текст аутоматски преведу на било који језик, па онда добијете гомилу бесмислених реченица, док мало ређе речи остају непреведене. Више о томе идуће недеље.

Јадници

Писао ми је наш познати књижевник који живи у иностранству (зато је писмо дуго путовало) и који не жели да му помињем име. У НИН‑у, крајем октобра, прочитао је белешку о Труману Капотију, тачније о једном француском документарном роману који се угледа на Капотијево „Хладнокрвно убиство“ (In Cold Blood) из 1966. Откад је Capote постао „Капоти“? – пита наш писац. Зар није код нас уобичајено Капот, и зар се у енглеском не изговара Капоут?

Могуће је да многи Американци изговарају тако, као што кажу и „Ал Капоун“ или „Силвестер Сталоун“. Код нас, у „Мадленијануму“, где се изводи драматизација „Доручак код Тифанија“, писац је наведен као Капот. Ипак, Capote је презиме шпанског порекла, и по енглеским нормативним приручницима мора се изговарати тросложно: Капоте (како пише у Прћићевом транскрипционом речнику) или Капоти, будући да се у енглеском крајње „е“, уколико није немо, изговара „и“.

По најбољем роману Виктора Игоа, два Француза су пре четврт века направила мјузикл. Опет у „Мадленијануму“, тај мјузикл је приказиван под изворним француским насловом, „Les Miserables“. Зашто? Вероватно зато што је тако уобичајено у земљама енглеског језика, како за роман тако и за мјузикл. У Холивуду је сада по мјузиклу снимљен филм који је већ добио три „Златна глобуса“ и очекује „Оскара“. Политикина „ТВ ревија“, у новогодишњем броју, писала је о младој глумици која у том филму тумачи „једну од важних рола – Косет“. Косет?!? Куд нестадоше она времена кад смо читали „Јаднике“ у преводу Николе Банашевића и с узбуђењем пратили доживљаје мале Козете, њене мајке Фантине, Жана Валжана, Гавроша и опаког инспектора Жавера?

Један од тридесет

Још нешто о 30-језичном упутству за монитор, поменутом прошлог пута на овом месту. Необично је искуство читати текст за текстом, сваки звучи друкчије, а ништа не разумете.

Могло би свашта да вам падне на памет кад у једном тексту прочитате „Bruk denne hurtigtasten for a koble fra seks forhandsinnstillinger…“, у другом „Brug denne genvejsknap til at skifte mellem seks…“, у трећем „Optimalseks vaatamiseks paigutage monitor…“ а у четвртом „Parhaan katselukulman saavuttamiseksi“. Да не треба можда на овом монитору да стоји упозорење „Није погодно за особе млађе од 16 година“? Не, јер прве две реченице су на скандинавским језицима, где seks или sex значи напросто „шест“, а за друге две немам појма на ком су језику, али поређење са истим текстом на познатијим језицима указује да се односе на подешавање нагиба екрана.

Један од тридесет језика је и српски, писан латиницом, али екавски. Колико сам могао да закључим, ово није нека локална верзија упутства, јер произвођач је на Тајвану, дистрибутер у Калифорнији, а међу језицима су и западноевропски, укључујући шпански и португалски, затим турски, арапски и неколико азијских. То би могло значити да српски спада међу тридесет најважнијих језика на свету. Није лош резултат, ако знамо да се на нашој планети говори око 7.000 језика (и ако се сетимо толиких других статистика у којима је Србија готово увек при дну листе).

Биће занимљиво ако ово упутство открију наши суседи из региона, па затраже од произвођача да екавске облике преиначи у ијекавске, у три копије које би биле потпуно једнаке међу собом, али би се једна рачунала као „хрватска“, друга „босанска“ а трећа „црногорска“.

Масукан дудукан

Покварио ми се монитор од компјутера, па сам морао да купим нов. Мало сам се бринуо како ћу га монтирати, будући да сам тотално невешт у тој грани технике. Својевремено, кад сам први пут купио компјутер, он је дошао с подебелом књижицом упутстава.

Последњих година, напротив, кажу ми да упутства за све електронске справе долазе на це-деу, или нема ни тога, него се очекује да их потражите на интернету. Знајући менталитет данашњих компјутераша, који без електронских направа не иду ни у кревет, питао сам се да ли произвођачи могу да замисле да неко коме треба нов монитор нема могућности да погледа ни це-де ни интернет.

Срећом, у кутији је било дугачко упутство. Исувише дугачко. Кад сам размотао лист и узео лупу да погледам густи, ситни текст, испоставило се да је писан на тридесет језика. Била су ту грчка слова, и арапска, и још четири азијска писма. Препознао сам турски, мађарски, најважније словенске, германске и романске језике, али вероватно никада нећу сазнати на ком језику је реченица „Massukan dudukan ke monitor seperti dutampikan pada gambar du bawah ini“, на коме „Aseta teline monitoriin kuten alla olevassa kuvassa“, а на коме, опет, „Paspausdus ir 2-4 sekundes laikant nuspaudus ši mygtuka, vaizdas automatiškai nustatomas i optimalia padetj“. Мало неугодна ситуација за лингвисту, од кога се очекује ако не да разуме, а оно бар да препозна поједине језике.

Него, ви се сигурно питате: је ли међу тих 30 језика био и српски? Јесте, али га није било нимало лако пронаћи, јер упутство има четири поглавља, а у сваком од њих распоред језика је потпуно различит, ваљда ради равноправности. Још о овоме следећег пута.

Енглеско, а лажно

Како се на енглеском каже олдтајмер?“ наслов је рада Твртка Прћића у најновијем „Зборнику Матице српске за филологију и лингвистику“. Наш најпознатији стручњак за англицизме, Прћић овде говори о српско-енглеским „лажним паровима“.

Под тим термином у лингвистици се подразумевају парови речи које у два језика гласе мање‑више једнако, али имају сасвим различито значење. Тема је важна за теорију језичког позајмљивања, али може бити и поучна за све нас који замишљамо да богзна како добро говоримо енглески.

Простор допушта да наведемо само неколико занимљивијих и мање познатих примера. Реч из наслова, old-timer, у енглеском значи „старији човек с много искуства, часна старина“. За наше „олдтајмере“, тј. старинске аутомобиле, Прћић бележи чак четири енглеска израза, зависно од периода кад су произведени: classic car, vintage car, antique car, veteran car У енглеском playback је само репродукција снимка, а наше „певање на плејбек“ зове се lip-sync (од lip, усна, и synchronize, синхронизовати). „Мобинг“, о коме се толико прича последњих година, наше данашње значење стекао је у немачком (и то пре свега у примени на животиње), док би Енглези и Американци радије рекли (workplace) bullying. Goal‑getter на енглеском означава успешног или амбициозног човека, онога ко постиже циљ, а голгетер је на енглеском top scorer или best scorer.

„Пребукиран“ јесте делимични превод енглеског overbooked, али би се у енглеском односило на хотел, авион, представу и слично, никада на људско биће као код нас („Читаве недеље сам пребукирана, боље да то одложимо за викенд“). Још неколико „лажних англицизама“ погледаћемо идуће недеље.

Шта значи Бенито 

На недавном конгресу своје странке, где је поново изабран за председника, Ненад Чанак је изразио забринутост што су дан ослобођења Новог Сада заједнички прославили држава, црква и војска. „То доста подсећа“, рекао је он, „на Шпанију генерала Франка или Италију Бенита Мусолинија.“

Додао је затим: „Знате ли ко је био Бенито Мусолини? Бенито – то је на италијанском Добрица. Значи, то су фашистичке диктатуре које имају култове ослобођења.“

О Чанковој логици и о његовом смислу за хумор свако ће дати свој суд, али етимологија му баш не иде од руке. Benito је шпански облик светачког имена Бенедикт (лат. Benedictus, благословен). У Италији је то име било непознато пре фашизма. Мусолинијев отац, социјалиста, тако је назвао сина јер се дивио Бениту Хуарезу, мексичком револуционару из 19. века.

Познавање шпанског језика добро би дошло и састављачу укрштенице из Политикиног „Магазина“ коју ми је послала читатељка из Новог Сада. Ту једна дефиниција гласи „Име сликара Грека“, а решење је – „Ел“! El Greco значи „Грк“, где је „el“ одређени члан. Славном сликару, родом са Крита, Шпанци су дали тај надимак јер им је његово право име, Доменикос Теотокопулос, било претешко за изговор.

У истом броју где је пренета Чанкова изјава, „Политика“ је објавила чланак свог сталног дописника у листу „Вашингтон пост“, под насловом „Гласник са Потомка“. Река која протиче кроз Вашингтон зове се Потомак (Potomac), али то име, индијанског порекла, нема никакве везе с нашим прецима и потомцима. Непостојано „а“ је особеност српског језика, не јавља се у страним именима (Барак – Барака, кадилак – кадилака, Бержерак – Бержерака), па је требало рећи „са Потомака“.

 

 

Звучно-безвучни точак

За раткапну зна сваки возач, а домаћег израза за тај појам немамо. (Верујем да чак ни Хрвати нису смислили „котачопокривало“ или нешто слично томе.) Инж. Владимир Лапчевић, који говори немачки, пише ми да га љути што су „паметњаковићи, а не бих се чудио можда и неки лингвисти, спровели једначење сугласника по звучности“, уместо да пишу радкапна, будући да је у првом делу сложенице немачко Rad, точак.

Немачки, као ни енглески, не познаје једначење по звучности: у речима као Roentgen или football безвучно „т“ остаје такво испред звучног сугласника. Ми смо их још пре једног века ускладили с фонетиком нашег језика, па изговарамо и пишемо рендген и фудбал. У Правопису из 1960. чак је било прописано рендген као назив апарата, али Рентген за презиме његовог изумитеља, док данас и презиме пишемо са „д“.

У истом смислу, уместо ранијег Хабсбург, Инсбрук, Регенсбург Матичин Правопис увео је писање Хабзбург, Инзбрук, Регензбург. Ипак, за већину именица германског порекла, а поготову имена, једначење не вршимо, што се изричито напомиње у тачкама 20в и 214 Правописа, с примерима као штрајкбрехер, пресбиро, нокдаун, драгстор, гангстер, пингпонг, Апдајк, Ешби, Мекдоналд, Вашингтон, Редфорд (од немачких имена могли бисмо додати Штутгарт, Витгенштајн, Гевандхаус и још понеко). С обзиром на све то, раткапна је ближе нашим правилима, али ни радкапна не би била погрешна.

Други словенски језици имају једначење као и ми, мада га у писању обично не бележе. Стога у словенским именима треба писати Бупка, Дупчек, Ришков, Витепск, како се изговара (Правопис, тачке 20в и 200г), а не Бубка, Дубчек, Рижков, Витебск, као што пречесто виђамо у новинама.

Укидање човека

Претпрошле суботе, у кафићу, над отвореном страницом „Политике“, два пријатеља су водила овакав дијалог.

–        Погледај овај наслов, молим те! „Председник Николић аболирао Џајића“. Слично и остали. У оном тамо таблоиду пише „Тома аболирао Џају“, у телевизијским вестима видео сам наслов „Џајић аболиран“ и тако редом.

– Па шта ти ту смета? Мислиш да је Џајић крив?

– Ама не говорим ти о Џајићу, него о речима! Ти знаш да латинско abolire, а такав глагол имаш и у француском, енглеском и другим језицима, значи укинути или поништити. Укида се кривични поступак, или пресуда, или нека институција, али не може се укинути човек.

Аболиционисти у Америци, у 19. веку, залагали су се за укидање ропства, не за укидање црнаца!

– Хм… У праву си, али наслов мора да буде кратак. Ако уместо „аболирао Џајића“ мораш да кажеш „аболирао кривично гоњење против Џајића“, или „аболирао судски поступак против Џајића“ – то су четири речи уместо једне. Предугачко за наслов, па и за новински језик уопште.

– Добро, онда нека кажу: помиловао Џајића. Или амнестирао Џајића.

– По мени, то би могло, али правници кажу да је помиловање могуће само после пресуде, а пресуде овде нема. Амнестија се, опет, односи на све осуђене који испуњавају одређене услове, а не на један специфичан случај, као аболиција. Али кад већ причамо о томе: шта кажеш на јучерашњи скандал из Хага? Нико код нас, а чини ми се ни код Хрвата, није написао да су Готовина и Маркач аболирани. Можда зато што је све решено у оквиру истог суда, а не од стране шефа државе или неког другог вишег органа.

– Да… Баш штета. Управо за њих двојицу не би ми било жао да су аболирани, али у правом смислу те речи!