Иван Клајн – Папа и премијер
Поводом повлачења папе Бенедикта, готово у свим медијима поменут је папа „Селестин V“, који је исти неочекиван гест начинио још давне 1294. године. Данте Алигијери му није могао опростити „што кукавички одби звање строго“ (по преводу Коље Мићевића), па га је сместио у предворје пакла, где испаштају неодлучни и малодушни.
Био папа крив или не, треба га звати Целестин а не Селестин, јер папска имена су у оригиналу латинска. Транскрипција са „с“ могла се јавити само под утицајем опште англоманије. Надајмо се да неће доћи дан кад ћемо уместо Цезар и Цицерон говорити „Сизар“ и „Сисеро“.
Папу Целестина тешко да ћемо опет имати прилике да помињемо, али ћемо помињати Пјер Луиђија Берсанија, могућег председника италијанске владе. Извештавајући о изборима у тој земљи, наши новинари најчешће су га звали „Берзани“. Слово S после сугласника изговара се „с“, не „з“.
Такво правило је важило у латинском, а пренело се и у све романске језике. Код нас је, додуше, преовладао немачки изговор латинских речи, па кажемо универзитет, конзул, курзив, транзиција и слично. Занимљиво је ипак да у предворју Капетан Мишиног здања, на четири велике табле, пише „Студенти Университета погинули за отаџбину 1912–1919“.
Можда је то још један знак да су наши дедови, пре једног века, боље знали латински него ми (мада би посреди могао бити и утицај руског језика). Заједничке именице више не можемо преправљати, али властита имена пишемо као што се изговарају. Као што кажемо Орсини, Марсала, Версаче, Ансалдо итд., тако ће бити и Берсани а не Берзани. Берза и берзански извештаји ту немају шта да траже.
Иван Клајн – Коштана срж
„Млечна криза“, с новим термином афлатоксин (који су бар половина спикера на телевизији, па и понеки експерт, претварали у „алфа‑токсин“), још је била у пуном јеку кад ме је Политика шокирала насловом „До сада 3.400 давалаца костне сржи“.
Није помогло, значи, што је у истом листу, новембра прошле године, др Рада Стијовић објаснила да не може бити „костна“, јер не кажемо ни „мастна“ ни „радостна“. Од именице кост придев гласи коштан(и), што не значи само „начињен од кости“, као што неки мисле, него и „који се односи на кост“ или „који се налази у кости“. Шестотомни речник Матице српске потврђује да је др Стијовић дала добар савет. У њему налазимо косни1 „који се односи на косу“, без примера, косни2 „који се односи на кост“, с примером „косна туберкулоза“, костни нема, а под коштан наводи се и израз коштана срж, како се одувек код нас говорило.
Не знам зашто данашњи лекари толико воле да кажу „костна срж“, али изгледа да они нису главни кривци. Правопис из 1960. први је прописао „косни (према коса; друго је костни)“, „костни (према кост)“, што је пренето и у Правопис Матице српске из 1993. У другом издању Матичиног правописа (2011) косни је остављено за косу, „костни“ је с правом избачено, а под коштани дато је коштана срж, као и у речнику. У стварности, питање је да ли нам уопште треба „косни“ од коса, јер такав придев никад нисам чуо, нити могу да замислим шта је то „косно“ (боју косе сигурно нико не би назвао „косна боја“). Најбоље је држати се једнотомног Речника српског језика (друго издање 2011), који не даје ни косни ни костни, а коштан дефинише слично као у шестотомнику, с неколико примера међу којима је први коштана срж.
Питање власништва
Више не знам ни ко ми је послао те исечке који су се нагомилали у мојој фасцикли. Најпре из једног старог броја НИН-а, где се за глумца Миодрага Радовановића Мргуда каже: „Власник је Вукове награде, Златног беочуга Београда, награде Раша Плаовић…“
Из „Политике“ фотографија испод које пише „Власница пет олимпијских медаља: Јасна Шекарић у Атини 2004“, као и чланак поводом прошлогодишњег београдског концерта квартета „Ил диво“, где читамо да су они у Гинисовој књизи рекорда означени као „власници албума који се најдуже задржао на врху британске топ-листе“. Ко зна колико би исечци још чекали да није пре неки дан објављена вест о Оскару Писторијусу, несретном јужноафричком параолимпијцу који је ухапшен због убиства своје девојке. У Пинковом дневнику за њега су рекли да је „власник рекорда на 400 метара“. Време је да се постави питање о тим власницима.
Медаље јесу Јаснина својина, али их она није купила на сајму антиквитета или наследила, него их је освојила вештим гађањем. Писторијус, кад је у полицијској станици предавао личне ствари, није могао на пулту да остави рекорд на 400 метара. Што се тиче четворице певача, они су извођачи или аутори албума, а власник албума (тј. диска) је свако онај ко га купи у радњи.
Ни за награду власник није погодан израз: ви можете бити власник пехара, прстена, статуете, плакете и томе слично, али награда и даље остаје на располагању свима који се пријаве.
Треба размислити о речима као носилац или освајач, а пре свега добитник. Нема разлога да добитником називамо само последњег ко је освојио неку награду, јер он ће то остати до краја живота, мада ће му се придружити и други добитници, сваке године по један.
Леди зна граматику
Годинама већ коментаришем језичке грешке, па ми дође као олакшање, а и мала сензација, када могу из медијског језика да наведем неки исправан пример. У „Глорији“ је објављен интервју са Одри Тоту, Кустуричином гошћом.
То је без сумње први пут да је презиме ове француске глумице (Tautou) код нас написано како треба: досад су је сви звали „Тату“, као да су опчињени енглеском речју за тетоважу. (Французи, узгред речено, изговарају Audrey као Одре, али пошто је име по пореклу енглеско, није баш неопходно да их и у томе следимо.)
На РТС-у, у оквиру „Фестових премијера“, гледали смо филм о Маргарет Тачер, онај за који је Мерил Стрип добила трећег „Оскара“. Наслов је дат исправно као „Челична леди“ (мада је у новинским програмима, где се сви праве Енглези, готово свуда писало „лејди“). И то није све. На једном месту, према титлу, премијерка каже: „Били смо суочени са ничим неизазваном агресијом“. Тачно по граматици, дакле, која каже да у српском важи правило двоструке негације, а не по наопаком обичају који влада још од „ничим изазваних санкција“ па све до „никад разјашњених афера“ и „никад остварених обећања“!
У „Политикином забавнику“, у броју 3181, један читалац је поставио питање о Крајслеровој згради у Њујорку. За њеног пројектанта у одговору је речено да су га „многи оптуживали да је смислио зграду која је прави кич“. Постоји, дакле, још неко ко зна за глагол смислити, не замењује га са осмислити (глаголом који има друго значење). Хоћемо ли доживети и то чудо да креативни људи опет могу да замишљају, праве, састављају, пројектују, проналазе, изумевају, као некада, насупрот неумољивој моди која захтева да се све без разлике „осмишљава“?
Није доста кликнути
Још пре тридесетак година у лингвистици се расправљало о томе да ли компјутер може сам да преводи („аутоматско превођење“) и одговор је гласио – не.
Може речи из једног језика да замени речима из другог. Тако се већ онда радило, на пример, у канадској метеоролошкој служби, за извештаје и прогнозе на енглеском и француском, али ту је у питању мали број јасно одређених термина, а стил и граматика нису битни. Прави преводилац, будући да је већина речи вишезначна, мора да одлучи који од могућих страних израза да употреби, а уз то да примени сложена граматичка правила. То компјутер није умео онда, а не уме ни данас.
Ипак, наука је наука, а бизнис је бизнис. Продавци софтвера сетили су се да обично замењивање речи понуде као превод: кликните „Translate“ и готов посао! Отуда мејлови као онај цитиран у прошлом броју, у коме се на потпуно несувисле реченице („Тренутно смо надоградњу све налог да тек покренутог…“) надовезују енглеске речи написане ћирилицом („вебмаил“, „цопиригхт“, „аццесс“) и англосрпски („попуните форму испод“, буквални превод од „fill in the form below“, где form не значи форма него формулар).
Изгледа да на пољу комуникације сваки технички напредак повлачи за собом назадовање људских вештина. Предмет „краснопис“ ишчезао је из основних школа кад је писаћа машина ушла у широку употребу. Уметност писања писама задобила је тежак ударац проналаском телефона. Данас је комуникација опет великим делом писана, али у и‑мејловима (да СМС и не помињемо) готово нико не води рачуна о стилу и лепоти изражавања. Што бисте се мучили кад знате да порука неће завршити у нечијој фиоци, него ће одмах или кроз неколико недеља бити „делетирана“?
Кад компјутер преводи
Често се у последње време чују изрази забринутости због језичких навика наших најмлађих, којима за међусобну комуникацију не служи српски, ни српскохрватски, ни „БХСЦ језик“, него – СМС језик.
Често се у последње време чују изрази забринутости због језичких навика наших најмлађих, којима за међусобну комуникацију не служи српски, ни српскохрватски, ни „БХСЦ језик“, него – СМС језик. Зна се да нико од њих не формира свој речник и стил на класицима, да је мало који прочитао макар и књиге из обавезне лектире, али зато најчешће већ од првог основне имају мобилни. Шаљу и примају поруке, све мора да стане на сићушни дисплеј, па користе скраћенице, шифре, формуле неразумљиве одраслима, енглеске фразе, емотиконе, еротиконе и ко зна шта све не, а кад треба написати писмени задатак – не знају да саставе ни једну честиту реченицу.
Је ли то озбиљна опасност за наш језик и културу? На то питање никад се нисам усуђивао да одговорим, јер о СМС порукама знам мање него малочас поменути ђаци прваци. Изгледа, међутим, да нису проблем само најмлађи ни само мобилни телефони, него и одрасли који се служе компјутером, интернетом и друштвеним мрежама. Колега с факултета, познати лингвиста, показао ми је недавно примљени и‑мејл који гласи, ћирилицом, буквално овако:
„Поштовани еф.унс.ац.рс кориснику. Тренутно смо надоградњу све еф.унс.ац.рс налог да тек покренутог еф.унс.ац.рс аццесс 3ГБ Унлимитед.Иоу су савет да дају налог идентитета Доле бисте надоградили свој налог Молимо попуните форму испод: Име:… Корисничко име… Шифра:… Датум рођења:… Вебмаил Цопиригхт С еф.унс.ац.рс 2013 Сва права задржана.“
Препознајем стил „транслатора“, једног од оних програма који вам нуде да сваки текст аутоматски преведу на било који језик, па онда добијете гомилу бесмислених реченица, док мало ређе речи остају непреведене. Више о томе идуће недеље.
Јадници
Писао ми је наш познати књижевник који живи у иностранству (зато је писмо дуго путовало) и који не жели да му помињем име. У НИН‑у, крајем октобра, прочитао је белешку о Труману Капотију, тачније о једном француском документарном роману који се угледа на Капотијево „Хладнокрвно убиство“ (In Cold Blood) из 1966. Откад је Capote постао „Капоти“? – пита наш писац. Зар није код нас уобичајено Капот, и зар се у енглеском не изговара Капоут?
Могуће је да многи Американци изговарају тако, као што кажу и „Ал Капоун“ или „Силвестер Сталоун“. Код нас, у „Мадленијануму“, где се изводи драматизација „Доручак код Тифанија“, писац је наведен као Капот. Ипак, Capote је презиме шпанског порекла, и по енглеским нормативним приручницима мора се изговарати тросложно: Капоте (како пише у Прћићевом транскрипционом речнику) или Капоти, будући да се у енглеском крајње „е“, уколико није немо, изговара „и“.
По најбољем роману Виктора Игоа, два Француза су пре четврт века направила мјузикл. Опет у „Мадленијануму“, тај мјузикл је приказиван под изворним француским насловом, „Les Miserables“. Зашто? Вероватно зато што је тако уобичајено у земљама енглеског језика, како за роман тако и за мјузикл. У Холивуду је сада по мјузиклу снимљен филм који је већ добио три „Златна глобуса“ и очекује „Оскара“. Политикина „ТВ ревија“, у новогодишњем броју, писала је о младој глумици која у том филму тумачи „једну од важних рола – Косет“. Косет?!? Куд нестадоше она времена кад смо читали „Јаднике“ у преводу Николе Банашевића и с узбуђењем пратили доживљаје мале Козете, њене мајке Фантине, Жана Валжана, Гавроша и опаког инспектора Жавера?
Један од тридесет
Још нешто о 30-језичном упутству за монитор, поменутом прошлог пута на овом месту. Необично је искуство читати текст за текстом, сваки звучи друкчије, а ништа не разумете.
Могло би свашта да вам падне на памет кад у једном тексту прочитате „Bruk denne hurtigtasten for a koble fra seks forhandsinnstillinger…“, у другом „Brug denne genvejsknap til at skifte mellem seks…“, у трећем „Optimalseks vaatamiseks paigutage monitor…“ а у четвртом „Parhaan katselukulman saavuttamiseksi“. Да не треба можда на овом монитору да стоји упозорење „Није погодно за особе млађе од 16 година“? Не, јер прве две реченице су на скандинавским језицима, где seks или sex значи напросто „шест“, а за друге две немам појма на ком су језику, али поређење са истим текстом на познатијим језицима указује да се односе на подешавање нагиба екрана.
Један од тридесет језика је и српски, писан латиницом, али екавски. Колико сам могао да закључим, ово није нека локална верзија упутства, јер произвођач је на Тајвану, дистрибутер у Калифорнији, а међу језицима су и западноевропски, укључујући шпански и португалски, затим турски, арапски и неколико азијских. То би могло значити да српски спада међу тридесет најважнијих језика на свету. Није лош резултат, ако знамо да се на нашој планети говори око 7.000 језика (и ако се сетимо толиких других статистика у којима је Србија готово увек при дну листе).
Биће занимљиво ако ово упутство открију наши суседи из региона, па затраже од произвођача да екавске облике преиначи у ијекавске, у три копије које би биле потпуно једнаке међу собом, али би се једна рачунала као „хрватска“, друга „босанска“ а трећа „црногорска“.
Масукан дудукан
Покварио ми се монитор од компјутера, па сам морао да купим нов. Мало сам се бринуо како ћу га монтирати, будући да сам тотално невешт у тој грани технике. Својевремено, кад сам први пут купио компјутер, он је дошао с подебелом књижицом упутстава.
Последњих година, напротив, кажу ми да упутства за све електронске справе долазе на це-деу, или нема ни тога, него се очекује да их потражите на интернету. Знајући менталитет данашњих компјутераша, који без електронских направа не иду ни у кревет, питао сам се да ли произвођачи могу да замисле да неко коме треба нов монитор нема могућности да погледа ни це-де ни интернет.
Срећом, у кутији је било дугачко упутство. Исувише дугачко. Кад сам размотао лист и узео лупу да погледам густи, ситни текст, испоставило се да је писан на тридесет језика. Била су ту грчка слова, и арапска, и још четири азијска писма. Препознао сам турски, мађарски, најважније словенске, германске и романске језике, али вероватно никада нећу сазнати на ком језику је реченица „Massukan dudukan ke monitor seperti dutampikan pada gambar du bawah ini“, на коме „Aseta teline monitoriin kuten alla olevassa kuvassa“, а на коме, опет, „Paspausdus ir 2-4 sekundes laikant nuspaudus ši mygtuka, vaizdas automatiškai nustatomas i optimalia padetj“. Мало неугодна ситуација за лингвисту, од кога се очекује ако не да разуме, а оно бар да препозна поједине језике.
Него, ви се сигурно питате: је ли међу тих 30 језика био и српски? Јесте, али га није било нимало лако пронаћи, јер упутство има четири поглавља, а у сваком од њих распоред језика је потпуно различит, ваљда ради равноправности. Још о овоме следећег пута.
Енглеско, а лажно
Како се на енглеском каже олдтајмер?“ наслов је рада Твртка Прћића у најновијем „Зборнику Матице српске за филологију и лингвистику“. Наш најпознатији стручњак за англицизме, Прћић овде говори о српско-енглеским „лажним паровима“.
Под тим термином у лингвистици се подразумевају парови речи које у два језика гласе мање‑више једнако, али имају сасвим различито значење. Тема је важна за теорију језичког позајмљивања, али може бити и поучна за све нас који замишљамо да богзна како добро говоримо енглески.
Простор допушта да наведемо само неколико занимљивијих и мање познатих примера. Реч из наслова, old-timer, у енглеском значи „старији човек с много искуства, часна старина“. За наше „олдтајмере“, тј. старинске аутомобиле, Прћић бележи чак четири енглеска израза, зависно од периода кад су произведени: classic car, vintage car, antique car, veteran car У енглеском playback је само репродукција снимка, а наше „певање на плејбек“ зове се lip-sync (од lip, усна, и synchronize, синхронизовати). „Мобинг“, о коме се толико прича последњих година, наше данашње значење стекао је у немачком (и то пре свега у примени на животиње), док би Енглези и Американци радије рекли (workplace) bullying. Goal‑getter на енглеском означава успешног или амбициозног човека, онога ко постиже циљ, а голгетер је на енглеском top scorer или best scorer.
„Пребукиран“ јесте делимични превод енглеског overbooked, али би се у енглеском односило на хотел, авион, представу и слично, никада на људско биће као код нас („Читаве недеље сам пребукирана, боље да то одложимо за викенд“). Још неколико „лажних англицизама“ погледаћемо идуће недеље.
Шта значи Бенито
На недавном конгресу своје странке, где је поново изабран за председника, Ненад Чанак је изразио забринутост што су дан ослобођења Новог Сада заједнички прославили држава, црква и војска. „То доста подсећа“, рекао је он, „на Шпанију генерала Франка или Италију Бенита Мусолинија.“
Додао је затим: „Знате ли ко је био Бенито Мусолини? Бенито – то је на италијанском Добрица. Значи, то су фашистичке диктатуре које имају култове ослобођења.“
О Чанковој логици и о његовом смислу за хумор свако ће дати свој суд, али етимологија му баш не иде од руке. Benito је шпански облик светачког имена Бенедикт (лат. Benedictus, благословен). У Италији је то име било непознато пре фашизма. Мусолинијев отац, социјалиста, тако је назвао сина јер се дивио Бениту Хуарезу, мексичком револуционару из 19. века.
Познавање шпанског језика добро би дошло и састављачу укрштенице из Политикиног „Магазина“ коју ми је послала читатељка из Новог Сада. Ту једна дефиниција гласи „Име сликара Грека“, а решење је – „Ел“! El Greco значи „Грк“, где је „el“ одређени члан. Славном сликару, родом са Крита, Шпанци су дали тај надимак јер им је његово право име, Доменикос Теотокопулос, било претешко за изговор.
У истом броју где је пренета Чанкова изјава, „Политика“ је објавила чланак свог сталног дописника у листу „Вашингтон пост“, под насловом „Гласник са Потомка“. Река која протиче кроз Вашингтон зове се Потомак (Potomac), али то име, индијанског порекла, нема никакве везе с нашим прецима и потомцима. Непостојано „а“ је особеност српског језика, не јавља се у страним именима (Барак – Барака, кадилак – кадилака, Бержерак – Бержерака), па је требало рећи „са Потомака“.
Звучно-безвучни точак
За раткапну зна сваки возач, а домаћег израза за тај појам немамо. (Верујем да чак ни Хрвати нису смислили „котачопокривало“ или нешто слично томе.) Инж. Владимир Лапчевић, који говори немачки, пише ми да га љути што су „паметњаковићи, а не бих се чудио можда и неки лингвисти, спровели једначење сугласника по звучности“, уместо да пишу радкапна, будући да је у првом делу сложенице немачко Rad, точак.
Немачки, као ни енглески, не познаје једначење по звучности: у речима као Roentgen или football безвучно „т“ остаје такво испред звучног сугласника. Ми смо их још пре једног века ускладили с фонетиком нашег језика, па изговарамо и пишемо рендген и фудбал. У Правопису из 1960. чак је било прописано рендген као назив апарата, али Рентген за презиме његовог изумитеља, док данас и презиме пишемо са „д“.
У истом смислу, уместо ранијег Хабсбург, Инсбрук, Регенсбург Матичин Правопис увео је писање Хабзбург, Инзбрук, Регензбург. Ипак, за већину именица германског порекла, а поготову имена, једначење не вршимо, што се изричито напомиње у тачкама 20в и 214 Правописа, с примерима као штрајкбрехер, пресбиро, нокдаун, драгстор, гангстер, пингпонг, Апдајк, Ешби, Мекдоналд, Вашингтон, Редфорд (од немачких имена могли бисмо додати Штутгарт, Витгенштајн, Гевандхаус и још понеко). С обзиром на све то, раткапна је ближе нашим правилима, али ни радкапна не би била погрешна.
Други словенски језици имају једначење као и ми, мада га у писању обично не бележе. Стога у словенским именима треба писати Бупка, Дупчек, Ришков, Витепск, како се изговара (Правопис, тачке 20в и 200г), а не Бубка, Дубчек, Рижков, Витебск, као што пречесто виђамо у новинама.
Укидање човека
Претпрошле суботе, у кафићу, над отвореном страницом „Политике“, два пријатеља су водила овакав дијалог.
– Погледај овај наслов, молим те! „Председник Николић аболирао Џајића“. Слично и остали. У оном тамо таблоиду пише „Тома аболирао Џају“, у телевизијским вестима видео сам наслов „Џајић аболиран“ и тако редом.
– Па шта ти ту смета? Мислиш да је Џајић крив?
– Ама не говорим ти о Џајићу, него о речима! Ти знаш да латинско abolire, а такав глагол имаш и у француском, енглеском и другим језицима, значи укинути или поништити. Укида се кривични поступак, или пресуда, или нека институција, али не може се укинути човек.
Аболиционисти у Америци, у 19. веку, залагали су се за укидање ропства, не за укидање црнаца!
– Хм… У праву си, али наслов мора да буде кратак. Ако уместо „аболирао Џајића“ мораш да кажеш „аболирао кривично гоњење против Џајића“, или „аболирао судски поступак против Џајића“ – то су четири речи уместо једне. Предугачко за наслов, па и за новински језик уопште.
– Добро, онда нека кажу: помиловао Џајића. Или амнестирао Џајића.
– По мени, то би могло, али правници кажу да је помиловање могуће само после пресуде, а пресуде овде нема. Амнестија се, опет, односи на све осуђене који испуњавају одређене услове, а не на један специфичан случај, као аболиција. Али кад већ причамо о томе: шта кажеш на јучерашњи скандал из Хага? Нико код нас, а чини ми се ни код Хрвата, није написао да су Готовина и Маркач аболирани. Можда зато што је све решено у оквиру истог суда, а не од стране шефа државе или неког другог вишег органа.
– Да… Баш штета. Управо за њих двојицу не би ми било жао да су аболирани, али у правом смислу те речи!
udicazasrce 