На позив да са нама поделе успомене на 24. март 1999. одазвало се преко 150 читалаца “Политике” из целог света. Захваљујемо се свим читаоцима који су се одазвали нашем позиву и са нама поделили своје успомене и одломке из дневника које су водили током бомбардовања. Ово је наш избор најзанимљивијих текстова.
Аутор: Милан Ранковић
Тог дана сам радио на Батајничком аеродрому. Војска је добила узбуну још у подне па смо се изместили на резервни положај. Чекали смо да се нешто деси, а оно ништа и тако до 18 часова. Једина брига ми је била да ли ми је девојка (а сада супруга ) сигурно стигла кући у Трстеник. Тада кажемо нашем шефу: А`јмо ми шефе да идемо кући. Ако већ треба да гинемо да нас изгине што мање. Остаде њих неколицина а нас цивиле посла кући. Дођох негде око 19.30. Шта се дешава? Каже ћале: Још ништа. Дај да се окупам, ко зна када ћу после. Укључим ти ја фен да сушим косу, а спикер на РТС-у као да је рекао да је у Београду дата ваздушна опасност. Отворим ти прозор, слушам ништа. Ма још га нисам ни затворио кад тресну једна ракета негде у Бољевцима…Ау, сине, почело је. Погледам у правцу Батајнице, тамо само сева на све стране. Прву ноћ смо прегурали углавном у склоништу а већ сутра је све ишло својим током. А лепо се сећам ко дана данашњег, када сам радио као уговорац у Бановцима давне `95, када су први амерички авиони прешли нашу границу. Кажем дежурном ако их сада не оборимо једног дана ће они летети изнад Батаје. Није дуго прошло. А гледали су ме к`о теле у шарена врата…
Аутор: Биљана Миленовић, Република Ирска
Матија је био бебац стар 20 месеци, а Александра је била у мом стомаку.
Живели смо у Раковици, високо у солитеру, и некако сам баш тог дана имала осећај да ће нас бомбардовати. Толико су претили да је било питање сата када ће то урадити. То сам вече ставила Матију да спава у креветац обучен, у гардероби а не у пиџами, да буде спреман ако се нешто деси. Спаковала сам пасоше, нешто новца и пелене у торбицу и нервозно гледала тв.
Чуло се мјаукање на ходнику, јако и упорно. Покушали смо да мачку отерамо доле, али се она упорно опет пела горе, улична мачка коју нико никада пре тога није видео.
Сећам се телефона који је звонио, девера који нам каже да прати на „Скај-у“ вести и да су авиони из Италије полетели ка нама пре четрдесетак минута. Мој супруг се шали, не верује, а онда у току разговора чујемо звук бомбе која удара у Стражевицу. Са уснулим Матијом и торбицом трчимо низ степенице. Због Матије смо се сви правили да смо расположени скоро свих дана рата, па дете нема трауме.Александра се родила 6.јуна, и доживела последње бомбардовање Београда, ношење у подрум болнице. Ја на интезнивној, са иглама у венама, беба у подруму, супруг и син на Брду, родитељи у Панчеву, брат у Петрохемији…Већ више од осам година не живимо у Србији, али је волимо и учимо децу да је воле. За рат знају јер сам одавно морала да им објасним зашто су зграде у улици Кнеза Милоша у рушевинама. И знају зашто не волим да кад се играју, Матијини „Лего“ авиони бомбардују и убијају Александрине „Братз“-ике.
Аутор: Борис Лазић, књижевник и преводилац, Париз
Моја прича почиње у поноћ, у суботу навече. Девојка и ја смо се враћали на Петлово Брдо након гледања филма „Нож“. Стављао сам кључ у браву кад је зазвонио телефон, звао ме отац. Узбуђеним, унезвереним, повишеним тоном одмах је почео да ме заклиње да напустим Београд. Сутрадан ујутро ме опет назвао, док му нисам обећао да ћу спаковати ствари, истог јутра, и склонити се на село (у Републици Српској). До поднева сам се уистину и спаковао. Уствари, робу сам оставио на лицу места, а у путну торбу сложио тек набављени комплет Андрићевих сабраних дела. Купио сам аутобуску карту у правцу Бања Луке, и у уторак смо девојка и ја били код њених, на селу. Сутрадан навече је почело бомбардовање. Више од три недеље смо, са њива, пратли летове НАТО авијације, у правцу Београда. Десетог дана по напуштању стана удар на Стражевицу је развалио наш дневни боравак.
Тада то још нисам знао (сазнаћу, од рођака). Паковао сам се, за Париз.
Водио Дневничке забелешке, десетак страница исувише патетичног текста. На пут сам носио само Андрићеве књиге. За 20 сати сам, аутобусом, допутовао од Крајине до Париза. Коферче је, међутим, било тако оптерећено, да су ми негде, док сам мењао правце, попуцали точкићи, те сам, до краја, два километра узбрдо, на Монтреју, то папирно олово морао да, смрвљен од путовања и бдења, носим на рукама. На крилу сам изнео Ћоркана, Швабицу, Асју, Вука, и Мустафу Маџара.
Из разваљене СФРЈ спасао једног, „свог“, Андрића. У Паризу, иза свега, остала је: та грижа савести, тај осећај кривице, што сам напустио своје. Живот у Београду је био мој избор, живот у Француској задат ми је по рођењу у њој, и то нису и не могу бити исте везе.
Аутор: Далиборка
Падају прве бомбе, пуцају стакла на прозорима, а ми укућани мислимо да је неко од наше војске направио грешку и не верујемо да ће на крају 20. века,'“војници“ 19 земаља света да нас бомбардују и то због некаквих „угрожених људских права“. Панично се трчи ка подрумима, струја нестаје, деца јече, неки радио-апарат на батерије коначно јавља да је бомбардовање почело. Неки говоре ,,па боље је бити у подруму “него бити у стану. А ја размишљам у себи па можда су у праву, шта ако се вратим у стан, могу да останем инвалид. Слажем се с комшијама и породицом, у подруму или ћемо презивети, или нас неће бити, наћи ће нас после свега затрпане. Агонија која је почела овако, и која још увек, само на другачији начин траје за Косметске Србе.
Аутор: Томка Шаламон, Смедерево
Злослутне најаве у медијима о могућој агресији на Србију и Црну Гору од стране НАТО алијансе у мојој породици су примане са неверицом, и страхом, јер је наш син завршавао служење војног рока баш тих мартовских дана у касарни војног аеродрома Голубовци у Подгорици. Увече тог 24. марта улазим у дневну собу и видим ћеркин усплахирен поглед и чујем њен пригушен и дрхтав глас: – Мама, почело је…
Сприкер у ванредним вестима објављује да су бачене прве бомбе на подгорички војни аеродром… Мој муж, ћерка и ја зуримо у екран, покушавајући од штурих вести да појмимо како је наш војник….. Касније, кад нам се син жив и здрав вратио испричао нам је како је те вечери са мањом војном формацијом покушавао да се удаљи од аеродрома и складишта муниције, и како их је прва експлозија просто катапултирала преко железничке пруге до које су стигли.
Аутор: Дејан Радосављевић, Италија
Тада сам живео на северу Италије. Када су јавили да је почело бомбардовање почео сам безуспешно да зовем моје, и тек у 4 ујутро јавила ми се сестра да каже да су сви добро. Добро?!?
Нисам искусио директан страх од бомбардовања, али сам искусио сурову усамљеност човека окруженог људима којима је напад на Србију тек вест на тв дневнику и скоро ништа више…. Згађеност од њиховог злочина ни после 10 година не јењава.
Аутор: Весна Цакељић, професор ФОН-а, Београд
Нисам веровала да је то могуће. Стога сам предвече 24. марта отишла на посао; имала сам часове од 18:15. На улазу факултета срела сам колегу који ми је саветовао да се вратим кући. У учионици је ипак било четворо студената. Радили смо као и обично. Око 19:30 сам им рекла да крену кући мало раније „да их не ухвати бомбардовање“. Смејали смо се, наравно. На пустој трамвајској станици ушла сам у полупразну „десетку“. Испред мене је седела нека девојка и читала новине. После станице на Славији, трамвај је скренуо ка Београдској. У том тренутку се први пут огласила урлајућа сирена. Трамвај је стао. Напољу су људи избезумљено трчали. Девојка је и даље читала раширене новине без икакве видљиве реакције. Мени је срце сишло у пете. У трамвају тајац. На концу је неки човек викнуо: „Мајсторе, вози даље!“ Тако сам стигла кући и једва откључала врата. После сам кроз прозор гледала пламено и бело обзорје.
Аутор: Миодраг Бјелић, Њјујорк
Њујорк, 24/25. март ..Око 21.00 рачунам сад је код нас 3 ујутро…Не знам зашто , али узех такси и одох до цркве …Лепа , стара грађевина у центру Менхетна ..Закуцах на свештеникова врата ..Неколико људи уз свештеника седи и – ћути . Рекох да хоћу да упалим свеће, одједном ми то беше најважније . Немам мира , знам да многи телефонирају. Линије раде али људски разум – не… .
Аутор: Душан Петковић, Медводе, Словенија
Ја нисам од оних који је доживео бомбардовање у Србији. Ја сам га доживео изван Србије. Моја кућа се налази у предграђу Љубљане где се у непосредној близини налазе и две резиденције страних амбасадора. Изнад мене је била нека маршута који су користили авиони НАТО.
Авиони су 24.3. летели целе ноћи парали звездано небо звуком својих мотора .
Ноћ је, два сата после поноћи. Нигде живе душе. Идем у шетњу јер не могу да спавам. Испред себе на 100 метара видим наоружаног полицајца испред резиденције амбасадора. Мислим се да би могао и да припуца на мене, више од страха него из потребе. Накашљао сам се, и сасвим полако приближио полицајцу. Поздравио сам га и понудио једном од чоколадних бомбона пуњених кафом које сам имао код себе. Са неверицом је прихватио. Осетио сам да је и њему пријатно да са неким поразговара. Приметио сам да говори словеначки са неким чудним акцентом. Питао сам га одакле је и испоставило се да није Словенац него да су му родитељи из Републике Српске а он рођен у Словенији. Као много старији дозволио сам себи мало више слободе и рекао »дете моје и ја и ти и онај горе што лети и носи смрт твом и мом народу смо велики бедници, да све ово доживљавамо. Шта ли смо згрешили Богу да нам се ово догађа. Оде нам Косово.» Одговорио ми је » И над њима има неког који ће их казнити за овај злочин«
Аутор: Душко Малешевић, Градишка, БиХ
Имао сам 14 година. Те вечери сам паковао кимоно за тренинг. ТВ је био упаљен и водитељ босанске телевизије, сав срећан, је изјавио да су авиони кренули према Југославији. Отишао сам у кухињу да то саопштим мами и да кажем да крећем на тренинг. Прала је судове и тихим гласом казала: ,,чувај се“. Трудила се да не приметим да је плакала.
Сјетио сам се дједове приче о 6. априлу 1941.и помислио на сву родбину и пријатеље који тамо живе. Од тада су Американци за мене као и за мога дједа -,,швабе“
Аутор: Игор Зечевић, Канада
У то вријеме сам радио у Приштини. Ћеркица Софија је имала 24 дана када је почело. Мени је било свеједно, нека почне, док бомбардују трпећемо ако дођу рокаћемо се. Момир у дневнику, почиње да нестаје струја, мркуша прст пред оком не видиш. Пали свеће да се дијете не препадне. Расте страх.
Видио сам очи Веслија Кларка, тај стати неће док нас у земљу не ућера. Прође поноћ а светло као у подне, зграда се тресе, прозори на граници пуцања, изгледа рокају касарну. Сутра видим рокали и пошту, један „томахавк“ колатерално погријешио, читаву улицу ућеро у земљу. Од седам спратова зграде полиције остало приземље и седам плоча насложених једна на другу. Одведох жену и дијете на Брезовицу па се вратих у Приштину.
У кафани која је била канцеларија свим службама које су тада радиле је живо, смијех, пиво, вино и свијеће донесене из цркве, других нема. Ако улети „томахавк“ биће да свијеће џабе не горе. Вадимо пиштоље скачемо по улици пуцамо у авионе који су на десет хиљада метара. Рокају све се тресе, прође поноћ неђе око пола три ујутру, ми отекли од вина кад одједном светло јаче него у подне. Шта је сад? Трк напоље. А на небу велика лопта и три четири мање. Сијају, пола Косова видиш као у подне. Експеримент, помислих… ми му дођемо као логораши Менгелеу у Аушвицу. Временом постасмо имуни на авионску буку, бомбе,потресе и мрак. Само да не зафали вина и великих црквених свијећа. Прође, не поновило се. У таквом лудилу уз вино и свијеће човек пресече па размишља, ајде, дођите, ко вам….
Аутор: Невена Деспотовић, Гружа
Крагујевац, економска школа, шести час. Цео тај дан се шушкало и нагађало о некаквом НАТО бомбардовању. У граду људи у журби и страху купују као да се спрема смак света. Другарица и ја једва улазимо у аутобус пошто живимо 24 км.од Крагујевца (у Гружи) а то нам је последњи превоз у том правцу. У аутобусу буквално седимо једни другима на глави. За разлику од осталих дана када од буке не чујем ни сопствене мисли, овај пут ми је некако сметала та тишина. Налазим се на пола пута од куће, прва бомба је већ пала на Крагујевац. Улазимо у насеље, нема струје, стижем до куће и видим мајку како стоји на капији видно уплашена. Дочекује ме речима: „Ајде, немој да се плашиш“. Од те њене реченице ми се следила крв. Схватила сам да нам се то стварно дешава.
Аутор: Јелена Јовановић, Београд
Ишли смо у град да купимо патике, деца и ја. Леп, обичан дан. Сви причају о бомбардовању, али ја сам оптимиста и уопште не верујем. Купили смо патике и свратили у Мекдоналдс да се почастимо. А онда полако низ улицу Краља Милана ка Лондону. Мало је света на улици и чудно, све златаре су затворене, испражњени излози. Нека тишина се спустила на град. Стигли смо кући. И онда сирене. Неверица, страх, блага паника…Више никада нисам ушла у Мекдоналдс.
Аутор: Јана Трифунов
Дан пред бомбардовање враћали смо се из Мађарске, преко њива поред пута у повратку видели смо развучене маскирне мреже и језа, коју сам тада осетила, постала је тужан весник долазеће катаклизме. Рат је напокон стигао и на наша врата. Нисам желела ни онај из почетка деведесетих, али ко мене пита. То вече сам стегнутог срца посматрала своју децу, чију је судбину шака овлашћених лудака ставила на коцку. Страховала сам, да ће сутра у време, „омиљене“ сапунице Есмералда, потећи сузе, које неће имати везе са духовитим коментарима мога мужа. Тек што су на ХРТ-у радосно испратили прве авионе из Авијана, следила сам се од убитачног звука и јаке светлости…Таман, када је Есмералда у серији прогледала, нас је прекрио мрак….
Аутор: М. Којић, Дервента
Живео сам у Франкфурту. Када се показало да је агресија извјесна и да ће потрајати док се Србија «не баци на кољена», ријешио сам да и непосредно подијелим патњу са рођацима и пријатељима. Упркос женином запомагању отишао сам на неколико дана у Србију. У Новом Саду имам брата а у Београду друга из дјетињства, врсног радио-аматера. Становао је у једном од највиших небодера. И након језивог завијања сирена када су сви станари у савршеном реду силазили у склониште, нас двојица смо остајали горе и посматрали инферно. Пријатељ је подешавао фреквенције на својим апаратима па смо пратили сурову драму која се одвијала на небу изнад Србије.
Доцније смо и ми силазили у склониште међу остали свијет. Пажљиво сам посматрао људе око себе. Били су достојни сваког поштовања и искрено сам им се дивио. Каква дисциплина, каква сталоженост, каква солидарност! Ко то није видио тај не схвата зашто је Србијица бивала примјер «како мала земља може бити велика држава». Њени грађани су непредвидиви, најбољи су када је најтеже. А то није мала врлина.
Послије неколико дана вратио сам се у Франкфурт са „сувенирима“ – гелерима које сам понио са разорених руина и стратишта. Дуго сам их посматрао са пријатељима, уз коментаре и размишљања гдје ли су ове убице справљене, да ли можда у челичанама Рура? Па тамо ради и толико наших људи. Да ли је судбина толико окрутна да је одредила Србима да, хиљадама километара далеко од своје земље несвјесно учествују у њеном рушењу?
Аутор: Матеја Бељан
Ишао сам у шести разред основне школе. Дошао је друг и говорио како ће да сравне Београд. Желео сам да побегнем из Батајнице. Међутим, остали смо код куће и чекали. Сви су говорили о томе, а нико није знао како изгледа. Уредили смо шупу и неки јадан подрум. Увече, само што смо се обули и спремили, на Студију Б су јавили да је почело и после само неколико тренутака пала је прва бомба на аеродром Батајница….
Аутор: Миодраг Николић
Имао сам 17 година. Кад је пала прва бомба на Клису, у Новом Саду, од детонације су се отворила врата. Сећам се да смо те прве ноћи ишли у склониште…. касније смо се навикли и на сирене и на замрачење…. окуражили се…какво склониште…. ј**еш НАТО кукавице што те гађају са 10.000м. У склониште више никад нисам ишао. Имао сам среће, кад се само сетим Алексинца, Ниша, Варварина, Грделице….. То је могао и да буде центар Новог Сада где живим….
Било, не поновило се, ником и никад.
Аутор: Наташа Пушкић, професор, Косовска Митровица
Боже, како је то био леп и сунчан дан. Ништа није наговештавало страхоту која нас чека. Била сам у школи на часовима. Пуна школа деце као да је обичан дан. Звечан обасјан сунцем. Само одједном јавише да идемо својим кућама, па, кад се видимо. Колоне људи од Звечана до Косовске Митровице. Излази народ из „Трепче“ као мрави. Тада сам имала само кћерку Милицу, имала је, непуне две године, Чека ме дете унезвереног погледа, одједном, зачуше се сирене, у срцу ми завлада страховита паника. Јел то,то? Шта да радим, где да идем, куда дете да склоним.? И онда се окренем и видим је насмејану како пружа ручице ка мени. Чучнем, загрлим је, стегнем уз себе и чекам. Бог је велики, ако је суђено, суђено је. Тако смо нас две, загрљене на сред огромног ходника наше породичне куће, чекале да прође….Појавише се други чланови моје породице па ми би лакше. Десет година је прошло. Тада сам имала 28 година и једно дете. Сада имам 38 и троје деце. Осећај тежине у срцу се није изгубио, али нада јесте.
Аутор: Наташа, студент
Сасвим обичан и сунчан дан. Ја имам десет година и после школе идем да се играм ’’између две ватре’’ са друговима. Један Никола је измишљао временску прогнозу и рекао је да ће падати метална киша. Сви смо се томе смејали.
Око осам увече сви гледају мексичку серију на „Пинку“. Таман кад је Хосе Армандо пао са коња и ударио главом о камен, почињу сирене. Почела сам да повраћам од страха. Све што ме је у том тренутку занимало је, хоће ли Хосе Армандо спречити Есмералдино венчање….
Аутор: Војислав Трифуновић
Ноћ. Дежуран сам на команди топлане у Обилићу. Топлана не ради, досадно.
У неко доба стиже и дежурни електричар, Шаља. Тек што смо размјенили пар рјечи чуло се, добро се чуло. Погледасмо се, отворисмо неки мали прашњави прозор и опет се чуло. Шаља само цокће ццццццц, кажем му да затвори прозор. Сјећам се рата у Хрватској а таман сам био колико-толико заборавио….
Аутор: Анђелка Нинковић, Нови Сад
Дочекала сам крај друге смене. Неколико виших разреда имало је шести час. Неуобичајено мирно деца излазе из школе. Колегиница психолог и ја идемо један део пута заједно. Она говори како јој Нови Сад никад није био леп као тог дана. Слажем се. И мени. Код куће ме дочекује вечера на столу. Муж и син ме чекају да вечерамо заједно. Одједном две детонације у северном делу града. Истрчавамо на терасу. Стуб дима из правца Детелинаре.
Укључујем радио-станицу. Радио-аматери јављају о детонацијама: Београд, Батајница, Фрушка гора, Ниш, Косово. Уплашена сам, гневна, тужна. Из ормана вадим кутију са прибором за вез коју десет година нисам отварала. Седам поред станице и почињем да везем. Моје колеге аматери прате сваки налет и јављају: два из правца Тузле, више њих са севера…Почињем свој вез: за сваку детонацију по Србији – један цвет, или лептир. Хоћу да урадим нешто лепо. Вечера на столу остала је нетакнута.
Аутор: Милан Миљушевић
Почетак бомбардовања ме је дочекао у соби, покрај кревета са тешко болесним оцем. Експлозије сам чуо и мислим да је било око пола 9 увече. Испратио сам патронажну сестру и оцу покушао да укратко кажем да је почело. Његов одговор је био кратак: То Американци тестирају Русе. Нисам улазио у расправу, нисам имао ни снаге ни воље за то. Како да објасним оцу који умире од рака и који није где би требало да буде – у болници, јер су се болнице припремале за рањенике. Како да њему који је носилац сребрне звезде трећег реда и неколико плакета града Београда јер је као партизан ослобађао главни град и земљу сад објашњавам да нас заједнички бомбардују бивши савезници и окупатори….
И како да му објасним да не могу да га оставим и одем у склониште јер он непокретан. Ништа од свега тога ми није тешко падало као тренуци када би „милосрдни анђео“ напао постројења ЕПС-а па би ми остали без струје. Пумпе за воду не би радиле и ја не би могао да окупам ни њега ни да му оперем ствари. Умро је усред бомбардовања и једва сам намолио свештеника да га у цркви на кратко опоје јер је попа журио на сахране неким погинулим младићима. Помишљао сам у доколици повремено и на оне несрећнике у Сарајеву, и њима је било ужасно много дуже, али нисам могао да нађем оправдање зашто је мој отац морао да испашта за туђе злочине. Мислио сам и на Слобу, ког сам тих дана ужасно мрзео и на то како он неће остати ни без струје ни воде ни једног тренутка (и није).
Чак је и победио (бар нам је тако рекао). Мислио сам на сопствени народ који је од првог дана славио на улицама као да почиње новогодишња мегажурка. Славио је још и више после проглашења победе. Мислио сам и на тај НАТО и дан данас мислим на њега и кад се свега сетим најтеже од свега ми пада што му не могу учинити ништа од онога што бих хтео. Научио сам лекцију: Немоћ је ипак најстрашније осећање.
Аутор: Г.П. Београд
Само што сам се, касно се вративши с посла, раскомотила испред телевизора, наста бука на степеништу у новобеоградској осмоспратници с лифтом. Провирих. Људи с децом и ранцима. Па куда ћете? У склониште. Бомбардовање! Обукох се и хајде за последњима, с цигаретама и упаљачем у руци .
Сви узбуђени, и старо и младо, а расположење ведро. Деца, као да су села у воз, одмах траже да једу. И сок. Уживају у авантури. „Сместивши нејач“, изашли смо напоље да пушимо. Пропушили су и они који никад нису пушили и они који су оставили дуван.
И поче да грува. Светлело се небо над Београдом. Покушавали смо да одгонетнемо где је треснуло. Разменили смо све вицеве које смо знали. Попушили све цигарете. Само су деца заспала. Дочекали смо дан и разишли се кућама. Зграда као село, 250 домаћинстава. Коначно сам упознала комшије.
Најгора – сирена. После су је мало утишали….А после смо сви полепили прозоре тракама и … више нико никад није сишао у „склониште“.
Аутор: Љиљана Краварушић, Београд
Тог 24. марта имали смо, већ претходно купљене карте за позоришну представу КОНТЕЈНЕР СА ПЕТ ЗВЕЗДИЦА У ЗВЕЗДАРА ТЕАТРУ. Представа је каснила а ишчекивање у муклој тишини није слутило на добро На бини се у полумраку појавила мало необична фигура са великом белом крагном око врата. И чујемо глас Бранислава Лечића: “Молимо вас да без гужве и панике напустите салу јер је бомбардовање почело“. У те речи нисмо поверовали. И даље седимо на својим местима и зуримо према полумрачној бини. Нико не напушта салу. Чуујемо: „Или сам ја лош глумац, или сте ви врло храбар народ“ . Изашли смо тек после још једног упозорења ЈА ЋУ САДА ПОЛАКО ДА КРЕНЕМ КА ИЗЛАЗУ, А ВИ МЕ МОЛИМ ВАС БЕЗ ПАНИКЕ СЛЕДИТЕ,
Са истим картама које смо сачували у знак сећања на почетак бомбардовања одгледали смо представу 9. 11.1999. године.
Аутор: Драган Колак из Титела
Био сам срећан што ми је старија ћерка 24. марта успела да побегне кући из Новога Сада где је била на школовању. У ишчекивању „милосрдног анђела“, у страху, у неизвесности која убија, помислио сам да би било паметно да припремим храну за оно мало живине и троје прасади што сам имао. За сваки случај. Јер, неће бити струје (ако погоде електроцентрале) и ко зна чега све још. Али, био је то и некакав бег. Укућанима не говорим. Окрунио сам нешто кукуруза и сипао у сандук да се самеље. Док је машина радила изашао сам у 20.05 сати у двориште и посматрао јужно небо. Убрзо се зачуо прасак, а потом се појавио и ватрени прстен. Изгледало је као да је десетак упаљених олимпијских бакљи падало с неба изнад моста на Тиси према суседном селу Книћанин. Почело је! – викнуо сам….
Аутор: Славољуб Васојевић, Краљево
…Дође комшиница и наговори нас да одемо у склониште. Имамо велики проблем са псом. Неко је донео неправедну и нехуману одлуку да пси не могу у склониште. Ми не можемо да оставимо нашег кокера, хоћемо због њега да изгинемо. Сакрисмо га испод јакне и некако прошверцовасмо. Могло је да се спава солидно, али је ћерка целу ноћ водила борбу са псом. У неко доба ноћи видим је како јури за нашим кућним љубимцем по слабо осветљеном склоништу. Она је за тренутак заспала, а он јој исклизнуо из ама…У касне сате се појави на вратима нашег одељка нека жена, пас рукну изненада и сувише гласно, жена врисну и побеже; више се уплашила него да је бомба пала. Ујутру се нико није радовао толико повратку у стан као наш пас..
Аутор: Др Мирослав Тодоровић, Београд
Збуњени и узнемирени због нечега што је висило у ваздуху, окупили смо се у кафани Врњачка Бања у Синђелићевој улици. Сакупили смо се спонтано иако је била среда, само да будемо заједно и да делимо стрепњу која нас је обузимала. Кажем иако је била среда, јер наш дан састанка био је четвртак. Целе зиме смо се ми другари-риболовци окупљали да уз причу, хвалисање, пиће и роштиљ, презимимо. Чекали смо пролеће да кренемо у чамце и риболов. Били смо шаролика, али компактна група загрижених љубитеља вода: новинари, фотографи, глумци, пензионери, лекари, уредници, полицајци, трговци… Драган, Кум, Доктор,. Жика, Бићко, Шљука, … све нас је окупљала иста страст за дружењем. Лети смо уз роштиљ и пиће седели испред продавнице „Риболовац“, нашег пријатеља Жике. Једва смо чекали сваки четвртак…. Клуб риболоваца Звездаре још увек постоји али више никада неће бити безбрижних четвртака. И ми више никада нећемо бити весела дружина. Остале су само успомене.
Аутор: Татјана Јазић-Савин, Нови Сад
…Нисам паничила, рационално сам напунила резервоар аутомобила бензином и за сав преостали новац купила намирнице. Све време сам пратила ТВ, надајући се да ћу нешто конкретно сазнати…20.10 сати, чујем необицне звуке, истрчавам на терасу и видим комшије који узбуђено трче уз повике БОМБАРДОВАЊЕ! Звони телефон, ћерка се јавља „мама, шта ћемо, па ја имам бебу од четири месеца“? Покушавам да је смирим, кажем да одмах сиђу у подрум. Јавља се син, бомба је пала на касарну у непосредној близини и мали унук од 2,5. године се упишкио од страха. У кратком разговору кажем да одмах иду код сестре у подрум. Кућа се налази у близини Матице српске и између две цркве и Катедрале. Ако тамо буду бацали бомбе, тада нам је свима КРАЈ….
Аутор: Сарита Косановић
Данас је мом брату 28. рођендан! Данас је и мом дечку и мени друга годишњица забављања. Било би стварно глупо да нас бомбардују.
Решим да се понашам као да се ништа не дешава. Договорим се са дечком да идемо да гледамо „Нож“ у Дому Синдиката увече и после негде на пиће. Све је регуларно. Чак и учим тог дана (студирала сам у то време). Ипак, мало – мало, па ослушнем радио. Они стално исто причају. Не слути на добро.
Дошао је по мене. Уђосмо у салу. Таман смо се удубили у радњу филма кад њему вибрира мобилни. Не чујем ко је са друге стране. Само он одједном викну на сав глас у препуној и тихој сали: „Почело бомбардовање!“ Настаде стампедо. Зачеписмо сви преко врата. Момак ме вуче за руку кроз масу. Излазимо из Дома Синдиката, а у граду као да се ништа не догађа. Све је тихо, нема панике, нема полиције, људи по улицама. Нема чак ни сирена. Ама, као да се баш ништа не догађа! Све време мотам по глави: „Ма, јок! Какво је ово бомбардовање без бомби?!“ Стижемо на Панчевачки мост. На тамном хоризонту угледах ватрене печурке из правца Панчева! Иду право на нас. Хватам себе да скидам јакну са рамена, изувам ципеле и хватам се за ручку за отварање врата. Размишљам: „Ако већ летимо у ваздух, можда и успем да се искобељам из кола. Лакше ћу пливати без ципела и јакне!“ Чујем га како ми говори да ме вози право у склониште, пошто су моји сигурно тамо. Довози ме до зграде, улази са мном унутра. Буквално ме је предао мами и тати и сјурио се да види како су његови. Изашла сам на терасу. Пуца поглед на цео град: од Бањице до Батајнице. Само је Дунав испред мене. Гледам и не верујем: печурке се дижу од Бањице. Као да иду ка нама. Чује се потмула грмљавина. Улазим у своју собу и угледам неотворен поклон намењен падобранцу… Обоје смо заборавили…
Аутор: Весна Јелић
Код куће сам. У Љубљани. Буби седи у соби и прати дневник, ја се „мувам“ по кући и једним ухом хватам вести, кад ми друго ухо заокупи неки чудан, а познат звук. Авиони! Много авиона прелеће град! Гледам у небо, јасно се виде, а још боље чују: БОМБАРДЕРИ. Хвата ме паника. Колико им треба до моје земље? Вичем, псујем их, пљујем, кукам, плачем од немоћи!
Одлучујем се да кренем сутрадан за Београд, Буби иде самном, моје је место са мојима, да будемо заједно. У Београду сам, сада се лакше осећам. Ту сам, па шта буде.И сестра је дошла.
Тешко је прећи из старог дела града до нас, до блокова, таксисти неће да возе преко мостова, сирена нас је затекла на сред пустог, старог железничког моста, али смо нас две ЗАЈЕДНО и не бојимо се толико.
Аутор: Вишеслава Николић
То што нам се догодило, не могу никоме опростити. Нити онима који су бомбардовали, нити онима који су дозволили бомбардовање. Здрав разум то не може да схвати. Морало се доћи до договора. Два сина на положају, брат такође. Снаје, унучићи мале бебе, братанице школарци, мајка и отац, стари. Братовљева радњица мора да ради да би смо имали шта да једемо. Ја на бициклу доносим сокове, пиво, киселу воду, да се исхранимо. Сирене, авиони, бомбе, ја на бициклу возим улицом. Што је јачи звук авиона, тутњава и прасак, то је јачи мој глас „Идите у …..материну сви!“. Мој отац, виталан старчић, полудео је и почео да прича о првом, другом рату, и тај стрес није могао да поднесе и тако брижан је напустио овај свет. Ја сам издржала, али још који дан и било би готово, пукла бих и ја.
Аутор: В. Јовановић
…Мој муж је на одслужењу војног рока на Топчидеру, али већ данима се не јавља са тог брда и не знам где је. Од тада, па наредних неколико месеци, пила сам лексилијум. Да не ширим панику. Мој кум, рационалнији део нашег двојца, припремио је опрему за ванредне ситуације. Она је обухватала: двоглед, карту Србије, два бокса јефтиних цигарета, две флаше воде и неколико паштета. Моје задужење је било да не прескачем дозе лека и не ширим дефетизам. Када се први пут огласила сирена, спремно смо кренули ка склоништу код Вуковог споменика. Ту смо најпре упознали брачни пар П. Госпођа П, упадљиво нашминкана, била је причљивији део пара. Надахнуто је говорила о својој балетској каријери. Господин П. је углавном завијао дуван у ризле, повремено изражавајући наду да ће нам Индија помоћи са својим нуклеарним наоружањем. Недалеко од нас, бакица у кућној хаљини забринуто је понављала да је заборавила да закључа врата свог стана. Када нам је један углађени господин пришао и у поверењу рекао да се највећи број ванземаљских база налази на Косову, и да је управо то разлог бомбардовања, одлучили смо да се са ранчићем вратимо у стан. Док је Бобан пристављао кафу, небо су запарале прве ракете. Истинитије него икад звучало је оно чувено – “Пролеће је, а ја живим у Србији.”
Аутор: Жељко М.Алексић, Нови Сад
Сутра 25 марта 1999 год. пуним 35. година. Помало збуњен брзином приспелог броја, наталожених доживљаја, осећам и неко пријатно узбуђење. Зреле године , нема шта. Правим лични инвентар. Развео се, завршио факс, умрли родитељи, сналазио се, поново оженио. Двоје деце, син из првог брака и ћерка из другог. Богатство. Да је мало више пара.
Седим тако и враћам се, вртим филмове. Вече пада, и спушта се неком оловном тежином, паралише мисли, хлади срце, умртвљује. Страшна детонација се зачула, прозори су се затресли и осетио се јак ваздушни удар..Као земљотрес.Скочио сам , дограбио ћерку и жену, готово легао преко њих у предсобљу, када се зачула друга јака детонација. Као у филму „Десант на Дрвар“, када вучјак скаче на нашег Тита и спасава га. Иронично и смешно и .. о чему човек размишља и на шта му личи. Почело је бомбардовање. Нови Сад је добио први .У одбрани Косова. Милосрдни анђео је почео да се спушта. Боже помози нам!
Аутор: Жика Окановић
23.03.1999. Ништа неочекивано – стигао је и тај телефонски позив да се јавим, по ратном распореду, на уговорено место. Нешто аутобусом, нешто пешке и аутостопом на палац, али за пола сата сам стигао на други крај града. У матичну јединицу. Униформа, шлем и ПАП-овка су ме чекали, као уосталом и цео мушки састав Војног института. Први „ратни“ задатак је био очистити оружје од вишегодишње наслаге конзерваторске масти. Ноћ је била предуга, сива и необјашњиво глупа.
24.03.1999. Нешто пре почетка ТВ дневника, стигао сам „са положаја“ у свој блок по „курирском“ задатку. Прве експлозије у околини Београда сам дочекао са комшијама и породицом у импровизованом кућном склоништу, које су видовити војни пензионери благовремено опремили за „недај боже“. Са транзистора грми глас Аврама Израела:
…“Грађани Београда, отровни талас дима из Липовачке шуме се помера ка Београду. Останите мирни, узмите влажне пешкире …Готово!“. За око сат времена, после првих експлозија, поздрављам се са свима и одлазим на своју ратну локацију, на којој сам остао до краја НАТО агресије…
Аутор: Ана Миловановић Београд
Не сећам се уопште каква је, пре подне, била проба луткарске представе због које сам дошла у Зајечар.У ствари, дошла сам да будем заједно са мојим родитељима . Тада то себи нисам хтела да признам, али била сам уплашена као мало дете, које говори себи у брадицу: „Неће чике то да ураде! Била сам добра.“ Поподне сам само могла да констатујем: „Боже, како је човек животиња!“ Као најобичније живинче, предосећала сам катастрофу.
Вечерали смо, породично. Као да гледам себе како приносим устима кашику супе, а Милошевић објављује: „ Данас су нашу земљу…“. Сећам се да је тата нешто бесно процедио кроз зубе, још увек са изразом неверице на лицу. „Бацили су ми бомбу у супу!“ За мене је тек тада, после готово деценије ратова у мојој некадашњој домовини, почео рат!
Аутор: Ненад Живковић, Обреновац
24. март за мене има најрадосније значење- 1984. године на тај дан родио ми се син првенац, мој Иван. Али, те 1999. године – претње. CNN, REUTERS, VoA, SKY NEWS и остале „белосветске“ медијске куће су нас бомбардовале вестима о наступајућем бомбардовању. У ваздуху се могао осетити мирис керозина.
Али, мом Ивану је рођендан, осми разред, одличан ђак…Те вечери пекао сам роштиљ за рођенданску вечеру. Дим од ћумура је био веома „љут“ па су ми очи све време биле пуне суза. У грудима камен, у стомаку грч, око грла челични оков који се стеже…Светска срамота – ево их, започели су свој „милосрдни анђеоски“ пир!
„Тата, је’л то почело бомбардовање?“
„Ма, јесте, него- поставите сто, роштиљ је готов!“
Аутор: Часлав Кузмановић, Нови Београд, борац Трећег ракетног дивизиона
Обукао сам се и обуо и узео основна документа. Рекао сам жени и деци да ураде исто. Мислио сам да та мала предност (бити обучен и обувен) можда може бити пресудна да се не сконча у запаљеној згради по којој шикља вода од разваљених инсталација – тражећи ципеле… Чекали смо. Не задуго. Зграда је почела да подрхтава. Да се тресе. Да ствари у стану злокобно подрхтавају. Једно од моје троје деце, ћерка стара осам година седела је на поду, шакама притискајучи уши и главу и вриштећи. Никада то нећу заборавити. Никада им то нећу заборавити.
С друге стране, од одласка нисам престајао да се интересујем за то какав је живот у Србији, а током ратова у бившој Југославији 90-тих година било ми је веома тешко да преживљавам све страхоте које су се тих година тамо дешавале. Осећао сам да би било лицемерно да из Њујорка критикујем политичке одлуке које су се тада доносиле или да критикујем тада актуелну власт у Србији, јер ја нисам живео и трпео терор којем су грађани Србије тада били изложени.
Али, „бели Шенген“ је за медије већи проблем него цепање Србије и уништавање основа нашег идентитета. Отуда је наша јавност дезоријентисана. Са једне стране долази до изражаја природна реакција нашег народа на неправду и понижење кроз које, по питању Косова, пролази Србија. Са друге стране, јавност се анестетизира бајкама о „европском путу“, „слободном путовању“ и „европским вредностима“. И не могу рећи да то анестетизирање нема успеха.
udicazasrce 