ПОЛИТИКА Сећања на први дан бомбардовања – 24.3.1999. NATO злочин над Србијом

На позив да са нама поделе успомене на 24. март 1999. одазвало се преко 150 читалаца “Политике” из целог света. Захваљујемо се свим читаоцима који су се одазвали нашем позиву и са нама поделили своје успомене и одломке из дневника које су водили током бомбардовања. Ово је наш избор најзанимљивијих текстова.

Аутор: Милан Ранковић
Тог дана сам радио на Батајничком аеродрому. Војска је добила узбуну још у подне па смо се изместили на резервни положај. Чекали смо да се нешто деси, а оно ништа и тако до 18 часова. Једина брига ми је била да ли ми је девојка (а сада супруга ) сигурно стигла кући у Трстеник. Тада кажемо нашем шефу: А`јмо ми шефе да идемо кући. Ако већ треба да гинемо да нас изгине што мање. Остаде њих неколицина а нас цивиле посла кући. Дођох негде око 19.30. Шта се дешава? Каже ћале: Још ништа. Дај да се окупам, ко зна када ћу после. Укључим ти ја фен да сушим косу, а спикер на РТС-у као да је рекао да је у Београду дата ваздушна опасност. Отворим ти прозор, слушам ништа. Ма још га нисам ни затворио кад тресну једна ракета негде у Бољевцима…Ау, сине, почело је. Погледам у правцу Батајнице, тамо само сева на све стране. Прву ноћ смо прегурали углавном у склоништу а већ сутра је све ишло својим током. А лепо се сећам ко дана данашњег, када сам радио као уговорац у Бановцима давне `95, када су први амерички авиони прешли нашу границу. Кажем дежурном ако их сада не оборимо једног дана ће они летети изнад Батаје. Није дуго прошло. А гледали су ме к`о теле у шарена врата…

Аутор: Биљана Миленовић, Република Ирска
Матија је био бебац стар 20 месеци, а Александра је била у мом стомаку.
Живели смо у Раковици, високо у солитеру, и некако сам баш тог дана имала осећај да ће нас бомбардовати. Толико су претили да је било питање сата када ће то урадити. То сам вече ставила Матију да спава у креветац обучен, у гардероби а не у пиџами, да буде спреман ако се нешто деси. Спаковала сам пасоше, нешто новца и пелене у торбицу и нервозно гледала тв.

Чуло се мјаукање на ходнику, јако и упорно. Покушали смо да мачку отерамо доле, али се она упорно опет пела горе, улична мачка коју нико никада пре тога није видео.

Сећам се телефона који је звонио, девера који нам каже да прати на „Скај-у“ вести и да су авиони из Италије полетели ка нама пре четрдесетак минута. Мој супруг се шали, не верује, а онда у току разговора чујемо звук бомбе која удара у Стражевицу. Са уснулим Матијом и торбицом трчимо низ степенице. Због Матије смо се сви правили да смо расположени скоро свих дана рата, па дете нема трауме.Александра се родила 6.јуна, и доживела последње бомбардовање Београда, ношење у подрум болнице. Ја на интезнивној, са иглама у венама, беба у подруму, супруг и син на Брду, родитељи у Панчеву, брат у Петрохемији…Већ више од осам година не живимо у Србији, али је волимо и учимо децу да је воле. За рат знају јер сам одавно морала да им објасним зашто су зграде у улици Кнеза Милоша у рушевинама. И знају зашто не волим да кад се играју, Матијини „Лего“ авиони бомбардују и убијају Александрине „Братз“-ике.

Аутор: Борис Лазић, књижевник и преводилац, Париз
Моја прича почиње у поноћ, у суботу навече. Девојка и ја смо се враћали на Петлово Брдо након гледања филма „Нож“. Стављао сам кључ у браву кад је зазвонио телефон, звао ме отац. Узбуђеним, унезвереним, повишеним тоном одмах је почео да ме заклиње да напустим Београд. Сутрадан ујутро ме опет назвао, док му нисам обећао да ћу спаковати ствари, истог јутра, и склонити се на село (у Републици Српској). До поднева сам се уистину и спаковао. Уствари, робу сам оставио на лицу места, а у путну торбу сложио тек набављени комплет Андрићевих сабраних дела.  Купио сам аутобуску карту у правцу Бања Луке, и у уторак смо девојка и ја били код њених, на селу. Сутрадан навече је почело бомбардовање. Више од три недеље смо, са њива, пратли летове НАТО авијације, у правцу Београда. Десетог дана по напуштању стана удар на Стражевицу је развалио наш дневни боравак.

Тада то још нисам знао (сазнаћу, од рођака). Паковао сам се, за Париз.
Водио Дневничке забелешке, десетак страница исувише патетичног текста. На пут сам носио само Андрићеве књиге. За 20 сати сам, аутобусом, допутовао од Крајине до Париза. Коферче је, међутим, било тако оптерећено, да су ми негде, док сам мењао правце, попуцали точкићи, те сам, до краја, два километра узбрдо, на Монтреју, то папирно олово морао да, смрвљен од путовања и бдења, носим на рукама. На крилу сам изнео Ћоркана, Швабицу, Асју, Вука, и Мустафу Маџара.
Из разваљене СФРЈ спасао једног, „свог“, Андрића. У Паризу, иза свега, остала је: та грижа савести, тај осећај кривице, што сам напустио своје. Живот у Београду је био мој избор, живот у Француској задат ми је по рођењу у њој, и то нису и не могу бити исте везе.

Аутор: Далиборка
Падају прве бомбе, пуцају стакла на прозорима, а ми укућани мислимо да је неко од наше војске направио грешку и не верујемо да ће на крају 20. века,'“војници“ 19 земаља света да нас бомбардују и то због некаквих „угрожених људских права“. Панично се трчи ка подрумима, струја нестаје, деца јече, неки радио-апарат на батерије коначно јавља да је бомбардовање почело. Неки говоре ,,па боље је бити у подруму “него бити у стану. А ја размишљам у себи па можда су у праву, шта ако се вратим у стан, могу да останем инвалид. Слажем се с комшијама и породицом, у подруму или ћемо презивети, или нас неће бити, наћи ће нас после свега затрпане. Агонија која је почела овако, и која још увек, само на другачији начин траје за Косметске Србе.

Аутор: Томка Шаламон, Смедерево
Злослутне најаве у медијима о могућој агресији на Србију и Црну Гору од стране НАТО алијансе у мојој породици су примане са неверицом, и страхом, јер је наш син завршавао служење војног рока баш тих мартовских дана у касарни војног аеродрома Голубовци у Подгорици. Увече тог 24. марта улазим у дневну собу и видим ћеркин усплахирен поглед и чујем њен пригушен и дрхтав глас: – Мама, почело је…
Сприкер у ванредним вестима објављује да су бачене прве бомбе на подгорички војни аеродром… Мој муж, ћерка и ја зуримо у екран, покушавајући од штурих вести да појмимо како је наш војник…..  Касније, кад нам се син жив и здрав вратио испричао нам је како је те вечери са мањом војном формацијом покушавао да се удаљи од аеродрома и складишта муниције, и како их је прва експлозија просто катапултирала преко железничке пруге до које су стигли.

Аутор: Дејан Радосављевић, Италија
Тада сам живео на северу Италије. Када су јавили да је почело бомбардовање почео сам безуспешно да зовем моје, и тек у 4 ујутро јавила ми се сестра да каже да су сви добро. Добро?!?
Нисам искусио директан страх од бомбардовања, али сам искусио сурову усамљеност човека окруженог људима којима је напад на Србију тек вест на тв дневнику и скоро ништа више…. Згађеност од њиховог злочина ни после 10 година не јењава.

Аутор: Весна Цакељић, професор ФОН-а, Београд 
Нисам веровала да је то могуће. Стога сам предвече 24. марта отишла на посао; имала сам часове од 18:15. На улазу факултета срела сам колегу који ми је саветовао да се вратим кући. У учионици је ипак било четворо студената. Радили смо као и обично. Око 19:30 сам им рекла да крену кући мало раније „да их не ухвати бомбардовање“. Смејали смо се, наравно. На пустој трамвајској станици ушла сам у полупразну „десетку“. Испред мене је седела нека девојка и читала новине. После станице на Славији, трамвај је скренуо ка Београдској. У том тренутку се први пут огласила урлајућа сирена. Трамвај је стао. Напољу су људи избезумљено трчали. Девојка је и даље читала раширене новине без икакве видљиве реакције. Мени је срце сишло у пете. У трамвају тајац. На концу је неки човек викнуо: „Мајсторе, вози даље!“ Тако сам стигла кући и једва откључала врата. После сам кроз прозор гледала пламено и бело обзорје.

Аутор: Миодраг Бјелић, Њјујорк
Њујорк, 24/25. март ..Око 21.00 рачунам сад је код нас 3 ујутро…Не знам зашто , али узех такси и одох до цркве …Лепа , стара грађевина у центру Менхетна ..Закуцах на свештеникова врата ..Неколико људи уз свештеника седи и – ћути . Рекох да хоћу да упалим свеће, одједном ми то беше најважније . Немам мира , знам да многи телефонирају. Линије раде али људски разум – не… .

Аутор: Душан Петковић, Медводе, Словенија 
Ја нисам од оних који је доживео бомбардовање у Србији. Ја сам га доживео изван Србије. Моја кућа се налази у предграђу Љубљане где се у непосредној близини налазе и две резиденције страних амбасадора. Изнад мене је била нека маршута који су користили авиони НАТО.
Авиони су 24.3. летели целе ноћи парали звездано небо звуком својих мотора .
Ноћ је, два сата после поноћи. Нигде живе душе. Идем у шетњу јер не могу да спавам. Испред себе на 100 метара видим наоружаног полицајца испред резиденције амбасадора. Мислим се да би могао и да припуца на мене, више од страха него из потребе. Накашљао сам се, и сасвим полако приближио полицајцу. Поздравио сам га и понудио једном од чоколадних бомбона пуњених кафом које сам имао код себе. Са неверицом је прихватио. Осетио сам да је и њему пријатно да са неким поразговара. Приметио сам да говори словеначки са неким чудним акцентом. Питао сам га одакле је и испоставило се да није Словенац него да су му родитељи из Републике Српске а он рођен у Словенији. Као много старији дозволио сам себи мало више слободе и рекао »дете моје и ја и ти и онај горе што лети и носи смрт твом и мом народу смо велики бедници, да све ово доживљавамо. Шта ли смо згрешили Богу да нам се ово догађа. Оде нам Косово.» Одговорио ми је » И над њима има неког који ће их казнити за овај злочин«

Аутор: Душко Малешевић, Градишка, БиХ
Имао сам 14 година. Те вечери сам паковао кимоно за тренинг. ТВ је био упаљен и водитељ босанске телевизије, сав срећан, је изјавио да су авиони кренули према Југославији. Отишао сам у кухињу да то саопштим мами и да кажем да крећем на тренинг. Прала је судове и тихим гласом казала: ,,чувај се“. Трудила се да не приметим да је плакала.
Сјетио сам се дједове приче о 6. априлу 1941.и помислио на сву родбину и пријатеље који тамо живе. Од тада су Американци за мене као и за мога дједа -,,швабе“

Аутор: Игор Зечевић, Канада
У то вријеме сам радио у Приштини. Ћеркица Софија је имала 24 дана када је почело. Мени је било свеједно, нека почне, док бомбардују трпећемо ако дођу рокаћемо се. Момир у дневнику, почиње да нестаје струја, мркуша прст пред оком не видиш. Пали свеће да се дијете не препадне. Расте страх.
Видио сам очи Веслија Кларка, тај стати неће док нас у земљу не ућера. Прође поноћ а светло као у подне, зграда се тресе, прозори на граници пуцања, изгледа рокају касарну. Сутра видим рокали и пошту, један „томахавк“ колатерално погријешио, читаву улицу ућеро у земљу. Од седам спратова зграде полиције остало приземље и седам плоча насложених једна на другу. Одведох жену и дијете на Брезовицу па се вратих у Приштину.

У кафани која је била канцеларија свим службама које су тада радиле је живо, смијех, пиво, вино и свијеће донесене из цркве, других нема. Ако улети „томахавк“ биће да свијеће џабе не горе. Вадимо пиштоље скачемо по улици пуцамо у авионе који су на десет хиљада метара. Рокају све се тресе, прође поноћ неђе око пола три ујутру, ми отекли од вина кад одједном светло јаче него у подне. Шта је сад? Трк напоље. А на небу велика лопта и три четири мање. Сијају, пола Косова видиш као у подне. Експеримент, помислих… ми му дођемо као логораши Менгелеу у Аушвицу. Временом постасмо имуни на авионску буку, бомбе,потресе и мрак. Само да не зафали вина и великих црквених свијећа. Прође, не поновило се. У таквом лудилу уз вино и свијеће човек пресече па размишља, ајде, дођите, ко вам….

Аутор: Невена Деспотовић, Гружа 
Крагујевац, економска школа, шести час. Цео тај дан се шушкало и нагађало о некаквом НАТО бомбардовању. У граду људи у журби и страху купују као да се спрема смак света. Другарица и ја једва улазимо у аутобус пошто живимо 24 км.од Крагујевца (у Гружи) а то нам је последњи превоз у том правцу. У аутобусу буквално седимо једни другима на глави. За разлику од осталих дана када од буке не чујем ни сопствене мисли, овај пут ми је некако сметала та тишина. Налазим се на пола пута од куће, прва бомба је већ пала на Крагујевац. Улазимо у насеље, нема струје, стижем до куће и видим мајку како стоји на капији видно уплашена. Дочекује ме речима: „Ајде, немој да се плашиш“. Од те њене реченице ми се следила крв. Схватила сам да нам се то стварно дешава.

Аутор: Јелена Јовановић, Београд
Ишли смо у град да купимо патике, деца и ја. Леп, обичан дан. Сви причају о бомбардовању, али ја сам оптимиста и уопште не верујем. Купили смо патике и свратили у Мекдоналдс да се почастимо. А онда полако низ улицу Краља Милана ка Лондону. Мало је света на улици и чудно, све златаре су затворене, испражњени излози. Нека тишина се спустила на град. Стигли смо кући. И онда сирене. Неверица, страх, блага паника…Више никада нисам ушла у Мекдоналдс.

Аутор: Јана Трифунов
Дан пред бомбардовање враћали смо се из Мађарске, преко њива поред пута у повратку видели смо развучене маскирне мреже и језа, коју сам тада осетила, постала је тужан весник долазеће катаклизме. Рат је напокон стигао и на наша врата. Нисам желела ни онај из почетка деведесетих, али ко мене пита. То вече сам стегнутог срца посматрала своју децу, чију је судбину шака овлашћених лудака ставила на коцку. Страховала сам, да ће сутра у време, „омиљене“ сапунице Есмералда, потећи сузе, које неће имати везе са духовитим коментарима мога мужа. Тек што су на ХРТ-у радосно испратили прве авионе из Авијана, следила сам се од убитачног звука и јаке светлости…Таман, када је Есмералда у серији прогледала, нас је прекрио мрак….
Аутор: М. Којић, Дервента
Живео сам у Франкфурту. Када се показало да је агресија извјесна и да ће потрајати док се Србија «не баци на кољена», ријешио сам да и непосредно подијелим патњу са рођацима и пријатељима. Упркос женином запомагању отишао сам на неколико дана у Србију. У Новом Саду имам брата а у Београду друга из дјетињства, врсног радио-аматера. Становао је у једном од највиших небодера. И након језивог завијања сирена када су сви станари у савршеном реду силазили у склониште, нас двојица смо остајали горе и посматрали инферно. Пријатељ је подешавао фреквенције на својим апаратима па смо пратили сурову драму која се одвијала на небу изнад Србије.

Доцније смо и ми силазили у склониште међу остали свијет. Пажљиво сам посматрао људе око себе. Били су достојни сваког поштовања и искрено сам им се дивио. Каква дисциплина, каква сталоженост, каква солидарност! Ко то није видио тај не схвата зашто је Србијица бивала примјер «како мала земља може бити велика држава». Њени грађани су непредвидиви, најбољи су када је најтеже. А то није мала врлина.

Послије неколико дана вратио сам се у Франкфурт са „сувенирима“ – гелерима које сам понио са разорених руина и стратишта. Дуго сам их посматрао са пријатељима, уз коментаре и размишљања гдје ли су ове убице справљене, да ли можда у челичанама Рура? Па тамо ради и толико наших људи. Да ли је судбина толико окрутна да је одредила Србима да, хиљадама километара далеко од своје земље несвјесно учествују у њеном рушењу?

Аутор: Матеја Бељан
Ишао сам у шести разред основне школе. Дошао је друг и говорио како ће да сравне Београд. Желео сам да побегнем из Батајнице. Међутим, остали смо код куће и чекали. Сви су говорили о томе, а нико није знао како изгледа. Уредили смо шупу и неки јадан подрум. Увече, само што смо се обули и спремили, на Студију Б су јавили да је почело и после само неколико тренутака пала је прва бомба на аеродром Батајница….
Аутор: Миодраг Николић 
Имао сам 17 година. Кад је пала прва бомба на Клису, у Новом Саду, од детонације су се отворила врата. Сећам се да смо те прве ноћи ишли у склониште…. касније смо се навикли и на сирене и на замрачење…. окуражили се…какво склониште…. ј**еш НАТО кукавице што те гађају са 10.000м. У склониште више никад нисам ишао. Имао сам среће, кад се само сетим Алексинца, Ниша, Варварина, Грделице….. То је могао и да буде центар Новог Сада где живим….
Било, не поновило се, ником и никад.

Аутор: Наташа Пушкић, професор, Косовска Митровица
Боже, како је то био леп и сунчан дан. Ништа није наговештавало страхоту која нас чека. Била сам у школи на часовима. Пуна школа деце као да је обичан дан. Звечан обасјан сунцем. Само одједном јавише да идемо својим кућама, па, кад се видимо. Колоне људи од Звечана до Косовске Митровице. Излази народ из „Трепче“ као мрави. Тада сам имала само кћерку Милицу, имала је, непуне две године, Чека ме дете унезвереног погледа, одједном, зачуше се сирене, у срцу ми завлада страховита паника. Јел то,то? Шта да радим, где да идем, куда дете да склоним.? И онда се окренем и видим је насмејану како пружа ручице ка мени. Чучнем, загрлим је, стегнем уз себе и чекам. Бог је велики, ако је суђено, суђено је. Тако смо нас две, загрљене на сред огромног ходника наше породичне куће, чекале да прође….Појавише се други чланови моје породице па ми би лакше. Десет година је прошло. Тада сам имала 28 година и једно дете. Сада имам 38 и троје деце. Осећај тежине у срцу се није изгубио, али нада јесте.
Аутор: Наташа, студент
Сасвим обичан и сунчан дан. Ја имам десет година и после школе идем да се играм ’’између две ватре’’ са друговима. Један Никола је измишљао временску прогнозу и рекао је да ће падати метална киша. Сви смо се томе смејали.
Око осам увече сви гледају мексичку серију на „Пинку“. Таман кад је Хосе Армандо пао са коња и ударио главом о камен, почињу сирене. Почела сам да повраћам од страха. Све што ме је у том тренутку занимало је, хоће ли Хосе Армандо спречити Есмералдино венчање….
Аутор: Војислав Трифуновић
Ноћ. Дежуран сам на команди топлане у Обилићу. Топлана не ради, досадно.
У неко доба стиже и дежурни електричар, Шаља. Тек што смо размјенили пар рјечи чуло се, добро се чуло. Погледасмо се, отворисмо неки мали прашњави прозор и опет се чуло. Шаља само цокће ццццццц, кажем му да затвори прозор. Сјећам се рата у Хрватској а таман сам био колико-толико заборавио….

Аутор: Анђелка Нинковић, Нови Сад 
Дочекала сам крај друге смене. Неколико виших разреда имало је шести час. Неуобичајено мирно деца излазе из школе. Колегиница психолог и ја идемо један део пута заједно. Она говори како јој Нови Сад никад није био леп као тог дана. Слажем се. И мени. Код куће ме дочекује вечера на столу. Муж и син ме чекају да вечерамо заједно. Одједном две детонације у северном делу града. Истрчавамо на терасу. Стуб дима из правца Детелинаре.
Укључујем радио-станицу. Радио-аматери јављају о детонацијама: Београд, Батајница, Фрушка гора, Ниш, Косово. Уплашена сам, гневна, тужна. Из ормана вадим кутију са прибором за вез коју десет година нисам отварала. Седам поред станице и почињем да везем. Моје колеге аматери прате сваки налет и јављају: два из правца Тузле, више њих са севера…Почињем свој вез: за сваку детонацију по Србији – један цвет, или лептир. Хоћу да урадим нешто лепо. Вечера на столу остала је нетакнута.

Аутор: Милан Миљушевић
Почетак бомбардовања ме је дочекао у соби, покрај кревета са тешко болесним оцем. Експлозије сам чуо и мислим да је било око пола 9 увече. Испратио сам патронажну сестру и оцу покушао да укратко кажем да је почело. Његов одговор је био кратак: То Американци тестирају Русе. Нисам улазио у расправу, нисам имао ни снаге ни воље за то. Како да објасним оцу који умире од рака и који није где би требало да буде – у болници, јер су се болнице припремале за рањенике. Како да њему који је носилац сребрне звезде трећег реда и неколико плакета града Београда јер је као партизан ослобађао главни град и земљу сад објашњавам да нас заједнички бомбардују бивши савезници и окупатори….

И како да му објасним да не могу да га оставим и одем у склониште јер он непокретан. Ништа од свега тога ми није тешко падало као тренуци када би „милосрдни анђео“ напао постројења ЕПС-а па би ми остали без струје. Пумпе за воду не би радиле и ја не би могао да окупам ни њега ни да му оперем ствари. Умро је усред бомбардовања и једва сам намолио свештеника да га у цркви на кратко опоје јер је попа журио на сахране неким погинулим младићима. Помишљао сам у доколици повремено и на оне несрећнике у Сарајеву, и њима је било ужасно много дуже, али нисам могао да нађем оправдање зашто је мој отац морао да испашта за туђе злочине. Мислио сам и на Слобу, ког сам тих дана ужасно мрзео и на то како он неће остати ни без струје ни воде ни једног тренутка (и није).

Чак је и победио (бар нам је тако рекао). Мислио сам на сопствени народ који је од првог дана славио на улицама као да почиње новогодишња мегажурка. Славио је још и више после проглашења победе. Мислио сам и на тај НАТО и дан данас мислим на њега и кад се свега сетим најтеже од свега ми пада што му не могу учинити ништа од онога што бих хтео. Научио сам лекцију: Немоћ је ипак најстрашније осећање.
Аутор: Г.П. Београд
Само што сам се, касно се вративши с посла, раскомотила испред телевизора, наста бука на степеништу у новобеоградској осмоспратници с лифтом. Провирих. Људи с децом и ранцима. Па куда ћете? У склониште. Бомбардовање! Обукох се и хајде за последњима, с цигаретама и упаљачем у руци .
Сви узбуђени, и старо и младо, а расположење ведро. Деца, као да су села у воз, одмах траже да једу. И сок. Уживају у авантури. „Сместивши нејач“, изашли смо напоље да пушимо. Пропушили су и они који никад нису пушили и они који су оставили дуван.
И поче да грува. Светлело се небо над Београдом. Покушавали смо да одгонетнемо где је треснуло. Разменили смо све вицеве које смо знали. Попушили све цигарете. Само су деца заспала. Дочекали смо дан и разишли се кућама. Зграда као село, 250 домаћинстава. Коначно сам упознала комшије.
Најгора – сирена. После су је мало утишали….А после смо сви полепили прозоре тракама и … више нико никад није сишао у „склониште“.

Аутор: Љиљана Краварушић, Београд
Тог 24. марта имали смо, већ претходно купљене карте за позоришну представу КОНТЕЈНЕР СА ПЕТ ЗВЕЗДИЦА У ЗВЕЗДАРА ТЕАТРУ. Представа је каснила а ишчекивање у муклој тишини није слутило на добро На бини се у полумраку појавила мало необична фигура са великом белом крагном око врата. И чујемо глас Бранислава Лечића: “Молимо вас да без гужве и панике напустите салу јер је бомбардовање почело“. У те речи нисмо поверовали. И даље седимо на својим местима и зуримо према полумрачној бини. Нико не напушта салу. Чуујемо: „Или сам ја лош глумац, или сте ви врло храбар народ“ . Изашли смо тек после још једног упозорења ЈА ЋУ САДА ПОЛАКО ДА КРЕНЕМ КА ИЗЛАЗУ, А ВИ МЕ МОЛИМ ВАС БЕЗ ПАНИКЕ СЛЕДИТЕ,
Са истим картама које смо сачували у знак сећања на почетак бомбардовања одгледали смо представу 9. 11.1999. године.

Аутор: Драган Колак из Титела
Био сам срећан што ми је старија ћерка 24. марта успела да побегне кући из Новога Сада где је била на школовању. У ишчекивању „милосрдног анђела“, у страху, у неизвесности која убија, помислио сам да би било паметно да припремим храну за оно мало живине и троје прасади што сам имао. За сваки случај. Јер, неће бити струје (ако погоде електроцентрале) и ко зна чега све још. Али, био је то и некакав бег. Укућанима не говорим. Окрунио сам нешто кукуруза и сипао у сандук да се самеље. Док је машина радила изашао сам у 20.05 сати у двориште и посматрао јужно небо. Убрзо се зачуо прасак, а потом се појавио и ватрени прстен. Изгледало је као да је десетак упаљених олимпијских бакљи падало с неба изнад моста на Тиси према суседном селу Книћанин. Почело је! – викнуо сам….

Аутор: Славољуб Васојевић, Краљево
…Дође комшиница и наговори нас да одемо у склониште. Имамо велики проблем са псом. Неко је донео неправедну и нехуману одлуку да пси не могу у склониште. Ми не можемо да оставимо нашег кокера, хоћемо због њега да изгинемо. Сакрисмо га испод јакне и некако прошверцовасмо. Могло је да се спава солидно, али је ћерка целу ноћ водила борбу са псом. У неко доба ноћи видим је како јури за нашим кућним љубимцем по слабо осветљеном склоништу. Она је за тренутак заспала, а он јој исклизнуо из ама…У касне сате се појави на вратима нашег одељка нека жена, пас рукну изненада и сувише гласно, жена врисну и побеже; више се уплашила него да је бомба пала. Ујутру се нико није радовао толико повратку у стан као наш пас..

Аутор: Др Мирослав Тодоровић, Београд
Збуњени и узнемирени због нечега што је висило у ваздуху, окупили смо се у кафани Врњачка Бања у Синђелићевој улици. Сакупили смо се спонтано иако је била среда, само да будемо заједно и да делимо стрепњу која нас је обузимала. Кажем иако је била среда, јер наш дан састанка био је четвртак. Целе зиме смо се ми другари-риболовци окупљали да уз причу, хвалисање, пиће и роштиљ, презимимо. Чекали смо пролеће да кренемо у чамце и риболов. Били смо шаролика, али компактна група загрижених љубитеља вода: новинари, фотографи, глумци, пензионери, лекари, уредници, полицајци, трговци… Драган, Кум, Доктор,. Жика, Бићко, Шљука, … све нас је окупљала иста страст за дружењем. Лети смо уз роштиљ и пиће седели испред продавнице „Риболовац“, нашег пријатеља Жике. Једва смо чекали сваки четвртак…. Клуб риболоваца Звездаре још увек постоји али више никада неће бити безбрижних четвртака. И ми више никада нећемо бити весела дружина. Остале су само успомене.

Аутор: Татјана Јазић-Савин, Нови Сад
…Нисам паничила, рационално сам напунила резервоар аутомобила бензином и за сав преостали новац купила намирнице. Све време сам пратила ТВ, надајући се да ћу нешто конкретно сазнати…20.10 сати, чујем необицне звуке, истрчавам на терасу и видим комшије који узбуђено трче уз повике БОМБАРДОВАЊЕ! Звони телефон, ћерка се јавља „мама, шта ћемо, па ја имам бебу од четири месеца“? Покушавам да је смирим, кажем да одмах сиђу у подрум. Јавља се син, бомба је пала на касарну у непосредној близини и мали унук од 2,5. године се упишкио од страха. У кратком разговору кажем да одмах иду код сестре у подрум. Кућа се налази у близини Матице српске и између две цркве и Катедрале. Ако тамо буду бацали бомбе, тада нам је свима КРАЈ….

Аутор: Сарита Косановић
Данас је мом брату 28. рођендан! Данас је и мом дечку и мени друга годишњица забављања. Било би стварно глупо да нас бомбардују.
Решим да се понашам као да се ништа не дешава. Договорим се са дечком да идемо да гледамо „Нож“ у Дому Синдиката увече и после негде на пиће. Све је регуларно. Чак и учим тог дана (студирала сам у то време). Ипак, мало – мало, па ослушнем радио. Они стално исто причају. Не слути на добро.

Дошао је по мене. Уђосмо у салу. Таман смо се удубили у радњу филма кад њему вибрира мобилни. Не чујем ко је са друге стране. Само он одједном викну на сав глас у препуној и тихој сали: „Почело бомбардовање!“ Настаде стампедо. Зачеписмо сви преко врата. Момак ме вуче за руку кроз масу. Излазимо из Дома Синдиката, а у граду као да се ништа не догађа. Све је тихо, нема панике, нема полиције, људи по улицама. Нема чак ни сирена. Ама, као да се баш ништа не догађа! Све време мотам по глави: „Ма, јок! Какво је ово бомбардовање без бомби?!“ Стижемо на Панчевачки мост. На тамном хоризонту угледах ватрене печурке из правца Панчева! Иду право на нас. Хватам себе да скидам јакну са рамена, изувам ципеле и хватам се за ручку за отварање врата. Размишљам: „Ако већ летимо у ваздух, можда и успем да се искобељам из кола. Лакше ћу пливати без ципела и јакне!“ Чујем га како ми говори да ме вози право у склониште, пошто су моји сигурно тамо. Довози ме до зграде, улази са мном унутра. Буквално ме је предао мами и тати и сјурио се да види како су његови. Изашла сам на терасу. Пуца поглед на цео град: од Бањице до Батајнице. Само је Дунав испред мене. Гледам и не верујем: печурке се дижу од Бањице. Као да иду ка нама. Чује се потмула грмљавина. Улазим у своју собу и угледам неотворен поклон намењен падобранцу… Обоје смо заборавили…

Аутор: Весна Јелић
Код куће сам. У Љубљани. Буби седи у соби и прати дневник, ја се „мувам“ по кући и једним ухом хватам вести, кад ми друго ухо заокупи неки чудан, а познат звук. Авиони! Много авиона прелеће град! Гледам у небо, јасно се виде, а још боље чују: БОМБАРДЕРИ. Хвата ме паника. Колико им треба до моје земље? Вичем, псујем их, пљујем, кукам, плачем од немоћи!
Одлучујем се да кренем сутрадан за Београд, Буби иде самном, моје је место са мојима, да будемо заједно. У Београду сам, сада се лакше осећам. Ту сам, па шта буде.И сестра је дошла.
Тешко је прећи из старог дела града до нас, до блокова, таксисти неће да возе преко мостова, сирена нас је затекла на сред пустог, старог железничког моста, али смо нас две ЗАЈЕДНО и не бојимо се толико.

Аутор: Вишеслава Николић
То што нам се догодило, не могу никоме опростити. Нити онима који су бомбардовали, нити онима који су дозволили бомбардовање. Здрав разум то не може да схвати. Морало се доћи до договора. Два сина на положају, брат такође. Снаје, унучићи мале бебе, братанице школарци, мајка и отац, стари. Братовљева радњица мора да ради да би смо имали шта да једемо. Ја на бициклу доносим сокове, пиво, киселу воду, да се исхранимо. Сирене, авиони, бомбе, ја на бициклу возим улицом. Што је јачи звук авиона, тутњава и прасак, то је јачи мој глас „Идите у …..материну сви!“. Мој отац, виталан старчић, полудео је и почео да прича о првом, другом рату, и тај стрес није могао да поднесе и тако брижан је напустио овај свет. Ја сам издржала, али још који дан и било би готово, пукла бих и ја.

Аутор: В. Јовановић
…Мој муж је на одслужењу војног рока на Топчидеру, али већ данима се не јавља са тог брда и не знам где је. Од тада, па наредних неколико месеци, пила сам лексилијум. Да не ширим панику. Мој кум, рационалнији део нашег двојца, припремио је опрему за ванредне ситуације. Она је обухватала: двоглед, карту Србије, два бокса јефтиних цигарета, две флаше воде и неколико паштета. Моје задужење је било да не прескачем дозе лека и не ширим дефетизам. Када се први пут огласила сирена, спремно смо кренули ка склоништу код Вуковог споменика. Ту смо најпре упознали брачни пар П. Госпођа П, упадљиво нашминкана, била је причљивији део пара. Надахнуто је говорила о својој балетској каријери. Господин П. је углавном завијао дуван у ризле, повремено изражавајући наду да ће нам Индија помоћи са својим нуклеарним наоружањем. Недалеко од нас, бакица у кућној хаљини забринуто је понављала да је заборавила да закључа врата свог стана. Када нам је један углађени господин пришао и у поверењу рекао да се највећи број ванземаљских база налази на Косову, и да је управо то разлог бомбардовања, одлучили смо да се са ранчићем вратимо у стан. Док је Бобан пристављао кафу, небо су запарале прве ракете. Истинитије него икад звучало је оно чувено – “Пролеће је, а ја живим у Србији.”

Аутор: Жељко М.Алексић, Нови Сад
Сутра 25 марта 1999 год. пуним 35. година. Помало збуњен брзином приспелог броја, наталожених доживљаја, осећам и неко пријатно узбуђење. Зреле године , нема шта. Правим лични инвентар. Развео се, завршио факс, умрли родитељи, сналазио се, поново оженио. Двоје деце, син из првог брака и ћерка из другог. Богатство. Да је мало више пара.
Седим тако и враћам се, вртим филмове. Вече пада, и спушта се неком оловном тежином, паралише мисли, хлади срце, умртвљује. Страшна детонација се зачула, прозори су се затресли и осетио се јак ваздушни удар..Као земљотрес.Скочио сам , дограбио ћерку и жену, готово легао преко њих у предсобљу, када се зачула друга јака детонација. Као у филму „Десант на Дрвар“, када вучјак скаче на нашег Тита и спасава га. Иронично и смешно и .. о чему човек размишља и на шта му личи. Почело је бомбардовање. Нови Сад је добио први .У одбрани Косова. Милосрдни анђео је почео да се спушта. Боже помози нам!
Аутор: Жика Окановић
23.03.1999. Ништа неочекивано – стигао је и тај телефонски позив да се јавим, по ратном распореду, на уговорено место. Нешто аутобусом, нешто пешке и аутостопом на палац, али за пола сата сам стигао на други крај града. У матичну јединицу. Униформа, шлем и ПАП-овка су ме чекали, као уосталом и цео мушки састав Војног института. Први „ратни“ задатак је био очистити оружје од вишегодишње наслаге конзерваторске масти. Ноћ је била предуга, сива и необјашњиво глупа.

24.03.1999. Нешто пре почетка ТВ дневника, стигао сам „са положаја“ у свој блок по „курирском“ задатку. Прве експлозије у околини Београда сам дочекао са комшијама и породицом у импровизованом кућном склоништу, које су видовити војни пензионери благовремено опремили за „недај боже“. Са транзистора грми глас Аврама Израела:
…“Грађани Београда, отровни талас дима из Липовачке шуме се помера ка Београду. Останите мирни, узмите влажне пешкире …Готово!“. За око сат времена, после првих експлозија, поздрављам се са свима и одлазим на своју ратну локацију, на којој сам остао до краја НАТО агресије…
Аутор: Ана Миловановић Београд
Не сећам се уопште каква је, пре подне, била проба луткарске представе због које сам дошла у Зајечар.У ствари, дошла сам да будем заједно са мојим родитељима . Тада то себи нисам хтела да признам, али била сам уплашена као мало дете, које говори себи у брадицу: „Неће чике то да ураде! Била сам добра.“ Поподне сам само могла да констатујем: „Боже, како је човек животиња!“ Као најобичније живинче, предосећала сам катастрофу.
Вечерали смо, породично. Као да гледам себе како приносим устима кашику супе, а Милошевић објављује: „ Данас су нашу земљу…“. Сећам се да је тата нешто бесно процедио кроз зубе, још увек са изразом неверице на лицу. „Бацили су ми бомбу у супу!“ За мене је тек тада, после готово деценије ратова у мојој некадашњој домовини, почео рат!

Аутор: Ненад Живковић, Обреновац
24. март за мене има најрадосније значење- 1984. године на тај дан родио ми се син првенац, мој Иван. Али, те 1999. године – претње. CNN, REUTERS, VoA, SKY NEWS и остале „белосветске“ медијске куће су нас бомбардовале вестима о наступајућем бомбардовању. У ваздуху се могао осетити мирис керозина.
Али, мом Ивану је рођендан, осми разред, одличан ђак…Те вечери пекао сам роштиљ за рођенданску вечеру. Дим од ћумура је био веома „љут“ па су ми очи све време биле пуне суза. У грудима камен, у стомаку грч, око грла челични оков који се стеже…Светска срамота – ево их, започели су свој „милосрдни анђеоски“ пир!
„Тата, је’л то почело бомбардовање?“
„Ма, јесте, него- поставите сто, роштиљ је готов!“

Аутор: Часлав Кузмановић, Нови Београд, борац Трећег ракетног дивизиона 
Обукао сам се и обуо и узео основна документа. Рекао сам жени и деци да ураде исто. Мислио сам да та мала предност (бити обучен и обувен) можда може бити пресудна да се не сконча у запаљеној згради по којој шикља вода од разваљених инсталација – тражећи ципеле… Чекали смо. Не задуго. Зграда је почела да подрхтава. Да се тресе. Да ствари у стану злокобно подрхтавају. Једно од моје троје деце, ћерка стара осам година седела је на поду, шакама притискајучи уши и главу и вриштећи. Никада то нећу заборавити. Никада им то нећу заборавити.

5

 

Aleksandar Lalicki Posavecпре 9 година
procitah tekst moje prijateljice ane milovanovic o prvom danu bombardovanja. mene je taj dan zatekao u meksiku, daleko od beograda i srbije. pozvah telefonom majku slavicu, koja na zalost vise nije s nama, a kad se javila, cuh sirene, eksplozije, i buku aviona iznad mog rodnog grada…onda smo zajedno plakali, moja majka i ja, i psovali NATO, Amere i one zbog kojih se sve to i dogodilo. dugo nism mogao da zaspim, a kad sam se probudio, videh da su se u mojoj kosi pojavili beli pramenovi…posle smo mi, nemnogi srbi u maksiku isli pred amerciku ambasadu i nosili bedzeve sa metom na kojoj je pisalo „target“, mislim da niko od nas nije razmisljao prodajnom lancu istog imena, u tada, mrskoj nam americi, i da se nas protest mogao citati kao promocionalna kampaña. nekoliko godina posle, video sam sta su rakete uradile nekim zgradama u nemanjinoj ulici, i opet sam osetio nemoc. moj prijatelj eduardo galeano je napisao kratku pricu o kraju bombardovanja, ali to je tema nekog drugog pisanja.
Djordje Ostojicпре 9 година
Дан као такав сваком нормалном човјеку и патриоти мора остати урезан у сјећању,као још један од дана када је цивилизација окренула леђа разуму и правди,ударивши по леђима српскога народа.Прво што сам помислио тога дана,док сам гледао разне силне извјештаче и новинаре са разних телевизија,било је па зар опет ми,зар опет по нама,ста смо то опет скривили свијету да нас на тај начин кажњава.Пошто сам у то вријеме још увијек био средњошколац,недовољно упућен у неке ствари,питао сам се какав је то мој народ,кад га тај „цивилизовани и напредни запад“о коме сам константно слушао,кажњава на тако бруталан и свиреп начин.Нисам могао вјеровати да смо ми опет криви за нешто,да смо опет прекршили све кодексе цивилизованог понашања и међународнога права.Поглед на браћу преко Дрине и њихову тренутну патњу,одмах ме је вратио неколико година уназад,када сам заједно са својим народом са ове стране Дрине,проживљавао сличне голготе,и одмах у том тренутку помислих:па зар опет ми,зар није било довољно?Запитах се па зар Косово није вјековна српска постојбина,зар то није колијевка српског народа,земља Лазара,Милоша и осталих српских јунака?Не схватих у чему је проблем и ко су сад ти људи који отимају земљу моме народу!Године су са собом донијеле и нова сазнања и спознаје,па тако полако почех увиђати ко је тај запад и на чему он почива.Недавно проглашење независне државе Косово,био је у ствари само још један шамар српском народу и свим оним жртавама палим од руке западног агресора.Надлетањем првог авиона,прекршени су сви акти морала и етичности,са којим су се они толико хвалили,и показано је у ствари ко је прави агресор и злочинац обавијен у неком црноме плашту званом демократија.Како после ових 10 година заборавити на све то,и опет са тим истим „људима“ се руковати и нормално разговарати?Србија треба да иде напред ка бољем,али своју кожу не треба продати тим истим злочинцима који су тог дана изгубили образ и ударили на недужне. Ђорђе Остојић,Градишка БиХ-РС
Dragana Lazic,Melburnпре 9 година
Iako je proslo 10 godina sve deluje kao da je bilo juce. Tada sam bila u Melburnu-Australia i pratili smo ja i muz sve moguce vesti jer se svakim danom govorilo da ce Srbija biti bombardovana. Bilo nam je mnogo tesko zbog toga sto ce nasa zemlja biti bombardovana ali u Srbiji nam zivi cerka koja je bila u drugom stanju i imamo jos dve unuke.Posto smo na vestima videli da je samo pitanje momenta kada ce poceti bombardovanje pozvali smo cerku po ovom vremenu uvece a u Srbiji je bilo jutro, da joj kazemo da se bar skloni i sacuva i nju i decu posto nije htela da dodje ovde.Legli smo posto je vec bila duboka noc, medjutim moj se muz probudio rano ujutru i kaze da je sanjao da avioni bombarduju Srbiju i da moramo da ustanemo. Odmah smo upalili i televizor i radio i na vestima je bilo da je upravo pocelo bombardovanje Srbije. Posto je u SRbiji noc, nismo mogli da se smirimo i otisli smo i lutali do po podne i kad se vratimo pitali smo se kakve ce vesti da cujemo. Odmah smo nazvali cerku da vidimo kako je i vidimo da je u redu i ona i deca momentalno nam je laknulo ali briga nije jer ne znamo sta sve moze da bude dalje. Bili smo u stanju paralize, zbog propagande na televiziji jednostavno su nam suze tekle na oci kada prikazuju ciljeve koji su bombardovani. U nedelju su bile u Melburnu velike demonstracije ispred americkog konzulata, dolazi nas narod sa suzama u ocima i jednom i nevericom, tugom ali i velikim razocarenjem. U tim danima neznamo kome je bilo teze nama po svetu ili nasima pod bombama.Dok je trajalo bombardovanj svake nedelje smo demonstrirali, znali smo da nista ne moze da uradimo ali da pokazemo da postojimo i da smo ponosni na nas rodni zavicaj i Srbiju.
navrdeda пре 9 година
Moju Kursumliju su bombardovali svaki dan. Prve večeri smo bili medju prvima i imali najviše žrtava …13 poginulih. Kad su prve krstareće rakete pogodile kasarnu koja je na platou iznad grada sve se zatreslo ali to je u meni stvorilo drugi strah. Moja sestra još uvek nije došla iz Beograda gde je studirala, tada sam sve svoje misli okrenuo njoj…ne znam gde je, da li je krenula …u to vreme od prilike ima zadnji bus za Kuršumliju. Pokušavam da smirim majku i odlazim da zatvaram vodu, gasim struju , otvaram prozore…a onda…nije prošlo ni celih deset minuta…tada su naleteli avioni. To je bilo nešto što nisam ni pretpostavio da mogu da doživim i tada mi se sve činilo kao da sanjam i želeo sam samo da se probudim što pre. Kada su naleteli avioni imao sam utisak da dodiruju krovove kuća od bombi je svetlelo kao da je dan a zemlja se tresla kao da je pogodio najstrašniji zemljotres. Sklonio sam se sa majkom u podrum. Čujem kako komšije trče ulicom (čini mi se da nije bilo uličnog osvetljenja) i pokušavaju da se okupe u nekom od podruma..pridružujemo im se ja i majka. Onda je sve utihnulo, ne mogu da izdržim izlazim van i vidim oca koji je došao iz sela i nije osetio taj prvi talas , ostavio auto nasred ulice i gleda kako gori kasarna, pribran je , valjda zbog iskustva iz Vukovara.Sestru nikako da dobijemo veze su u prekidu, došla je sutradan a meni se čini i dan danas kao da je prošlo deset dana. Bilo ne ponovilo se…
zorica nпре 9 година
Зашто нам је требало 10 година да исказемо бол, страх и бес. Мозда смо потискујући хтели то да заборавимо, али није се могло. Зато треба рећи све ово. Плакала сам док сам читала коментаре, плакала сам и те вечери док сам за своју децу и мужа спремала штрудлу са маком, само да запослим себе, да не гледам телевизију, да нешто радим (али нисам дала да они то виде) Стрепим, не знам шта нас чека. Моја деца , син, матурант, тек дошао из школе, ћерка студент, са неверицом гледа у небо. Њен дечко из Швајцарске јавио јој је да су пошли. Ја не могу да верујем, све мислим то НЕ МОЖЕ И НЕ СМЕ НАМА ДА СЕ ДОГОДИ. Али, догађа се, почињу сирене, а моје руке су у тесту. Настављам да месим, а нисам сигурна да ћу моћи да је испечем , да моја кућа замирише мирисом штрудле. Настављам да радим, кажу треба да се иде у склониште, деца одлазе, ја не могу, мој супруг такође- То никад нисам могла. Нисам хтела да верујем да ми се то догађа. То вече никад нећу заборавити, а о томе никад после тога нисам причала. Касније смо се навикли, деца су се дружила напољу више него икада, узвикивала гласно кад су наши одговарали ватром. Са нашег брда могло се видети све то. Мој син је, иако млађи, то лакше подносио од ћерке која ме је, кад је почињало бомбардованје звала у своју собу да би ме подучавала немачком језику. Мрзела сам немачки ,али сам то радила због ње, јер је то била њена једина нада да ћемо негде отићи, негде далеко од овог хаоса. Нисам примећивала страх код ње, мирно сталожено ми је причала, напољу су се чуле детонације, а мислим да је моје срце куцало гласније од њих, због страха за моју децу и за децу негде тамо где су те бомбе падале. Она је причала и ја сам схватала да је то њен начин и пут да превазиђе страх и задржи наду да ће остварити оно што је желела. Данас је она у Швајцарској и чезне да се врати у Нашу Србију. А пролеће је било тако блиставо, воћњаци расцветали, небо плаво и никад ми моја Србија није била лепша и раскошнија него тог пролећа 1999.године.
Stanislav Kalenicпре 9 година
Ima li nesto novo o ISTINSKIM gubitcima koje je NATO slucajno precutao? Osvajaci nikad nisu dobro prolazili na balkanskom blatu – valjda su zato vodili rat u vazduju iskljucivo.
Nada Bakicпре 9 година
2002 putujem avionom iz Cikaga za Frankfurt. Avion poluprazan, put dug, pored mene seda covek zeljan da prekrati vreme. Pita me odakle sam, govorim Srbija i vdim na njegovom li cu odjednom ozbljnost i distancu. Pocinje samnom pazljivo da komunicira, na distanci i suzdrzano. Vidim da se iza toga nesto krije, ispituje me gde sam bila za vreme bomardovanja – u srbji. je li mi neko stradao u ratu – nije, kako je bilo – pricam viceve iz tog vremena. on se omekanio i pocinje da prica. kaze u to vreme bio je smesten u avianu, ali nije bio u avionima! a trenutno leti na sastanak NATO-a u frankfurt. pita me gde sam bila za vreme life-zurki na mostovima. kazem saljivo, e nisam bas bila toliko udarena da idem na most. a on, kaze zbog tih zabava na mostovima: srbian funny people! i onda dodaje, je li se secas da ste onda ostali bez struje. zbog tih zabava na mostu, koje su ih ocigledno jako nervirale, i te 2002 kad mi je pricao delovao je kao neka lepa devojka kojoj neko kaze da i nije bas neka, pa je povredi u sujeti. bio je besan zbog zabava koje su se organizovali. rekao mi je da su zbog tih zabava bacali neke posebne bombe da bi ostali bez struje i most-parti se zavrsile. secam se tad su u srbji govorili idemo na mostove da prkosimo NATO-u,mislila sam kakva glupost,oni gadjaju sta hoce to ih ne interesuje…a tada sam ukapirala da su im ljudi na mostovima stvarno prkosili.kad sam to sve ukapirla izgubila sam kontrolu i sustigao me bes..sve sto sam stigla je da pitam kako su znali za zabava..kaze imali su puno svojih ljudi tamo…razgovor je bio gotov…posle nekog vremena otisao je na svoje mesto…kad ovu pricu ispricam pijateljima svi me pitaju i sta si mu tad rekla… nista, nisam ni rec vise mogla da progovorim.
John Daganпре 9 година
Ima stvari koje ipak treba „zaboraviti“ zato sto ako bi sve svih zala secali ne bi smo mogli ni smeli da nastavimo da zivimo svesni te strasne proslosti ciji smo i mi jedan deo i ne uvek samo kao zrtve. Ima stvari kojih se ipak moramo secati. Evo jedne „stvari“ koju ne treba zaboraviti. 24. marta 1999 sam vec posle podne bio na aerodromu Budimpesta na putu za Beograd. Nas desetak cekalo je na neki izdrndani, poluprazni autobus da krene, kroz mrak, bez svetla prema Srbiji i Beogradu. Pozvao sam onda Petera Handkea, austrijskog pisca i rekao mu: Peter ja idem upravo za Beograd. „Da i ja cu doci“ odgovorio je. I dosao je, nesto kasnije, mada se nismo videli u toj gizvi, u tom haosu. Dosao je Peter Handke i tad, i kasnije vise puta, znamo mi to. Stavio je za nas, Srbe, svoju cast, svoju karijeru, svoju glavu u „zalog“, uradio je nesto, i cini to i dalje, sto niko ko nije Srbin, ne bi cinio. Danke, mein lieber freund, Peter Handke.
The Jackпре 9 година
Secam se velicanstvenog desavanja naroda. Grad Novi Sad bez struje, mrak. Prethodnog dana neprijateljska avijacija je delovala po polozajima PVO. Misleci valda da je PVO neutralisan, spustaju se nize da bi sto preciznije izvrsili svoju zlikovacku misiju i onda sledi neprijatno iznenadjenje i velicanstvena slika – nebo se otvorilo. Nad gradom i Fruskom gorom dejstvuje „neutralisani“ PVO ogromnom snagom, a mrak se pretvara u svetlo od tragova obelezavajuce municije. sutradan cujem da su se dva aviona „slupala“ o Frusku goru_:))) Nikada vise nisu isli toliko nisko, ali su srusli mostove i besno bombardovali prazne kasarne i mnostvo maketa. Na licima ljudi se nije mogao videti strah, nego neka nelagoda i ljutnja sto nismo mogli da jos zesce odgovorimo. Neverovatno je koliko su ljudi disciplinovano i hladne glave otpoceli pripreme za dugotrajni rat i ucestvovali na cuvenim protestima na trgu Svetozara Miletica. Niko, a ponajmanje NATO stratezi, ovo nije ocekivao. Svi smo bili pomalo iznenadjeni, ali i ponosni sto ucestvujemo u svemu ovome, a verujem da je i to bio jedan od faktora koji su dali veliku snagu momcima iz PVO da izdrze neravnopravnu borbu. Posle rata, citajuci ruske vojne analize, videh da je, ako iskljucimo divljanje po civilnim ciljevima, NATO pretrpeo znatne i vece gubitke….
sena todorovicпре 9 година
place mi se dok citam secanja na bombarodvanje. vec deset godina, ljudi…. pa to je bilo juce, a vec je proslo 3.650 dana. i odjednom mi sinu jedan trenutak iz tih dana. stanujem na 12. spratu solitera, na vracaru. sa moje krovne terase vidi se citav beograd. moja porodica odlucuje da ne idemo u garazu koja je, odmah uz nasu zgradu, pretvorena u skloniste. ostacemo u nasim foteljama, pa ako nam je sudbina… bar cemo umreti komforno… odjednom, zvoni telefom…“Todorovici, izdajnici, kome saljete poruke sa tim upaljenim svetlom,“ i dalje tako, od majke, do babe,sestre,tetke,strine, tetkine tetke i citavog zenskog potomstva… proradio duh ilije cvorovica. sledeceg jutra, krecem u nuns, gde sam tada radila,i vec na platou ispred zgrade zatece me gromoglasna, nenajavljena eksplozija. vracam se nazad, pesice na 12.sprat, jer je struja vec iskljucena. zvoni telefon… moj komsija, visoki oficir vojske jugoslavije, pita: „gospodjo, vidis li gde je puklo?“ istrcim na terasu, vidim dim od batajnice, vracam se i saopstavam komsiji koji je cekao na telefonu. „A, gde si ti?“, pitam. Kaze: „u kasarni!“ i prekida vezu. Alal vera, kazem za sebe, pa valjda mi od tebe treba da cujemo. silazim pesice napolje. prolazim pored zgrade u kojoj stanuje moj komsija oficir i provirim u njihov podrum, da proverim kakko se narod oseca. kad tamo, on, oficir sa cinovima, sedi sa jos nekolimo baba i decom…. alal vera, jos jednom, kazem i istrcim, pre nego sto me vidi.
Marko пре 9 година
Mene je prvi dan bombardovanja zatekao u uniformi, na redovnom odsluzenju vojnog roka. Dan pre toga smo expresno vraceni sa terena u Beograd i jasno nam je receno vi ste zadnja odbrana Beograda i ja sam se setio majora Gavrilovica. Taj dan smo bili pod uzbunom od ranog jutra sto je znaciloo da cemo ceo dan provesti u obliznjoj sumi. Izneli smo i TV i prikljucilise, secam se vesti na Studiu B, sumraka, i kako mi lagano glava klone i padam u san. Sanjam svoju kucu, devojku prijatelje… i bude me sirene AUUUUUUUUUUU i glas POCELO JE! Svi uzurbano ubacujeemo okvire sa bojevom municijom i uzurbano stajemo u vrstu porucnik naredjuje mirno…
stalker (r) пре 9 година
24.03.zavrsio sa kupovinom namirnica i kucne hemije, osisao se, to mi je bilo najbitnije, ako im nista ne mogu necu da zbog njih budem bez sampona, paste za zube, gela i kokica (sebicno?ne, i to je goli zivot). izlepio sam sve prozore na stanu, tata je negodovao, komsije se smejale (ja se nisam smejao kada im je detonacija polupala stakla).na poslu muk, vecina pod sedativima, alkoholom i radnom obavezom, devojku su pustili s fakulteta ranije, za svaki slucaj. ne gledam tv, pricam s devojkom, sutra mi je rodjendan, hocu da je izvedem negde… prekidamo razgovor, cucemo se kasnije. osam je, ulica je puna ljudi, svi su ispred zgrada, pricaju o ratu. zvoni telefon, zove sestra iz pristine, njih vec gadjaju, pita za nas dok u pozadini odjekuju eksplozije, trudim se da budem miran. ubrzo se cuju eksplozije iz pravca batajnice, kazem joj da je i ovde isto. teram je da prekine vezu i ode u skloniste, vise buke dolazi s njene strane, ona spusta slusalicu. stan se trese, svi su podrumu susedne zgrade, idem da vidim sta rade. deja vu, karte, pice i dim cigareta,muzika, drustvo iz kraja ne menja navike. vracam se u stan i uzimam telefon, 038 prva tri broja telefona koja ce se u kuci pozivati pre i posle spavanja, pre i posle jela, kad dodjemo s posla do kraja rata. sestra se javlja, nisu u sklonistu, kako da bude kada ih svi zivkamo po hiljadu puta dnevno, ovde je tiho a sa njene strane i dalje buka.25.03. sam slavio kao dupli rodjendan.vazdusna opasnost,radim produzeno,kada sam dosao s posla svi su me gledali kao da vide duha i govorili da se javim majci. tek kod kuce sam saznao da sam minut ranije otisao s mesta koje je zasuto raketama.1600 ccm ruskog motora zasluzno je sto nisam nista cuo ni osetio. zove devojka,ne ide na faks i ne zna kad cemo se videti,pita sta je bilo danas, nista joj nisam rekao ionako je u grcu. ponovo 038 i dnevni izvestaj. 27.03. najzad se vidjamo,grad je pun, ona lepo izgleda,mi lepo izgledamo,svi u gradu su lepi. vece, kuca i neizbezni 038…
Spiridon,Frankfurt пре 9 година
Te veceri bio sam u grupi izedu 200-300 ljudi koji su dosli u crkvu kraj Ofenbaha na akatist Presvetoj Bogorodici..Jos uvek postojala je nada da nas nece napasti…Ta nada bila je neosnovana sa obzirom da je „bombardovanje u medijima“besomucno trajalo vec mesecima..bivajuci svakim danom sve jaca…Javno menje je bilo u stvari“ orentisano“ jos od pocetka 90 ovde u „prijateljskoj“ Nemackoj..Negde u sredini Bogosluzenja dosla je vest da su avioni nata krenuli iz Aviana..Mislim da su svi prisutni plakali…moleci Presvetu Majku Boziju za pomoc i zastitu svako je mislio na svoje u zemlji Srbiji…PRESVETAJA BOGORODICE SPASI NAS…odjekivalo je crkvom kod smo klecali i molili za spas…Ne Gospodo iz nata TO vam NIKADA NECEMO ZABORAVITI..IC-XC
jonbonjovi пре 9 година
Razaranje uveliko traje, ja kao zvijer u kavezu. Iskocio bih iz koze, u ratu mi je bilo lakse, a sad moram sa strane da gledam. Na njemackoj tv ministar vanjskih poslova iz zelene partije Joska Fiser kaze WIR HABEN KEINE WAHL. Nemamo izbora, tamo se sprovodi genocid. To kaze covjek iz partije pacifista. Onda se ministar odbrane Rudolf Sarping hvali postignutim (unistenim). Znam da laze, prilazim teveu i psujem mu majku, nazivam ga svim ruznim imenima koja mi padaju na pamet. I dan danas da ga sretnem pljunuo bih mu u odvratno lice. Zena me smiruje, vicem i na nju, sta me smirujes, da i ti ne opravdavas sta tvoji rade, ako je tako, odmah seli iz kuce. Znam da pretjerujem, jer znam sta misli, izvinjavam se. Kaze mi, od danas vise ne kupujemo americku robu. Ni dan danas je ne kupujemo, i sretan sam zbog toga. Sve americko mi je odvratno, cak i onaj zvaka jezik kojim su iskvarili pravi engleski.
Sara пре 9 година
Moja mama dolazi iz prodavnice, spusta kese na pod i kaze kako cuje sirene. ja odgovaram da je to samo vezba i nastavljam da gledam tv. Komsinica dolazi i daje nam uputstvo za ponasanje u toku bombardovanja. Pakujemo se i odlazimo kod babe koja zivi sama. Tada sam imala 14 god. Danas sam 2000 km daleko od svoje zemlje. Upalila sam svecu za sve nastradale. Kada sam bila 1 razred poceo je rat u Bosni a 8 razred sam zavrsila tako sto je pocelo bombardovanje. Ali danas Evropa se nece ni setiti bombardovanja. Desilo se toliko vaznijih stvari u svetu od bombardovanja jedne tamo zemlje na Balkanu…strasno…i neverovatno
G.S. пре 9 година
To vece slusamo na prvom programu nemacke TV-ARD govor tadasnjeg kancelara Sredera, koji se trudi da nemackoj naciji objasni razloge zbog cega se nemacka vojska angazuje u bombardovanju Srbije. Odmah posle njega na ekranu se pojavljuje nemacki ministar odbrane Sarping i ushiceno objasnjava kako je vec oboreno nekoliko MiG-29 srpske avijacije. Moja supruga (Nemica) place i kaze: „Zar nam nije bilo dovoljno ono sto smo uradili drugim narodima od 1939-1945“.
manik пре 9 година
živim preko puta sup-a u bul.despota stefana.kada su se čule sirene 24.marta 1999 nikoga nije bilo na ulici.čudno,ali nije bilo ni saobraćaja.samo prazne kese i nekoliko pasa lutalica.izašla sam na terasu i doviknula milicajcu koji je stajao na trotoaru preko puta ulice :’šta se dešava?’on mi je doviknuo’ma,to je samo proba’.ali,nije bila proba.zona sumraka u prokletoj avliji još traje.
DM пре 9 година
24.03.1999. Pečem palačinke…moja četvorogišnja devojčica i zaova igraju igru memorije…tetku više interesuje Esmeralda na TV-u ali ne vredi – malecka je neumoljiva… Muž ulazi i spušta sve roletne. Gledamo se, bez reči…mahinalno mi pogled leti ka Jovani a ruka kreće ka stomaku gde je moja druga devojčica…Program prekidaju, javljaju da je počelo…zaova vrisnu i otrča kući…njen jedinac Dejan je u Novom Sadu…Jovana hoće još da se igra i nastavljam sa njom…upozorava me stalno da sam opet promašila i nisam sastavila par…a ja sam samo razmišljala gde da je sklonim 02.04.1999. Komšinica mi se porodila i odmah nakon porođaja je puštena kući. Njena Anja je iz porodilišta stigla, ne u svoju kuću, već u moj podrum… 11.05.2009. Tu noć nije bilo ni sirene ni napada…dan predivan, sunčan…nikad lepše proleće…mojim roditeljima je danas 30ogodišnjica braka…Napad počinje u 13h i traje do 16h…u 15.20h sam rodila moju Mariju… 24.03.2009. Anja i Marija su dve divne devojčice…idu u 3 razred i odlične su učenice…spremamo se da proslavimo jubilarne rođendane…ne sećaju se ničeg, naravno…Ali mi pamtimo!
S. Vukmirović пре 9 година
@M. Kojić, Derventa Pozdravljam gospodina Miću Kojića iz Dervente – S. Vukmirović iz Novog Sada.
S. Vukmirović пре 9 година
Neposredno pred prvi udar na Novi Sad, nisam mogao vjerovati da će se to desiti. Sjedili smo u društvu naših susjeda, komentirali trenutno stanje.. Ja uporno tvdio: Neće, nema smisla, ma kakvi.. Kad ono-tres u krug kasarnr na Deteliner, vazdušnom linijom oko 300-400m. Zgrada se napunila prašinom, izbilo nam ulazna vrata, komešanje po zgradi, strah, unezvjerenost. Pokupim suprugu i djecu, pa na Adice, ruralni dio bez potencijalnih vojnih ciljeva. Usput, još nekoliko eksplozija po Fruškoj gori…. Na Lazarevu subotu kod naših prijatelja gdje smo se sklonili, predveče sjedimo, kad prozuji Tomahavk, vidimo ga. Ode Most slobode. Poslije NIS, beskrajni crni oblaci nad Novim Sadom… Više se nisam plašio. Bio sam samo razočaran i bijesan, što ne možemo da uzvratimo. Još me to nije prošlo, a i neće nikada.
Kosovka Devojkaпре 9 година
Niko nema pravo da zaboravi i oprosti onima koji su tako zverinski ubijali,rusili,trovali.Zbog onih stradalih,zbog dece koja nisu nikom nista skrivila,zbog majki,oceva,deka i baka.Zapad je pokazao svoju silu na najbrutalniji nacin,svoju neljudskost,svoje zverinstvo.Ni jedan Srbin ovo nesme zaboraviti nesme oprostiti.Mir dusama postradalih,mir im vecni!
sz пре 9 година
Ziveo sam sa mojom americkom porodicom u manjem gradu, troje americke dece i americka supruga, jedini Srbin u gradu, brat sa porodicom u Beogradu. Poce frka, zvrckam burazera, dize slusalicu na prvo zvono, svaki put, kaze, montirali novu telefonsku centralu na Dorcolu, Francuzi, pa sljaka kao sumanuta. Sta radis Bato? Nista cistim staklo od razbijenih prozora, kao da je na rostilju, a ne bombardovanju, nikada nisam osetio neki strah u njegovom govoru. A ja, nemam s kim da sednem da podelim tugu i bes, pa sam stavljao nalepnice na jaknu: Bomb me, I am Serb, i sarao po barovima, trazeci kavgu. Moji poznanici su „bezali“ od mene, crne planove sam muvao po glavi, gledam decicu, gde ce oni bez mene, imaju jednog, dobrog tatu. Miran, muci dusu, verujem da bih sve lakse proveo da sam u Beogradu, dve godine kasnije dobijem razvod od moje americke supruge, i mojih(koji su se do bombardovanja kleli u mene)americkih tasta i taste, koferce, pa put pod noge, sto dalje, da ne napravim onu, veliku gresku. A klinci sve prezive, pa i tatu, zalosno da kazem, „srecan“ sam sto moji roditelji nisu doziveli jos jedno bombardovanje, odose na vreme.Nisam siguran da li su Francuzi sravnili centralu, salim se znam da nisu, radila do kraja, a i posle rata. Burazer navuce rak, nije valjda od onog nezasicenog, pa i on nas ostavi. Sedite tamo gde ste, imate jedan drugoga, ja cu ovde da ….
Данијел – Бања Лука пре 9 година
Кукавице прљаве, сједили су у авионима и водили битку! Тукли су и цивиле да би разбили морал, али џаба, нису успјели, јер ово је можда географски мала земља али је велики народ, народ којег нико није могао покорити нити ће покорити! Кад читам ове исповјести људи, осјећам тугу због патње коју смо преживјели, али и понос, понос што сам Србин, што припадам овом народу који је пркосно преживио сваку патњу и остао да живи свој на своме! Тај осјећај они који су били на 10.000 не могу осјетити никада! Зато Србијо живи и даље, рађај своју дјецу и учи их како се љубоморно брани своје и како да воле Бога Свевишњега без којега не би смо преживјели оно што јесмо! И на крају да споменем и оне које су за улазак у НАТО, ако сте толике „јуначине“ данас је прави дан да гласно кажете да сте за улазак, а убјеђен сам „куго људска“ да ће вам народ истог тренутка дати одговор!
RedovniCitalac пре 9 година
Verujem da se mnogi jos secaju kako su bili suncani i lepi dani, toga proleca 1999. – cinilo se kao nikda ranije? Gledajuci iz sklonista, kao da nikda nisu dotada izgledale lepse rasctvetane baste i vocnjaci. Ili se, mozda, tako sve cinilo u strahu i nesreci koja nas je zadesila. Kao da je „svevisnji“ govorio – raj je na zemlji, niste ga ni svesni dok ga ne pocnete gubiti. A pakao je, 78 dana, dolazio sa neba!
Morgothmir пре 9 година
Tog dana sam kao i obicno dosao iz skole autobusom u 20h najnormalnije.Drugi srednje,mlad,lud i pun zivota.ulazim u kucu,skidam ranac i pitam mamu sta ima za veceru i taman kad sam stavio prvi zalogaj u usta krece da zavija sirena,mama utrcava u kuhinju i vice kako je pocelo bombardovanje.Kazem joj da je verovatno greska ili mozda vezba,probaju sirene ili sta vec.Besnim glasom govori da nije vezba,da krenem da se obuvam,da spakujem ranac i da se obucem.Potpuno smireno,na njeno veliko nezadovoljstvo,nastavljam da veceram.Kada sam zavrsio sa jelom odlazim u sobu,izbacujem knjige iz ranca i polako ga punim sa totalno nebitnim stvarima,kojim,neznam i ne mogu da sesetim ni dan danas.Sedam na stolicu i pocinjem da upertlavam martinke,duboke,sa 14 kopci,koje za moju mamu izgleda citava vecnost.Obuven i obucen,sa rancem na ledjima izlazimo na ulicu.A na ulici,koja je samo 20 minuta bila prazna,potpuno nerealna slika.Ulica puna komsija,svi su napolje,obuceni sa rancevoma,koferima,kesama,prvi komsija stiji na sred puta sa pistoljem uperenim u nebo,psuje Klintona i Moniku i vice: „Jedan je moj!“Niko ne zna ni kde ce ni sta ce ali su svi spremni da krenu samo kad bi im neko rekao gde treba da idu da se sklone.U mom selu nema sklonista ali u centru sela ispod kastela ima ogroman podrum pa se neki upucuju tamo.Mene i mamu,sa nekolicinom komsija,poziva komsija sa pistoljem,sada vidno zadenutim za pojas,kod njega u podrum.A podrum kao soba.Spustio tepih,trosed,klupe,stolice,tv,radio sa akumulatorom cak je i vodu sproveo.Njegova porodica je vec dole.Posle dva sata,u teskoj i napetoj tisini,pocinjem da nagovoravam mamu da se vratimo u kucu.Posle pola sata i uspevam ali pod uslovom da ne skidamo odecu.Prvi i zadnji put u zivotu spavao sam obucen.
Ivan пре 9 година
Ja sam vec znao 23. uvece kada je Solana dao komandu, da to krece. Uvece, oko 8 sati na Ladjevce, a to je 10 km od mene, je pala prva i jedina raketa prve veceri. Posle par minuta na vestima je objavljeno da je rat poceo.
Darko Tomićпре 9 година
Sećam se kao danas pre deset godina kad je Havijar Solana pre 10 godina odobrio „kampanju“ Milosrdni anđeo. Osećao sam neopisivu tugu što će razrušiti Srbiju isto tako kako su to uradili i Republici Srpskoj 1995. da bi zaustavili rat i „omekšali“ Miloševića pred Dayton. Najviše mi je išao na nerve onaj homoseksualac Jeimy Shey koji je imao tako ružnu kravatu dok sam ga posmatrao na press konferencijama na kojima je govorio o opravdanosti „kampanje“ Izgledao je kao navijena lutka sa unapred usnimljenim tekstom u memoriju one njegove face pune „zabrinutosti“. Pomišljao sam za vreme svih tih dana kako je otpočeo kraj civilizacije kakvu smo priželjkivali, civilizacije i vladavine prava i zakona za sve ljude bili oni u malim ili velikim državama. Znao sam šta je rat dok sam i sam učestvovao u mnogim bitkama po koridoru od 91′-95′ Setio sam se i američkog komandanta 1. oklopne američke divizije koja je zaposela položaje koje smo mi držali iz 1. oklopne brigade na koridoru posle potpisivanja Deytona u sklopu tadašnjeg IFOR-a. Došao američki komandant sa vojnicima koje smo lepo dočekali sa srpskim cigaretama „VEK“ kojih smo jedino i imali. Nisu ga toliko zanimale cigarete koliko naš tenk T-84 kojem se čudom nije mogao načuditi koliko je bolji od njihovih tenkova usput komentarišući kako i nije čudo što smo mogli držati toliku teritoriju sa tako moćnom tehnikom. A u tom trnutku vojska Republike Srpske je posedovala 72% Bosne i Hercegovine. Sećao sam se tih dana i osećao tugu posle pres konferencija posle višednevnih bombardovanja Srbije i Crne Gore koje sam posmatrao preko TV. Nama je rat izgleda kako reče Dušan Kovačević kao peto godišnje doba. Nikada pre nisam pisao. Rat mi je probudio emocije. Napisao sam roman o tom ratu. Posle nisam mogao stati. Sada pišem svoju četvrtu knjigu.
Čedo Savkovicпре 9 година
Sećam se početka bombardovanja. To mi je nenadano, bio i poslednji dan osnovne škole u koju sam pošao 1991. godine. Početak i kraj mog osnovnoškolskog obrazovanja, kao i svih onih koji su rođeni 1984. godine obeleženi su ratovima. Baš fino za generacije koje su mogle bolje da žive. Ali svest o tome što se događalo trebalo bi da koristi kao opomena i primer da se slično tome na trusnim područjima našim, više nikada ne ponavlja.
мирјана пре 9 година
Nikada neću zaboraviti užas u očima svoje dece, svake večeri kada se začuje sirena. Ja pokušavam da im nešto čitam, neke slikovnice, podignem pogled i vidim te razrogačene oči.
Advertisements

Momčilo Đorgović – POVRATAK OBRENOVIĆA

Završilo se i dugo, vruće i iscrpljujuće leto dve hiljade sedamnaeste i sedim u prijatnoj hladovini smederevskog muzeja, već se ušlo u septembar, zlato vinograda, Dunav, …

  Piše: Momčilo Đorgović

08. oktobar 2017. 12:00

Povratak Obrenovića

… i za par dana počinje fešta Smederevska jesen, u tvrđavi i oko tvrđave roštilji, vinska burad, grad s nestrpljenjem očekuje Žiku i Žikinu Šarenicu, te će se RTS direktno uključiti i za celu zemlju prenositi sa centralnog gradskog trga, i tako će sa Žikinom Šarenicom fešta i početi.

A u muzeju preko puta tvrđave samo što nije počela priča o – Obrenovićima. Okuplja se radoznala publika, promovisaće se treći i četvrti tom kataloških publikacija iz projekta «Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope». Dve debele knjige sa po 350 strana i svaka na kunstdruku i na svakoj mnogobrojnoj strani mali grb dinastije, bezbroj slika i kratkih tekstova. Pripremaju se još dva, biće ukupno šest tomova, a sa projektom, započetim još pre pet godina, naravno, širu javnost mediji i nisu upoznali.

Ali, otkuda u ovom danu jesenjeg zrelog obilja te davno nestale senke knezova i kraljeva? Šta bi se tu aktuelno s njima i o njima imalo razgovarati? Kakva se to prašnjava zavesa diže u sred septembarske dionisijske floralne dekoracije pored Dunava? Pa znano je svima kako je to sa Obrenovićima pakleno završilo, nekima su se i kneževsko-kraljevske glave kotrljale. Šta tu ima više da se kaže? NJih je brojnim feljtonima pregazila naša provincijalna štampa počev još od devetnaestog veka, a sa nekim knjigama su ih dotukli i časni univerzitetski profesori. Zašto bi u ovim našim posrnulim vremenima, sa izigranim narodom u glibu mizerije, ponovo slušali tu kriminalnu hroniku? Zar nisu zabavne šarenice ugodnije i potrebnije?

Sumnje je dr Igor Borozan razvejao, malo nas i zbunio stavom da su «Obrenovići» u dve knjige deo kapitalnog projekta, značajnog za kulturu i istoriju Srbije. Kultura sećanja je u ovom slučaju Kultura Dozivanja Pameti. Neke od prisutnih je i poplašio oštrom kritikom da vlasti više podržavaju kič, banalnost, rijalitije i tabloide, dok se naučne institucije prepuštaju propadanju i jadnom životarenju. Ministarstvo kulture i opština jesu pomogli štampanje knjiga, ali nijedan autor nije dobio honorar za višegodišnji rad. Srećom, njihov entuzijazam i ljubav prema nauci i domovini bili su jači od državnog nipodoštavanja njihovih pregnuća. Tim iz Muzeja rudničko-takovskog kraja predvođen Aleksandrom Marušićem i Anom Bolović uložio je svake hvale vredan urednički i izdavački napor. Okupili su desetine kustosa i povesničara i oni su pedantnim istraživanjima skrupulozno predstavili, vihorom političkih strasti i interesa, zbrisanu srpsku dinastiju. Mogao bi se projekat nazvati i «U potrazi za zametenim Obrenovićima», i utoliko je značajniji, jer kompletira argumente za ispravljanje, do zlaboga, velike nepravde, učinjene ne samo žrtvama, nego i srpskom narodu. U našoj istoriji nema ličnosti, posle Vuka Brankovića, po kojima se prosipala tolika količina vitriola mržnje, laži i skrnavljenja, ne bi li se Miloš, Mihailo, Milan i Aleksandar unizili i stigmatizovali za sva vremena. Da li bismo bolje živeli da oni nisu satrti, naravno, nikada nećemo saznati, ali, ukoliko se uopšte ovde razmišlja o budućnosti, vredi razmisliti o njihovoj sudbini.

I danas se ovde pokušava igrati šah i sa istočnim i sa zapadnim velikim silama, mada nas one međusobnim tajnim dogovorima ili ratom često stavljaju u šah-mat poziciju. Videli smo kako je premijerka Brnabić morala ruskom ambasadoru Čepurinu nositi stenogram intervjua dat Blumbergu, ne bi li ga razuverila da je kategorički izjavila da bi u slučaju da mora da bira između EU i Rusije, Srbija izabrala EU. Ironija je da je Aleksandar Čepurin, što se tiče budućnosti svoje porodice, prednost dao EU, jer je, kako nas je obavestio Sputnjik, ćerku poslao da studira u Pariz, udala se za Francuza aristokratskog porekla, žive i rade u Beču, tako da će i Čepurin kada ode u penziju čuvati unuke u Evropskoj uniji. I ovdašnji rusofili više žive na Zapadu, nego u Rusiji. Kakve to veze ima sa Obrenovićima? Oni nisu čekali 1948. godinu da bi ruskoj hegemoniji rekli odlučno Ne, već su još u svoje vreme smatrali da je Zapad sigurniji partner u razvoju nezavisnosti i napretka.

U Nišu bi danas bio NATO, a ne ruski vatrogasci, da kralj Milan nije sa zapadnim saveznicima poništio odluku ruskog cara da Niš bude u Bugarskoj, a Bugarska preko Sandžaka sve do Kolašina. Dok je ruska diplomatija sklapala ugovor u San Stefanu, kralj Milan je, prema zabelešci Stevana Sremca, doveo ruskog konzula pred Ćele-kulu i rekao mu:»Evo, Ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tada će tek dobiti Bugari Niš». Sremac je ovu izjavu ocenio kao «osvajanje Niša po drugi put».

A da se ne radi o anegdoti, potvrdio je dr Vladan Đorđević u svojoj raspravi o Berlinskom kongresu navodeći besedu Jovana Ristića s tajne sednice Narodne Skupštine od 19. jula 1878. godine:»Što g. Ristić nije mogao kazati ni u tajnoj sednici Narodne Skupštine to ćemo mi kazati ovde: Knjaz Milan je poručio u ruski stan da će Niš braniti, ako zatreba, i protiv same bratske ruske vojske».

Paradoksi istorije, vreme je velika mešalica, ruski car nije ni sanjao da će jednog dana zapadni vojni savez biti u Bugarskoj, na obalama Crnog mora, ali, izgleda, ni Obrenovići nisu bili svesni da će suprotstavljanjem evroazijskom carstvu plaćati i progonima i glavama. Nema ih, imovina im je poništena, pokradena i rasturena, u njihove dvorove, vile, kuće i stanove uselili su se uzurpatori i njihovi likvidatori. Preostale privatne, uglavnom stvarčice, pisma, fotografije, portreti, isečci iz novina, po neka stolica, putir ili vaza, nešto novčića sa njihovim likovima, ordenje, po koja bista, nalaze se u muzejskim i privatnim zbirkama u Srbiji, Francuskoj, Austriji, Slovačkoj, (verovatno i u Rumuniji, nije još dovoljno istraženo), ali izgleda da nema nijedne zbirke njihovih stvari ni u državnim, niti u privatnim fondovima Rusije.

Tabloidno ruženje dinastije bilo je dugotrajno, smišljali su ga i podsticali, pre svega, radikali, zatim ubice poslednjeg Obrenovića, i oni koji su sebe nazivali karađorđevićevcima. I sve što je moglo da podseća na Obrenoviće sprženo je. Kontaminacija još uvek ozračuje, te su se i neki od priređivača na smederevskoj promociji izvinili i upozorili prisutne da ih ne smatraju «obrenovićevcima», oni su samo profesionalno obavili svoj posao. Otklon je i bio potreban u sredini ispunjenoj pristrasnostima i navijanjima, i ubeđenoj da se ništa ne radi iz poštenih namera. Poverovao sam priređivačima i na reč, a i ono što su istražili i «na svet izdali» samo za sebe govori da se radi o ozbiljnom i nepristrasnom poslu. Konačno smo shvatili! Konačno smo progledali! Toliko je vremena moralo da prođe, čitav vek i više, da bi se pogledalo istini u oči, ali i u dugotrajnu jadnu i strašljivu nebrigu o značajnom istorijskom nasleđu. Da nije bilo retkih pojedinaca-kolekcionara kao što su recimo Branko Stojanović, Jevđa Jevđević, Joca Vujić, Sigolen Franš d’Epere-Vujić, te osmišljene sakupljačke politike muzeja u Beogradu i Šumadiji pedesetih godina prošlog veka, ili francuskih i austrijskih naučno-kulturnih institucija teško da bismo videli sada na jednom mestu, u nekoliko knjiga, rasute ostatke davnog brodoloma jedne, za nas, značajne dinastije, koju smo, uz nagovaranja sa strane, sami potopili.

Gotovo se u svim tekstovima zaključuje da su Obrenovići izveli veličanstveni poduhvat stvaranja države, postigli zavidna teritorijalna proširenja, uzdigli jednu naciju (srpsku) iz etnički nedovoljno identifikovanih a sukobljenih rajetinsko-podaničkih masa Balkana, formirali identitet, povezali nas sa Evropom, podigli ugled u njoj, i odbili da budu ruske manevarske marionete na prostoru od Crnog do Jadranskog mora. Kralj Milan je posebno gradio dobre odnose sa Bečom, pažljivo balansirao, ne bi li izdejstvovao što bolji položaj Srba u Austrougarskoj, sprečio mađarizaciju i germanizaciju, i očuvao njihov identitet, što mu je i polazilo za rukom. Smatrao je da je ideologija ruskog slavjanstva za Srbiju put u iščeznuće i odbijao je da se utopi u projektovanu Zadunajsku guberniju. Kada su ruska carska diplomatija i tajna policija označili Obrenoviće kao protivnike, počeo je nemilosrdni lov, koordinirali su radikale, karađorđevićevce, Bosance, Makedonce i cetinjsku dvorsku policiju.

Krajem osamdesetih prošlog veka je, u jugoslovenskom raspletu, velika grupa intelektualaca oko Dobrice Ćosića, zajedno sa socijalistima i radikalima, odbacivala obrenovićevsku politiku kao veštinu, smatrali su je izdajom, i opredeljivali su se za «revolucionarnog kneza Đorđa», Jeljcinovu Rusiju, zapravo za rat (širila se priča po Beogradu da će Milošević dobiti rakete S-300). Stambolićevce su etiketirali kao «obrenovićevce». Ove jeseni je trideset godina od prevratničke Osme sednice kada su «karađorđevićevci» sa «voždom» Slobodanom Miloševićem srušili «obrenovićevce» sa «mekanim» Ivanom Stambolićem na čelu. U tom trenutku nije bilo krvi. Ali, bez krvi nije moglo, i u nju je zemlja potonula sledećih deset godina. Glavama su platili i Stambolić i Milošević. A domove i identitet su pogubile stotine hiljada Srba proteranih iz zavičaja. Izgubili su sve ono što im je obrenovićevska politika čuvala još sa kraljem Milanom.

U zbirkama kragujevačkog istorijskog arhiva Šumadije nalazimo tajne izveštaje agenata iz Srbije, Bosne, Hercegovine, Vojvodine o tome kako Rusija i Crna Gora šire među lokalnim stanovništvom nezadovoljstvo i mržnju prema dinastiji Obrenović. Upozoravaju agilni agenti da se smišljaju prljave kampanje, pripremaju atentati na kralja i da radikali veoma uspešno agituju u inostranim novinama (francuskim, austrijskim, švajcarskim) protiv kralja Milana. Izmišljali su finansijske i ljubavne afere, konfabulirali o njegovim dugovima i bolestima, hipostazirali banalnosti u skandale. Bio je to pravi tornado difamacija i dezinformacija koji je dekomponovao Obrenoviće.

Između dva rata, naročito pred Drugi svetski rat, bilo je intelektualaca, javnih ličnosti, među najistaknutijima Dragoljub Jovanović, koji su počeli da razotkrivaju prljave igre oko Obrenovića i da ističu mračnu ulogu Nikole Pašića. Tako je na primer poznati advokat, publicista, Svetolik Grebenac polemisao sa stavovima Slobodana Jovanovića o Obrenovićima ukazujući na njegovu pristrasnost, zlonamernost, izmišljanje «istina» nepotkrepljenih činjenicama. Po njemu je Jovanović tračarenja tetki i strina, te rasuto lupetanje dorćolskih i savamalskih mahala, kombinovao sa prljavom propagandom radikala i sve to prelivao u «naučne» knjige o Obrenovićima. A knjige Slobodana Jovanovića su, na žalost, mnoga pokoljenja lenjih i guslarskih istoričara prepisivala kao neupitnu hroniku, i uvodili feljtonističku papazjaniju u naučni pogled na prošlost. Radikali, zaverenici i korupcionaši su «pročešljali» i osakatili mnoge arhive, naročito su iskoristili dane posle Majskog klanja 1903. i haos na početku Prvog svetskog rata. Uništili su sav kompromitujući materijal protiv sebe i nije se imalo čime braniti Obrenoviće.

Grebenac je optuživao Pašića da je tajni agent Ohrane za Balkan, i da je od nje dobijao velike svote novca za podmićivanja, a da je oko sebe, i na vlast, okupljao mnogobrojni ološ koji je lako mogao korumpirati i indoktrinirati, i tako se došlo i do sloma 1941. godine. O Milanovim «basnoslovnim dugovima» dizala se larma do neba, a o marifetlucima Pašića je vladala duboka tišina, prava zavera ćutanja. Najviše Pašić se, tvrdi Grebenac, na čelu mnogobrojnih raznih vlada godinama «otimao za najbolje rudarske terene i koncesije, ali ne da bi se sam bavio rudarstvom, već da bi ih on, ili njegova deca, prodali strancima». I danas na centralnom beogradskom trgu je podignut spomenik Pašiću, njegovi osporitelji bi rekli da je podignut u 21. veku spomenik korupciji. I baš u Ulici kralja Milana iz Moskve je pre neku godinu, sa neba, spušten kip ruskog cara. Pedeset tona, nije šala, ako je Milan izbegavao za života ruskog cara, nije mu suđeno da se mrtav oslobodi njegove težine. Stvaraoci srpske države, Miloš i Milan, ni do danas u glavnom gradu nemaju spomenike.

Austrijska nacionalna biblioteka, obaveštava nas istoričar Zlatan Stojadinović, u zbirkama poseduje preko 11 miliona predmeta. Samo Zbirka papirusa ima oko 180.000 predmeta i UNESKO je upisao u registar «Pamćenja sveta». U Zbirci slika i grafika sa 600 hiljada predmeta nalazi se 54 portreta članova dinastije Obrenovića. Stojadinović upozorava da su periodi emigracija članova dinastije najmanje obrađeni u srpskoj istoriografiji. Tu prazninu su svojim radovima u trećem i četvrtom tomu popunili i on i Gordana Krstić Faj i mr Snežana Cvetković. Malo je poznato da je Milan odrastao u Beču i da se čuveni pisac i dramaturg Artur Šnicler u autobiografiji priseća svojih dečačkih druženja s njim u bečkom predgrađu. Duboki su koreni Obrenovića u Beču, u njegovom javnom, političkom i kulturnom životu. I to nije istraženo. Ništa se ne zna o bliskim odnosima kneza Miloša sa prvim čovekom i političkim arhitektom ondašnje Evrope knezom Meternihom. Naš doživljaj Miloša još uvek se svodi na psovačke doživljaje njegovog berberina Nićifora iz posleustaničkih dana, a ne veruje se u poslovicu da za sobara nema velikog čoveka. Obrenovići su, recimo, bili kumovi carskom general-majoru Đorđu Stratimiroviću. Kum na venčanju je bio knez Mihailo, a generalovu decu su krstili kneževi Mihailo i Milan, a 1896. kralj Aleksandar ga je odlikovao ordenom Takovskog krsta. Na Slovenskim balovima pod pokroviteljstvom kneževa Miloša i Mihaila među gostima su bili mnogobrojni grofovi i baroni, čak i princ Švarcenberg. Knez Mihailo je ušao i u bečku muziku, njemu je Johan Štraus Mlađi posvetio Srpski kadril, a Filip Farbah Stariji – Srpsku polku. Koliko su srpski kneževi bili poštovani govori i poseta Franca Jozefa srpskoj crkvi Sveti Sava prilikom njenog osvećenja i tom prilikom je bio najveći priloženik za njenu izgradnju.

U minuciozno dokumentovanom radu Gordana Krstić Faj je pokazala da nema u Francuskoj monumentalnog muzeja ili biblioteke a da u svojim zbirkama ne poseduju predmete članova dinastije Obrenović. Dobila je ekskluzivno pravo od Versajskog muzeja da samo u knjizi o Obrenovićima objavi do sada kod nas nikada viđena dva portreta kneza Miloša iz 1842. i 1843. godine. Jedan je uradila Žozefina Gocel Sepolina, za koji je na Salonu u Luvru nagrađena zlatnom medaljom. A drugi je naslikao Eduar Engert, poznati austrijski slikar istorijskih portreta i scena. Krstić Faj je i ušla u trag aukcijama u Londonu i Parizu na kojima se od 1904. do 1926. krčmila brojna zaostavština svrgnute dinastije, kralja Milana, kraljice Drage i kralja Aleksandra. Sačuvani su katalozi sa spiskom stvari i cenama. Među njima je bilo preko 300 umetničkih dela, i to slike Manea, Sezana, Muhe, Dega, Gogena, Monea, Renoara, Sislija, Gistava Dorea. Ti katalozi svedoče o visokom kulturnom nivou i modernom životu likvidirane srpske dinastije. I ne samo da su posedovali, već su se i lično poznavali sa umetnicima. Milan je bio u ličnom kontaktu sa pariskim fotografom Nadarom, ali i sa jednim od najvećih francuskih pesnika – Polom Verlenom. U književnoj biblioteci Žak Duse nalazi se i Verlenov crtež posvećen kralju Milanu.

Tek zveckanja u metalu, ali ne oružja, već novca i ordenja, oglasilo je svetu potpunu nezavisnost Kneževine Srbije. Iskivanje i izlivanje suvereniteta u metalu preduzimaju Mihailo i Milan, upućuju kustosi Marija Marić Jerinić i Jelena Vasić Delmanović. Do 1868. godine u Srbiji su bile u opticaju 43 različite monete od zlata, srebra i bakra. Prvi vlastiti novac, 73.464.500 komada para, iskovanih u Beču sa likom knez Mihaila, stiže u Srbiju početkom 1869. godine. Dinar uvodi 1875. knez Milan u sklopu reforme novčanog sistema zasnovanog na konvenciji Latinske monetarne unije (Francuska, Italija, Belgija, Švajcarska). Srebrni dinar imao je jednak sadržaj srebra i bakra, težinu i veličinu, kao odgovarajući srebrni novac članica Unije. Kada je Milan učinio Srbiju kraljevinom, 1882. iskovalo se trista hiljada zlatnika tzv. «Milandore», od 10 i 20 dinara u Carskoj kraljevskoj glavnoj kovnici u Beču. A savremena istorija novca Srbije počinje 1884. godine kada je osnovana Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije, i tom prilikom, saopštavaju nam kustosi, puštena je u opticaj novčanica od sto dinara u zlatu. Svi ti novci važili su kao zakonsko sredstvo plaćanja sve do pred kraj 1931. godine.

O naporima Obrenovića da državi i sebi daju dignitet, a u odsustvu uništenih artefakata i arhiva, možda najbolje govore – medalje, ta, kako napominje kustos Marija Marić Jerinić, «pozitivna dinastička propaganda kao dominantni vid političkog govora u Srbiji 19. veka». Medalje, uostalom kao i ostale stvari u kolekcijama, pričaju biografije svojih stvaralaca i vlasnika. Utisnute su i reči, ali je na medaljama i novcu najvažnije za komunikaciju – slika, slika vladara ili simbola države koja se kroz plemeniti metal emituje u večnost, a podanike uverava u nesumnjivu stabilnost i istinitost stvarnosti i poretka u kojem žive. Bile su, međutim, kratkotrajne, kao i glave na prestolu. Brzo su ih događaji pretvarali u antikvarne predmete. Na pedesetogodišnjicu Drugog srpskog ustanka, 1865, u Beču je iskovana srebrna medalja sa naporednim profilnim poprsjima kneževa Miloša i Mihaila, ujedinjeni otac i sin na slici u punoj snazi obećavali su i garantovali napredak. Smrt je, prvo prirodna a zatim nasilna, i mogućnost i medalju odbacila u ropotarnicu neuspelih pokušaja. Povodom ubistva knez Mihaila iskovana je (a gde drugde nego opet u Beču) spomen medalja i na poleđini boginja Pobede ovenčava Mihaila palminom grančicom i krilaticom «Tvoja misao poginuti neće». A on je i ubijen da bi njegova misao poginula. Na petstogodišnjicu Kosovske bitke, 1889, Obrenovići zvanično proglašavaju Vidovdan za nacionalni praznik posvećen uspomeni na pale u borbama za otadžbinu. Miropomazan je Aleksandar I Obrenović u Žiči i iskovana je medalja sa njegovim likom, a na reversu je bio lik ktitora i manastir sa natpisom «Sedmovratni manastir Žiča, zadužbina kralja Stevana Prvovenčanog, sazidan 1222.» Od 1893. godine ova medalja se dodeljivala srpskim podoficirima i vojnicima stalnog kadra. Medalje se u narodu doživljavaju kao talismani, kao zaštita od nesreće, ali ni medalja, ni miropomazanje, ni manastir Žiča nisu zaštitili poslednjeg Obrenovića, pa su ga iskasapili i bacili kroz prozor upravo oni koji su mu se zakleli na vernost i koje je odlikovao. Da im slučajno ne bi proradila savest, odmah su po kasapskom poslu dobili orden. Ovog puta – Karađorđevu zvezdu.

Signali i poruke iz prošlosti, stvari su elokventne, govore i o sebi i o društvu. Direktor Britanskog muzeja Nil MekGregor je napisao «Istoriju sveta kroz hiljadu predmeta», u rasponu od dva miliona godina pre naše ere pa do 2010. godine, od kamenog oruđa do kreditne kartice. Čudesno je šta je MekGregor uspeo da očita, recimo, iz ranoviktorijanskog seta za čaj ili sa ruskog revolucionarnog porculanskog tanjira urađenom i oslikanom 1921. u San Petersburgu. Stvari Obrenovića nude istraživačima sa novim tehnikama, i uz pomoć poetske imaginacije, nove i velike mogućnosti razumevanja njihovog doba i njih samih. Nikada više nisam video fotografija Obrenovića, u više poza, u raznim situacijama, u raznim mestima Evrope, i muških i ženskih, i tek prohodalih i na samrtnom odru, nego li u ove dve knjige. Kroz njih istraživači ili pisci mogu zaroniti u intimne i beskrajne priče ljudi koje navodno znamo, a zapravo ih ne znamo, niti njihove drame.

Gordana Krstić Faj u Nacionalnoj biblioteci Francuske u kompleksu «Rišelje» je otkrila u fondu Žiljet Adam potresnu beogradsku korespondenciju u pet pisama kraljice Natalije sa generalom i predsednikom vlade Savom Grujićem od 11. do 13. novembra 1890. godine. Poput srpske Antigone ona je zahtevala poštovanje prirodnog prava majke pred neumoljivim pravom državnog i kraljevskog rezona. Bio joj je zabranjen pristup sinu i ona piše generalu Grujiću i traži dozvolu da se preko Narodne skupštine obrati javnosti za pomoć. Smatrala je da prestiž kraljevske kuće ne može ništa izgubiti ako se majka kralja Srbije obrati narodu preko njegovih predstavnika da bi ga upoznala sa ružnom nepravdom, jer oduzimajući joj sina, kako piše, sve joj je oduzeto, čak i razlozi za postojanje, a ona je poslednjih 14 godina bila potpuno posvećena sinu jedincu. Za 14 meseci boravka u Beogradu samo je sedam puta videla sina i to po sat vremena. Već dva meseca, žalila se, sina viđa samo kada u šetnji, na konju u velikom galopu projaše pored njenih prozora. Sukob oko starateljstva i kontrole nad naslednikom i kraljevstvom, kao što je poznato, rešen je njenim progonom.

Viši kustos mr Snežana Cvetković je rekonstruisala dvadesetdvogodišnji boravak kraljice Natalije u Bijaricu na obali Atlantika u vili «Sašino» sve do njenog povlačenja 1913. u manastir Sionske Bogorodice, gde je u paviljonu «Solitude» (Samoća) ostala do smrti 1941. godine. Mr Cvetković je uspela da dobije iz Istorijskog arhiva u Bijaricu spisak oko stotinu predmeta dinastije Obrenović koji su nabavljeni akvizicijom između 1983. i 2004. godine. Deo je predstavljen i čitaocima kataloga. Meni je pažnju privukla drvena tabakera, da li je i kraljica Natalija bila strastven pušač kao i njen suprug?

U Beogradu do pedesetih godina prošlog veka, ni vlada monarhije, niti dvor nisu bili zainteresovani da skupe rasute memorabilije dinastije Obrenovića u izgnanstvu. Snežana Cvetković je aktuelizovala izveštaj Milana Jovanovića Stojimirovića, novinara, književnika i kolekcionara, koji je pred Drugi svetski rat obišao dvorac kneza Mihaila u Ivanki kod Bratislave i opisao ga. Tada je još uvek bio pun Mihailovih i Julijinih stvari i nameštaja. Po povratku u Beograd on je preko Milana Kašanina obavestio kneza Pavla i apelovao da se inventar iz Ivanke sačuva. Preko Kašanina je dobio i sarkastičan odgovor kneza Pavla:»Knez Pavle jako voli kneza Mihaila. Posle Karađorđa, on ga odmah stavlja na drugo mesto. Kaže mi da je on bio jako blagorodan čovek i da je mnogo voleo Mocarta». Pavle je, dakle, bagatelno odmahnuo rukom, i iskoristio priliku da još jednom skrajne jednog Obrenović i nametne prvenstvo svog pretka. A šta je mogao drugo da odgovori, jer da knez Mihailo nije ubijen, ni knez Pavle ne bi bio u mogućnosti da na prestolu miriše ruže, niti bi mogao milostivo i blazirano da negira da ih je zbližio, njih dva Srbina, ne zločin (što i jeste), već tobože Amadeus, jedan Bečlija. Ali, uskoro je i on morao da otpelja u izgnanstvo, kako je Crnjanski pisao, u zemlju Mau-Mau.

I tako je u poslednjem času kada je mogla biti spašena imovina kneza Mihaila iz Ivanke propala, prepuštena rasturanju i nestanku. Delom je ipak, obaveštava nas i teši Snežana Cvetković, integrisana posle rata u muzejske zbirke Čehoslovačke, delom rasprodata, a dvorac je danas u vlasništvu jezuita.

Nestali su ljudi, ali njihovi predmeti, kao što svaki dobar detektiv zna – govore. Nil MekGregor je «saslušao» sto predmeta u Britanskom muzeju iz vremenskog raspona od dva miliona godina i u njima pronašao čitavu ljudsku istoriju. Za razliku od ljudi i pisma, predmeti ne lažu, i MekGregor je ubeđen da je njegov razgovor sa predmetima autentična istorija. Tako i predmeti Obrenovića ne lažu – dinastija je bila autentična i graditeljska. Činjenica da su tako temeljno uništeni, a da su njihove stvari poput konfeta bile raspršene po Evropi, govori kakvoj su se sili suprotstavili i koliko je teško izgraditi modernu i nezavisnu državu na ovim prostorima.

http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=358614&title=Povratak+Obrenovi%C4%87a

B. SUBAŠIĆ – Miloš Obrenović prvi ekolog u svetu

Vođa Drugog srpskog ustanka 1837. izglasao zakon o zaštiti šuma. Poslanicima poručio: Ko obori jedno drvo, ubije jednog Srbina. Pohlepa je uzimala danak a šume krčene.

 Ni zakon knjaza Miloša, ni kasnije vlasti, nisu zaustavili seču

VELIKA priča o uzdizanju obnovljene Srbije iz zapustele divljine u modernu državu još uvek je malo poznata. Bilo je to vreme kada su doseljenici, potomci Srba koji su iz otadžbine otišli u vekovnim seobama, ponovo mukotrpno krčili prostore za sela i puteve u „okeanu srpskih šuma“, kako je našu zemlju 1833. video francuski diplomata i putopisac Lamartin.

Posle uspeha Drugog srpskog ustanka, u Beogradskom pašaluku, koji je bio cela Srbija, živelo je oko 120.000 poreskih glava, odnosno muškaraca hrišćana od sedam do 80 godina. Austrijski arhivi navode da je oko 80 odsto teritorije bilo pod gustim, starim, hrastovim šumama. Pruski oficir, plemić i putopisac Oto Dubislav fon Pirh divio se srpskim šumama i smatrao je da će njihovo mudro korišćenje doneti bogatstvo zemlji koja se razvija.

– Savršena tišina vlada u Šumadiji. Nijedne ptice pevačice, samo jedva čujan šum vetra koji njiše talase od lišća. Sveto drveće, od kojeg se svako u danima opasnosti pretvara u hajduka, kao da je bilo potpuno crno pod plavim nebom. Poslovica veli: Ko obori jedno drvo, ubije jednog Srbina. Ove šume, u kojima prebivaju vile i mala božanstva, oživljavaju sećanja na bića koja smo voleli a kojih više nema – setno je opisao franuski putopisac Žozef Renak ostatke prašuma u Šumadiji, kroz koju je prošao u drugoj polovini 19. veka.

Danas je tek nešto više od četvrtine Srbije pokriveno šumom, što je daleko ispod prosečne šumovitosti evropskih zemalja od 46 odsto. To pokazuje da nije poslušan savet i zavet knjaza Miloša, koji je ubrzo po stvaranju autonomne kneževine pokušao da zaštiti šume. On je bio zgrožen nestajanjem zelenih tvrđava koje su vekovima bile utočište i svetilište Srba. U doba osmanskih progona, kao seoska crkva i zborište najčešće je korišćen upravo prostor pod krošnjama svetog drveća, starih hrastova zapisa. Uništavanje prirodnih bogatstava Srbije, kojima su se divili zapadni putopisci, Miloš je pokušao da zaustavi na Spasovdan 1837, kada je sazvao skupštinu i u uvodnoj besedi ponovio – Ko obori jedno drvo, ubija jednog Srbina. Nepismeni knjaz se pokazao kao dalekovidi prvi ekolog i urbanista Srbije, pokušavajući da uvede zakon o uređenju sela koji podrazumeva da se raštrkane kuće ušore, urede i grupišu.

– Nevolja je naš narod prinuždavala, te se morao po šumama, gudurama i vrletima kriti i kojedkud sebi kuće graditi. Kako se nevolja ova počela umanjivati i iščezavati, narod se naš umnožavao, osiguravao i bolje nastanjavati počeo, obogaćivajući sebe raznijem dobrima zemnim. No što se on većama umnožavao i rasprostranjavao, to je sve veću štetu sebi činio. Tolike se šume utamaniše, tolika zemlja beskorisna leži. Kuće ostadoše na daleko, zbog čega nit sused sa susedom ne može ni sastajati se ni porazgovarati, nit jedan drugom šta pomoći može – ubeđivao je Miloš skupštinu da prihvati zakon.

Naime, posle pobede u Drugom ustanku, „Srbija slobodija“, u kojoj nije bilo plemića velikoposednika i gde je svako mogao da ima onoliko zemlje koliko je iskrči, postala je magnetski privlačna. Statistika navodi da je proporcionalno veličini teritorije mlada srpska država u 19. veku imala najveći procenat useljavanja posle Sjedinjenih Američkih Država. Kolonisti, u najvećem broju stočari iz dinarskih predela, počeli su da grade veoma raštrkana sela starovlaškog tipa. Začuđeni savremenik Vuk Karadžić je govorio da neka od njih zauzimaju prostor „veći od Beča“.

Kako su se porodice širile i živele u sve većem blagostanju, blagorodnog drveća je bilo sve manje, kao i zajedničkih pašnjaka. Pohlepa je uzimala danak, drevne šume su neplanski i nemilosrdno krčene radi njiva i livada, i svako je postavljao svoje mnogobrojne međe i ograde oko udžerica i čatrlja. Tako je nestalo prostranstvo na kome su pasla mnogobrojna zajednička stada, stoke je bilo sve manje, a ljudi su živeli sve teže. Knjaz Miloš je na to upozoravao, ali nije bio ozbiljno shvaćen, pa je ružan običaj divlje gradnje, neracionalnog zauzimanja zajedničkog prostora i uništavanja zelenih površina opstao do današnjih dana.

Kao i danas, ni u Miloševo vreme prosvetiteljski govori nisu donosili ozbiljniji učinak. Spasovdanska skupština je odbila Milošev zakon o uređivanju sela, a odlučni knjaz je tad rešio da se na drugi način bori protiv primitivizma i zaostalosti. Njegovi momci i vojska, koji su već sa uspehom sakupili dobrovoljce za krčenje i izgradnju puteva, s jednakim elanom počeli su da pomažu u ekologiji i urbanizaciji Srbije.

ŠUME SAČUVALE NACIJU

Srbija je početkom 19. veka bila oštro podeljena.

– Usred „okeana srpskih šuma“, kako ih Lamartin naziva, nailazilo se s vremena na vreme na proplanke iz kojih su se uzdizali visoki jablanovi i minaret. Među njima i oko njih čamili su naši oboreni gradovi i porušene i opustošene varoši s turskim, grčkim, cincarskim i već odnarođenim srpskim stanovništvom, koje se nosilo kao i Turci i živelo po turski – zapisao je veliki etnolog Tihomir R. Đorđević.

U šumskim prostranstvima krila se druga Srbija.

***Organizovano korišćenje šuma u Srbiji je počelo daleke 1820, godine, kada je Knez MIloš Obrenović doneo Naredbu o čuvanju i zaštiti šuma.

RUŠI KUĆU ZBOG KROVA

Knjaz Miloš je imao muke da skine sa srpskih kuća slamu i koru drveta koje su služile kao krovni pokrivač i lako se palile izazivajući katasrofe. Još 1820. on izdaje naredbu:

– Ko god nije dosad pokrio svoj dom s ćeramidom ili daskom, ima do dva meseca da je pokrije, ako ne želi da mu se kuća iz temelja razvali.

Istu naredbu ponavlja i 1821, posle serije požara koji su izazvani paljenjem slamnih krovova.

– Da svaki svoju kuću slamom pokrivenu, sad daskama ili ćeramidom pokrije, a ko ne posluša, da mu se kuća otkrije i ostane tako dok ne napravi krov od šindre ili crepa – naredio je Miloš. Odluku o raskrivanju kuća nadzirali su njegovi opasni gardisti, pa su krovovi Srbije ubrzo bili napravljeni od šindre i crepa.

 

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:616717-Milos-Obrenovic-prvi-ekolog-u-svetu

http://www.nptara.rs/np-tara/sumarstvo/koriscenje-suma.html

Ахмед Адемовић – трубач који је преокренуо Кумановску битку

јул 3, 2016

Широм планете данас се обележава Светски дан Рома, а ми вас подсећамо на једног Рома из Лесковца који је носилац Карађорђеве звезде коју је заслужио својим подвигом током Кумановске битке.

Ратови за ослобођење од 1912 до 1918 године изнедрили су многе јунаке. Неки од њих данас су познати широј јавности док је већи број нажалост још увек заборављен и засењен јунацима новог доба.

Један од тих заборављених јунака је и лесковачки трубачАхмед Адемовић, носилац Карађорђеве звездеиз ослободилачких ратова од 1912 до 1918 године.

Легенда о његовом брилијантном подвигу током Првогбалканског рата и данас живи, прича се са времена на време али недовољно. Недовољно јер нас свакодневно гуше ријалити програмима, кичом, шундом и црном хроником. Намећу се лажни идоли и узори. Сваки облик друштвене вредности је данас урушен и оскрнављен.

Јунаци попут Ахмеда, били су само нормални људи тог времена. Данас су нормални људи тотално другачији. Требало би сви ми да се свакодневно подсећамо тих нормалних, малих људи који су чинили невероватно велике ствари за нашу будућност и наш опстанак.

leskovac-ahmed-ademovicАхмед Адемовић је служио као трубач у српској војсци. Током Балканских ратова, трубачи би специфичним трубним знацима слали сигнале војсци који би означавали јуриш или повлачење. Током Кумановске битке 24. октобра 1912 године, у тренутку када се она, како ће се испотавити, ломила. Ахмед се ушуњао у позадину турске војске и одсвирао по слухуњихов трубне знаке за повлачење. Збуњена турска војска која је у том тренутку била у силовитом налету, почела је да се повлачи а Ахмед је онда засвирао знак за јуриш српској војсци која је полетела на збуњену турску војску и потукла је.

Српска војска је нанела Турцима пораз и отворила пут за надирање долином Вардара.

Управо за овај подвиг, Ахмед је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. А његов подвиг који је био толико прост и једноставан завршио је у уџбеницима на француским и руским војним академијама као позитиван пример лукавства обичног војника.

Ахмед Адемовић се поносио својим подвигом и Карађорђевом звездом толико да одликовање није скидао до краја живота. Мештани Лесковца памтили су ипоштовалињегово херојство. У свакој прилици и обележавању годишњица Ахмед је добијао почасна места и сви су му указивали велику пажњу.

Међутим старина није имао среће да до краја свог живота ужива у својим заслугама и часном животу. Током Другог светског рата Немци су стрељали двојицу његових синова – Реџу и Раму. 

Лесковчани су им подигли споменик у Араповој долини,у подножју Хисара, на том месту су Немци 3. децембра 1941. године стрељали око 500 Рома.

Последње године живота Ахмед је провео у кућерку свог унука Фадила.

Умро је децембра 1965. године у својој 92. години.

Иначе, поред Ахмеда Адемовића, златну Карађорђеву звезду са мачевима добила су још двојица трубача – Рома из лесковачког краја: каплар Амет Иде Аметовић, бомбаш српске војске из Лесковца и Рустем Сејдић из Бојника, прадеда познатог трубача Фејата Сејдића.

Аутор: Милан Богојевић
Обрада: Магацин портал
Извор: Недељник

Amerikanac o Srbima u Prvom svetskom ratu: Srbin nikada nije suviše star da se bori

serb-mountain-retreat

 Američki novinar Pol Fortier Džons je 1915. godine pročitao novinski tekst u kojem se pozivaju dobrovoljci da pomognu humanitarne napore saveznika u Srbiji. „Odluka da se odazovem tom pozivu, promenila je moj život zauvek“, pisao je kasnije američki novinar u svojoj knjizi „U egzilu sa Srbima: Avanture jednog Amerikanca u vojsci koja ne može da umre“, koja je objavljena u Njujorku 1916. godine. Deo koji prenosimo govori o prvim Džonsovim utiscima kada se zatekao u Srbiji, neposredno pre i pošto je izdata naredba za povlačenje srpske vojske preko Albanije, koja se odigravala u zimu 1915/1916. godine.

serb-mountain-retreat

Kada je došla dugo očekivana „plava naredba“ (naredba za povlačenje srpske vojske), to je značilo da se sa granica Srbije povuku sve rezerve i većina prvog poziva. Značilo je da se na Drini ostavlja samo skelet od vojske, duž Save i Dunava da se razredi 100.000 vojnika, a preostalo ljudstvo (cela srpska vojska jedva da je brojala oko 350.000 ljudi) da se pozicionira na bugarskoj granici i čuva jedinu nadu – jednotračnu prugu istočne železnice Solun – Beograd. Upravo u to vreme je britanski parlament bio „ispunjen srdačnim osećajima koji su uvek postojali između Engleske i Bugarske“.

Kakva je to vojska? Od svih novina koje Srbija tako obilato pruža oku zapadnjaka, nijedna ne izražava bolje pravi duh ovoga naroda kao starci u srpskoj vojsci. U Srbiji, gde ljudi stare brže nego igde u svetu, starcima se smatraju već oni iznad 30 godina. Ali starci iz poslednjeg rezervnog poziva imaju od 40 godina pa naviše. Izgleda da Srbin nikada nije suviše star da se bori.

Ti starci su me prvi dočekali u Srbiji u leto 1915. Nikada neću zaboraviti šta sam osećao kada sam u Đevđeliji, gradu na granici Grčke i Srbije, pogledao iz voza i video moje prve starce. Čudio sam se da li je to tipičan srpski vojnik, jer nijedan nije izgledao mlađi od 70 godina, uprkos njihovim širokim osmesima kada su ugledali Amerikance. Bilo je to sredinom leta, ali su ti ljudi bili odeveni kao u vreme najžešćeg mraza. Na svojim plećima nosili su ogrtače od smeđe tkanine, o ogrtač je prikačena kapuljača koju nabijaju na glavu u vreme kiše, i koja celoj njihovoj pojavi daje kaluđerski izgled. Ispod ogrtača nose kožuh bez rukava od jagnjeće kože, sa debelom vunom okrenutom unutra, i to u mesecu julu! Ispod kožuha je košulja od platna, tkanog kod kuće. I nose čakšire, tesno priljubljene uz kukove i kolena, ali se pozadi šire kao kesa. Na nogama imaju debele vunene čarape, koje navlače preko čakšira, čak do kolena, okićene šarama raznih boja. Na nogama su im bili opanci – pola cipele, pola sandale. Njihov lak skok pri ustajanju nagoni čoveka da zaboravi na njihove godine. I ti ljudi, čiji se ceo sadašnji život sastoji od toga da čuvaju ovu usijanu železničku prugu, dok njihovi sinovi i unuci umiru na granici – veselo se osmehuju, meni, potpunom strancu.

188

Tri miljuna naroda– izgubi se!

Kako je naš voz više ulazio u Srbiju, tako je raslo moje poznanstvo sa starcima. Kod svakog malog mosta bilo ih je po četiri, dvojica na svakoj strani, gde su živeli u malim šatorima od granja. Na stanicama su izlazile čitave čete staraca, u čudnovatim grupama, sa puškama raznog kalibra, obešenim o njihova koščata ramena. Uvek su nas pozdravljali i klicali nam. Kada sam ih bolje upoznao, shvatio sam da srpski starci imaju i zanimljivu teoriju da deca na neki čudnovat način mogu da predskažu rat. Oni će navesti bezbroj primera da potkrepe svoju tvrdnju. Iz njihovih priča, u julu 1914. deca širom Srbije samo su se igrala rata, a odrasli govorili „neko zlo moraće skoro da se desi“.
Tako su pričali i starci koje sam jedno jutro gledao kako se spuštaju ka Višegradu. Jer, došlo je i njihovo vreme. Srbija se suočavala sa borbom u kojoj nije mogla da poštedi nijednog čoveka koji je u stanju da se održi na nogama. Starci su znali kud srljaju, nisi se zavaravali. Pre nego što će poći, delio sam im cigarete koje sam imao, i kroz njihovo zahvaljivanje shvatio sam da oni ne gaje bilo kakvu nadu da će se vratititi živi. Kada sam jednom prosedom starcu dao stotinak cigareta, reče on preko tumača: „Ovo će biti više nego što ću ja poživeti“. Ni on, ni ostali nisu delovali uplašeno. Došao je red na njih, i to je za ove ljude okončavalo bilo kakvu priču. Svi su izginuli do poslednjeg. I tokom strašnih idućih deset nedelja, gde god su stupali u borbu ovi ljudi poslednjeg poziva ginuli su herojski, kao u mladosti koja je suviše naivna da zna za strah. O tome imam puno priča, ali bih, ipak, izdvojio onu o junačkoj odbrani Čačka.

Čačak se nalazi na uskotračnoj užičkoj železnici, jednoj sporednoj grani istočne železnice. Nedaleko u pravcu juga, nalazi se Kraljevo. Kada su Bugari pri prvom udaru, zahvaljujući brojčanoj nadmoći došli blizu Niša, prestonica je preseljena u Čačak, za koji se smatralo da je privremeno osiguran. Ali Nemci, kao i obično, ne dođoše sa strane sa koje su bili očekivani. Preko najtežih puteva oni navališe odjednom na novu prestonicu, sa severozapada, nagoneći srpsku vladu da se seli na jug, prvo u Kraljevo, onda u Rašku, Mitrovicu, Prizren, pa Skadar. Starci su branili Čačak. Tri puta su Nemci oteli grad od njih, ali su ga starci svaki put oslobodili. Tek onda, kada ih je četiri petine bilo onesposobljeno za borbu, Nemci su konačno mogli zadržati Čačak.
Sa puškama svih mogućih kalibara, isključeni zbog godina iz tri poziva, starci iz Čačka sukobili su se sa vojskom kakvu je samo Nemačka bila u stanju da opravi, potpuno opremljenom, sjajno snabdevenom, i koja je sve jasnije osećala da se pred njom lomi cela jedna država. Ali srpski starac zna ne samo kako da se ceo dan održi na suvom hlebu, već i kako i gde da se zakloni za drvo i kamen; a kad je video da Srbija izdiše, on je želeo samo jedno – da i on umre sa njom.
Siguran sam da su starci protužili za svojom otadžbinom više nego ma ko drugi. Većina njih provela je svoj život u slobodnoj Srbiji. Oni, zbog svojih godina, ne mogu kao mladi školovani ljudi da nazru budućnost iza ovog zla. Sa nama se, prateći engleske bolničarke, povlačio neki Dane. On je neko vreme živeo u Americi i imao je mnogo ličnih neprilika, ali zaboravio je na sve i mislio samo na ovu veliku tragediju i patnje, a stud i žeđ koje je morao da podnese činilo se i da ne oseća. Noću, kraj vatre, on bi govorio sam sa sobom: „Šta mari za mene? Šta sam ja? Tri milijuna naroda propade! Sve drugo je nevažno. Tri miljuna naroda, tri milijuna – izgubi se!“

197

U što veću muku dolazi, utoliko Srbin peva duže i glasnije

Svi Srbi vole da pevaju i većina njihovih pesama je tužna. U što veću muku dolazi, utoliko Srbin peva duže i glasnije. Sedam dana po padu Čačka, sreo sam jednu četu staraca iz poslednjeg poziva na vrhu jedne crnogorske planine. Nisu imali ni mrvicu hrane, i gledali su kako oko njih ginu na stotine njihovih sunarodnika. Oni koje nije pokosio neprijateljski metak umirali su od bolesti, gladi i studi. Kada više nije ostala slobodna nijedna stopa njihove otadžbine, kada su bili svesni da su od svojih porodica odvojeni zauvek, kada ih je pritisla najteža beda i muka… na moje najveće zaprepašćenje, starci su išli putem i pevali! Tu sliku neću zaboraviti dok sam živ.
Mraz je sekao njihovo lice i za njihove vunaste brade hvatale su se ledenice. Planinski vetar razbijao je njihove glasove – glasove sumorne, tužne, kakve pre nikada nisam čuo u Srba. Dok nisam došao do njih, nisam raspoznao pesmu, jednu od onih koja je nastala tokom ovog rata, i u kojoj se otprilike govorilo: „Švaba zida kuće da u njima Srbi žive; Švaba seje kukuruz da ga Srbin jede; Švaba cedi vino, da ga Srbin pije“. Ironija je bila surova, ili je ovim starim ljudima, koji su izgubili sve što životu daje smisao ostala jedino ironija na sopstveni račun da se njome podsmehnu i smrti.

http://bif.rs/2014/04/amerikanac-o-srbima-u-prvom-svetskom-ratu-srbin-nikada-nije-suvise-star-da-se-bori/#sthash.XaaXNRQU.dpbs

Petar Makara (MAKAPOB) – BITI SRBINOM

BITI SRBINOM

Iskreno, hvata me teska sramota sto moram ovo da pisem. A moram. Jer dosta toga na SIEM-u, ali i oko nase buducnosti, vrti se oko kljucnog pitanja: Sta to znaci biti Srbinom.

Ne raspolazem licencnim pravom da odgovaram na ovo pitanje. Iznosim samo svoje vidjenje i duboko se nadam da ce ono ipak pomoci onima koji sa ovim pitanjem nisu rascistili.

‘CISTOKRVNI SRBI’

Geneticari (da ne kazem genitalci) u stvari fasisti govore o cistokrvnim Srbima. To je model koji je preveden sa hrvatskog. A taj je preveden sa nemackog. Ti si pripadnik odredjene ‘rase’ ako mozes da dokazes da ti je u poslednjih X (npr sest) generacija svako bio te rase. Onda se ponosis (posto nemas kakvim drugim, licnim uspehom da se ponosis) sto si bio takve srece da se rodis kao pripadnik bas toga, najboljeg od svih naroda. Naci ce se vec razlozi zasto je bas taj narod najbolji. Mozda je to jednostavno, narod visokih i plavokosih, kao sto bi, po legendi trebalo da budu Nemci (a i njih smo vidjali na nudistickim plazama – i ima ih svakakvih). Mozda je to narod koji je uvek, tako mudro, umeo da izabere kulturnije gospodare (kao Hrvati). Jednom kad vec mislis da si ‘cist’, po ovoj filozofiji, onda imas prava da se cistis od ‘necistih’, od korova ljudskog.

Ja imam jednog oca i majku, dve babe i dede, cetiri prababe i pradede i tako dalje (u svakoj daljoj pra-generaciji dva puta vise predaka). Kosovska bitka je bila pre sest vekova. Ako uzmem (konzervativnu) pretstavku da sam imao samo tri generacije po veku, onda je, po ovoj racunici, u doba Kosovske bitke, bilo dva na (3*6=) osamnaesti stepen mojih predaka, savremenika ove bitke. To je (mada su ove racunice varljive), vise od cetvrt miliona ljudi! Brale, tu mora da je bilo ne samo Srba i Turaka (mozda i aktivnih u toj bitci) vec i ko zna kakvih Tatara, Mongola i Huna (ako su jos postojali).

Ja sam dakle mozaik minulih svetova. Deo davno nestalih civilizacija. Ja sam mozda, direktni potomak i u mojim venama tece krv Etruraca i Fenicana, Vavilonaca i Vandala… I zasto sam onda Srbin?

STVAR IZBORA!

‘Francuz sam slucajno a covek nuzno’ (Montesque?). Covek sam samo zato sto se svim snagama trudim da to ostanem. To mi nije dato. To mi je svakodnevni zadatak. Imam jedan zivot, pun ispita i tek na kraju ce se sa sigurnoscu znati ko sam – bio.

Za sada sam bio sve sto sam hteo da budem. Bio sam i profesor (ucenici su mi dali nadimak ‘tata’ iako sam bio samo 6 godina stariji od njih). Bio sam i inzenjer, projektant i (pomalo) naucnik. Do pre dve godine sam bio Evropljanin – na prvom mestu. U Americi je lako bilo uvideti da su osnovni pogledi na porodicu, prijatelje, narod, karijeru fundamentalno razliciti od evropskih. Srodnost evropskih kultura je ocigledna. Bio sam zatim, dakle na drugom mestu, Jugosloven. Bilo je to cvrsto ubedjenje da svi pripadamo srodnim juznoslovenskim narodima. Bilo je to i rezultat obicnog, dobrog, domaceg vaspitanja da se postuje covek kao takav. Da se delimo samo na one koji su odlucili da budu ljudi i one koji za to ne mare. I tu je bila tacka. Odrastajuci u Juznom Banatu, kraj Beograda, imao sam prijatelje Slovake, Srbe, Madjare, Rumune i ko zna kakve. Mnoge nikada nisam ni pitao sta su. Ali bili su izvrsna, topla ljudska bica. Medju Hrvatima, kojih u mome kraju gotovo da i nije bilo, imao sam samo prijatelje. Medju Srbima i najgore podlake i neprijatelje. To je posledica obicnog zakona verovatnoce. Ako je koji Hrvat i bio pokvarenjak lako bih ga iz svog zivota iskljucio. Kako su Srbi ogromna vecina to mnoge pokvarene Srbe nisam mogao da izbegnem.

Mirna, idilicna vremena zauvek su za nama. Jugoslaviju su rasturili oni koji su se u nju najvise zaklinjali. Povodeci se za svojim nacistickim vodjama izdali su je Slovenci, Hrvati, Muslimani… Ostavili su je svi osim Srba, osim onih koji su u temelje i u nade bratstva najvise ulozili, najvise platili svojim zivotima i najvise bili spremni da ‘bratskim narodima’ patnje i zlocine zaborave. Samo Srbi su bili spremni sve da oproste zahvaljujuci svome duboko ukorenjenom svetosavskom vaspitanju koje je i te kako prisutno i kod takvih nevernika kakav sam ja.

Dosla su odvratna vremena, vremena ispita, vremena kada moramo da se opredelimo. Ja sam cvrsto ODLUCIO – ja sam Srbin.

Na zalost, bilo je puno takvih vremena kada su Srbi trebali da odluce sta ce biti. Bilo je gladi i pomora i mnogi su, za koru hleba prestajali da budu Srbi. Prekrsteni su u katolike i zauvek postali Hrvati. Bivsi Srbi, hercegovacki Hrvati, najljuci su Hrvati… Neki su, radi povlastica postajali muslimani. Izetbegovic, sasvim lako, mozda ima vise srpske krvi nego ja. Ipak (i ne samo sudeci po recima koje je izneo u svome ‘Main Kampf’-u) on je samo musliman i nista vise.

Dr. Davor Perunovic (vidi NIN 14 IX 1990) je bio sami Vrhovnik HDZ-a za BiH. Bio je ljuti Hrvat. Onda mu je (samo zato sto ga nije voleo) Tudjman podneo pod nos krstenicu iz pravoslavne crkve, pisanu cirilicom. Davorov deda, sa oceve strane – bio je pravoslavni pop. On je naravno, zaboravio da je krsten u pravoslavnoj crkvi. Imponovala mu je ‘kultura’ majke (upola Hrvatice i upola Cehinje). Ponosio se ocem (koji je slicno tako izdao srpstvo i) bio oficir u ustaskoj satniji… Jadni Davor je nakon ovoga izjavio da je zbunjen i raspuklih ideala. Po meni dileme nema – on je bio Hrvat.

I Hitler je onakav crnokos i sitan, nikakav odlucio da bude Nemac iako je tvrdio da svi pripadnici arijevske rase treba da budu visoki i plavokosi. Nije potrebno ispitivati njegovo genetsko stablo. Takvog cistokrvnog Nemca nije lako bilo naci. U njemu se olicavala sva arogancija, sav apsurd, sva ‘kultura’ naroda (grupe, ideala) kojima je tezio. I svi Nemci su to lako prepoznali i posli, punim srcem za njim. Tako su bili i bice vaspitavani kroz vekove, kao visa rasa. Neka se sada vade da svi nisu bili za njega. Dovoljno je videti one dokumentarce, one stadiume pune deliricne mase kako mu klice.

Ja sam Srbin jer mi tako nalaze moje vaspitanje, moje osecanje casti, ponosa, pravde. Biti Srbinom to je stanje duha. Biti Srbinom znaci biti od one gotovo izumrle vrste Homo Sapiensa koja jos uvek stoji uspravno, koja ne povija kicmu ni pred olujama, ni ispred ponudjenih, istorijskih ambisa. Te kataklizme cistile su srpski narod od slabica i od njih su nastali mnogi delovi susednih naroda. I sada je proces isti. I sada su odluke teske. I sada ce mnogi pokleknuti. I sada cujem isto ono sto nam serviraju ustase i New York Times – i to iz usta onih koji (jos uvek) misle da su Srbi: Hrvati su kulturniji i vredniji narod zato i imaju vise, Srbi su bizantinci i zaostali, Srbi su krvoloci. Svi mrze Srbe – mora to da znaci da sa Srbima nesto nije u redu. U stvari ceo svet je protiv Srba, dakle Srbi nisu u pravu. Mozda bi Srbi trebalo da se pomire sa statusom manjine u Hrvatskoj i BiH.

Ja sam protiv celog sveta – Srbin. Medju mnogobrojnim precima izabrao sam one na koje cu da se ugledam. To su oni u sjajnom oklopu blestavog duha i ponosa sto su izasli pred znatno jacu vojsku da svoje ideale i svoj nacin zivota odbrane. To nisu oni koji su dosli da svoju religiju i svoj nacin zivota silom i u krvi nametnu.

Niko ne zeli da pogine i niko ne zeli da pati. Ne zelim da moje dete raste bez oca, ali jos vise ne zelim (i uzasava me) mogucnost da moje potomstvo odrasta u ovom sve vise pokvarenom, grabljivom, lazljivom svetu. U ovome svetu postoji jedna supersila: Amerika i jedan Bog: novac. Pravila su da pravila nema. I nema humanosti ni casti. Sve je dopusteno ako se na kraju isplati. Uskoro ce, na nasim grobovima, pored dva uobicajena podatka (godine rodjenja i smrti) uklesati jos jedan: koliko si dolara u zivotu zaradio. To ce biti (cela) tvoja slika. Slika toga koliko si vredeo kao covek. A bilo je i drugih vrednosti, zar ne!? Narod Krajine je to lepo rekao: PASI TRAVU ALI BUDI SRBIN. Ne:’Pasi travu zato sto si stoka’ nego zato sto su ti moralne vrednosti vaznije od onoga sto jedes, onoga sto udises. Vazne su ako ne i vaznije od samog postojanja.

Zato sam Srbin. Zato sto je to tesko i gordo biti. Zato sto mozemo celom svetu reci: NE. Zato sto smo u pravu.

Od nasih postupaka zavisi sudbina novih, jos nerodjenih generacija. Opstacemo samo ako se odupremo. TO TVRDIM SASVIM ODGOVORNO. Kineski studenti su izasli na Tjenamen skver sa kopijom americke statue slobode. Bio je to drzak, neodgovoran, izazivacki cin. Mnogi su to bezrazlozno platili glavom. A demokratija im je (istina postupno) bila nudjena. Sad su vraceni par koraka unazad. Mi necemo glavom kroz zid. Moramo raditi krajnje oprezno i promisljeno ali – MORAMO RADITI I MORAMO SE ZLOCINU I NEPRAVDI *SAD* ODUPRETI.

JEVREJSKA POUKA

Krajem tridesetih godina ovog veka, jevrejske su porodice trazile bilo kakvo utociste. Niko nije hteo da pruzi ruku spasa. Jevreji su bili krivi zato sto su zivi. Brodovi krcati porodicama, punim ocaja i nade, dolazili su iz Nemacke na obale Amerike. I vraceni su. U sigurnu smrt.

Ovdasnji, americki Jevreji, takodje, nisu pruzili ruku spasa. Cutali su. Plasili su se da ce se i inace jak antisemitizam, koji je tada postojao u Americi, jos jace spustiti na njihova pleca…

Kasnije, nebrojeni ljudi su reskirali zivote da fotografisu i prokrijumcare na zapad fotografije o genocidu nad Jevrejima u Hitlerovoj Nemackoj. Te fotografije su stizale. Zasto onda nisu bile objavljivane? Americki vojnici su se iskreno zaprepastili kada su, oslobadjajuci konc-logore ugledali nivo uzasa. Zasto ni tada, kada je Amerika vec bila u ratu sa Nemackom New York Times nije objavio istinu o nacistickim logorima? Mozda su potajno zeleli da se ‘Jevrejsko pitanje’ u Evropi zauvek resi. I reseno je. Ali i Jevreji su naucili strasnu lekciju. Ranije su SS oficiri govorili kako je divota streljati ih. Nateras ih da iskopaju raku. Poredjas ih. Oni lepo, kulturno stoje u redu i pevaju. Ti ih lepo (i nemacki kulturno) postreljas. A sada? Sada Izraelci koriste tzv. preventivni udarac. Za svaki slucaj.

Kazem: Neko ili ima savesti ili nema. Savest se ne moze nakalemiti. Za mene je flagrantno gazenje istine u zapadnim medijima, flagrantno krsenje zakona i povelja od istih onih koji su te povelje i zakone predlagali i usvajali vise nego dovoljan povod da se lazima i nepravdi oduprem – da budem Srbinom. Otvoreni, nepostedni rat protiv moga naroda ne moze da me ostavi po strani. Ma kuda lunjao po svetu, svuda postoje ogledala. Hocu da u njima vidim ponosno lice. Ja sam jedan od retkih ovde koji zna deo istine koji se uporno precutkuje. Moja duznost, kao coveka je (ma bio i Hrvat) da se borim da i taj deo istine ugleda svetlost. Ako to ne uradim bicu zauvek saucesnik u stravicnom zlocinu nad celim jednim narodom.

O COJSTVU I JUNASTVU

‘Ne place majka Beganova nego place majka Stojanova’, kaze nas narod. Ja mogu da dodam da ima i zivih i srecnih Srba koji se zovu Stojan. Began, Ismet, Ized, i Frantz su mozda zivi ali nisu vise Srbi.

U svakom narodu postoje pesme i ode o herojima. Cak i u italijanskom. (Garibaldi npr). Samo Srpski narod govori i o cojstvu. O obavezi Srba da druge stite od sebe. I zato sam Srbin (pa makar svi moji bili Hrvati).

JOS JEDNOM ODGOVORNO KAZEM DA CEMO SAMO ODUPIRANJEM POBEDITI I UBEDJEN SAM DA SE ZAPAD NECE (IZ MNOGIH RAZLOGA) USUDITI DA NAPADNE NI SRBE U BiH NI NOVU JUGOSLAVIJU. Na nama ostaje da koliko je to u ratu moguce, svetao lik Srba sacuvamo, da osudimo one koji se usude da u srpsko ime ubijaju nezasticene i nenaoruzane. Takodje nas nigde nece dovesti proterivanje onih koji su rodjeni kao Hrvati ili muslimani a koji se nisu vojno ili politicki suprostavili Srbima.

Da, bas je tesko i odgovorno Srbinom biti.

Petar Makara (MAKAPOB)

PS: Mnogo toga se promenilo od maja 1992-ge. Ipak ni jednu rec u tekstu nisam promenio. Stojim iza svake.

http://www.srpska-mreza.com/authors/Makara/srbin.htm

Н. Ранђеловић: Незаинтересованост људи у Србији за страдање народа на КиМ – најболније искуство

Нинослав Ранђеловић

Много је жртвовао, много и учинио. Нинослав Ранђеловић сведочио је и филмовима записао страдање Срба и православних светиња на КиМ. Искусио „погодности“ и „наклоност“ цркве и свих политичких режима у Србији, од Милошевићевог до данашњег. Будући да је човек без компромиса, остаје и без подршке. Ранђеловић говори за КМ Новине о односу српске државе и цркве према њеном народу на Косову и Метохији током деценија страдања.

По завршеним студијама Филозофије у Београду, 1986. одлази у Њујорк где је на православној академији “Свети Владимир” у том граду завршио постдипломске студије из теологије. У међувремену стиче америчко држављанство, жени се и одлучује да тамо остане да живи.Радио је као предавач на разним приватним шолама и факултетима у Њујорку,  добио ћерку, а у Србију долази само током летњих распуста.

Следом догађаја постаје можда најважнији сведок много чега – од страдања Срба и српских светиња на Косову и Метохији што углавном сам бележи камером, до односа режима, политичких странака Српске православне цркве и домаћих медија, према готово незамисливом терору кроз који годинама пролази део српског народа у јужној покрајини. Његови филмови „Дани од страха“, Погром“, „Слава Високих Дечана“, „Белешке о камену“ али и сви остали, највредније су сведочанство патњи српског народа на Косову и Метохији с краја 20-тог и почетка 21-ог века.

all_covers

Филмови Нинослава Ранђеловића – Издања филмова за Уједињене нације, преведених и титлованих на 6 језика.

За мене је КиМ било и остало огледало Србије и света. У том огледалу се јасно види неспособност државе Србије да брине о људском бићу и да сведочи његово страдање, као и неспособност света да заштити слободу и основна људска права.

***

КМ Новине: Шта Вас је натерало да дођете на Косово и Метохију и почнете да радите документарне филмове?  Због чега сте најпре дошли. Да ли због медија и њиховог извештавања или је постојао неки лични разлог и повод? Јесте ли познавали некога на КиМ?

Н. Ранђеловић: Те далеке 1997. године сам у фебруару месецу добио позив од рођака, који је тада био члан странке Српски Покрет Обнове (СПО), да дођем у Београд и да се евентуално укључим у процесе друштвених и политичких промена које су тада у Србији биле актуелне. Наиме, у Београду се тада конституисала прва не-комунистичка градска влада коју су чинили представници удружене демократске опозиције, од којих су најмоћније биле странка Српски Покрет Обнове (СПО) и Демократска странка.

Управо због чињенице да је 1997. године моја ћерка имала свега 8 година нисам био много одушевљен перспективом мог дужег боравка ван Њујорка, јер сам сматрао да сам више потребан њој него Србији. Такође, нисам желео да будем члан било које политичке странке, јер нисам имао довољно поверења да су лидери и функционери тих странака људи које заиста руководи жеља да се озбиљни проблеми, са којима се Србија тада суочавала, реше на корист људи који ту  живе.

ninoslav_filmsС друге стране, од одласка нисам престајао да се интересујем за то какав је живот у Србији, а током ратова у бившој Југославији 90-тих година било ми је веома тешко да преживљавам све страхоте које су се тих година тамо дешавале. Осећао сам да би било лицемерно да из Њујорка критикујем политичке одлуке које су се тада доносиле или да критикујем тада актуелну власт у Србији, јер ја нисам живео и трпео терор којем су грађани Србије тада били изложени.

Тако је позив мог рођака да дођем у Србију 1997. године био својеврстан изазов и одлучио сам се да узмем неколико месеци слободно од посла који сам тада радио у Њујорку и да ипак дођем и видим да ли заиста постоји нешто што бих ја евентуално могао да учиним и да допринесем да у Србији ствари буду боље. Једино што сам био сигуран било је то да се нећу учлањивати ни у једну политичку странку, нити да ћу се на било који начин професионално бавити политиком.

КМ Новине: Колико Вам је касније и кроз рад значило то што сте имали америчко држављанство, јесте ли били у некој предности, под неком њиховом заштитом због тога?

Н. Ранђеловић: Због чињенице да имам америчко држављанство имао сам, рекао бих, и извесних погодности, али и непријатности. Наиме, због изузетно лоше безбедносне ситуације на КиМ, као и због веома лимитираних финансијских средстава којима сам располагао, нисам могао да са собом водим професионалног сниматеља (осим током прве две године када ми је око снимања помагао мој пријатељ Никола Мајдак Јр.), нити да изнајмљујем неко добро возило и водича, јер ја на КиМ никада нисам био пре 1997. године, нити сам тамо имао родбину и пријатеље који би ми могли помоћи око путовања по том подручју. Тако сам, углавном сам свих тих година одлазио на КиМ сопственим возилом, Пежоом 205 старим 17 година, али са америчким таблицама што је мени деловало као нека добра ствар с обзиром на популарност и значај који САД има за Албанце на КиМ. Веровао сам да ме то може заштити од евентуалних и реалних опасности на путевима широм покрајине.

Међутим, за многе у Београду и Србији, чињеница да имам амерички пасош била је тумачена као сигуран знак да сам ја заправо амерички “шпијун” који лако путује по КиМ, а онда се враћа у Београд да провоцира и “прозива” политичке и медијске величине у Србији због њихове индолентности и незаинтересованости за судбине Срба на КиМ.

КМ Новине: Шта Вам је тада значило Косово и да ли се то променило?
 
Н. Ранђеловић: За мене је КиМ било и остало огледалоСрбије и света. У том огледалу се јасно види неспособност државе Србије да брине о људском бићу и да сведочи његово страдање, као и неспособност света да заштити слободу и основна људска права. Моји документарни филмови само су сићушан делић тог огледала. Вероватно због поражавајућег ефекта које то огледало има на државу Србију, као и на светске институције, ни моји филмови нису могли имати значајнију подршку државе Србије нити светских медија и политичких институција.

„Равнодушност људи у Србији и одсуство жеље да о томе нешто сазнају или да учине нешто да се то промени, није ми личило, нити ми и даље личи на реакцију људског бића“.

КМ Новине: Шта сте очекивали а шта Вас је дочекало на КиМ?  Кроз шта сте све пролазили током снимања? Шта сте виђали, шта доживљавали, шта су Вам најтежи моменти, успомене, искуства?

Н. Ранђеловић: Када сам кренуо на прво путовање на КиМ, септембра 1997, нисам знао шта да тамо очекујем, јер тамо пре тога никада нисам био. Надао сам се само да ћу успети да стигнем до забачених села у којима су живели чланови породица оних људи што су током лета те године киднаповани и да ћу успети да од њих нешто сазнам и да о томе обавестим јавност у Србији.

КиМ ме је, иначе, одмах очарала лепотом својих предела, али и згранула очајем и безнађем уплашених Срба које сам тамо сретао. Ипак, оно што ме је највише погодило била је равнодушност људи у Београду и Србији за оно што се тамо догађало. У том смислу, очај и осећање напуштености Срба на КиМ личило ми је, а личи ми данас, на природну реакцију људског бића на оно што се тамо дешавало и дешава. Међутим, равнодушност људи у Србији и одсуство жеље да о томе нешто сазнају или да учине нешто да се то промени, није ми личило, нити ми и даље личи на реакцију људског бића.

nin

Искрено сам се надао да ће се временом то променити и да ће уз обиље квалитетних информација о томе шта се на КиМ заиста дешава, доћи и до већег интересовања државе Србије и грађана Србије да та истина буде доступна светској јавности. Нисам могао да верујем да ће равнодушност државе и медија, да се овој теми темељније посвете, бити јача од чињеница страдања и разарања. Такође нисам могао да верујем да демократске промене у Србији не значе истовремено и спремност да се српско друштво истински посвети заштити људи и солидарности са својим грађанима који на КиМ живе и умиру у гету. На жалост, испоставило се да Србија никада није успела да то учини, мада је у својим политичким памфлетима и слоганима називала КиМ својим “срцем” и својом “колевком”.

То је било и остало моје најболније искуство и успомена коју носим из година проведених у путовањима по КиМ и покушајима да српску јавност и државу заинтересујем за ту косовску стварност страдања и разарања.

КМ Новине: Како су се медији тада понашали, да ли је било довољно људи да покрију дешавање и да ли је веће ангажовање могло то да промени?

Н. Ранђеловић: Током мог 12-годишњег ангажмана на медијском праћењу стварности КиМ уверио сам се да су српски медији у већини случајева сасвим игнорисали ту стварност, а онда када су се и спорадично бавили бележењем чињеница страдања и разарања, то су чинили више у функцији политичких интереса оних странака и режима који су тада контролисали српске медије. Најбољи пример за то је одсуство српских медија на КиМ током Погрома 2004 године. Пошло ми је за руком да током та три дана масовног разарања на КиМ забележим доста тога и где год да сам стигао, људи су били запрепашћени да то чини независни аутор и продуцент, а не професионални новинари српских медија.

‘Notes about the Rock’ 1/2, May 2005. Kosovo

Уверен сам – да је Србија имала снаге и интегритета да се посвети квалитетнијој бризи за медијско праћење стварности на КиМ, да би и страдање људи било мање, а шансе да се свет увери да Србију занимају људи биле веће. Овако, испало је да Србију занима КиМ само као територија или симбол државности, али не и као подручје на коме живе Срби.

КМ Новине: Како су се Срби на Косову осећали када сте снимали њихове животе и невоље. Да ли им је то значило?

Н. Ранђеловић: У почетку мог медијског бележења и извештавања о судбини српских страдалника на КиМ наилазио сам на неповерење тих људи да ми саопште истину о свом страдању, јер нису знали ко сам и мислили су да сам новинар из Србије који прикупља податке ради личне користи и промоције, или неко ко ће злоупотребити њихове изјаве и допринети да њихово страдање буде још и веће. Углавном је то био последица беса и неповерења које су ти људи имали према званичном Београду и српским медијима. Ипак, то се убрзо променило и када су моји филмови почели да бивају приказивани на медијима у Србији и јавним трибинама у Београду, људи на КиМ су се уверили да је мој мотив бележење истине, а не пропаганда или некакава уска политика коју Београд води злоупотребљавајући страдање људи на КиМ. Тако, стекао сам њихово поверење и репутацију да сам једини “ћелави новинар који их није издао”.  Та репутација је оно чиме се највише поносим у мом раду.

crimen_v

КМ Новине: Где су Ваши филмови били приказивани, да ли су негде били забрањени? Како су примљени код гледаоца, ко је још био заинтересован?

Н. Ранђеловић: Дакле, у априлу месецу 1997. године, прихватио сам понуду из Скупштине града Београда да као нестраначка личност преузмем дужност директора Дома омладине у Београду и да тако започнем свој ангажман у Србији. Та позиција ми је омогућила да већ у септембру месецу започнем продукцију документарних филмова о страдању Срба на Косову и Метохији. Наиме, током лета 1997. године започела је серија киднаповања српских грађана на КиМ (нестало је њих више од хиљаду), а медији у Србији, као ни страни медији, нису томе посвећивали скоро никакву пажњу. У Београду је мало ко ишта знао о тим дешавањима и тек би се ту и тамо у неком штампаном медију појавила кратка вест о томе да је неко од Срба на КиМ нестао. Ипак, имена тих људи, околности под којима су нестали или где се евентуално налазе као да нису били баш ни од каквог значаја за медије у Србији.

Документарни материјал који сам снимио на КиМ могао сам тада да представим једино у Дому омладине Београда и на градској телевизији “Студио Б”. Други медији у Београду и Србији били су “затворени” за тему страдања Срба на КиМ.
Ту сам чињеницу тумачио као последицу политичке одлуке режима Слободана Милошевића да игнорише све лошију безбедносну ситуацију на КиМ, јер би у супротном било очигледно да тај режим не “контролише” ситуацију на КиМ. Такође, изашло би на видело и велико незадовољство српског становништва на КиМ које се осећало напуштено и издано од стране српске власти. Снимио сам изјаве многих Срба широм КиМ о томе како су локални чланови и представници тада владајуће Социјалистичке Партије Србије масовно продавали своје куће и имања на КиМ и то за значајне суме новца и одлазили у Србију.

Након смене режима Слободана Милошевића и политичких промена у Србији 2000. године, понадао сам се да ће се медијско извештавање о страдању Срба на КиМ поправити и да ће макар српски медији интензивније и квалитетније извештавати о свим страхотама којима је српско становништво тамо било изложено. На жалост, то није био случај.
Нови српски политички режим Зорана Ђинђића и Демократске странке као да није имао снаге да истинито сагледава и медијски сведочи све гору безбедносну ситуацију на КиМ, јер то би значило да би се онда морала сведочити и чињеница да међународна заједница, која је након Кумановског споразума преузела одговорност да штити права и слободе свих грађана КиМ, заправо то не чини и да не испуњава виталне циљеве своје мисије на КиМ.

‘Snowman in the Dark’, February 2005. Kosovo

КМ Новине: Да ли сте и даље имали некакву помоћ и подршку у Вашем раду и које су биле највеће препреке?

Имао сам могућност да се лично уверим колико су представници политичких странака у Србији и Српске православне цркве заправо незаинтересовани да проблем страдања људи виде као фундаментални проблем Србије и колико су били више спремни да проблеме КиМ опортуно посматрају из визуре својих уских политичких интереса.

Н. Ранђеловић: У периоду 2002. – 2007. године пошло ми је за руком да реализоване филмове представим на разним филмским фестивалима на којима су неки и награђени, као и на многим академским и политичким институцијама у Западној Европи, Русији и Сједињеним Државама. Мислим да је ту од одлучујућег значаја била чињеница да су моји документарни записи са КиМ лишени било каквог политичког садржаја или пропаганде и да су искључиво посвећени документовању нарушених основних људских права и слобода, као и да сам их реализовао као независни продуцент и аутор без подршке било које политичке организације у Србији или свету.

Продукцију мојих филмова сам финансирао искључиво средствима које сам добијао од појединаца, углавном Срба из расејања, али и од људи из других земаља који су негде видели неке од мојих филмове на филмским фестивалима и јавним презентацијама у свету или су о њима читали на интернету и желели да помогну даљу продукцију таквог материјала.

Такође, велику помоћ су ми пружили и људи са КиМ, пре свега моји пријатељи Светомир Стефановић и свештеник Радивоје Панић који су често са мном путовали по КиМ и помогли ми да лакше и безбедније стигнем до локација на којима су се злочини дешавали и да снимим људе који су страдали, као и да камером евидентирам порушене цркве и православне светиње широм КиМ. Без њихове помоћи, храбрости и пожртвовања, не верујем да би ми пошло за руком да много тога забележим и учиним доступним широј јавности.

Осим тога, у покушају да уверим представнике државе Србије да посвете више пажње медијском сведочењу страдања људи на КиМ бесплатно сам уступио Влади Србије право да моје филмове постави на свом званичном интернет сајту посвећеном КиМ. Ту моју иницијативу је подржао Председник Владе Србије Војислав Коштуница и у врло кратком времену је забележен изузетан број посета сајту Владе Србије што је потврдило чињеницу да људе у свету занима судбина оних којих страдају на КиМ. То ми је, такође, помогло да ступим у контакт са многим заинтересованим људима и академским институцијама у свету које су желеле да ове ексклузивне записе о угроженим елементарним људским правима представе широј публици.

Осим тога, прихватио сам понуду Председника Владе Војислава Коштунице да будем члан Савета за КиМ Владе Србије и да тако покушам да несто више учиним по питању бољег медијског извештавања о проблемима са којима се суочавало српско становништво КиМ. Занимљиво је да сам био једини члан тог Савета који није припадао ниједној политичкој странци, нити је био представник Српске православне цркве или неке друге организације.

У сваком случају, мада је рад тог Савета био веома кратак, имао сам могућност да се лично уверим колико су представници политичких странака у Србији и Српске православне цркве заправо незаинтересовани да проблем страдања људи виде као фундаментални проблем Србије и колико су били више спремни да проблеме КиМ опортуно посматрају из визуре своји уских политичких интереса. Тако је, након доласка Бориса Тадића на место Председника Србије, престала свака заинтересованост државе Србије да овој важној друштвеној теми посвећује квалитетну пажњу. Такође, престало је и оно минимално интересовање медија у Србији да емитују документарне садржаје посвећене теми нарушених основних људских права и слобода на КиМ.

Ипак, захваљујући подршци коју сам имао од појединаца у свету као и чињеници да су моји филмови били приказани на многим од најутицајних академских и политичких институција у свету, 2009. године је у Њујорку штампано ДВД издање мојих документарних филмова чију су дистрибуцију подржале Уједињене Нације, а филмови са тог издања су бесплатно уступљени оним телевизијама у свету, које су показале интересовање да их емитују тако да су филмови емитовани на више од 140 телевизија широм света. Држава Србија није подржала овај пројекат из разлога који су мени и дан-данас непознати тако да филмови никада нису емитовани на државној телевизији Србије. 

Такође, на иницијативу више заинтересованих појединаца и установа културе у Западној Европи, исте године је у Београду штампано друго ДВД издање ових филмова чију је дистрибуцију требало да подржи Српска православна црква. На жалост, до те дистрибуције није дошло јер представници СПЦ нису показали интересовање да се то реализује.

КМ Новине: Зашто сте престали да се тиме бавите? Како Вам све то изгледа из данашње перспективе?

Н. Ранђеловић: С обизром да сам исцрпео све своје финансијске могућности да наставим са даљом продукцијом документарних филмова на ову тему, од 2009. године нисам реализовао више ниједан документарни филм и отишао сам из Србије.

КМ Новине: Како Ви видите будућност Срба на Косову и Метохији?

kocoboН. Ранђеловић: Од 2009. године живим ван Србије и да тамо ретко долазим, а да на КиМ нисам био од 2007. године, тешко ми је да дајем било какве прогнозе о будућности Срба на КиМ. Оно што могу да видим у вестима и текстовима на интернету не даје ми наду да ће будућност Срба на КиМ, макар у неко догледно време, бити боља него што је ова тешка садашњост.

Срби на КиМ су народ без државе и живе лишени основних слобода и права које би људско биће требало да има у савременом свету. Међутим, имам осећај да издајом својих сународника на КиМ ни Србе у Србији не очекује нека боља будућност.

Мени Срби у Србији изгледају као гомила слуђених појединаца, а не као народ. Јер, како се може та гомила појединаца назвати народом ако у тим појединцима нема солидарности једних са другима, нити осећаја припадништва некаквој заједници. Тако, издајом Срба на КиМ, Србија је заправо издала саму себе.

КМ Новине: Да ли би сте данас, ако би било подршке и разумевања, наставили тиме да се бавите?

Н. Ранђеловић: Не верујем да данашњи политички режим у Србији има жеље и способности да сведочи стварност Срба на КиМ. На жалост ни представници Српске православне цркве нису вољни ни способни да нађу сопствену душу и да језиком истине и чињеница сведоче страдање људи, православних манастира и светиња на КиМ.

Уосталом, управо сам ових дана обавештен од људи из Патријаршије у Београду да су без успеха покушали да поново заинтересују представнике СПЦ и државе да преузму ДВД дискове мојих филмова о КиМ које је српска црква и држава требало да дистрибуира 2009. године, али то никада није учинила. Тако, ти дискови се још увек налазе у кутијама у мом стану у Београду и по свој прилици ће се ту налазити до даљњег.

На моју велику жалост, ја више нисам у стању да самостално финансирам продукцију и дистрибуцију филмских докумената који бележе ту страшну стварност на КиМ и могу једино да се надам да ће неко ко на КиМ сада живи, успети да нађе начина да ту стварност забележи и учини је доступном онима које та стварност још увек интересује.

Оно што бих ја желео да учиним јесте да објавим моје дневничке белешке о данима проведеним на КиМ током тих 12 година рада на филмским пројектима, као и белешке о људима у Србији и свету са којима сам се сретао и покушавао да их уверим да помогну да се та истина о страдању и разарању учини доступном сваком кога та истина занима.

То бих желео да учиним јер сам уверен да ће неке будуће генерације у Србији бити заинтересоване да сазнају нешто више о овом страшном времену у коме Србија тавори већ деценијама, а те моје успомене на конкретне догађаје и сусрете са људима који су били задужени за руковођење државом и црквом, ће можда моћи да им помогну да стекну реалнију слику о томе шта се заиста дешавало у Србији и на КиМ тих година када сам тамо боравио.


2003.  (емисија на ТВ Б92)

– То, што Ви причате о безбедносној ситуацији на терену, ја никада нисам доживела, а путујем често по Косову и без страха причам на српском усред Приштине или било где другде где тамо одлазим и имам много пријатеља Албанаца који воле да им дођем у посету и немају ама баш ништа против Срба. А, посебна је будалаштина тврдити да се тамо спрема неко масовно насиље против Срба који живе у енклавама. То су једноставно манипулације злонамерних људи који зло прижељкују из неких својих приватних или “професионалних” разлога.

– Па, зашто госпођо Кандић онда нисте донели неке документарне снимке о свему томе и да нам тако свима јавно посведочите како је безбедно по Косову путовати или говорити српски? Или да макар тако покажете да је опасност од масовног насиља на Косову једноставно измишљотина злонамерних ?

– Зато, јер немам камеру. Нисам ја богата као Ви. 

Из дневника Нинослава Ранђеловића – избор КМ Новина


Оно, кроз шта је Нинослав Ранђеловић пролазио, када се узму у обзир његова жртва и страдање његове душе у труду да посведочи оно што други не желе ни да знају да се дешава, равноправно га је сврстало у ред српског народа који је због Косова и Метохије страдао. Заиста, заслужује да се његова биографија, као и сав рад, архивирају са највећим поштовањем, важношћу и значајем. У Србији, са влашћу какву данас имамо, сигурно је да то тога неће доћи. Зато је сваки труд чувања тих драгоцених сведочења – вредан. У следећим редова представљена је детаљна биографија Нинослава Ранђеловића. …

У периоду 1998-2007.године као независан аутор и продуцент, реализује сам продукцију 19 документарних филмова и више десетина телевизијских прилога и емисија посвећених угроженим правима људи и православне културне баштине на Косову и Метохији.

Филмови су приказани на домаћим и страним телевизијским медијима као и на међународним филмским фестивалима на којима су неки и награђени. Филмови су  представљени и на значајним академским и политичким институцијама у свету. Такође, у овом периоду је реализовано и више ВХС И ДВД издања његових филмова која су представљена и дистрибуирана у Србији и свету.

Филмографија:

1998.

1.    Сабирање и Созерцање
2.    Косово под опсадом

1999.

3. Косово у издаји * (награда на фестивалу у Лондону)

2000.

4. Опело у Грачаници

2001.

5.    Дипломатија душе
6.    Године патње (интегрална ’98-‘01)

2002.

7.    Зима на Божијој земљи
8.    Школа нашег незадовољства* (награда на фестивалу у Атини и Стокхолму)
9.    Слава Високих Дечана* (награда на фестивалима у Амстердаму и Иркутску)

2003.

10.    Кад пролеће касни
11.    У реду за чекање
12.    Дани од страха (интегрална ‘98-‘03)

2004.

13.    Погром* (награда на фестивалу у Москви)
14.    Јесен на ничијој земљи

2005.

15.    Снешко Белић у мраку
16.    Дани од страха (интегрална ’98-’05)
17.    Белешке о камену* (награда на фестивалима у Риму и Паризу)

2006. – 2007.

18.    Тамо где су њиве, ливаде и шљиве
19.    Документ страдања (интегрална ’98 -’07)

Академске презентације:

Сорбона универзитет, Париз
Лондонска школа Економије, Лондон
Универзитет у Хајдербергу
Универзитет у Атини
Универзитет у Стокхолму
Колумбија Универзитет (Хариман институт) у Њујорку
Фордам Универзитет у Њујорку
МИТ Универзитет у Бостону
Универзитет у Мичигену
Гете Институт у Вашингтону.

Интернет презентација:

2005. године 8 његових документарних филмова представљено је на званичном интернет сајту владе Републике Србије када је формиран сегмент сајта посвећен проблему угрожених људских права на Косову и Метохији.

ВХС/ДВД публикације:

1999. године је штампано ВХС издање “Косово у издаји” чији је издавач био Дом омладине Београда у тиражу од 3,000 ВХС копија. Сви примерци овог издања су бесплатно дати Скупштини града Београда и влади Републике Србије на даље коришћење и дистрибуцију.

2000. године је штампано ВХС издање “Дипломатија душе” чији је издавач био Дом омладине Београда у тиражу од 3.000 ВХС копија. Сви примерци овог издања су бесплатно дати Координационом Центру за КиМ владе Републике Србије на даље коришћење и дистрибуцију.

2003. године је штампано независно ДВД издање “Дипломатија душе” у тиражу од 3.000 ДВД дискова и бесплатно је достављено академским и политичким институцијама у Србији и Европи.

2006. године у САД је штампано независно ДВД издање „Дани од страха“ у тиражу од 5.000 ДВД дискова и представљено је на многим академским и политичким институцијама у САД (амерички Сенат и Конгрес). Исте године је штампано и независно европско издање у тиражу од 15.000 ДВД дискова које је предсатвљено на академским и политичким институцијама Западне Европе.

2007. године у Патријаршији СПЦ у Београду је представљено независно ДВД издање ових филмова о КиМ. Ово специјално издање је штампано у тиражу од 15.000 копија, и уз препоруку српског Патријарха Павла, званично достављено свим члановима Европског Парламента, као и многим релевантним политичким организацијама, образовним установама, институтима, установама културе у земљама Европе.

2008. године у Србији су штампана два ДВД издања  његових документарних филмова о КиМ. Једно од ових ДВД издања у тиражу од 500 копија садржало је 6 документарних филмова преведених и синхронизованих на руски језик.
Ова видео публикација је званично представљена у Русији у мају 2008 године. Целокупан тираж овог издања је достављен представницима руске државне Думе, а сви филмови су емитовани на националној телевизији Русије.

Друго ДВД издање била је публикација документарног филма “Документ страдања, Косово: 1998-2007” у тиражу од 3.000 ДВД дискова. Министарство спољних послова владе Србије је приликом званичног обележавања петогодишњице мартовског Погрома на КиМ, 17-ог марта  2009. године, представило ово ДВД издање у седишту УНЕСКО-а Паризу, као и у седишту ОЕБС-а у Бечу. Мисија Србије у Њујорку је такође учествовала у презентацији овог издања током боравка званичне делегације владе Србије у Уједињеним нацијама у марту месецу 2009. године.

2009. године, у Њујорку је штампана независна ДВД публикација “Три филма о Косову за УН” са три документарна филма преведена на 6 службених језика Уједињених нација. Дискови овог издања достављени су свим (192) канцеларијама Мисија земаља чланица Уједињених нација и емитовани на 147 телевизија у свету.

Припремиле: КМ Новине 20. јул 2014.

Слободан Антонић – Сачувати Косово као заветно опредељење

Слободан Антонић дипломирао је и магистрирао на Факултету политичких наука у Београду. Докторирао је на Одељењу за социологију Филозофског факултету у Београду (1995), где данас ради као професор. Објавио је књиге Изазови историјске социологије (1995), Заробљена земља (2002), Нација у струјама прошлости (2003), Гутање жаба (2005), Елита, грађанство и слаба држава (2006) и Срби и Евро-Срби (2007). Аутор је више стотина текстова у многим штампаним медијима у Србији.

У којој мери медији утичу на креирање јавног мњења и друштвено-политичке ситуације у Србији?

– Реч је о томе да је највећи део српских медија, поготово електронских, под контролом проамеричких структура. А медији конструишу стварност, односно њено разумевање. Иако је Косово суштински елемент нашег националног идентитета, оно се у медијима представља као „терет“ којег се што пре морамо „ослободити“. У Србији тек шестина њених грађана има пасош, а у иностранство не путује више од 200.000 људи. Али, „бели Шенген“ је за медије већи проблем него цепање Србије и уништавање основа нашег идентитета. Отуда је наша јавност дезоријентисана. Са једне стране долази до изражаја природна реакција нашег народа на неправду и понижење кроз које, по питању Косова, пролази Србија. Са друге стране, јавност се анестетизира бајкама о „европском путу“, „слободном путовању“ и „европским вредностима“. И не могу рећи да то анестетизирање нема успеха.

Спорови око Закона против дискриминације оголили су невероватну доминацију коју грађанско друштво (које оличава једва стотинак грађана у неколико НВО) има на српску државу данас, СПЦ  и медије. Како је дошло до тога да носиоци политичког суверенитета у Србији буде шачица грађана окупљених око НВО сектора, а да идеје преосталих шест милиона грађана који имају свест о својој националној припадности, духовној традицији и систему вредности постану ретроградне идеје “ недовољно изграђаних Европејаца“?

– Стварни углед тог дела НВО сектора у народу је смешан, али њихов медијски и политички утицај је огроман. Њихови налогодавци, који су истовремено господари наших медија и патрони наших политичара, омогућавају им „пролазност“ и утицај у јавности. А тај утицај је сасвим у несразмери са њиховим стварним угледом. Они су данас идеолошки комесари Србије. Они у јавности одређују шта је „политички коректно“, а шта „национализам“ и „фашизам“. Тако су, за Б92 и остале добошаре „еврореформске кулутурне револуције“, различита хомосексуална друштва „напредна“ и „европска“. А Црква је „ретроградна“ и „националистичка“ и треба је под хитно „реформисати“. Али, преживеле су Црква и Србија много јаче и опакије идеолошке комесаре од ових НВО-терориста, па ће сигурно преживети и њих.

Да ли је српска политика најзад успела у разградњи и деконструкцији Косовског завета? Колико је Црква успела у науму одбране Косовског завета као основе српског националног идентитета?

– Косовски завет је национално оваплоћење хришћанског Новог завета. Лазарев избор Царства Небеског јесте српска варијанта опредељења за правду, а не за неправду; за истину, а не за лаж; за духовно, а не за материјално; за вечност, а не пролазност… И докле год се ми, Срби, будемо држали тог избора, постојаћемо као хришћански и слободни народ, људи који живе са чашћу и самопоштовањем, а не као гмазови и паразити. Да би се Србима што лакше узело Косово као територија, неопходно им је претходно узети Косово као етику, Косово као заветно опредељење. Отуда толика навала наших „другосрбијанских“ душебрижника на Косовски завет, отуда толико настојања да се изврши „деконструкција“ косовске етике, како би се конструисала и Србима наметнула нека нова, „модернија“ етика. Али, тај нови морал одавно је познат. То је морал материјализма и саможивости, морал Мамона и Златног телета, морал животињске тупости, обездуховљености и идолопоклонства. И данас нема бољег начина одбране Косова, него што је неговање косовске етике. И онолико колико је у Цркви присутна та етика, толико Црква брани Косово.

Аргументованим саопштењем СПЦ у вези са Статутом Војводине, у коме је Црква устврдила да се овим статутом ствара „нова држава у држави“, што је у несагласности са Уставом Србије, Црква је ушла у дијалог око виталног државотворног питања, што је наишло на праву медијску хајку због „мешања Цркве у политику“. Имају ли верници и Црква право да траже своје место у јавној сфери и полемишу о српској геополитичкој будућности и унутрашњем државном устројству?

– Код нас је на делу концепт „идеолошког расизма“. По том концепту, Црква и верници немају шта да траже у јавној сфери. Тамо су добродошле само личности једне идеологије, једног погледа на свет, оног „грађанистичког“. Свака НВО може да износи своје ставове о свему, па и о Статуту Војводине. Сваки бриселски службеник може до миле воље да нам држи лекције у вези са Статутом. Сваки трећи секретар неке амбасаде то може да чини. Једино легитимни представници Српске Цркве не смеју ништа да кажу. Они морају да ћуте чак и у вези са питањима која нису ни страначка нити политичка, већ државна и национална. Добро је што је Црква, кроз Синод, рекла своју реч о предложеном Статуту Војводине. Реч је о документу који представља правни основ за федерализацију Србије и стварањем некакве полу-државе, Војводине. Та полудржава ће по природи ствари тежити заокруживању „државности“, креацији некакве војвођанске псеудо-нације, а у будућности и још једне наказне творевине, „Војвођанске православне цркве“. Захваљујући благовременој реакцији Синода, тај опасни поход на разбијању Србије и српског народа је, макар привремено, заустављен. На нама свима је да наставимо борбу да чудовишне одредбе новог Статута никада не буду усвојене.

Од обичајности до утемељене духовности, где се данас налази српски народ?

– Ми смо данас усред велике националне кризе. То није само криза националне елите, националних странака, то је криза читаве наше националне идеје. Ми се данас налазимо тамо где смо се налазили и 2000. године. Тадашња форма националне идеје, државни национализам, била је исцрпљена. Међутим, национална идеја се тада јавила у другом, обновљеном облику. То је била идеја националне демократије, идеја о либералним, прозападним институцијама које изражавају српски национални интерес. Но, и та идеја је данас потрошена. Демократске установе у Србији сада су запоседнуте од стране снага чије је схватање националног интереса, националног идентитета, морала и духовности, у најмању руку проблематично. Зато је сада у Србији на историјском дневном реду изналажење новог облика националне идеје. Мислим да је то идеја националног и културног препорода. Историјски је задатак да темељне националне вредности поново испуне наше главне културне и академске установе, а на крају и медије. Као што је још Грамши знао, нема политичке победе без предходне победе у култури. Ту се сада води главна битка. Ту ће се у наредном периоду и одлучити наша судбина.

Како грађанин Србије данас да воли нацију и веру?

Није данас лако обичном грађанину Србије да буде патриота и православац. Невоља је у томе што су готово све националне ресурсе сада преузеле снаге које или немају много разумевања за националну ствар, или су чак отворено антинационалне. Грађани Србије данас плаћају порез којим се финансирају државне установе, пре свега културне и просветне, које често отворено раде против државних и националних интереса. Срби данас својим парама финансирају антисрпски национализам, аутошовинизам и ширење негативних стереотипа о Србији и Србима. Али, ако су наше установе запоседнуте, нису ваљда и наши мозгови. У њима морамо да извршимо револуцију. Морамо да препознамо оно што је сада важно и да се, макар на симболичком нивоу, супротставимо. У свакој тачки треба пружати отпор, ма колико то изгледало ситно. Пишимо ћирилицом, не избегавајмо да се јавно прекрстимо, отворено кажимо да нам се не допада естетика Марка Видојковића, шаљимо децу на веронауку, не купујмо њихове књиге и новине, учимо наше синове да бити мушкарац значи служити војску под оружјем, а не бестидно плесати у „паради поноса“… И тај индивидуални отпор, отпор нас и наших пријатеља, у различитим тачкама живота, јесте оно што ће нам омогућити да се духовно сачувамо и национално преживимо. Све до неких бољих времена.

Који су изазови духовности 21. века?

– Основни изазов јесте супротност између духовности и силе. Запад никада није био моћнији него што је данас у економском, политичком или војном погледу. Али, он никада није био слабији на подручју идеја. Зато је Косово у светскоисторијском смислу значајно. Оно показује да је основна идеја носеће земље Запада, САД – право јачег. Више не постоје норме, моралне, правне, политичке, на којима почива светски поредак. Постоји само право јачега, а то право излази из моћи оружја, новца и медија. Али, сила не значи ни стабилност, ни дуговечност. На сабљи, сребрњацима и лажима не може се ни засновати, ни одржати царство. Потребна је идеја, а у примеру обнове Русије види се колико је она важна. Иза успона Русије стоји идеја суштински другачије културе. То је идеја да је духовно једнако важно, ако не и важније, од материјалног. Није се Русија усправила и већ сада стала наспрам САД зато што је економски сустигла Америку. Она је то урадила зато што верује да је као нација једнако вредна колико и америчка. Из тог духа, а не из цене нафте, уследио је успон Русије. Тај дух једнакости, достојанства, усправности суштински је субверзиван за глобалистичке структуре. Оне почивају на хијерархији моћи, на подели на елиту и робове, на веровању да су робови сами криви за своју беду, јер недовољно личе на господаре. Међутим, тај дух аутентичности, једнакости, усправности, обитава и у српској националној идеји. Зато је она за глобалистичке структуре толико опасна. И зато је многи толико мрзе. Та идеја је неспојива са ропским духом. Зато ће наше ропство постати неповратно тек када ту идеју будемо заборавили.

http://www.pravoslavlje.rs/broj/1013/tekst/sacuvati-kosovo-kao-zavetno-opredeljenje/

Мери Волш – Посматрач на суду врана (Личне успомене са Косова 1999 – 2009)

Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича свог оца о његовом детињству у грофовији Кери у југозападној Ирској. Мој отац је oдрастао близу града Дингл и много времена је проводио на планинама Кери што му је пружaло прилику да посматра многе и разноврсне природне појаве, укључујући и – једном – „суд врана“ 

Пише: Мери Волш(1)

Ову ретку појаву мало ко је видео али се она често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – „оптуженик“ – бива опкољена великом скупином врана. Жртва је изолована а вране врло важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Изгледа да свака има одређену улогу, неке су тужиоци и судије, а има и обичних судских послужитеља. Неко време изгледа да само гракћу, излажу доказни материјал. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Вране тада слећу са грана на ону оптужену и кљуцају је до смрти. После „суђења“ и извршења смртне казне, јато врана (2) диже се у ваздух и оставља измрцварен леш оптуженика да труне.

Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом узима учешће у јавној и сложеној церемонији чији је исход унапред одређен.

Неко може питати какве везе ова прича има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се на Косову догађа.

Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. године и сутрадан су ме одвезли колима у Приштину. Нисам имала никакво унапред створено мишљење о догађајима на Косову нити о збивањима у било ком делу  бивше Југославије. Мој план је био да радим на развојним пројектима у Централној Америци и гледала сам на долазак на Косово као на кратко одступање од плана којe ће трајати само неколико месеци.

Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво чега се сетим су неописиво лепи сунцокрети са обе стране пута, нарочито поред села око Липљана — чија имена тада нисам знала—па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пута пламтела су од њихових јарких, треперавих боја. Оно што је оставило јак утисак на мене била је чињеница да су, упркос сукобима, многи људи радили на њивама. Сећам се исто тако кућа које се гореле са обе стране пута, и села која су пламтела у даљини, као и да је свуда било много дима. Наш возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили. Рекао нам је да је српска војска спалила све куће и руком показао на села у којима су наводно вршени покољи.

Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су у питању биле српске куће у српским селима као што су Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога, схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка, тешко било веровати да је она могла да запали све те куће и да етнички очисти сва та села. Тог 24. августа, дакле више од два месеца после повлачења српске војске, ја сам гледала зграде које горе и разорене куће које су очито биле запаљене само дан-два раније.

Кад смо се приближили Приштини запањио ме је број сателитских антена на стамбеним зградама и кућама. Брифинзи пре мог доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косовом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова по градовима незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не њиховим стварним власницима. Сва имовина постала је предметом отимачине.

Моји први дани на Косову су само појачали моје осећање да живим у надреалном окружењу. Пећ, град у западном делу покрајине у коме се налазила моја канцеларија, био је под контролом Италијана. Тих првих дана у августу са неверицом сам гледала те лепе, од сунчања потамнеле војнике, са шлемовима украшеним перјаницама, са црним наочарима и врло често великим цигарама, како се возе оклопним возилима. Осећала сам се као на снимању неког филма. То просто није било стварно.

Моја канцеларија се налазила преко пута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова – ми смо их звали “кока-кола“ колима – стајале су ту из дана у дан. Никако нисам могла да схватим зашто ту стоје месецима и никако се не покрећу. Тај период између августа 1999. и априла 2000. било је доба дотада невиђеног етничког чишћења – а ту стоје нова новцијата полицијска кола која су стигла до паркиралишта у Пећи и даље се нису макла. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и то је била само димна завеса, параван.

У ноћи између 27. и 28. септембра очи су ми се отвориле и схватила сам шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да мало читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – пица је била све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како никако није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе просто не верујући да постоје напади таквих размера и силине, а они су трајали све до раних јутарњих часова.

Ту ноћ је ОВК оргијала, дивљала, беснела јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала углавном старије Србе. Та ноћ убилачког уништења догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца раније, на територији где су били администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља чија је дужност била да одрже безбедност.

Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, прво што сам угледала било је нечије мртво тело у реци, лицем окренуто надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР ревносно трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, што свакако није било случајно, био последњи рок до кога је ОВК морала да преда оружје.

Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам искључиво у албанским селима, јер је то била област одговорности коју нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999, нисмо радили. Чак су нам изричито рекли да не прилазимо том селу и, што је најважније, да када колима пролазимо поред њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам говорили да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.

То је исти онај Гораждевац у којем је 13. августа 2003. године испаљени лудачки рафали, у децу која су се купала на Бистрици, у свом селу. Од тада је прошло више од 9 година али убице недужне деце нису пронађене, чак је истрага обустављена. Остала су само сећања на убијене дечаке Ивана Јововића и Панта Дакића, још двоје рањено од којих се Богдан Букумирић са седам прострелних рана и данас бије битку да преживи. Да шиптарско дивљаштво добије прави епитет треба напоменути да од убијене и израњављене деце није има ни 15 година.

Док је већина међународних радника веровала у ове застрашујуће приче, а трагично је што неки и данас верују у њих, мени је било тешко да поверујем да село са црквом у свом центру, где многи старији људе седе на тргу може заиста да буде место каквим га представљају. Фебруара месеца 2000. године посетила сам Гораждевац као приватно лице, тј. без званичне дозволе моје организације. Возила сам се на задњем седишту једног италијанског оклопног транспортера. Војници су ми рекли да останем на задњем седишту и пазим да ме нико не види. Оно што сам видела у селу било је потпуно супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били сиромашни, веома сиромашни. Врло мали број је имао телевизор а неколико старијих жена било је у врло тешкој ситуацији јер нису имале никакав смештај. Упркос врло тешким околностима у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином. Био је то први пут да једем свињетину од како сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, који је заиста изванредно укусан.

Један од првих пројеката који сам започела био је стамбени пројекат за  жене без смештаја из Гораждевца. Кад сам почела рад на том пројекту наредног месеца, марта 2000, суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали су ме и једном су ме тако гурнули да сам пала низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, ја сам остала при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у мојој жељи да помогнем онима који су сиромашни, несрећни и који никоме нису учинили никакво зло. Међутим, оно што ме је стварно уплашило била је страшна мржња према тим несрећним људима, и сам израз у очима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.

Један мој колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на тргу у селу, завршио је рад на половини крова а затим је рекао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова са инжењерске тачке гледишта није представљало никакав проблем. Све је било завршено брзо. Са оваквом врстом слепих предрасуда суочио се свако ко је покушавао да поштено ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.

Главна ставка на дневном реду било је изопштење из друштва. Предрасуде су биле тако немилосрдне да су прелазиле у мржњу, у фанатичну задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Тај исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је што сам ишла у Гораждевац да радим преко викенда. (Било ми је дозвољено да радим само у свом слободном времену, што значи да сам морала да радим преко викенда.) Уносио ми се у лице и урлао на мене што радим у Гораждевцу. Никад нисам била тако близу да будем претучена.

Када су житељи Гораждевца желели да накратко оду из села, за то су на располагању имали само један аутобус који је одлазио и враћао се у пратњи КФОР-а. Путницима је било дозвољено да понесу са собом само једну торбу која је неколико пута прегледавана. Све је било тако удешено као да су власти намерно желеле да на сваки начин понизе Србе. Пошто сам била сведок и сама сам била понижена зато што се са обичним људским бићима поступало на такав начин. То је био први пут у мом животу да видим људе који немају слободу кретања и нисам могла да разумем зашто они који их држе као таоце, који дивљачки пале, пљачкају и убијају, остају некажњени.

Мржња према Србима била је опипљива, силовита и за мене шокантна. Нико се није трудио да је прикрије: мржња је била отворена и подстицана споља. То је један од разлога зашто сам решила да останем на Косову: да покушам да учиним нешто да повратим поремећену равнотежу. Заборавила сам на свој план да радим у Централној Америци. Сасвим случајно сам наишла на ситуацију у савременој Европи на прагу двадесет првог века у којој се систематски крше основна људска права, где је један део становништва преконоћ постао нижи и од грађана другог реда – и то све на територији која је (бар у теорији) била под заштитом УН и НАТО-а. Упорно се наметало питање: како је могло да дође до таквог кршења основних људских права у протекторату Уједињених нација? Кога у ствари Уједињене нације штите? Ко је изведен пред лице правде за трајно кршење људских права? Нико! А када би се нашао неко да помене ова кршења и тежак положај Срба, њему се претило и само што га нису тукли.

Октобра 2000. године прешла сам у Приштину на рад у једној међународној хуманитарној организацији. Како је време пролазило а ја стицала све више искуства захваљујући изласцима на терен – имала сам рђаву навику да излазим ван стриктно контролисаних граница своје канцеларије – почела је да се оцртава слика другачија од оне коју су нам представили. Гораждевац није био изузетак. Широм Косова Срби и други неалбанци били су изложени сличној дискриминацији. Бивало ми је све јасније да је међународна помоћ на Косову од самог почетка била резервисана за оне који су виђени као савезници Запада и које су медији прогласили за жртве. Срби и други неалбанци били су кривци, и рад међународних организација на Косову одвијао се у сагласности са овим смерницама.

Многе су мере предузимане да би се одржао привид да су закон, ред, правда и људска права заштићени на Косову. Али све је то, без изузетка,  био део димне завесе. Наизглед – све, у суштини – ништа. Сећам се како сам се једног дана испред канцеларија УНМИК-а срела са регионалним администратором за Косовску Митровицу. Рекао ми је да би за Косово било боље кад би сви Срби отишли. Помислила сам да је невероватно да ико то може да каже, а поготову неко на таквом положају.

Наше колеге Албанци су се трудили да систематски, могло би се рећи једногласно, представе једнострану слику по којој су Срби били кривци, а Албанци жртве. Да сам ја као многи међународни радници остала учаурена у својој канцеларији и ослањала се само на месне албанске изворе и информације западних медија, које су ретко биле нешто више од чисте пропаганде, и ја бих одслужила свој рок на Косову, убеђена да је косовско питање црно-бела слика и да је „хуманитарна интервенција“ НАТО-а била не само оправдана, већ и једини начин да се успоставе мир и правда.

Како је време пролазило а ја остала на Косову дуже него што сам икада и помишљала, видела сам све више и више доказа да је извршена кампања етничког чишћења. Кад би Албанци или странци и поменули неки инцидент то је било у намери да га оправдају, говорећи да је сасвим природно очекивати известан број напада на Србе. Увек су порицали, одбијали да признају да се свуда око нас спроводи добро организована, далекосежна кампања да се Косово очисти од свих преосталих неалбанских заједница, нарочито у урбаним срединама. Чак и после координираног и врло добро организованог погрома од 17. марта 2004. године, који је захватио цело Косова, међународна заједница је очувала своју фасаду нормалности, порицања и прећутне политике уступака. Чула сам како неки правдају погром из 2004. године тиме што је албанско становништво „фрустрирано“ и да је будући фрустрирано морало да поруши хиљаду домова и цркава и расели преко 4000 лица. Дан-данас у Обилићу, Грачаници, Угљару и Косовом Пољу Срби из других делова Косова, расељени у марту 2004. године, живе у контејнерима које су добили од руске владе.

Понекад су се пуштале гласине да би се одвратила пажња од стварних криваца или да би се Срби још више окривили. Те гласине су често биле апсурдне али су се ипак шириле и успут расле. А ширили су их највише представници међународне заједнице који су тек стигли на Косово. Снабдевање струјом било је слабо, искључења струје честа и то све због тога, говорило се, што Срби не плаћају рачуне за струју. И никоме од оних који су те гласине ширили није падало напамет да чак и када би сви Срби који су остали на Косову одбили да плате рачуне за струју, то не би могао бити узрок драстичног недостатка струје у покрајини, с обзиром да су октобра месеца 1999. године Срби представљали мање од 10 посто становништва. Сваке ноћи коју сам провела у некој од српских енклава, одлазила сам на спавање при светлости свеће! Треба приметити да пре јуна 1999. искључења струје на Косову готово да нису ни постојала.

Према другој причи која је колала сви предивни средњевековни манастири и друге светиње, којима се Косово с правом дичи, припадали су првобитно Албанцима док их Срби нису отели. Човек не мора бити стручњак за византијску црквену архитектуру да би схватио да су светиње као што су Дечани и Пећка патријаршија очигледно православног стила. Није тешко проверити чињеницу да су ови манастири задужбине српских краљева и њихов поклон српском народу.

Тврдње да су манастири првобитно припадале Албанцима брзо су престајале чим бих упитала: „Ако је тако, зашто се онда Албанци толико труде да их униште“? На то питање никада нисам добила одговор.

Нисам остајала удобно и безбедно ушушкана у својој канцеларији, у друштву других међународних службеника, војника антисрпског крсташког рата. Обилазила сам неалбанска насеља, не само српска већ и ромска, као што је оловом загађен камп у Звечану за лица која је ОВК прогнала из јужног дела Косовске Митровице 1999. године. Обилазила сам и Горанце у Гори и Хрвате у Летници. После уласка КФОР-а и УН на Косово и одласка српских снага безбедности сви неалбанци су били жртве насиља. Оно што је почело у јуну 1999. и достигло свој врхунац у марту 2004. може се само назвати терористичким ратом против невиних цивила, укључујући и Албанце који се нису слагали са ОВК и њеним вођама.

Насиље је било усмерено искључиво на цивиле: на мушкарце, жене и децу без обзира на узраст и физичко стање. То је био немилосрдан рат, рат терора и застрашивања у циљу прогона неалбанаца које су у извесним случајевима подстицали и потпомагали неки контингенти КФОР-а.

Док су многа српска села била етнички очишћена, јужно од Ибра Срби и Роми били су протерани из свих градова. Страхотни су подаци о страдању у местима као што су Липљан, Обилић, Косово Поље, Чаглавица, Витина, Урошевац и друга. Године 1999. Витина је имала више од 3.500 српских житеља. Годину дана касније остала је шака јада шћућурена уз цркву. У Урошевцу, пошто је око 1.000 њих провело читаву једну недељу сатерано у ограђен простор у центру града без икаквих хигијенских услова, Срби старије доби утоварени су у аутобусе и одвезени до административног прелаза у централну Србију. А за то време је ОВК дивљала палећи српске куће и убијајући сваког за кога су мислили да је Србин. Једна службеница Високог комесаријата за избеглице отишла је да им донесе лекове. Кад се вратила рекли су јој да су их амерички војници одвезли у њихове нове станове, односно у колективне центре у Бујановцу, у јужној Србији, у којима многи од њих и даље живе. То су они који су имали среће; они који су остали били су мучени, обезглављени, силовани и убијени.

Упркос непрекидних насртаја, у Обилићу је до марта 2004. успео да остане понеки Србин и Ром. Они су били мета руље која је дивљала и ту 17. марта те године, у дивљачкој кампањи етничког чишћења широм целог Косова, а нарочито у централном делу покрајине, у околини Приштине. Међународна заједница није бранила те обичне грађане. За време напада у Обилићу, када су многе српске куће биле спаљене, све жене из ромског насеља у Обилићу биле су скинуте голе и тако спроведене кроз руљу у којој су многи били наоружани. У Обилићу се налазио контингент британског КФОР-а. Британски војници су видели шта се дешава и нису интервенисали. Можда им је тако било наређено. Било како било, њихова неактивност била је истоветна са неактивношћу КФОР-а широм Косова. Војници КФОР-а нису ни покушали да заштите жртве насиља већ су само стајали по страни не предузимајући ништа. Други су побегли у своје базе. Било је и изузетака. За време погрома од 17. марта 2004. године, на сопствену иницијативу, војници ирског КФОР-а изишли су из своје базе у Липљану и спасли многе неалбанаце у Обилићу.

Опљачкане и запаљене српске куће у Обилићу

Један пример страдања невиних наћи ћемо у породици Николић из Урошевца коју с поносом сматрам својим пријатељима. Оно што су они доживели је изванредан пример непопустљиве одлучности, стамености и храбрости упркос свега што им је ужасна судбина доделила. Госпођа Данијела-Дани Николић, сада већ зашла у осамдесете, родила се у Словенији. Кад јој је било 18 година дошла је на Косово да посети свог оца, официра у Југословенској војсци са службом у Урошевцу. Ту је упознала свог будућег мужа. Венчали су се и остали да живе у Урошевцу. Данијела има две ћерке: Сантипу, која је архитекта, и Лиљану која је инжењер. Николићи су стара, угледна породица из Урошевца која је током година много учинила за развој тог града. Године 1999. Данијела је са ћеркама још увек живела у једном делу велике породичне куће – све остало су већ давно комунисти били конфисковали.

Ни њихове године, ни њихова потпуна немогућност да било кога угрозе није спречила да постану мета ОВК. Мада су избегле први напад на Србе у Урошевцу, у јуну и јулу 1999. наоружани припадници ОВК су редовно улазили у њихову кућу и из ње износили шта су хтели. Све три су биле физички нападане; свима су зуби поломљени. Једино је Сантипа била здрава и у добром физичком стању. Лиљани су обе ноге биле одузете после аутомобилског удеса, а мајка Данијела је слепа. Сантипа је излазила да набавља храну, али су је неколико пута нападали и пребијали. Неко време их је штитио грчки КФОР који је поставио стражу пред улазним вратима њихове куће. Упркос свега, остале су у својој кући до погрома 17. марта 2004. када је руља опколила кућу.

Још постоји видео трака снимљена за време тог напада. На траци се види како у једном делу града руља од око хиљаду људи опкољава кућу у којој живе три жене, док у другом делу града припадници грчког КФОР-а покушавају да одбране цркву од велике групе нападача. На крају, амерички КФОР је морао да спасава грчки КФОР непосредно пре него што је црква била запаљена а неколико грчких војника задобило тешке опекотине. Војници америчког КФОР-а успели су да дођу и до куће Николића одакле су изнели госпођу Николић и њене две ћерке док их је руља Албанаца засипала камењем и другим пројектилима. Лиљана, чије су ноге парализоване, задобила је ударац каменицом у ногу, али је тек касније схватила да јој је нога сломљена. Кућа породице Николић је уништена. Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке са 18.000 књига, великог броја скупоцених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцењиве вредности. С њима су у пламену нестали и последњи трагови европске цивилизације у Урошевцу.

Госпођа и госпођице Николић пренете су у базу грчког КФОР-а где су затекле и друге Србе који су преживели завршни напад на Урошевац. Нису их одвели у оближњу америчку базу Бондстил где би могли да им укажу лекарску помоћ која им је хитно била потребна. Као што им је касније објаснио један војник америчког КФОР-а, није било пожељно да Албанци запослени у бази чују да Американци лече рањене Србе. Десет дана касније ипак су их довезли у Бондстил на лечење, али не пре но што је једна старија Српкиња подлегла ранама.

Породицу Николић су вратили у грчку базу где још увек живе. Грци су их одвели на кратко време у Грчку у нади да ће тамо остати заувек. Међутим, мајка и ћерке Николић нису несталe у Nacht und Nebel (3)

Њихова одлука да се врате својој кући остаје непоколебива, мада ниједна међународна организација – а камоли албанске месне власти – није вољна да обнови њихову кућу и омогући им повратак. У међувремену, новоизграђене куће онемогућиле су приступ срушеној кући и њихова молба да им се дозволи да посете шта је од ње остало је одбијена. У сваком случају до куће би се могло доћи једино хеликоптером. Фабрику покојног г. Николића је „приватизовала“ Косовска повереничка агенција коју су основале Уједињене нације. Породицу Николић нико није обавестио нити је од њих тражена дозвола за овај поступак. Један војник им је недавно рекао да Албанци „заслужују“ да буду власници фабрике јер их има толико много, а сви су врло сиромашни и треба да се запосле. Упркос свега тога, породица Николић упорно одбија да напусти свој вољени Урошевац.

Било како било, остаје суморна чињеница да нема безбедног повратка за Србе ни у Урошевац, нити у било који урбани центар на Косову. Имовинска права расељених лица не постоје. Нико, ни међународна заједница ни месне власти, није спреман да се заложи за људска права. Питајте старе српске избеглице са Косова смештене у колективном центру у Ковину, неких 80 км од Београда. Кад дође време ручку, полако и тешко се довуку до кантине да приме свој дневни оброк у малим пластичним посудама. На њиховим тужним лицима читате трагове дугогодишњег утамничења у колективним центрима, далеко од својих домова, лишени свега што су икад имали, па и сваке наде.

Пре доласка на Косово, мада нисам била сасвим наивна, веровала сам у систем међународног права и у организације чији је мандат да поштују и штите правду и људска права. Боравак на Косову отворио ми је очи и схватила сам да се стварност састоји од паклених махинација међународног система. Када сам фебруара 2005. године у Приштини упознала високог службеника Канцеларије УН за повратак он ми је без икаквог устезања рекао да Србима никада неће бити дозвољено да се врате на Косово. Рекао је да нема стварне намере да им се омогући повратак и да су успостављени механизми за њихов повратак само димна завеса.

Сећам се и једног британског дипломате у Београду који ми је са видним осећањем личне моралне супериорности рекао да су „Срби на погрешној страни историје“. Мој одговор је био да мора да је дивно припадати земљи која је увек на правој страни историје. Потпуно несвестан моје ироније одговорио је: „Да, дивно је“.

Земља покривена сунцокретима у цвету коју сам видела првог дана по доласку, у августу 1999. године, сада је бетонска џунгла новоизграђених складишта и других здања, од којих су многа подигнута незаконито. Друга су изграђена на земљишту које су Срби продали испод цене да би могли да оду са Косова, јер нису више могли да живе у колективним центрима. Добар део српског земљишта које се налази даље од главних путева Срби нису ни продали, али су их Албанци присвојили и користе је незаконито.

Нема сумње да се на Косову врши истребљење Срба. Нема сумње да се на Косову затире српство, српска историја, српска култура. ОВК је уништила велики број српских светиња. Уништено је 150 цркава и манастира од којих су неки саграђени у средњем веку. Српска гробља су оскрнављена и претворена у депоније, кости њихових предака су оскрнављене, српска села опљачкана и њихова имена промењена. Српска омладина је приморана да бежи са Косова.

Мој отац је видео суд врана. И ја сам га видела. Вране-убице које сам гледала како кидишу на беспомоћну жртву непријатељи су истине, и правде, и људских права на Косову. Она усамљена врана у средини суднице то је српски народ на Косову. Њему се суди без видљивих разлога; његова кривица је установљена пре него што је суђење почело; он је осуђен на смрт и над њим се немилосрдно извршава смртна казна. Догађања на Косову подсећају нас на роман Вилијама Голдинга Господар мува у коме руља убија Пигија без разлога, само зато што је друкчији од осталих и што је било потребно наћи жртвеног јарца.

Нисам у стању да затворим очи пред убилачком свирепошћу руље. Нисам у стању да затворим очи пред бескичмењаштвом и лицемерјем оних који подржавају руљу и праве јој уступке не би ли одржали сопствени „кредибилитет“. Одбијам да затворим очи пред свирепошћу оних који су сами себи дали мандат да штите закон и решавају сукобе на Балкану а уместо тога сеју семе будућег рата.

________________________

1.        Мери Волш је Иркиња, стручњак за међународни развој са десет година радног искуства на Балкану.2.        У оригиналу, murder of crows, буквално “убиство“ врана, на чему ауторка инсистира наводећи да је реч murder синоним за јато када је реч о вранама. (Прим. прев.)3.        На дан 7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет познат под називом Nacht und Nebel према коме „ноћ и магла“ треба да прогутају сва сумњива и непожељна лица. (Прим. прев.) 

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2012/054.html

Синиша Ковачевић – Европа каква ми није потребна

Бечки валцер, тегет одело и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Европа ће увек бити ту где је. Ми такође. Хоћемо ли бити у Европи или не, не зависи од нас, него од ње. Мени оваква, каква је данас, неће недостајати.

Пише: Синиша Ковачевић

Моја генерација је одрасла уз пионирске мараме, имали смо и пионирске руководиоце, касније смо мараме скинули, а пионирски руководиоци су напредовали у омладинске руководиоце. Одрастали смо, полако, уз америчке филмове, енглеску музику и руску литературу. Формирани смо читајући велике српске песнике, Дучића, Ракића, Шантића али и оне, савремене, наше, тек деценију-две старије од нас, Миљковића, Брану Петровића, Данојлића, Попу, Бећковића… Сви ми, осим омладинских руководилаца. Они су слушали другу музику, читали друге песнике, гледали другачије филмове, бивали пресрећни кад Валтер одбрани Сарајево… Ми смо слушали радио Луксембург и глас Америке, још памтим уњкави глас – Овде глас Америке, говори Грга Златопер…

Ми смо данас, којекуда, они више нису црвени, сада су жути или су чланови Војвођанске академије наука… Ми смо волели Европу јер у њој су живели Џегер и Пол Макартни, Јонеско и Бекет, Фелини и Шаброл, тамо су становали Черчил и Де Гол, Џорџ Бест и Сид Вишиз, тамо је било светла, тамо је био џинс и слобода… Они други, малопре помињани, Европе су се гнушали!

Ми смо је волели јер је тамо увек било воћа, најлон чарапа, сви су возили аутомобиле, никоме нису одузимали куће и земљу, њиховим дедовима нису чупали бркове, нису хапсили песме и песнике, књиге и филмове нису забрањивали, сви су имали посао, својина је била светиња. Нису приводили и шамарали због вицева, нису имали фараона коме су једном годишње носили бронзани фалус, који су звали штафета, да му честитају рођендан, нису организовали у престоничном дому омладине конаке за бронзу у ерекцији, певајући јој и играјући. Нису на азијским манифестацијама које су звали слетови и дан младости, клицали непогрешивом и бесмртном вођи. Зато смо ми Европу волели.

Узгред, знате ли где су данас организатори штафетних конака и слетова? Па дабоме, у врху власти. И данас они воле Европу више од нас!? Готово као што су волели Броза. До избезумљења, до оргазма.

Волели смо је и због тога, Европу мислим, што су нам тамо студирали прадедови, што нам је отуда са Давидовићем дошла штампа, са Шлезингером музичко образовање, са Доситејем и Стеријом култура и просвета, са Јованом Ђорђевићем и Јоакимом Вујићем позориште, отуда нам је стигла железница, пошта, савремена медицина, архитектура, врхунско сликарство… Волели смо је, Европу мислим, јер се у њој на телевизији, критиковала сопствена влада, новине су откривале политичке афере, а радио није преносио само конгресе и извештаје о водостању…

Драги пријатељи, да би човек био срећан, потребно је да живот проводи са особом коју воли, да ради посао који воли, да је здрав и да је слободан. А ми нисмо били слободни! Зато смо, када је непогрешиви, плавооки обожавани, изненада и сасвим неочекивано, на њихов ужас и огромну жалост, умро, помислили – ево је. А слобода је изостала.

Због тога смо и због имитације демократије, која је уследила, почели да се бунимо, да шетамо, да звиждимо, да организујемо митинге. Хтели смо у Европу! Због ње су нас пендречили, поливали воденим топовима, гушили сузавцем, хапсили… Хтели смо у Европу, међу уљуђене, поштене, праведне и насмејане народе. Хтели смо да живимо као сав нормалан свет. Као Европљани са властитим именом и презименом, са нашим идентитетом, као своји на своме.

Али, Европа нас није хтела такве! Хтели су нас понижене, избомбардоване, раскомадане и снисходљиве. Хтели су нас под својим условима, без поноса и без Косова. И добили су и инсталирали су, боље речено, такву власт и такве трабантске партије, власт бескичмењака и климоглаваца, опозицију бескичмењака и климоглаваца, који до бесвести понављају мантру – Европа нема алтернативу.

Све има алтернативу, драги пријатељи, алтернатива рату је мир и обратно, да није тако не би било Термопила и Галипоља, Мојковачке битке и Ватерлоа, Косовске битке и Солунског фронта; алтернатива животу је смрт, алтернатива свађи је помирење, алтернатива мржњи је љубав, алтернатива поносу су уњкавост и снисходљивост.

Само породица и отаџбина нису алтернативни! И можда ваздух? А бивши пионирски и омладински руководиоци, поносни носиоци штафете, партијских књижица и функција, данашњи министри и опозициони лидери су управо такви. Снисходљиви до гађења и презира.

Увреде из Европе годинама стижу у таласима, увреда за увредом, понижење за понижењем, услов за условом, уцена за уценом… Одговор је пристајање, снисходљивост, климање главом, смешак… Да је неко водио дневник увреда, имао би неколико хиљада страна. За европског гаулајтера у Србији, одредили су човека који је у Словенији директно одговоран за смрт наше деце, то је само један у низу примера.

Косово и Метохија, које је место рођења свих нас, у личним картама су нам уписани погрешни подаци, Косово и Метохија где нам је рођена држава и црква и језик и вера, најлепше песме и најлепше жене. Неуки европски хирург одсекао нам је без анестезије и још нас, ликујући, тера да говоримо како нас не боли и како нам је лепо, како смо сада здравији и лепши. То је Европа данас. Безочна, безосећајна, бахата и осиона. И још инсистира да то што називамо сопственом душом, дабоме да мислим о Косову, са осмехом и захвалношћу предамо узурпатору, као да је то заиста његово… Као да смо ми тамо дошли као узурпатори, иза ситних коња и ситне стоке, као да су оне цркве тамо никле саме од себе, као да је Грачаница самоникла као бршљан, а Симонида тек зидни тапет, купљен у оближњем Меркатору.

Милостиња, зајам, кредит, мољакање је подигнуто на ниво култа а зеленашење и каишарење до апсолута… Намећу нам се ствари које код нашег народа изазивају осећај стида и неверице, говори се о реалности која се мора прихватити таква каква је. А шта је то реалност? Ако вам је дете у канџама наркоманије хоћете ли прихватити такву реалност и оставити га милости и немилости улице и наркодилера, полиције и локалних кабадахија или ћете учинити све да га извадите из те каљуге ангажујући рођаке, пријатеље, ватрогасце, војску и председника. Отоманска окупација је такође била реалност. Да су наши преци пристајали на њу као неопозиву константу и данас би плаћали данак у крви, шетали опанке, трпели агино право прве брачне ноћи и „активно“ учествовали у изградњи неколико нових Ћеле кула.

Лобирање појединих министара за улазак у НАТО прелази границе пристојности. У исто време укидају војску, намерно превиђајући да је војска, уз цркву, стуб носач српског идентитета, преко две хиљаде песама постоји у Србији о војсци, војска није само да се брани отаџбина, војска је ољуђење, иницијација, начин да се упознају људи и свет, да се стекну пријатељи, да се усвоје нове вештине и занати, да се научи да се брани светиња кад се оде у резерву. „То што није краљу за војника, нећу мајко да ми буде дика“. Војска је, каже један мој пријатељ из Шумадије, да се буде Србин.

Једно питање, драги пријатељи, шта је следеће после Косова? Република Српска? Рашка област? Шта је следеће што ће оваква Европа тражити од нас? Војводина? Промена химне, писма, промена историје, имена, поновно увођење права прве брачне ноћи… Данак у крви нам већ узимају, све што у Србији дипломира, узима се без дилеме. Никаквих скрупула ту нема, дај га овамо, млад је, школован, нисмо у њега уложили ни еврић.

Високи европски функционер, Штефан Филе, изјављује пре неки дан, цитирам: „Време је да Европа озбиљно схвати кандидатуру Србије“. Колико цинизма и сарказма у једној реченици. Па шта то значи!? Ово је досад било неозбиљно, шала, шега, завлачење, превара… Десет година лажи и нитковлука.

То није Европа Золе, Игоа, Сартра, Роселинија, Бергмана, Харолда Пинтера и Роналда Харвуда, то није Европа части и алтруизма, хуманизма и индивидуалних слобода, радних и хигијенских навика, синдикалне солидарности, Европа речи и принципа, коју смо волели.

Ово је Европа интереса и само интереса, безочно и по сваку цену, по цену лажи, преваре, уцене, притиска, крађе и отимачине. То је Европа у којој шаргарепе морају бити идентичне, краставци морају бити прави, пречника три сантиметра а дужине девет. Можда су то димензије које њима одговарају, даме и господо, то нису моје мере. То није Европа за мене!

 

Политика није силиконска љубавница, већ службовање народу – стога се поставља питање имате ли ви нешто у глави или је довољно да вам то кажу у Бриселу.

Говоре да ћемо, уколико не уђемо у Европску унију, по сваку цену, поцркати од глади, да ће се поново орати дрвеним ралом и лечити мокраћом од седам удовица. Као да смо ретардирани народ, неспособан да о себи брине сам, без помоћи добронамерних тутора. Удавићемо се у блату и сопственом измету. Најстрашније је то што то говори и српска квазиелита – или, глупаво, заиста верујући у то, или синекурама и синекурчинама натерана да тако говори. Само се ми радујемо јарму и подређености, славодобитно се објављује: још један Меркатор, још једна Идеа, још један Меркур… Па где иде новац из Меркатора? У Лапово или у Љубљану!? Намеће се идиотизам који се зове либерални капитализам у коме је све дозвољено, баш све.

Драги пријатељи, ако смо народ који не може да живи без милостиње, нек нас не буде! Нек нестанемо! Са Европом се може сарађивати и трговати иако немамо чланску карту. Као Норвежани. Као Швајцарци.

Што се мене тиче, мени Европа без Косова и Метохије не треба. А то ће бити коначни услов, живи били па видели. Ако Србија може без Косова, може и без мене. Ако ће то, тој и таквој Србији, уопште бити битно. Живећу у Републици Српској. Ако и ње, поред ових и оваквих на власти буде било; ако не, онда одох у Аустралију. Тамо бар има Срба и ћирилице.

За крај, дозволите ми једну антиципацију. Мудри, од брига оседели председник, тронут али смирен, одржаће узбудљив говор у коме ће објаснити како је, између Косова и будућности Србије, морао да изабере будућност. Због наше деце, због… Помало невин и потпуно трудан. Медији ће то подржати, блогери такође, НВО ће се утркивати у хвалоспевима, затрпаће га телеграми подршке. Тако ће кување жабе бити завршено. Знате онај експеримент са жабом.

Обећаће се нова радна места, коридори, фабрике авиона, аутомобила, ски центри, кондоми за вишекратне употребе… Анестезирана и препарирана нација ће то прогутати. Ја и мени слични нећемо. Ми никада нећемо пристати на распарчавање отаџбине! Ако је то услов да Европа уплови у потпуно благостање без нас, нека уплови.

Госпође и господо, може ли понижен човек бити срећан? Чак иако је сит. Да ли је за један усправан живот, достојан човека, довољно да је чанче пуно а то што, да бисте из њега јели, морате да клекнете, није битно. Важно је да се лапће. Све у шеснаест. Важно је само да је чанче пуно.

Драги пријатељи, бечки валцер, тегет одело и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Европа ће увек бити ту где је. Ми такође. Хоћемо ли бити у Европи или не, не зависи од нас, него од ње.

Мени оваква, каква је данас, неће недостајати.

Синиша Ковачевић

Драмски писац и редовни професор драматургије на Академији уметности

 http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2012/059.html

Sava Rosić – O defetizmu ili zašto nam preci nisu ostavili odgovarajući pojam na srpskom jeziku

Ove godine obeležava se stogodišnjica početka Velikog rata. Izlišno je govoriti o velikim žrtvama srpskog naroda – svakom poznatim makar iz istorije sopstvene porodice. Međutim, smatram da je neophodno razmotriti šta je posle pobede u tom ratu usledilo, imajući u vidu iskustvo niza potonjih ratova tokom 20. veka. Tačno je rečeno da su narodi koji ne izvuku pouku iz svoje istorije osuđeni na njeno ponavljanje. A za razliku od većinom nepismenih Karađorđevih ustanika sada imamo dovoljno učenih ljudi. Doduše, sada se i način ratovanja izopačio, da ne kažem „usavršio“: zapadni naučni instituti, umesto da se bave nečim dostojnim, razvijaju tehnike neprimetnog porobljavanja – ispod praga opažanja odabranog naroda-žrtve. Istovremeno su smišljeni i načini ućutkivanja zdravorazumske upitanosti: „mani me teorije zavere“, „ne budi sitničar“, „zar si protiv progresa“, „ko smo mi da…“, „mi moramo…“ i tako dalje.

Razaranje srpske kulture

Mislim da ćemo se složiti kako sve ukazuje na to da živimo u nekoj novoj vrsti okupacije. E sad, iz toga bi mogao da se izvuče sumoran zaključak: šta je – tu je, gde će šut s rogatim, mi smo nemoćni… Može i očajnički – koji vodi u terorizam. Sve to je za one koji nam kroje kapu predvidivo i prihvatljivo. Važno je samo da ne shvatimo šta se to uistinu dešava i kako nam rade to što rade. Znači, ovo vreme tihe okupacije, umesto da (kako je predviđeno) klonemo duhom i postanemo bensedinski, televizijski, računarski ili narkotički zavisnici, možemo iskoristiti za trezveno razmatranje stanja i pripremu za vreme koje će posle pobede uslediti. Valjda nas je istorija dosad naučila makar tome da posle svake okupacije sledi oslobođenje. A ovaj rat još nije završen; izgubljena je samo bitka, i to veličanstvena u svojoj neravnopravnosti: sami protiv svih! A mi smo i u ovom ratu na pravoj strani. Štono reče pukovnik Svetozar Radišić (navodim po sećanju): kada se ovaj rat završi, Srbi će se ponositi time što su prvi ustali protiv svetskog zla. Njegove reči potvrđuje i veliki ruski geopolitičar Aleksandar Dugin u svom predgovoru srpskom izdanju Geopolitike postmoderne: „Srbi su prvi shvatili kakav svet ih u budućnosti čeka, i dali svoje najbolje sinove i kćeri za to da budućnost bude drugačija – ne onakva kakvom je arhitekte globalizma vide“. Sada je pitanje samo u tome kako da pretrajemo dotle, ne pretvorivši se u bezobličnu masu?

I tu dolazim do onog glavnog: svako se iz ugla svoje struke može potruditi da doprinese kako posleratnom razvoju (da ne počinjemo opet ispočetka) tako i smanjivanju pričinjavane štete. Sve ovo već dugo traje, više se ne možemo izgovarati kako smo zatečeni ili neobavešteni. Ko god se potrudio, mogao je da shvati. A i tolike knjige su već napisane… Ovih dana čitam na internetu raspravu o tome kako bi valjalo po kružocima zajednički sročiti predloge smernica za delanje (što bi u novogovoru rekli: akcioni plan) u svim pravcima (a zahvaljujući računarima nije potrebno tražiti mesto za okupljanje ni trošiti vreme i novac za prevoz). Recimo, pravnici bi mogli da sačine pregled stanja i preporuke za budući Ustav, zakonodavstvo, tužbe protiv svih onih koji su kršili sve moguće zakone itd. Istoričari bi mogli da se pozabave vaspostavljanjem istinske povesnice srpskog naroda. Evo, nedavno su u Rusiji obnarodovana načela za pisanje udžbenika istorije. Uopšte, u svakoj oblasti ima toliko posla da se čoveku prosto zavrti u glavi. Ali tako bismo spremni dočekali oslobođenje. U međuvremenu bi svako ko nije uključen u „ljudske resurse“ (kakav neljudski izraz!) ono malo preostalih preduzeća ipak ostao u struci, doprinoseći plemenitom i uzvišenom cilju. Sem toga, mogli bismo da utanačimo načine nenasilne borbe protiv smišljenog naturanja onoga što nam nikako nije potrebno. Nije li to bolje nego da sve dublje tonemo u žabokrečinu „rijalitija“ koji živimo – što manje hleba, to više igara… Na primer, da stalno u prodavnicama zapitkujemo zašto su natpisi ispisani latinicom, šta im znači ta akcija ili čak „sale“ umesto sniženja cena ili rasprodaje, zašto nam prodaju uvozni kvasac, kisele krastavce, maslac, sapune, šampone, čokoladu i toliku drugu robu (što se lako može ustanoviti, doduše pomoću lupe) itd.

Jezik – meta u porobljavanju umova

Ja mogu stručno da govorim o jeziku, pošto on predstavlja metu u porobljavanju umova. Za mene je ključna bila Manipulacija svešću Sergeja Kara-Murze u kojoj je, između ostalog, potanko objašnjeno kako se i zašto razara „kulturno jezgro“ društva (po Antoniju Gramšiju), zašto je neophodno srušiti sve tabue (setite se grcave radosti povodom toga što Crkva i Vojska, ranije najuglednije ustanove među Srbima, više to nisu, ili upornog naturanja „parade ponosa“, ili onolike galame oko hapšenja grupe Pusi rajot zbog raskalašnog „performansa“ u crkvi, a niko da prevede sâm naziv)… U poglavlju o jeziku konačno mi je objašnjeno otkud ovolike tuđice: procesuiranje (suđenje), implementacija (sprovođenje, primena), generalizacija (uopštavanje), edukacija (obrazovanje, obuka)… Uvaženi Sergej Kara-Murza ih zove: reči-amebe. Njihova poplava nije nikakvo pomodarstvo, neukost ili slučajnost. Najkraće rečeno, svaki zanat ima svoj alat. A sprave mišljenja su pojmovi. Ako njih napola razumemo kako da išta pojmimo, tj. shvatimo? Preostaje nam samo da prihvatamo zdravo za gotovo ono što nam onoliko samouvereno savetuju. A autor veli da smo konačno okupirani tek onda kad prihvatimo jezik okupatora. Evo navoda iz knjige: „Jezik je glavno sredstvo potčinjavanja. ′Mi smo robovi reči′ – rekao je Marks, a potom je to bukvalno ponovio Niče. Taj zaključak dokazan je mnoštvom istraživanja, poput teoreme. Reči u-beđen i po-beđen istog su korena. To potiče od davnina, iz latinskog, u kome reč ubeđivati (convincere) bukvalno znači ′primoravati da se bude zajedno sa pobednikom′. Podložnost uticaju reči dubinsko je svojstvo psihe, nastalo znatno pre sposobnosti za logičko mišljenje“… „Nesvesno smo počeli da govorimo jezikom koji nam je nametnuo protivnik: tržišna privreda, građansko društvo, sekvestri sa sve restitucijama. Smesta smo prestali da se međusobno razumemo, pošto su to reči-klopke, njihov smisao je neodređen, svako na svoj način shvata. U rušenju sovjetskog uređenja reč je bila glavno oružje, organizam naroda nije savladao infekciju kada su naši protivnici rukama Gorbačova i njegovog tima u naš mozak zarili špric pun pojmova-virusa. To je bio rat nove vrste, za koji nisu bili spremni ni generali ni vojnici“.

Veliko spremanje u našim glavama

Znači, potrudimo se da svoj jezik, izbrušen i uglačan naporima tolikih naraštaja naših predaka, očistimo od nametnutog smeća. Potrebno je veliko spremanje u našim glavama kako bismo oruđe mišljenja doveli u ispravno stanje. Veliki je to zadatak! Kako biste posrbili sledeće: afirmisati, brifovati, demokratski kapacitet, eksponent, efektuirati, indikativan, koherentan, koalicioni potencijal, proaktivan, promovisati, relaksiranje problema, relevantan, reprezentativan, rodno senzitivan, senzibilitet, signifikantan, socijalno odgovorna vlada? Umesto gledanja zaglupljujuće omamljujućih emisija na televiziji, zavirimo u rečnik stranih reči – čekaju nas zanimljiva otkrića. Kao prvo, za svaki strani pojam ima više odgovarajućih srpskih reči, što znači da nam se jezik bogalji i sužava. Čemu to vodi prikazali su još 1927. godine Ilja Iljf i Jevgenij Petrov u liku iz romana Dvanaest stolica – Eločki-ljudožderki, koja je sve mogla da izrazi koristeći svega 30 reči. A nadimak je dobila kao poređenje sa ljudožderima plemena Mumbo-Jumbo čiji jezik ima 300 reči. A koliko reči danas koristi omladina odrasla u doba televizije i interneta? I koliko je od toga srpskih? Dalje, ako uporedimo razne rečnike stranih reči, videćemo da se ista tuđica katkad različito tumači. Zar je to moguće!? To može da znači samo da smo različito shvatali zamagljene pojmove. I kako onda sa takvim odokativno sklepanim oruđem da iskujemo neku ispravnu misao? Sem toga, jezik se kvari i srpskim rečima: vođenje ljubavi postalo je upražnjavanje seksa; Srbija je naprečac postala zemlja zapadnog Balkana; uspavati životinju znači usmrtiti je; nikako da shvatim šta je to međunarodna zajednica za razliku od OUN, i da li evropske vrednosti uključuju „humanitarno bombardovanje“ i trgovinu ljudskim organima… Najzad, kako neko za svoju jedinu zemlju i svoj jedini narod može reći: ova zemlja, ovaj narod!? Meni to tako posprdno zvuči. Međutim, pošto nam se neprestano utuvljuje, mora biti da je jako važno. Imamo i nove praznike: sveti Valentin uveden skupa s objašnjenjem da je to isto što i sveti Trifun (ali nije jasno zašto bi ga obeležavali oni koji nikad nisu slavili svetog Trifuna). A tek Noć veštica!? Ko zna zašto uvedosmo i Noć muzeja, kao da se muzeji ne mogu posećivati danju…

Uopšte, možemo u nedogled pretresati bezbrojne načine razaranja srpske kulture… Recimo, svojevremeno smo bili u prilici da danima u direktnom prenosu gledamo ceremoniju sahrane majke britanske kraljice, a da li ste ikada na televiziji videli makar deo Smederevske jeseni ili Raških duhovnih svečanosti? Zato nam u vreme Egzita nema spasa, a i Guča je pretvorena u nešto sasvim drugo pre nego što je dospela na televiziju. Zatim, ukinuta je emisija Ćirilica u kojoj su predstavljana kulturno-umetnička društva, tako da više ne znamo kada će nas iznebuha zaskočiti nekim kolom ili narodnom pesmom, pa – ko se slučajno zatekao na tom kanalu, video je, a oni će uredno zabeležiti da je ukupno prikazano toliko i toliko minuta nečeg izvorno našeg. Zato se nastavci romana o onom vešcu Hariju Poteru čak i u večernjem Dnevniku reklamiraju… A film o njemu prikazali su nam upravo na Badnje veče! A šta tek reći za savremene srpske filmove? U svima njima nema nijednog normalnog Srbina; ubijaju nas u pojam – bukvalno! Da ne nabrajam više – jasno je.

„Neka bude borba neprestana“

A o tome koji je krajnji cilj razaranja kulture rečito govori već i sâm naslov još jedne knjige Sergeja Kara-Murze: Demontaža naroda. Znači, sve nas melju u jednoobrazna zrnca nemoćna za pružanje otpora, napadnuti smo kao narod, niko nije izuzet – zato je svako od nas pozvan da učestvuje u odbrani, ako ne želimo da doživimo sudbinu onog nesrećnika iz Orvelovog romana 1984 koji se nemoćno batrgao da bi na kraju završio ushićeno gledajući Velikog brata. Te zato zasukanih rukava prionimo na posao: trebimo svoj jezik od korova reči-ameba, pomno čuvajmo svoje ćirilično pismo, potrudimo se da prokljuvimo na koje načine nas skreću na stranputicu, zašto nam zapravo savetuju da učinimo ovo ili ono, i da li je to dobro za nas…

Za mene je putokaz predstavljala prva rečenica predgovora dr Miloša S. Moskovljevića rečniku iz 1949. godine: „Da bih pomogao što lakše učenje ruskoga jezika kod nas, za vreme poslednje okupacije počeo sam raditi rusko-srpski i srpsko-ruski rečnik“. Zaista, plodno je predurao okupaciju! Evo i ja sastavljam rečnik od preko 200.000 reči, umesto da se prepustim defetizmu. Kad sam već kod te reči – razmislite zašto nam preci u nasleđe nisu ostavili odgovarajući srpski pojam? Kao ni za pesimizam… „Neka bude borba neprestana“…

Sa okruglog stola o ugroženosti ćirilice u organizaciji Srpskog udruženja Ćirilica

Izvor: Pravda

Зоран ЧВОРОВИЋ – ИЗДАЈА

Ђе издајник бољи од витеза?

Какву сабљу кажеш и Косово,

да л’ на њему заједно не бјесмо,

па ја рва и тада и сада;

ти издао пријед и послијед,

обрљао образ пред свијетом,

похулио вјеру прађедовску,

заробио себе у туђина.

(Петар Петровић Његош)

Кривично дело издаје старо колико и држава. Издаја је вишестран друштвени феномен – етички, правни, политиколошки, војни и социопсихолошки. Она је друго, негативно лице верности, па се зато као инцидент појављује, како у друштвеним односима појединаца, тако и у односима појединца са некoм од надличних друштвених заједница, као што су породица, сталеж,народ и држава.

Као правни феномен издаја настаје истовремено када и држава. Наиме, већ прве државе у историји света, ма како слабашна била снага њихове принуде у односу на преддржавне колективитете – род и племе, најстрожим казнама кажњавају кривично дело издаје. Оваква правна осуда (инкриминација) издаје имала је у друштвима са религиозном етиком снажно упориште у моралној осуди овог дела, јер је верност била основна морална обавезност човека, како према Богу, тако и према појединцима и друштву у целини.

Извори савременог вредносног редефинисања издаје. Данас, међутим, присуствујемо покушајима вредносног редефинисања свих аспеката издаје. Ова појава има два извора.

Најпре, издаја је у савременом секуларном друштву остала без моралне осуде, јер је после одлуке западног човека да прогласи „смрт Бога”, „дух остао ‘насукан’, без критеријума из којих треба да делује”.1) Апостол Павле говори да кроз закон долази познање гријеха (Рим. 3, 20), стога тамо где нема Апсолутне Истине нема ни апсолутне моралне обавезности, јер сваки који је од Истине слуша глас мој (Јн. 18, 37). Следствено, човеку који „живи” у плурализму истина постаје тегобан и излишан појам верности, а са њим и издаја као њен вредносни антипод. Тачније, осуда за издају (неверство) је најмрскија савременом човеку, јер се супроставља његовој тежњи да обоготвори своју самовољу. „Ако нема Бога, ја сам бог”, каже Кирилов у Злим дусима. Тако се у религиозно равнодушној и морално обамрлој модерној цивилизацији одвија ретроградан државноправни процес, у коме правна обавеза (obligatio) верности најпре остаје без потпоре моралне обавезности (officium). 2)

Други извор савремених покушаја вредносног редефинисање феномена издаје је глобализам. Наиме, свеобухватни (тотални) и тоталитарни процес успостављања глобалних структура управљања растаче и фрагментише све традиционалне заједнице којима је човек кроз историју дуговао верност. Верност породици, народу и Отаџбини није ништа друго до подвиг жртвеног служења ближњем, којим човек пројављује своју боголикост, јер јеванђељска заповест вели – Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје(Јн. 15, 13). Међутим, оваква врлинска верност неспојива је са визијом човека Новог светског поретка, који је, будући роб тоталног егоизма, заправо трајно одан једино креаторима својих виртуелних потреба. Зато се више од двадесет година уназад, признање власти глобалне Империје од стране марионетских „националних елита”, спроводи кроз чин издаје Отаџбине, народа и породице. Ни једна жртва принета на жртвеник глобализације, и њеног подкулта евроунијатства, не радује тако силно жреце Империје, као издаја Отаџбине, народа и породице, јер она уклања последње препреке за инсталирање свепрожимајуће и свеприсутне глобалне власти, пред којом ће људска формалноправна слобода бити само опсенаСтога, агенде различитих процеса глобализацији не представљају ни шта друго, до јавно обећање награде издајницима Отаџбине, народа и породице. Тачније, од краја осамдесетих година прошлог века изграђује се читав један идеолошки и организациони систем за, с једне стране, глобално награђивање издајника Отаџбине, народа и породице, а с друге стране, за кажњавање њихових верних и неутихнулих бранитеља. Символички почетак деловања глобалног система за награђивање издаје било је додељивање Нобелове награде за мир 1990. године Михаилу Горбачову. Док је глобални систем за кажњавање „злочина” верности држави и народу добио, у оквиру југословенског геополитичког експеримента, свој хашки преседан.

Пошто је издаја постала главно средство глобалне Империје за разарање државног суверенитета, а последично и за промену самог националног карактера појединих народа, упадање у замку вредносног редефинисања феномена издаје врло лако може да угрози биолошки и духовни опстанак једног народа. Државна и национална издаја може да буде побеђена само претходним одбацивање нејасних савремених представа о етичком, правном и политичком карактеру издаје. Зато сазнање о њеним узроцима и последицама, о препознавању и начину борбе са издајом Срби и Руси треба да црпе из сопствене историјске свести. Ови народи су на основу драматичног историјског искуства и православног хришћанског етоса формирали, не само одвећ карактеристично етичко, већ и специфично правно поимање издаје.

Издаја у правној свести српског и руског народа. Однос правне свести српског и руског народа према издаји пресудно је опредељен са три фактора који потичу још из периода средњевековне државности.

Први фактор који утицао на формирање посебног доживљаја издаје у српској и руској правној свести везан је за услове у којима се отпочело са кажњавањем овог дела. Наиме, почетак инкриминисања издаје је у историји српског и руског права скопчан са потискивањем древног индоевропског модела државе-баштине (вотчине), која је била обичан збир удеоних кнежевина, византијским концептом државе као централизованог и једнообразно уређеног правног организма, налик модерној држави. Носиоци ромејске (византијске) идеје законитости и код Срба и код Руса били су владар и Црква. Насупрот њих стајала је властела (бољари), чија је борба за родовске и сталешке привилегије представљала негацију саме идеје општег права и државе као територијалне заједнице. Управо је овакав властеоски (бољарски) социјални егоизам изродио прве српске и руске издајнике, док је самодржавље српских и руских владара створило услове за санкционисање овог политичког злочина.3) Прецизније, најмоћнији српски и руски самодржавни владари били су најпоузданији јемци ненарушивости правног поретка, како од напада спољних непријатеља, тако и од унутрашњих атака властеоске самовоље.

Да се са процесом јачања владарске власти усавршавао и учвршћивао правни поредак државе, показала је владавина најсилнијег српског самодржца – Стефана Душана. Врхунац снаге правног поретка српске државе се на спољном плану манифестовао кроз Душанов чин уздизања српске државе у ранг Царства, док се на унутрашњем плану снага правног поретка показивала кроз суперматију закона над вољом појединца (чл. 171. и 172. Душановог законика). Истовремено, кривичноправна слика снаге правног поретка Немањићке државе изражавала се, најпре, кроз казну конфискације која се извршавала над имовином, иначе неприкосновеном, властелина-издајника. 4)

Исти државноправни процеси, само са временским закашњењем, довели су до тога да се у историји руске државе први помен издаје (измене) као кривичног дела везује за владавину цара Ивана IV Грозног. У руској народној традицији, како је забележио Л. Тихомиров, борба цара Ивана IVса аристократијомостала је упамћена као истребљење издаје, јер су његови противници били издајници идеје самодржавља, мимо које народ није могао да замисли своју Свету Русију. Обавези верности и покорности држави бољари су супроставили своје сталешко право на слободан одлазак из службе једног у службу другог кнеза (тзв. право отьезд), на шта се позивало, између осталог, и 120 новгорoдских бољара које је цар Ивана IVкао издајнике у истом дану осудио на смртну казну, јер су покушали да Литви предају Новгород. 5)

Тако је већ од самих почетака државотворна радња код Срба и Руса, вођена кроз сукоб идеје општег права и партикуларних привилегија, нераздвојно повезана са феноменом издаје, због чега она већ тада превазилази оквире једног кривичног дела против државе и постаје негација саме државе и права.

Други фактор који је утицао на стварање специфичног доживљаја издаје у правној свести Срба и Руса је српско и руско искуство смутног времена. Наиме, постепено урушавање државноправног јединства и најзад губитак националне независности, који су српску државу задесили крајем XIV и у XV века, као и руску државу почетком XVII века, било је у великој мери последица масовне великашке издаје. Делови српске властеле и руских бољара, вођени себичним сталешким интересима, пактирали су са непријатељима сопствене државе, а најчешће и своје Православне вере, одричући верност законитом владару. Издаја из периода руске Смутње оставила је тако снажан утисак на руски народ, да су савременици, како потврђује В. А. Томсинов, већ тада увидели да су „главни непријатељи руске државе, који су је и разорили, били сами Руси”. „Странци су се”, по сведочењу очевидаца, „само користили Смутњом за постизање својих циљева”.6) Исту свест о сопственој кривици због националне издаје, која је довела до вазалства Лазаревог наследника, исказују непосредно после Косовског боја и српски савременици: „И наших ради грехова ономе који је убио оца њиховог бивају подручници”. 7)

После искуства смутног времена у српској и руској националној свести формирао се нови, потпуно изоштрен и заокружен поглед на издају, што је трећи фактор који је коначно одредио однос српске и руске правне свести према издаји.

Руска национална мисао је свој одговор на искуство са издајом из добаСмутње формулисала кроз кодификацију Саборно Уложеније од 1649. године. Слом пред којим се почетком XVII века нашла руска држава натерао је законодавца да у Уложенију, по први пут у историји руског права, пружи посебну кривичноправну заштиту држави. Одредбе Уложенија о издаји, тада најзначајнијем и најсвеобухватнијем политичком деликту, својом репресивношћу значајно одступају од иностраних законских узора, што потврђује да су ове норме настале као плод националног историјског искуства. Најизразитији у том погледу је пропис Уложенија којим се предвиђа, не само ослобађање од кривичне одговорности за лице које убије оптуженог издајника, који се скрива и покушава да побегне, већ се гарантује и награда таквом лицу, коју је цар исплаћивао из имовине убијеног издајника. У овом случају руски законодавац одступа од оба узора, византијског Прохирона и Литванског статута, који, иако познају правно дозвољено убиство издајника, не предвиђају награду за лице које је издајника лишило живота. 8) Овај пропис Уложенија не сведочи само о степену друштвене опасности издаје, као и о неразвијености државног апарата принуде, већ пре свега о томе да су догађаји смутног времена, када је национална, земскаРусија и руска провинција спасила државу, довели до подизање националне самосвести и одговорности у најширим слојевима руског друштва. То потврђује и корелат права на правно дозвољено убиство издајника, који је био дат у форми опште обавезе свих поданика Московског царства да властима пријављују починиоце кривичних дела против државе,док суу случају непријављивања кажњавани су као и починиоци ових дела – смртном казном. Како примећује проф. Томсинов, оваква строгост у кажњавању издаје „може да се учини претераном само онима који су заборавили лекције велике Смутње с почетка XVIIвека”. Насупрот томе, законодавац Уложенија је већ тада схватио да се „државна издаја у руским условима испољава не као обично кривично дело, већ као деловање које може изазвати пропаст руске државе”. 9)

Срби свој одговор на искуство са издајом из сопственог смутног времена нису могли да дају у законској форми, јер су за разлику од Руса у бујици смутног времена изгубили државу и националну слободу. Међутим, српска национална мисао, па и она правна, у временима ропства се уобличавала и изражавала кроз народну поезију. Српски народни певач, говорећи из главе целог народа, означава издају као највеће зло и прворазредни узрок пропасти српске средњевековне државе. Зато Срби, како истиче Св. владика Николај (Велимировић), никад не проклињу Турке, већ своје великаше – Великаши, проклете им душе. 10) Тако је у историјском сећању српског народа сачувано непомућено сећање на социјални корен издаје, али и на владаре и обичан народ (слуга Милутин) као верне чуваре државног јединства. Истовремено, Срби кроз поезију показују да су не само свесни спољњег, социјалног, већ и унутрашњег, духовног извора издаје – незајажљива глад за влашћу и материјалним богаствима (А мој бабо, Вукашине краљу, мало л’ ти је твоје краљевинеМало л’ ти је, – остала ти пуста! – већ с’ туђе отимате царство– Урош и Мрњавчевићи) На издајника, али и на његово потомство (Проклето му племе и кољено), пада клетва законитог српског владара-мученика (кнежева клетва), али и целог народа који суди као жива црква Божја. Поред клетве, као метафизичке осуде, народ кажњава издајника и земаљском казном. Издајника је чекала смртна казна, коју је могао да изврши било који Србин (Ако Бог да и срећа од Бога, ти се нећеш наносити главе, наносити за ту пријевару – Бој на Чокешини). Ово потврђује и кодификатор свеколике српске националне мисли – Његош, јер је осуда издајника тотална и свенародна (Него удри доклен махат можеш, а не жали ништа на свијету) освета правде Божије (Иван чашом наздрави освете, светим пићем Богом закршћеним). 11)

Срби као жртве савременог пропагандног редефинисања издаје.Срби су од деведесетих година прошлог века жртве пропагандног редефинисања издаје, јер се преко издајника разних фела, еуфемистички названих борцима за демократију и људска права, цепала њихова национална територија и пљачкало народно богатство. Издаја се најчешће „морално” правда безизгледношћу отпора глобалној Империји и обећањем материјалног „раја” у њеном окриљу. Заправо, као Мустај-Кадија у Горском вијенцу, тако и данашњим Србима нове „потурице” говоре: „Мало људство што си засл’јепило? Не познајеш чистог раја сласти”. Улазница за некадашњи „рај” у Стамболу и данашњи у Бриселу назива се исто– издаја. Да пут до обећаног издајничког „раја” започиње србрењацима, а завршава самоубиством, потврдио је Јуда. Зато је усташки нож под православним грлом, од убијених стварао свете мученике, а од разбраће-кољача духовне самоубице. И док су наши преци, непрестано опомињући себе Јудином судбином,дубоко веровали и живели са истином – ђе издајник бољи од витеза, данашњи Срби у завршни, косовски чин драме издаје Србије и Српства улазе са мутним представама о свим странама феномена издаје.

Одбрана и издаја Косова и Метохије у светлу одредаба Устава и Кривичног законика РС. Када је у питању издаја као правни феномен, у модерном свету верност појединца према држави искључиво се мери његовим односом према устав и законима државе чији је грађанин. Прецизније степен лојалности једног грађанина према уставним и законским обавезама, јесте мера његове оданости заједници, али и мера обима права која грађанин ужива.

Територијалну целовитости и недељивост Републике Србије ујемчује чл. 8. Устава. Општа обавеза свих државних органа да чувају територијалну целовитости Републике Србије, у погледу Косова и Метохије је посебно истакнута у преамбули Устава. Територијална целовитост државе Србије ужива и кривичноправну заштиту, и то у оквиру кривичног дела угрожавања територијалне целине из чл. 307. Кривичног законика Републике Србије.Код овог дела против уставног уређења и безбедности радња извршења се састоји у покушају да се силом или на други противуставан начин отцепи неки део територије Србије. За ово тешко дело законодавац је предвидео казну затвора од три до петнаест година. Уз то, по чл. 320. Кривичног законика код дела угрожавања територијалне целине кажњиве су и припремне радње, а оне се, како изричито стоји у ст. 2. истог члана, између осталог, састоје и уотклањању препрека за извршење кривичног дела, као и у другим радњама којима се стварају услови за непосредно извршење кривичног дела. За извршење припремних радњи за ово кривично дело запрећена је казна затвора од једне до пет година. 12)

Када се изјаве појединих српских политичара о територијалној подели Косова или о признању сепаратистичке творевине Косово оцене из угла наведених одредби Кривичног законика РС, постаје потпуно јасно да се ради о извршењу припремних радњи за кривично дело угрожавања територијалне целине. Наиме, реч је о појединим члановима Владе Републике Србије, односно народним посланицима и председницима странака владајуће коалиције, који оваквим својим, макар и вербалним ставовима, а с обзиром на јавну позицију са које говоре, стављају у изглед шиптарским сепаратистима да ће њихови покушаји да отцепе део територије државе Србије проћи некажњено, чиме заправо врше припремну радњу отклањања препрека за извршење кривичног делаиз чл. 320. Кривичног законика Републике Србије. Следствено, и умишљај као неопходни услов за постојање кривичног дела угрожавања територијалне целине, који се у Кривичном законику дефинише каосвест да се радња предузима употребом силе или на други противуставан начин, због јавне позиције учинилаца постаје неспоран. 13) Зато избор ЕУ уместо Косова и Метохије који чине поједини српски политичари, у правној држави не може да значи ништа друго него избор затвора уместо слободе.

Покретањем кривичних поступака против свих лица која својим вербалним или реалним радњама отклањањају препреке за извршење кривичног дела угрожавања територијалне целине, држава би ефикасно сузбила ширење дефетизма када је у питању могућност очувања Косова и Метохије у оквиру државе Србије. Истовремено, покретањем оваквих кривичних поступака на међународном плану би се послала недвосмислена порука о спремности државе Србије да на најозбиљнији и најодлучнији начин настави борбу за очување своје територијалне целовитости.

Међутим, под садашњим режимом не само да неће бити покренути овакви кривични поступци, већ су и сви чланови Владе, као и Председник Републике, пристајући на одлуке из „преговора” са шиптарским сепаратистима, починили читав низ кажњивих припремних радњи којима се отклањањају препреке за извршење кривичног делаугрожавања територијалне целине.

У државама у којима је народ носилац суверености, као што је то и у Републици Србији (чл. 2. Устава), постоји само један могући излаз из оваквог државно и национално погубног стања – народ мора да развласти оне који су уместо Уставу Републике Србије, одани налозима евроатлантске бирократије. Прецизније или ће данашњи Срби по угледу на своје славне претке зауставити издају и даље дробљење државе, или ће у евроатлантском ропству изгубити обрисе свог националног и државног лика. Овај једноставни морални и историјски избор мора да буде оштар срп којим ће се на српској политичкој сцени одвојити патриотско жито од издајничког кукоља.

– Зоран ЧВОРОВИЋ

http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/01/izdaia.html

_________________________________

  1. М. Азкуљ, Шта је секуларизам, Црква од Истока и хришћанство без Христа, приредио В. Димитријевић, Београд, 2008, стр. 16-17.
  2. Е. В. Спекторски, Хришћанска етика, Врњачка Бања, 1999, стр. 103-110.
  3. М. Ф. Владимирский – Буданов, Обзор истории рускаго права, изд. 7, Спб. – Киев, 1915, стр. 322-323; А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Београд, 1998, стр. 478.
  4. Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Београд, 1996, стр. 477-480;А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, стр. 504-510.
  5.  Л. Тихомиров, Монархическая государственност, Част третья, Русская государственност, Москва, 1905, стр. 52; В. Линовский, Исследование начал уголовнаго права, изложенных в Уложении царя Алексея Михаиловича, Одесса, 1847, стр. 12-13; Г. Г. Тельберг, Очерки политическаго суда и политических преступлений в Московском государстве XVIIвека, Москва, 1912, стр.15-27.
  6. В. А. Томсинов, Соборное Уложение 1649 года,Законодательство царя Алексея Михайловича, Москва, 2011,стр.38.
  7. Ђ. Трифуновић, Српски средњевековни списи о кнезу Лазару и косовском боју, Крушевац, 1968, стр. 162; Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Београд, 2001, стр. 177.
  8. Законодательные памятники русского централизованного государства XV-XVIIвеков, Соборное Уложение 1649 года-текст, комментарии, Л. И. Ивиной и др, Ленинград, 1987, стр. 153-154;Г. Г. Тельберг, Очерки политическаго суда и политических преступлений в Московском государстве XVIIвека, стр. 37-51; Н. И. Тиктин, Византийское право как источник Уложения 1648 года и новоуказных статей, Одесса, 1898, стр. 47-48.
  9. В. А. Томсинов, Соборное Уложение 1649 года,Законодательство царя Алексея Михайловича, стр.40.
  10. Епископ Николај (Велимировић), Беседа у Панчеву, С. Д. књ. II, Линц, 2001, стр.632-633.
  11. Епископ Николај (Велимировић), Религија Његошева, С. Д. књ. V, Линц, 2001, стр.954-955.
  12. З. Стојановић, Коментар Кривичног законика, Београд, 2007, стр. 673-674, 693-694.
  13. З. Стојановић, Коментар Кривичног законика, стр. 674, 693-694.