Snežana Nešić – ŽIVOT

Volela sam ga. Mnogo.
Bila srećna. Jako.
Videla promene. Žmurila u sebi.
Trpela bolove. Velike.
Došla tuga.
Pitam srce: Jesi li volelo?
Najviše.
Pitam dušu: Možeš li dalje?
Ne mogu.
Tugo idi. Gotovo je.
Bilo je. Što je moglo.
Srećan budi, Ljubavi.
Ja jesam.

Snežana Nešić – TAKO

Nemam šta da kažem.

Kako može biti tamna noć pod svetlošću rotacije…

Kako se minuti ukoče, kao komadi stene zapadnu za brojčanik

da ne možeš dovoljno brzo opet pozvati

dovoljno brzo saznati

reč života ili onu drugu reč

za koju znaš da ne može biti stvarna

sem kao senka giljotine nad tvojom dušom

Kako se kilometri kotrljaju po tvom  mozgu

teže nego pod točkovima teretnjaka

mereći blizinu il daljinu srca na koje si prikopčana..

Ne znam, ne znam šta da kažem.

Kako jutro sipi kroz roletne

kao da ga neko pipetom pušta s oblaka

a tebi treba svetlost i užasno daleki sat

da budeš tamo gde već jesi ceo, sem tvojih nogu

i tvojih ruku i onog izmedju

I jasno vidiš razliku, kad si i tu i tamo

a ono tamo si ti, a ovo ovde tek školjka čekanja

Ne umem ništa reći.

I onda ti više nisi ti, ti si ruke što miluju

ti si molitva što teče

ti si nemir što jede

ti si usne što se ludače,

što hoće tvoju krv i tvoju snagu dati njemu,

a samo ljube.

Ti si najbolje što možeš biti.

I ti si nedovoljno.

Ne mogu to rečima…

Kad su ti molitve uslišene,  i srećan si

i kad ti je čitav svet pao na očigled tebe

baš tu pred noge, i bol ti mljacka po utrobi.

Eto tako je. Pa vi shvatite.

Ja ne mogu.

Sem što više nemam reči.

Eto.

Ингеборг Бахман – ВОДЕНА ВИЛА ОДЛАЗИ (Књига САН О ПЛАВОЈ СВЕТЛОСТИ)

Мушкарци. Ви чудовишта!

Ви чудовишта с именом Ханс! Тим именом које никако да заборавим….

Да, научила сам ту логику да се неко мора звати Ханс, да се сви ви тако зовете, и овај и онај, а опет само један. Увек је само један тај, који носи то име, које не могу да заборавим, и ако вас све и заборавим, ако вас баш потпуно заборавим, као што сам вас све потпуно волела. И кад многе велике воде-кише, реке, мора – давно већ исперу и однесу ваше пољупце и ваше семе, и тада ће то име остати, да се под водом размножава, јер не могу престати да га зовем: Ханс, Ханс…

…

Нисам вам родила децу, јер нисам знала ни за каква питања, ни за какав захтев, ни за какав опрез, намеру, ни за какву будућност и нисам знала како се заузима место у туђем животу. Није ми било потребно никакво издржавање, никакво уверавање и осигурање, једино ваздух, ноћни ваздух, ваздух с обале, ваздух с границе, да бих опет могла да повратим дах за нове речи, нове пољупце, за једно непрекидно признавање: Да. Да. То кад бих признала, била сам осуђена да волим; кад сам се једног дана љубави ослободила, морала сам натраг у воду, у тај елемент у коме нико не гради себи гнездо, не навлачи кров преко греда, не покрива се крилом од платна. Нигде не бити, нигде не остати. Ронити, мировати, кретати се без утрошка снаге – и једног дана се сетити, опет изронити, ићи преко пропланка, угледати њега и рећи: „Ханс“. Почети одакле се почиње:

„Добро вече.“

„Добро вече.“

„Колико је далек пут до тебе?“

„Далек је, далек.“

„А далек је и до мене.“

Увек понављати исту грешку, грешку која ти је урођена. И шта онда помаже што си окупана свим водама, водама Дунава и Рајне, водама Тибра и Нила, светлим водама ледених мора, мастиљавим водама пучине и чудесних вирова? Жестоке жене мушкараца оштре своје језике и севају очима, благе жене мушкараца пуштају у тишини неколико суза, и оне ће исто тако постићи свој циљ. Али мушкарци на то ћуте. Поузданом руком гладе своје жене, своју децу по коси, отварају новине, прегледају рачуне и навијају гласно радио, а ипак, изнад свега тога, чују звук из шкољке, фанфару ветра, и онда, још једанпут, касније, кад је у кућама мрак, потајно устају, отварају врата, ослушкују низ ходник, у башти, низ алеје, и сад сасвим јасно чују: тај болни звук, тај позив издалека, ту аветињску музику. Дођи! Дођи! Само једном дођи!

Ви чудовишта с вашим женама!

Зар ниси рекао: То је пакао, и зашто остајем крај ње, то нико неће разумети. Зар ниси рекао: Моја жена, да, она је изванредан човек, да, ја сам јој поребан, не би знала како да без мене живи? – Зар то ниси рекао! И зар се ниси насмејао и у обести својој рекао: Немој то схватити озбиљно, такве ствари немој никада сватати озбиљно. Зар ниси рекао: Нека увек буде тако, оно друго нека престане да постоји, оно више не важи! Ви чудовишта, с вашим речима, ви који тражите речи жена, да вам ништа не би недостајало, да би свака ствар била на свом месту. Ви кји од жена чините своје љубавнице и жене, жене за један дан, жене за викенд, жене за цео живот, који од себе чините њихове мужеве. (Можда због тога вреди пробудити се!). Ви са својом љубомором на ваше жене, са својим надменим разумевањем и својом тиранијом, ви који код својих жена тражите заштиту, ви са вашим кућним буџетом и вашим заједничким плановима пред лаку ноћ, тим охрабривањима, тим начинима да останете у праву пред осталима, оним напољу, ви с вашим беспомоћним, а зналачким, беспомоћним и расејаним загрљајима.

………..

Издајице! Кад вам више ништа није помагало, онда вам је помогла поруга. Онда би изненада знали шта вам је на мени било сумњиво, вода и вео и оно што се не зна шта је. Онда сам изненада ја постала опасност коју сте правовремено препознали, и тада бисте ме проклели, за трен ока би се за све покајали. Кајали сте се на црквеним клупама, пред вашим женама, вашом децом, вашом јавношћу. Пред вашим великим инстанцама сте били тако храбри што се кајете јер сте били са мном, да учврстите све оно што је у вама постало несигурно: били се на сигруном. Брзо сте подигли олтаре и принели ме на жртву. Да ли вам је пријала моја крв? Да ли је имала мало укус коутин крви и кври белог кита? Укус њихове бесловесности?

Благо вама! Много вас воле и много вам опраштају. Али не заборавите да сте ме ви позвали да дођем на свет, да сте ме сањали, мене која сам друкчија, нешто друго, што је од вашег духа, а не од вашег лика, непознату жену која на вешим венчањима пева жалопојку, која стиже мокрих ногу и од чијег пољупца се плашите да ћете умрети, онако како желите да умрете и како никада више нећете умрети: ван сваког реда, и највишим духом понети и прожети.

Зашто да то не изговорим, да вам не покажем колико заслужујете презир, пре него што одем.

Ионако идем.

…..

Али не могу да одем овако. Дозволите ми зато да опет кажем нешто добро, да се не раздовојимо тако. Да се ништа не раздвоји………

У вашим тромим телима би требало похвалити вашу нежност. Нешто изузетно нежно појављује се у вама кад учините неку услугу, када поступате благо. Много нежнија од сваке нежности ваших жена ваша је нежност када дајете своју реч и неког слушате и разумете га. Ваша тешка тела седе ту, али сте ви без икакве тежине и један тужни поглед, један ваш осмех могу да буду такви да чак и неизмерна сумња ваших пријатеља остаје на тренутак изилшна.

Хвалити ваља ваше руке кад у њих узимате ствари ломљиве, чувате их и одржавате, и када носите терет и тешке ствари склањате с пута. И добро је када лечите тела људи и животиња, с пуно опреза уклањате из света бол…..

За дивљење је и када се надвијате над моторе и машине, правите их и разумете и објашњавате све док, од толиких објашњења, од њих опет не постане тајна. Зар ниси рекао да је то тај принцип и она сила? Зар то није јасно и лепо реченео? Нико никада неће моћи да тако говори о струјама и силама, магнетима и механици и о језгрима свих ствари…….

Никада над предметима није било толико чаролије као кад си ти говорио, и никада речи нису биле тако надмоћне. Кроз тебе би се и језик уздигао, залутао или постао моћан. Све си постизао речима и реченицама, с њима си се споразумевао или их мењао, давао стварима нова имена; и предмети, што не разумеју ни парне ни непарне речи, од тога су се готово покренули.

Ах, нико није умео тако добро да свира, ви чудовишта! Све игре сте изумели, игре с бројевима и игре с речима, игре сна и игре љубави.

…

Неће више бити пропланака. Ти, друкчији од осталих. ..

И сада неко горе хода и мрзи воду и мрзи зелено и не разуме, никада неће разумети. Као што ни ја никада нисам разумела. …

Тин Ујевић (1891-1955)-СРБИЈИ

Данас пламсаш само од крви најбољих,

Што су мачу дали своја тијела справна,

Бљештећи у духу и у чистој вољи,

Божанствена, Света земљо Православна.

 

Јуче, Ти си била моћна и велика,

И за усне дјеце мљеко, мед и вино,

Док се не скрхаше под градом челика,

Груди Твоје дјеце, српска краљевино!

 

Сјутра, сабирући и данас и јуче,

Засјат ћеш у духу и у живој моћи,

Јер ће славу слома унуци да уче,

Као зору спаса посље тешке ноћи.

 

Ал ни нови народ, нити понос међа

Неће више моћи онај да Ти врати

Поносити поглед, испод храбрих вјеђа

Што су знале дивски у понор гледати,

 

Твоје мирно чело пред прјетњом удеса,

И вијањем вјетра страве и страхоте,

И молитву тавну у глува небеса,

То је „данас“ врјеме највеће љепоте!

Наима ал Сид – ГУБИТАК (Књига САН О ПЛАВОЈ СВЕТЛОСТИ)

Полумрачни салон. Два гола тела под покривачем. Само их милиметри раздвајају. Била је мало узбуђена, али се није трудила да се ослободи тог осећања, већ је само примећивала како се са сваким комадом скинуте одеће појављују нови делови њихових тела. У очима им се назире некаква будућа црна слутња. На таваници шара црних нити. Зидове прекриле полице књига, преко којих је пала дугогодишња прашина. Окренула је лице од разбацаних делова своје одеће по поду собе. Он се покренуо под њеним погледом, извукао је голу руку испод покривача, узео цигарету и запалио је. Прошетао је својим рукама….њена рука је у његовој. Лице јој је нешто тамније него на почетку. Не жели да пропусти ниједан тренутак који треба да дође. Њена шака је заробљена у његовој. Угасио је цигарету. Сви тренуци због којих су стрепели сада су били њихови. Да ли је дошао час велике побуне?

Тело јој је било немоћно, ребра само што нису пукла. Рам који их је повезивао сада је пробијен бујицом предигравања. Какав им сада празник следи? Њена женственост изгледа као цвет чији су корени у земљи и на небу. Жели да се потпуно преда. Љубавно ју је пригрлио, и шапнуо: Волим те…чаробан си, крепка…

Као и сви љубавници – били су истовремено и мртви и живи. Соба је личила на њих. Њихова прозрачност била је запањујућа, носила је у себи године тешких суша. Њој се чинило као да има неколико живота у себи. Загрљај и бол који расту. Дуга река којом треба да прођу. Лагуми прошлости. Свега желе да се ослободе.

Друштво ју је научило да је последњи онај који преживи. Али је нико није научио да је он тај што је жив, а да њој преостају јад, очај, усамљеност, оговарања и препричавања. Све јој то дроби главу за коју се ухватила и прошаптала: Волим те. Волим те…

Ако би сада неко кренуо да копа по њеном сећању, нашао би у њему трупло другог. Другог. Када га се сети, добије жељу да га ошамари. Оне последње ноћи док јој је говорио „волим те“. ……

…………….

У грудима јој вулкан страха. Ипак је путовање с њим показало колико њена храброст може бити неочекивано велика: у неколико секунди све је завршено. У току тих неколико секунди учинилојој се да се с њом љуља и таваница. Душа јој ишчезава с неизмерном радошћу, али растанак стиже. Увек ће ићи по ивици спокојства. Зашто?

Хватамо се у замке а не желимо да поправимо себе.

Немоћан, опружио се без речи. Упалио је цигарету. Уста су јој сува. Тело као да је са свих страна обавијено проклетством. Тихо га љуби. Лагано устаје. Притиска електрични прекидач. Соба је осветљена. Овлаш рукком прелази преко косе и хотро скупља своју одећу. Поплава светог ћутања меша се са дивним сновима, чини од ње слабачко створење. Приближио јој се, загрлио рукама, притиснуо, згазио њено тело и шануо у јамицу плећа: Ти си мој рај…волим те.

Гледа га у очи и ћутећи показује на њега. Тихо га љуби, пољуби и изађе. Зачас се нашла на улици која води ка њеној кући. Његов звиждук јој је још у ушима. Његов лик је укопан у зидове њеног сећања. Иде. Изгубљена тачка на географији постојања. Трупло оног другог на свакој кривини, на сваком завоју, као хиљаде каменова који се сручују по њима. Када, када је час велике кушње?