Amerikanac o Srbima u Prvom svetskom ratu: Srbin nikada nije suviše star da se bori

serb-mountain-retreat

 Američki novinar Pol Fortier Džons je 1915. godine pročitao novinski tekst u kojem se pozivaju dobrovoljci da pomognu humanitarne napore saveznika u Srbiji. „Odluka da se odazovem tom pozivu, promenila je moj život zauvek“, pisao je kasnije američki novinar u svojoj knjizi „U egzilu sa Srbima: Avanture jednog Amerikanca u vojsci koja ne može da umre“, koja je objavljena u Njujorku 1916. godine. Deo koji prenosimo govori o prvim Džonsovim utiscima kada se zatekao u Srbiji, neposredno pre i pošto je izdata naredba za povlačenje srpske vojske preko Albanije, koja se odigravala u zimu 1915/1916. godine.

serb-mountain-retreat

Kada je došla dugo očekivana „plava naredba“ (naredba za povlačenje srpske vojske), to je značilo da se sa granica Srbije povuku sve rezerve i većina prvog poziva. Značilo je da se na Drini ostavlja samo skelet od vojske, duž Save i Dunava da se razredi 100.000 vojnika, a preostalo ljudstvo (cela srpska vojska jedva da je brojala oko 350.000 ljudi) da se pozicionira na bugarskoj granici i čuva jedinu nadu – jednotračnu prugu istočne železnice Solun – Beograd. Upravo u to vreme je britanski parlament bio „ispunjen srdačnim osećajima koji su uvek postojali između Engleske i Bugarske“.

Kakva je to vojska? Od svih novina koje Srbija tako obilato pruža oku zapadnjaka, nijedna ne izražava bolje pravi duh ovoga naroda kao starci u srpskoj vojsci. U Srbiji, gde ljudi stare brže nego igde u svetu, starcima se smatraju već oni iznad 30 godina. Ali starci iz poslednjeg rezervnog poziva imaju od 40 godina pa naviše. Izgleda da Srbin nikada nije suviše star da se bori.

Ti starci su me prvi dočekali u Srbiji u leto 1915. Nikada neću zaboraviti šta sam osećao kada sam u Đevđeliji, gradu na granici Grčke i Srbije, pogledao iz voza i video moje prve starce. Čudio sam se da li je to tipičan srpski vojnik, jer nijedan nije izgledao mlađi od 70 godina, uprkos njihovim širokim osmesima kada su ugledali Amerikance. Bilo je to sredinom leta, ali su ti ljudi bili odeveni kao u vreme najžešćeg mraza. Na svojim plećima nosili su ogrtače od smeđe tkanine, o ogrtač je prikačena kapuljača koju nabijaju na glavu u vreme kiše, i koja celoj njihovoj pojavi daje kaluđerski izgled. Ispod ogrtača nose kožuh bez rukava od jagnjeće kože, sa debelom vunom okrenutom unutra, i to u mesecu julu! Ispod kožuha je košulja od platna, tkanog kod kuće. I nose čakšire, tesno priljubljene uz kukove i kolena, ali se pozadi šire kao kesa. Na nogama imaju debele vunene čarape, koje navlače preko čakšira, čak do kolena, okićene šarama raznih boja. Na nogama su im bili opanci – pola cipele, pola sandale. Njihov lak skok pri ustajanju nagoni čoveka da zaboravi na njihove godine. I ti ljudi, čiji se ceo sadašnji život sastoji od toga da čuvaju ovu usijanu železničku prugu, dok njihovi sinovi i unuci umiru na granici – veselo se osmehuju, meni, potpunom strancu.

188

Tri miljuna naroda– izgubi se!

Kako je naš voz više ulazio u Srbiju, tako je raslo moje poznanstvo sa starcima. Kod svakog malog mosta bilo ih je po četiri, dvojica na svakoj strani, gde su živeli u malim šatorima od granja. Na stanicama su izlazile čitave čete staraca, u čudnovatim grupama, sa puškama raznog kalibra, obešenim o njihova koščata ramena. Uvek su nas pozdravljali i klicali nam. Kada sam ih bolje upoznao, shvatio sam da srpski starci imaju i zanimljivu teoriju da deca na neki čudnovat način mogu da predskažu rat. Oni će navesti bezbroj primera da potkrepe svoju tvrdnju. Iz njihovih priča, u julu 1914. deca širom Srbije samo su se igrala rata, a odrasli govorili „neko zlo moraće skoro da se desi“.
Tako su pričali i starci koje sam jedno jutro gledao kako se spuštaju ka Višegradu. Jer, došlo je i njihovo vreme. Srbija se suočavala sa borbom u kojoj nije mogla da poštedi nijednog čoveka koji je u stanju da se održi na nogama. Starci su znali kud srljaju, nisi se zavaravali. Pre nego što će poći, delio sam im cigarete koje sam imao, i kroz njihovo zahvaljivanje shvatio sam da oni ne gaje bilo kakvu nadu da će se vratititi živi. Kada sam jednom prosedom starcu dao stotinak cigareta, reče on preko tumača: „Ovo će biti više nego što ću ja poživeti“. Ni on, ni ostali nisu delovali uplašeno. Došao je red na njih, i to je za ove ljude okončavalo bilo kakvu priču. Svi su izginuli do poslednjeg. I tokom strašnih idućih deset nedelja, gde god su stupali u borbu ovi ljudi poslednjeg poziva ginuli su herojski, kao u mladosti koja je suviše naivna da zna za strah. O tome imam puno priča, ali bih, ipak, izdvojio onu o junačkoj odbrani Čačka.

Čačak se nalazi na uskotračnoj užičkoj železnici, jednoj sporednoj grani istočne železnice. Nedaleko u pravcu juga, nalazi se Kraljevo. Kada su Bugari pri prvom udaru, zahvaljujući brojčanoj nadmoći došli blizu Niša, prestonica je preseljena u Čačak, za koji se smatralo da je privremeno osiguran. Ali Nemci, kao i obično, ne dođoše sa strane sa koje su bili očekivani. Preko najtežih puteva oni navališe odjednom na novu prestonicu, sa severozapada, nagoneći srpsku vladu da se seli na jug, prvo u Kraljevo, onda u Rašku, Mitrovicu, Prizren, pa Skadar. Starci su branili Čačak. Tri puta su Nemci oteli grad od njih, ali su ga starci svaki put oslobodili. Tek onda, kada ih je četiri petine bilo onesposobljeno za borbu, Nemci su konačno mogli zadržati Čačak.
Sa puškama svih mogućih kalibara, isključeni zbog godina iz tri poziva, starci iz Čačka sukobili su se sa vojskom kakvu je samo Nemačka bila u stanju da opravi, potpuno opremljenom, sjajno snabdevenom, i koja je sve jasnije osećala da se pred njom lomi cela jedna država. Ali srpski starac zna ne samo kako da se ceo dan održi na suvom hlebu, već i kako i gde da se zakloni za drvo i kamen; a kad je video da Srbija izdiše, on je želeo samo jedno – da i on umre sa njom.
Siguran sam da su starci protužili za svojom otadžbinom više nego ma ko drugi. Većina njih provela je svoj život u slobodnoj Srbiji. Oni, zbog svojih godina, ne mogu kao mladi školovani ljudi da nazru budućnost iza ovog zla. Sa nama se, prateći engleske bolničarke, povlačio neki Dane. On je neko vreme živeo u Americi i imao je mnogo ličnih neprilika, ali zaboravio je na sve i mislio samo na ovu veliku tragediju i patnje, a stud i žeđ koje je morao da podnese činilo se i da ne oseća. Noću, kraj vatre, on bi govorio sam sa sobom: „Šta mari za mene? Šta sam ja? Tri milijuna naroda propade! Sve drugo je nevažno. Tri miljuna naroda, tri milijuna – izgubi se!“

197

U što veću muku dolazi, utoliko Srbin peva duže i glasnije

Svi Srbi vole da pevaju i većina njihovih pesama je tužna. U što veću muku dolazi, utoliko Srbin peva duže i glasnije. Sedam dana po padu Čačka, sreo sam jednu četu staraca iz poslednjeg poziva na vrhu jedne crnogorske planine. Nisu imali ni mrvicu hrane, i gledali su kako oko njih ginu na stotine njihovih sunarodnika. Oni koje nije pokosio neprijateljski metak umirali su od bolesti, gladi i studi. Kada više nije ostala slobodna nijedna stopa njihove otadžbine, kada su bili svesni da su od svojih porodica odvojeni zauvek, kada ih je pritisla najteža beda i muka… na moje najveće zaprepašćenje, starci su išli putem i pevali! Tu sliku neću zaboraviti dok sam živ.
Mraz je sekao njihovo lice i za njihove vunaste brade hvatale su se ledenice. Planinski vetar razbijao je njihove glasove – glasove sumorne, tužne, kakve pre nikada nisam čuo u Srba. Dok nisam došao do njih, nisam raspoznao pesmu, jednu od onih koja je nastala tokom ovog rata, i u kojoj se otprilike govorilo: „Švaba zida kuće da u njima Srbi žive; Švaba seje kukuruz da ga Srbin jede; Švaba cedi vino, da ga Srbin pije“. Ironija je bila surova, ili je ovim starim ljudima, koji su izgubili sve što životu daje smisao ostala jedino ironija na sopstveni račun da se njome podsmehnu i smrti.

http://bif.rs/2014/04/amerikanac-o-srbima-u-prvom-svetskom-ratu-srbin-nikada-nije-suvise-star-da-se-bori/#sthash.XaaXNRQU.dpbs