Једном
кад буде вече
кад будеш сама
и буде нека киша лила,
једном
кад око својих усана
нађеш туђи осмијех, мила
знам,
биће ти тешко а мене неће бити
да ти у том часу штогод кажем.
Биће једно вече, једна киша и ти
коју сам дивно умио да лажем.
Када је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.
Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху,
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.
Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси,
Као што и сад нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.
Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.
Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.
Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет,
Кад је Сцети отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:
— Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.
1.
Zbirka poezije i burence vina,
Komad suha kruha – nijema tišina,
A ja i ti sami – oko nas pustinja,
To je carstvo, a ne kruna od rubina!
45.
Ko karavan prolazi život i moć,
Sve, što je na svijetu, sve će bit i proć.
Šteta za dan, kad bez užitka mine,
Krčmarice, amo vina – kraju ide noć!
107.
Kad jednom na zemlji ne bude nas – svijet će biti svijet.
Kad nam se izgubi trag i glas – svijet će biti svijet.
I prije nego smo bili mi – svijet je bio svijet.
I nama kad kucne zadnji čas – svijet će biti svijet.
Danas stoji smrt preda mnom
Ko zdravlje pred bolesnikom,
Oporavljen što se izać sprema.
Danas stoji smrt preda mnom
Kao miomiris mirte,
Kad u vjetru jedrilicom jedriš.
Danas stoji smrt preda mnom
Kao miris lotosova cvijeta,
Kad na žalu opojeno sediš.
Danas stoji smrt preda mnom
Kao puti izgaženi,
Kuda junak vraća se iz boja.
Danas stoji smrt preda mnom
Kao čežnja za rođenim domom
Nakon dugih ljeta robovanja.
Vjeruj divljoj zvijeri, kamenu il panju
Život će ti proći radosno dovijeka,
Život će ti biti ljubak kao san,
Teško tebi ako vjeruješ u čovjeka.
Htjela si da budeš slobodna i sama
Bez obiteljskih spona i škrtoga kuta,
Željela si skitnju s oblakom i s vjetrom,
Da ne vidiš tragove svog prijašnjeg puta.
Htjela si ljudskim korakom umornim
Doseći svijeta vrhunce najviše,
Htjela si upoznati mora beskrajna,
Zać im u dubine najdublje, najtiše.
Htjela si život u oblaku snova,
Dom da ti bude sva širina svijeta,
Ipak si svoj san,svoje smjelo srce
Pružila usnama zemaljskog cvijeta.
Zato si sad sama, sjediš pognute glave,
Ne vidiš čudesa, što se i sad smiješe,
Usne ti šapću dvije magične riječi:
„Uzalud bješe, o, uzalud bješe!“
Itko
Bolji nego
Nitko.
U pustom sumraku
I sama zmija
Što urezuje jezu
U pijesku tu –
Bolja nego nitko
Na tom pustom
Tlu.
Ove mirne pesme osenčene jadom,
To su eho reči što se nisu rekle,
Tuge što je rasla i umrla kradom,
I suza što nisu nikada potekle.
U duboko veče, kad ugasnu staze,
Duša mrtvog dana, sumorna, još hodi,
I šumi: ko tamne, iskidane fraze
Muzike u vetru, u granju, po vodi.
Tada se javi eho nepamćenog jada.
I bol neke davno prebolele rane…
No kako je srcu niko ne zna tada,
Zadocnela suza kad pođe da kane.
Ovo je ljubav:
kada živeti
ukida potrebu
da se čini.
Kada je dovoljno
da govorim s tobom
ili ćutim s tobom
ili da te gledam
ili samo vidim
ili samo znam da si tu
ili samo znam da jesi
da još nisi mrtva
pa ne može ništa da me spreči
da preživam tkivo naše uzajamnosti
to sve gušće, sve dublje tkivo
što nas sve više opija i sve dalje
odvaja od smešnog
sveta smrtnog
smrtostrepnog.
Zaboravih što htjedoh pričati o Tuli
odonda je mnogo kamena napadalo na mene
moj korijen je dublji
i ne mogu potrčati sva ona raskršća
kao nekad
ali uvijek kad zabunim se i glasno izgovorim
njeno ime
učini mi se
da usta su mi puna jabuka
da netko ludo trči kroz moj glas
i nebo skakuće na čelu
S koje se obale ukrcah, o Silni,
U to jutro kao u početak speva?
I šta doprinosi tvojoj veličini
Taj moj atom bačen u sjaj jednog dneva?
Čim će da osnaži hor kojim te slave,
Moj slabi glas sumnje; i čim da pojača
Sjaj sunaca što te neprekidno plave,
Žižak onog koji u tmini korača?
Gospode, koji me poseja i zali,
Zašto bejah nužan u svetu i puku?
Prođoh put i videh sve sem tebe. Ali
Kad god moj brod nagne, nađem tvoju ruku.
udicazasrce 