Витомир Вито Николић‎ – БИЋЕ ЈЕДНО ВЕЧЕ

Једном
кад буде вече
кад будеш сама
и буде нека киша лила,
једном
кад око својих усана
нађеш туђи осмијех, мила
знам,
биће ти тешко а мене неће бити
да ти у том часу штогод кажем.
Биће једно вече, једна киша и ти
коју сам дивно умио да лажем.

 

967249_631300466898185_1926792140_o

Advertisements

Матија Бећковић – ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ

Када је Свети Сава ишао по земљи,

Још пре свога рођења,

Док се звао Растко,

Као што иде и сада

Само га не видимо,

А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама,

Ка Савином извору

На Савином врху,

Куда и ми идемо,

Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана

Наишао Савином страном,

Напали су га пси,

Као што и сад нападају

Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,

Како је одредио да се и ми крстимо,

Плашећи их законом

Од кога су још више побеснели,

А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,

Али камење беше замрзнуто,

Свезано за земљу студеним синџирима,

Јер беше јака зима,

Као и ове године,

Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,

Савин кук и Савин лакат,

По продолима и јаругама земље

Због које је подељен свет,

Кад је Сцети отпасао мач уста,

Једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:

— Нека је проклета земља у којој су

Пашчад пуштена, а камење свезано.

 

849D2FAC-3369-40FB-A843-0C11736A66F0_w640_r1_s

Omar Hajjam – RUBAIJE

1.

Zbirka poezije i burence vina,

Komad suha kruha – nijema tišina,

A ja i ti sami – oko nas pustinja,

To je carstvo, a ne kruna od rubina!

 

45.

Ko karavan prolazi život i moć,

Sve, što je na svijetu, sve će bit i proć.

Šteta za dan, kad bez užitka mine,

Krčmarice, amo vina – kraju ide noć!

 

107.

Kad jednom na zemlji ne bude nas – svijet će biti svijet.

Kad nam se izgubi trag i glas – svijet će biti svijet.

I prije nego smo bili mi – svijet je bio svijet.

I nama kad kucne zadnji čas – svijet će biti svijet.

 

Capturing a Day in Photos

 

Egipat, EHNATON (Ahmenofis IV faraon, 1370-1352.p.n.e.) – SMRT

Danas stoji smrt preda mnom

Ko zdravlje pred bolesnikom,

Oporavljen što se izać sprema.

 

Danas stoji smrt preda mnom

Kao miomiris mirte,

Kad u vjetru jedrilicom jedriš.

 

Danas stoji smrt preda mnom

Kao miris lotosova cvijeta,

Kad na žalu opojeno sediš.

 

Danas stoji smrt preda mnom

Kao puti izgaženi,

Kuda junak vraća se iz boja.

 

Danas stoji smrt preda mnom

Kao čežnja za rođenim domom

Nakon dugih ljeta robovanja.

 

954685_500828486652366_964611472_n

 

Sumerani, Kramer (158-160)

Hrane ima svuda naokolo,

a moja je hrana ipak glad.

Onoga dana kad je svatko dobio svoj udio,

onaj što je sačuvan za mene, patnja je.

Dora Gabe

Jer snaga kao pantera

Kroz cio život u tebi drijema.

Jedino je sudbina izgriza do boli,

I što otkine, tom povratka nema.

Ahmad Al-Mutanabi

Ne jadaj se pred ljudima! Tek užitak dat ćeš svima

Ko da srna ranjena se tuži orlu i gavranima.

Frederiko Garsija Lorka

Iz SREBRNIH TOPOLA:

Treba izraniti dušu pandžama tuge,

da uđu plamenovi

zvezdanog obzorja!

Elisaveta Bagrjana – HTJELA SI

Vjeruj divljoj zvijeri, kamenu il panju

Život će ti proći radosno dovijeka,

Život će ti biti ljubak kao san,

Teško tebi ako vjeruješ u čovjeka.

 

Htjela si da budeš slobodna i sama

Bez obiteljskih spona i škrtoga kuta,

Željela si skitnju s oblakom i s vjetrom,

Da ne vidiš tragove svog prijašnjeg puta.

 

Htjela si ljudskim korakom umornim

Doseći svijeta vrhunce najviše,

Htjela si upoznati mora beskrajna,

Zać im u dubine najdublje, najtiše.

 

Htjela si život u oblaku snova,

Dom da ti bude sva širina svijeta,

Ipak si svoj san,svoje smjelo srce

Pružila usnama zemaljskog cvijeta.

 

Zato si sad sama, sjediš pognute glave,

Ne vidiš čudesa, što se i sad smiješe,

Usne ti šapću dvije magične riječi:

„Uzalud bješe, o, uzalud bješe!“

 

486591_4643922611386_1199164330_n

Jovan Ducic – STIHOVI

Ove mirne pesme osenčene jadom,
To su eho reči što se nisu rekle,
Tuge što je rasla i umrla kradom,
I suza što nisu nikada potekle.

U duboko veče, kad ugasnu staze,
Duša mrtvog dana, sumorna, još hodi,
I šumi: ko tamne, iskidane fraze
Muzike u vetru, u granju, po vodi.

Tada se javi eho nepamćenog jada.
I bol neke davno prebolele rane…
No kako je srcu niko ne zna tada,
Zadocnela suza kad pođe da kane.

 

270934_475891869094325_831510708_n

Aleksandar Tišma – BESMRTNICI

Ovo je ljubav:
kada živeti
ukida potrebu
da se čini.

Kada je dovoljno
da govorim s tobom
ili ćutim s tobom
ili da te gledam
ili samo vidim
ili samo znam da si tu
ili samo znam da jesi
da još nisi mrtva
pa ne može ništa da me spreči
da preživam tkivo naše uzajamnosti
to sve gušće, sve dublje tkivo
što nas sve više opija i sve dalje
odvaja od smešnog
sveta smrtnog
smrtostrepnog.

 

922753_599948513356734_1769500060_n

Sergej Jesenjin (3. oktobar 1895 – 28. decembar 1925)

Ne, ne krši ruke, ne, osmeh ne krivi,
za drugu, ne za te, moja ljubav živi.

Ti slutiš i sama, ti znadeš zacelo
da me nije srce do tebe dovelo.

Kraj prozora tvoga, bez brige za sutra,
prohte mi se prosto da virnem unutra.

(1925)

 

jesenjin slike 1

Oluje snežne slavopojka,
po polju juri tuđa trojka.

Na trojci juri tuđa mladost.
Gde mi je sreća? Gde moja radost?

Sve minu s bure slavopojkom
niz polje takvom besnom trojkom.

(1925)

 

581609_195069853961081_504175936_n

 

Snežne ravni, bele mesečine sjaj,

pokrovom mrtvačkim zastrt rodni kraj.

Plač breza u belom sluša šume hram.

Ko pogibe ovde? Nisam li ja sam?

 

(1925)

 

Ja-SERGEJ-JESENJIN_slika_O_492802

Jovan Dučić – PESME BOGU (I)

S koje se obale ukrcah, o Silni,
U to jutro kao u početak speva?
I šta doprinosi tvojoj veličini
Taj moj atom bačen u sjaj jednog dneva?

Čim će da osnaži hor kojim te slave,
Moj slabi glas sumnje; i čim da pojača
Sjaj sunaca što te neprekidno plave,
Žižak onog koji u tmini korača?

Gospode, koji me poseja i zali,
Zašto bejah nužan u svetu i puku?
Prođoh put i videh sve sem tebe. Ali
Kad god moj brod nagne, nađem tvoju ruku.

Kosovo-metohija-koreni-duse008