Potporučnik Dule

(Pesma posvećena Dušanu D. Pavloviću pešadijskom potporučniku koji je poginuo na solunskom frontu 06. 08. 1916. u dvadesetoj godini života.)

Bože mili gore na visini,
poklasmo se strašno s Bugarima,
na visokoj Čeganskoj planini,
na očima, mirnim jezerima.

Kad je bilo posle pola dana,
dok još sunce kazivaše lice,
navališe redovi dušmana
i probiše žice nasilice.

Al’ tad jurnu četa u šestaka,
od kostiju digoše se kule,
pred četom je potporučnik Dule,
a za njime šaka od junaka.

Začudi se planina Čegana,
tanka jela drhtnu na uvojke,
beše Dule lepši od devojke,
a hrabriji od Strahinjić Bana.

Pobegoše redovi došljaka,
ludo beže, ludu sudbu hule,
al’ pogibe potporučnik Dule
i izgibe šaka od junaka.

Još ostade crno razbojište,
noć rujavu kad obavi travu
i gavran se diže da poište,
mrtvu glavu, lepu i krvavu.

BvEKsPkCAAAmq_-

Advertisements

Tin Ujević – Blaženo jutro

Blaženo jutro koje padaš
u svijetlom slapu u tu sobu,
već nema rane da mi zadaš,
počivam mrtav u svom grobu.

Možda ćeš ipak da potpiriš
pepelom iskru zapretanu —
jer evo, trome grudi širiš
čeznućem suncu, jorgovanu.

Dijeliš mi neke tihe slasti
kad o tvom žaru vidim knjige
na polici — i cijeli tmasti
vidik te sobe pune brige.

Za mene ipak nešto fali
u ovoj uzi bez raspeća,
na dragoj usni osmijeh mali,
u čaši vode kita cvijeća.

Blaženo jutro koje padaš
sa snopom svjetla u tu sobu,
već nema smrti da mi zadaš,
no vrati ljubav ovom Jobu.

a28da30dbea4674e2baa83023baa5c74

Н. Ранђеловић: Незаинтересованост људи у Србији за страдање народа на КиМ – најболније искуство

Нинослав Ранђеловић

Много је жртвовао, много и учинио. Нинослав Ранђеловић сведочио је и филмовима записао страдање Срба и православних светиња на КиМ. Искусио „погодности“ и „наклоност“ цркве и свих политичких режима у Србији, од Милошевићевог до данашњег. Будући да је човек без компромиса, остаје и без подршке. Ранђеловић говори за КМ Новине о односу српске државе и цркве према њеном народу на Косову и Метохији током деценија страдања.

По завршеним студијама Филозофије у Београду, 1986. одлази у Њујорк где је на православној академији “Свети Владимир” у том граду завршио постдипломске студије из теологије. У међувремену стиче америчко држављанство, жени се и одлучује да тамо остане да живи.Радио је као предавач на разним приватним шолама и факултетима у Њујорку,  добио ћерку, а у Србију долази само током летњих распуста.

Следом догађаја постаје можда најважнији сведок много чега – од страдања Срба и српских светиња на Косову и Метохији што углавном сам бележи камером, до односа режима, политичких странака Српске православне цркве и домаћих медија, према готово незамисливом терору кроз који годинама пролази део српског народа у јужној покрајини. Његови филмови „Дани од страха“, Погром“, „Слава Високих Дечана“, „Белешке о камену“ али и сви остали, највредније су сведочанство патњи српског народа на Косову и Метохији с краја 20-тог и почетка 21-ог века.

all_covers

Филмови Нинослава Ранђеловића – Издања филмова за Уједињене нације, преведених и титлованих на 6 језика.

За мене је КиМ било и остало огледало Србије и света. У том огледалу се јасно види неспособност државе Србије да брине о људском бићу и да сведочи његово страдање, као и неспособност света да заштити слободу и основна људска права.

***

КМ Новине: Шта Вас је натерало да дођете на Косово и Метохију и почнете да радите документарне филмове?  Због чега сте најпре дошли. Да ли због медија и њиховог извештавања или је постојао неки лични разлог и повод? Јесте ли познавали некога на КиМ?

Н. Ранђеловић: Те далеке 1997. године сам у фебруару месецу добио позив од рођака, који је тада био члан странке Српски Покрет Обнове (СПО), да дођем у Београд и да се евентуално укључим у процесе друштвених и политичких промена које су тада у Србији биле актуелне. Наиме, у Београду се тада конституисала прва не-комунистичка градска влада коју су чинили представници удружене демократске опозиције, од којих су најмоћније биле странка Српски Покрет Обнове (СПО) и Демократска странка.

Управо због чињенице да је 1997. године моја ћерка имала свега 8 година нисам био много одушевљен перспективом мог дужег боравка ван Њујорка, јер сам сматрао да сам више потребан њој него Србији. Такође, нисам желео да будем члан било које политичке странке, јер нисам имао довољно поверења да су лидери и функционери тих странака људи које заиста руководи жеља да се озбиљни проблеми, са којима се Србија тада суочавала, реше на корист људи који ту  живе.

ninoslav_filmsС друге стране, од одласка нисам престајао да се интересујем за то какав је живот у Србији, а током ратова у бившој Југославији 90-тих година било ми је веома тешко да преживљавам све страхоте које су се тих година тамо дешавале. Осећао сам да би било лицемерно да из Њујорка критикујем политичке одлуке које су се тада доносиле или да критикујем тада актуелну власт у Србији, јер ја нисам живео и трпео терор којем су грађани Србије тада били изложени.

Тако је позив мог рођака да дођем у Србију 1997. године био својеврстан изазов и одлучио сам се да узмем неколико месеци слободно од посла који сам тада радио у Њујорку и да ипак дођем и видим да ли заиста постоји нешто што бих ја евентуално могао да учиним и да допринесем да у Србији ствари буду боље. Једино што сам био сигуран било је то да се нећу учлањивати ни у једну политичку странку, нити да ћу се на било који начин професионално бавити политиком.

КМ Новине: Колико Вам је касније и кроз рад значило то што сте имали америчко држављанство, јесте ли били у некој предности, под неком њиховом заштитом због тога?

Н. Ранђеловић: Због чињенице да имам америчко држављанство имао сам, рекао бих, и извесних погодности, али и непријатности. Наиме, због изузетно лоше безбедносне ситуације на КиМ, као и због веома лимитираних финансијских средстава којима сам располагао, нисам могао да са собом водим професионалног сниматеља (осим током прве две године када ми је око снимања помагао мој пријатељ Никола Мајдак Јр.), нити да изнајмљујем неко добро возило и водича, јер ја на КиМ никада нисам био пре 1997. године, нити сам тамо имао родбину и пријатеље који би ми могли помоћи око путовања по том подручју. Тако сам, углавном сам свих тих година одлазио на КиМ сопственим возилом, Пежоом 205 старим 17 година, али са америчким таблицама што је мени деловало као нека добра ствар с обзиром на популарност и значај који САД има за Албанце на КиМ. Веровао сам да ме то може заштити од евентуалних и реалних опасности на путевима широм покрајине.

Међутим, за многе у Београду и Србији, чињеница да имам амерички пасош била је тумачена као сигуран знак да сам ја заправо амерички “шпијун” који лако путује по КиМ, а онда се враћа у Београд да провоцира и “прозива” политичке и медијске величине у Србији због њихове индолентности и незаинтересованости за судбине Срба на КиМ.

КМ Новине: Шта Вам је тада значило Косово и да ли се то променило?
 
Н. Ранђеловић: За мене је КиМ било и остало огледалоСрбије и света. У том огледалу се јасно види неспособност државе Србије да брине о људском бићу и да сведочи његово страдање, као и неспособност света да заштити слободу и основна људска права. Моји документарни филмови само су сићушан делић тог огледала. Вероватно због поражавајућег ефекта које то огледало има на државу Србију, као и на светске институције, ни моји филмови нису могли имати значајнију подршку државе Србије нити светских медија и политичких институција.

„Равнодушност људи у Србији и одсуство жеље да о томе нешто сазнају или да учине нешто да се то промени, није ми личило, нити ми и даље личи на реакцију људског бића“.

КМ Новине: Шта сте очекивали а шта Вас је дочекало на КиМ?  Кроз шта сте све пролазили током снимања? Шта сте виђали, шта доживљавали, шта су Вам најтежи моменти, успомене, искуства?

Н. Ранђеловић: Када сам кренуо на прво путовање на КиМ, септембра 1997, нисам знао шта да тамо очекујем, јер тамо пре тога никада нисам био. Надао сам се само да ћу успети да стигнем до забачених села у којима су живели чланови породица оних људи што су током лета те године киднаповани и да ћу успети да од њих нешто сазнам и да о томе обавестим јавност у Србији.

КиМ ме је, иначе, одмах очарала лепотом својих предела, али и згранула очајем и безнађем уплашених Срба које сам тамо сретао. Ипак, оно што ме је највише погодило била је равнодушност људи у Београду и Србији за оно што се тамо догађало. У том смислу, очај и осећање напуштености Срба на КиМ личило ми је, а личи ми данас, на природну реакцију људског бића на оно што се тамо дешавало и дешава. Међутим, равнодушност људи у Србији и одсуство жеље да о томе нешто сазнају или да учине нешто да се то промени, није ми личило, нити ми и даље личи на реакцију људског бића.

nin

Искрено сам се надао да ће се временом то променити и да ће уз обиље квалитетних информација о томе шта се на КиМ заиста дешава, доћи и до већег интересовања државе Србије и грађана Србије да та истина буде доступна светској јавности. Нисам могао да верујем да ће равнодушност државе и медија, да се овој теми темељније посвете, бити јача од чињеница страдања и разарања. Такође нисам могао да верујем да демократске промене у Србији не значе истовремено и спремност да се српско друштво истински посвети заштити људи и солидарности са својим грађанима који на КиМ живе и умиру у гету. На жалост, испоставило се да Србија никада није успела да то учини, мада је у својим политичким памфлетима и слоганима називала КиМ својим “срцем” и својом “колевком”.

То је било и остало моје најболније искуство и успомена коју носим из година проведених у путовањима по КиМ и покушајима да српску јавност и државу заинтересујем за ту косовску стварност страдања и разарања.

КМ Новине: Како су се медији тада понашали, да ли је било довољно људи да покрију дешавање и да ли је веће ангажовање могло то да промени?

Н. Ранђеловић: Током мог 12-годишњег ангажмана на медијском праћењу стварности КиМ уверио сам се да су српски медији у већини случајева сасвим игнорисали ту стварност, а онда када су се и спорадично бавили бележењем чињеница страдања и разарања, то су чинили више у функцији политичких интереса оних странака и режима који су тада контролисали српске медије. Најбољи пример за то је одсуство српских медија на КиМ током Погрома 2004 године. Пошло ми је за руком да током та три дана масовног разарања на КиМ забележим доста тога и где год да сам стигао, људи су били запрепашћени да то чини независни аутор и продуцент, а не професионални новинари српских медија.

‘Notes about the Rock’ 1/2, May 2005. Kosovo

Уверен сам – да је Србија имала снаге и интегритета да се посвети квалитетнијој бризи за медијско праћење стварности на КиМ, да би и страдање људи било мање, а шансе да се свет увери да Србију занимају људи биле веће. Овако, испало је да Србију занима КиМ само као територија или симбол државности, али не и као подручје на коме живе Срби.

КМ Новине: Како су се Срби на Косову осећали када сте снимали њихове животе и невоље. Да ли им је то значило?

Н. Ранђеловић: У почетку мог медијског бележења и извештавања о судбини српских страдалника на КиМ наилазио сам на неповерење тих људи да ми саопште истину о свом страдању, јер нису знали ко сам и мислили су да сам новинар из Србије који прикупља податке ради личне користи и промоције, или неко ко ће злоупотребити њихове изјаве и допринети да њихово страдање буде још и веће. Углавном је то био последица беса и неповерења које су ти људи имали према званичном Београду и српским медијима. Ипак, то се убрзо променило и када су моји филмови почели да бивају приказивани на медијима у Србији и јавним трибинама у Београду, људи на КиМ су се уверили да је мој мотив бележење истине, а не пропаганда или некакава уска политика коју Београд води злоупотребљавајући страдање људи на КиМ. Тако, стекао сам њихово поверење и репутацију да сам једини “ћелави новинар који их није издао”.  Та репутација је оно чиме се највише поносим у мом раду.

crimen_v

КМ Новине: Где су Ваши филмови били приказивани, да ли су негде били забрањени? Како су примљени код гледаоца, ко је још био заинтересован?

Н. Ранђеловић: Дакле, у априлу месецу 1997. године, прихватио сам понуду из Скупштине града Београда да као нестраначка личност преузмем дужност директора Дома омладине у Београду и да тако започнем свој ангажман у Србији. Та позиција ми је омогућила да већ у септембру месецу започнем продукцију документарних филмова о страдању Срба на Косову и Метохији. Наиме, током лета 1997. године започела је серија киднаповања српских грађана на КиМ (нестало је њих више од хиљаду), а медији у Србији, као ни страни медији, нису томе посвећивали скоро никакву пажњу. У Београду је мало ко ишта знао о тим дешавањима и тек би се ту и тамо у неком штампаном медију појавила кратка вест о томе да је неко од Срба на КиМ нестао. Ипак, имена тих људи, околности под којима су нестали или где се евентуално налазе као да нису били баш ни од каквог значаја за медије у Србији.

Документарни материјал који сам снимио на КиМ могао сам тада да представим једино у Дому омладине Београда и на градској телевизији “Студио Б”. Други медији у Београду и Србији били су “затворени” за тему страдања Срба на КиМ.
Ту сам чињеницу тумачио као последицу политичке одлуке режима Слободана Милошевића да игнорише све лошију безбедносну ситуацију на КиМ, јер би у супротном било очигледно да тај режим не “контролише” ситуацију на КиМ. Такође, изашло би на видело и велико незадовољство српског становништва на КиМ које се осећало напуштено и издано од стране српске власти. Снимио сам изјаве многих Срба широм КиМ о томе како су локални чланови и представници тада владајуће Социјалистичке Партије Србије масовно продавали своје куће и имања на КиМ и то за значајне суме новца и одлазили у Србију.

Након смене режима Слободана Милошевића и политичких промена у Србији 2000. године, понадао сам се да ће се медијско извештавање о страдању Срба на КиМ поправити и да ће макар српски медији интензивније и квалитетније извештавати о свим страхотама којима је српско становништво тамо било изложено. На жалост, то није био случај.
Нови српски политички режим Зорана Ђинђића и Демократске странке као да није имао снаге да истинито сагледава и медијски сведочи све гору безбедносну ситуацију на КиМ, јер то би значило да би се онда морала сведочити и чињеница да међународна заједница, која је након Кумановског споразума преузела одговорност да штити права и слободе свих грађана КиМ, заправо то не чини и да не испуњава виталне циљеве своје мисије на КиМ.

‘Snowman in the Dark’, February 2005. Kosovo

КМ Новине: Да ли сте и даље имали некакву помоћ и подршку у Вашем раду и које су биле највеће препреке?

Имао сам могућност да се лично уверим колико су представници политичких странака у Србији и Српске православне цркве заправо незаинтересовани да проблем страдања људи виде као фундаментални проблем Србије и колико су били више спремни да проблеме КиМ опортуно посматрају из визуре својих уских политичких интереса.

Н. Ранђеловић: У периоду 2002. – 2007. године пошло ми је за руком да реализоване филмове представим на разним филмским фестивалима на којима су неки и награђени, као и на многим академским и политичким институцијама у Западној Европи, Русији и Сједињеним Државама. Мислим да је ту од одлучујућег значаја била чињеница да су моји документарни записи са КиМ лишени било каквог политичког садржаја или пропаганде и да су искључиво посвећени документовању нарушених основних људских права и слобода, као и да сам их реализовао као независни продуцент и аутор без подршке било које политичке организације у Србији или свету.

Продукцију мојих филмова сам финансирао искључиво средствима које сам добијао од појединаца, углавном Срба из расејања, али и од људи из других земаља који су негде видели неке од мојих филмове на филмским фестивалима и јавним презентацијама у свету или су о њима читали на интернету и желели да помогну даљу продукцију таквог материјала.

Такође, велику помоћ су ми пружили и људи са КиМ, пре свега моји пријатељи Светомир Стефановић и свештеник Радивоје Панић који су често са мном путовали по КиМ и помогли ми да лакше и безбедније стигнем до локација на којима су се злочини дешавали и да снимим људе који су страдали, као и да камером евидентирам порушене цркве и православне светиње широм КиМ. Без њихове помоћи, храбрости и пожртвовања, не верујем да би ми пошло за руком да много тога забележим и учиним доступним широј јавности.

Осим тога, у покушају да уверим представнике државе Србије да посвете више пажње медијском сведочењу страдања људи на КиМ бесплатно сам уступио Влади Србије право да моје филмове постави на свом званичном интернет сајту посвећеном КиМ. Ту моју иницијативу је подржао Председник Владе Србије Војислав Коштуница и у врло кратком времену је забележен изузетан број посета сајту Владе Србије што је потврдило чињеницу да људе у свету занима судбина оних којих страдају на КиМ. То ми је, такође, помогло да ступим у контакт са многим заинтересованим људима и академским институцијама у свету које су желеле да ове ексклузивне записе о угроженим елементарним људским правима представе широј публици.

Осим тога, прихватио сам понуду Председника Владе Војислава Коштунице да будем члан Савета за КиМ Владе Србије и да тако покушам да несто више учиним по питању бољег медијског извештавања о проблемима са којима се суочавало српско становништво КиМ. Занимљиво је да сам био једини члан тог Савета који није припадао ниједној политичкој странци, нити је био представник Српске православне цркве или неке друге организације.

У сваком случају, мада је рад тог Савета био веома кратак, имао сам могућност да се лично уверим колико су представници политичких странака у Србији и Српске православне цркве заправо незаинтересовани да проблем страдања људи виде као фундаментални проблем Србије и колико су били више спремни да проблеме КиМ опортуно посматрају из визуре своји уских политичких интереса. Тако је, након доласка Бориса Тадића на место Председника Србије, престала свака заинтересованост државе Србије да овој важној друштвеној теми посвећује квалитетну пажњу. Такође, престало је и оно минимално интересовање медија у Србији да емитују документарне садржаје посвећене теми нарушених основних људских права и слобода на КиМ.

Ипак, захваљујући подршци коју сам имао од појединаца у свету као и чињеници да су моји филмови били приказани на многим од најутицајних академских и политичких институција у свету, 2009. године је у Њујорку штампано ДВД издање мојих документарних филмова чију су дистрибуцију подржале Уједињене Нације, а филмови са тог издања су бесплатно уступљени оним телевизијама у свету, које су показале интересовање да их емитују тако да су филмови емитовани на више од 140 телевизија широм света. Држава Србија није подржала овај пројекат из разлога који су мени и дан-данас непознати тако да филмови никада нису емитовани на државној телевизији Србије. 

Такође, на иницијативу више заинтересованих појединаца и установа културе у Западној Европи, исте године је у Београду штампано друго ДВД издање ових филмова чију је дистрибуцију требало да подржи Српска православна црква. На жалост, до те дистрибуције није дошло јер представници СПЦ нису показали интересовање да се то реализује.

КМ Новине: Зашто сте престали да се тиме бавите? Како Вам све то изгледа из данашње перспективе?

Н. Ранђеловић: С обизром да сам исцрпео све своје финансијске могућности да наставим са даљом продукцијом документарних филмова на ову тему, од 2009. године нисам реализовао више ниједан документарни филм и отишао сам из Србије.

КМ Новине: Како Ви видите будућност Срба на Косову и Метохији?

kocoboН. Ранђеловић: Од 2009. године живим ван Србије и да тамо ретко долазим, а да на КиМ нисам био од 2007. године, тешко ми је да дајем било какве прогнозе о будућности Срба на КиМ. Оно што могу да видим у вестима и текстовима на интернету не даје ми наду да ће будућност Срба на КиМ, макар у неко догледно време, бити боља него што је ова тешка садашњост.

Срби на КиМ су народ без државе и живе лишени основних слобода и права које би људско биће требало да има у савременом свету. Међутим, имам осећај да издајом својих сународника на КиМ ни Србе у Србији не очекује нека боља будућност.

Мени Срби у Србији изгледају као гомила слуђених појединаца, а не као народ. Јер, како се може та гомила појединаца назвати народом ако у тим појединцима нема солидарности једних са другима, нити осећаја припадништва некаквој заједници. Тако, издајом Срба на КиМ, Србија је заправо издала саму себе.

КМ Новине: Да ли би сте данас, ако би било подршке и разумевања, наставили тиме да се бавите?

Н. Ранђеловић: Не верујем да данашњи политички режим у Србији има жеље и способности да сведочи стварност Срба на КиМ. На жалост ни представници Српске православне цркве нису вољни ни способни да нађу сопствену душу и да језиком истине и чињеница сведоче страдање људи, православних манастира и светиња на КиМ.

Уосталом, управо сам ових дана обавештен од људи из Патријаршије у Београду да су без успеха покушали да поново заинтересују представнике СПЦ и државе да преузму ДВД дискове мојих филмова о КиМ које је српска црква и држава требало да дистрибуира 2009. године, али то никада није учинила. Тако, ти дискови се још увек налазе у кутијама у мом стану у Београду и по свој прилици ће се ту налазити до даљњег.

На моју велику жалост, ја више нисам у стању да самостално финансирам продукцију и дистрибуцију филмских докумената који бележе ту страшну стварност на КиМ и могу једино да се надам да ће неко ко на КиМ сада живи, успети да нађе начина да ту стварност забележи и учини је доступном онима које та стварност још увек интересује.

Оно што бих ја желео да учиним јесте да објавим моје дневничке белешке о данима проведеним на КиМ током тих 12 година рада на филмским пројектима, као и белешке о људима у Србији и свету са којима сам се сретао и покушавао да их уверим да помогну да се та истина о страдању и разарању учини доступном сваком кога та истина занима.

То бих желео да учиним јер сам уверен да ће неке будуће генерације у Србији бити заинтересоване да сазнају нешто више о овом страшном времену у коме Србија тавори већ деценијама, а те моје успомене на конкретне догађаје и сусрете са људима који су били задужени за руковођење државом и црквом, ће можда моћи да им помогну да стекну реалнију слику о томе шта се заиста дешавало у Србији и на КиМ тих година када сам тамо боравио.


2003.  (емисија на ТВ Б92)

– То, што Ви причате о безбедносној ситуацији на терену, ја никада нисам доживела, а путујем често по Косову и без страха причам на српском усред Приштине или било где другде где тамо одлазим и имам много пријатеља Албанаца који воле да им дођем у посету и немају ама баш ништа против Срба. А, посебна је будалаштина тврдити да се тамо спрема неко масовно насиље против Срба који живе у енклавама. То су једноставно манипулације злонамерних људи који зло прижељкују из неких својих приватних или “професионалних” разлога.

– Па, зашто госпођо Кандић онда нисте донели неке документарне снимке о свему томе и да нам тако свима јавно посведочите како је безбедно по Косову путовати или говорити српски? Или да макар тако покажете да је опасност од масовног насиља на Косову једноставно измишљотина злонамерних ?

– Зато, јер немам камеру. Нисам ја богата као Ви. 

Из дневника Нинослава Ранђеловића – избор КМ Новина


Оно, кроз шта је Нинослав Ранђеловић пролазио, када се узму у обзир његова жртва и страдање његове душе у труду да посведочи оно што други не желе ни да знају да се дешава, равноправно га је сврстало у ред српског народа који је због Косова и Метохије страдао. Заиста, заслужује да се његова биографија, као и сав рад, архивирају са највећим поштовањем, важношћу и значајем. У Србији, са влашћу какву данас имамо, сигурно је да то тога неће доћи. Зато је сваки труд чувања тих драгоцених сведочења – вредан. У следећим редова представљена је детаљна биографија Нинослава Ранђеловића. …

У периоду 1998-2007.године као независан аутор и продуцент, реализује сам продукцију 19 документарних филмова и више десетина телевизијских прилога и емисија посвећених угроженим правима људи и православне културне баштине на Косову и Метохији.

Филмови су приказани на домаћим и страним телевизијским медијима као и на међународним филмским фестивалима на којима су неки и награђени. Филмови су  представљени и на значајним академским и политичким институцијама у свету. Такође, у овом периоду је реализовано и више ВХС И ДВД издања његових филмова која су представљена и дистрибуирана у Србији и свету.

Филмографија:

1998.

1.    Сабирање и Созерцање
2.    Косово под опсадом

1999.

3. Косово у издаји * (награда на фестивалу у Лондону)

2000.

4. Опело у Грачаници

2001.

5.    Дипломатија душе
6.    Године патње (интегрална ’98-‘01)

2002.

7.    Зима на Божијој земљи
8.    Школа нашег незадовољства* (награда на фестивалу у Атини и Стокхолму)
9.    Слава Високих Дечана* (награда на фестивалима у Амстердаму и Иркутску)

2003.

10.    Кад пролеће касни
11.    У реду за чекање
12.    Дани од страха (интегрална ‘98-‘03)

2004.

13.    Погром* (награда на фестивалу у Москви)
14.    Јесен на ничијој земљи

2005.

15.    Снешко Белић у мраку
16.    Дани од страха (интегрална ’98-’05)
17.    Белешке о камену* (награда на фестивалима у Риму и Паризу)

2006. – 2007.

18.    Тамо где су њиве, ливаде и шљиве
19.    Документ страдања (интегрална ’98 -’07)

Академске презентације:

Сорбона универзитет, Париз
Лондонска школа Економије, Лондон
Универзитет у Хајдербергу
Универзитет у Атини
Универзитет у Стокхолму
Колумбија Универзитет (Хариман институт) у Њујорку
Фордам Универзитет у Њујорку
МИТ Универзитет у Бостону
Универзитет у Мичигену
Гете Институт у Вашингтону.

Интернет презентација:

2005. године 8 његових документарних филмова представљено је на званичном интернет сајту владе Републике Србије када је формиран сегмент сајта посвећен проблему угрожених људских права на Косову и Метохији.

ВХС/ДВД публикације:

1999. године је штампано ВХС издање “Косово у издаји” чији је издавач био Дом омладине Београда у тиражу од 3,000 ВХС копија. Сви примерци овог издања су бесплатно дати Скупштини града Београда и влади Републике Србије на даље коришћење и дистрибуцију.

2000. године је штампано ВХС издање “Дипломатија душе” чији је издавач био Дом омладине Београда у тиражу од 3.000 ВХС копија. Сви примерци овог издања су бесплатно дати Координационом Центру за КиМ владе Републике Србије на даље коришћење и дистрибуцију.

2003. године је штампано независно ДВД издање “Дипломатија душе” у тиражу од 3.000 ДВД дискова и бесплатно је достављено академским и политичким институцијама у Србији и Европи.

2006. године у САД је штампано независно ДВД издање „Дани од страха“ у тиражу од 5.000 ДВД дискова и представљено је на многим академским и политичким институцијама у САД (амерички Сенат и Конгрес). Исте године је штампано и независно европско издање у тиражу од 15.000 ДВД дискова које је предсатвљено на академским и политичким институцијама Западне Европе.

2007. године у Патријаршији СПЦ у Београду је представљено независно ДВД издање ових филмова о КиМ. Ово специјално издање је штампано у тиражу од 15.000 копија, и уз препоруку српског Патријарха Павла, званично достављено свим члановима Европског Парламента, као и многим релевантним политичким организацијама, образовним установама, институтима, установама културе у земљама Европе.

2008. године у Србији су штампана два ДВД издања  његових документарних филмова о КиМ. Једно од ових ДВД издања у тиражу од 500 копија садржало је 6 документарних филмова преведених и синхронизованих на руски језик.
Ова видео публикација је званично представљена у Русији у мају 2008 године. Целокупан тираж овог издања је достављен представницима руске државне Думе, а сви филмови су емитовани на националној телевизији Русије.

Друго ДВД издање била је публикација документарног филма “Документ страдања, Косово: 1998-2007” у тиражу од 3.000 ДВД дискова. Министарство спољних послова владе Србије је приликом званичног обележавања петогодишњице мартовског Погрома на КиМ, 17-ог марта  2009. године, представило ово ДВД издање у седишту УНЕСКО-а Паризу, као и у седишту ОЕБС-а у Бечу. Мисија Србије у Њујорку је такође учествовала у презентацији овог издања током боравка званичне делегације владе Србије у Уједињеним нацијама у марту месецу 2009. године.

2009. године, у Њујорку је штампана независна ДВД публикација “Три филма о Косову за УН” са три документарна филма преведена на 6 службених језика Уједињених нација. Дискови овог издања достављени су свим (192) канцеларијама Мисија земаља чланица Уједињених нација и емитовани на 147 телевизија у свету.

Припремиле: КМ Новине 20. јул 2014.