O HRABROSTI ŽENA
Nemam namere da potcenjujem hrabrost žena; video sam ih, u zgodama, gde nadilaze najhrabrije ljude. Treba samo da imaju da vole jednog čoveka; kako one samo osećaju kroz njega, najstrašnija neposredna i lična opasnost postaje za njih kao ruža koju imaju pred njim da uzaberu.
–
Žena koja voli, nalazi suviše sreće u osećaju koji je prožima, da bi mogla uspeti da se pretvara; dosadi joj razboritost, ne mari da se više čuva i slepo se predaje sreći da voli. Nepoverenje čini ovakvu ljubav nemogućom.
O PRVOM KORAKU
Možda ljudi koji nisu sposobni da osete ljubav-strast jesu oni koji najživlje osećaju utisak lepote; to je bar najjači utisak koji su u stanju da prime od žena.
Čovek, koji je osetio kucanje srca koje već iz daleka uzbuđuje šešir od bele svile na voljenoj ženi, sasvim je začuđen hladnoćom koju u njemu ostavlja približavanje najveće lepote na svetu. Posmatrajući zanose drugih, on čak može imati jedan pokret duševnog bola.
Žene do krajnosti lepe manje iznenađuju drugi dan. To je velika nesreća…Pošto je njihova vrlina vidna za sve i predstavlja ukras, one moraju imati više glupaka u spisku svojih ljubavnika, kneževa, milionara.
Ljubav je kao groznica, ona se rađa i gasi, a da tu volja ne uzimlje nikakvog učešća. Eto jedne glavne razlike između ljubavi-ukusa i ljubavi-strasti, i čovek može sebi čestitati radi lepih osobina koje ima voljena ličnost, samo kao na srećnom slučaju.
–
Želim da primoram na ćutanje svoje srce koje misli da ima mnogo da kaže. Vazda strepim da nisam zapisao uzdah, kad mislim da sam zabeležio jednu istinu.
–
Od časa kad voli najmudriji čovek ne vidi ni jedan predmet onakav kakav je. On u najmanju ruku preteruje svoje rodjene vrline, i još više najstinije naklone pažnje ljubljene žene. Strepnje i nade dobivaju u trenu neček romanesknog (Vevard). On više ništa ne pripisuje slučaju; gubi osećaj verovatnoće; jedna zamišljena stvar je postojeća stvar, jer treba da utiče na njegovu sreću.
Strašan znak da se pamet gubi, jeste kad mislite na neku malu činjenicu, tešku za posmatranje, vi vidite da je svetla, i tumačite je u prilog svoje ljubavi; trenutak iza toga primećujete da je u stvari crna, i opet nalazite da ona govori u prilog vaše ljubavi.
Tada duša naložena smrtnim nesigurnostima oseća živu potrebu da ima prijatelja; ali za ljubavnika nema više prijatelja.
Ako je tako teško zaboraviti ženu pored koje je čovek našao sreće, to je zato što u izvesnim časovima mašta ne može da se umori izazivajući je u pameti i ulepšavajući je.
–
Pročitao sam sto strana ovog ogleda; dao sam suviše mršav pojam o pravoj ljubavi, i ljubavi koja obuzima svu dušu, ispunjuje je slikama čas najsrećnijim, čas najočajnijima, ali vazda uzvišenima, i čini je potpuno neosetljivom prema svemu ostalom što postoji. Ne znam kako da izrazim ono što tako dobro vidim; nikad nisam osećao s više jada nedostatak dara. Kako da se osetljivo izrazi jednostavnost kretanja i karaktera, duboka ozbiljnost, pogled koji tako pravo i sa toliko otvorenosti slika prelivanje osećaja, a naročito, navraćam se, onu neizrecivu nebrižnost za sve što nije žena koju volimo? Jedno ne ili jedno da izušteno od čovek akoji voli, miropomazano je kao nikada dotle i ni u jednoj prilici.
O LJUBAVI, GROMU IZ VEDRA NEBA
Trebalo bi izmeniti ovu smešnu reč; ipak stvar postoji. Video sam ljupku i plemenitu Vilhelmicu, očajanje verlinskih krasnika, kako prezire ljubav i ruga se njezinim ludostima. Sjajna po mladosti, po duhu, po lepoti, po sreći svih vrsta…., sa bezgraničnim bogatstvom koj joj je davalo prilike da razvije sva svoja svojstva, ona se činila da se zaverila s prirodom da pokaže svetu tako redak primer savršene sreće koja joj je pala u deo i koje je ona savršeno dostojna. Ona je imala dvadeset i tri godine; na dvoru već odavno; oglušila se na udvaranje s najvišeg mesta; njena čedna ali nepokolebiva krepost bila je navođena kao primer, i od tada najljubazniji ljudi, bez svake nade da joj se dopadnu, težili su samo za njenim prijateljstvom. Jedne večeri pošla je na igranku kod kneza Ferdinanda i igrala je deset časaka s jednim mladim kapetanom.
„Od tog trenutka“, pisala je posle toga jednoj prijateljici (prevedeno iz Botmerovih Uspomena), „postao je gospodarom moga srca i mene, i to dotle da bi me to ispunilo užasavanjem, kad bi mi sreća što vidim Hermana ostavljala vremena da mislim i na što drugo u životu. Moja jedina misao bila je da posmatram da li mi on poklanja imalo pažnje.
Danas, jedina uteha koju mogu da nađem u svojim pogreškama, jeste da se uljuljkujem varavim snom da me je jedna viša sila otela od same sebe i od razuma. Ne mogu ni jednom reči ocrtati, na način koji se približava stvarnosti, do koje tačke, samo kad ga vidim, ide nered i poremećenost mog bića. Crvenim kad mislim sa kojom brzinom i sa kojom neodoljivom silom sam bila ponesena prema njemu. Da je njegova prva reč, kad mi je najzad progovorio, bila: Da li me obožavate?, uistini ne bih imala snage da mu ne odgovorim: Da. Bila sam daleko od pomisli da posledice jednog osećaja mogu biti istovremeno tako nagle i tako malo predviđena. To je išlo dotle da sam u jednom času mislila da sam otrovana.
Na žalost i vi i svet, moja draga prijateljice, znadete da sam mnogo volela Hermana; eto, on mi je tako prirastao za srce kroz četvrt sata, da od toga vremena nije ni mogao više postati miliji. Uviđala sam sve njegove mane, i sve sam mu ih praštala, pod uslovom da me voli.
Malo iza toga što sam s njime igrala, kralj je otišao; Herman, koji je bio u odredu na dužnosti, morao je da pođe sa njim. S njime, sve je za mene išćeznulo iz prirode. Uzalud bih pokušavala da vam crtam prekomernu dosadu koja me je pritisla čim ga više nisam videla. Sa njom se mogla meriti samo neodoljivost želje koju sam imala, da se nađem sama sa sobom.
Napokon mogoh da odem. Jedva što sam se dvostrukim ključem zatvorila u svome stanu, htedoh da se oprem svojoj strasti. Ah!, moja draga prijateljice, kako sam skupo platila to veče i idućih dana uživanje što sam mogla verovati da sam kreposna!“
Ovo što ste pročitali, samo je tačno pričanje o jednom događaju koji je bio dnevna novost, jer, kroz mesec ili dva, sirota Vilhelmina bila je dovoljno nesrećna da je svet mogao uočiti njezin osećaj. Takav je bio početak ovog dugog niza nesreća od kojih je umrla tako mlada i na tako žalostiv način, ili se sama otrovala ili ju je ljubavnik otrovao. Sve što se dalo videti na ovom mladom kapetanu, bilo je da je vrlo dobro plesao; imao je mnogo veselosti, još više sigurnosti, veliki izraz dobrote, i živeo je sa veselim devojkama, uostalom, neki sitni plemić, vrlo siromašan, i koji redovno nije bio prepušten na dvor.
Ne treba samo nepoverenja, nego treba malaksalosti nepovrenja, i da se tako izrazim, nestrpljive hrabrosti protiv slučaja u životu. Duša, a da i ne zna, u dosadi što živi bez ljubavi, ubeđena protiv svoje volje primerom drugih žena, nadvladavši sve strepnje u životu, nezadovoljna tužnom srećom gordosti, stvara, a da i ne primećuje jedan idealan obrazac. Sretne jednog dana neko biće koje naliči na taj obrazac, kristalizacija* prepoznaje svoj predmet po uznemirenosti koju podstiče, i posvećuje za uvek gospodaru svoga udesa ono što je odavno sanjala.
Žene podložne ovoj nesreći imaju suviše visosti u duši da vole drugačije osim strašću. One bi bile spasene kad bi se mogle poniziti do raskalašnosti….Čini ih ređima to, da ako srce koje tako voli unapred, ima i najmanji osećaj o svom položaju, nema više ljubavi-groma iz vedra neba.
Jedna žena koju su nesreće učinile nepoverljivom, nije sklona ovoj duševnoj revoluciji.
udicazasrce 