Сремски добровољачки одред – заборављени јунаци са Дунавског кеја

Ко су били све јунаци одбране Београда у Првом светском рату. Сремски добровољачки одред и многи други.

dobrovoljci

Заборављени јунаци са Дунавског кеја и Сремски добровољачки одред У прошлом есеју писали смо о судбини великог српског хероја мајора Гавриловића. У тој причи споменули смо још неке, нажалост данас заборављене хероје из времена одбране Београда 1915. године. Овом приликом сећамо се неких од њих. Подсетићемо читаоце још једном и на те потресне дане борби за одбрану наше престонице, речима које су за собом оставили учесници и непосредни сведоци тих догађаја. У овом тексту су коришћени и записи Милана Предића (На Ади 1915), Богосава Војновића Пеликана (Агонија Београда 1915. године) и Свете Миловановића (Последњи браниоци Београда).

Милан Предић (1881‐1972) био је српски драматург, позоришни и ликовни критичар и преводилац. У Народном позоришту у Београду радио је од 1909, а после И светског рата у више наврата био је његов директор и управник. Учесник је оба Балканска и И светског рата. Богосав Војновић Пеликан (1894‐1942) је био самоуки сликар, карикатуриста и новинар. Најпознатији је по својим сликама мотива старог Београда, српских средњовековних споменика и ратних тема. Био је сарадник Музеја града Београда. Учествовао је у Балканским и И светском рату. Света Миловановић, потоњи учитељ, био је добровољац Сремског добровољачког одреда 1915. године.
Од Риголета до експлозија

Милан Предић, који је као резервни поручник учествовао у Одбрани Београда 1914. и 1915. године, као човек од пера, следећим речима забележио је последње дане релативног примирја и почетак борби за Београд 1915: „Стари фонограф, довучен однекуда, кривио је на грудобрану у понеке расположене вечери свој олупани мегафон, док му је иглица извлачила квартет из Риголета, скачући дуж зареза старе плоче и грумуљица блата… Београд је изгледао као да траје своје старе дане, као да се горе код Москве седи у вечерњем чарлијању… Тако све док једног јутра, рано, уз кафу узету пред шатором, у свежини влажне долине између Цареве ћуприје и Чукарице, није дошао први весник, огромни прљави стуб од земље и дима, који се уз прасак, широк, потмуо, подигао из дворишта фабрике шећера. Од њега почиње оно што се свршило немим ноћним укрцавањем у Драчу…“

Несретна судбина „српског Немца“

ignjat

Аустроугарски поручник Игњат Кирхнер родио се у Руми 1877. године. Родитељи су му били Срби, али је он носио презиме свог очуха који га је усвојио и одгајио. Завршио је Војну академију у Бечу и 7 година службовао у Винковцима где је заправо по први пут и научио свој матерњи српски језик. Кажу да га је касније одлично говорио, мада се у његовом изговору увек симпатично осећао немачки акценат.

Кирхнер је дезертирао из Царско‐Краљевске војске 1914. и пребегао у Србију, где је указом Краља Петра И примљен у Српску војску. Према непровереним причама неких његових сабораца Кирхнер је дезертирао пошто је претходно убио једног свог претпостављеног официра, који је знајући или не за Кирхнерово српско порекло, крајње увредљиво и понижавајуће говорио о Србима. По неким још мање вероватним причама Кирхнер је у Србију пребегао препливавши Саву код Београда, у лето 1914. и српским властима први донео вест о томе да се аустрогарска влада спрема да објави рат Србији, без обзира на то какав ће бити српски одговор на Ултиматум Црно‐жуте монархије.

У почетку рата Кирхнер је ратовао као четник‐добровољац. Учествовао је у заузимању аустријске карауле на левој обали Саве 1914. У овој акцији поручник Кирхнер бива рањен у десну ногу, али није отишао у болницу. У току одбране Београда, у јесен 1915, Кирхнер командује чувеним Сремским добровољачким одредом. Био је омиљени командир својим војницима, који су га сматрали за великог српског патриоту. Учествовао је у чувеном јуришу 7. октобра под командом мајора Гавриловића и при том био тешко рањен у ногу. Сремски добровољци извукли су свог омиљеног командира под кишом куршума са прве борбене линије и тако му спасли живот. Претходно је поручник Кирхнер само Божијим промислом избегао сигурну смрт, када је једна аустроугарска граната ударила у бараку где се налазила његова команда.

Потом је поручник Кирхнер евакуисан из Београда. Лечен је у Нишу, а затим је са осталим рањеницима пребачен на Крф. Сво то време о њему се бринула болничарка Босиљка Чајкановић, сестра резервног капетана Веселина Чајкановића, чувеног српског етнолога и историчара религије и потоњег академика. Боса и Игњат су се у току повлачења заљубили. Све време у току исцрпљујућег путовања, на носилима и на болесничкој постељи, Кирхнер је чувао, око појаса обмотану заставу Сремског добровољачког одреда.

Са Крфа је Кирхнер упућен на лечење у Тулуз. Тамо су му ране залечене, али је од последица рањавања на Дунавском кеју, пошто је 1914. и 1915. два пута рањаван у исту ногу, остао инвалид са ногом краћом 6 цм. У Француској је завршио и Електротехнички факилтет, па је после рата у Војсци Краљевине СХС и Југославије обављао високе дужности у Војнотехничкој и инжињеријској служби Министарства војске и морнарице. Оженио се својом неговатељицом из ратних дана Босом Чајкановић (једна од ретких сачуваних фотографија И. Кирхнера у дну носи посвету: Мојој Босиљки). Напредовао је у служби до чина бригадног ђенерала (1939). Једно време био је председник Друштва бранилаца Београда 1914‐1915. године.

На сопствени захтев пензионисан је уочи II светског рата. Одбио је понуду Немаца да учествује у окупационој влади 1941. Погинуо је на Васкрс 1944. од савезничког бомбардовања. Игњат Кирхнер до данас није добио улицу у Београду са својим именом.

Уличне борбе

Учитељ Света Миловановић, добровољац Сремског одреда у својим мемоарима, овако се сећао последњих борби за слободни Београд 1915. године: „Друга чета Сремског одреда, под командом Кирхнера, развила се у стрелце и потпомогнута малим бројем кадроваца 10. пешадијског пука лавовски се коље, на нож, од куле Небојше до кафане Шаран на Дунавском кеју. У Дубровачкој и Цара Уроша улици камаре мртвих; леже мртви и бледи младићи из Сремског одреда. Поубијаше их у момнету када су хтели прећи преко улице. У Банатској улици, на кућу број 40 наши поставили митраљез. На кров исте куће попео се четник Жика Јелић и баца бомбе. Једна граната удара у ту кућу и у минуту убија на месту 40 добровољаца Сремског одреда. Глава Жике Јелића пада на улицу, као крушка, док му труп остаје под рушевинама. Болничара нема! Рањенике, непревијене, у општинским колицима за ђубре одвозе у болнице. Не знам откуда се ту створи и госпођа Јелена, супруга нашег познатог уметника Добрице Милутиновића. Она скинула са своје куће врата и на њих са једним војником полаже тешко рањеног поручника Роша.Тек око пет сати ујутро, када се мало разданило, видели смо да се не бијемо са Аустријанцима, већ са Немцима. Има их много. Као пободени кочићи што бране обалу од поплаве штрче шиљци са њихових шлемова, тамо иза кланичне пруге. Тада нам јавише да је и Игњат Кирхнер тешко рањен.“

Ђорђе Рош ‐ Од Дунавског кеја до Хиландара

Ђорђе Рош

Ђорђе Рош је рођен у Београду 1896. године као најмлађи син натурализованог Немца, стручњака за изградњу железничких пруга Себастијана Роша и Словенке Антоније. Понегде се грешком наводи да су Рошови норвешко‐швајцарског порекла. Као ђак шестог разреда Реалне гимназије био је добровољац у Другом балканском рату. Две године касније постао је питомац 46. класе Ниже школе Војне академије. Као командир жандармеријске чете истакао се у борбама за време херојске одбране Београда 1915. године. Тешко је рањен у јуришу на Дунавском кеју, под командом мајора Гавриловића. Заробљен је у Војној болници и одведен у заробљеништво, али је размењен 1917. године.

Ђорђе Рош се још пре рата живо интересовао за авијацију и летење. Крајем рата, на Солунском фронту постаје војни пилот. Он је један од пионира српског цивилног, спортског и војног ваздухопловства. После рата унапређен је у чин капетана, али напушта војну службу и са братом Душаном одлази на лечење и студије у иностранство.

Између два светска рата браћа Рош, Душан и Ђорђе, били су власници трговачке фирме Еxпорт‐импорт Рош и званични представници немачке тешке индустрије у Југославији. Њихова фирма снабдевала је Југословенску Краљевску војску војном опремом из Немачке. За њихово име везано је низ афера наводног подмићивања војних врхова. Најпознатија је она око увоза тенкова и авиона типа Дорније 1935. године, када су обојица доспела и у затвор под оптужбом да су оштетили државну касу. Ослобођени су на личну интервенцију кнеза Павла.

Рошови су били веома имућни, поред велике породичне куће у Катићевој 8‐10 поседовали су и зграду у Бирчаниновој 28 б са 32 стана, вилу на Хвару и низ других непокретности. Пре и после II светског рата у њиховој згради у Бирчаниновој 28 б становали су многе познате личности: чувени сликар Паја Јовановић и његова супруга Муни (од 1939. до 1947. године), фудбалер Рајко Митић, академик Др Никола Чобељић, амбасадор Владимир Роловић, генерал Милутин Морача, новинарка Деса Павловић‐Тревисан, дописница Тајмса из Београда…

Ђорђе Рош је у Бечу упознао Норвежанку Осту (која је касније променила име у Љубица) и са њом се венчао 1924. у манастиру Раковица. Био је и почасни конзул Краљевине Норвешке у Београду.

Mgavrilovic[1]

Поводом петнаестогодишњице одбране Београда, 1930. Ђорђе је штампао своје мемоаре и у њима први пут објавио текст чувеног говора свог команданта, мајора Драгутина Гавриловића. Као сувласник великог извозно‐увозног предузећа у Београду, организовао је и финансирао обнову манастира Грачаница, од 1935. до 1939. године.

Познанство Ђорђа Роша и четничког војводе Косте Пећанца датира још са Солунског фронта, а у послератним годинама се претворило у пријатељство и пословну сарадњу. Постоје неке сумње да је новац који су Немци наводно обећали Кости Пећанцу да се четничка организација не противи приступању Југославије Тројном пакту исплаћиван преко фирме браће Рош. Ђорђе Рош је оптуживан и да је за време II светског рата, осим са Пећанчевим четницима, одржавао контакте и са Др Карлом Краусом, шефом Гестапоа за Србију и неким фамозним вишеструким шпијункама попут мис Рут Мичел и „балканском Мата Хари“ Вером Пешић.

Ђорђе Рош емигрирао је са породицом из Југославије у Немачку 1944. године. Налазио се на комунистичком списку људи за ликвидацију по кратком поступку. Он и супруга су годинама живели недалеко од Штутгарта. Њихова кућа била је Србија у малом ‐ прави музеј српских старина и драгоцености: оригинална застава из Првог српског устанка, униформа и сабља краља Александра Карађорђевића, десетак слика Паје Јовановића, и на стотине других вредних експоната и књига. Ђорђе и Љубица су често били домаћини бројним српским емигрантима, финансирали их и помагали док се не снађу у „белом свету“.

Од 1961. Ђорђе Рош све чешће посећује Свету гору и манастир Хиландар. Затекао је манастир у прилично тужном стању, због стицаја историјских, економских и других околности. У договору са малобројним братством предузео је кораке за обнову манастира. Године 1965. Ђорђе се настанио у Неа Роди, месту на граници Свете горе.

Основао је Комитет за обнову манастира у коме је био активан до краја живота. Заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, такође честим посетиоцем Свете горе и Хиландара сакупљао је по свету новац за обнову манастира. Новац су подједнако добијали и од Срба али и од странаца, католика, протестаната, од једног Јеврејина, чак и од извесног богатог немачког аристократе који је био уверен „да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ”. После делимичне обнове манастира, од новца који су Ђорђе Рош и принц Томислав сакупили изграђена је савремена Хиландарска библиотека.

Ђорђе Рош, један од хероја са Дунавског кеја, умро је 1977, изненада, на путу ка Хиландару. Својевремено је то као своју жељу и записао. Захвални хиландарски монаси сахранили су га у манастирској порти и он је једини мирјанин који је сахрањен на тлу Хиландара.

Рошове кћери Јелена, Инге и Татјана даровале су Народном музеју у Чачку 30 вредних предмета везаних за њиховог оца и одбрану Београда 1915. Отада почиње формирање Збирке Ђорђа Роша у овом музеју који се налази у родном граду Пошовог ратног команданта мајора Гавриловића.

Отворени гробови

Zaboravljeni-junaci-sa-Dunavskog-keja-i-Sremski-dobrovoljački-odred

Због великог броја жртава, Београд се тих октобарских дана 1915. полако претварао у једну велику гробницу. Богосав Војновић Пеликан забележио је своја сећања на једну чудну београдску сахрану из тих дана: „Жртава је било много и онај ко замркне није био сигуран да ће осванути. Свакога јутра из рушевина су извлачени лешеви поубијаних грађана, стараца, жена и деце…

Сад је Београду било јасно шта му се спрема! После тешке артиљерије дошли су и аероплани да нас дотуку у теме… Тако се на углу Његошеве и Краља Милутина улице, тачно код III мушке гимназије, одиграо један случај. Око три часа поподне наишао је један спровод са нешто света. Баш када је спровод наишао зачуло се у ваздуху шиштање, као да лети неколико авиона.

Подигли смо главе, погледали у небо и изгубили смо се… Некакав неодређен осећај шчепа нас. Неодређен зато јер човек не бива често ударан гранатом да би се на то навикао. Тресак, задах шедита и сумпора, осећај да вас нешто подиже са земље и опет враћа натраг.

Кад је све то прошло, на улици је био страшан призор: мртвачка кола разлупана, без крова; између точкова лежао је мртвац, један старији човек, пресечен напола. Коњи, нетакнути, дрхтали су у покиданим кајишима, док је њихов кочијаш, сав раскомадан, лежао по њима. Пратња није могла продужити даље, а жандарми су на рукама однели мртваце до старог гробља и на брзу руку укопали их на почетку улице. Тих дана на староме гробљу код Маркове цркве било је пуно отворених гробова и избачених костију.

Кад у гробље падне већа граната она потпуно отвори гроб и кости избаци напоље… После тога примера Београђани су своје умрле и погинуле сахрањивали где су стигли. По авлијама, по пољима, на утрини.“(Богосав Војновић Пеликан, Агонија Београда 1915.године

Хероине из Душанове бр. 6

У Душановој улици бр. 4, у домету и топовских и пушчаних зрна аустругарске војске, становала је за време И светског рата госпођа Вука Јовановић (касније Попадић) са својом једанаестогодишњом ћеркицом Јеленом и сестром Јеленом‐Лелом Милутиновић, глумицом Народног позоришта и супругом чувеног позоришног барда Добрице Милутиновића.

Сестре Вука и Лела одбиле су да напусте Београд и у првим годинама рата су у суседној згради, у Душановој бр. 6, самостално организовале превијалиште, тј. импровизовани тријажни центар. Њих две су, уз помоћ малене Јелене, извесне г‐ђе Олге Јовановић и г‐ђе Ленке, супруге једног од комита који су се борили на Дунавском кеју, не само неговале и лечиле рањене браниоце града, већ су и саме, под кишом граната, у најтежим данима Београда, сакупљале рањенике широм престонице и доносиле их на одваљеним вратима, пошто носила није било, у превијалиште у Душановој 6.

Госпођа Вука је својом храброшћу, још у првим данима рата задивила не само своје суграђане него и саме војнике и официре, који су се налазили на положајима на Дорћолу. Када је, после прве, једанестодневне окупације Београда, у новембру 1914. непријатељ почео да одступа из града, г‐ђа Вука је сама заробила и разоружала 15 аустроугарских војника. Нашла их је, заостале у повлачењу, шћућурене, уплашене.

Одсечним, готово војничким гласом, налик команди, успела је да их наговори да јој предају оружје и повела их кући. Спасла их је од српских и аустријских граната склонивши их у своју зграду. Послужила их је слатко и воду, а по уласку ослободилаца у престоницу, Вука је своје заробљенике предала команди града. Српски командант јој је честитао, а Аустријанци су јој били захвални што им је спасла животе.

У својој кући гђа Вука је читавог рата окупљала жене и децу са Дорћола, храбрила их и тешила, нарочито онда када би се на овај крај града спуштала паклена киша граната. Касније, кад је непријатељ у два маха заузимао Београд, Вука је у свом дому окупљала избеглице, сиромашне и убоге из Београда и са периферије, па и из целе Србије.

Гђа Вука Јовановић је преживела рат. Удала се за Живка Попадића, благајника Дирекције трамваја и осветљења. Преживели, које је неговала и помагала сећали су је се читавог живота и о њој причали са највећим поштовањем. Ни једна улица у Београду још увек не носи име ове наше храбре и племените суграђанке.

„Лудачка“ песма

Костурница бранилаца Београда  1914–1915. године

У одсудним тренуцима живота људи често чине необјашњиве, ирационалне ствари. Један такав тренутак у последњим борбама за одбрану Београда описује и поручник Света Миловановић:

„Када је четни ћата, поред шаторских крила делио војницима по два завоја за ране, четник Жика Јелић подозриво махну главом и рече: Ово није добар знак. И збиља, истога дана увече отпоче страховито бомбардовање вароши и Тврђаве. Гранате су као ватрени град падале из ведрог неба. Наша артиљерија је одговарала онолико колико је имала средстава за то. Девет је сати увече. Једна граната удара у четну профијант‐комору и све, коње и кола, разнесе у парампарчад. Неки рањени коњи вриште у стењу… Ми у рововима, ни сад не знам како је до тога дошло, сви у један глас запевасмо: Душманска рука пали и руши / У огњу пламте села и град… Официри нас ућуткују, ал узалуд. Дошло нам нешто да певамо и ми певамо… Одједном, сви некако чудно мењамо песму, као да смо знали да ће нас зора многе заувек раставити, и певамо: Свјати боже, Свјати крепкиј… Певамо сами себи посмртну песму. А певамо је не као црквену песму, већ, буди Бог с нама, некако дивљачки, лудачки, као да смо сву памет изгубили… За непун сат све нам је било уништено. И рефлектори и топови…“

Сремски добровољачки одред

У београдској кафани Златни топ, у улици Краља Александра Савез добровољаца је почетком И светског рата почео је упис добровољаца. Од добровољаца, претежно малолетних дечака из Баната и Срема, који су пребегли на територију Краљевине Србије Савез је образовао два одреда: Банатски и Сремски. Један део ових добровољаца са територије Аустроугарске били су младићи који су били дошли на прославу Косовске битке, 28. јуна 1914. и остали у Србији. Већу групу добровољаца чинили су Срби из Срема, који су се са српском војском повукли у Србију у септембру 1914. године.

У почетку је Сремски одред био бројно мањи. Имао је свега 30 бораца и био је упућен на Аду циганлију, да под командом тадашњег мајора Светомира Ђукића (оснивач Српског олимпијског клуба, 1910, прим. аут.) учествује у одбрани Београда.

Административна јединица у саставу Српске војске Одред је постао тек 1. јуна 1915. године. Тада је добио и своју заставу, ону исту коју је њен командант, поручник Кирхнер пренео на Крф и донео натраг у Београд.

После мајора Ђукића Одредом је командовао четнички војвода Петковић, који убрзо бива смењен због неких грешака у командовању. Команду потом преузима четник‐добровољац поручник Игњат Кирхнер, бивши аустроугарски официр и велики српски патриота. Отада почиње краткотрајна, али јуначка каријера овог малог одреда. У августу 1914. године поручник Кирхнер са 25 својих четника без ичије помоћи заузима караулу на Савском гвозденом мосту са леве обале Саве. Ово је био први прелаз српске војске преко Саве, на аустријску територију. Четници су напустили ову караулу тек онда, када су аустријски војници први пут ушли у Београд.

Од 19. септембра 1915. године, на пет дана пред своју јуначку погибију Сремски одред добива сасвим другу форму: бива попуњен младићима који су у Скопљу полагали испит за пријем у подофицирску школу, али су као прекобројни одбијени. Око 250 младића млађих од 18 година, из срца Шумадије, ступају као добровољци у Сремски одред да младим животима бране своју престоницу. У Одред ступају и нови добровољци са територије Аустроугарске, већином младићи из Лике и српских крајева који су некада били под турском влашћу. У одред се пријављују и многи београдски ђаци, студенти, шегрти, мајстори, жандарми и други Београђани који нису имали свој ратни распоред. Одред од тада броји 340‐360 бораца и добија ранг полубатаљона.

Под командом Кирхнера Одред ступа у борбу на Дунавском кеју 24. септембра у 3 часа изјутра. По борбености Сремски одред су касније поредили са чувеним 2. пешадијским Гвозденим пуком „Књаза Михаила“. У јуришу под командом мајора Гавриловића сви официри Сремског добровољачког одреда, изузев поручника Кезића, који после преузима команду, бивају тешко рањени. Највећи број бораца своје кости су узидали у темеље српске и нове југословенске престонице. Од бораца који су учествовали у одбрани Београда погинуло је или рањено 223 добровољца Сремског одреда. Они који су преживели овај пакао 1915. године, после опоравка распоређени су у друге јединице Српске војске. Рат је преживело свега око 50 четника из овог одреда.

Изгубљена застава

За заставу Сремског добровољачког одреда многи извори неутемељено тврде да је „једна од најстаријих српских застава“. Спомиње се да је то наводно била „једна од Карађорђевих застава из I српског устанка“ предата Одреду 1. јуна 1915. И само по причи, ово звучи крајње невероватно. Међутим, на једној од ретких, ако не и јединих групних фотографија официра и војника Сремског добровољачког одреда види се и њихова застава: српска тробојка на коју је пришивен комад тамног платна са извезеним грбом Краљевине Србије из 1882. године. Пошто је поручник Кирхнер успео да је сачува до краја рата 1918, та се застава између два светска рата налазила у Савезу добровољаца.

Немци су по окупацији 1941. забранили рад Савеза и запечатили његове просторије у згради Дома добровољаца у Молеровој улици у Београду и оне су остале до краја рата под стражом немачке војске. Савез је после ослобођења Београда 1944. добио привремену дозволу за рад и вратио се у своје просторије, а документи говоре да је имовина Савеза била у потпуности сачувана. Међутим, министар унутрашњих послова Александар Ранковић забранио је 1947. године рад Савеза добровољаца са лажним образложењем да је „Савез за време рата деловао као династичка, националистичка, великосрпска и профашистичка организација“. Имовина Савеза тада је конфискована, а картотека и архива су вандалски уништене. И застави Сремског добровољачког одреда се од тада губи сваки траг.

Повлачење у сузама

„Одступамо… Сузе нам у очима. Груди нам се надимљу и срце стеже. Обузима нас неко чудно, болно осећање. И плакали би и смејали би се, урлали и цвилили, миловали и уједали… Хтели би да дамо последњи, најјачи отпор, да голим грудима налетимо на голе немачке бајонете! Али шта нам то вреди? Нас је једва 40 а њих на хиљаде… На једном брежуљку на Вождовцу заустављамо се, са жељом да бар још једном видимо наш драги Београд. Видимо га. Наш лепи Београд сав је порушен, упламену. Од дима са згаришта небо се не види. А тамо на рушевинама и на згаришту остале су нам старе мајке, сестрице, дечица… Ах!, кликнух, Нека! Овако, као сад наш лепи Београд у 1915. години, морала је 1812. изгледати Москва, кад ју је са стена кримловских посматрао велики Наполеон како у пламену гори и дим се са реке диже…“ Овако је поручник Војновић описао тугу и немоћ српске војске у тренуцима повлачења из Београда 1915.

Споменици и вешала

„Док смо водили борбе око Космаја, Немци, да би се пред светом показали како су се као јунаци борили, подигоше заједничко гробље на Дунавском кеју и у заједнички споменик од тврдог камена урезаше ове речи: Овде почивају сједињени у смрти 260 немачких и 240 српских војника ‐ ратника палих у борбама око Београда 1915. године.

Али Немцима, који су били тако племенити па подигли споменик на гробљу, није ништа сметало да тако исто 27. септембра подигну и вешала на Теразијама, на скверу између Москве и Балкана, и да о иста обесе једног несрећног младића, добровољца Сремског одреда, те да га оставе да на вешалима виси три дана и плаши сироте грађане, од којих су Кајзер и Ћесар хтели да направе своје верне поданике… Ова вешала на Теразијама била су само предзнак за многа друга, која су подигнута по свим крајевима Београда, а на којима су престали да дишу и говоре многи виђени Београђани, који су више волели смрт него да постану издајице своје Отаџбине!“(Срета Миловановић, Последњи браниоци Београда)

Најмлађи браниоци Београда

У својим успоменама Богосав Војновић Пеликан, тада поручник српске војске, забележио је и делић тужних успомена на децу која су тих октобарских дана гинула у Београду. „Своје огорчење што са борбама још није свршено, изливали су над нејаком децом и немоћним старцима… Београд је заиста пао, али је остао Подвис, остало је Петлово и Бумбарево брдо, Девојачки гроб, Дучине и пуно нових Београда где су завојевачи имали да проспу још коју кап крви. У херојском коштацу на Бумбаревом брду имали смо и заробљеника. Том приликом код заробљеног фелдвебела (наредника, прим. аут.) Оскара Блума нађена је и једна фотографија.“

На фотографији су били аустроугарски војници са пушкама упереним у главе тројице дечака, снимљени само моменат пре него што ће их мучки убити. Дечија лица била су избезумљена од страха. Поручник Војновић је препознао малишане са фотографије и према сопственом казивању, једва се суздржао да на месту не убије заробљеног наредника. У томе га је спречила част и заклетва српског официра и саосећање за беспомоћност заробљеног непријатеља. Све оно што непријатељски војници са фотографије нису имали.

„Шта сте урадили с децом када сте их ухватили? ‐ питао је поручник Војновић аустријског фелдвебела.

„Kriegsgericht (Војни суд, прим. аут.)! Знате утврдило се да су додавали метке војницима.“ ‐ Одговорио је наредник, без трунке кајања и гриже савести. Војни суд у тим данима значило је да су та деца стрељана у некој забаченој београдској улици или неком дворишту, без икаквог суда, „по кратком поступку“.

Реч је о дечацима Душану Вујићу (14 година, син општинског деловође), Светиславу Ђорђевићу (14 година, учитељски син) и Јовану Станићу (12 година, син капетана српске војске). Сва тројица су била из Београда и сва тројица ученици И београдске гимназије. Били су браћа школских и ратних другова Богосава Војновића. Он се у том тренутку сетио како су заправо ова тројица дечака доспела до стрељачког строја. У једном тренутку борби за одбрану Београда појавили су се на првим линијама фронта да донесу преобуку својој браћи. Као чланови соколског гимнастичког друштва желели су да и они допринесу одбрани свог родног града. Поручник због њихових година није желео да их задржи на борбеној линији, али било је далеко ризичније да их по убиственој артиљеријској ватри одатле врати. Наредио им је да остану у рову, поред сандука са муницијом и чекају да српски војници крену у пробој. Да не мрдају одатле док наша војска не потисне непријатеља. Војници са тог положаја никада нису кренули у пробој. Побијени су, готово сви, у борби. Аустријанци су, по уласку у српски ров, дечаке затекли живе крај сандука са муницијом.

Данас ниједна београдска школа не носи њихово име, ни једна улица, дечије позориште, обданиште… Они и многа друга деца побијена у Београду тих дана, живела су још само у успоменама својих ближњих и савременика, а онда су и те успомене нестајале, како су са овог света нестајали они у чијим су срцима живеле. Остајале су само оне записане, у нечијим мемоарима, историјским књигама, на надгробним споменицима. „Vox audita perit, litera scripta manet“ („Изговорено нестаје, записано слово траје“).

Почасни плотун над гробом града

Овако је поручник Богосав Војновић Пеликан, касније чувени ликовни уметник, описао растанак српске војске са Београдом, те 1915. године: „У овој ноћи чудно пада киша, као да небо плаче над једним узвишеним мртвацем, који је пре неколико часова пустио свој последњи ропац. Тако је Београд изгледао ноћас гледан са наших положаја; мртав и миран. Нигде светлости. Киша је погасила пожаре који су већ догоревали на Дунавском кеју. Иако смо добили смену, ипак нисмо одлазили с положаја; хтели смо да се нагледамо нашег Београда макар и у тами, јер можда је то последња наша ноћ са драгим Београдом, а прва од ноћи робовања која се спуштала над њим. Збогом Београде! Почивај мирно у својој тами, јер сутра, сутра и за твоју децу настаје једна тама, неизвесност, бој за бојем, изгнанство, а затим потуцање по туђини… Збогом Београде! Кад мине ова ноћ, сутра, ми ћемо ти с нашег положаја послати неколико плотуна; то ће бити наша почасна паљба над твојим гробом Београде! То ће бити плотун туге, али ће се из њега извити и усклик вере да ће Београд васкрснути, да он мора васкрснути!“

Никола Гиљен и Јелена Мандић

Advertisements