Тин Ујевић (1891-1955)-СРБИЈИ

Данас пламсаш само од крви најбољих,

Што су мачу дали своја тијела справна,

Бљештећи у духу и у чистој вољи,

Божанствена, Света земљо Православна.

 

Јуче, Ти си била моћна и велика,

И за усне дјеце мљеко, мед и вино,

Док се не скрхаше под градом челика,

Груди Твоје дјеце, српска краљевино!

 

Сјутра, сабирући и данас и јуче,

Засјат ћеш у духу и у живој моћи,

Јер ће славу слома унуци да уче,

Као зору спаса посље тешке ноћи.

 

Ал ни нови народ, нити понос међа

Неће више моћи онај да Ти врати

Поносити поглед, испод храбрих вјеђа

Што су знале дивски у понор гледати,

 

Твоје мирно чело пред прјетњом удеса,

И вијањем вјетра страве и страхоте,

И молитву тавну у глува небеса,

То је „данас“ врјеме највеће љепоте!

Srpski vojnik umetn

Ахмед Адемовић – трубач који је преокренуо Кумановску битку

јул 3, 2016

Широм планете данас се обележава Светски дан Рома, а ми вас подсећамо на једног Рома из Лесковца који је носилац Карађорђеве звезде коју је заслужио својим подвигом током Кумановске битке.

Ратови за ослобођење од 1912 до 1918 године изнедрили су многе јунаке. Неки од њих данас су познати широј јавности док је већи број нажалост још увек заборављен и засењен јунацима новог доба.

Један од тих заборављених јунака је и лесковачки трубачАхмед Адемовић, носилац Карађорђеве звездеиз ослободилачких ратова од 1912 до 1918 године.

Легенда о његовом брилијантном подвигу током Првогбалканског рата и данас живи, прича се са времена на време али недовољно. Недовољно јер нас свакодневно гуше ријалити програмима, кичом, шундом и црном хроником. Намећу се лажни идоли и узори. Сваки облик друштвене вредности је данас урушен и оскрнављен.

Јунаци попут Ахмеда, били су само нормални људи тог времена. Данас су нормални људи тотално другачији. Требало би сви ми да се свакодневно подсећамо тих нормалних, малих људи који су чинили невероватно велике ствари за нашу будућност и наш опстанак.

leskovac-ahmed-ademovicАхмед Адемовић је служио као трубач у српској војсци. Током Балканских ратова, трубачи би специфичним трубним знацима слали сигнале војсци који би означавали јуриш или повлачење. Током Кумановске битке 24. октобра 1912 године, у тренутку када се она, како ће се испотавити, ломила. Ахмед се ушуњао у позадину турске војске и одсвирао по слухуњихов трубне знаке за повлачење. Збуњена турска војска која је у том тренутку била у силовитом налету, почела је да се повлачи а Ахмед је онда засвирао знак за јуриш српској војсци која је полетела на збуњену турску војску и потукла је.

Српска војска је нанела Турцима пораз и отворила пут за надирање долином Вардара.

Управо за овај подвиг, Ахмед је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. А његов подвиг који је био толико прост и једноставан завршио је у уџбеницима на француским и руским војним академијама као позитиван пример лукавства обичног војника.

Ахмед Адемовић се поносио својим подвигом и Карађорђевом звездом толико да одликовање није скидао до краја живота. Мештани Лесковца памтили су ипоштовалињегово херојство. У свакој прилици и обележавању годишњица Ахмед је добијао почасна места и сви су му указивали велику пажњу.

Међутим старина није имао среће да до краја свог живота ужива у својим заслугама и часном животу. Током Другог светског рата Немци су стрељали двојицу његових синова – Реџу и Раму. 

Лесковчани су им подигли споменик у Араповој долини,у подножју Хисара, на том месту су Немци 3. децембра 1941. године стрељали око 500 Рома.

Последње године живота Ахмед је провео у кућерку свог унука Фадила.

Умро је децембра 1965. године у својој 92. години.

Иначе, поред Ахмеда Адемовића, златну Карађорђеву звезду са мачевима добила су још двојица трубача – Рома из лесковачког краја: каплар Амет Иде Аметовић, бомбаш српске војске из Лесковца и Рустем Сејдић из Бојника, прадеда познатог трубача Фејата Сејдића.

Аутор: Милан Богојевић
Обрада: Магацин портал
Извор: Недељник

БРАЋА ГЛИШИЋ -Добри синови отаџбине

Braća Glišić

 

Браћа Глишићи, из породице чачанског трговца – Александар, Душан и Милутин, учесници су ослободилачких ратова Србије.

Александар Глишић (Чачак 1873Сртевица код Куманова 23. октобар 1912.) је био  потпуковник српске војске.

У Београду је завршио нижу и вишу школу Војне академије. У првом балканском рату, у кумановској бици, командовао 7. пуком Дунавске дивизије I. Првог дана борбе 10. (23) октобра 1912. на Младом Нагоричану, самоиницијативно је повео пук у битку и у жестоким борбама разбио надмоћније турске снаге и повратио Сртевицу на којој је и погинуо. Тим је чином допринео да дивизија врати изгувбљене положаје, задржи надмоћније турске снаге, стабилизује лево крило своје одбране и утиче на позитиван успех кумановске битке.

– Потпуковник српске војске из Чачка Александар Глишић, командант 7. пешадијског пука Дунавске дивизије, погинуо је у Кумановској бици 23. октобра. Он је први српски официр који је у том боју дао живот за отаџбину. Од тада па све до 1941. кад је његов пук престао да постоји, та јединица је свакодневну прозивку обавезно почињала читањем имена и презимена Александра Глишића. Дежурни официр увек би на то одговорио: „Славно погинуо на Куманову”, а тек после тога читано је име тренутног команданта пука. Сем Глишића, такву почаст није доживео ниједан официр српске војске – каже за „Политику” Радивоје Бојовић, историчар Народног музеја у Чачку.

Душан Глишић (1875 – 1915), пешадијски потпуковник из 26. класе Војне академије, командант подофицирске школе и чувене ђачке чете „1.300 каплара“ у Скопљу. Учествовао и храбро се борио у оба рата за ослобођење и уједињење. После тешких окршаја, оболео, не мирећи се са чињеницом да је одбрана Србије сломљена, убио се на Качанику 1915. године,  да га, тешко болесног, војници не би вукли на носилима.

Као ветеран из Балканских ратова, руководио је обуком ђачке чете „1300 каплара“. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године. Понајвише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. У батаљон су укључени студенти са престижних европских универзитета, који су осетили да је отаџбина у опасности и масовно похитали да је помогну.

Потпуковник Душан Глишић био је строг старешина, али су га војници памтили и по очинској бризи. У Скопљу се се на обуци налазили и омладинци из академског певачког друштва Обилић. Једног дана, после обуке у касарни, из свег гласа су певали песму која ће их пратити док буду постојали:

Хеј трубачу с бујне Дрине,

дед’ затруби збор,

нек одјекне Шар планина,

Ловћен, Дурмитор…!

Уз тај ехо појави се и озбиљни а строги командант батаљона, Душан Глишић, овога пута сав озарен и весео. Повикао им је:

  • Тако Обилићи, песму хоћу. Хоћу да чује Шваба да Срби немају страха. Омладина је била и остаје носилац народне слободе. Певајте, нек одјекне Шар-планина. Певајте, још певајте!

 Милутин-Рујо Глишић (1880 – 1915), чиновник министарства финансија, резервни поручник, погинуоје у борбама код Вишеграда 1915. године. Непријатељска граната му је однела главу.

ХЕЈ, ТРУБАЧУ С БУЈНЕ ДРИНЕ

Хеј, трубачу, с бујне Дрине,
Де затруби „збор“!
Нек’ одјекну Шар-планине,
Ловћен, Дурмитор!
И нек’ Дрина јекне Сави,
Сава Дунаву,
Дунав бујни Тиси, Драви:
„У бој! У славу!“
Нек’ се бојни јеци оре
Кроз све горе,
Чак на море, —
Кроз све горе чак на море,
Где витешка срца бију,
Ој, на море, на Адрију!

Хеј, народни барјактару,
Развиј барјак твој,
На зборишту на Врачару
Купи народ мој!
Све оружје бојном вичне
Убојне слике,
Та народне наше дичне
Храбре војнике!
И где год је јоште која
У јунака
Мишца јака,
Нека дође, — биће боја,
Љута боја и мејдана
Од Адрије до Балкана!

А ви, Срби, са свих страна,
Кад чујете глас,
На оружје, на душмана,
Хајд, у добри час!
Са свих страна на душмана
Сложно, Срби, сад!
Преко Шаре и Балкана
Хајд’ на Цариград!
Нек’ се исток сав затресе
Чак до мора,
До Босфора;
Па нек’ ропске ланце стресе,
Тешке ланце од Косова,
Србадија Душанова!

Хајде, Србе, хајде, роде,
Век је данас твој!
Век је данас ос слободе,
Српски роде мој!
Не дај да ти душман пије
Крви кап по кап,
За слободу ли’, проли’је,
И последњу кап!
Из крви ће поникнути
Слободе час —
Народа спас —
А слава ће васкрснути
Свеколике Србадије:
Од Балкана до Андрије!…
Песма је познатија по почетном, можда и најлепшем, стиху у српској лирици XИX века: Хеј, трубачу с бујне Дрине и дуго година сматрала се „српском марсељезом“.

Хорско извођење песме — Народни збор (Хеј, трубачу с бујне Дрине)

УЛИЦА БРАЋЕ ГЛИШИЋ у Чачку (име добила1933. године).

Chrome Legacy Window 782016 103255 PM.bmp

Улица Александра Глишића у Београду

Chrome Legacy Window 782016 103354 PM.bmp

 

http://www.glaszapadnesrbije.rs/vest987327.html

http://www.politika.rs/scc/clanak/237798/Dobri-sinovi-otadzbine

http://akademskikrug.rs/besmrtni-djacki-bataljon/

Сремски добровољачки одред – заборављени јунаци са Дунавског кеја

Ко су били све јунаци одбране Београда у Првом светском рату. Сремски добровољачки одред и многи други.

dobrovoljci

Заборављени јунаци са Дунавског кеја и Сремски добровољачки одред У прошлом есеју писали смо о судбини великог српског хероја мајора Гавриловића. У тој причи споменули смо још неке, нажалост данас заборављене хероје из времена одбране Београда 1915. године. Овом приликом сећамо се неких од њих. Подсетићемо читаоце још једном и на те потресне дане борби за одбрану наше престонице, речима које су за собом оставили учесници и непосредни сведоци тих догађаја. У овом тексту су коришћени и записи Милана Предића (На Ади 1915), Богосава Војновића Пеликана (Агонија Београда 1915. године) и Свете Миловановића (Последњи браниоци Београда).

Милан Предић (1881‐1972) био је српски драматург, позоришни и ликовни критичар и преводилац. У Народном позоришту у Београду радио је од 1909, а после И светског рата у више наврата био је његов директор и управник. Учесник је оба Балканска и И светског рата. Богосав Војновић Пеликан (1894‐1942) је био самоуки сликар, карикатуриста и новинар. Најпознатији је по својим сликама мотива старог Београда, српских средњовековних споменика и ратних тема. Био је сарадник Музеја града Београда. Учествовао је у Балканским и И светском рату. Света Миловановић, потоњи учитељ, био је добровољац Сремског добровољачког одреда 1915. године.
Од Риголета до експлозија

Милан Предић, који је као резервни поручник учествовао у Одбрани Београда 1914. и 1915. године, као човек од пера, следећим речима забележио је последње дане релативног примирја и почетак борби за Београд 1915: „Стари фонограф, довучен однекуда, кривио је на грудобрану у понеке расположене вечери свој олупани мегафон, док му је иглица извлачила квартет из Риголета, скачући дуж зареза старе плоче и грумуљица блата… Београд је изгледао као да траје своје старе дане, као да се горе код Москве седи у вечерњем чарлијању… Тако све док једног јутра, рано, уз кафу узету пред шатором, у свежини влажне долине између Цареве ћуприје и Чукарице, није дошао први весник, огромни прљави стуб од земље и дима, који се уз прасак, широк, потмуо, подигао из дворишта фабрике шећера. Од њега почиње оно што се свршило немим ноћним укрцавањем у Драчу…“

Несретна судбина „српског Немца“

ignjat

Аустроугарски поручник Игњат Кирхнер родио се у Руми 1877. године. Родитељи су му били Срби, али је он носио презиме свог очуха који га је усвојио и одгајио. Завршио је Војну академију у Бечу и 7 година службовао у Винковцима где је заправо по први пут и научио свој матерњи српски језик. Кажу да га је касније одлично говорио, мада се у његовом изговору увек симпатично осећао немачки акценат.

Кирхнер је дезертирао из Царско‐Краљевске војске 1914. и пребегао у Србију, где је указом Краља Петра И примљен у Српску војску. Према непровереним причама неких његових сабораца Кирхнер је дезертирао пошто је претходно убио једног свог претпостављеног официра, који је знајући или не за Кирхнерово српско порекло, крајње увредљиво и понижавајуће говорио о Србима. По неким још мање вероватним причама Кирхнер је у Србију пребегао препливавши Саву код Београда, у лето 1914. и српским властима први донео вест о томе да се аустрогарска влада спрема да објави рат Србији, без обзира на то какав ће бити српски одговор на Ултиматум Црно‐жуте монархије.

У почетку рата Кирхнер је ратовао као четник‐добровољац. Учествовао је у заузимању аустријске карауле на левој обали Саве 1914. У овој акцији поручник Кирхнер бива рањен у десну ногу, али није отишао у болницу. У току одбране Београда, у јесен 1915, Кирхнер командује чувеним Сремским добровољачким одредом. Био је омиљени командир својим војницима, који су га сматрали за великог српског патриоту. Учествовао је у чувеном јуришу 7. октобра под командом мајора Гавриловића и при том био тешко рањен у ногу. Сремски добровољци извукли су свог омиљеног командира под кишом куршума са прве борбене линије и тако му спасли живот. Претходно је поручник Кирхнер само Божијим промислом избегао сигурну смрт, када је једна аустроугарска граната ударила у бараку где се налазила његова команда.

Потом је поручник Кирхнер евакуисан из Београда. Лечен је у Нишу, а затим је са осталим рањеницима пребачен на Крф. Сво то време о њему се бринула болничарка Босиљка Чајкановић, сестра резервног капетана Веселина Чајкановића, чувеног српског етнолога и историчара религије и потоњег академика. Боса и Игњат су се у току повлачења заљубили. Све време у току исцрпљујућег путовања, на носилима и на болесничкој постељи, Кирхнер је чувао, око појаса обмотану заставу Сремског добровољачког одреда.

Са Крфа је Кирхнер упућен на лечење у Тулуз. Тамо су му ране залечене, али је од последица рањавања на Дунавском кеју, пошто је 1914. и 1915. два пута рањаван у исту ногу, остао инвалид са ногом краћом 6 цм. У Француској је завршио и Електротехнички факилтет, па је после рата у Војсци Краљевине СХС и Југославије обављао високе дужности у Војнотехничкој и инжињеријској служби Министарства војске и морнарице. Оженио се својом неговатељицом из ратних дана Босом Чајкановић (једна од ретких сачуваних фотографија И. Кирхнера у дну носи посвету: Мојој Босиљки). Напредовао је у служби до чина бригадног ђенерала (1939). Једно време био је председник Друштва бранилаца Београда 1914‐1915. године.

На сопствени захтев пензионисан је уочи II светског рата. Одбио је понуду Немаца да учествује у окупационој влади 1941. Погинуо је на Васкрс 1944. од савезничког бомбардовања. Игњат Кирхнер до данас није добио улицу у Београду са својим именом.

Уличне борбе

Учитељ Света Миловановић, добровољац Сремског одреда у својим мемоарима, овако се сећао последњих борби за слободни Београд 1915. године: „Друга чета Сремског одреда, под командом Кирхнера, развила се у стрелце и потпомогнута малим бројем кадроваца 10. пешадијског пука лавовски се коље, на нож, од куле Небојше до кафане Шаран на Дунавском кеју. У Дубровачкој и Цара Уроша улици камаре мртвих; леже мртви и бледи младићи из Сремског одреда. Поубијаше их у момнету када су хтели прећи преко улице. У Банатској улици, на кућу број 40 наши поставили митраљез. На кров исте куће попео се четник Жика Јелић и баца бомбе. Једна граната удара у ту кућу и у минуту убија на месту 40 добровољаца Сремског одреда. Глава Жике Јелића пада на улицу, као крушка, док му труп остаје под рушевинама. Болничара нема! Рањенике, непревијене, у општинским колицима за ђубре одвозе у болнице. Не знам откуда се ту створи и госпођа Јелена, супруга нашег познатог уметника Добрице Милутиновића. Она скинула са своје куће врата и на њих са једним војником полаже тешко рањеног поручника Роша.Тек око пет сати ујутро, када се мало разданило, видели смо да се не бијемо са Аустријанцима, већ са Немцима. Има их много. Као пободени кочићи што бране обалу од поплаве штрче шиљци са њихових шлемова, тамо иза кланичне пруге. Тада нам јавише да је и Игњат Кирхнер тешко рањен.“

Ђорђе Рош ‐ Од Дунавског кеја до Хиландара

Ђорђе Рош

Ђорђе Рош је рођен у Београду 1896. године као најмлађи син натурализованог Немца, стручњака за изградњу железничких пруга Себастијана Роша и Словенке Антоније. Понегде се грешком наводи да су Рошови норвешко‐швајцарског порекла. Као ђак шестог разреда Реалне гимназије био је добровољац у Другом балканском рату. Две године касније постао је питомац 46. класе Ниже школе Војне академије. Као командир жандармеријске чете истакао се у борбама за време херојске одбране Београда 1915. године. Тешко је рањен у јуришу на Дунавском кеју, под командом мајора Гавриловића. Заробљен је у Војној болници и одведен у заробљеништво, али је размењен 1917. године.

Ђорђе Рош се још пре рата живо интересовао за авијацију и летење. Крајем рата, на Солунском фронту постаје војни пилот. Он је један од пионира српског цивилног, спортског и војног ваздухопловства. После рата унапређен је у чин капетана, али напушта војну службу и са братом Душаном одлази на лечење и студије у иностранство.

Између два светска рата браћа Рош, Душан и Ђорђе, били су власници трговачке фирме Еxпорт‐импорт Рош и званични представници немачке тешке индустрије у Југославији. Њихова фирма снабдевала је Југословенску Краљевску војску војном опремом из Немачке. За њихово име везано је низ афера наводног подмићивања војних врхова. Најпознатија је она око увоза тенкова и авиона типа Дорније 1935. године, када су обојица доспела и у затвор под оптужбом да су оштетили државну касу. Ослобођени су на личну интервенцију кнеза Павла.

Рошови су били веома имућни, поред велике породичне куће у Катићевој 8‐10 поседовали су и зграду у Бирчаниновој 28 б са 32 стана, вилу на Хвару и низ других непокретности. Пре и после II светског рата у њиховој згради у Бирчаниновој 28 б становали су многе познате личности: чувени сликар Паја Јовановић и његова супруга Муни (од 1939. до 1947. године), фудбалер Рајко Митић, академик Др Никола Чобељић, амбасадор Владимир Роловић, генерал Милутин Морача, новинарка Деса Павловић‐Тревисан, дописница Тајмса из Београда…

Ђорђе Рош је у Бечу упознао Норвежанку Осту (која је касније променила име у Љубица) и са њом се венчао 1924. у манастиру Раковица. Био је и почасни конзул Краљевине Норвешке у Београду.

Mgavrilovic[1]

Поводом петнаестогодишњице одбране Београда, 1930. Ђорђе је штампао своје мемоаре и у њима први пут објавио текст чувеног говора свог команданта, мајора Драгутина Гавриловића. Као сувласник великог извозно‐увозног предузећа у Београду, организовао је и финансирао обнову манастира Грачаница, од 1935. до 1939. године.

Познанство Ђорђа Роша и четничког војводе Косте Пећанца датира још са Солунског фронта, а у послератним годинама се претворило у пријатељство и пословну сарадњу. Постоје неке сумње да је новац који су Немци наводно обећали Кости Пећанцу да се четничка организација не противи приступању Југославије Тројном пакту исплаћиван преко фирме браће Рош. Ђорђе Рош је оптуживан и да је за време II светског рата, осим са Пећанчевим четницима, одржавао контакте и са Др Карлом Краусом, шефом Гестапоа за Србију и неким фамозним вишеструким шпијункама попут мис Рут Мичел и „балканском Мата Хари“ Вером Пешић.

Ђорђе Рош емигрирао је са породицом из Југославије у Немачку 1944. године. Налазио се на комунистичком списку људи за ликвидацију по кратком поступку. Он и супруга су годинама живели недалеко од Штутгарта. Њихова кућа била је Србија у малом ‐ прави музеј српских старина и драгоцености: оригинална застава из Првог српског устанка, униформа и сабља краља Александра Карађорђевића, десетак слика Паје Јовановића, и на стотине других вредних експоната и књига. Ђорђе и Љубица су често били домаћини бројним српским емигрантима, финансирали их и помагали док се не снађу у „белом свету“.

Од 1961. Ђорђе Рош све чешће посећује Свету гору и манастир Хиландар. Затекао је манастир у прилично тужном стању, због стицаја историјских, економских и других околности. У договору са малобројним братством предузео је кораке за обнову манастира. Године 1965. Ђорђе се настанио у Неа Роди, месту на граници Свете горе.

Основао је Комитет за обнову манастира у коме је био активан до краја живота. Заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, такође честим посетиоцем Свете горе и Хиландара сакупљао је по свету новац за обнову манастира. Новац су подједнако добијали и од Срба али и од странаца, католика, протестаната, од једног Јеврејина, чак и од извесног богатог немачког аристократе који је био уверен „да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ”. После делимичне обнове манастира, од новца који су Ђорђе Рош и принц Томислав сакупили изграђена је савремена Хиландарска библиотека.

Ђорђе Рош, један од хероја са Дунавског кеја, умро је 1977, изненада, на путу ка Хиландару. Својевремено је то као своју жељу и записао. Захвални хиландарски монаси сахранили су га у манастирској порти и он је једини мирјанин који је сахрањен на тлу Хиландара.

Рошове кћери Јелена, Инге и Татјана даровале су Народном музеју у Чачку 30 вредних предмета везаних за њиховог оца и одбрану Београда 1915. Отада почиње формирање Збирке Ђорђа Роша у овом музеју који се налази у родном граду Пошовог ратног команданта мајора Гавриловића.

Отворени гробови

Zaboravljeni-junaci-sa-Dunavskog-keja-i-Sremski-dobrovoljački-odred

Због великог броја жртава, Београд се тих октобарских дана 1915. полако претварао у једну велику гробницу. Богосав Војновић Пеликан забележио је своја сећања на једну чудну београдску сахрану из тих дана: „Жртава је било много и онај ко замркне није био сигуран да ће осванути. Свакога јутра из рушевина су извлачени лешеви поубијаних грађана, стараца, жена и деце…

Сад је Београду било јасно шта му се спрема! После тешке артиљерије дошли су и аероплани да нас дотуку у теме… Тако се на углу Његошеве и Краља Милутина улице, тачно код III мушке гимназије, одиграо један случај. Око три часа поподне наишао је један спровод са нешто света. Баш када је спровод наишао зачуло се у ваздуху шиштање, као да лети неколико авиона.

Подигли смо главе, погледали у небо и изгубили смо се… Некакав неодређен осећај шчепа нас. Неодређен зато јер човек не бива често ударан гранатом да би се на то навикао. Тресак, задах шедита и сумпора, осећај да вас нешто подиже са земље и опет враћа натраг.

Кад је све то прошло, на улици је био страшан призор: мртвачка кола разлупана, без крова; између точкова лежао је мртвац, један старији човек, пресечен напола. Коњи, нетакнути, дрхтали су у покиданим кајишима, док је њихов кочијаш, сав раскомадан, лежао по њима. Пратња није могла продужити даље, а жандарми су на рукама однели мртваце до старог гробља и на брзу руку укопали их на почетку улице. Тих дана на староме гробљу код Маркове цркве било је пуно отворених гробова и избачених костију.

Кад у гробље падне већа граната она потпуно отвори гроб и кости избаци напоље… После тога примера Београђани су своје умрле и погинуле сахрањивали где су стигли. По авлијама, по пољима, на утрини.“(Богосав Војновић Пеликан, Агонија Београда 1915.године

Хероине из Душанове бр. 6

У Душановој улици бр. 4, у домету и топовских и пушчаних зрна аустругарске војске, становала је за време И светског рата госпођа Вука Јовановић (касније Попадић) са својом једанаестогодишњом ћеркицом Јеленом и сестром Јеленом‐Лелом Милутиновић, глумицом Народног позоришта и супругом чувеног позоришног барда Добрице Милутиновића.

Сестре Вука и Лела одбиле су да напусте Београд и у првим годинама рата су у суседној згради, у Душановој бр. 6, самостално организовале превијалиште, тј. импровизовани тријажни центар. Њих две су, уз помоћ малене Јелене, извесне г‐ђе Олге Јовановић и г‐ђе Ленке, супруге једног од комита који су се борили на Дунавском кеју, не само неговале и лечиле рањене браниоце града, већ су и саме, под кишом граната, у најтежим данима Београда, сакупљале рањенике широм престонице и доносиле их на одваљеним вратима, пошто носила није било, у превијалиште у Душановој 6.

Госпођа Вука је својом храброшћу, још у првим данима рата задивила не само своје суграђане него и саме војнике и официре, који су се налазили на положајима на Дорћолу. Када је, после прве, једанестодневне окупације Београда, у новембру 1914. непријатељ почео да одступа из града, г‐ђа Вука је сама заробила и разоружала 15 аустроугарских војника. Нашла их је, заостале у повлачењу, шћућурене, уплашене.

Одсечним, готово војничким гласом, налик команди, успела је да их наговори да јој предају оружје и повела их кући. Спасла их је од српских и аустријских граната склонивши их у своју зграду. Послужила их је слатко и воду, а по уласку ослободилаца у престоницу, Вука је своје заробљенике предала команди града. Српски командант јој је честитао, а Аустријанци су јој били захвални што им је спасла животе.

У својој кући гђа Вука је читавог рата окупљала жене и децу са Дорћола, храбрила их и тешила, нарочито онда када би се на овај крај града спуштала паклена киша граната. Касније, кад је непријатељ у два маха заузимао Београд, Вука је у свом дому окупљала избеглице, сиромашне и убоге из Београда и са периферије, па и из целе Србије.

Гђа Вука Јовановић је преживела рат. Удала се за Живка Попадића, благајника Дирекције трамваја и осветљења. Преживели, које је неговала и помагала сећали су је се читавог живота и о њој причали са највећим поштовањем. Ни једна улица у Београду још увек не носи име ове наше храбре и племените суграђанке.

„Лудачка“ песма

Костурница бранилаца Београда  1914–1915. године

У одсудним тренуцима живота људи често чине необјашњиве, ирационалне ствари. Један такав тренутак у последњим борбама за одбрану Београда описује и поручник Света Миловановић:

„Када је четни ћата, поред шаторских крила делио војницима по два завоја за ране, четник Жика Јелић подозриво махну главом и рече: Ово није добар знак. И збиља, истога дана увече отпоче страховито бомбардовање вароши и Тврђаве. Гранате су као ватрени град падале из ведрог неба. Наша артиљерија је одговарала онолико колико је имала средстава за то. Девет је сати увече. Једна граната удара у четну профијант‐комору и све, коње и кола, разнесе у парампарчад. Неки рањени коњи вриште у стењу… Ми у рововима, ни сад не знам како је до тога дошло, сви у један глас запевасмо: Душманска рука пали и руши / У огњу пламте села и град… Официри нас ућуткују, ал узалуд. Дошло нам нешто да певамо и ми певамо… Одједном, сви некако чудно мењамо песму, као да смо знали да ће нас зора многе заувек раставити, и певамо: Свјати боже, Свјати крепкиј… Певамо сами себи посмртну песму. А певамо је не као црквену песму, већ, буди Бог с нама, некако дивљачки, лудачки, као да смо сву памет изгубили… За непун сат све нам је било уништено. И рефлектори и топови…“

Сремски добровољачки одред

У београдској кафани Златни топ, у улици Краља Александра Савез добровољаца је почетком И светског рата почео је упис добровољаца. Од добровољаца, претежно малолетних дечака из Баната и Срема, који су пребегли на територију Краљевине Србије Савез је образовао два одреда: Банатски и Сремски. Један део ових добровољаца са територије Аустроугарске били су младићи који су били дошли на прославу Косовске битке, 28. јуна 1914. и остали у Србији. Већу групу добровољаца чинили су Срби из Срема, који су се са српском војском повукли у Србију у септембру 1914. године.

У почетку је Сремски одред био бројно мањи. Имао је свега 30 бораца и био је упућен на Аду циганлију, да под командом тадашњег мајора Светомира Ђукића (оснивач Српског олимпијског клуба, 1910, прим. аут.) учествује у одбрани Београда.

Административна јединица у саставу Српске војске Одред је постао тек 1. јуна 1915. године. Тада је добио и своју заставу, ону исту коју је њен командант, поручник Кирхнер пренео на Крф и донео натраг у Београд.

После мајора Ђукића Одредом је командовао четнички војвода Петковић, који убрзо бива смењен због неких грешака у командовању. Команду потом преузима четник‐добровољац поручник Игњат Кирхнер, бивши аустроугарски официр и велики српски патриота. Отада почиње краткотрајна, али јуначка каријера овог малог одреда. У августу 1914. године поручник Кирхнер са 25 својих четника без ичије помоћи заузима караулу на Савском гвозденом мосту са леве обале Саве. Ово је био први прелаз српске војске преко Саве, на аустријску територију. Четници су напустили ову караулу тек онда, када су аустријски војници први пут ушли у Београд.

Од 19. септембра 1915. године, на пет дана пред своју јуначку погибију Сремски одред добива сасвим другу форму: бива попуњен младићима који су у Скопљу полагали испит за пријем у подофицирску школу, али су као прекобројни одбијени. Око 250 младића млађих од 18 година, из срца Шумадије, ступају као добровољци у Сремски одред да младим животима бране своју престоницу. У Одред ступају и нови добровољци са територије Аустроугарске, већином младићи из Лике и српских крајева који су некада били под турском влашћу. У одред се пријављују и многи београдски ђаци, студенти, шегрти, мајстори, жандарми и други Београђани који нису имали свој ратни распоред. Одред од тада броји 340‐360 бораца и добија ранг полубатаљона.

Под командом Кирхнера Одред ступа у борбу на Дунавском кеју 24. септембра у 3 часа изјутра. По борбености Сремски одред су касније поредили са чувеним 2. пешадијским Гвозденим пуком „Књаза Михаила“. У јуришу под командом мајора Гавриловића сви официри Сремског добровољачког одреда, изузев поручника Кезића, који после преузима команду, бивају тешко рањени. Највећи број бораца своје кости су узидали у темеље српске и нове југословенске престонице. Од бораца који су учествовали у одбрани Београда погинуло је или рањено 223 добровољца Сремског одреда. Они који су преживели овај пакао 1915. године, после опоравка распоређени су у друге јединице Српске војске. Рат је преживело свега око 50 четника из овог одреда.

Изгубљена застава

За заставу Сремског добровољачког одреда многи извори неутемељено тврде да је „једна од најстаријих српских застава“. Спомиње се да је то наводно била „једна од Карађорђевих застава из I српског устанка“ предата Одреду 1. јуна 1915. И само по причи, ово звучи крајње невероватно. Међутим, на једној од ретких, ако не и јединих групних фотографија официра и војника Сремског добровољачког одреда види се и њихова застава: српска тробојка на коју је пришивен комад тамног платна са извезеним грбом Краљевине Србије из 1882. године. Пошто је поручник Кирхнер успео да је сачува до краја рата 1918, та се застава између два светска рата налазила у Савезу добровољаца.

Немци су по окупацији 1941. забранили рад Савеза и запечатили његове просторије у згради Дома добровољаца у Молеровој улици у Београду и оне су остале до краја рата под стражом немачке војске. Савез је после ослобођења Београда 1944. добио привремену дозволу за рад и вратио се у своје просторије, а документи говоре да је имовина Савеза била у потпуности сачувана. Међутим, министар унутрашњих послова Александар Ранковић забранио је 1947. године рад Савеза добровољаца са лажним образложењем да је „Савез за време рата деловао као династичка, националистичка, великосрпска и профашистичка организација“. Имовина Савеза тада је конфискована, а картотека и архива су вандалски уништене. И застави Сремског добровољачког одреда се од тада губи сваки траг.

Повлачење у сузама

„Одступамо… Сузе нам у очима. Груди нам се надимљу и срце стеже. Обузима нас неко чудно, болно осећање. И плакали би и смејали би се, урлали и цвилили, миловали и уједали… Хтели би да дамо последњи, најјачи отпор, да голим грудима налетимо на голе немачке бајонете! Али шта нам то вреди? Нас је једва 40 а њих на хиљаде… На једном брежуљку на Вождовцу заустављамо се, са жељом да бар још једном видимо наш драги Београд. Видимо га. Наш лепи Београд сав је порушен, упламену. Од дима са згаришта небо се не види. А тамо на рушевинама и на згаришту остале су нам старе мајке, сестрице, дечица… Ах!, кликнух, Нека! Овако, као сад наш лепи Београд у 1915. години, морала је 1812. изгледати Москва, кад ју је са стена кримловских посматрао велики Наполеон како у пламену гори и дим се са реке диже…“ Овако је поручник Војновић описао тугу и немоћ српске војске у тренуцима повлачења из Београда 1915.

Споменици и вешала

„Док смо водили борбе око Космаја, Немци, да би се пред светом показали како су се као јунаци борили, подигоше заједничко гробље на Дунавском кеју и у заједнички споменик од тврдог камена урезаше ове речи: Овде почивају сједињени у смрти 260 немачких и 240 српских војника ‐ ратника палих у борбама око Београда 1915. године.

Али Немцима, који су били тако племенити па подигли споменик на гробљу, није ништа сметало да тако исто 27. септембра подигну и вешала на Теразијама, на скверу између Москве и Балкана, и да о иста обесе једног несрећног младића, добровољца Сремског одреда, те да га оставе да на вешалима виси три дана и плаши сироте грађане, од којих су Кајзер и Ћесар хтели да направе своје верне поданике… Ова вешала на Теразијама била су само предзнак за многа друга, која су подигнута по свим крајевима Београда, а на којима су престали да дишу и говоре многи виђени Београђани, који су више волели смрт него да постану издајице своје Отаџбине!“(Срета Миловановић, Последњи браниоци Београда)

Најмлађи браниоци Београда

У својим успоменама Богосав Војновић Пеликан, тада поручник српске војске, забележио је и делић тужних успомена на децу која су тих октобарских дана гинула у Београду. „Своје огорчење што са борбама још није свршено, изливали су над нејаком децом и немоћним старцима… Београд је заиста пао, али је остао Подвис, остало је Петлово и Бумбарево брдо, Девојачки гроб, Дучине и пуно нових Београда где су завојевачи имали да проспу још коју кап крви. У херојском коштацу на Бумбаревом брду имали смо и заробљеника. Том приликом код заробљеног фелдвебела (наредника, прим. аут.) Оскара Блума нађена је и једна фотографија.“

На фотографији су били аустроугарски војници са пушкама упереним у главе тројице дечака, снимљени само моменат пре него што ће их мучки убити. Дечија лица била су избезумљена од страха. Поручник Војновић је препознао малишане са фотографије и према сопственом казивању, једва се суздржао да на месту не убије заробљеног наредника. У томе га је спречила част и заклетва српског официра и саосећање за беспомоћност заробљеног непријатеља. Све оно што непријатељски војници са фотографије нису имали.

„Шта сте урадили с децом када сте их ухватили? ‐ питао је поручник Војновић аустријског фелдвебела.

„Kriegsgericht (Војни суд, прим. аут.)! Знате утврдило се да су додавали метке војницима.“ ‐ Одговорио је наредник, без трунке кајања и гриже савести. Војни суд у тим данима значило је да су та деца стрељана у некој забаченој београдској улици или неком дворишту, без икаквог суда, „по кратком поступку“.

Реч је о дечацима Душану Вујићу (14 година, син општинског деловође), Светиславу Ђорђевићу (14 година, учитељски син) и Јовану Станићу (12 година, син капетана српске војске). Сва тројица су била из Београда и сва тројица ученици И београдске гимназије. Били су браћа школских и ратних другова Богосава Војновића. Он се у том тренутку сетио како су заправо ова тројица дечака доспела до стрељачког строја. У једном тренутку борби за одбрану Београда појавили су се на првим линијама фронта да донесу преобуку својој браћи. Као чланови соколског гимнастичког друштва желели су да и они допринесу одбрани свог родног града. Поручник због њихових година није желео да их задржи на борбеној линији, али било је далеко ризичније да их по убиственој артиљеријској ватри одатле врати. Наредио им је да остану у рову, поред сандука са муницијом и чекају да српски војници крену у пробој. Да не мрдају одатле док наша војска не потисне непријатеља. Војници са тог положаја никада нису кренули у пробој. Побијени су, готово сви, у борби. Аустријанци су, по уласку у српски ров, дечаке затекли живе крај сандука са муницијом.

Данас ниједна београдска школа не носи њихово име, ни једна улица, дечије позориште, обданиште… Они и многа друга деца побијена у Београду тих дана, живела су још само у успоменама својих ближњих и савременика, а онда су и те успомене нестајале, како су са овог света нестајали они у чијим су срцима живеле. Остајале су само оне записане, у нечијим мемоарима, историјским књигама, на надгробним споменицима. „Vox audita perit, litera scripta manet“ („Изговорено нестаје, записано слово траје“).

Почасни плотун над гробом града

Овако је поручник Богосав Војновић Пеликан, касније чувени ликовни уметник, описао растанак српске војске са Београдом, те 1915. године: „У овој ноћи чудно пада киша, као да небо плаче над једним узвишеним мртвацем, који је пре неколико часова пустио свој последњи ропац. Тако је Београд изгледао ноћас гледан са наших положаја; мртав и миран. Нигде светлости. Киша је погасила пожаре који су већ догоревали на Дунавском кеју. Иако смо добили смену, ипак нисмо одлазили с положаја; хтели смо да се нагледамо нашег Београда макар и у тами, јер можда је то последња наша ноћ са драгим Београдом, а прва од ноћи робовања која се спуштала над њим. Збогом Београде! Почивај мирно у својој тами, јер сутра, сутра и за твоју децу настаје једна тама, неизвесност, бој за бојем, изгнанство, а затим потуцање по туђини… Збогом Београде! Кад мине ова ноћ, сутра, ми ћемо ти с нашег положаја послати неколико плотуна; то ће бити наша почасна паљба над твојим гробом Београде! То ће бити плотун туге, али ће се из њега извити и усклик вере да ће Београд васкрснути, да он мора васкрснути!“

Никола Гиљен и Јелена Мандић

МИЛУТИН БОЈИЋ (Београд, 1892/05/19 – Солун, 1917/11/08)

“Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада…”

Вечно хвала,Милутине…
“Стражари са Стражилова”

525654_468953629814623_24152993_n

Милутин Бојић је био песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар. У Првом светском рату Бојић се повлачи са српском војском преко Албаније и доспева на Крф. У периоду између 1916. и 1917. године врло активно ствара и издаје чак и збирку песама. Умро је млад у двадесет и шестој години, 1917. године у Солуну. Стваралаштво Милутина Бојића врло је разноврсно и плодно. Објавио је збирке песама Песме (1914) и Песме бола и поноса (1917) и две драме: Краљева јесен (1918) и Урошеве женидба (1921). Овај опус је за поштовање, а његова прерана смрт од туберкулозе одузела је српској књижевности још једног талентованог писца.

149556_154993654543957_3530257_n

Два су јасно одвојена пола у певању Милутина Бојића. На једној страни је изражавање егзалтираних осећања и расположења, чулност као тематска заокупљеност, животни оптимизам. На другој страни је поезија сумње, меланхолије и туге из које провејавају песимиситични тонови. Овај прелом је настао под деловањем спољашњих околности – балкански ратови, предосећај светског рата, голгота српског народа у Првом светском рату.

Иако је живео само 25 година оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу, ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин је овековечио језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона. По објави рата Милутин Бојић одлази у Ниш где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун.
Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму Плава гробница која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса, у овој збирци се налази 34 песама које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.

1459097_627221530654498_1626245409_n

…У раним двадесетим годинама већ је био песник на гласу, а његова драма „Краљева јесен“ препремала се за позориште. У то време недалеко од њега расла је лепа Радмила Тодоровић. Крупне смарагдне Радине очи спазиле су наочитог Милутина, а упознали су се на игранци у „Грађанској касини“. Како је сама говорила: „Био је сентименталан, необично нежан, пажљив и понекад детињски расположен … завидљиви другови су ме саветовали:“ Шта ћеш с Бојићем, он се дружи с глумицама! „Нисам томе обраћала пажњу, постидео ме је нешто друго. Шетајући Калемегданом сретосмо Скерлића. Познавао ме је још као девојчицу, па с осмехом „припрети“ Милутину: ‘Остави ово девојче на миру!’ “

Прве дане љубави обележила је и премијера драме у позоришту, али лепа Радмила јој није присуствовала, бака ју је послала код родитеља у Крагујевац. Далеко од очију можда, али од срца никако. Милутин је посетио своју драгу у Шумадији и замолио је да у библиотеци пронађе све часописе у којима су биле објављиване његове песме. Рада је с љубављу преписала стихове и послала их у Београд, па је тако и изашла збирка Милутинових стихова под називом „Песме“.

Када је почео Први светски рат, стицајем околности, неко би рекао судбине, породице ово двоје младих се населише у исти град Ниш, исту улицу, само неколико кућа даље. Милутин и Радмила су наставили своју љубав у Нишу, доста времена проводећи заједно у шетњи и причи и заустављајући дах присутнима својом лепотом. И иако их је даље повлачење опет раздвојило, опет су се судбински срели у Косовској Митровици…

Наон тога,она је отпутовала у Бриндизи, град у јужној Италији, а Милутин гладан и намучен пешке преко Албаније са војском на Крф. Одатле је писао својој Ради: …“Тешко сам оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу сутра само зато да нађем некога коме ћу дати ово писмо. И душа ми је болесна, и понос, уморни су као тело. Да, ја врло добро видим свој крај: нема ми можда још ни годину дана. Ништа ме више не весели. Чини ми се да више никада нећу видети своју земљу, ни тебе. Остаћу овде, далеко од свега, покопан испод чемпреса, заборављен од свих. Молим те не пиши ником о овоме. Грлим те, грлим драга, мада ми смрт куца на вратима. „…

Двадесетпетогодишњи Милутин умире 8.новембра 1917. и сахрањују га на Зејтинлику у Солуну, међу другарима ратницима. У сунчану Ницу,где је Радмила тада боравила, стигао је тужан телеграм: „Милутину, нашем Милутину, није било спаса. Милутин је умро. “
Загрливши писма, Радмила је тихо и болно заплакала. Њеног Милутина више није било.

Пет година касније, 1922. године, посмртни остаци Милутина Бојића пренети су на Ново гробље у Београду, а на малој мермерној плочи поред слике записано је:

„Мирноћу ми дајте,
Да сву снагу стечем,
Да из срца даднем
Сав бол и сав понос,
И кад их изречем,
Ко лист свео паднем. “

407762_467453526631300_118519107_n

Милутин Бојић и Станислав Винавер

МЛАДОСТ

Jа знам само хоћу, а не знам шта хоћу, 
Стотину бих ствари у један мах хтео,
Бежао бих у свет, тражио самоћу
И, кад бих могао, на небо се пео;Свирао, певао, без реда и везе
Мелодије луде, очајне и дрске,
Како пламти небо, како плачу брезе,
Како свира ветар и вапију трске.Као какав дивљак азијских племена,
Што бесни од бола, а несрећан није,
Шибајући тела обнажених жена
У даире лупа, јауче и пије,

Затим тражи песме дотле нечувене,
да тај бол без бола из груди му гоне,
И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене.
И стотине струна у свести ми звоне.

У коштац са судбом! Тада праскам, докле
Не клонем сав сможден као трула маса;
Тада, као човек кога Господ прокле,
Хулим Бога, да се небо усталаса.

То сазрела младост неког циља тражи:
Хтела би из душе, из срца, из груди,
Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи,
Да се троши, крши, и бесни и луди.

 56841_154993791210610_7930509_o
БЕЗ ДОМОВИНЕ
Мисао нас једна раном зором буди,
Мисао нас једна целог дана прати,
Мисао нам једна ноћу тишти груди:Да ли отац пати?

Бригу једни зором к’о џелат нас буди,
Брига једно вас дан у стопу нас прати,
Бригу једни сву ноц нагриза нам груди:

Је ли жива мати?

Жудња једна зором у освит нас буди,
Жудња једно вас дана у срцу скривена,
Жудња једном ноцу сажиже нам груди:

Шта ли ради жена?

Страх нас један зором ко опело буди,
Страх један нас гони с помраченим видом,
Страх један нам ноћу мржњом пуни груди:

Сестре су под стидом?

Бол нас један зором као труба буди,
Болом једним свака налита је чаша,
Болом једним кришом плачу наше груди:

Где су деца наша?

Само један пут ће одоговор дати:
Преко реке крви и мостом лешина
Дому своме стижеш, и где гледа мати
С неверицом сина.

482901_468902329819753_1212719273_n
ЈЕСЕН НА ВАРДАРУ
Уморно клизиш кроз поља голема
Мрк, ко да слава рику ти помела;
Твој лом кроз кланце, пун даха с опела,
Звони ко одјек напукнута шлема.Јер с поља твојих крв још није спрана,
Кости синова по дну ти се ломе,
Ко привид видиш војске које громе:
Још памтиш јаук после свежих рана.

Ко уздрхтало лишће тобом круже
Сени дедова са часним путиром,
Док око тебе јесен веје миром
И са падина свежа гробља туже.

И док гробове прва јесен кади,
Јаблани шуме, дудови и смокве,
Ко да виде још крваве локве,
Значајним шумом што у срца сади

Свечану збиљу. А под њом сазрева
Вера и понос. Но свемоћ не трубе.
Славе пут што га Вечни Закон дубе
И грме рођај сахрањених днева,

Кад расклапа се гробница царева.

1913.

579067_468730616503591_1082754752_n
МЕЋАВА
Бескрајна и бела пољана почива,
Као мртав херој залеђена трупа,
Коме бели покров ловоре прикрива.
Све је пусто, као да клетва приступа.Кроз тишину гробну храстова и ива
Ни погребно звоно не чујем да лупа.
Ко надгробне плоче стрче брда сива
И глечере густа измаглица купа.

Већ данима тако без промене све је:
Ни цика, ни сузе у тој полутами;
Чак ни небо да се руменом засмеје.

И подне и поноћ једнолики, мукли.
У тој јези као и богови сами
Да су се пред болом у амбис повукли.

Само бели бездан пахуљице веје.

1915.

599115_468730643170255_919530754_n
ОДЛАЗАК
Крвава поља позлаћена славом
Расплакана су остала за вама
Засута чађ и разорном лавом,
Здробљеним гвожђем и мртвим главама.Кроз зимску поноћ, којом очај веје,
Кроз вијори, кланце, сметове и воде,
Корачаш мукло, док се судба смеје,
Корачаш мукло, поробљени роде.

Но нигде јаук, ни роптање гласно,
Ни тешки уздах да проломи горе.
Да ли што браниш сваку стопу часно
И што још памтиш ловорике скоре?

Чујеш ли јаук што ти земља шаље?
Чујеш ли жене како болно цвиле?
Знаш ли да значи сваки корак даље
Збогом кулама што су твоје биле?

Голгота чека. Знаш ли њој да греду
Путови твоји маглом завијени?
А врагови ти покров слави преду!
Из тешка сна се, о мој роде, прени.

А ти ме гледаш мирно, без бојазни,
И вера краси твоју главу бледу,
И збориш: „Чему разговори разни?
Јер вратићу се у истоме реду,

Поново ведар, васкрсао, смео,
Са новом крвљу охолом и здравом
Срешћеш ме горда, ко што си ме срео,
На пољанама позлаћеним славом. “

48238_468730413170278_1626828259_o
МОЛИТВА
Ноћ је пуста. У царској дворани
Мрачан престо, тајанствен ко бајка.
И док ветар звижди на пољани
Бога моли Југовића Мајка.Камен ћути и небеса муче,
А сотона само из прикрајка
Са смехом јој пружа пакла кључе …
Бога моли Југовића Мајка

Давно снахе под умором пале,
Ветрова се небом гони хајка,
Звезде трну што су сву ноћ сјале,
Бога моли Југовића Мајка

Сакривена од светине, клечи,
Стид је да се са гомилом вајка
Сама, хладна, без суза, без речи
Бога моли Југовића Мајка

622747_468730246503628_1480551761_o
НЕРАНЏИН ЦВЕТ
O, неранџин цвете мирисни и бели,
И ми смо женици стигли из далека.
Царске твоје ките судба нам додели,
Јер невеста жудно на жалу нас чека.О, неранџин цвете, окити нам чела!
Нисмо за плач дошли ни за покајање,
Нити нас је судба за робље довела.
Младенци смо, што су дошли на венчање!

И невеста наша, Слава Победника,
Са венцима рајским свежим и опојним
Чека драгог свога крвавога лика,
Чека га са стегом и трубама бојним.

О, нераџин цвете, случајем не зови
То знамење видно. О, заспи нас, заспи!
Море, хучном риком брак тај благослови!
Сунце, наше сунце, пухор златни распи!

617307_468730196503633_375323921_o
СЕВЕРНИ БОГОВИ
Дошли су млади са северних гора
С мирисом снега и јелова иња
И вером туге и облачних зора.И у раскоши јужнога растиња
Кô ведре цуре Палестине,
ониПили су пожар и небеса сиња,

Секиром рили земљу што се рони,
А тужном песмом плели венац снова.
И док пољима њихов кикот звони,

У њином оку блиста мир гробова
И протежу се, кô сенке јаблана,
Ликови хладних северних богова.

И бише деца Светом Речју збрана.
Синови Моћи костима су крили
Дедовском крвљу поља покопана.

И охоло су стег живота вили,
А увек тужне, тужне плели звуке
И часно мрели у Беди и Сили.

И стрпљиво су сносили пауке,
Што пили су им крв боговског жара
И Богу Себе пружали су руке.

И, осамљени, крај својих ватара
Вере су нашли у песмама снова.
И сад у оку њином се одмара

Сен давно мртвих северних богова.

617149_468730303170289_1046829073_o
 НА ОСТРВУ
Нечујно пучина примиче се хриду,
Сањива у вео облачи се мрачни,
Кô невеста бела, кад у чедном стиду
Са трептањем чека на пољубац брачни.Озбиљних чемпреса нежна шапутања
Прижељкују шумор кактуса и палме.
А под густим хладом неранџина грања
Млади љиљан пева богочасне псалме.

Само наша душа у ту вечер страсти
Мрка је и хладна кô недра дубина,
Врх нас заман лоза просула је цвасти:
Недирнут је гитар и пехари вина.

И алге се ноћас љубе сред оргија
И окреци поје своје мадригале,
Само за нас тренут славља не избија
И ноћ нам не поји љубавне кимвале.

Јер нас хвата језа и северац свира
Кроз недра, где чама на згариште седа,
Јер храмови свети нашега свемира
Остали су иза урвина и леда.

Опраштајте зато наше речи грубе.
Опраштајте клетве и пирујте даље.
Хвала вам, што наше освежисте трубе,
Нама које ветар у ваш кутак шаље.

Ми ћемо отићи, носећи на шлему
Срму ваших ноћи палу по гранама,
А кад Господ дође, поверите њему
Звук песама наших осталих за нама.

Опростите, што смо уморни се стекли,
Да ваш врт нам пружи сан и исцељења:
Ми идемо куд су богови прорекли:
Преко сланих гора путем васкрсења.
(1917)

58814_468730689836917_1235436405_n
БЕЗ УЗВИКА
Ни чудног ни новог за нас нема више,
Све су земље нама и драге и сродне:
Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише,
Бесмо мирни, као усред земље родне.Отаџбина наша са патње је знана,
Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!

Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа;
Мирни смо на гозби у светској дворани
И кад небрат пије мирис нашег цвећа.

Ми, као литија, лутамо с трубама
Од угла до угла, од града до града,
Час сами, час с децом, стадом и љубама,
Носећи стегове и власти и пада.

Понављамо скалу што познасмо рано,
Скалом судбе којом други једва мили;
Зато нама данас ништа није страно,
Чини нам се, свуда већ смо једном били.

И кад разгрнемо пепелишта снова,
Стари ће се дани уз реч да помену:
Слушаћемо ватру и веселост њену,
Ко домаћин што се вратио из лова

С песмом с којом јутрос у планину крену.

12879_468801799829806_1624657314_n
ХИМНА ПОКОЛЕЊА1.ВАСКРССвуд јесен мрка разапела нити,
Камење плаче и прозебле гране,
А Покољење Суза болом кити
Гробове своје још непокајане.

Те сузе беху смоласте и вруће,
Сузе џинова које Господ укле,
Пред којима су звезде среће стукле,
А сумњом прано ишчезло чезнуће.

А на дну мора плачна очајања
Замрзла Вера, снегом покривена,
Проклињала је јесења времена.
И једне ноћи чу се дух Познања.

Под облацима у магли и праху
Заблесну пожар, и с кркљањем бљуну
Васкрсла снага и бесвесно груну
Јер у тој страви векови се клаху.

И урлало је, кркљало и врило
И у лавовским канџама се мрело,
У реци мозга стварало се дело
И причешће се из лубања пило…

И Поколење Крви тад се роди.
Кô Бог ватрени смрт из себе шину,
Бокоре крина низ падине рину
И груну пољем што у бесмрт води.

Поколење се Крви тада роди.

2. ПОХОД

Преко језера, равница и стења
С китама ружа, гранчицама врења,
У трку јуре синови Рашана,
Победу кличу деца раздрагана.
Кршни и млади и ведри и смели
У час, кад пехар отрова се прели,
У блеску,
Треску,
Звеци,
Сеци
Са звизгом, смело
Венчаше чело врело
Ловором узабраним
По литицама;
По косама враним,
По витицама,
Балканске тискаше цветове,
Што браше,
Кад гацаху сметове.
Сташе
Гордо на врхове снега пуне,
Оклен кô вијор груне
Пожар за четом која наступа
И у крвавом се зноју купа.
О, како јуре, стижу,
Стегове дижу,
Вију,
Рију,
Крв се пенуша,
Груша,
Комеша.
Леш до леша.
Циктај стреса
Сложене ‘рпе меса.
Трубе трубе,
Оштрице телеса рубе
И снаге грубе
У месо рију зубе.
Хињаде људи,
Хиљаде груди,
Хиљаду мишица,
Хиљаду зеница
Све мре и гасне
У славу славе часне.

З. РАЗМАХ

Прште небеса, јаучу кланци,
Тутне долине, звоне пропланци,
А деца буде Прошлост што спава
И ломе,
Громе,
Док ветар звижди, смет завејава.
И ненасити, гвоздена кова,
Небеса траже нова и нова.
Албанске стене ледом посуте
Дршћу и слуте…
И урла пустош буђена из сна
И цикће поноћ погледа рисна,
А разјарена Деца Дана
Стижу кроз пустош, где се сурвава,
Где се од ноћи дан ужасава,
На плави, цветни кут Јадрана.
Гацају горде чете, које
Преко језера стегове носе,
Тутње поносне легије што се
По голетима фијучним роје.
И пију жудно дах мора сиња
И, осенчени пламеном славе,
С косама пуним сна и иња
Кланце и мора здраве!
И нагле, сижу и ветре грле
И кличу силни клик победа,
Бизанту хрле
Синови славни славних прадеда.
Проричу ужас њихове трубе,
Где црноменске вих’ре љубе.
Марички ветар главе коси,
А смет колоне завејава,
Челичне зиде мозак роси,
А сам Вукашин васкрсава…
Проломи зиде,
Пркосни месец с мунаре скиде.
И са свих страна судбом гоњен,
Као челична рука стиснута,
Кô с неба грумен звезда сроњен,
Мој народ дахће, дршће, стреми
И дивљим оком бесно лута.
Неми.
Слуктању предан
Он чека гневно удар један,
да плане…
И плану, прасну.
Закрвавише се старе ране.
Ја видим дивљу, страсну
Крв прадедова. Пени, хуче,
Чека, да као лава шине,
да њом се муње пакла сруче
И, шинув, сунце с небеса скине.
да сунце отме поносна, хола,
Хрхтава снага хита, хита,
Славом се пита —
У неврат гони победна кола.

4. СПОМЕН

Велбужд! Дан славе, дан царског крштења,
Кад први ловор свест Будућег опи
И паде сребрн усклик Провиђења
И лину царска крв да жезло шкропи….

Под врућим сунцем вриштај коња глуши,
Топот се ломи о надне челенке,
Млаз младог сока искра и пенуши,
А челом мутне навлаче се сенке.

А кад се поноћ низ падине просу,
У сенци вења један цар Балкана,
Растурив своју позлаћену косу,
Одмарао се од ноћи и дана.

Још неусахла крв копни и воња,
Свежи мртваци ћувиком се јате;
Краљевић седа на крвава коња
И кличу трубе, да му размах прате.

Ограшја ћуте. Тајац пољем гази.Белбужд!
Чујеш ли, то се мртви буде,
Челичном речи да славе и суде?…
А Поколење Сунца с гора слази.

5. ФАНФАРЕ

Ужежите нам луча светлост пуну,
Фанфаре златне славу нека груну,
И дајте палу царску круну!
Ископајте је из гробова, да се
Заблиста сјајем уз јеку фанфара,
Патријарх седи нек обнови часе,
Кад небо славе вратнице отвара.

И, с пуно сунца,
Нек спровод крене преко царска моста.
Ево ти, Граде, старога бегунца,
Ево ти славе — жељенога госта.

Дочекујте нас, челични јунаци,
Дочекујте нас, невесте скрхане,
Старице, пред нас венце ружа баци,
Да каде ране деце изабране.

Бацајте пред нас венце сунцокрета,
Кличите пород што за славом плови,
Кличите бајке, понос младих чета!
Господе, нове нараштаје зови,

Победу кличи, пој и благослови!

6. ГРОБОВИ

Корача дуги низ мртваца
И месец свеже хумке мије
И дуге сенке јаблан баца
И вечне наде тајац крије.

То мајке палу младост траже,
Мишице жељне миловања;
Но лубања се венац слаже
И тужна врба вечност сања.

Вртови копне, блесак чили,
Јаучу плоче и дрвета,
Ограшјем пустим север цвили
И заборава бокор цвета.
(1913)

149181_154993727877283_6486528_n
ПЛАВА ГРОБНИЦА
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом ваздух месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

135849_468730353170284_808659616_o
ЗЕМЉА ОЛУЈЕ“Не додируј ме!“Мачеви дачки, секире Јапода,
Легије римске и хорде Татара,
Или витези с византијских вода,
Крвавили су ова поља стара.

И питом народ кад је пао на њих
Збратимио је орлове и челик;
Ту, где је мржња Већих против Мањих,
Сировом душом постао је велик.

Вековима се врх лешева клало
А земља, старог господарства сита,
Све ново жели, да, када би пало
И њему мачем опело очита.

С позорја борци тонуше ко сени,
А земља им је жедно мозак пила,
Крвљу су текли сви потоци њени
И дражила их Власт и дрска Сила.

И тако вечно ове исте стопе,
Крв нова сити. О, земљо олује,
Мрко ти чело страшне капи шкропи
И чудне химне изнад тебе хује!

Заразно твоји миришу олтари:
Ту век врх века у стенама спава.
Ево су дошли стари господари.
Јеси ли сита крви што спасава?

Ти ћутиш. Ветар кости развејава.

1912.

409269_468967273146592_1052151745_n
ВЕРА
Тада дохвати се очију њихових говорећи:
По вери вашој нека вам буде. – И отворише им се очи.
(Матеј IX, 29, 30)Глас је Господњи над водом. Бог славе грми.
(Псалам 29, ст 3)

Благо народу који зна трубни поклич.
(Псалам 89, ст 15)

Господе, да ли чујеш горде трубе?
Видиш ли Веру што гробљима гази
И химну кличе у снегу и влази,
Док сенке сумње видике јој рубе?

Видиш ли чете што не знају стати,
Што, онемео, у сутону свести,
Сен снаге скупив у челичне пести,
Стег у крв боду, где се очај јати?

О, пошљи муње! …Но за сенку славе
Они ће дати отупела чула
И мрети свесно крај дедовских кула,
Да. Пошљи клетве и безверје страве.

Јер претимо ти, о Боже богова,
Што смехом плаћаш млаз крви херојске.
И тебе ове смрвиле би војске,
У врлетима Маркових домова!

… Како си поштен, ти, згажени крин!
Речи су твоје од псалма Гордија,
Очи су твоје од славе Гордија.
Како си велик, ти незнани сине,

Пред чијом руком падају ордије!

1912

76909_154993491210640_2522283_n
БЕЗ УЗВИКА
Ни чудног ни новог за нас нема више,
Све су земље нама и драге и сродне:
Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише,
Бесмо мирни, као усред земље родне.Отаџбина наша са патње је знана,
Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!

Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа;
Мирни смо на гозби у светској дворани
И кад небрат пије мирис нашег цвећа.

Ми, као литија, лутамо с трубама
Од кута до кута, од града до града,
Час сами, час с децом, стадом и љубама,
Носећи стегове и власти и пада.

Понављамо скалу што познасмо рано,
Скалом судбе којом други једва мили;
Зато нама данас ништа није страно,
Чини нам се, свуда већ смо једном били.

И кад разгрнемо пепелишта снова,
Стари ће се дани уз реч да помену:
Слушаћемо ватру и веселост њену,
Ко домаћин што се вратио из лова

С песмом с којом јутрос у планину крену.

75779_154993454543977_6176613_n
СЕЈАЧИ
Ко луталице које клетве прате,
С далеког југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Чекамо смели своја гробља нова.Кроз векове смо крв нештедно лили:
Још ангорске су пољане румене
И кланци Карста што су крв нам пили:
Једренске сени, стидом обливене,
Панонске кличу ране затрвене.

И још се редом наше кости сеју
По острвима и у воде стране,
У пустињама где самуми веју,
И хладној степи. И, кад сунце стане,
С лешина наших сите беже вране.

А ватре древне, згашене и сиве,
Уздахом шиљу посланице мукле.
Мртваце тамо остависмо живе.
И ко Ахасфер, кога Господ укле,
Тражимо равни до у бескрај пукле.

И Васељена њива наша поста
За семе части – које сунцу сиже.
Господе, казне зар не беше доста?
Време је жетви, да н косидбе стиже,
Време да плоча с гробова се диже.

Ко луталице које патње прате,
С чежњивог југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Спремни смо гробља да сејемо нова.

311270_468730673170252_228884326_n
ХЕРОСТРАТИ
Умрло је време покопало барде,
У разритом врту нестало је стаза,
Спавају хероји, труну алебарде,
А с магленог врха крупан снег силаза.И све ми се чини: то смо негда чули,
И чекамо дан да златне кише пљусну;
Само нема Прошлост своју децу хули,
Док Будућност празна тутњи као у сну.

Уморно је сунце стварања и нада,
А дубока поноћ гробнице расклапа,
Прошлих дана крај нас тече маскарада,
Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа.

Сва та прошлост свој је одиграла танац:
Вратити се неће. Ми, синови њени,
На путањи блатној непознат смо странац,
Наш хор слаб је њине трубље да замени.

Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава,
А Молох зажарен целу вољу гута.
Куда из тамнице са седморо брава?
Куда, док нас Минос у ланце не спута?

Изнад наших глава леден ветар брише;
Залуд наша длета и напори дуги:
Ни рушити ништа ми немамо више,
и храмове већ су порушили други.

Плачемо кад поноћ пред очи нам навре,
Стид нас да без венца мремо у осами,
И дижемо с муком горостасне лавре,
Да бисмо их свесно сагорели сами.

О, докле ће тако иронија мозга
Лутати и мрети попут снежна прама!
Лозама је нашим саломљена розга,
У буктињи нашој нестало је плама:

Херострати ми смо без факље, без храма.
(1912)

484954_468806776495975_852062587_n
ВРАНЕ
Гледао сам дуго како лете вране,
црне као младост кад у неврат тоне.
У даљини запад каткад блеском плане,
а над њиме сиви облаци се гоне.
Без крика, без циља летеле су вране.Црне, истоветне, страшну причу зборе,
како је ужасно с другим једнак бити.
Тишина: пролазност и вечност се боре.
Све крај мене пада у њихове нити.
Ала је ужасно с другим једнак бити!

Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи.
То вран један крикну. Јато за њим грну.
А он је кликтао, свестан своје моћи,
и водио циљу браћу своју црну.
Ћутећи су вране летеле у ноћи.

Ја сам задрхтао. Чини ми се тада
да сам био сличан каквој чедној жени
што, пошавши стазом на којој се пада,
трза се, а стид јој образе црвени.
Те вечери Воља роди се у мени.

1910.

615513_468794686497184_1798689745_o
ВЕТРОМ ШИБАНИ
Волим твоје уде сазреле и вруће
И детињско око што немиром жеже;
Волим те кад лицем плане ти чезнуће,
Кад се мрком кожом проспу руже свеже.Волим лепе руке похотне и мале,
Волим твоје тело кад живцима цепти;
‘Иљад’ капи крви лије се у вале,
Од страха пред Новим сваки дамар трепти.

Волим те и нико волети те неће
Живцима што дршћу хиљадама капи,
Док демонска рука гура нас и креће
До пред амбис страсти, што пред нама зјапи.

Час у грчу плачеш, час вриштиш очајно,
Час се звонко смејеш, ко сулуди пани;
Ја те волим, јер смо немирни бескрајно
Дршћући ко вали ветром ишибани.

643893_468962983147021_757241449_n
ПОЉУБАЦ
Mи смо деца среће и живота зрела,
Наша чудна љубав до нискости нага,
Мрзи легендарних ноћи чеда свела:
За њу младост Бог је, а страст јој је снага…Јануар фијуче у сутонској студи,
Бичевана река модри се и пени.
Јаук голих грана мртве из сна буди:
Кикоће се време у вечитој смени.

Све тутњи у снази напрегнуте воље,
Крши се и пишти и сева и пара,
Разјарен се оркан с небесима коље,
Полусмрзнут Нептун с Адом разговара.

Опијени мржњом, опкољени вриском,
Припијене усне до крви смо гризли,
Моћна су нам ребра дрхтала под стиском
Прстију, што међ њих незнано су склизли.

Тај пољубац душе пио нам је до дна,
И хиљаде шара, врелих кô страст лавља,
Играху кô очи два пантера сродна,
Док небеса сива биваху све плавља.

Плашљивих фауна, видех, јуре чете
Упивши у мене сав свој поглед зечји,
Певајући псалме неке вере свете,
Које гушио је њихов поглед дечји.

Вековима тако кикоћу се они,
Сплет њихов невидљив васељеном иде
И, тек кад у нама звук срца зазвони,
Њихове се чете оживљене виде.

Ми смо деца среће и живота зрела,
Наша чудна љубав до нискости нага,
Мрзи легендарних ноћи чеда свела;
За њу младост Бог је, а страст јој је снага.
(1911)

267642_461033650606621_697677818_n
ОЧИ
Муче ме твоје очи никад сталне,
Час смртно црне, час кô осмех нежне,
Час модро плаве, зелено опалне,
КристалнеИ меке као пахуљице снежне.
Њин господски поглед свуд ме прати.
Ја бивам нема и безвољна лутка
Изнад које се низ облака јати,
А пати

Што крв ће твоја у њу да се утка.
Чујем реч њину кô властиту грижу,
У звездама их видим кад се роде;
Челичне, оне до кости ми стижу
И сижу

Разорне, мутне кô пролетње воде.
Неизгладиве као вечно клете
Пољане, које мртве усе згрћу,
За туђи ујед на мени се свете
И прете

Те очи које не тамне ни смрћу.

(1914)

21149_468818276494825_1707851564_n
ЛЕПОТА
Ти гледаш водопад како се пенуша,
Слушаш фијук ветра крај речних обала,
И осећаш маглу што штипа и гуши,
Но не видиш сунце у бари сред кала.
Гледаш како грана за граном се суши
И прелива јесен изнад морских вала
Уморнога сунца хиљадама шара
И мру ‘иљаду боја шумом четинара.И гледаш кад јутро из ложнице ступа,
И слушаш клептање изгладнеле чапље,
Гледаш како месец млеком брда купа
И сањива роса јутром с ружа капље,
И не видиш ништа и корачаш даље
Плачући што небо само сумор шаље.

О, мислиш ли, можда, постоји Лепота
Далека и чудна, непојамна ником?
Блудећи је тражиш стазама живота,
Очајно је кличеш својом грубом виком,
А вретено своје Парка кад размота,
Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом
Незнане Лепоте. Чуј, у теби све је:
Тобом цвет мирише, тобом сунце греје,

Тобом небо плаче, тобом горе цепте,
У царству лепоте жена круну носи,
Тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте,
Тобом зло се цери, тобом самрт коси,
Анђео и демон тобом с неба слећу –
Тобом Господ живи, светови се крећу.

1910.

249252_468794723163847_1961669506_n
СОНЕТИ
IVЗа мене ноћас васељене није,
Очи су твоје сунца, звезде, дуге,
Усне скуп сласти, осмеха и туге,
Косе дах мора и шуштања шума.

Срце звук песме што пожудне бије
Реч час заповест, час понизност слуге
Циљ си ком воде сви пути, све пруге
Пред ким се ништи гордост људског ума.

Стварајмо собом видике и боје,
Светове нове, но светове своје!
Ноћас за тебе само желим знати.

Те ноћи то сам само рећи знао.
Па ипак ја сам само сан ти дао
А, мислио сам целог себе дати.

XXI

Сву тугу своју у те би да скријем
И да, друкчији, но што ме сви знају
На твоме недру, к’о у родном крају,
Кришом од људи своје сузе лијем.

Само твој да сам, и сав да се свијем
И да ме очи твоје воде рају
У угао где боли и уздаси стају:
Из твога ока да утеху пијем.

Мој бол је велик, од свег бола већи
И само теби, теби ћу га рећи:
О буди сведок мога искушења!

И вратићу се чист, у свет пун гада
И вратићу се без греха и јада.
О, буди црква и Бог мог спасења.

XXVIII сонет

O, јадни моји кринови и лале,
Спустите главе, треба да се вене,
Нећете више у јутарње смене
Осмехе чути и клике и шале.

Разбијте бисер, седеф и корале
И лијте сузе, јер су црне сене
Пале на извор ружичасте пене
И дробе ахат и црне корале.

Некад мирисом к себи сте ме звале
И беле лиске за пољубац дале
У час кад речи и кад боје плене.

А сад је тужно свуд куд око трене.
О, јадни моји љиљани и лале,
Немамо сунца. Треба да се вене

XXIX сонет

Ходите опет, моје ноћи миле,
Ноћи лутања и винскога дима,
Презрео сам вас, кô боце од лима
Кад њене руке о врат ми се свиле.

Тад друго вино усне су ми пиле
Зенице њене. И видех у њима
Сву чар, о којој тек се привид има.
И моје очи греха су се криле.

Вај, треба, ноћи, опет с вама сада,
Руку под руку, у кал где се пада.
Но, авај, данас туђе сте и стране.

Далеко моје одбегло је јуче
Јер никад више зрак згашене луче
У вашем недру не може да плане.
Туђи смо, туђи, моје ноћи миле

XXXII сонет

О, нек ти рекне тај пољубац, што се
Свршава новим пољупцима, да је
То усклик жуди која вечно траје,
Песма усана што се крвљу росе

И преко вода чежњу страсти носе,
Купећи сунца и цвеће и краје,
Жуд лудих ноћи када разум стаје
Да спусте теби на усне и косе

И да усаде у зенице твоје
Мирисе, звуке и звезде и боје;
И кô победник што гине на мети

Уз шумни пљесак, крај у њему стечем
И да ти њиме песму сунца речем
Кад раставити усне значи: мрети.

XXXIII сонет

Игра пустим гробљем тежак дах багрења,
А два стара врана на црквеном крову
Гракћу кô да мртве из гробнице зову.
И чу се громор кô ломњава стења.

И авети пуне ноћнога прамења
Причаху ми чудну повест у ноћ ову:
Старе душе тогу обукле су нову
— Стари дах је, само одећа се мења.

Ја сам био мртав или живе ствари.
Јер све беше исто: дрвета и сени
И небо и земља и лептири њени.

А кад сутра зора расу своје чари,
Ја поздравих сунце и небеса плава
Кô мртваца старог који васкрсава.

68070_468835183159801_276942260_n
 ПРОСТА ПЕСМА
Још последње пусти с виолине гласе
И хајдемо онда слушати таласе.Гле, како је ведро, а чамац се њиха.
Сада нек се чује песма тиха, тиха.

И нека потече и нек драгој рече
Да сам њен у ово месечасто вече.

Увек њена слика моју тугу краси,
А то знају само небо и таласи.

423170_468839349826051_444688463_n
ДОШАО ЈЕ ЈУЛИ
Ено је боса, забраном се краде,
а образом јој игра сенка с грања,
и топла недра и мишице младе
чекају жудно твоја миловања.Зенице светле траже очи твоје,
а усне влажне жедно сунце пију;
вапај и патња за њу не постоје,
јер руке к теби сањиво се вију.

Чека те тако ко виноград зрели,
да слави врућу јесен бербе ваше,
спомен на сутон, када сте се срели
збуњени прве искапивши чаше.

Она те чека, а ти јој понеси
чаробну песму преброђених вода
и буди охол на оно што јеси:
велики псалм повесничких ода.

Она те чека у загрљај чедан.
Не тражи ловор ни покличе дуге.
У своме царству ти ћеш бити један:
цар свога врта, а незнан за друге.

Без алемова, у суром оделу
ти нећеш круна с којих сјај се смакне,
јер ти ћеш вечност осетити целу
кад свеже ране усницом ти такне.

На недру њеном, у коси и оку
наћи ћеш венце свих светова скупа,
газићеш руже на сваком кораку
презрив и велик. Јер ко пуна купа
она те чезне у поноћ дубоку.

46490_468842289825757_842491056_n
ЈЕЗЕРА
Греју ме твоје очи пуне магле,
Кô језера су где се оцртава
Предзимско небо, што над њима спава,
И мрке тисе, што се над њих саглеКô трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде сјаје?

Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу у колуте дима.
Очи, ја у вас тонем препун снова,
Мир пружате ми, докле из даљине,

Преко гробова, кроз светост тишине,
Кô позив чујем нови звук ветрова.

(1914)

381847_468962919813694_443501387_n
СВАКИДАШЊА ПЕСМА
Дани, како тутњи ваш џиновски хук!
Ко распукло звоно плачу зоре ваше,
ко на пиру смрти разлупане чаше,
како пун је страве прошлих ноћи мук!Дани, уставите свој демонски трк!
Младост неће доћи више с венцем ружа,
гробар брзо блатна затегнуће ужа
и ко предзнак пашће лист свео и мрк.

Сунце мучно бије кроз облака слој,
развејава бура расцветани бадем,
а ја залуд мирис, залуд сунце крадем,
јер јулских је дана све то мањи број.

О, не даље, дани. Нека Кронос стар
да ми вечно Данас, да ме сунцем доји,
с ветром нек лепота Еоје запоје:
још хоћу да срчем испечени нар.

1913.

554249_468847446491908_485876004_n
ОДБЛЕСАК
Вратила си ми дане белих ружа,
Донела љубав искрену и чедну,
Да сањам, кад ми очи прошлост хтедну,
Румен, што жудно чар младости пружа.И, пуне сунца, твоје очи пише
Бездан сазнања с усне пуне лажи,
Васкрснув нежност, која око влажи,
Јер даси Бога из твог недра бише.

У врт где леже испијене чаше
На ‘рпи цвећа и згажена грања,
Ти блесну сунце свесног осећања,
Да дани крина мађиски се збраше.

Кад у прах падне идол славом сливен,
Тужно зацвили логор оголео,
Признаћу тајом, сам у себи скривен,
Да сам те, више но што знаш, волео.

56021_467449293298390_1972309085_o
КАО ПРОМЕТЕЈУ
кланцима се моја душа вије
И чини ми се они исти кланци
Кроз које прођох, где се патња крије,
Стежу ме, ко тамнички ланци.У кланцима сам а ваздух ме дави,
А снег нада мном своју воњу слаже,
Јер сунца нема да глечер открави;
О, залуд сунца моје очи траже!

У кланцима сам и реч моја трне
И моја вера и понос се гаси;
Нада мном лете облачине црне.
Срам тешки пада на још младе власи.

Преда мном стоје завејани пути,
Звезда за звездом очајно се гаси.
Разлоге знадем … Ћути, душо, ћути.

1915.

77147_154993611210628_7131414_n
8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници. Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлик, опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на Српском војничком гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.“Мирноће ми дајте, да сву снагу стечем,Да из срца даднем

Сав бол и сав понос и, кад их изречем,

Ко лист свео паднем. “

Преузето од: Чувар ветрова (Зоран Вељковић) , https://www.facebook.com/cuvar.vetrova?fref=ts

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851)

“Треба служит чести и имену.
 нека буде борба непрестана,
 нека буде што бити не може -
 нек ад прождре, покоси сатана!
 На гробљу ће изнићи цвијеће
 за далеко неко покољење.”

522403_470763726300280_1469221691_nЊегош (Јосип Томинц, уље, 1837)76358_156264347750221_6002617_nКућа Његошевих родитеља у Његушима

1813. Рођен је 1. новембра (по јулијанском календару) у селу Његушима, главном селу Катунске нахије, под Ловћеном и надомак Јадранског мора, као Раде (Радивоје), син Тома Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић) из истог села. Имао је два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика (Данило (1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918)).У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним односима Црна Гора сматрана је турском територијом. Уз владику као духовног владара, постојао је и гувернадур (губернатор), кога су дуго одређивали Млеци из редова Црногораца као свог представника и световног владара. Нека црногорска племена признавала су владикину, али и млетачку, аустријску или турску власт. Црногорски владика често је потајно обављао и неке световне владарске дужности у суседним племенима, док је у Боки Которској и око Скадра био само епископ. Црну Гору дуго су чиниле само четири нахије (Катунска, Љешанска, Ријечка, Црмничка) а у време Петра I, Његошевог претходника, прикључена су јој племена Пјешивци, Бјелопавлићи и Пипери (која су се одметнула од Турака), а касније још два Брда – Ровци и Морача. У то време, становници четири нахије често су називани Црногорцима, а становници брда касније прикључених Црној Гори – Брђанима. Духовна и културна средишта земље били су цетињски манастир, као и манастири Острог и Морача. Цетињски манастир саградио је крајем петнаестог века Иван Црнојевић; после трећег турског разарања, обновио га је 1786. Петар I Петровић.

1825. Почетком године, владика Петар I доводи Рада у цетињски манастир. У то време, други синовац Петра I, његов планирани наследник, Ђорђије (Георгије) Сава Маркова одлази на школовање у Русију. Први Радови васпитачи на Цетињу били су калуђер Мисаил Цветковић и владикин секретар Јаков Цек. Те године Раде саставља своје прве песме којима је забављао главаре и монахе. Једна од њих била је шаљива песма о некаквим ћеклићким сватовима и њиховим згодама и незгодама.Од половине године Раде борави у Топлој, близу Херцег-Новог, код јеромонаха Јосипа Троповића као новог учитеља. Са још неколико ђака учи предмете часловац, псалтир, црквено певање, рачуницу и италијански језик. Често присуствује црквеним обредима у оближњем манастиру Савине. У Топлој остаје до краја 1826. године и тада се враћа на Цетиње.

1827. Митрополит Петар I изражава, 20. јануара, жељу да му наследник буде Раде Томов, а не Ђорђије Савов (кога је уместо калуђерског живота све више привлачила војна школа и који је касније у Русији постао коњички официр). Због недостатка финансија не може да Рада пошаље у Русију, те га задржава поред себе и покушава да са њим подели своје знање италијанског, руског, немачког и делимично енглеског и француског, као и књиге из своје богате библиотеке.Крајем септембра, владика Петар I задржава у својој служби, као државног секретара и јединог министра, песника Симу Милутиновића Сарајлију и поверава му, као један од задатака, васпитавање Рада Томова. Сима Милутиновић, често несређеног духа и језика, упућује Рада у класику, уметност, историју, филозофију и књижевност и тако утиче на његову будућу поетику.

1829. Раде предаје свом учитељу, Сими Милутиновићу, неколико народних песама које је прикупио. Исте године саставио је песму у „народном духу“ о рату између руске царице Катарине II и турског цара. „Е тако ме не заклали вуци/у џамију, ђе клањају Турци,/ако дигнух моје јањичаре,/сву ћу твоју земљу поробити,/поробити, ватром попржити,/а тебе ћу живу уфатити,/да ме двориш као робињица.“ (из песме о рату између царице Катарине и турског султана).

149536_156264947750161_7752649_nПетар I

1830. Mитрополит Петар I преминуо је 18. октобра. У складу са његовом тестаментарном жељом, изреченом тог дана, за „намјесника митрополита црногорског“ проглашен је Раде Томов и огрнут мантијом преминулог стрица. „А ја на моје мјесто насљедником управитељем и чуватељем од свега мојега и Церковнога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова Петровића, у којега се надам да ће бити чојек од посла и од разума, коликоје преблагиј Отац Небесних благоволио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему Народу Церногорскоме и Бергскоме за вијека препоручавам свијем сердцем и свом душом.“ (из тестамента Петра I) Уз велике почасти, Петар I сахрањен је 20. октобра. Два дана касније, Рада је закалуђерио архимандрит манастира Врањине. Кроз неколико месеци произведен је у чин архимандрита. Тиме Раде постаје нови верски и незванични световни црногорски владар. „Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столп вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које ми је говорио на умрли час. Упитам га: ’Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?’ А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: ’Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије.’“ (писмо Јеремији Гагићу, 30. октобра 1830)
1830. Младом Његошу првих месеци у владању помажу отац Томо, ујак – капетан Лазар Пророковић, као и неколико отреситијих главара. Крајем године и почетком следеће, Његош се налази на удару противника, предвођених гувернадуром Радонићем, који је и раније покушавао да ограничи световну власт породице Петровић. „Јошт ме је једна велика главобоља постигла. Наш господин губернатор Вуколај Радонић пошао је у околину которску, на Пуч, нотњо без знања ничијега него својевољно, тер се ту саставао с некаквијем генералом цесарскијем и с другијема људима цесарскијема, имајући намјереније предати им Черну Гору и на исту метнути покровитељство њино, мислећи он без никаква расутка, кад је владика умро да већ није остало синовах отечества у Черну Гору и привјазаниках к славимој Росији.“ (писмо Јеремији Гагићу, 22. новембра 1830) На народној скупштини одржаној 17. новембра, укида се гувернадурство, а Вуколај Радонић лишава службе и гувернадурског чина. Његошевој опозицији придружује се и Сима Милутиновић, његов некадашњи учитељ. „А наш Милутиновић узео је нечесову слободу отка се преставио митрополит, која би му сломила врат да се не гледа на његово иностранство, пак и на Ваше писмо с којијем сте га пропратили к мојему поч. донду. Него ја истинито знам да Ви јесте мислили да је он чојак, јербо ја знам истинитога мојега у Вас пријатеља, како што сте били и мојему претку. А он био је поша пред свјатаго Николаја на Стањевиће и ја сам шиља за њега момке у два пута. Он није ктио доћ кад сам ја за њега шиља, него кад је њему драго било, па по свему тому ја сам га примио ка да није ништа преступио, зашто Ви знате ја нијесам имао чесова ученија, нити сам нимало свијета видио, па мисљах да ће ми што помоћи у ову нашу жестоку муку, а он не стаде него два дана и пође без питања некуђ пут Боке Которске. Сада ја не знам што ће бити. Ви знате како је он преступио законе царске када је утекао из Котора, и они га уфатише, хоће га кастигат по закону. Ема нека ломи врат куђ му драго.“ (писмо Јеремији Гагићу, 6. јануара 1831)
1831. У манастиру Врањина на острву Кому, 31. јануара, рашко-призренски архиепископ производи га у архимандрита и том приликом су му име „преиначили на Петар“. До тада се, у својим раним писмима, потписивао са „Радивој“. Савременици су га звали „Раде Владика“ или „Владика Раде“. Са „Његош“ се у писмима потписује од 1835. Тај додатак имену („Његош“) узео је од стрица, Петра I, који га је понекад додавао свом имену а према имену свог племена и завичаја (Његуши).1831. Након смрти стрица, Раде се, за помоћ у управљању Црном Гором, обратио двојици Црногораца који су живели у Петрограду – Матеји Вучићевићу (црногорском поверенику у Русији) и његовом ујаку Ивану Вукотићу (подофициру у руској војсци). „Бержајте ако Бога знате, ако Христа љубите, док се није откуђ са стране иновјерне и туђеродне раздор и вражда посијала и распалила, пак би се нејмало се већ на што доходити.“ (писмо Матеју Вучићевићу, 22. октобра 1830) Њих двојица су у Црну Гору стигла у септембру и на збору који је Његош сазвао, доносе се 21. септембра одлуке о успостављању органа власти, „управленија народњег“. На челу управе је владика и он влада у договору са Сенатом који чини 16 сенатора (из редова племенских главара). Сенат има улогу владе и врховног суда. Извршну власт чинила је гвардија са 164 „испољнитеља“, чији су припадници ималу улогу данашње полиције и путујућих судија који су решавали мање спорове. Овим одлукама укинута је дугогодишња традиција да Црном Гором управља владика са гувернадуром. „[…] имам чест Вама објавити како се Црногорци находе у согласију међу собом исти како су били овога прошлога времена од како је блаженопочившег митрополита завјешчаније проглашено, али сада је сувише стављено управленије народње, које управленије состовља 180 људих, из којијех су 16 совјетници (senatori), а 164 исполнитељи (polizia), које слуша народ добро и како је дужност народња своје старије слушати и собом одабранима повиноват се. Мене се радује срдце и душа када ја виђу моје отечество тако сложно и када виђу толико њихово почитаније к нашему царју и благодјетељу и к њиховијема старјешинама и главарима, али каква ће ми јошт и ово радост бити када виђу моје отечество ђе напредује у наукама и процвјетава просвјешченијем и када га виђу да почне излезати своје просвјешчене и вјерне синове, који ће га умјети бранити не само оружјем него и пером умним.“ (писмо Јеремији Гагићу, 6. децембра 1831). За првог председника Сената изабран је Иван Вукотић, а за потпредседника Матеја Вучићевић. Седиште Сената било је на Цетињу, а гвардије у Ријеци Црнојевића. Суђењима Сената присуствовао је и Његош, осим када је доношена смртна казна. Касније је државна администрација проширена капетанима и перјаницима (неком врстом владикине гарде), а на границама земље и пандурима.

1831. У октобру и у фебруару наредне године, у два наврата, покушава да освоји Подгорицу и Зету – али без успеха. „Кад свак ратује, ми мирујемо, а кад свак мирова, ми ратовасмо.“ (писмо Данилу Медаковићу, 6. јануара 1849) За освету, војска скадарског везира од неколико хиљада људи ударила је у априлу 1832. на погранично село Мартиниће, којима је притекло у помоћ око 300 Бјелопавлића и Пипера, те сузбило и потукло турску војску. „Скочи ово мало число Мартинићах посред Тураках и покољи се с њима и обрати силу турску у бјекство. Турци како побјегни, у то дотрчи једне 100 Пиперах и 200 Бјелопавлићах, за Турцима јуриш, Турци устрашени једнако бјеж, а наши за њима до Спужа, 150 Тураках уби намртво, којијема су узели наши оружје, а сувише што су их Турци унијели мертвијех. Такођер било је и рањенијех више од 300. Сам Намик Али-паша једва с бјекством спасе живот.“ (писмо Јеремији Гагићу, 27. априла 1832) На удару нису само црногорска гранична села, већ околни Турци траже да им се покори цела Црна Гора.
„Јошт кад је царство српско на Пољу Косову пало и невољно под иго турско дошло, од онога доба до данас Црна Гора непресјечно је како своју независност тако и своју вјеру сачувала и крв своју пролијевала само ради слободе, независимости и своје вјере, нити се икад икому хоћела покорити, знајући она добро почитовати шта је то слобода и предвиђајући каква би то невоља била туђима робовима бити. […] Што ли нас сада зовете да се Вама предамо и рајом турском постанемо, не видимо нимало да право на то имате, јер како ће тако наједанпут туђијема поданицима постати Црногорци, који су више од 400 годинах свагда мужествено непријатеље од себе одбијали, а само да слободу и независимост у овијема безплоднијема и пустијем кршевима сачувају и да слободно по закону своме жертвоприношенија могу совршивати и господу Богу приносити, који ће свагда држати страну праведнијех и њима на помоћи бити. Што ли нам пак сада пријетите да ћете на нас силну војску послати и нас све истријебити, то само је у руци свемогућега Бога, који управља судбом човјечијом и, колико се год Ви уздате на своју силу, толико се и ми уздамо на божију, која нас је за толико вријеме бранила да нас неће ни сада оставити. […] И ако Ви на нас нападнете, ми ћемо принуђени бити бранити нашу слободу и независимост, коју су и наши прађедови бранили и млоги жртвом постали. Тако исто и ми сви јединодушно пролићемо нашу посљедњу капљу крви за вјеру, слободу и независимост, и да знате добро да Црногорци ради су сви до посљедњега погребсти себе под развалинама својијех кућах и со тијем оставити потомству свједочанство гробовијех крстах да су пострадали за вјеру и отечество неголи потпасти под иго туђега ропства. И то Вам јављамо да ово није први пут да се Подгоричани и Црногорци бију него може бити стоти, а све за то што Подгоричани на тврду Божју вјеру невино сијеку Црногорце.“ (писмо Мехмеду Решид-паши, 17. јула 1832).
1832. Почетком јануара разоткривена су завереничка настојања гувернадура Радонића. Одлуком Сената од 4. јануара протерује се његова породица која је више од сто двадесет година обављала гувернадурске функције у Црној Гори. „Г. Радонић, да је био човјек какав се Вами представља и другијема људима, он не би ни прогнан био са својом фамилијом из својега отачаства, него би у њем био како остале поштене фамилије које у њему пребивају, јербо су он и његова фамилија бројена и чествована међу најпрвијема фамилијама у Црној Гори, него је г. Радонић својега отачаства свагда био враг и возмутитељ, не само он но сваки од његове фамилије. Стога су били прогнати из Црне Горе. Ви знате, милостиви господине, да су људи зли и мутни који могу бунити народ свуда опасни и ђе су правитељства свој темељ јако утврдили, а камоли међу овијем свободнијем народом, који није нигда привика узду правитељства врх себе држати.“ (писмо Јеремији Гагићу, 13. маја 1836)
1833. Почетком године завршава Глас каменштака, у којем је опевао борбе између Црногораца и Турака након 1711. године. Шаље рукопис у Беч Вуку Караџићу због штампања, али то није дозволила бечка цензура. „Допушташе ли печатати ту Глас каменштака? Ако су допустили, дај га печатати и пошаљи ми 12 егземплара; ако ли пак нијесу, а ти ми пошаљи матицу (оригинал), пак ћу обист хоће ли га овамо дати печатати.“ (писмо Вуку Ст. Караџићу из Петрограда, 1833)1833. Државна администрација имала је трошкове и заведен је порез, који је почео да се наплаћује наредне године. Његош је у годинама које су следиле имао много проблема и трпео многе увреде због наплаћивања пореза („харача“, како су га злурадо звали неки Црногорци). Настале су 1839. и 1840. чак и две буне због наплаћивања пореза. Често је морао лично да одлази у народ да га умирује и убеђује у неопходност плаћања пореза. „Ви знате и сами што значи кад правитељство на установљено време не даје жаловање својима чиновницима: народ обично, ако и не ропта, он пада у сумњу о темељном суштествованију свога правитељства, па и сами чиновници почињу дремати у својој дужности, а то већ смета скором напретку народног благостојанија о коме се правитељство стара.“ (писмо Јеремији Гагићу, 18. јануара 1838)

1833. На народном збору 23. маја одлучено је да Његош пође у Русију како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. Креће на пут 3. јуна. За свог заменика именовао је Ивана Вукотића, а том приликом потврђен је и законик Закони отачаства који је саставио Вукотић. На путу борави у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград стиже 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, бива рукоположен за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода. Његоша, током те посете Петрограду, примају митрополит петроградски, министар спољних послова гроф Неселроде и оберпрокурор светога Синода Нечајев.
Први пут се као „владика црногорски“ потписује у писму Вуку Ст. Караџићу из Петрограда, 23. августа. „Ово ти јутрос полусанљив пишем из гласовитог монастира Александра Невскога, но теке именом монастира, а свијем прочим палате, и јављам ти да сам здраво путовао од Беча до довде, здраво дошао и здраво се сада налазим у монастиру Невском. Наслађујем се предивнијем погледом и прекраснијема зданијама Петробурга, разном искусном архитектуром дворовах царскијех, храмовах свемогућему уздигнутијех и величественима памјатницима воздвигнутијема основатељу ове столице и просвјетитељу Русије, какогод и другима мудрима њему посљедоватељима. Сваки безпристрасни овђе дошавши мора рећи и рећи ће: ‘Руски је народ велик, а цари рускога народа велики; свемогућа је рука творца излила благодат на цара Русије и на сав његов дом, свемогућа је воља творца возвисила Русију до овога степена, свемогућа је рука владике излила своје богате даре просвјешченија и човекољубија на дворјане’.“
(писмо Вуку Ст. Караџићу, прва половина августа 1833)
1833. Након нешто више од месец дана боравка у Петрограду, враћа се у Црну Гору другим путем: преко Халеа, Лајпцига, Дрездена, Прага, Беча, Трста и Котора. На Цетиње стиже 30. новембра, као први црногорски владика посвећен у Русији. У једанаест сандука спакованих, на Цетиње доноси неколико стотина књига за потребе Цркве и школе, а и за себе лично – укључујући Правила поетике и Хомерове спевове. „Имадем и Хомера на руском језику Гњедићем преведена. Српски је Хомер у народној поезији ко ју хоће разумјети и коме је српскост мила; а ко неће, залуд му сва добра качества праве поезије у народним пјесмама, у којима и налазе.“ (писмо Вуку Ст. Караџићу из Петрограда, прва половина августа 1833). Током тог путовања, Његош, за 3000 рубаља, набавља штампарију која је на Цетиње, спакована у 47 сандука, донета почетком јануара 1834. „Ја сам намјеран штампавати овђе букваре, чаславце и псалтијере, и то на малом колу.“ (писмо Вуку Ст. Караџићу, Цетиње, 19. априла 1834) Из Русије Његош са собом доводи штампара Михаила Петрова, након чије смрти је Његош књиге поново штампао ван Црне Горе. Штампарија је престала да постоји 1852. када су њена слова преливена у зрна за пушке.1834. На Цетињу почиње са радом прва основна школа за тридесетак ученика, са неком врстом интерната (благодејање).

1834. Проглашава, 18. октобра, свог претходника и стрица за свеца: „На знање ви дајемо, благочестиви народе, како смо 18. овога мјесеца, на Лучиндан, отворили гроб блажено и светопочившега претка мојега и архипастира вашега Петра и, пошто смо отворили гроб, нашли смо цјелокупно и свето тијело доброга и светога архипастира нашега. Зато, благочестиви народе, ми вама радосно и објављујемо о томе срећноме догађају, јербо знамо да ћете благодарити свемогућега творца, који ви вашега доброга оца, крепкога пастира цркве и стада Христова, вашега обранитеља и избавитеља, посла међу вама у светом тијелу, да, како је био у смртноме животу готов за вас дати душу и тијело, тако да му се молимо да он и сада, како светитељ и угодник Божји, буде молитвеник свемогућему Богу за нас како за своје синове.“ (Посланица Црногорцима и Брђанима, 18. октобра 1834)1834. Објављује на Цетињу прву збирку песама Пустињак цетински, одштампану у цетињској штампарији. Исте године објављује другу збирку Лијек јарости турске (од свега четири песме: Пјесна за Вида и Мирчету, Ударац на Мартиниће, Вук пријатељ овчи, Нахије). Објављена је, на једном листу, и песма Србин Србима на части захваљује написана 1833. године као додатак Гласу каменштака. Његош је ову песму посветио которским римокатолицима, трговцима Лумбардићима код којих је 1833. боравио и грофовској породици Ивановић са којима га је везивало пријатељство.

75145_156264754416847_212258_nЊегошева митра
1835. Почетком марта подгорички Турци убијају двадесетак кучких чобана. За освету, у ноћи између 11. и 12. марта једна мала група Црногораца осваја на препад Жабљак од Турака. Жабљак је, међутим, већ 18. марта морао да буде враћен Турцима. „Црногорци кад оно витешки / Жабљак тврди турски похараше, / онда мене старца заробише, / на Цетиње српско донесоше.“ (натпис на топу са Жабљака)1835. Одређује Малу госпојину као дан заседања народне скупштине и службе св. Петра: „На Мали госпођиндан (8. септембра) одредили смо да буде сваке године на Цетињу скупштина народа и служба св. Петра, јер та дан долази и светитеља рођендан“ (Посланица Црногорцима и Брђанима, 20. јуна 1835).

1835. Добија, две године након завладичења, степен архиепископа: „Дошавши прије неколико дана из Бјелопавлића, ђе сам се за неко вријеме бавио по народнијем пословима, које сам хвала Богу с добријем успјехом свршио, имао сам чест наћи овђе височајшу грамату о возведенију мојем на сан архиепископа.“ (писмо Јеремији М. Гагићу, 20. јуна 1835)

1836. Његош је рукопис Гласа каменштака знатно проширио до дела у десет песама – Свободијаде. Желео је да Свободијаду посвети руском престолонаследнику, па рукопис шаље на увид влади у Петроград, преко руског конзула у Дубровнику. Руска влада је тих година охрабривала Црногорце на мир са околним поданицима турског султана, па – по свему судећи из политичких разлога, Његошев рукопис није никада добио одобрење за посвету. Свободијаду је први пут објавио Љуба Ненадовић у Земуну, тек три године после Његошеве смрти. „По жељи мојој посветити ’Свободијаду’ имену високому насљедника рускога престола, разумијем из Вашега писма од прошлога 27. јануара да моје сочиненије иште Министерство иностраних дјел на разглед, да у њему што не буде противно данашњој политици. Ја га шиљем драговољно и све оно што нађе министерство својијем благоразумијем противно политици, нека га избрише, ја сам на све довољан, – само не бих рад био да допадне у руке ономе који не зна силу српскога језика, да му он не буде судац“ (писмо Јеремији М. Гагићу, 27. фебруара 1836).
1836. Почетком августа, око петнаест хиљада војника херцеговачког везира Али-паше Ризванбеговића, предвођених Смаил-агом Ченгићем, изненада напада Грахово, место на херцеговачко-црногорској граници. Граховљанима у помоћ стиже само неколико стотина најближих им Катуњана и надмоћни Турци убијају том приликом око педесет Црногораца међу њима Његошевог рођеног брата Јована (Јока), који тада није имао ни 15 година, као и осам других Петровића. „Што говориш да не знаш је ли то из моје главе било да гвардија и неколико људи од Црне Горе дођу у помоћ Граховљанима и толико твојијех људи побију, ја сам ово мало число људи посла у Грахово као пандуре, а теке су дошли твоја је војска ударила на њих и Грахово попалила, и они су се дужни били бити и били су се колико су могли и толико твојијех људих, што говориш, побили. И мене се међу тијема Црногорцима неколико момчади од моје куће нагнало и ту је двоје погинуло; нијесу имали но по петнаест годинах. Ја веома сажаљивам да нијесам знава твоје намјереније, зашто бих скупио неколико хиљадах Црногорацах да те јуначки сретем на своју границу, како су се вазда научили Црногорци.“ (писмо Али-паши Ризванбеговићу, 6. октобра 1832)1836. Ђорђије, Његошев брат од стрица, враћа се из Русије где је служио као официр, и постаје, као сердар цетињски и ријечки, важан Његошев ослонац.

1837. Увидевши да не може да задржи своја имања око манастира Стањевићи (који је више од сто година био резиденција црногорских владика) и око манастира Маине на аустријској територији, уступа, уговором са бококоторским капетаном Ивачићем, Аустрији имање Маине за 17000 форинти у сребру које је употребљава за опште народне потребе. Маја 1839. потврђује и продају манастира и имања Стањевићи за 17000 форинти. То је било важно за придобијање Аустрије за званично разграничење са Црном Гором (које је завршено 1841) чиме је Црна Гора први пут добила границе према једној суседној држави и тиме била призната као самостална држава. „Истина да ово имање више вриди, али будући да га правителство аустријанско жели имати, тако му га ја за речену цину само за то дајем да би показао моје пријателство према правителству аустријанскому.“ (из Свједочанства о продаји Маина, 5. фебруара 1837)
У фебруару креће по други пут у Русију, да би тражио помоћ за Црну Гору и да би се оправдао од клевета својих противника, пре свега бивших црногорских сенатора Ивана Вукотића и Матеја Вучићевића а и чланова породица бившег црногорског гувернадура Радонића. „Дајемо ви на знање како се мислимо отправити пут Русије. Тога ради вама објављујемо и заповиједамо да имате сјеђет међу собом у мир и у слогу, такођер исто и с народима који с вама граниче који узоће од вас сјеђети с миром, а особито с ћесаровијема људима будите у слогу и у мир, зашто је нама познато да они неће вас зађест никаквом смутном работом. За све пак послове и давије с којијех би се могла смутња догодити можете се јавити на Сенат и Гвардију, које ми остављамо да земљом управља.“ (објавленије Црногорцима и Брђанима, 12. новембра 1836) Међутим, због сплеткарења Његошеве опозиције, руски посланик у Бечу одлагао му је издавање пасоша за Русију. Тај боравак у Бечу Његош је искористио за друге послове са аустријском администрацијом, укључујући питање разграничења између Црне Горе и Аустрије. На путу за Петроград, Његош је поново задржан у Пскову и био примљен у Петрограду од стране руског цара тек 24. маја, када се цар уверио да су оптужбе на рачун Његоша потпуно неосноване. Позитивној промени руског расположења највише је допринео руски конзул у Дубровнику Јеремија Гагић, који је знао да је Његошева владавина правична и поштена, иако понекад строга. Тако су се замерке Његошеве опозиције свеле на његов приватни живот – да се влада као световњак и да се више бави ловом и песништвом него владарским и владичанским пословима, као и да често одлази у Боку, где се удвара дамама и игра карте. „Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније.“ (писмо Петру Маринковићу, 10. августа 1850) Руси су прешли преко тих оптужби и не само да је Његош одбацио нападе противника, него је успео и да издејствује повећање годишње помоћи Русије са једне на девет хиљада червоњеца у злату; ту помоћ користиће за куповину хране, финансирање државне администрације, као и изградњу зграда, путева, млинова, школа.
Из Петрограда ка Црној Гори креће 31. маја. Након овога, Његош више није морао да се бори против претензија на власт и напада Радонића, Вукотића и њихових присталица. „У вријеме мог бављења у Русији разумио сам да су ме моји непријатељи најцрњејшима бојама описивали пред министарством руским, тужећи се на мене од имена цијелога народа, а ово је и Вама познато. Ја сам истинито увјерен био, као што се нијесам ни преварио, да народ није имао ништа противу мене тужити се, јер сам знао лијепо расположење народа к мени и сумњао сам да ту мора бити и неко са стране, зато сам се и старао дознати откуд је тај зли извор истекао и најпослије успио узнати да је то био Иван Вукотић (Ивановић), који је својијема писмима учио неке недобромислеће како ће писати противу мене двору рускоме. Ови неблагомислећи, а није их више било него четворица у све, заслуживши још прије тога праведну казан од мене, лако су се за њим повели и саблазнили.“ (писмо Јеремији Гагићу, 8. мај 1839)
1837. У Бечу купује 1. јула Карађорђеву сабљу којој је посветио стихове Сабљи бесмртнога вожда (књаза) Карађорђија, објављене у Голубици 1840. године. „Оружје свештено, вјенчано са славом,/с каквијем восторгом тебе данас виђу,/каква ли ми чувства душу потресују!/Плачући те славим, с уздисаљем гледам/кад ми на ум дођу твоја дјела страшна –/кад си у рукама вожда и витеза/кроз полкове густе тирана људскога/сијевала страшно и крвљу се мила,/подижући Српство, круну му иштући.“ (из песме Сабљи бесмртнога вожда (књаза) Карађорђија).
1838. Херцеговачко Грахово одметнуло се од турске власти и пришло Црној Гори. То питање је годинама оптерећивало односе са херцеговачким Турцима и Његош је успевао да одложи његово решавање за боља времена. Тиме је припремљено формално присаједињење Грахова Црној Гори за време кнеза Данила. „Што се тиче Грахова, за које сте ми у Вашем почтеном писму од 31. маја […] ов. г. за № 62 изволили писати да се тамо говори да су Црногорци њим завладали и да се Турци купе у Херцеговини да освободе Грахово и ишћерају Црногорце из своји предјела, чест имам саопштити Вам да Грахово нити је данас турско, нити је од преко сто година њихово било него црногорско.“ (писмо Јеремији Гагићу, 3. јуна 1838) „Племе Грахово откако је населио га мој прађед и никшицки капетан, оно је стајало вазда на један начин, то јест Турцима је поштено плаћало за земље које је држало унутра у турској земљи, а Црногорци су им вазда судили..“ (писмо Веџихи Мехмед-паши, 16 јуна 1838)
 73764_156264781083511_5954056_nЊегош (Biazoleto, 1838)
1838. Од почетка године до јуна, на Цетињу борави Антид Жом који Његоша подучава француски језик. „Ви знате колико ми је мило да научим италијански и француски језик, а сад ми се та прилика показала. Ту у Котору налази се г-н Жом, кога сам јошт у Тријесту идући овамо из Русије познавао и од њега неколике лекције примио, а сад исти г-н Жом иде за Скадар и даље. Ја би рад да он овамо дође к мени на неко вријеме да би се штогод ползовао његовима лекцијама…“ (писмо Фридриху Орешковићу, 24. децембра 1837).
76338_156264221083567_5293666_nБиљарда (Taylor)77115_156264231083566_2858831_nБиљарда данас
1838. Током пролећа и лета, у близини старог манастира на Цетињу, подигнут је нови, опремљен дворац са двадесет пет одељења, са високим зидом и кулама, који је касније назван Биљарда, по билијарском столу који је 1839. донет за једну од сала. У једном његовом делу биле су просторије за Сенат, у другом је становао владика, а у приземљу су становали перјаници. Дворац је био луксузно и модерно опремљен, али су његове просторије биле влажне. Његош, оптерећен многим бригама и пословима, већ средином године жалио се да га „поболијева нога“, а неколико година касније патио је од реуматизма. „Од њекога времена поболијева ме нога, па бојећи се какови рђави посљедствија, чест имам обратити се к Вама с молбом да бисте ми учинили љубов и послали овамо вашега окружнога доктора, разумије се, ако му његова дјела дозволе и ако соизволи доћи да се с њим посовјетујем о овој ствари.“ (писмо Габријелу Ивачићу, 3. јуна 1838).
Посећује га, 19. и 20. маја, саксонски краљ Фридрих Август II, који је дошао у Црну Гору ради ботаничких истраживања. „Пре неколико дана, т. ј. 19. овога мјесеца, имали смо чест дочекати на Цетињу високога госта њ. в. краља саксонскога, који је сјутридан пут Будве пошао, подаривши ми за знак воспоминанија брилијантови прстен с вензловим именом његовим.“ (писмо Јеремији Гагићу, 26, маја 1838)
1838. У јулу долази до сукоба на Паштровској гори између 4000 аустријских војника и 500 пограничних црногораца из Црмничке нахије у којој су Црногорци успели да потисну Аустријанце. Након тога, 25. августа Аустрија је склопила мир са Црном Гором и тиме индиректно признала њену независност. Око два месеца након тога, Његош је закључио мир и са босанским везиром и херцеговачким пашом, чиме су и турске власти по први пут индиректно признале независност Црне Горе. У годинама које су следиле, Његош је био у добрим односима са херцеговачким пашом, побратимом Али-пашом Ризванеговићем, док му је скадарски паша био „велики крвник“.1839. Док Његош са скадарским везиром ради на склапању мира, скадарски Турци почетком јуна на Црну Гору врше неколико напада, који бивају одбијени. „Може бити да ће нас Турци опет напасти, али се надам у Бога и црногорску храброст да неће побиједити. Ми према њима одиста нећемо водити нападачки рат, али одбрамбени морамо и од невоље се бранити до посљедње капи крви од свакога ко нас нападне.“ (писмо Д. П. Татишчеву, 12. јуна 1839).

1840. Новица Церовић са неколико дробњачких главара одлучује да убије Смаил-агу Ченгића. По Његошевој препоруци, њима своју помоћ пружају Морачани и неки ускоци и Смаил-ага Ченгић бива убијен у Дробњаку, на Мљетичку, 23. септембра. Његош убиство Смаил-аге дочекује и као личну освету за убиство свог брата Јована, четири године раније. Убиство Смаил-аге учврстило је присаједињење дробњачког племена Црној Гори, као првог херцеговачког племена које у ушло у њен састав. „Гласовити злочинац Смаил-ага Ченгић, муселим гатачки, пљеваљски, колашински и дробњачки, готово сваке године су по неколике хиљаде људи нападао је на наше границе. Он је и овије дана такођер разапео био свој чадор близу наше границе три сахата и почео био купити војску да удари на наше племе Морачу. Наши пак његово зло намјереније приђе сазнали, скупи их се од три до четир стотине и ударе му једно јутро, тј. 23. прош. септ. зором на чадор, те га истога ту посијеку и јошт четиридесет њему подобније зликоваца, међу којијема десетак намјерило се и од оније босанскије бунтовника против Већи-паше.“ (писмо Јеремији Гагићу, 4. октобра 1840). „За знак мојега пријатељства и одличнога уваженија к Вашој особи пошиљем Вам на дар једнога од мојих хатова који се назива Гавран. Ово је хат био онога у свој Босни и Албанији турскога у садашње вријеме најславнијега витеза Смаил-аге Ченгића, па кад су овога Црногорци прије 2 године дана посјекли, узет му је хат искрај његова шатора.“ (писмо Ј. А. Турском, 23. јуна 1843)1840. Ангажује себи учитеља немачког језика.

1840. Одликује Александра Карађорђевића војводским чином. „Нека је познато и знано да смо ми Александра Црног, сина бившег српског врховног вожда Ђорђа Петровића Црног, који проистиче од старих књажева наше области Васојевића, признали свијетлим књазом и патриотом нашим по поријеклу. Нарочито цијенећи заслуге његова оца, који је својом храброшћу ослободио од турског јарма наше једноплеменике, сматрали смо за праведно и достојно да се одликује и одликујемо горепоменутог књаза Александра Црног војводским чином.“ (писмо Александру Карађорђевићу, 21. децембра 1840)

1841. Од Јохана Турског, заменика аустријског гувернера Далмације, добија на поклон микроскоп. „Имао сам чест примити од Ваше стране послани ми микроскоп. Овај чудесни инструмент заслужује свакојега вниманија: чрез њега људске очи јасније виде природу и човека, у велико восхишченије доводе твари великога створитеља, који је како у великијема својијема дјелима тако и у најситнијема животнијема своје совершенство показао.“ (писмо Ј. А. Турском, 21. јула 1841)1842. Одеско друштво љубитеља историје и старине бира га за свог члана 20. јануара, а Друштво србске словесности у Београду за свог почасног члана 11. јуна.

1842. Месеца марта Едоардо Грије је на Цетињу уручује Његошу брилијантни крст, дар аустријског цара у вредности од хиљаду златних дуката, као признање за сарадњу на уређењу границе између Црне Горе и аустријског бококоторског округа, завршеном годину дана раније. Истим поводом Његоша одликује руски цар Николај орденом св. Ане првог степена.1842. Преминуо је Његошев синовац и потенцијални наследник, Павле (Павел). Једна Његошева песма говори о тој вести и о његовом синовцу. „Примио сам Ваше почтено писмо од 15а августа, које ми је жалосну вијест донијело да се мој млади синовац, императорски паж Павел Петрович Његош, јошт 20а маја ове године преставио. Овај тужни глас мене је сасвим поразио. Па како и не би кад оно што сам имао најдраже на свијету, то сам изгубио, јер с њим је сарањена јединствена надежда његове куће, његовог стрица, а и самога отечества.“ (писмо Јеремији Гагићу, 21. августа 1842) „Ти си сада ангел код престола божјег/али сјајна зв’језда у небесну кругу,/но у душу моју храм си мрачни дига/у ком ће се вјечно лик твој сахранити,/ка пред огледалом мрачним и сломјеним/кад жалосно дуби цвијет увехнути.“ (Из песме Плач или жалосни спомен на смрт мојега десетољетног синовца Павла Петровића Његоша, пажа его Величества Императора Николаја I-го)

1842. Уз посредовање турског комесара Селим-бега и руског конзула Јеремије Гагића, Његош долази у Дубровник и ту 12. септембра потписује са Али-пашом Ризванбеговићем уговор у осам тачака о престанку непријатељстава са херцеговачким Турцима. „Послијед дугога зла и крвопролића, које је било међу нама и Турцима херцеговачкијема, ја и Али-паша, везир херцеговачки, састадосмо се у Дубровнику, око свашта се лијепо разговорисмо и међу собом мир и јако пријатељство утвердисмо.“ (Посланица Црногорцима и Брђанима, септембра 1842)
1843. Крајем јула изасланици Али-паше Ризванбеговића имају намеру да убију Његоша на састанку у Острогу. Сазнавши то, Његош одбија да их прими, а када за то сазнају и други Црногорци, убијају неколико тих изасланика, док неке спасава сам Његош. „Ми смо у рат са свијема Турцима около нас, како готово свагда што смо. Они су вазда сложни на наше зло, и Бошњаци и Арбанаси. Веома ми је за чудо, господине, да би многи људи радији да су Турци и ови пут, како много пута, преварили Црногорце, него ли е су Црногорци својијема варалицама зајам вратили. Чудо ми је да људи кажу да су Црногорци противу права народнијех сада поступили, а нико не каже да је Али-паша противу права народнијех поступио када моје посланике похвата, три на колац наби, а три [и]по године у синџир држа, и за друге многе невјере које је учинио мојијема крајинама, а и сада да су преварили мене и моје Црногорце, за то не би нико ни ријечи рекао, но би све ћутањем прошло, како што је пролазило и ово до данас што је нама чинио. У нас је обичај, који се у ови народ у закон обратио: којом мјером ко нама зајми, оном истом да му зајам повратимо. Да нијесмо зло са злом предусретали, давно би се на ову гору турска џамија поперила и ова шака Славјана своје име изгубила. – Истина да је мучно водити рат 100.000 народа црногорскога са 2 милиона Бошњака и Арбанаса, а особито у данашње вријеме када им правитељство цариградско сваку нужну помоћ у изобилију противу нас даје. Може бити да ће казати ко да ово овако није, али ја најбоље знам који сваки дан то очима виђу.“ (писмо Јеремији Гагићу, 12. августа 1843)1843. Средином септембра на Грахову долази до неколико сукоба између Црногораца и херцеговачких Турака.

1843. Дванаест хиљада турских војника под вођством скадарског везира Осман-паша Скопљака 16. и 17. септембра, заузима острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру и тиме наноси Црногорцима велику штету у трговини и риболову. „Седамнаести истога мјесеца опалише Турци село Врањину, у којему је било око 30 до 40 кућа, куће све до темеља разуре. Нашијех буде око 60 људи мртви и рањени и ухваћени на Лесендро и на Врањину. Турака је и више три пута толико било мртви и рањени, али све исто Турци осташе побједитељи на овоме маломе острву.“ (писмо Јеремији Гагићу, 24. октобра 1843) Његош је касније неколико пута покушавао да их поврати, али без успеха. „[…] ми смо наперили два топа, те тучемо укрјепленија која су Турци на поменутом острову начинили, но будући да су наши топови стари и рђави, а к томе ни зрна не имајући доста, па и што их је нису од калибра, зато и не можемо имати жељенога успјеха, али при свем том барем узнемирујемо непријатеље, па и штете им понешто чинимо. Да ми којом срећом имамо неколико бродића с топовима, те би Турци давно чистац с Лесендра […]“ (писмо Јеремији Гагићу, 19. новембра 1843) Стална Његошева брига да поврати изгубљена острва, оставила је у народу изреку „изгоре као Владика за Лесендром“. „С особитим удовољствијем имао сам чест получити Ваш високопочитајеми лист од 21. (9) маја, којим сте благоволили увједомити ме да се већ предузела дипломатическа радња да Турци острове Врањину и Лесендро, прошле године од нас пријеваром узете, очисте. Ја почитујем себи за дужност принети моју најчувствитељнију благодарност правитељству аустријскому за то што оно великодушно узима участије у судбу овога народа и стара се водворити мир и срећу у ове крајеве.“ (писмо Ј. А. Турском, 18. маја 1844).
1844. Креће из Котора ка Трсту 2. јануара. У Трсту пише песме Три дана у Триjесту и Мисао (песма Три дана у Триjесту штампана је у Бечу, у штампарији Јерменског манастира, а на италијански ју је превео и објавио у Трсту 1844. песник Франческо дал Онгаро). Ка Бечу креће 11. јануара и тамо тражи посредовање Русије и Аустрије у спору око заузетих острва Врањина и Лесендро. Поред тога, тражи укидање царина на робу коју су Црногорци продавали на пазару у Котору. „Дајем ти на знање како [сам] за неке своје послове ову годину био до Беча, и тамо сам добио наредбу да са свакијем у миру сједим; ако [би] ме ко и напануо, да за то оружјем никакве освете не чиним. Такођер се исто надам да си и ти наредбу добио или ћеш је скоријем временом добити да ове наше крајеве смиримо. Него утолико, ако ти није досада заповјед дошла, нареди и ти са своје стране, како што сам и ја с моје, да се зла по границама не догађају, а за ово око шта се не можемо погодити, како рекну старији онако ће и бити.“ (писмо Осман-Паши Скопљаку, 6. априла 1844). „Што се тиче сваке друге трговине које се може наћи на црногорске пазаре, аустријскима је поданицима слободно ходити и куповати без никакве дације и без никаква питања куда и зашто иду, као и у своју кућу. Вама је ово све добро познато, а мени је исто тако познато биједно црногорско трговање на пазару которскоме, које је свакога дана све горе и даже ево неколико времена докажују ми да им је Котор сасвијем затворен као непријатељима аустријскима, премда они нити су кад били непријатељи аустријски нити ће бити.“ (писмо Едоарду Гријеу, 5. маја 1846). Креће из Беча 3. марта и затим проводи двадесетак дана у Трсту и Венецији обилазећи знаменитости. Са пута се враћа 28. марта и бива свечано дочекан на Цетињу.
1844. Спушта се у Котор 28. августа, а затим прелази у Прчањ у Боки Которској, где га један кадет из Котора учи да плива. „Јошт те чека љубимац Авроре/ на бријегу тихога канала;/ заборављен судбом и људима,/ но утјешен у мрачној пустињи/ са зракама свога створитеља/ те призире људе и судбину/ како једно лажно сновидјење, –/ ја те чекам, чекам с нестрпјењем/ да се прострем у морску пучину,/ да полетим мало физически,/ ка што летим ваздухом морално.“ (из песме Љетње купање на Перчању) На Цетиње се враћа 7. септембра.
1844. У пролеће у Црну Гору, измучену сушом и глађу, стиже жито, делом поклоњено од Русије. „Међер си ти заборавио кршно наше стање и положеније теке иштеш новаца на зајам онђе ђе их никада било није и ђе им се сухе и празне горе, и кад их се штогод добије, не дају ни обратити.“ (писмо Сими Милутиновићу, 10. јула 1845). Руску помоћ прате и сумње како се она троши. Руски конзул у Дубровнику, Јеремија Гагић, добија од надређених задатак да мотри на то да ли Његош троши новац само на куповину жита и он о томе „секретно“ обавештава Његоша 18. децембра 1845. „Чудо ми је откуд је толика сумња код министерства да ја на што друго не трошим паре које су дате на покупку жита и заведеније магазина. Никада ја злоупотребљеније нећу учинити од великодушија мојега високога покровитеља, нити ћу се ја никада пред њим двострук показати. Моја ће истина у чистоти и невиности пред обожајемим монархом свагда се показати.“ (писмо Јеремији Гагићу, 10. фебруара 1846)
1845. Завршава рад на Огледалу српском. „По од дужега времена дао сам купити по Црној Гори наше народне пјесне и већ их добро число имам у рукопису, којима сам додао и од печатаних оне о Карађорђију. Ја сам намјеравао ове пјесне дати печатати у Лајпцигу, гдје би по мојој жељи могле изићи у великољепном изданију; но почем сад тамо полази г-н Вуковић, вручитељ овога писма, а знајући пак да тамошња типографија превасходи све остале у којима се што досад српскога печатало и да има добре коректоре, па зато и шиљем исте пјесне у рукопису Вама, учтиво молећи Вас да бисте изволили дати их печатати у 8° великом на велин папиру и украсити их образом бесмртног Карађорђија.“ (писмо Василију Берару, 12. априла 1845)1845. Половином године тражи помоћ једног стручњака из Дубровника како би га обучио за коришћење дагеротипа (тј. фотографског апарата), купљеног нешто раније. „Ја се надам у Ваше дружеско расположеније к мене да ћу Вам наскоро захвалити и на дагеротипца. За љубав коју ми показујете, немам Вам су чим повратити нако празном захвалом. Да изволите наредити да и ја Вас што послужим, су чим ће Ве послужити један човјек који је на крају образованога мира и који се очама пред вратима едемскијема, мученик два противна урагана, азијатскога и европејскога, т. јест ураганима просвјештенија и глупости?“ (писмо Јеремији Гагићу, 8. октобра 1845)

1845. Стиже у Котор 11. јула, а четири дана касније у Пераст на летовање. На Цетиње се враћа након десетак дана.

1845. У пролеће завршава писање Луче микрокозма, религиозно-филозофског спева о настанку света. Књигу је Његош посветио свом некадашњем учитељу, Сими Милутиновићу. Луча микрокозма штампана је у Београду исте године. „Кад Луча буде напечатана, пошљи ми од ње 100 егземплара и упути их у Тријест al sig Michele Vucetich, negoziante, објавивши јошт ту да књиге иду у Црну Гору in transito, те ће ми тако доћи поуздано. А с осталијема егземпларима чини што хоћеш: на част ти их.“ (писмо Сими Милутиновићу, 23. децембра 1845)
1845. Половином године, Његош (вероватно једини пут) посећује полуострво Превлаку у бококотроском заливу и тамо цркву Св. Тројице (саграђене 1833. на темељима старе цркве Светог Архангела Михаила). Тестаментом из 1846, удовица грофа Илије Властелиновића, грофица Екатарина Превлаку оставља Његошу. Наредбом аустријских власти из 1846. забрањено је црногорским држављанима да поседују некретнине на аустријској територији која је, по разграничењу, сезала до средине ловћенских серпентина.1845. Лечи се од реуматизма. Даје да се на Ловћену, на „Капи“, сагради скромна црква у којој ће бити сахрањен.

1846. Завршава писање Горског вијенца, еп о обрачуну Црногораца са потурчењацима са краја XVII века. По неким историјским анализама тај обрачун није се никада догодио.Креће у Трст 20. септембра да купи жито за Црну Гору, а затим у Беч, где је, последњих дана те и првих дана наредне године, одштампан Горски вијенац. Није одобрена његова посета Петрограду и руском цару (и током које је планирао да тражи од руског цара помоћ у повраћају острва Врањина и Лесендро), са образложењем да је потребно Његошево присуство у Црној Гори.

1847. Објављује, 12. јануара, у Сербском народном листу, Поздрав роду из Беча 1847. год. (На ново љето). У Бечу борави до марта 1847, одакле се преко Трста и Венеције враћа у Црну Гору. Пише Лажног цара Шћепана Малог, углавном на основу архивске грађе из Венеције. Рукопис је штампан 1851. у Загребу, а објављен у Трсту. На корицама књиге, као место издања писало је Југославија. „Због важности догађајах и због чудноватости Шћепанове ја сам жељео штогод о њему написати. И, доиста, да случајем не пођох у Млетке у почетку 1847. године, не хтијах ништа вјернога о њему своме роду објелоданити. Али у Млетке када дођох, потрудим се и којекако уљезем у огромну архиву бивше старе републике млетачке. Господин Томазео усрдно прискочи, и би ми на руку; чувара од архиве, старога маркиза Солари, готово слободном и веселом горском поезијом и причањем замађијам, те ми добри старац почне по мојој ћуди играти; пет шест ваљатијех писарчићах три читаве недјеље по свима угловима од архиве копаше, и што год се могло наћ о чудноватом Шћепану и о другијем стварима односећи се Југословенства све исписаше.“ (из Предговора књиге Лажни Цар Шћепан Мали).
 73963_156264747750181_6382142_nМедаља Обилића
 1847. Установљава медаљу за храброст, „Медаљу Обилића“, највеће црногорско ратно одликовање. Сребрна медаља за храброст установљена је 1841. године. Пре тога, Црногорци су медаље добијали једино од руског цара; Аустрија је то ометала, што је подстакло Његоша да установи црногорску медаљу. „Ово је лик Обилића, лик највећега јунака који се досад на земљи појавио. Каквим се знаком могу толико дичити српски родољупци-витезови колико овим? Он је јединствена бојна награда твоје собраће у соколовом гнијезду.“ (писмо Ђорђу Стратимировићу, 8. новембра 1848)
1847. У првој половини године, изазвана великом глађу, избија буна у пограничној Црмничкој нахији, коју је помогао скадарски паша муницијом, храном, али и својом војском од три до четири хиљаде људи. Побуна у корену бива угушена у крви (о тим борбама Његош је спевао песму Кула Ђуришића). Након повратка из Беча, Његош осуђује на стрељање неколико вођа побуне. Ова буна и тежина одлука које је требало донети, учиниле су да Његош помишља да заувек напусти Црну Гору. И након ове буне, интриге скадарског паше остаће, поред глади, највећа Његошева брига. „Сутрадан пошто сам ја изишао из парохода, сирјеч 26. прошастога марта, премамљени митом, а највише житом и хљебом на ову гладну годину, неколика села црногорска од Нахије црничке објаве се непријатељи својему правитељству. Паша скадарски, који је о томе и радио, одма пошље међу њих на помоћ им око 3-4000 војника, хљеба доста и џебане. Ради тога буде принуђен Сенат отправити 2000 Црногораца, предвођенијех мојијем братучедом Георгијем, сердаром ријечкијем, сердаром цетињскијем, и тако ове 2000 Црногораца ударе на прво од побуњених села, у којему је била војска турска и џебана, и послијед упорнога боја опале неколико кућах у селу Бољевиће и Турке изаждену. С наше стране било мртвијех 19, а рањенијех око 20 људи, међу којијема је и мој братучед малу рану добио од зрна од кумпаре, а с турске стране около 60 мртвијех и рањенијех кажу да је пало. Црногорци у овоме боју похватали су били и неколико живијех, но, бивши све христјани, даду им свободу.“ (писмо Јеремији Гагићу, 6. априла 1847)
1847. У октобру, после неколико година мира, око 8000 херцеговачких Турака напада Црну Гору, али овај напад бива брзо одбијен. О томе је Његош спевао песму Чардак Алексића. „Дошло ми је твоје писмо од 17. фебра[ра] о. г., у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво што кажеш да оперемо своја срца па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе, моје је срце за људе свагда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може и да би хтио. Што се хвалиш да имаш код мене пријатеље који ти доказују моје намјереније, добро кад их имаш, мени их не казуј да од мене не пострадају. Ову и другу овакву ствар ти можеш казати онијема који свијет проз чибук гледаше, не мени. Моје је намјереније јавно и чисто; кога је како ваља, онако са мном у сусједству и да живује.“ (писмо Осман-Паши Скопљаку, 5. октобра 1847)
 1848. Током револуције у Аустрији, у Венецији је проглашена обнова Млетачке републике, која је до краја осамнаестог века била извор тешких проблема Црној Гори. Мађарска претендује на проширење своје територије, чиме би се у њеном саставу нашло скоро четири милиона Срба и Хрвата, без права на аутономију и сопствени језик. Мађарска војска напада Сремске Карловце, седиште Срба у Угарској, чиме почиње српско-мађарски рат. Његош нуди хрватском бану Јосипу Јелачићу, а на другој страни и руској војсци у рату са Мађарима, војну помоћ од неколико хиљада људи. Његош одвраћа Црногорце од упада у Боку, као и становнике Боке од побуне против аустријске власти, како их Млетачка република не би одвојила од општег јужнословенског покрета. У исто време почињу и побуне локалних турских владара против централне султанове власти. Његош прихвата Гарашанинову политику: против је револуције у Аустрији, а за револуцију у Турској. „Ја ви залуду пишем, залуду заповиједи шиљем да зла и погана ђела не чините поданицима ћесарскијема; него видим што се надао нијесам, да за моје заповиједи главе не обрћете. Ако радите ту буну противу ћесара, ћесар је велик: за њу чути или не чути; ако ли је радите за инат мој, то сами своју кућу разурате. Које било да било, добро је да ве познам какви сте ми. Као сваком што сам писао и заповиједи шиља, тако ви и сада залуду пишем. Устајте на ноге сваки ако ме чут хоћете и не дајте на границу његушку да се догоди никакво злочинство у Боку. Нећете ли ме послушати, а ви се разберите што учинисте, да мени образ нагрдисте, међусобни суд разуристе и себе у ништа бачисте.“ (писмо Његушима, 16. марта 1848) „Прво, молимо вас, како нашу браћу, да сва друга намјеренија и позиве одбаците на страну, а да будете срцем и душом привржени својој народности и сасвијем вјерни и послушни Јелачићу, свому јединоплеменому бану од троједине краљевине, који је под круном ћесарском. Друго, ако пак, сачувај Боже, покажете се невјерни својему бану и примите се туђина, а своје добро одбаците, знадите чисто, ми ћемо постати ваши заклети непријатељи, с нама ће се многи ваљасти јунак од та два окружија здружити, и крв ће се издајническа немилице пролити и куће издајническе у пепео разасути. Ви знате да се ми не умијемо шалити, но пазите добро што ћете радити.“ (писмо Бокељима и Дубровчанима, 20. маја 1848)
 1848. Почиње да развија планове о ослобођењу околних територија од турске власти. Његови поверљиви људи обилазе крајеве од Неретве на западу, до Вишеграда на северу и Пећи на истоку. Његош преговара са околним турским владарима побуњеним против централне султанове власти. Средином априла код Његоша долази Матија Бан, поверљиви изасланик Александра Карађорђевића и српске владе, чији је план био ослобођење Српства и стварање Југославије, заједничке државе Срба, Хрвата и Бугара, у којој би Његош био духовни поглавар у Пећи, а српски кнез световни поглавар у Призрену. Бан овај план излаже Његошу и доноси му, као финансијску подршку, 1000 дуката. Његош прихвата план, али сматра да најпре треба ослободити и ујединити оне најугроженије – Србе под турском влашћу. Планови укључују обезбеђивање црногорских граница, а затим излазак око седам хиљада црногорских ратника на околне територије. Штампарија је са Цетиња требало да буде пренета у Дубровник, где би Матија Бан издавао један политички лист. „Ако је игђе икога, нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стиђети се што сам вам брат. Сад али икад, никад ако не сад.“ (писмо Илији Гарашанину, 2. маја 1848)Крајем 1848. године, Његош увиђа да се ти планови и његове жеље не остварују. „Ја видим страшне погрешке. Мени се чини да се од правог циља далеко одступило. Боже дај да се варам. Ако се сада сагријеши, дуго ћемо тај гријех кајати.“ (писмо Станку Вразу, 20. октобра 1848.

1849. Одлучује да учи турски и грчки језик и трага за потребним књигама. У то време, говори и пише на руском и француском језику, а служи се италијанским и немачким.1849. У другој половини године, жали се да га је „кашаљ спопао“. Тада се појављују први знаци туберкулозе код Његоша: кашаљ и слабљење. Од тада, његово здравље добро је само у кратким периодима. Пати од „запуштене назебе, кашља, кијавице и реуматизма“.

1850. Почетком пролећа бива обустављен план побуне хришћана у Херцеговини, Босни, Албанији, коју би предводила Црна Гора а помагала Србија. О тренутку када је ту одлуку власти у Србији саопштио Његошу, Матија Бан је записао: „Вратим се у Далмацију рањеним срцем, па отидем Владици. И за њега је та вијест била као гром. Гледао ме најприје укочено, па се спустио у наслоњачу и покрио лицерукама, па срдит устао и хитно корачајући по биљардној сали говорио све што му је на уста долазило. Наједанпут стаде преда ме и рече ми одрешито: ‘Знаш ли шта је? Херцеговина, Босна и Црна Gора с Албанијом у нашој су руци, сад их већ можемо запалити кад год хоћемо; бацимо ватру, па Србија, хтјела не хтјела, мора за нама поћи…. За дипломатске [проблеме] не марим, а војничких се не бојим чим сам у споразумљу од албанске стране са Биб Додом, а од херцеговачке са везиром Сточевићем. Ту ћемо имати око 30000 пушака, додајте мојих 15000 најмање, а 5000 из Далмације, па располажемо снагом од 50000 људи, и то каквих људи! Помислите што би се с толиком и таквом војском могло учинити, још сви хришћани чекају на наш миг, па и они да устану!“ Матија Бан ипак успева да убеди Његоша да би, без помоћи Србије у оружју и средствима, рат био унапред изгубљен. Његош је разочаран неспремношћу јужнословенских народа да се боре за слободу и уједињење и што није „неки напредак у цијеломе народу нашем видио“. „Српске ствари, колико су назадне у нашем веку, није чудо е ме је готово уморила ова крвава и бурна катедра на којој сам се попео ево 20 година. Сваки је смртан и мора умријети. Мени ни с чега сада жао не би било до што нијесам неки напредак у цијеломе народу нашем видио и што ми се није дало да на неки начин основу утврдим внутренему управленију црногорскому, те се бојим е би се после мене све оне несреће повратиле у Црној Гори које су пријед мене биле, те би остао у вечну невољу овај народац мали, необразован, но војинствени и силни духом и срцем.“ (писмо Илији Гарашанину, 5. јула 1850) Поверенику из Србије, Матији Бану, рекао је 1851: „Сјети ме се гдјекод кад ме већ не буде и нека потомство бар дозна за наше намере, кад му дјела не могах оставити“.
1850. Силази у Котор ради блаже климе 23. марта, три дана касније прелази у Прчањ. „Самообмана је убитачна и за људе и за народе. Кому подноси, нека јој се подаје, али ја прославивши тридесет више осам Божића и пребацивши преко главе мнозину ада, не могу се и не хоћу обмањивати. Ја злу свакојем гледам право у очи.“ (писмо Стевану Книћанину, 20. јануара 1850). Увиђајући да му је здравље све лошије, 20. маја, током боравка у Прчњу, пише свој тестамент. „За насљедника мојега остављам Данила, Станкова сина а мојега синовца. Њему остављам владичество како је од старине узакоњено у Црну Гору. Истоме Данилу свеколико моје и движимо и недвижимо што имам у Црну Гору остављам, а препоручујем мојему брату Перу да Данила у свачему како својега сина наставља доклен се Данил учини способан народом управљати.“ (из Тестамента). Тестамент даје на чување Јеремији Гагићу, руском конзулу у Дубровнику, свом дугогодишњем пријатељу и заштитнику. „Изволите примити овај мој тастамен. Ђе му је сигурније, откуд би вјерније но отолен изишао, него у консулат мојега високога покровитеља и код Вас мојега пријатеља? Ако се догоди да ја умрем, молим да копије од истога пошљете у Црну Гору и Вашему началству. Ако ли ја оздравим, а Ви ћете ми га изволити послати кад га заиштем овако запечатана.“ (писмо Јеремији Гагићу, 27. маја 1850)
1850. Из Прчња креће 27. маја ка Дубровнику и даље ка Венецији. Након тога, борави кратко у Падови, одакле се, преко Трста, враћа 23. јуна у Црну Гору, уверен да ће ускоро умрети. „У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечито блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима.“ (писмо Петру Маринковићу, 10. августа 1850)
1850. Половином године, на Његушима га самоуки брат лечи народним лековима, медом, маслом, млеком и кајмаком и Његошу се стање накратко поправља. „Ја сам веома слаб био и због исте слабости био сам до Италије, али нити ме је помогла промјена ваздуха нити љекари, јербо сам од дана до дана све гори бивао, тако да сам после изнемогао био, и тако по нужди и савјетима после мјесец дана повратим се у родни ваздух којему сам привикао, дако се мало поокрепим да се могу у страној земљи лечити. Откад сам дошао на Цетиње, побоље ми је, али сам јошт доста слаб.“ (писмо Илији Гарашанину, 5. јула 1850)
1850. Крајем године поново одлази у Беч и Италију ради лечења. „Ја још од прсах страдам и због тога сам зимус принуђен био оставити наш строги климат и презимовати у италијанском благом климату. Ово су ме сви лекари саветовали.“ (писмо Илији Гарашанину из Трста, 11. новембар, 1850). Почетком новембра борави у Дубровнику, проводи неколико дана у Трсту а затим одлази у Беч. Ту, у штампарији Јерменског манастира, штампа песме Кула Ђуришића и Чардак Алексића. Након Беча, борави у Трсту, Венецији, Милану, Ђенови и Риму. „Већ сам казао да сам на главном конавлу. Овај је конавао у Млеткама то што је у Петрограду Невска улица. […] Можете ми вјеровати да ме ова дивна квартијера готово напола мање стоји него ли онај погани вигањ у Бечу код ‘Римскога императора’. Истина је да је љетос за ову исту квартиру неки дука италијански плаћао на дан по сто франаках, али једно су дуке европејски, а друго без отачаства рашћерани Срби.“ (писмо Вуку Стефановићу Караџићу, 25. децембра 1850). Током боравка у Италији разгледа многе културне и историјске знаменитости. „Да, збиља, лијепа Италија. Над њом се благословено, лијепо и благодатно небо шири и смије; у њој је јогунаста природа у својој дивоти, у својој прелести вјечно окруњена и весела: земља класическа, колијевка величија римскога. Ах, Рим, величествени Рим! Те развалине великога Рима. Кад човјек у њему дође, не знаде али га удивленије потпири у више усхићење, али му жалост више душу угаси и опечали над гробницом величија свијетскога.“ (писмо Димитрију Владисављевићу, 31. јануара 1851)
851. Почетком године борави углавном у Напуљу и Риму. Посећује и Чивита Векија, Ливорно, Фиренцу, Пизу, Ђенову, Торино, Милано и Венецију. Стиже у Трст 4. маја, а одатле недељу дана касније одлази у Беч и оближње лечилиште Хицинг. У Црну Гору враћа се, преко Трста и Задра, половином августа, без наде да ће бити излечен. Када је, примичући се Котору, са палубе брода угледао врх Ловћена, подигао је капу и рекао „Нећемо се више нигда раставити!“. „Неповољно стање здравља мога принуђује ме поћи одавде сјутра за Котор не бих ли ту или на другом ком мјесту средством љекара нашао себи побољшање…“ (писмо Павлу Решетару од 16. октобра 1851) Умро је од туберкулозе 19. октобра, у 10 сати ујутро, на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома… Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“
Сахрана на Ловћену је одложена, због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, и Његош је, 21. октобра, привремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, у гроб његовог стрица светог Петра. Тек 26. августа 1855. свечано су Његошеви посмртни остаци пренети на Ловћен. Том приликом, послушавши жељу Његошевог оца, кнез Данило нареди да се отвори Његошев ковчег (упркос томе што се по канонима не може откривати тело док не протекне седам година од смрти), надајући се да ће Његошево тело наћи целокупно, као што је било тело Петра I. Међутим, од Његошевог тела беше читава остала само десна рука.Током Првог светског рата, аустријске снаге су из Бококоторског залива бомбардовалe капелу на Ловћену. Касније, када је Црна Гора већ била окупирана, окупационе снаге ексхумирале су Његошеве кости и пренеле их на Цетиње у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, са намером да се на месту Његошеве капеле изгради споменик у знак аустријског освајања Ловћена. Та намера ипак није остварена.

Обнављање Његошеве капеле завршено је 10. септембра 1925. и освећена је два дана касније. Све што је остало од старе узидано је у обновљену капелу, истог облика, величине и унутрашњости као стара. Његошеве кости враћене су на Ловћен 21. септембра 1925. (по грегоријанском календару). Ковчег са Његошевим костима у обновљену капелу, заједно са митрополитом црногорско-приморским,епископима и члановима владе, унео је краљ Александар Карађорђевић, унук српског кнеза Александра Карађорђевића и црногорског краља Николе Петровића Његоша.Током Другог светског рата, у априлу 1942, Његошеву капелу оштетила је италијанска војска, али причињена штета није била велика.

Послератна црногорска власт донела је 1952. године одлуку да се на месту Његошеве капеле сагради маузолеј према нацртима вајара Ивана Мештровића. Планови за измештање капеле и изградњу маузолеја настављени су и после Мештровићеве смрти 1962. Упркос гласовима који су говорили да треба поштовати Његошев завет (да буде сахрањен у црквици коју је подигао), ловћенска капела је порушена до темеља крајем шездесетих година и од 1974. на њеном месту стоји маузолеј.

„Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем. Свијет је сад Божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах. Збогом, […] изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.“ (писмо Л. А. Франклу од 12. октобра 1851)
Приликом боравка Петра II Петровића Његоша у Русији, владика црногорски се састао са руским царем Николајем I.
Руски цар био је изненађен видевши владику у живописној црногорској ношњи и изванредно високог стаса.

– Па Ви сте виши од руског цара! – Рече Николај.
– Не бих рекао, ваше величанство.

На то Николај замоли Његоша да стану један поред другога, и тако се увери у тачност онога што је рекао.- Видите да сте виши – рече Николај.

– А не, никако. Само Бог је виши од руског цара! – Одговори самоуверено Његош.

 74449_156277601082229_3369609_n
Игуман Стефан (поје)Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал’ је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, –
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

Игуман Стефан

Ја сам проша сито и решето
овај грдни свијет испитао,
отрови му чашу искапио,
познао се с гркијем животом.
Све што бива и што може бити,
мени ништа није непознато;
што год дође ја сам му наредан.
Зла под небом што су сваколика
човјеку су прћија на земљу.
Ти си млад још и невјешт, владико!
Прве капље из чаше отрови
најгрче су и најупорније.
О да знадеш што те јоште чека!
Св’јет је овај тиран тиранину,
а камоли души благородној!
Он је состав паклене неслоге:
У њ ратује душа с тијелом,
у њ ратује море с бреговима,
у њ ратује зима и топлина,
у њ ратују вјетри с вјетровима,
у њ ратују живина с живином,
у њ ратује народ с народом,
у њ ратује човјек с човјеком,
у њ ратују дневи са ноћима,
у њ ратују дуси с небесима.
Т’јело стење под силом душевном,
колеба се душа у т’јелу.
Море стење под силом небесном,
колебљу се у мору небеса;
волна волну ужасно попире,
о бријег се ломе обадвије.
Нико срећан, а нико довољан,
нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
гледа мајмун себе у зрцало!

Коло

Бјеше облак сунце ухватио,
бјеше гору тама притиснула,
пред олтаром плакаше канђело,
на гусле се струне покидале,
сакриле се виле у пештере –
бојаху се сунца и мјесеца;
бјеху мушка прса охладњела,
а у њима умрла свобода,
ка кад зраке умру на планину,
кад утоне сунце у пучину.
Боже драги, свјетла празника!
Како су се душе прађедовске
над Цетињем данас узвијале!
Играју се на бјела јата,
како јата дивних лабудовах
кад се небом ведријем играју
над образом свјетла језера.
Соколови пет Мартиновићах,
које једна прса задојише
а одњиха једна колијевка,
два Новака с барјактаром Пимом,
и витезе Бориловић Вуче,
који први удристе на Турке, –
ко умије вама сплести в’јенце?
Споменик је вашега јунаштва
Гора Црна и њена слобода!

Књиге1. Пустињак цетински [1834]

2. Лијек јарости турске [1834]

3. Србин Србима на части захваљује [1834]

4. Ода ступљења на престол Фердинанда I: императора аустријскога и краља маџарскога и пр. и пр. и пр. [1835]

5. Три дана у Тријесту: у мјесецу јануарију 1844. [1844]

6. Луча микрокозма [1845]

7. Огледало српско [1846]

8. Горски вијенац: историческо собитије при свршетку XVII вијека [1847]

9. Кула Ђуришића и Чардак Алексића: 1847. године [1850]

10. Лажни цар Шћепан Мали: историческо збитије осамнаестога вијека [1851]

11. Свободијада: епски спјев у десет пјесама [1854]

12. Његошева биљежница [1956]

75308_156265137750142_7399215_n
одломци…ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Да, свагда ми драги наставниче.
Српски пјевче небом осијани.
Задатак је смјешни људска судба
Људски живот сновиђење страшно!
Човјек, изгнат за врата чудествах.
Он сам собом чудо сочињава:
Човјек, бачен на бурну брежину
Тајном руком смјелога случаја,
Сиромашан, без надзиратеља,
Под влијањем тајнога промисла –

Он се сјећа прве своје славе,
Он снијева пресретно блаженство,
Ал’ његови снови и сјећања
Крију му се јако од погледа,
Беже хитро у мрачним врстама
У љетопис опширни вјечности;
Само што му тамнијем проласком
Траг жалости на душу оставе,
Те се трза бадава из ланца,
Да за собом проникне мрачности.

Дивни пјевче српске народности,
Бич си судбе веће испитао, –
Свијет жељи незна угодити.
Судба ти је и моја позната;
Мислим, нема подобне на земљи:
До вратах сам изника Тартара,
Ад на мене са проклетством риче,
Сва му гледам гадна позоришта;
Ал’ на судбу викати не смијем –
Надежда ми вољом творца блиста!…
………………..

Ја од Тебе јоште много иштем:
Да поставиш у пламтеће врсте
Пред очима Српства и Славјанства
Обилића, Ђорђа и Душана,
И још кога српскога хероја;
До прогрмиш хулом страховитом
На Вујицу, Вука, Вукашина,
Богомрске Српства отпаднике;
Злоћа њима мрачи име Срба,
Тартар им је наказа малена! –

148193_156264137750242_1974665_n
одломци…Из посвете Праху Оца Србије

Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!

Владика Данило (сам собом)

Виђи врага су седам бињиш,
су два мача а су двије круне,
праунука Туркова с Кораном!
За њим јата проклетога кота,
да опусте земљу свуколику
ка скакавац што поља опусти!
Францускога да не би бријега,
аравијско море све потопи!
Сан паклени окруни Османа,
дарова му луну ка јабуку.
Злога госта Европи Оркана!
Византија сада није друго
но прћија младе Теодоре;
звезда је црне судбе над њом.

Палеолог позива Мурата
да закопа Грке са Србима.
Своју мисли Бранковић са Гертуком.
Мухамеде, то је за Гертуку!
Сјем Азије, ђе им је гњијездо,
вражје племе позоба народе –
дан и народ, како ћуку тица:
Мурат Српску, а Бајазит Босну,
Мурат Епир, а Мухамед Грчку,
два Селима Кипар и Африку.
Сваки нешто, не остаде ништа;
страшило је слушат што се ради!
Мален свијет за адова жвала,
ни најест га, камоли прејести!
Јанко брани Владислава мртва;
што га брани, кад га не одбрани?
Скендербег је срца Обилића,
ал ‘умрије тужним изгнанике. –
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога …
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла наџивјех твоја сваколика,
ас најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробише телу,
у мучењу издишу членови …
Куго људска, да те Бог убије!
Али ти је мало по света
те си својом зłосци отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
На трон сједиш неправо узети,
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Али сјенку што му шће тровати
те је у збјег собом унијеше
Неке горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!
Виђи посла цара опакога,
кога ђаво о свачему учи:
„Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја;
с њима треба овако радити … “
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовску?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије? –
Кад данашњу премислам вијећу,
распале ме ужаса пламови:
исклати се браћа међу собом,
а крвници, јаки и опаки –
затријеће семе у одива.
Грдни дане, да те Бог убије,
који си ме дао на свијету!
Час проклињем лански по сто путах
у који ме Турци не смакоше,
да не варам народња надање.
КолоБог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.
Невјерне им слуге постадоше
и царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утро,
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше;
великаши, грдне кукавице,
постадоше рода издајице.
О проклета косовска вечера,
куд та срећа да грдне главаре
све потрова и траг им утрије;
сам да Милош оста на сриједи
са његова оба побратима,
те би Србин данас Србом био!
Бранковићу, погано кољено,
тако ли се служи отачаству,
тако ли се цијени поштење?
О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
воинствени гениј свемогуци,
гром стравични те круне раздраба!
Величаство витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателни
твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
престол сруши а тартар уздрма.
Паде Милош, чудо витезовах,
жертвом на трон бича свијетскога.
Гордо лежи велики војвода
под кључевма крви благородне,
ка малопред што гордо иђаше,
страсном мишљу прсих надутијех,
кроз дивјачне тмуше азијатске,
гутајућ их ватреним очима;
ка малопред што гордо иђаше
к светом гробу бесмртног живота,
презирући људско ништавило
и плетење безумне скупштине.
Бог се драги на Србе разљути:
седмоглава изиде аждаја
и сатрије Српство свеколико,
клеветнике грдне и клевету.
На развале царства јуначкога
засја света Милошева правда,
окруни се слава вјековјечно
Милошева оба побратима
и лепе ките Југовића.
Српској капи свуд име погибе.
Постадоше лафи ратарима,
истурчи се плахи и лакоми –
млеко их српско разгубало!
Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се нехте у ланце везати,
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу.
Све су наше главе изабране!
Момци дивни, исто ка звијезде;
што су досад ове горе дале,
сви падали у крваве борбе,
пали за цест, име и свободу.
И наше су утирали сузе
вешти звуци дивнијех гусалах.
Просте наше жертве свеколике
кад је наша тврда постојбина
силе турске несита гробница.
Шта је ово ево неко доба
те су наше горе умучале,
не разлежу ратнијем клицама?
Почину ни рђа на оружје,
остаде ни земља без главарах.
Некршћу се форе усмрђеше …
Уједно су овце и курјаци,
здружио се Турчин с Црногорцем,
оџа риче на равном Цетињу!
Смрад ухвати лафа у кљусе,
затрије се име црногорско,
не остаде крста од три прста!

148607_156264691083520_6498417_n
Владика ДанилоУдри за крст, за образ јуначки,
ко гођ паше свијетло оружје,
ко гођ чује срце у прсима!
Хулитеље имена Христова
да крстимо водом али крвљу!
Тријебимо губу из торине!
Нек пропоје пјесна од ужаса,
олтар прави на камен крвави!

Сви главари скоче на ноге с великом грајом:

Тако, већ никако!

Коло поје

Љута клетва паде на изрода!
Прокле мати од невоље сина,
те књегиња Иванбеговица,
прокле Мара свог сина Станишу.
Прогризе јој сису у посање,
рајско пиће просу у њедрима.
Стиже ђецу родитељска клетва!
Станиша је образ оцрнио,
похулио на вјеру Христову,
на јуначко племе Црнојево;
обука се у вјеру крвничку
и братске је крви ожеднео.
Грдне треске поврх Љешкопоља!
Два се брата боре око вјере,
а око њих хиљаде ратника.
Стиже сина материна клетва,
погибе му војска сваколика.
бежи Станко управ Бајазиту,
да с њим једе маџарске носове.
О гњијездо јуначке свободе,
јесте ли те Бог нагледа оком,
много ли се муке пренијело,
многе ли те чекају победе!

Владика Данило

Боже драги, који све управљаш,
који сједиш на престол небесни
те могућним зажижеш погледом
сва свијетла кола у простору;
ти, који си развија прашину
испод твога трона свијетлога
и назва је твојим мировима,
те си прашак сваки оживио,
насија га умнијем семеном;
ти, те књигу држиш миробитну,
у коју су судбе уписате
мировима и умним тварима,
који се се милосно склонио
Дјејателни оживит членове
малом мраву ка гордому лафу, –
проведри ми више Горе Црне,
уклон ‘од ње муње и громове
и смућени облак градоносни!
Да, нијесу ни криви толико;
премами их невјера на вјеру
улови их у мрежу ђавољу.
Шта је човек? Ка слабо живинче!

37159_156264774416845_6872842_n
Сестра БатрићеваКуда си ми улетио,
мој соколе,
од дивнога јата твога,
брате рано?
Да л’ невјерне не зна Турке,
Бог их клео!
е ће тебе преварити?
дивна главо!
Мој свијете изгубљени,
сунце брате!
моје ране без пребола,
рано љута!
моје очи извађене,
очни виде!
Коме браћу ти остави,
братска хвало,
и старога баба Пера,
куку, Перо!
и три младе сестре твоје,
кукавице?
Седам снахах што ошиша?
њима празно
Што не чува младу главу,
људска вило;
што крвника њом наслади,
братска дико?
На вјеру те посјекоше,
невјерници!
Дивно л’ Травник окитише,
то платили!
са лијепом главом твојом,
куку, леле!
Ко ће чете сакупљати,
четовођа,
ко л’ крајини бранит крило,
братско крило,
ко ће турске главе сећи,
остра сабљо?
Да погибе у бој љути,
убојниче,
ђе се српски момци грабе,
младо момче,
око главах и оружјах,
просте ране;
но на вјеру у невјере,
вјерна главо!
Да ми се је помамити,
сестри црној,
да те како заборавим,
кукавица,
е презгодна глава бјеше,
млади брате!
Да уз цара сједијаше,
мудра главо,
шћаше царев везир бити,
сестри тужној;
да код краља сједијаше,
мој младико,
ђенерал му шћаше бити,
моја ружо!
Да се могу разговорит,
срце моје,
а са мртвом твојом главом,
кам да ми је!
да ти црне очи виђу,
очи моје,
да пољубим мртву главу,
мјесто брата,
да очешљам дуги перчин,
јаох мени!
и јуначку чалму свежем,
сестра грдна!
У крвничке сад си руке,
платили те!
нагрдиће красну главу,
прекрвници!
Ти ћеш много браће наћи,
куку нама!
биранијех соколовах,
куку, браћо!
по бедему од Травника,
Бог га клео!
Главе братске познат нећеш,
нама празно!
јере су их нагрдили,
невјерници!
Куд ће твоја млада љуба,
куку њојзи!
двоје ђеце твоје лудо,
сирочади?
Што ће јадни ђед ти Бајко,
мој Батрићу,
који те је одњивио?
тешко њему!
Просте твоје љуте ране,
мој Батрићу,
ал’ непрости грдни јади,
куку роде!
е се земља сва истурчи,
Бог је клео!
Главари се скаменили!
кам им у дом!

148332_156264901083499_5414692_n
Кнез ЈанкоКа из руге то би у почетку.
Вук Мандушић и Вук Мићуновић
започеше са Хамзом капетаном
око вјере нешто поповати;
док одједном они загустише,
уљегоше у крупне речи.
рече Хамза Мићуновић-Вуку:
„Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе,
боља ми је вјера него твоја!
Хата јашем, бритку сабљу пашем,
капетан сам од царева града,
у њем владам од триста годинах;
ђед ми га је на сабљу добио
ђе су царство сабље дијелиле,
те му трагу оста за господство. “
Распали се Мићуновић Вуче,
па се Хамзи попримаче близу:
„Какво Влаше, крмска потурице!
Ђе издајник бољи од витеза?
Какву сабљу кажеш и Косово?
Да л ‘на њему заједно не бјесмо,
па ја рва и тада и сада?
Ти издао пријед и послијед,
обрљао образ пред свијетом,
похулио вјеру прађедовску,
заробио себе у туђина!
Шта се хвалиш градом и господством –
сви градови што су до нас турски,
јесам ли их опсуо мраморјем,
те нијесу за људе градови
но тавнице за невољне сужње?
Бич сам божји ја сплетен за тебе,
да се стављаш што си урадио! “

Кнез Роган

Ћуд је женска смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенити вјера
да учини што јој срце жуди.

Вук Мићуновић

Не држи нас овако, владико,
но отршај оволико људства.
Свако гледа што ће чут од тебе,
а ти си се нешто замрсио:
нит ‘што збориш нити нас отршаш,
у образ си као земља доша;
сам се шеташ пољем без никога,
нит ‘што једеш нити заспат можеш.
крупно нешто учиш у памети, –
збили ти се снови на Турчина, –
а ја зебем од много мишљења.

Владика Данило

Слушај, Вуче, и остала браћо!
Ништа ми се немојте чудити
што ме црне растезу мисли,
што ми прса кипе са ужасом.
Ко на брдо, ак ‘и мало, стоји
више види но онај под брдом;
ја повише нешто од вас видим –
то је срећа дала ал ‘несрећа.
Не бојим се од вражјег кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.
Бијесна се братства истурчила;
тек домаће нападнемо Турке,
свој својега никад пуштат неће;
разлучи се земља на племена,
крвава се исклати племена,
враг ђаволу дође у сватове
те свијећу српску угасити!
Зло се трпи од страха горега.
ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке!

Кнез Раде (брат владичин)

Шта се мрчи када коват нећеш?
Шта збор купиш кад зборит не смијеш?
Приђе си им с коца утекао,
дабогда им скапа на ченгеле!
Жалиш нешто, а не знаш што жалиш;
с Турцима ратиш, а Турке својакаш,
домаћима тобож да с ‘умилиш,
а једнако, немој се варати!
Како би им запа, да те могу,
главу би ти онај час посјекли
ал ‘ти живу руке савезали
да те муче, да срце насладе.
Врана врани очи не извади;
брат је Турчин свуд један другоме.
Него удри докле махат можеш,
а не жали ништа на свијету!
Све је пошло ђавољијем трагом,
заудара земља Мухамедом.

74209_156265111083478_4300583_n
КолоЧашу меда јошт нико не попи
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.
Бег Иванбег, јуначко колено,
бораше се као лаф с Турцима
на све стране у горе крваве.
Полу земље Турци му узеше,
но пошто је сву облисе крвљу
и пошто му брата изгубише,
змаја љута војводу Уроша,
на широком пољу Ћемовскоме.
Жали Иван брата јединога:
жалије му војводе Уроша
но обадва да изгуби сина;
жалије му војводе Уроша
но сву ову земљу што је изгубио;
жалије му војводе Уроша
него очи да је изгубио, –
да би очи за брата Уроша!
Јунаку се чешће путах хоће
ведро небо насмијат грохотом.
Иван часом наздрави освете,
светим пићем, Богом закршћеним.
Б’јеле власе низ плећи просуо,
б’јела брада вије до појаса;
руке старе, у њих мач и копље,
крваве му руке и оружје;
корацима броји турско трупје,
скаче старац како хитро момче.
Боже драги, да га сан не вара
те овако старац узлетио?
Срећа се ја стара пробудила:
у Каруч, на крају Црмнице,
од петнаест хиљадах Тураках
не пустише жива ниједнога;
и данас је побјено мраморје
дивне славе Црнојевић-кнеза.
Бог да прости Урошеву душу!
Красне жертве што јој учинише.

Владика Данило (међу свима као да је сам)Ђе је зрно клицу заметнуло,
онде нека и плодом почине.
је ли инстинкт ал ‘духовни вођа,
Овде људско запире познање!
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал ‘тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
Ако сабљу пољубиш крваву
и запловиш у ноћне таласе,
сљедује ти праху светковање.
Жрец Европе с светога амвона
хули, пљује на олтар Азије;
ломи тешки топуз азијатски
свете куле под сјен распјатија.
Крв праведна дими на олтаре,
ӕивот се у прах развијаш.
Земља стење, а небеса ћуте …
Луна и крст, два страшна символа –
њихово је на гробнице царство.
Сљедовати им ријеком крвавом
у лађи грдна страданија,
то је бити једно или друго.
Али хула на свештени ћивот
који га је млеком одранио –
то ми прса у тартар претвара.
Чвор не треба на праву младика;
што ће луна на крст страданија,
што л ‘бијела сунцу на зјеницу?
Вјеро права, кукавна сирото!
Страшно племе, доклен ћеш спавати?
Неки један, то је ка ниједан,
нако да је више мученија.
Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игђе брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Помрчина нада мном царује,
месец ми је сунце заступио.
Ух, што мислим, куд сам запливао?
Младо жито, навијај класове,
пређе рока дошла ти је жњетва.
Дивне жертве видим на гомиле
пред олтаром цркве и племена;
чујем лелек ђе горе пролама.
Треба служит чести и имену.
нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може –
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.
********************************************

„Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао.“ (Из Тестамента)

149217_156265067750149_135446_n
Владика Данило (отписује):Од владике и свијех главарах
Селим-паши отпоздрав на писмо.
Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал ‘зубе поломи!
Није вино пошто приђе бјеше,
није свијет оно што мишљасте.
Барјактару дариват Европу-
грехота је о том и мислити!
Веља крушка у грло западне.
Крв је људска рана наопака,
на нос вам је почела скакати;
препунисте мешину греха!
Пуче колан свечевој кобили.
Леополдов храбри војевода,
Собијевски, војвода Савојски
саломише демону рогове.
У ћитапу не пише једнако
за два брата једноимењака.
Пред Бечом је Бурак посрнуо,
обрнуше кола низа страну.
Не требује царство нељудима,
нако да се пред свијетом руже.
Дивљу памет а ћуд отровану
дивљи вепар има, а не човек.
Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјештвом.
Ја се сјећам што си рећи хтио.
Трагови су многи до пецине-
за горске се госте не приправља!
У њих сада друге мисли нема
до што остре зубе за сусједе,
да чувају стадо од звјеради.
Тијесна су врата уљанику,
за међеда скована секира.
Јошт имате земље и оваца,
па харајте и коже гулите!
У вас стење на свакој страни
зло, под горим, као добро, под злом.
Спуштавају се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже;
отада смо виши пријатељи,
у главу ми памет ућерам.

**********************************************

Владика Данило

Мрки Вуче, подигни бркове,
да ти виђу токе на прсима,
да пребројим зрна од пушаках
колика ти токе изломише!
Мртву главу не диже из гроба
ни прекова бистра џефердара.
Здраво твоја глава на рамена,
ти ћеш пушку другу набавити
а у руке Мандушића Вука
биће свака пушка убојита!

**********************************************

У добру је лако добар бити;
на муци с познају јунаци!
*********************************

Свако је рођен да по једном умре, част и брука живе довјека!!!!
*******************************************************

522403_470763726300280_1469221691_n
Преузето од : Чувар ветрова https://www.facebook.com/cuvar.vetrova

Ђура Јакшић – ЉУБАВ

1.
Љубим те, љубим, душо,
Љубим те, рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.

Он ће са мачем доћи,
Кад куцне један час,
Отет' ће стару славу,
Добит' ће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје — сво,
Ти ћеш ми родит' сина,
Да чува благо то.

1b28798221
2.
Ако ми родиш сина,
Роди ми Милоша;
А буде л' мила ћерка,
Нек буде Милица:

Крваво иде време
Српске освете,
Требаће земља српска
Храбре Милоше.

Ал' био Милош или
Лепа Милица —
Само да Српство љуби,
Љуби Србина...

-Обилић-011-e1328013756326
3.
Кажи му, кажи, да је
Љубави наше цвет,
Да је у Српству ник'о,
Видео дан и свет.

Певај му српску песму,
Њоме га тишај ти,
Са њоме бу́ди чедо
Бескрајне љубави.

Опомињи га, душо,
Славних старина;
А свакад — свакад жарко
Да љуби Србина!

8948_1

4.
Не треба њему земље
Међа дедови' —
Са земљом нека суде
Српски кнезови.

а њему бојно копље,
Палош убојан,
У леву руку барјак,
Бојан — тробојан.

П' онда му подај хата
Мамна — помамна,
Па реци: »Сине, иди,
Гони душмана!«...

zivojin_misic

14.
Жубор вода шљунком тече,
Хуји шумица,
А на небу звезда трепти,
Звезда даница.

Срце моје игра, бије,
Све се превија —
Чини ми се, моја душо,
Да је Србија!

А од оне звезде сјајне
Чиниш ми се ти,
Пак бих иш'о — ишао бих
Звезде љубити!...

dragutin_matic

17.
Још никако гласа нема
Мани Србину,
Да ми јавља срећу моју,
Твоју судбину.

Да ми каже: »Драги брате,
Родио се син!«
Да ми каже: да је јунак,
Да је Србљанин.

Да нацрта мушко чедо,
Да опише сој —
Да је Србин, да је јунак,
Да је пород мој!

418658_464155010271487_800262440_n
18.
Црне веђе, црне очи,
А не чујеш плач;
А када би заплакало,
За шарен би мач,

Да се њиме игра чедо,
Да се нашали,
Ил', срчано, од колевке
Парче одвали.

Е, тако је српско дете,
Бре, Турчине, бре!
С голим мачем у свет јури,
С мачем умире...

cropped-zaglavlje


Stevan Raičković – TORZO

„Maj 1999. godine, napadi NATO avijacije, uprkos upozorenju da su žrtve i deca – ne prestaju. Sedmog maja, bombe padaju na Niš, i na pijaci pogađaju i studentkinju medicine Ljiljanu Spasić, u sedmom mesecu trudnoće. Stradala je i Ljiljana i njena beba.

Vladičin Han, 11. maja, u sumrak je pogođen most na kome su u tom trenutku bili dvoje zaljubljenih i zagrljenih tinejdžera: Gordana Nikolić (15) i Milan Ignjatović (16). Gordana treći gimnazije, Milan – maturant, nameravao je da upiše ekonomiju na Univerzitetu u Kragujevcu. Verica Ignjatović je, godinu dana posle, u pismu “Novostima” napisala: “Zašto su i kome smetala zagrljena i zaljubljena naša deca”.
Akademik i pesnik

Stevan Raičković u tim trenucima piše: “Ovo što se ovih dana događa ostaje trajno zabeleženo u istoriji. A u nama, rane u pamćenju. Ko da zaboravi stradalu decu? Ko može da oprosti?”

Profesor dr Vojislav Ćetković, slikar i pedagog, govori: “Ako pogine vojnik, on je, može se reći, na to i pripremljen. Ako strada neko stariji, može se reći da je u životu završio mnogo od onogo što je hteo. Ostavio za sobom svoje delo i uspomene. Ali, ako pogine neko dete, nevino, cvet koji se tek otvara, onda je to zločin koji se nikad ne sme zaboraviti. Naša deca su stradala pod bombama najmoćnijih sila sveta. Čemu ta moć kad nevini stradaju. Umesto da svoju moć koriste da pomognu svu gladnu i bosu decu, oni ubijaju. Zato se to ne sme zaboraviti.“

ТОРЗО

На православни Велики петак
1999. године у Београду

Циљају ме из свих небеских буџака
Под окриљем ноћи и сопственог мрака.

Не нишане ногу, леву руку… него
Десну којом пишем… не бих ли побего…

ТОРЗО (II)

На тргу Славије: у дубокој тмини
Седим сâм на клупи… ко да сам једини…

Кад ми срце замре… мисао ми почне
Да куца на обе кости слепоочне…

А кад се и она расплине по мраку:
Седим… као део клупе… налик знаку…
15. мај 1999.

 

КОД БРАЋЕ НАСТАСИЈЕВИЋ

Породица Настасијевић је једна од најзначајнијих и најкреативнијих у целокупној српској култури. Куће у којима је живела ова породица  биле су својевремено, у дугом периоду, значајно стециште београдских интелектуалаца.  Међу онима са којима су се Настасијевићи интензивно дружили, био је и Гаврило Принцип, који је често свраћао у њихову кућу у Београду.

Zivorad-Nastasijevic_slika_O_6841493

Њихов отац, Никола Лазаревић, доселио се с мајком из Охрида У Брусницу као шестогодишњак. У знак захвалности према ујаку Настасу Ђорђевићу (градитељу горњомилановачке цркве Свете Тројице) код кога је изучио градитељски занат, одриче се мајчиног презимена и од ујаковог имена прави ново презиме, Настасијевић

Сваки од четворице браће Настасијевић имао је најмање по један уметнички дар. Живорад је био сликар, Светомир композитор, а Славомир и Момчило били су књижевници. Имали су и три сестре: Наталија је рано преминула, Славка је била чувена професорка физике у Четвртој мушкој гимназији, а Даринка историчар.

tekst1

МОМЧИЛО (1893 – 1966)

Од свих Настасијевића данас је најпознатији Момчило. Мало је личио на време у коме је живео, па га оно није ни прихватило.

„U krugu svojih vršnjaka, modernista, Momčilo Nastasijević (1894-1938) liči na belu vranu. Živeo je u Beogradu tiho i usamljeno, zatvoren u svoj svet, daleko od literarne vreve kafane „Moskva“ i drugih mesta gde se stvarala moderna književnost. Bio je atavistički vezan za tradicionalne, porodične forme okupljanja, pun nepoverenja prema modernom životu, „pustinjak u gradu“. Zaziranje od javnosti vidi se i u njegovu književnom radu. Pisao je mnogo a objavljivao malo. Za života su mu izišle samo tri knjige: zbirka pripovedaka Iz tamnog vilajeta (1927), drama Međuluško blago (1927) i zbirka pesma Pet lirskih krugova (1932). Nijedno od tih dela nije imalo šireg odjeka kod čitalaca niti je privuklo veću pažnju kritičara. Posle smrti iza njega su ostali sanduci rukopisa od kojih je velik deo, ali ne sve, izišao u izdanju njegovih Celokupnih dela (1938-1939), koje je priredio S. Vinaver.“

Превише је био повучен, сам, а и писао је онако како нико други око њега тада није писао. Лепота његових песама, приповедака, драма и есеја уочена је тек половином прошлог века, кад он више није био жив. Па ипак, без обзира на то што је стваралаштво Момчила Настасијевића данас прихваћено и изузетно цењено, о њему се и даље говори као о загонетном песнику.

„Momčila Nastasijevića  je Stanislav Vinaver nazvao „svecem srpskog jezika i srpskog književnog izraza“ Vinaver je u svom ogledu „Momčilo Nastasijević“ tvrdio da je se pesnik pred kraj sav pretvorio u „plamen i zračenje“ (12,85), i da mu je smrt bila „tiha, smerna,svetla i nasmejana od unutrašnjeg sijanja“ (isto). Zna se da je Nastasijević bio ne samo duboki pesnik nego i izuzetno častan i čestit čovek, asketa u ličnom životu, omiljen među prijateljima i među učenicima, koji je na samrtnoj postelji molio svoju sestru da ne zaboravi jednog prosjaka što mu je on, Moma, svaki dan na putu od kuće do Četvrte beogradske gimnazije, u kojoj je radio, davao milostinju. Zna se da je svojim bližnjima opisivao slike rajskih polja koja je u predsmrtnom bunilu video i da su mu poslednje reči bile: Izađoh sasvim iz blata“.“

tekst2_1nacionalna-periodika-izmedju-dva-svetska-rata-1
Биографски подаци не говоре много о његовој личности: рођен је 1894. године, основну школу и гимназију похађао је у Горњем Милановцу и Београду, током тих година учио је да свира на флаути и виолини, у последњем разреду гимназије дружио се с Гаврилом Принципом. Студирао је француски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, студије је прекидао због рата у коме је учествовао као добровољац зато што су га на војној регрутацији одбили због недовољне развијености.

„Momčilo Nastasijević je kao dobrovoljac obavljao pisarske poslove u glavnoj vojnoj stanici u Milanovcu. Iz ovog vremena potiču najraniji njegovi sačuvani radovi: tri pesme i u vidu dnevnika datirani Zapisi, uneseni u četvrtu knjigu ovih Sabranih dela (odsad skraćeno SD4). Kada je krajem godine počelo povlačenje srpske vojske, preko Kosova prema Albaniji, za njom je krenula i milanovačka vojna stanica. Put im je, međutim, bio presečen u Kosovskoj Mitrovici, pa su se morali pešice vraćati sporednim putevima ili bespućem, po zimskom nevremenu, krijući se od austrougarskih vojnih patrola. Nakon mesec dana lutanja i bekstva pred patrolama Momčilo je ušao u Kraljevo, ali je u gradu otkriven, uhapšen i sproveden u Kragujevac. Iz Kragujevca je usred dana uspeo da pobegne i, preobučen u seosko odelo, vrati se januara 1916. u Milanovac.Celu 1916. proveo je u kućnom pritvoru. Bila je to prilika da se ponovo vrati čitanju, pa i pisanju. Prema nekim svedočenjima, u kući porodice Nastasijević postojala je bogata biblioteka. Ali ona nije sačuvana. Nesumnjivo, za pesnika Nastasijevića bila je ovo prva prelomna godina: u rukopisu je ostao prilično veliki broj pesama i verzija u kojima se može pratiti okušavanje u vezanome stihu, i najviše u formi soneta.“

Кад је дипломирао, постао је професор Прве, а затим и Четврте мушке гимназије, и на том послу остао све до смрти.

kul-momcilo

С објављивањем књижевних дела почиње касније него његови генерацијски другови, и то тешко. Док Растко Петровић, Милош Црњански, Раде Драинац, Десанка Максимовић, Станислав Винавер објављују књигу за књигом одмах после завршетка Првог светског рата, Момчило пише споро. Миодраг Павловић, један од његових биографа, описује да се Момчило развија, експериментише у драми, прози и у стиху, пише есеје о књижевности и о уметности, много ради, али као да ради за себе а не и за читаоце. Готово све своје најбоље радове написао је неколико година пре него што је почео да их објављује: текст за музичку драму свог брата Светомира „Међулушко благо”, збирку приповедака „Из тамног вилајета”, збирку песама „Пет лирских кругова”, збирку приповедака „Хроника моје вароши”, драме „Недозвани” и „Господар Младенова кћер”.

„Пишући предговор за музичку драму „Међулушко благо“, коју је стварао са својим братом, композитором Светомиром, Момчило Настасијевић је тврдио да ако човек не зна одакле је, па крене у свет да тражи свој завичај, треба само да ослушкује песме крајева кроз које пролази: на коју мелодију задрхти, те је мајке син.“

Прво јавно признање књижевном дару и умећу Момчила Настасијевића било је и једино: 1927. године на књижевном конкурсу добија награду од 4000 динара за приповетку „Запис о даровима моје рођаке Марије”.

Те исте године, о свом трошку, штампа код тада важног и познатог издавача Цвијановића приповетке „Из тамног вилајета” и музичку драму „Међулушко благо”.

Цене га и посвећују му пажњу само његови пријатељи, читаоцима су његов сажет језик и стилске фигуре неразумљиви. „Он је узимао реч као чаролију звука и ритма, те испитивао каква се све дејства из ње могу добити”, написао је Миодраг Павловић. Међутим, такво и толико поштовање језика, његових корена, фолклора, мелодије речи, већини је било страно. И Момчило се све више осамљује.Тек је 1932. године објавио прву песничку збирку, „Пет лирских кругова”. Примећена је само у његовом најужем кругу. У тадашњим антологијама поезије заступљен је обично са по једном песмом, и то искључиво оном једноставног израза. Његове драме изводе само аматерска друштва.

Јануара 1938. године одржао је последњи час својим ученицима у Четвртој мушкој гимназији.

„Početkom 1938. ponovo se razboleo: 18. januara nije otišao u Četvrtu mušku gimnaziju da održi časove. Pod visokom temperaturom ležao je kod kuće dvanaest dana. Kad je temperatura opala, puls je pokazao da srce posustaje. Prenet je u Opštu državnu bolnicu, da bi bio pod stalnom kontrolom prof. Radosavljevića i prof. Todorovića. Uzrok bolesti do kraja nije ustanovljen. Po ponoći, licem na subotu, 13. februara, preminuo je Momčilo Nastasijević, ne napunivši ni četrdeset četiri godine. Sahranjen je u nedelju, 14. februara, na Novom groblju u Beogradu.“

Годину дана касније, његови пријатељи на челу са Станиславом Винавером и Милутином Деврњом, сакупили су новац и објавили целокупна дела Момчила Настасијевића. Стала су у девет књига. Али, ни то издање није заинтересовало читаоце за Момчила.

„Станислав Винавер је просто уживао да открије праве вредности и да их понуди на увид јавности. Пре Другог светског рата, када је умро Момчило Настасијевић, заложио је свој углед и уложио невероватан труд да његова сабрана дела угледају светлост дана.
Пошто држава није хтела да помогне у овом прегнућу (Винавер је молбу писао Милану Стојадиновићу лично), Винавер се ангажовао на све могуће начине – од писања текстова о покојном песнику до скупљања претплате за штампање ових драгоцених књига. Претплатио је не само себе, него и своју супругу. Тиме се одужио човеку кога је поштовао и волео, и у чијем је породичном салону проводио сате у интелектуалним разговорима и музицирању – Винавер је свирао клавир, а Момчило виолину или флауту.“

После Другог светског рата, у доба соцреализма, Момчила Настсијевића су одбацили  као „ненапредног”. Замерано му је што су се његове „Приповетке” појавиле у избору Светислава Стефановића који је проглашен народним непријатељем па као такав и стрељан. Књига је објављена 1944. године у такозваном ратном колу Српске књижевне задруге, иако Настасијевић тада одавно није био жив. Може се рећи да је део наше културе заувек постао тек 1991. године, објављивањем критичког издања његових Сабраних дела које је приредио Новица Петковић.“

“ Momčilo Nastasijević, do kraja svog prekratkog života ostao je samotnjak, za mnoge nedokučiv. Do besmrtnosti i beskraja voleo je Darinku Sretenović, ali se njome nije oženio. Posvetio joj je mnoge pesme, među njima najpoznatiju „Gospi“. Već udatoj sa prezimenom Belić, njoj je napisao: „tuđa su deca iz tebe zaplakala…“ Srce pesnikovo ustreptaće i za pijanistkinjom Bojanom Jelačom, ali će on do poslednjeg dana ostati najverniji poeziji i samoći.

Момчило Настасијевић‎: ГОСПИ

Све самљи.

Сном ходиш ме туђа.

Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.

Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.

Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

U ljubavne tajne Momčila Nastasijevića upustila se u drami „Angelska sonata“ dramaturg i reditelj Zorica Simović.

Skupljajući faktografske podatke na kojima je zasnovala svoj dramski tekst, autorka je kaže došla i do zanimljivih detalja o stvarnoj Bojani Jelači, ali se ovaj komad, za koji postoje naznake da bi mogao da preraste i u TV seriju, pre svega zasnovan na Momčilovom odnosu sa Darinkom Sretenović.

– Darinka i Bojana su stvarne, ključne osobe u pesnikovom životu, ne računajući tu njegovu familiju – smatra Zorica Simović. – Imala sam čast i privilegiju da se susretnem sa Darinkom. Upoznala nas je njena tetka Marija Drašković, sada penzionisani profesor istorije, a kod Darinke me odveo izdavač Milorad Glire Daničić, oboje su iz Gornjeg Milanovca.

Veći deo radnje ove drame odvija se u jednoj beogradskoj bolnici, poslednjeg dana života Momčila Nastasijevića – 13. februara 1938. godine:

– Kao dramaturg, izabrala sam naročito taj dan, jer se u njemu prepliću sudbine ljubavnog trouga Momčilo – Bojana – Darinka. Kraj njegovog uzglavlja tada nije bila Darinka, iako su se voleli do besmrtnosti i beskraja. Tog mučnog poslednjeg dana, sa Momčilom priča Bojana – otkriva autorka „Angelske sonate“. – Nisam ovim komadom želela samo da osvetlim Momčilov nepoznati život, nego da kroz njegov stvarni život i specifičnu duhovnost kojom je zračio i koju mi danas moramo prenositi, dramatski osvetlim i savremenog čoveka. Dramom se, koliko ona to zaslužuje, odužujemo i Nastasijevićima. “

„Upravo povodom tog teksta „Novostima“ se javila Ivanka Jelača, iz Beograda, rođena tetka Bojane Jelače, pijanistkinje za kojom je zatreperilo srce velikog pesnika. Bojana, čija porodica je rodom iz Like, često je svirala na okupljanjima u umetničkom salonu braće Nastasijević. Bila je jedna od dve Momčilove istovremene ljubavi i jedina pored njegovog bolničkog uzglavlje dok je izdisao. Ta scena jedna je od ključnih u predstavi, čijoj premijeri u Gornjem Milanovcu je prisustvovala i Ivanka Jelača.

– Samo najuži krug ljudi zna da je i Bojana umrla te iste 1938. godine, ubrzo nakon Momčila, takođe od tuberkuloze… – posvedočila je za naš list. – Njihove sudbine spojene su na onom svetu. Porodica je znala da je Bojana poslednja i jedina ispratila Momčila iz života. Morala je to učiniti u pokušaju da razreši zagonetku zašto se Momčilo nije oženio ni njome, niti Darinkom Sretenović, svojom drugom ljubavlju.

Vidno potresena dramom „Angelska sonata“, Ivanka Jelača kaže da delo Zorice Simović verno predstavlje gotovo eterične likove Momčila i Bojane, naslućujući tragediju njihove prerane i gotovo istovremene smrti. I autorka drame, koja je godinama istraživala tajne pesnika Nastasijevića, priznaje da je tek je od Ivanke saznala kako je i kada umrla Bojana.

A zašto ni Momčilova životna ljubav sa Darinkom Sretenović nije prerasla u brak, iako joj je posvetio sve pesme, među kojima i čuvenu „Gospi“, otkriva nam Milorad Glire Daničić. Ovaj Milanovčanin, penzionisani novinar i izdavač, bio je blizak sa Momčilovom braćom Svetomirom, Slavomirom i Živoradom.

– Jedne noći, oko ponoći, na vrata moje kuće u Milanovcu zakucao je nepoznat stariji čovek – priča nam. – Bio je to sin Darinke Sretenović, udate Belić. Živeo je u Beogradu i već bio u penziji. Izvinjavajući se, uzbuđeno mi je pokazao knjigu „Velike ljubavi srpskih pesnika“, u čijem izdavanju sam i ja imao udela.

U setnom, dužem razgovoru, Darinkin sin mu je ispričao: „Pročitao sam je više puta, nisam izdržao da se baš sad ne zaputim iz Beograda u Milanovac. Evo vam odgovora na pitanje: zašto se moja mati Darinka nije udala za Momčila, nego za mog oca, iako je Momčila volela iskreno i beskrajno, kao i on nju? Samo zato što on nije hteo da njen život i sudbinu veže za svoj, jer je sasvim dobro znao da će ubrzo umreti, kao što se zaista desilo“.

MomciloNastasijevic-Faksimilrukopis

ЖИВОРАД (1893-1966)

Живорад Настасијевић (Горњи Милановац, 1893 — Београд, 1966) је један од најособенијих српских сликара – трагалаца за очувањем и усаглашавањем националног идентитета и глобалних, светских токова у уметности.

Почео је пут сликара 1905. године у Београду, у Уметничко-занатској школи, а наставио га у Минхену, на Крфу, у Бизерти, Солуну и Паризу. Сваки од ових градова осећа се у његовим сликама.

tekst3Živorad_Nastasijević_Autoportret

Ако се изузму Београд, где је отишао због школовања, и Минхен и Париз, у којима је био захваљујући стипендији, сва остала његова измештања диктирале су тадашње политичке околности. У Минхен је дошао пред почетак Првог светског рата. Тада је тамо било пуно наших, младих, који су учили сликарство. Кад су једног од њих, Косту Јосиповића, након атентата на Франца Фердинанда изударали студенти вероватно зато што је из земље из које је и атентатор, Живорад је то схватио као опомену па је спалио сва писма која је добио од својих. „То сам урадио зато што је Гаврило Принцип скоро сваки дан долазио код мојих у Београд, и увек кад су ми они писали и он би понешто дописивао са пуним потписом, а имао сам и неколико дужих писама од њега.” Да је исправно поступио, показало се сутрадан: два агента полиције претражила су му цео стан. Успео је да преко Варшаве и Одесе, Дунавом стигне до Неготина. Слике које је радио у Минхену морао је да остави. Нису сачувани ни радови из Првог светског рата. Живорад је био један од 1300 каплара.

foto_thumb

Приликом повлачења наше војске, на путу до Крфа, коњ натоварен сандуком с његовим радовима пао је у провалију а с њим и Живорадови цртежи и скице будућих слика. На Кајмакчалану је оболео од тифуса па је пребачен у Солун а одатле у северну Африку, у Бизерту. Отуд се на његовим сликама појављују једни од првих трагова неевропских земаља у српском сликарству. После ослобођења, а у таласу српског пријатељства с Француском, нашим ратним савезником, Живорад се са стипендијом нашао у Паризу.

Међутим, као да није био одушевљен Паризом онолико колико се то свуда око њега очекивало. Он је „гледао своја посла” и није „обраћао пажњу на све могуће измове”. Није му пријала ни атмосфера тада омиљене кафане „Ротонда”. Записао је да се тамо „сви скупљају, нарочито увече. Критичари сваке врсте воде прву реч. Почеше већ јавно да брбљају како треба спалити музеј Лувр, јер то више није потребно. Видим јасно да критике о изложбама и концертима не одговарају стварности, и да се то све намешта по кафанама”. Зато је Париз на његовим сликама празан, без људи, као кулиса.

62.10

Београд је први пут видео радове Живорада Настасијевића 1919. године на „Изложби ратних сликара и вајара”. Био је то велики догађај за тек ослобођену земљу, па је разумљиво што је политички карактер изложбе превладао уметнички. „Успех изложбе био је велики. Публика је по цео дан масовно долазила. Неке групе Војвођана долазиле су са заставама”, записао је Живорад, подсмевајући се друштву, али и чињеници да су његову каријеру готово на сваком кораку обележавале политичке околности.

Zivorad-Nastasijevic

Slikar najlepših pejzaža Beograda

Milena Marjanović | 20. 05. 2010. – 00:02h

Jedan od četvorice bezmerno nadarene braće Nastasijević (Momčilo i Slavomir, pisci, i Svetomir, kompozitor), uz koje su bile i dve sestre (Slavka, profesor fizike, i Darinka, istoričar), Živorad (Gornji Milanovac, 1893. – Beograd, 1966) ušao je u nacionalnu istoriju umetnosti kao jedini slikar između dva rata koji je uspeo da ostvari spoj nacionalnog identiteta i globalnih, svetskih, tokova u umetnosti, što se ovih dana može videti na retrospektivi u Galeriji RTS-a.

Autor izložbe kustos Narodnog muzeja u Beogradu Ljubica Miljković izložbi je dala naziv „Cvetom iznad, korenom ispod nacionalnog”, uzevši ga iz eseja slikarevog brata Momčila „Za maternju melodiju” u kome konstatuje da „opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad, toliko je korenom ispod nacionalnog”.

– Nastasijević pripada korifejima srpske umetnosti poznatim po slikanju predela zavičaja. Jovan Bijelić je ovekovečio Bosnu, Sava Šumanović Srem, Ivan Radović Banat, Milan Konjović Bačku, a Lubarda crnogorski krš. Svestan da nebo nad Avalom i nad Monmartrom nije isto i da je drugačiji zalazak sunca na Kalemegdanu nego na Seni, Nastasijević je slikao šumovite brežuljke, proplanke i reke u koje se ogledaju oblaci i obale, pitomina i blagost Šumadije. Živorad je kao i njegova braća pokušavao da izmiri nacionalno sa univerzalnim. Zalagao se da umetnost odražava prostor u kome nastaje, odnosno da se nikada ne prekine spoj sa precima. Nije zagovarao da srpska umetnost preuzima istrošene modele iz inostranstva, nego da očuva i čovečanstvu ponudi svoje vrednosti – objašnjava Miljkovićeva.

Nemanjina ulica, Beograd, 1928.

Živorad Nastasijević se rukovodio idejama najvećih srpskih umova toga doba. Pre svih, Rastka Petrovića koji je još na početku bavljenja kritikom napisao: „Dok ne prebolimo Evropu i ne naučimo evropski govoriti, nikako nećemo uspeti da pronađemo šta je u nama od vrednosti, a kamoli to da izrazimo tako da bude od vrednosti i za ostali svet.” Zatim Milana Kašanina koji je povodom Izložbe jugoslovenske umetnosti u Londonu (1930) primetio da su britanski kritičari na prvom mestu gledali šta naša umetnost unosi u svet novo i svoje (…), ono što je imitatorsko i pozajmljeno nije ih mnogo privlačilo i oduševljavalo. Upravo zato, zajedno sa Vasom Pomorišcem, osnovao je grupu „Zograf” (1927) koja se smatra jedinim autohtonim srpskim pokretom u likovnoj umetnosti XX veka.

– Nažalost, grupa „Zograf” se nije uklapala u koncept koji su sledili umetnici zapadnih delova Kraljevine Jugoslavije, a ni u državnu politiku potiskivanja nacionalnog u duhu stvaranja nove zajednice. Zato je Nastasijević dočekao da ga šezdesetih godina označe kao konzervativnog, nazadnog… – skreće nam pažnju autor izložbe i dodaje:

Nastasijević je zografske ideje otelotvorio odmah po povratku iz Pariza, gde je, naravno, poput mnogih, nakon Minhena otišao da izučava slikarstvo. Slikao je kuće Beograda, tačnije one koje nestaju pred sve bržom urbanizacijom, davao im metafizičku dimenziju, ne mareći za apstrakciju koja se probijala na našoj sceni. Mnogi kritičari izdvajali su njegove beogradske motive kao najlepše pejzaže prestonice, mada sama grupa nikad nije dobila mesto koje zaslužuje.

39623_7_hs

Živorad Nastasijević i Ruža Mijatović

Kao mnogi srpski umetnici prve polovine XX veka Nastasijević je dobrovoljno stupio u đački bataljon Stepe Stepanovića, prešao preko Albanije i preboleo tifus. Otud valjda njegovo snažno nacionalno osećanje i uvažavanje srpskog srednjovekovnog slikarstva koje je negovao oslikavajući ikonostas crkve Bogorodičnog pokrova u Beogradu, zidove u Narodnoj banci u Skoplju, u odborničkoj sali Beogradske opštine, u kapeli spomenika na Zebrnjaku kod Kumanova (uništeno u Drugom svetskom ratu), u Uspenskoj crkvi u Pančevu, u crkvi kosturnice u Krupnju, u zgradi Umetničkog paviljona u Beogradu (takođe uništene), u nekoliko porodičnih kapela na Novom groblju u Beogradu.

Zivorad-Nastasijevic_slika_O_6841489

U Nastasijevićevom opusu skoro da nema aktova. Jedini poznat jeste i remek-delo „Venera” (1925), koja nije stilizovana vila Raviojla u opancima, što je bila moda kod naših slikara (po Crnjanskom), nego Ruža Mijatović, žena s kojom je, sasvim neoubičajeno za patrijarhalno društvo tog doba, do kaja života bio u neozakonjenom braku – kaže kustoskinja.

Zivorad-Nastasijevic_slika_O_6841485

Nažalost, ovo kapitalno delo autorka izložbe nije uspela da pozajmi od Muzeja savremene umetnosti u čijem se fundusu nalazi, ali jeste jedno drugo, iz privatne kolekcije, takođe važno u Nastasijevićevom stvaralaštvu. To je slika „Pekarnica” iz 1936. na kojoj prvi put uvodi dve figure radnika sa kolicima i dve prolaznice, čime se dotiče i socijalnih tema.

39619_5_f

СВЕТОМИР(1902-1980)

 Могло би се рећи да је Светомир, рођен 1902. године, наставио породичну линију грађевинара зато што је дипломирао на Архитектонском факултету, иако је стечено знање користио само да што чвршће постави делове својих опера.

tekst4

Светомир је написао осам опера. Можда ниједне од њих не би било да га једног дана, усред Првог светског рата, Момчило није одвео да чује неки бечки оркестар који се из непознатих разлога затекао и задржао у Милановцу. Свирали су музику Рихарда Вагнера.   Четрнаестогодишњи Светомир био је очаран, како ће се убрзо испоставити – заувек. Већ његова прва опера, „Међулушко благо”, заснована је на проклетству отетог блага, као и гигантски Вагнеров циклус „Прстен Нибелунга”.

Његово животно дело је опера „Ђурађ Бранковић”, резултат свих Настасијевића: драмски текст написао је Момчило, историјске чињенице истраживао је Славомир, декор и костиме до најмањих детаља исцртао је Живорад, а Светомир је написао музику. Живот својих опера на позорници Светомир није дочекао.

Tekst Gordane Krajačić o Svetozaru Nastasijeviću objavljen u katalogu povodom Festivala 1 pisca – Tajne Momčila Nastasijevića:

»Otkriti istinu postojanja znači u svemu osetiti jedno i u jednom sve i u svemu samog sebe. Nadstvarnost se ne sme pojmiti ali se da osetiti. Duše izabranika nagonski se kroz materijalno vezuju za nadstvarno i ishod toga spajanja je mistika, so umetnosti.”

Za tom istinom postojanja tragali su svi članovi porodice Nastasijević. Shodno oblasti za koju su bili vezani, predstavljali su ili kroz tamnu i misaonu poeziju, ili kroz pitoreskne šumadijske valovite predele uhvaćene u slike, ili kroz istorijske romane o slavnim, neugaslim danima srpske istorije, ili kroz muziku jednostavnih harmonskih rešenja a dubokih fatumskih poruka – lepotu i istinitost sagledanog i doživljenog. Porodica je pripadala najvišoj intelektualno-umetničkoj srpskoj eliti u prvoj polovini našeg veka. Tu su se organizovale večeri u kojima se muziciralo i razgovaralo o mnogo čemu.

Svetomir Nastasijević potekao je iz stare srpske građevinarske porodice te je i sam završio Arhitektonski fakultet u Beogradu (što je doprinelo zbilja čvrstoj, arhitektonskoj formalnoj strukturi njegovih muzičkih dela). Na blago zatalasanim obroncima Rudnika, u Gornjem Milanovcu, rođen je i proveo detinjstvo budući kompozitor jednog šaljivog datuma, 1. aprila 1902. godine, i uprkos kasnijim mnogim nedaćama kroz koje je prošao (a među najvećima bilo je neprihvatanje i ignorisanje njegovog obimnog opusa), uspeo je da zadrži vedri, optimistički duh do kraja života. Od malena ga je bogat muzički folklor napajao sa samog izvora, te se neraskidivo kasnije stopio u njegovo zvučno tkanje. Tu je, sticajem okolnosti, još kao četrnaestogodišnjak, u jeku Prvog svetskog rata 1916. godine, upoznao muziku Riharda Vagnera (Richarda Wagnera). Neki bečki orkestar zadržao se u Milanovcu kraće vreme, izvodeći preko dana bleh-muziku, a uveče u kafani – simfonijsku. Jedne večeri brat Momčilo mu je rekao da sviraju Vagnera i dečak je pritom osetio čudno uzbuđenje i neobjašnjivu, prijatnu jezu, kakvu nije primetio nikad ranije. Kasnije će u svojim operama Nastasijević upravo progovoriti jezikom nacionalnog bića, ali će u svim provući fatumsku nit, koja je karakteristična i za najvećeg nemačkog muzičko-scenskog maga. Već prva opera (od ukupno osam koliko je napisao) – Međuluško blago – bazirana je na istoj tematici o prokletstvu otetog blaga, kao i veličanstveni gigantski ciklus Prsten Nibelunga Riharda Vagnera.

Razume se, uplivi su akumulirani u Nastasijevićevom delu i sa drugih strana; najpre u osećanju za istorijsko-herojsku nacionalnu dramu, kao kod većine ruskih i čeških kompozitora. Čak i u načinu oblikovanja on je blizak Glinki i članovima Ruske petorice, najviše Musorgskom, postavljajući paralelno uz glavnu ličnost – vladara i drugu glavnu ličnost – narod. Otuda su monumentalne horske scene, koje se direktno upliću u dramsku radnju, predosećajući je i komentarišući je – jedan od najznačajnijih atributa Nastasijevićeve muzike.

Svoje prve opere Međuluško blago i Đurađ Branković iskazao je kroz pet činova, što je bila karakteristika Jakoba Majerbera (Meyerbeer). Međutim, ništa od tog ispraznog sjaja tzv. velike opere kod njega nije prisutno. Mada je napisao i pet samostalnih baleta, nijedna od njegovih opera ne sadrži baletske numere. One su, uprkos tim uvek ukusno i s merom doziranim uplivima, zadržale originalnost sopstvenog muzičkog govora. Jer, kako kaže s pravom Gustav Brili:

“Nastasijević je uspeo da ostane veran sebi, da ostane svoj, slobodan od svih izvanjskih uticaja i da znalački odbaci uvek od sebe ono što je moglo da uguši njegov intimni lični izraz”.

Mada je zašao u gotovo sve oblasti stvaralaštva, od dečjih klavirskih minijatura do monumentalnih muzičko-scenskih formi, svoja najbolja dela ostvario je u oblasti opera. A Đurađ Branković, njegovo životno delo, zapravo je zajednički plod Nastasijevićevih: dramski tekst ispisao je Momčilo, pod budnim okom i uhom prošlosti okrenutog Slavomira, dekore i kostime sjajno je iscrtao do najmanjih detalja Živorad, a razume se, najznačajniji je Svetomir Nastasijević, kompozitor koji je dao ne samo muziku ovom delu nego i dušu, oduhovljujući taj zajednički čin braće Nastasijević.

Tragika koja se uprela u muzičko-dramski tekst izvirala je iz sličnih okolnosti očajničke borbe starog vladara da se odupre turskoj sili i nemogućnosti da zadrži komad srpstva na rubu velike carevine. U prvoj operi Nastasijevićevih, prokleto je oteto blago, a s njim i loza onog koji ga je preoteo, u drugoj – prokleta je dinastija Brankovića kojoj je narod nepravedno pripisao da je izdala srpstvo na Kosovu. Iz te klice prokletstva rađa se snažna i nezadrživa drama unutar svake ličnosti, ali i mimo njih. To je narod koji ne prihvata Đurđa za vladara, koji proklinje njegovu ženu Jerinu jer je tuđinka, koji joj pripisuje zidanje grada u kamenu i slanje rođene kćeri u sultanov harem, ali koji sa puno topline podržava krhku ljubav Mare i Kajice, tešeći ne vladara koji gubi naslednike, nego oca koji oplakuje oslepele sinove. Proročanstvo Suludog monaha o noći bez svanuća ispunilo se kroz petovekovno ropstvo koje se nadvilo nad jednom od najkulturnijih država onoga vremena. Ove tanane psihološko-emocionalne karakteristike uhvatili su Nastasijevići na način izuzetnog senzibiliteta koji ne odgovara uobičajenim istorijskim sadržajima.

Ipak, Svetomir Nastasijević nije dočekao život svojih opera na sceni, mada je čvrsto verovao u njihovu vrednost. Stanislav Vinaver je 4. marta 1937. održao predavanje o ovom delu na Kolarčevom narodnom univerzitetu, a Književni glasnik ga je objavio. Izdvajam nekoliko redova:

Ja sam ovo predavanje održao da vam prikažem jedno značajno delo i da vas skupa zainteresujem za to da se svi zajednički postaramo da se ovo delo pojavi na pozornici. Doprinos braće Nastasijević potreban nam je radi našeg vremena, radi toga da se nađemo u pravim problemima koji nas okružuju, u problemima našega kolebanja oko divnih i trajnih suština.

U pokušaju parafraziranja Vinaverovih reči i ovaj napis sročen je sa istim ciljem.

„Светомир Настасијевић – Први устанак (либрето)“

Народна опера у четири чина Светомира Настасијевића, српског композитора, према истоименој драми његовог брата Славомира Настасијевића. Опера је написана поводом обележавања 150. годишњице Првог српског устанка 1954. године и праизведена је у концертном облику на „Коларчевој задужбини” у Београду 1957. Посвета:

„Себра видим Новака…
к’о млади храст,
силу развија у гране…”
[из опере „Ђурађ Бранковић”]

Ово дело посвећујем
сени мога прадеде Лазара,
који је учествовао у борбама Првог српског устанка

Светомир Настасијевић

http://www.rastko.rs/muzika/delo/10570

СЛАВОМИР (1904-1983)

tekst5Slavomir_Nastasijević_wiki

 Најмлађи брат, рођен 1904. године. Дипломирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду, постао професор вршачке гимназије и, по узору на Момчила, почео да пише. Одлучио се за сатиру и комедију зато што се, како је тада причао, у њиховој породици нико није бавио тим жанровима. Његов првенац „Врачара Божана”, комедија у пет чинова, изведена је убрзо након што је објављена, истина у Скопљу, и била је добро прихваћена. За време Другог светског рата био је управник Београдске опере, његове комедије приказују се и у Београду и по Србији, што му је власт након ослобођења замерила. Да ли због тога, тек, после рата Славомир почиње да пише историјске романе за омладину. Већ га је први роман, „Гуапо”, прославио: прича о Келтима, пуна забавних преокрета, коју се усудио да преточи у машту тек након обимних истраживања тог народа и њиховог времена. Овакав поступак постао је његово правило: сваком писању претходило је детаљно и свеобухватно упознавање са свим поузданим детаљима приче коју је замислио.
И следећи Славомирови романи били су радо читани: „Ханибал анте портас”, „Деспот Стефан”, „Витези кнеза Лазара”, „Александар Македонски”, „Јулије Цезар”, „Легенда о Милошу Обилићу”, „Устанак у Зети”… Поновно издање Славомирових романа осамдесетих година прошлог века, двадесетак година након што су написани, доказало је њихов квалитет.

20229 Nastasijević 3 3000_resize-500x500

САЛОН: Живорада, Момчила, Светомира и Славомира људи су доживљавали као целину, као Настасијевиће. Разумљиво, они су немали број пута заједно стварали. Од свих њихових сарадњи, најчувенији су били – салони. Наиме, где год да су живели, а селили су се неколико пута, дом Настасијевића био је место окупљања писаца, уметника и интелектуалаца, место где су приређивани концерти и књижевне вечери.
Момчило је свирао пиколо флауту, Светомир виолу, а Славомир виолончело. Њихов пријатељ Станислав Винавер свирао је клавир, а вајар Периша Милић флауту. Најчешће су приређивали концерте Моцартове и Бахове музике. Композитор Станојло Рајичић, један од гостију недељних дружења код Настасијевићевих, забележио је да су се „на зидовима налазиле Живорадове слике. Живорад је био иконописац, тако да су зидови били украшени и иконама, а и портретима чланова породице. Специјалној атмосфери доприносили су и присутни уметници разних струка. Време је пролазило у музицирању, дискусијама, веселом расположењу. Вероватно да не грешим ако кажем да се ретко може у Београду срести породица, и то у оно време, у којој се од шесторо деце четворо бавило уметношћу”.

tekst6_0

Porodična kuća Nastasijevićevih se nalazila u današnjoj Rajićevoj ulici u Gornjem Milanovcu. Na njenom mestu je, neko vreme, bila garaža „Autoprevoza”, sad je privatna kuća i apoteka. Nastasijevića kuća je, takođe, izgorela u požaru na početku Drugog svetskog rata, a u milanovačkom muzeju se čuva ulje na platnu na kome je Živorad Nastasijević kičicom ovekovečio dom ove ugledne građanske porodice.

Sestra Slavka

Dugo je tradicija u ovom delu Balkana bila nešto što nije bilo preporučljivo posebno isticati ni preterano se na nju pozivati, naročito, ako je uz sve to stajao ideološki žig. Osetile su to mnoge porodice, pa i jedna od najznačajnijih i najkreativnijih u celokupnoj srpskoj kulturi – porodica Nastasijević, u kojoj su četiri brata bili umetnici, sestra Slavka, čuveni profesor matematike u Četvrtoj muškoj gimnaziji, a bolešljiva Darinka istoričar. Među svima njima pesnik Momčilo Nastasijević ostavio je svojom poezijom i prozom najdublji trag u srpskoj kulturi i bez ikakvih ograda može se nazvati najvećim našim pesnikom 20. veka. Najstariji brat Živorad bio je slikar, Svetomir kompozitor, a najmlađi Slavomir pisao je istorijske romane.

Posle dva vrlo uspela predstavljanja, takođe jedno vreme skrajnutih pisaca – Rastka Petrovića i Stanislava Vinavera – u Kulturnom centru Beograda (od 21, maja do 21. juna), ovo proleće biće u znaku Nastasijevića, pod naslovom „Tajne Momčila Nastasijevića”, ali će istovremeno biti predstavljeno i stvaralaštvo ostale braće – slike, notni zapisi, istorijski romani, jedno vreme iz porodice „izgnanog” Slavomira.

S njim već počinje da se otkriva veo tajne. U porodici Nastasijević niko se nije ženio ni udavao. Najmlađi brat prekršio je nepisani zavet i u porodični dom, u Ivana Milutinovića ulici u Beogradu, mogao je da se vrati iz Sremskih Karlovaca tek posle smrti njegove supruge. Kao moćni Jungov Animus prof. Slavka Nastasijević određivala je šta je najbolje za porodicu i toga se pridržavala do kraja života. Dobro sam je upoznala, pošto sam sa svojim pokojnim suprugom Zoranom Gluščevićem jednom nedeljno odlazila u posetu živim i mrtvim Nastasijevićima. Kad se u prizemlju zgrade, u kojoj su stanovali, otvore vrata, pogled mi je uvek ostajao prikovan za jedan portret Momčila Nastasijevića (1894-1938), koji je slikao njegov najstariji brat Živorad.

nastasijevic

Zagonetni pogled bio je direktno uperen u posetioca, s neobično postavljenom levom rukom, u kojoj sam, verovatno u zavisnosti i od sopstvenih osećanja, godinama videla crvenu jabuku, a potom staklenu kuglu. Mnogo kasnije jedva sam sebe ubedila da je ruka prazna. Nikad nisam uspela da protumačim zašto je moje nesvesno „želelo” da u ruci vidi nepostojeće rajsko voće, da li je to značilo da je ulazak jednog skeptika u tu posvećenu prostoriju bio uvod u nepoznate svetove Momčila Nastasijevića, u neku tajnu koju je krila onirička priča „Zapisi o darovima moje rođake Marije”. Kad sam posle dužeg vremena bila sigurna da je u ruci staklena kugla, i sama sam poverovala da postoje svetovi koje je samo on video, opominjući braću da je opasno ulaziti u zaumno ako nisu pripremljeni za to.

Da li su mojim snoviđenjima na javi doprinele oniričke priče koje je profesorka Nastasijević često ponavljala i koje su se sve odnosile na pesnika, esejistu, proznog i dramskog pisca Momčila – od toga kako su izgledali razgovori za čuvenim crnim kožnim stolom i istim kožnim stolicama na kojima su sedeli i vodili dijaloge neki od najznačajnijih stvaralaca, tada tridesetih godina glasoviti modernisti: Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Dimitrije Mitrinović, Rastko Petrović, Isidora Sekulić, Dušan Matić, Pavle Stefanović, Desimir Blagojević… Posebnom tajnom, za sestru Slavku, bila je obavijena prerana smrt njenog najomiljenijeg brata, o čemu je uvek s posebnim tonom govorila, posebno o onom što se dogodilo posle njegove smrti. Oniričko je pobedilo njenu egzaktnost.

Ono što je sigurno, jeste da je Momčilo Nastasijević uneo u naše pesništvo dotad nepoznati jezički zvuk, izvlačeći ga iz naše tradicije, stvarajući pesništvo slutnje, unutarnje, zaumno zvučanje, koje je teško književno klasifikovati, naročito našim pojmovnim jezikom. Njegov pesnički jezik stvoren je u metafizičkoj vezi duha i zvuka, a iz njegovog „tamnog vilajeta” u našu literaturu ušla su dotad nepoznata oneobičenja, sa ezoterijskim elementima.

Retko koja svetska kultura ima tako raznorodnu i umetnički visokovrednovanu porodicu, i najnormalnije bi bilo da u Beogradu, gde su najduže živeli, postoji legat porodice Nastasijević. Ali, gradski oci iz osamdesetih godina, među kojima su neki još živi, nisu imali razumevanja za molbe sestre Slavke. Nedostatak novca ili neznanje, a možda i ideološki predznak koji je dugo pratio ovu porodicu, bili su najčešći izgovor. Na svu sreću, oni koji su tada bili na čelu opštine Gornji Milanovac, odakle se porodica doselila u Beograd, smestili su nasleđe Nastasijevića u Zavičajni muzej koji sad može da se pohvali jednim od najvrednijih umetničkih legata. Zato je za svaku pohvalu poduhvat Beogradskog kulturnog centra, pre svih Olivere Stošić, Predraga Petrovića i arh. Marine Dokmanović, da Nastasijeviće, bar na mesec dana vrate, u Beograd.

Milka Lučić

 

 poezija

 

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=259.0

http://www.http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/kod-nastasi%D1%98evicevih

politika.rs/rubrike/Srbija/Rodne-kuce-bez-dostojnog-obelezja.lt.html

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400000-Momcilo-Nastasijevic-najzagonetniji-srpski-pesnik

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:401000-Zivot-Momcila-Nastasijevica-prepuna-je-tajni

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/190136/Slikar-najlepsih-pejzaza-Beograda

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Tajne-Nastasijevica.lt.html

 

Момчило Настасијевић ПОЕЗИЈА

Преузето од: Чувар Ветрова

 

Momilo Nastasijevic

 

 

САН У ПОДНЕ

Топал сам ћув,
пролећем ти подунем.
Ђурђевска ноћ
над пупољима тако,
пупи ми пупила, мала.

Пламено ми се извијаш у цвет.
По коси ројем ти пале звезде,
ил’ зраку сунца у витице оплела.

Врелини овој
бризгај о бризгај, врела.

То иза сна, знам,
златан прах остане по њој.

И у пољупцу
презреле брескве сласт.
Зри љубав. Подне.

San u podne

ТРАГ

Чудно ли ме слободи ово,
чудније ли веза.

Букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,
па ме пали.

А чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.

Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.

Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

 

Trag

 

БРАТУ

Ослушни, запојем,
прени тајном.

Тешко ми срце,
превире тишина у вино,
до дна искапи.

Јер није ово сетва,
кукољ ни клас.

Пјани ћув само прôђе
и зашумело.

Ослушни, дозивам,
спи рођени пој.

Иза сна сну дубље
буде пробуђење.

Брату се из дубина огласи,
прене на овај глас.

Bratu
ГОСПИ

Све самљи.
Сном походиш ме туђа.
Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.

Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Gospi
ФРУЛА

Фруло, што дах мој радосни
жално у дољи разлеже?

Да л’ што пастири помрли
тобом призиваху драгу?

Ил’ жал се стани у мени:
с неба ме стрела ранила,
тамна ме земља печила,
те песма ми је сузицом
и капљом крви кићена?

Ил’ дах мој кад протече,
жал те за одбеглом тајном?

Frula
ОСАМА НА ТРГУ

То куда непроход им,
чудно ми се отвори пут.

То куда ступај их лаки,
стукнем, брале.

Плач и смех врве у вреви,
букћу као смола,
бледи проносе тугу.

И ја бих у вреви да врвим,
осама на тргу ме снађе,
тишина њином хуку:

куд они шестарим,
са рујних лица штијем лобање коб.

Прострели, о, прострели ме раба.
Промину њином
сабласно ово остајање.

Прострели, о, прострели.
Камен да сам на веки.

По мојој сенци да мере
смираје и свитања
на тргу.

Osama na trgu
ПОГЛЕД

1

Поглед је —гине око.
Неситом утол мрење.
Нестати —то мој пут.

И месец
самртно кад жут,
тáме то земљом врење —
бубри у дојке,љуби он.

2

И љубим ја,
и љуби, на очи где
из утробе је утроби
самртна ова
прогледáња сласт.

З

Слеп —или погледом мри.
Јер и смрти то
као живота је мало.

Гине ткач,
и гине ткање, и влат.
Ал’ чудно непогиба мир
златали зри,
где гинуло се и ткало.

4

Поглед је —пијем,
И пјанећ све ме,
чудно свему себе дам.

Поглед је —бдијем.
И пупећ у свему моје семе,
самртно радостан, и сâм.

5

Поглед је —
страсно за нерођени плод
у земљу мајку засеца рало.
Поглед је —
патно за нехођени ход
крене у мени
од искони што стало.

6

Јер и смрти то
као живота је мало.
Гине ткач,
и гине ткање, и влат.
Ал’ чудно непогиба мир
златали зри,
где гинуло се и ткало.

Pogled
ИЗВОРУ

Жуборли водо изворе,
млада кад јутром доходи,
сана кад лице огледне,
лине ли сан јој у румен,
је ли ме, водо, сневала?

Јад јадани ме,
јагода зри;
руди већ лето ливадом;
травка се травци нагнула,
ја сâм;
помени, водо, за мене.

Твој жубор, водо, срмени
фрулом ћу тужан у осој,
оро на присој да заори.
Сред ора стидна кад стидана,
помени, водо, за мене.

Izvoru
ЗОРА

Хеј, на белом коњу
зори ми зора и девојка.
Стани не мини,
ороси ову жал.

С голубицом би да загуче.
Уснама пупољ у цветање мами,
недрима трешње у зрење.
Стани не мини.

Кадифли, гле, моја доља.
Травицом гусне
за мекоту по њој,
па маховином
по узглављу, по стени.
Стани не мини.

Из грла да ти голубица загуче,
запламти са усана ружа,
у недрима ти две трешње заруде,
хеј, срца два кад полуде.
Стани не мини.

Zora
ВЕЧЕРЊА

Клоне дан
горама у руј.
Самотна уздрхти бреза
и твоје тело.
Приклони главу рамену мом,
горама у руј.

Страх, осама ме,
уза ме ти.
Заспала травка,
сен из незнани,
самотну ме о чуј.

Клоне о клоне,
све самља она
домаку океана
песма ова лагана.

Бона, кад клоне дан,
приклони главу рамену мом,
горама у руј.

Vecernja
ПОЗНОЈ

Чајала, ведра ти пут,
прозрем, болело.
Прости за бол.

И додир покајни мој
светињу те прокази.
Небожан, позна,
по мрља греха остане.
Прости за грех.

Ни зрна винограда
теби за лек.
Туђе испиле усне твоје вино.
За гутљај по локва блуда.
Прости за блуд.

Знам, на истини је ово,
и плеле би се у венац душе.
Ал’ гњилу моју,
ево, расточила пут.

Из три што зададох ране,
прозрем, већ лопиш у мир.
дај да за капљом тебе
жеђа ме без утола на веки,
за бол, за грех, за блуд.

Poznoj
ТРУБА

Шта вреди плаветно небо,
и зумбул и девојче и ласте лет.
Негде зàпева труба.

То иза гора и вода
лелек је рушне сељанке.

Род смо.
Кад умре човек,
и моје срце рушно је.

Откини зумбул с груди,
погни главу;
војника хоће да закопају,
а њему тако се живело.

Шта вреди поп што моли,
па крстача, па име,
неће се војник вратити у село,
неће пољубити коју воли.

Откини зумбул с груди,
погни главу.
Негде зàпева труба.

ПОГРЕБ

1

Зàпева му труба,
у ковчегу опружен он,
и жут.

И другара војника
чохом по кожи рука груба
добује лагано.

А небо плаво,
и сенке шарају пут.

2

И погребли га ваљано:
Крстачу поболи,
па име, Суботић Стано,
читко по њој —

мајка да га нађе,
или љуба,
или ко га воли.

3

Зàпева му труба.
у ковчегу опружен он,
и жут.

А небо плаво,
и сенке шарају пут.

Truba
БОЖЈАК

Пребол је.
Кужи ова ноћ.
Земља ми тело.
Ходи он.
Залапи гроза
на стопе Богу где остале.

Много те, мајко, болело
рад ово тиха пребола.
О, мало ли је
за муку твоје утробе.

То божјак
да не родим сина
у овој грози од искони,
кад ходи он.

Јер нема зоре,
на зенице ли не заплави,
ни блага поја не,
родну ли ову грозу не прекужим.

Обол ми пруже, мајко,
по дрхтај Бога
ја њима на дар,
божјак ја распевани.

Портрет мајке Милице,

Majka Momčilova, Milica, rodom je iz Kraljeva (Karanovca), kći trgovca i izvoznika Koste Jovanovića iJelene, rodom Nikolić, iz ugledne beogradske trgovačke porodice. Milica je za ono vreme dobila visokoobrazovanje kao vaspitanica beogradskog devojačkog instituta pod upravom Katarine Milovuk. Milica i Nikola Nastasijević imali su tri kćeri i četiri sina. Momčilo je po uzrastu njihovo treće dete: od njega sustariji sestra Natalija i brat Živorad, a mlađi braća Svetomir i Slavomir, i sestre Darinka i Slavka.

Bozjak
ЈЕДИНОЈ

Пјан тобом,
смешак је врели.

Тамом на зенице
отворим твоју таму,ја,
о једини ја.

Чедну ми пролет,
паклени пламен навестиш,ти,
о једина ти.

Чедни то пресахнути у плоду,
ил’ иза пламена гар
јадовно голотињом у небо,

једно је, о једина:
до у беспуће, знај,
путем је овим грење.

И дубље ли нас нема,
дубље се отвори спасење.

Jedinoj
РОДИТЕЉУ

Ко си?
Ко и куда ја,
Плод без плода твој,
И судња ова у мени реч?

Син, ево, прогледавам.
Мрењем за живота
Скидам са себе слепи рођаја знак.

И не као ти
Стрмоглав оплођењу
Слепо на пир.

Но вољом, те не саздала ме,
Пут отварам, ево,
Себи за уништење,
Нерођен ма за мир.

Плод ја без плода твој,
И судња ова у мени реч.

Roditelju
ТУГА У КАМЕНУ

1
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;

а дýге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

2
И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.

И крикнем,
и у срце као нож
рођени зарије се крик.

3
И крвљу ту па ту
матером у круг.
А свићем са зорама,
а с вечери сетно
нестаје ме за горама.

4
И немо из твари тугом
објави се друг.

И тугом зацвркуће тица
и зазелени луг.

5
И секира кад љуто
засече дуб:

и јагњету вук —кости кад млави зуб;
немо све свему тугом
верни остане друг.

6
Слобода робу —одбегнем далеко,
а све дубље ту.

И благослов што гробу
колевци проклетство неко —
одужити дуг.

7
Све зове —
остајем.

Кореном у камену
тузи затварам круг.

8
Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.

И чудно,
на рамену себи,
светли свој сагледа лик.

9
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза.

А дýге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук

Tuga u kamenu

ВладимирДИМИТРИЈЕВИЋ – NOMEN EST OMEN?

(Предраг Р. Драгић Кијук, Истинословац)

Какво необично име, чворновато као чобански штап на који се човек наслања док иде за стадом, али којим се увек може и одбранити од залуталог вука… Три самогласна сугласника Р, која коче слободно кретање кроз звук имена и презимена,а онда „Кијук“,као кијача, опет за одбрану. Име, презиме и надимак који пружају отпор изговарању… Као да ходаш козјом стазом у херцеговачком или далматинском кршу – Предраг Р. Драгић, па још и Кијук… Видиш то име како пркосно излази на врата своје звучне колибице, и пита: „Шта хоћете?“, проверавајући придошлице – наши ли су или њихови… Изгледа да човек намерно носи то име, презиме и надимак: ко издржи притисак изговарања истог, може да РАЗГОВАРА с његовим власником. Ако је nomen каткад и omen, онда је овај човек знаменован да буде непокоран, да му се не може приступити олако.
Како би он сам рекао: реметник!
Говори тако да одмах можеш да записујеш. Чуо сам да је покојни др Никола Милошевић своје књиге изговарао, па тек онда записивао. За Кијука знам да тако може. Рецимо, недавно су изашли његови „Еристички есеји“ – све су то беседе које је, разним приликама, изговорио. И беседе су му тврде, чворновате, реметничке: своје слушаоце увек обавештава о прећутаним, скривеним, заборављеним чињеницама, које вриште против лажи света у коме
живимо. Рецимо, о операцији „Килхаул“ (да ли је неко од нас чуо за операцију „Килхаул“?), о којој сазнајемо („Еристички есеји“, стр.70-71):
“Да се патохуманизам давно зацарио у секуларизованој цивилизацији потврдио је и крај Другог светског рата, оличен у плану операције ‘Килхаул’ (Ореration Kilhaul), који је чуван у тајности 50 година. Наиме, Јалтском споразуму додат је тајни анекс од 31. марта 1945. о присилној репатријацији, то јест изручењу Руса Стаљиновом Совјетском Савезу. Стварни број депортованих никада није утврђен, и то је разлог што различити истраживачи оперишу цифром од 70.000 до 2 милиона унесрећених. Око један милион заробљених совјетских војника, пуштених из немачких логора (на пример из Линца у Аустрији) или затворених у логорима широм САД (на пример онај у Њу Џерсију – New Jersey) – одмах је по доласку на границу СССР стрељано или депортовано у гулаге. Депортирање руских емиграната (заједно са децом) и руских заробљеника трајало је од 1944. до 1947. Посебан цинизам се огледао у томе што су операцијом ‘Килхаул”’делом били обухваћени и они који су емигрирали на Запад током или после Првог светског рата.

И када је у питању ратно право, које се стално потеже у нашем времену, патохуманизам такође има своју дугу историју. Како Запад обучен конституцијом Игњација Лојоле и папским ауторитетом види право ратних војних заробљеника? Па види га баш онако како га је видео од 1941. до 1945. године, када се највећи број од 6 милиона Руса, који су били у концентрационим логорима, никада нису вратили својим кућама. Ако је један милион присилно депортован Стаљину, остали су или мучки побијени на присилном раду или су скапавали од глади, или убијани у бекству, или су завршавали на најгнуснији, најбестијалнији начин.”
Да, то је задатак интелектуалца – да омета наш миран сан, нарочито сан после ручка, кад стомак преде као задовољна мачка. Може ли се мирно спавати у свету у коме се дешавају такве операције „Килхаул“? Или у свету који је описао Здравко Крстановић, у документарним „Причама из Хада“, о којима Кијук говори у свом „Дописивању апокалипсе“ (стр. 53-54), подсећајући нас на ужас србомрзачког рата 1991-1995? Ево Крстановићевог записа „Дијете“:
„Лежим у београдској болници (Ургентни центар). Избјеглица сам. Тијело је, послије бијега из сплитског кавеза, доживјело слом.
До мене, на кревету, лежи студент Зоран М. из Лознице.
Као резервиста, мјесец дана ратовао је на Банији…
Прича ми о судбини борца М. Т. из његове јединице, који је чуо како нешто цвили у кукурузима. Дошао је на мјесто одакле се чуло цвиљење. Угледао је дијете са одсјеченим рукама и ногама. Очи су му биле ископане. А било је живо. М. Т. сада је у лудници.”
Кијук нас буди из поспаности не разума (разум је родио и Стаљина и Хитлера), него из дремежа умртвљених осећања (јер, како рече Жарко Видовић, за човека је смисао могућ само као осећање Смисла, Који је Христос Логос)…
Реметник у име Смисла, у име вишње одговорности човека, који се никад не сме мирити са бестијалношћу на коју нас приморавају утварни чувари глобалистичких  еприкосновености, паукови моћи који сишу крв нашу и наше деце и то све називају „демократијом“, „људским правима“ и „грађанским слободама“…

Ко је овај човек?

Предраг Р. Драгић Кијук, хуманиста, књижевник, преводилац, есејиста, антологичар, ликовни критичар, драмски писац, лексикограф, медиавалиста, историчар, персоналиста и достојевиста, спада међу угледне српске ерудите, Студирао је на Филолошком, Филозофском и Правном факултету у Београду а стручна испитивања обављао у Италији, Грчкој, Русији и Француској. Био је уредник престижних гласила Удружења књижевника Србије (оперативни уредник часописа „Српски књижевни магазин” и главни и одговорни уредник листа „Књижевне новине”).
Један је од покретача нове серије часописа „Хришћанска мисао”, иницијатор и један од аутора декларације на пет језика („Слово о српском језику”) као и покретач библиотеке „Српска дијаспора” и главни уредник издавачког подухвата „Српска породична библиотека”. Идејни је творац три стожерна лексикографска пројекта за DBR International Publishing (Православне, Српске и Словенске енциклопедије).
Aутор је бројних књига студија и есеја од којих шест на страним језицима, али и један од малобројних беседника у нашој интелектуалној средини.
Посебно се бавио старом србском књижевношћу (само на енглеском штампао је, 1987, провокативну и обимну студију „Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200-1700”). Теме његовог интересовања разноврсне су и оригиналне јер су у тој интелектуалној  радозналости нашли место: модерна светска поезија, примењена теорија игре, филозофија бројева, хришћанска естетика, дело Достојевског, Гогоља и Андрејева, историја европске цивилизације, европски езотеријски писци, протоисторија Срба и Словена, савремена српска књижевност, феномен сеоба и православна мистика. Такође, посветио је пажњу моралном пропадању савремене политике и утицају папске цркве на судбину србског народа; као допринос најновијој колективној биографији настале су и његове књиге: „Bestiarium humanum”, 2002; ,Атлантократија као језуитски идеал”, 2006, „Еurope versus Europe”, 2006.
Његова књига „Кушач и искупитељ” (1990) прва у српску есејистику уводи теистички метод као равноправан другима у тумачењу књижевног дела, док књига ,Излазак у игру” (1990) представља култни допринос европском персонализму. Зборником „Саtena mundi” (1992), у два волуминозна тома, сачинио према оцени рецензената и приказивача ,духовну енциклопедију српског народа” (епископ Лаврентије).

Сер Џон Тавенер, најпопуларнији британски композитор са репутацијом „класичног уметника” самоиницијативно је, 2003, користио текстове из књиге П. Р. Драгића Кијука, “Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry1200-1700“ – за своје монументално дело „The Veil of the Temple” (у извођењу четири хора, неколико оркестара и солиста а у трајању од седам сати).
Предраг Р. Драгић Кијук никада није био члан ниједне политичке странке, као што никада није припадао ниједној филозофској или књижевној школи. Сада обавља дужност секретара Српске књижевне задруге и председника Одбора за одбрану слободе и права.

Ка изворима

Први пут сам се с његовим ликом срео у једном интервјуу датом „Дуги“, а поводом насушне читанке зване „Саtena mundi”. Овај двотомник, који Србе прати од њихове лепенсковинчанске протоисторије до покушаја „коначног решења“ србског питања у XX веку, представио се преко свог приређивача који је држао руке скршетне на грудима и развијорене косе гледао у читаоце „Дуге“ својим продорним хајдучким очима, какве је можда имао први Кијук, вођа побуне православних Срба на Кордуну у XVII веку.
Признајем: разговор с њим ме је запањио. У наредној „Дуги“, у којој је било места и за комунисте и за антикомунисте, Кијук је деловао као „corpus separatum“ – својом вертикалом. У том интервјуу, Предраг Р. Драгић нам је указао да је Србија мистичко срце Балкана, а Балкан мистичко срце Европе. Затим сам читао „његове књиге. Господина Кијука сам лично упознао почетком XXI века, када је постао уредник „Књижевних новина“ Четири године уређивања донело је педесетак бројева, од којих је сваки број био књига. Писало се о теологији и историји, о Хагу и школској реформи, о прећутаним узроцима глобализма, о србској емигрантској књижевности, о злочинима комуниста – о свему маргинализованом, а битном за разумевање стања у коме смо се нашли. Његове колумне, из броја у број, жигосале су лажи досократије потчињене атлантократији;биле су прави лекови за ум у доба безумља маскираног у „демократско – људскоправну – евроатлантско- интегративну“ реторику.
„Књижевне новине“ читале су се где год има Срба, и, наравно, веома помно у америчкој, и другим, нама „наклоњеним“ амбасадама. Све је могло да се каже и напише у „Књижевним новинама“ само ако је истинито, ако је храбро и ако сведочи о томе „да пут свој знамо, пут Богочовека“; јер, како каже Алекса Шантић, „волови јарам трпе, а не људи, / Бог је слободу дао за човјека“.

Господин Кијук је својим уређивачким, приређивачким и списатељским радом постао прави чувар оног скривеног Предања свесрбских огњишта које се налазило затрпано у неприказиваним књигама, у прецртаним људима, у заборављеним манастирима и храмовима… Срести Кијука значило је срести Храброст у покрету: он се никад није плашио  да каже оно што мисли управо зато што је МИСЛИО онако како му је налагала савест, та саборна свест Божјег човечанства у сваком од нас.
Читање Кијукових књига (нарочито новијих, попут „Атлантократије као језуитског идеала“, „Књижевности и зла“, „Еристичких есеја“, „Најезде нових варвара“) показује све врлине његовог интелектуално – моралног става. Књиге се суштински баве преуређењем света у глобалистичком кључу; у том процесу Срби су постали „колатерална (узгредна) штета“ америчког империјализма, коју је Харолд Пинтер дефинисао као начело: „Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“.
Велики руски мислилац, Берђајев, на чијем трагу је и Кијуков персонализам (не само на његовом, наравно, али берђајевљевско читање Достојевског је незаобилазно у лектири персонализма) говорио је да људи морају да бирају: или ће бити слободна браћа у Христу или силом браћа у антихристу. Свето Предање Цркве од Истока каже да ће се, пред крај света и века, појавити лажни месија у злу уједињеног човечанства. Име овог глобалистичког вође, коме ће се указивати божанско поклоњење, је антихрист. Да би антихрист завладао једном светском државом, са једном религијом (екуменско-синкретичком), једном привредом, једном војском и полицијом, треба срушити све различитости, смрвити све отпоре, скршити сваку наду да је могуће живети достојно човека. Све мора да буде „анти“, у изворном смислу свог грчког предлога – и „против“ и „уместо“. „Уместо“ се постиже кривотворењем, прављењем „симулакрума и симулација“ (Бодријар). „Уместо“ је оно што је Рене Генон звао „контраиницијацијом“, посвећењем у тајне лажне мистике. Тек кад већина човечанства увиди виртуелну стварност оног „уместо“, наступиће доба оног „анти“. Антидржава, антицрква, антикултура, антиуметност, антиљуди… Стваралаштво Предрага Р. Драгића Кијука посвећено је разобличавању тог „анти“ и указивању на непосредне опасности истог по његов народ, као заветну
заједницу.
Господин Кијук иде на саме изворе савремене антиљудскости: на антицркву пимокатолицизма. Он показује да процес завршен 1054, анатемом коју је кардинал Хумберт донео у цариградску Свету Софију, није трајао кратко – најмање четири века; главни ударац духовном јединству Источног и Западног Римског Царства задали су полуписмени Каролинзи, на челу са Карлом Великим, од кога, по тврдњи твораца Европске уније, почиње Нови европски поредак. Евроунијатски вођи сваке године додељују награду за европско јединство; награда коју је својевремено добио и Бил Клинтон, зове се, наравно, „Карло Велики“ (а не „Јустинијан Велики“, кодификатор римског права, градитељ Св. Софије, оснивач светософијског цариградског Универзитета, владар Истока и Запада, коме је Данте посветио тако много стихова у „Рају“ своје „Божанствене комедије“.) Да знамо само то, а да не знамо за Хантигтона, јасно би нам било зашто су евроунијати одредили да нема Срба преко Дрине. Карло Велики, који је са престола римског епископа отерао учене Грке и Римљане, а довео своје многомудре Франке (који, на пример, нису разумели иконоломачке спорове VII васељенског сабора, а ни спор о „филиокве“), показује нам Кијук, и даље живи у души римокатоличког и протестантског Запада. Кијук нас подсећа на чињеницу да су Јужни Словени одавно били на удару франачких Германа – Словенци су, рецимо, били сломљени још у доба кнеза Сама, а Хрватима су, преко Рима, одузимали право на словенско богослужење и глагољашке мисале и бревијаре. Уосталом, зар нису франачки свећеници ширили јерес тријезичника – да се Богу сме појати само на латинском, грчком и јеврејском? Зар нису у тамницу бацили Светог Методија, Кириловог брата, и протерали Св. Петочисленике – Саву, Горазда, Климента, Наума и Ангеларија? Од тада до данас Ватикан ништа добро није учинио Србима, и Предраг Р. Драгић нас живо на то подсећа. Од раног Средњег века где год Срби страдају, иза тих страдања стоји папски Рим. И није чудо!

Нисмо им се покоравали. Таман су се надали да ће да нас приведу себи, кад Завида, Немањин отац, крсти сина по православном обреду, а Свети Сава, Немањин син, добије аутокефалност Србске Цркве од православног патријарха у Никеји, и крунише свога брата Стефана православном круном; Цариград се, у доба Флорентинске уније, поклони папи, али Србија деспота Ђурђа се не поклони; марчански калуђери као робови веслају на латинским галијама, али папу не признају. Од буне Кијука I до Земунске ребелије Срби су свагда непокорници… Оборили су и Конкордат 1937. године… Јасеновац је печат наше верности Цркви од Истока… И борба Срба од 1991. до 1995, борба за битијну слободу, била је, упркос савезу Вашингтона и Ватикана, пресудно важна за дизање Русије из јељциновског пепела…

Но, данас живимо у добу блештавог ништавила, гебелсовских тренутних медијских истина, времену када је све и сва на продају. Све је мање Пилипенди, а све више оних који, попут Кљака, једва чекају да продају „веру за вечеру“. Бити Србин је увек значило припадати „светом остатку“ (Ис. 10, 20-22) оних који се нису поклонили Ваалу. Јер, плахи и лакоми су се, како рече Његош, истурчили (данас су спремни на „евроунијаћење“.) Србин је само онај који није похулио на праву веру, који није хтео да се веже у ланце и који је вољан да носи свој крст, чувајући „дивно име и свету слободу.“Зато је тако много отпадника од Србства, почев од Херцеговаца и Далматинаца који су се, поставши „папиштанци“, похрватили, преко БХ муслимана који су се, исламизовани,потурчили („побошњачили“), Срба са Југа који су се „тито-македонизирали“, Арнауташа (поарнаућених Срба) који су данас ОВК „аристократија“, до ђукановићевских дукљанаца који су спремни да постану „црвени Хрвати“, по рецепту Дрљевића и Штедимлије. У самој Србији отпадници су титоисти разних врста, који се данас
зову „Друга Србија“. Њихова основна идентитетска црта је србофобија, због чега живе од порицања свог порекла.
Уз то, међу нама има и накриво насађених Срба, који своју самосвест граде на паганском крцунранковићевском „слободарству“, удбократској кратковидости кафанског пркоса, као и салонских Срба који би хтели и да их, за домаћу употребу, сматрају патриотским лавовима, и да их, за спољњи свет, Евроамериканци мазе као најнежније персијске мачиће „грађанизма“.

Није лако у том и таквом свету бити нормалан Србин, који, под углом од 90 степени, усправно и исправно, стоји у односу на тле. Кијук је, међутим, изазов прихватио. И ено га, иде пред војском незгрбљених и непропузалих, као што је Радисав, у смрти, био пропет на дринској ћуприји, као да води чете вишеградских Срба.(…)

Ријечи које значе

Кијукове речи нису за бацање. Где год их човек нађе и за њих чује, треба их записати. Овај витез, чији су напаћени преци у напаћену Србијицу стигли са Двора на Уни, говори само кад је његова реч неопходна као барјак на бојном пољу. Чак и у „класичном“ новинском интервјуу, какав је онај дат „Чачанском гласу“ 29. априла 2005. године (Зорица Лешевић-Станојевић: „Хуманисти с бичем“), Кијук не говори баналности. Из тог разговора преносимо његове ставове, јер они, очито, нису за једнократну употребу, и важиће много дуже но што је трајање једног броја локалног седмичника.

Године 1998, Предраг Р. Драгић Кијук је, са групом наших језикословаца уобличио и потписао „Слово о српском језику“, у коме је, снагом аргумената, поречена лаж о постојању хрватског и бошњачког језика као посебних језичких целина. Он сам о томе каже:
„Слово о српском језику” (штампано на пет језика 1998, и тиражу од 300. 000 примерака у издању Фонда истине из Београда) не садржи ништа што већ није познато европским и светским славистима и филолозима, а то је чињеница да римокатолички Хрвати и муслимански Бошњаци всћ један и по век, за свој нормирани језик, користе српски књижевни језик. Тај савремени српски језик штокавског наречја кодификовао је Вук Стефановић Караџић на основу темељног става по коме су Срби штокавци, Хрвати чакавци,
а Словенци кајкавци. Никада није било ни Срба чакаваца, нити кајкаваца или нештокаваца. Исламизирани делови популације такође су штокавци. Међутим, ову научну истину  политика је разводњавала, а Срби су прво у име илиризма, потом југославизма, а онда и бољшевизма -са свом инертношћу пратили агресивносг католичке хрватске филолошке школе. Распад комунистичке Југославије и сатанизација српског народа помогли су, као нигде у свету, преименовању српског језика. Тако је и Дејтонским споразумом озваничена србофобична лингвистика, па је овај амерички диктат написан на енглеском, хрватском, босанском и српском јсзику (екавска ћириличка варијанта).Водећи српски лингвисти прихватили су политички диктат као филолошку законитост, привиђајући америчког
председника Клинтона, иначе иитернационалну порно звезду привремено на месту државника, као папу светске славистике и српске лингвнстике.
Ето како су римокатолици у Хрватској и мухамеданци у Босни политичким путем дошли до „хрватског”, односно „босанског” језика. Творци и потписници „Слова” само су наше и светске баштинике науке о језику подсетили на никад оспорену истину да су књижевни језик Срба штокаваца преузели за свој језик Хрвати и Муслимани (којима је верски идентитет преиначен у етнички квалитет). Напросто, на политичку патологију америчких конквиста-
дора творци „.Слова” су одговорили научном истином.

Отац Јустин Поповић је својевремено говорио да смо заборавили као да нас је пркосни бог заборава створио по својој слици и прилици. Најопаснији заборав наметнули су нам комунистички инквизитори, који су потопили читав континенат србског памћења и постојања – интелектуални свет наше дијаспоре, оне „политичке“,која није престала да сведочи о лажима Титотопије и њеном злочиначком затирању идентитета овог народа.

Кијук је зато покренуо библиотеку „Српска дијаспора“, и пред нама су изронили лица и дела Ненада Петровића, Дојне Галић-Бар, Милутина Деврње, Добривоја Томића, итд. Непознати, а озбиљни они би били понос сваке културе, а камоли ове наше, која се дави у живом блату клозетске књижевности полуписмених хулигана попут Марка Видојковића.

Ево како је Кијук објаснио свој рад на библиотеци „Српска дијаспора“ и борбу против наметнуте нам амнезије:
Ауторска библиотека „Српска дијаспора” покренута је 2000. године с циљем да српској култури врати ауторе који су, углавном из политичих разлога, прогнани и из српског језика и из српске историје културе. Најрепрезентативнији део српске елите између два светска рата (Милош Црњански, Николај Велимировић, Милан Кашанин, Владимир Вујић, Димитрије Најдановић, Станислав Краков, Милутин Деврња, Владимир Велмар Јанковић, Растко
Петровић итд.), који је упоришно интелектуално опредељење налазио у сопственој богатој традицији, православном погледу на свет и медитеранском наслеђу – са победом комуниста је своју судбину уградио у архипелаг расељених лица./…/ Наши услужни и ислужени интелектуалци, баш као и данас, утркивали су се у прећуткивању аутентичних стваралаца и у земљи и у расејању. Кажњивог моралног става, ови идеолошки патуљци, правдали су комунистички одстрел српске интелигенције (како је то чинио Марко Ристић и њему слични соцреалистички надреалисти), или ликовали над онима који су трунули у емиграцији. Милан Богдановић (који је прешао у ислам и добио име Фејзула) чак је сладострасно и саучеснички, 1949, констатовао: „Тих књижевних измећара код нас више нема. Неки су искусили заслужену народну казну, а други потонули у мрак емиграције”. Тумач књижевних прилика и новог човека новог поретка задуго ће бити Велибор Глигорић – који је Црњанског прогласио „малим књижевним Хитлером”. Неки од тих „измећара” нашли су своје место у библиотеци „Српска дијаспора.“

Кијукова вера у србски народ увек је била непресушна, упркос „чињеницама“, оним молоховским „чињеницама“ које се свету намећу преко CNN-a, а Србији преко „независне“ телевизије зване Б92, и којима треба жртвовати свој разум, своја осећања, своју и народну будућност. На чему се она заснива? На ономе што је Свети Александар Невски рекао папском изасланику: „Бог није у сили, него у правди“. Кијук непрестано одгони страх из нас, јер зна да је овде бивало што бити не може. Увек га ослушкујем кад ми је тешко, и кад неспокој дође да ме одвоји од дужности да се борим.

Тада ме подсећа:

Иако бројна интелектуална бижутерија, а међу њима и професори факултета и други бузуранти, по налогу европског и америчког протектора, заговарају тезу о одумирању српског народа – нема наде да се ова политичка утопија оствари. Срби су одупирањем прво приватној држави Слободана Милошевића, а онда, приватној идеологији евроамеричког хуманисте с бичем – показали на крају 2О.века да су „живљи“ неголи икада раније у својој историји. Народ који је устао против банкократије, финализовања фашистичког корпоративизма, који је достојанствено поднео подлост на њему примењене сатанизације и расизма, и народ који се витештвом одупро највећој ратној фаланги света, америчким
плаћеницима, има будућност. Нови, 21. век биће век антиамериканизма који је започео српским отпором атлантском тоталитаризму и неоколонијализму. Српски народ је доказао да вишак силе рађа мањак ауторитета и то је пример који ће следити свет – јер нигде на кугли земаљској не постоје народи који су спремни да политичку патологију прихвате као политички рај.
Често кукамо како смо очајнички осуђени да станемо „под једну шљиву“, како нећемо издржати притиске… Нико од нас не схвата шта нам је Бог дао; а дао нам је да копљем своје кичме свагда убијамо аждаје које шиште: „Пиј шербета из чаше свечеве, / ил΄сјекиру чекај међу уши!“ Многим окупаторима смо видели леђа; видећемо и овим данашњим. Само да не наседнемо на пропаганду о томе да смо „најгори“ и „најнесложнији“ народ. И ту нас аутор „Catenae mundi“ опомиње:
“Срби нису ни мање ни више различити од других народа. Пословична ‘српска неслога’ представља трик који попут заразе на свеукупну популацију желе да прошире либерални хегемонисти, не би ли успоставили степен безвољности и солидарности са хаосом. Срби имају исконско осећање праведности и сваки рачун секташке психологије ‘демократа са бичем’ потпуно је погрешан. А да смо ухристовљен и сеобан народ – то је тачно и представља необично својство српског православног народа – јер је то народ, чије је тело у матици а срце изван сопствених граница, у Хиландару. Рањавајући, наопаке 1999. (окренуте бројке најбоље илуструју зашто су евро-амерички ‘хришћани’ одабрали ту годину за агресију) српски национ непрекидним бомбардовањем 78 дана, коалиција просвећених варвара је убијала тело једног народа и једне земље. Био је то рат ‘беле петокраке’, ништа мање злоћудан од деспотије црвене петокраке. Али, злочин није дао резултате.”
Кијук је и „класичан“ пример хришћанског интелектуалца – човека који знање, мудрост и утицај на људе користи да би сведочио истину Божју и служио ближњима. На нашу несрећу, велики број србских учењака и мудријаша су, за време Јосипа Броза, били само слуге система наопаких вредности, као што су и данас слугерање комесара новог пентаграма. Шта им Кијук замера? Чујмо га:

“Пре свега, конформизам и сервилнн дух, због чега су служили друштвеном прагматизму (на шта политика има право), уместо једино истини (на чему наука почива). Зато је таква интелигенција, тачније квази-интелигенција, могла са истом страшћу да спроводи некада идеологију комунизма, а сада идеологију глобализма. Данас ти интелектуализирани циркузанери желе да преведу народ у Европу са свом хипотеком коју је, из геостратегијских
разлога, Србима наметнула НАТО фаланга. Ови бивши интелектуалци (бивши редитељи, социолози, правници, писци, преводиоци,и њима слични перверзњаци), због свог  конформизма и услужног лидерства, Србе прозивају за ксенофобију и агресивну националну
политику. Занемарујући чињеницу да су Срби једини народ који је у процесу распада и наметнутог рата у Југославији (1990-1995) етнички очишћени у Хрватској, у Босни, у Херцеговини, у Метохији и на Косову – ова група плаћених секташа, потпуно игнорише истину и српске жртве. У време погрома Срба у Хрватској ни једна хрватска породица у Београду није (попут српске породице Зец у Загребу) пострадала или на најбестијалнији начин уморена. У вишедеценијском и константном спровођењу злочина Шиптара над
Србима, у Београду без проблема живи 56.000 Шиптара. Српски интелектуалци, у име слободе и људских права упорно стављају Српску православну цркву на стуб срама, траже право на плиму секташтва као програмирано разводњавање православља, стално понављајући причу о мржњи према мањинама и расистичком ставу према другим народима.

Ипак, ови естрадни интелектуалци нигде у Србији (нити у прошлости, нити у садашњости) нису пронашли упоришта за ову врсту тврдње, јер у Србији никад нису прављени логори за несрбе. Несумњиво, Србија у свету није бранила своје достојанство захваљујући услужним иителектуалцима (подсетимо се да је Пупин први добитник Пулицерове награде) и то се ни овога пута неће догодити. Ко је научио да пузи неће никада научити да лети, па ове сподобе кажњивог нивоа знања и морала не могу да засене примере интелектуалне одговорности. На њихову жалост, Србија ће истрајати и претрајати у историји, јер је у хармонији са светом који тежи правди и политици здравог, а не политици изопаченог друштва.”

Наравно, цена за Кијуков став мора да се плати. Она је маргинализација. Неће да ти дозволе да свом народу кажеш онолико колико знаш и умеш. Гурају те у крај. Али, Предраг Р. Драгић Кијук је увек био спреман да цену слободоумља плати. „Највише што слободни интелектуалац у Србији може да постигне јесте да га не воле, али да га уважавају“, често ми је говорио. И то би могао да буде запис на његовом витешком штиту. Зато и није изабран за председника Удружења књижевника Србије, иако је већина била за њега. Он о томе не ћути, указујући да међу нама има људи који више не разликују родољубље од националног егоманијаштва:

“Разумљиво да има пошто су страни инквизитори успели да неке међу нама убеде да су национализам и шовинизам једно те исто. Посебно су представници неких странака, које воде политички ‘ометени’ у развоју, заинтересовани да умање деловање персоналиста које је сопствено ментално здравље спасавало од комунистичке деспотије или данас демократске хипнозе. То је и разлог што и у случају када вам колеге на Скупштини УКС укажу поверење и дају највећи број гласова – не уважи управа УКС. Да су они кооперативни, а ја неподобан, нешто је што ми, већ по навици, припада. Зато се запад упире да Србима испере мозак и поништи њихов отпор као лош пример. Конзервативни, анахрони и етноцентрични су само Срби.
Сваки слободан интелектуалац, идеолошки неинфицирана личност, човек критичке дистанце, или морални патриота или хришћанин -нису добродошле појаве у овом времену највеће моралне кризе у историји цивилизације. Шта више, у нашем времену хуманистички идеал је осуђен на смрт. И још нешто: хипокризија је проглашена за савест. У том смислу су и мој национални ангажман, или рад Фонда истине чији сам председник, разлози што сам остао без посла или дошао на листе разних служби које мешетаре у Србији. Ово није време политике за човека већ политике за двоношца као потрошчке животиње.”

Познавати Кијука

Знати Кијука значи знати много и многе. Деценијама је он у културном и духовном животу Србства, и довољно је само рећи му нечије име, па да чујеш о том човеку какав је био јуче, а какав је данас, и да ли је данас искрено или утилитарно такав. Кијук непрестано спасава људе из свепрождрљиве утробе Хроноса: колико пута сам од њега слушао о непознатим покојницима – непокорницима, попут песника и критичара Драгољуба Игњатовића, који је,
седамдесетих година XX века, говорио о пропасти социјализма само на основу званичних, новинарских извештаја, на неком скупу интелектуалаца, после чега је робијао, а после робије, до смрти, становао у мемљивом подруму…

А тек упознавање са живим људима, попут Добривоја Томића, чијег су оца, потпуно невиног, комунисти убили само да би му отели фабрику уља у Бољевцу, и који је, педесетих година XX века, с вереницом побегао у Немачку, где је постао угледни стоматолог и сведок многих догађаја србске скривене историје (Црњански је код њега поправљао зубе пре но што се вратио у Југославију.) На подстрек Кијуков, Томић је написао своја сећања, објављена у библиотеци „Српска дијаспора“ као двотомник под насловом „Црвено сунце у зениту“. Једна од најпотреснијих епизода „Црвеног сунца“ је разговор др Томића са својом необичном пацијенткињом, ћерком доктора Менгелеа, коју је Томић лечио у месту Болцано, на швајцарско-италијанској граници. Син невиног „народног непријатеља“ је од ћерке једног од најстрашнијих нацистичких злочинаца сазнао да се њена мајка и она са Менгелеом тајно виђају, и да никад нису имали никаквих проблема због свог презимена, док је Томић, ни за шта крив, морао да бежи из Србије, јер му у Титославији није било живота.Врсну Томићеву књигу не бисмо имали без Кијуковог труда око њеног уобличавања и објављивања…

Радио је Кијук и на приређивању дела др Марка С. Марковића, нашег најугледнијег писца у дијаспори, који је на Сорбони докторирао на политичкој философији Николаја Берђајева. Марко С. Марковић, интелектуалац каквих је било мало у XX веку, помогао нам је да се, осврћући се на ужасе Аушвиц-ГУЛАГ столећа, не претворимо у стубове од соли, попут Лотове жене. Његове лековите речи Кијук је штампао у „Књижевним новинама“, и тражио
начина да Маркове књиге у нас угледају светлост дана.

А тек срдачност према младим хришћанским интелектуалцима и покретима, попут „Двери српских“! Кијук никада није избегавао да откине од свог драгоценог времена да би србској православној младости помогао да чује искон – звона Дечана и Студенице, Хиландара и Пећке патријаршије…
А тек служба Србској Православној Цркви! Нема тог епископа и свештеника коме је Кијук био потребан као саветник у тешким околностима савремености – а да се он није одазвао.
Колико предавања, разговора, сведочења… И никад уморан, никад посустао, никад очајан… Младалачки оптимизам који се не плаши изазова и хришћанске одговорности за ближње и даље…
Да, Кијук је човек који се никада, и никоме, није продао. У најтежа времена, када је Србска Црква била гоњена и гетоизирана, он је смео да буде Србин православне вере. Када је, 1985 године, прота Љубодраг Петровић, при храму Св. Александра Невског, покренуо веронауку (а пост-титоистичка удбократија била у пуном јеку), једно од четворо деце чији су се родитељи УСУДИЛИ да децу на веронауку пошаљу била је и Кијукова ћерка. Прота Љуба ми је свагда с поштовањем причао о томе.

Не знам човека који је Солжењицинов dictum („Не живети у лажи“) тако доследно спровео у свом животу, као што је то учинио Предраг Р. Драгић Кијук. Он је живи доказ руске пословице: „И један човек на бојном пољу је ратник“. Не уплашивши се војски авети и фаланги утвара, овај заточник духа је изашао на мегдан свакој христофобичној и србофобичној лажи прошлости и садашњости.
Спреман да стоји за Истину, Која је Христос, он више од свих нас заједно, има право да, на основу личног искуства, ускликне: „Бог није у сили, него у правди“.
Бог Правде, Коме пева и србска химна, Бог је Предрага Р.Драгића Кијука и он му даје снаге да, у име свих нас, сведочи да,како рече наша народна песма „правда држи земљу и градове.“
То је он, „у Бога дреновак“ (Момчило Настасијевић), испод чијих чворова и руку одбрамбено скрштених на грудима куца велико срце светосавског хришћанина, свесног да љубав према свом народу значи љубав према свима које је Бог Живи превео из небитија у чудесну тајну постојања.
Кијуково име и дело опстају путокази за будућност. Поготово је важно његово неприпадање: ниједној партији, ниједној масонској ложи, ниједној интересној групи. Верујући у Бога и Србство, он се није поклонио Ваалу наших дана.
Видимо га као вођу србске духовне буне против патуљастог Вавилона патохуманизма. Он је човек који се никада није уздао у човека, него у Онога Који нас је саздао по свом лику и подобију, и заповедио нам да се из своје датости усмеримо ка својој задатости. Зато је, попут наших предака о празнику Часних Верига Св. Петра, када су хватали вериге изнад огњишта, и није их жегло, и он кадар да се дохвати огњених „верига света“ (Catena mundi) на крвавом, али и васкрсно – радосном Балкану!
По Хајдегеру, реч „етика“ потиче од речи „етос“, која значи „жилиште, обитавалиште“. Етика је, дакле, умеће уређивања жилишта. Само из те перспективе може се разумети Кијукова одговорност према себи и другима: не будемо ли уређивали свој дом, он ће постати ђубриште.
Настасијевићев наратор у „Тамном вилајету“ и „Хроници моје вароши“ често се зове Истинословац… Бити Истинословац значи бити спреман на нетрпељивост оних којима се Истина сведочи. Али, без Истинословца, нема ни Завичаја, који је вишњим смислом обасјан предео и нема морала, који је завичајна обичајност. Зато је Бодлер рекао да је битијна особина велеграда, попут Париза, у томе што човек може да лута по њему месец дана, а да не сретне никог познатог. У велеграду је морал скоро немогућ управо због масовног бежања у неодговорну анонимност. Људи попут Предрага Р. Драгића Кијука су ту да нас подсете да се од Завичаја не може побећи; по Настасијевићу: „На крају нестати цео,/ ал проклијали трази…“ Он је посматрач тих и таквих, проклијалих трагова и сведок непочинстава „заробљеника сопствене биографије“ (његов израз), али и сведок хероја несустајућег отпора стихијама разарања…

Док год има Истинословаца какав је Кијук, који нас чувају својом мишљу, речју и примером живота, има и наде да нећемо нестати, него ћемо, по ко зна који пут у својој историји поново настати, у свету у коме има сеоба, али не и смрти .

Предраг Р. Драгић Кијук, (Крагујевац1945 — Београд29. јануар 2012)

МИ­ЛУ­ТИН БО­ЈИЋ Пе­сник, драмски пи­сац, књи­жевни и по­зо­ри­шни критичар

1-a02ea32a561

7. мај 1892 – у Сремској ули­ци, у Бе­о­граду, ро­дио се Ми­лу­тин Бо­јић. Бо­ји­ћев отац Јо­ван, био је занатли­ја, а мајка Со­фи­ја, до­маћи­ца. Пе­сник је ро­ђен у ку­ћи ко­ја се налаз и­ла из­над оче­ве занатске радње.
1898-1899 – Ми­лу­тин Бо­јић је запо­чео школо­вање у Те­разијској основној шко­ли.
1902 – По одлично заврше­ној основној шко­ли отац га упи­су­је у први раз­ред ре­алног одсе­ка Дру­ге бе­о­градске гимнази­је, ко­јој је 1898. би­ла при­кљу­че­на бе­о­градска Ре­алка.
1904. – Прати светко­ви­не ко­је су обе­ле­жиле чи­таву го­ди­ну – про­славу сто­го­ди­шњи­це Првог српског устанка, кру­ни­сање краља Петра Карађорђе­ви­ћа и том при­ли­ком при­ре­ђену Прву ју­го­сло­венску уметничку из­ло­жбу сли­ка и вајарских радо­ва.
1905 – Бо­јић је уче­ник осамо­стаље­не Ре­алке, а не гимнази­је. У но­вембру исте године по­ро­ди­ца се пре­сели­ла у ку­ћу у Хи­ландарској ули­ци број 24 и 26. Пре­ма се­ћању пе­сни­ко­вог млађег брата Ради­во­ја, „имање
Бо­ји­ће­вих се налаз и­ло на уласку у бе­о­градску Пали­лу­лу, би­ло је про­страно, са ши­ро­ким ли­цем и ве­ли­ком ду­би­ном… Иза ку­ће је би­ла башта са око сто­ти­ну разних воћки…Це­лог ле­та сме­њи­вали су се ми­ри­си и бо­је, сунце је до­чаравало у авли­јама омамљив дах ше­бо­ја и ру­жа, а у башти че­пуркање птица и сладак одсјај зре­лог во­ћа. Би­ло је из­о­биље пло­до­ва, ре­дом су при­сти­зале бербе по­је­диних дрве­та…“
У тој ку­ћи пе­сник је про­жи­вео сво­је де­чаштво и младост, из­у­зев две го­ди­не из­ганства, цео свој пре­кратки жи­вот.
1907. – Са млађим братом, на по­љани званој Батал-џами­ја, при­су­ству­је све­чано­сти постављања те­ме­ља но­ве зграде Српске народне скупшти­не. Већ тих го­ди­на, Ми­лу­тин по­чиње да објављу­је сво­је пе­сме и краће кри­ти­ке и сту­ди­је у школским ли­сто­ви­ма, али и у Скерли­ће­вом и Гро­ло­вом Дневном ли­сту, где је при­мљен као најмлађи сарадник. По оби­чају то­га вре­ме­на, ни­је смео да се потпи­сује правим име­ном док не про­ђе матурски испит.
1908. – По­че­так ве­ка обе­ле­жи­ла је Анексио­на кри­за „као да је цео Бе­о­град по­врвео на про­тестни ми­тинг…“ Кри­за је ре­ше­на ди­пломатским пу­тем, али је та страсна борбе­ност остала да траје го­ди­нама. Рађала
се ве­ра да ће Срби­ја, у саве­зу са при­јатељским државама, мо­ћи да оствари свој сан. У таквој атмосфе­ри, млади Бо­јић се по­све­ћу­је ангажо­ваном но­винарству, пи­ше у Дневном ли­сту, Де­лу, Венцу, Пи­је­монту,
Српском књи­жевном гласни­ку… Када су из­би­ли Балкански рато­ви, он је до­писник из но­во­о­сло­бо­ђе­них краје­ва, све­док је стварања Балканског саве­за, али и ње­го­вог краха.
1910. – Завршава Ре­алку са одличним успехом. Осло­бо­ђен је по­лагања испи­та зре­ло­сти. И ви­ше од то­га, он је сво­ју зре­лост засве­до­чио ни­зо м ли­те­рарних радо­ва, ко­је је као ре­алац чи­тао и ко­ментари­сао на састанци­ма удру­жених ли­те­рарних ђачких дру­жи­на, где је брзо сте­као углед као је­дан од најталенто­вани­јих младих пи­саца. По завршетку Ре­алке упи­сао се на мате­матичко- пе­даго­шку гру­пу Фи­лозофског
факулте­та.Осло­бо­ђен је војске због слабе те­ле­сне грађе. Напо­редно са школским про­грамом, Бо­јић је савлађи­вао сво­је при­ватне про­граме: учио је стране је­зи­ке, про­у­чавао светску књи­жевност и пратио ње­не савре­мене то­ко­ве, по­ни­рао у исто­ри­ју фи­ло­зо­фи­је, осно­ве пси­хо­ло­ги­је и савре­ме­не пси­хо­анализе, оду­ше­вљавао се по­зо­ри­шном уметно­шћу.

Већ тада је ре­довно пратио по­зо­ришни жи­вот. У првим де­це­ни­јама XX ве­ка још ни­је би­ло ради­ја и те­ле­визи­је и Народно по­зо­ри­ште је би­ло један од централних културних све­тио­ни­ка Бе­о­града. Пре­ми­је­ре у oвом по­зо­ри­шту би­ле су значајни дату­ми у жи­во­ту Бе­о­града. Исто­ријска и савре­ме­на вре­ња и кре­тања у жи­во­ту и дру­штву Бо­јић је хтео да по­сматра са уни­верзалног стано­ви­шта и ствара синте­зе ко­је ће
из­лаз и­ти из окви­ра датог исто­ријског тре­нутка и наци­о­налних ме­ђа, ко­је ће би­ти уте­ме­ље­не на све­људске и опште опру­ге. Ту концепци­ју и пси­хо­анали­тичку ме­то­ду откри­вамо код ње­га у првим ње­го­вим пе­смама и драмама, ви­зи­јама и ево­кацијама. Цео ње­гов даљи раз­вој кре­тао се у том правцу. Трага за су­шти­ном по­јава и до­гађаја, по­кре­та и праваца. Про­у­чава Би­бли­ју, де­ла Викто­ра Игоа, Ни­чеа, Бо­дле­ра, Pостана, Ришпе­на, Толсто­ја, Ме­ре­шевског, Чехо­ва, Ибзе­на, Вајлда, Фројда…Сво­је радо­ве објављу­је у нају­гледни­јим нашим часопи­си­ма и ли­сто­ви­ма.

1911. – У мају му уми­ре отац. Це­ла по­роди­ца тада упи­ре очи у ње­га.
1912. и 1913. – Балкански рато­ви наме­ћу му но­ве обаве­зе и не­во­ље. Уче­сник је Балканских рато­ва. При свему то­ме пу­ту­је у осло­бо­ђе­не ју­жне крајеве и пи­ше пу­то­пи­се, бе­ле­шке и епи­граме, пе­сме, књи­жевне
и по­зо­ри­шне ре­цензи­је и бли­ставу исто­ријску драму „Краље­ва јесен“. Јо­ван Скерлић по­здравља ње­го­ву по­јаву и исти­че га као нов тале­нат. У исто­ри­ју српске књи­жевно­сти улази једна рана младост ­изванредног зано­са и еру­ди­ци­је.
10. ок­тобра 1913. – По старом календару, у Народном по­зо­ри­шту у Бе­о­граду игран је Бо­ји­ћев ко­мад у сти­хо­ви­ма „Краље­ва је­сен“. Тако­ђе је при­мље­на и ње­го­ва дру­га драма „Го­спо­ђа Олга“. Дваде­се­тједно­го­ди­шњи пе­сник до­жи­вео је огро­ман успех. Нов начин при­кази­вања нашег средњег ве­ка, у звонком сти­ху, у до­број ре­жи­ји и до­број игри глу­маца, при­мљен је као ве­ли­ки до­гађај за до­маћу драму. Исте године упо­знаје и де­војку Радми­лу ко­ју ће искре­но заво­ле­ти.

1914. – по­четком го­ди­не, бе­о­градски књижар и из­давач Све­ти­слав Б. Цви­јано­вић објавио је 48 Бо­ји­ће­вих пе­сама. Скерлић се похвално из­ражава о Бо­ји­ће­вој пе­сничкој збирци у „Српском књи­жевном гласни­ку“.
Одзив јавно­сти био је не­ве­ро­ватно жив. Јо­ван Скерлић увео је младог пе­сни­ка у сво­ју чу­ве­ну „Исто­ри­ју но­ве српске књи­жевно­сти“. Убрзо пе­сник са ду­бо­ким бо­лом и уз­бу­ђењем до­жи­вљава вест о смрти Јо­вана
Скерлића и аустријску објаву рата Срби­ји. У ле­то 1914. – су­коб Аустро­у­гарске и Србије пре­растао је у Светски рат. Ми­лу­тин Бо­јић је напу­стио Бе­о­град са српском војском, да се ви­ше ни­кад у ње­га не врати.
Услед ратних опасно­сти се­ли по­ро­ди­цу прво у Аранђе­ловац, па затим у Ниш где при Врховној ко­манди обавља ду­жност цензо­ра. Уре­ђу­је дневни лист „Гласник“ у ко­јем објављу­је ве­ли­ки број својх чланака.
У Ни­шу објављу­је и свој еп „Каин“, чи­ји ти­раж бу­гарска војска запле­ни и уни­штава.
3. фе­бру­ара 1915 – умрла је у Ни­шу Бо­ји­ћева мајка, ко­ја му је у аманет остави­ла че­творо си­ро­чади. Осе­ћање наци­о­налног по­но­са и ви­со­ка патри­отска свест одлу­чи­ли су да узме са со­бом млађег брата и по­ђе у из­гнанство, а се­стре и најмлађег брата да остави кд сво­јих ро­ђака у Краље­ву, одакле су доцни­је пре­шли у сво­ју ку­ћу у Бе­о­град. А из­гнани­ци су се упути­ли пре­ко Куршу­мли­је, При­шти­не, При­зрена, Ко­совске Ми­тро­ви­це и Пе­ћи уз Ру­говску кли­су­ру и пре­ко Чако­ра пре­ма Скадру и даље до Крфа, камо је Бо­јић сти­гао је­два жив. Ход српске војске и из­бе­гли­ца кроз кланце, кли­суре и мо­чваре Црне Го­ре и Албани­је опи­сао је пе­сник у чланку „Срби­ја у по­влаче­њу“.

При­ли­ком одсту­пања пре­ко Албани­је налази се у саставу једне те­ле­графске је­ди­ни­це са спе­ци­јалним задатком. У јану­ару 1916. – Про­лазе­ћи кроз Албанију, у Драчу, напи­саће оду свом во­ље­ном Бе­ограду,
пе­сму „Синги­ду­нум“:
Ноћас сам те снио, престонице бела,
Китњасту и младу у сутону. Златна 

На тврђави твојој зрцају се платна.
Горди сведок моћи и крвавих дела.
Сањао сам твоје торње и кубета
И свечану холост, што врх тебе клизи,
Докле у даљини по стењу и низи
У сутону сивом живот цвета…
1916. – По до­ласку на Крф једно вре­ме је про­вео у Обаве­штајној слу­жби Врховне команде, да би не­што касни­је био пре­ко­мандован за Со­лун. По­сле кратког пре­даха и опо­равка на Крфу Бо­јић је наставио да ствара. Био је све­стан да му од жи­во­та остаје још само го­ди­на дана, како сам у једном пи­сму казу­је. Завршава „Уро­ше­ву же­нидбу“, пи­ше со­не­те, пе­сме, пре­пе­ве и запо­чи­ње „Вечну стражу“,ши­ро­ко зами­шље­ну
епо­пе­ју, чи­је де­ло­ве објављу­је у „Српским но­ви­нама“, ко­је су 7. апри­ла по­че­ле да из­лазе у Српској државној штампари­ји, осно­ваној марта 1916. на Крфу. Бо­јић ради у Ми­ни­старству уну­трашњих по­сло­ва, у
Српској државној штампари­ји, пи­ше за Српске но­ви­не… Збирку пе­сама „Пе­сме бо­ла и по­но­са“ објавио је у Со­лу­ну. Из ове збирке је и пе­сма „Плава гробни­ца“ по­све­ће­на страдању српских ратни­ка. И сам пе­сник лично је гле­дао како саве­знички бро­до­ви одво­зе го­ми­ле ле­ше­ва које уз зву­ке војничких тру­ба спу­штају у мо­ре. Уско­ро, це­ло­купна наша војска ко­је се зате­кла у Албани­ји пре­ве­зе­на је на Крф. Почетком је­се­ни 1916. – Бо­јић сво­је једноме­сечно одсу­ство про­во­ди у Францу­ској где је по­следњи пут ви­део сво­ју ве­ре­ни­цу у Ни­ци и брата у Ту­ло­ну. Том при­ли­ком одлазио је на обдани­цу до Ло­зане и Же­не­ве, где се срео са
сво­јим при­јате­љи­ма. У јану­ару 1917. – пре­ме­штен је са Крфа у Со­лун као чи­новник Ми­ни­старства уну­трашњих де­ла, до­бро­том Љу­бо­ми­ра Јо­вано­ви­ћа, где је 28. ју­на 1917 – објавио сво­је „Пе­сме бо­ла и по­но­са“, а у њој и чу­ве­не сти­хо­ве по­све­ће­не хи­љадама Срба патни­ка, што су по­сле по­влаче­ња умрли на острву Ви­до и по­даље од обале сахрање­ни у мо­ру. Сти­хо­ви Плаве гробни­це, тих дана из­го­варани су као ре­чи мо­ли­тве:

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом! 

Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом!

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада…
Књи­га је изашла из штампе крајем ју­на. У Со­лу­ну је авгу­ста исте го­ди­не из­био ве­лики по­жар ко­ји је уни­штио по­ло­ви­ну варо­ши. При­ли­ком овог по­жара до те­ме­ља је из­го­ре­ла и штампари­ја  Аквари­о­не у ко­јој је би­ла штампана ње­го­ва збирка „Пе­сме бо­ла и по­но­са“. Почетком сеп­тембра 1917. Ми­лу­тин Бојић је пре­нет у Војну болни­цу.

8. новембра 1917. – На Ми­тровдан 1917, по­сле пет-шест не­де­ља, пе­сник је пре­ми­нуо у Со­лу­ну у болни­ци од ми­ли­јарне ту­берку­ло­зе у сво­јој дваде­сетпе­тој го­ди­ни, при­дру­живши се се­ни­ма сво­јих вршњака
и дру­го­ва по пе­ру, Ми­лана Лу­ко­ви­ћа, Про­ке Јо­вано­ви­ћа, Ми­лоша Ви­дако­ви­ћа, Ве­ли­ми­ра Раји­ћа, Ми­лу­тина Уско­ко­ви­ћа, Ни­ко­ле Анту­ле, Влади­слава Петко­ви­ћа- Ди­са… Сахрањен је на војничком гро­бљу на Зејтинли­ку. Опро­штајни го­вор на сахрани је чи­тао књи­жевник Иво Ћи­пи­ко. Крајем ле­та 1922. – по­смртни остаци Ми­лу­ти­на Бо­ји­ћа пре­не­ти су у Бе­о­град где је сахрањен у по­ро­дичној гробни­ци на Но­вом
гро­бљу (парце­ла 29, гробни­ца 39, тре­ћег ре­да). Ње­го­во пе­то­го­ди­шње по­смртно при­су­ство на Српском војничком гро­бљу у Зејтинли­ку, ме­ђу ратни­ци­ма ко­је је мно­го по­што­вао и волео остаће забе­ле­же­но
као део исто­ри­је овог нашег ве­ли­ког наци­о­налног  спо­ме­ни­ка у туђи­ни. Иако је жи­вео само 25 го­ди­на оставио је неиз­бри­сив траг у српској књи­жевно­сти. У свом кратком жи­во­ту, ипак је сти­гао да опе­ва патње
и страдања српског наро­да кроз трагично по­влаче­ње  пре­ко Албани­је, и на такав начин је ове­ко­ве­чио је­зи­ву ви­зи­ју плаве гробни­це код острва  Ви­да – острва смрти. Али ни­је доче­као да опе­ва по­бе­де и осло­бо­ђе­ње у ко­је је чврсто ве­ро­вао. Смрт га је зате­кла у тре­нутку ње­го­вог снажног пе­сничког успо­на.

Милутин Бојић и Балкански рат 1912

По­ми­шљам да је Раки­ћа – по ње­го­вом пре­ласку де­цембра 1911. из При­штине у Бе­о­град, с ме­ста ше­фа Српског конзу­лата у При­шти­ни на ме­сто ше­фа Конзуларног оде­ље­ња Ми­ни­старства ино­страних де­ла Краље­ви­не Срби­је – збу­ни­ло про­ме­ње­но стање ду­хо­ва: оне­спо­ко­ји­ла га раз­ве­јаност наци­о­налне ми­сли, уз­неми­ри­ло ћифтинско држање и его­мани­ја страначких првака; мучни­ну је у ње­му изазвало де­фе­тистичко празно­сло­вље квази-инте­ли­ге­ната и но­ви­нарских свезнадара – „про­јектаната српске су­трашњи­це“. Слу­шао је те „сло­бо­до­умне“ људе обу­зе­те не­во­љама и сло­бо­дом ту­ђих и дале­ких наро­да, и с горчи­ном у ду­ши пи­тао се: Зар ни­је при­родни­је да ми­сле и раде на олакшавању бескрајне бе­де сво­га наро­да у Старој Срби­ји, из­ло­же­ног не­чуве­ној анархи­ји и ди­вљаштву Ту­рака и Арбанаса?

Тако,гле­дао је и чу­дио се. Једно пи­смо, оно од 26. де­цембра 1911, мо­же би­ти прво Раки­ће­во пи­смо напи­сано по до­ласку са Ко­сме­та, но­си сву иро­нију то­га ње­го­вог су­сре­та с родним градом:
Док сам био у Турској – смешно је рећи, али је истина – чезнуо сам за Београдом. Сад се почињем разочаравати. Свет се проћифтио, познаници се изменили, настало неко друго време, и ја се сад осећам у Београду као у некој страној непознатој вароши.

Ракић је, на тај начин, у све­му дао за право сво­ме младом при­јате­љу и дру­гу по пе­сми, Ми­лу­ти­ну Бо­ји­ћу. На че­ти­ри дана пре ње­го­вог пи­сма, Бо­јић је, наи­ме, ре­чи­ма пу­ним че­ме­ра опи­сао у Пијемонту тај  апатични, растањени дух српске пре­стони­це:

После партизанства, једна од највећих мана наших јесте равнодушност према националним питањима. 

Никад осећање љубави према ужој и широј отаџ­бини Србиновој није било слабије но данас…

Давно већ престали смо ми да продужимо зидање нашег народног дома, оног светог дома коме су ударили темеље Карађорђе и Милош.

 И не само што тај свети  храм не зидамо, не довршујемо, ми и оно што су они подигли рушимо. 

Камен по камен, циглу по циглу вадимо из њега, и мирно гледамо како се руше његови читави зидови.

Сваки дан све више ми скрнавимо свето дело наших славних дедова, сваки дан све више ми обесвећујемо нашу највећу светињу!

…Не заборавите да је данашње време глуво доба у које се људи позивају на свето дело. 

Тешко се чује глас који нас зове да пођемо путем који ће нас одвести у обећану земљу: ми спавамо и радије лутамо по пустињи живота.

 

У Бо­ји­ће­вом чланку има, ме­ђу­тим, и једна искра ве­ре у српску су­трашњи­цу, о каквој ве­ри, опет, у Раки­ће­вом пи­сму нема ни трачка. Бо­јић чу­је глас ко­ји му гово­ри да је све то при­вре­ме­но и за мале­на, и осе­ћа да ће тај ти­хи глас „једног све­тог дана затре­штати као је­ри­хонска тру­ба и из­бу­ди­ти ово успавано по­ко­ле­ње“. Али нада Бо­ји­ће­ва ни­је Бе­о­град; глас што се ње­му јавља до­лази из самог срца Срби­је. Одго­вор ње­гов откри­ва наслов текста – „Про­бу­ди­ће се Шу­мади­ја!“

Milutin_Bojic

ОНИМА ШТО ПЛАЧУ

Ја хоћу да радим не губећи време,
Да не кукам после како немам среће,
Како је за борбу слабо моје плеће
И како су људи стене глухе, неме.

Ја хоћу да радим, ја тражим живота,
Не плашим се борбе, у њу ступам смело.
Ја хоћу да створим пуно снаге дело.
Не плаши ме моја властита Голгота.

Кидајући себе, ја хоћу да стварам,
Да челичним длетом чврсти камен парам
И да створим дело што времену прети.

Да саломим леност овог млаког друштва,
Пуног женских ћуди и мушког мекуштва.
Сада! Плач не трпим; плач се грозно свети.

БЕЛО УСИЈАЊЕ
Попали и сруши, разби и разори,
Полупај и скрши, роби и односи
И испричај сунцу о оном што јеси,
Да о томе делу звезда звезди збори.
Ја плакати нећу над кулама палим,
Ни у пустом дому тугованке плести,
Јер не можеш собом небо ми одвести,
А ја знам на песку дићи Јерусалим!
Јер ветар слободе мој сан је и срећа,
Њим ћу да се храним, њега ћу да пијем.
А он тамо струји, где ја стег свој вијем
И расте из моје мишице и плећа.
Муке нису муке, туга туга није
Данас, кад се дани ожиљцима броје,
Јер дворови данас на плећима стоје,
А слађе но нектар модар јед се пије.
Данас шеве наше крвави су врани,
Јер небеса шаљу страхоте пожара,
Да нараштај нови псалме од њих ствара:
Да нам оду спева, Бог нас патњом храни.
1917.

http://www.bgb.rs/nbc/NBC025.pdf

GAVRILO PRINCIP I MLADOBOSANCI: KO HOĆE DA ŽIVI, NEK MRE (NA PONOS I SEĆANJE)

Gavrilo (1)

Умирање (Г. Принцип) 1914

Песма настала 1914, током Принциповог тамновања у затвору за време истраге за Сарајевски процес поводом Сарајевског атентата. Први пут је објављена 17. марта 1919. године, после Првог светског рата, у Звону.

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.

И место да смо у рату
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт
Ја нијесам идиот
Па то је за мене смрт.

Utamničen u Terezinu – istoj tvrđavi koju će nacisti dve decenije kasnije koristiti da muče jevrejske zatočenike „Rajskog geta“ – Gavrilo Princip je uklesao u zid ćelije sledeće stihove:

Naše će sjene hodati po Beču,

lutati po dvoru, plašiti gospodu“.

„Za divno čudo, s obzirom na vrijeme i društvo, sačuvano je dosta fotografija Gavrila Principa i sredine u kojoj je živio. Kao što se u sunčevom zraku koji je našao pukotinu u daskama i prostrijelio mračnu prostoriju vidi izrezak života – sa zrncima prašine što se otimaju da ostanu što duže u svjetlosti, stvarima i ljudima koji se gube u sve tamnijim konturama što su dalje od zraka, dok u uglovima sve ne nestane u mraku – tako se na ovim fotografijama nazire trag ogromne misterije koja obavija Maloljetnika u čijem je znaku protekao dvadeseti vijek. On je u istoriji ono što je Artur Rembo u poeziji: meteor koji se pojavio mimo poznatih zakona o kretanju nebeskih tijela.“  (Stanko Cerović)

„…Godine 2014. će biti stogodišnjica Prvog svetskog rata, to jest njegovog formalnog početka. Najveće iskušenje koje nas čeka je kako da odbranimo ono što se da odbraniti, a to je da je Mlada Bosna bila organizacija koja je delovala na patriotskim osnovama. Postalo je sumnjivo izgovoriti reč patriota, a ja sam tu vrlo staromodan. Gavrilo Princip je ubio Franca Ferdinanda na okupiranoj teritoriji. Dakle, nije išao u Beč da bi nekoga ubio. Sada dolazimo do tačke koja je tu najzanimljivija, a to je Ivo Andrić. On je bio deo Mlade Bosne i robijao je zbog nje. Zašto bi tako plemenit čovek, uostalom nosilac Nobelove nagrade, bio deo jednog koncepta po kojem je odbrana od propale monarhije bila odbrana nacionalnih ciljeva? Mislim da je tu identifikacija jasna. Naravno, ne bih ja sebe lako video kako pucam u nekoga. Kao što, uostalom, ni tom Gavrilu Principu taj pištolj i bomba nisu stajali. Tu bombu i taj pištolj njemu je stavila u ruku velika nevolja u kojoj je čitav narod bio. Pa je to kasnije iskorišteno kao okidač svetskog rata. Ali to uopšte nije bio razlog svetskog rata. Verovati još uvek da je Gavrilo Princip pokrenuo taj rat besmisleno je i tupo, kao i neverica da je Nemačkoj trebalo da krene prema Bliskom istoku i da pokrene samo jedan u nizu ratova koji su se vodili zbog nafte, a ne zbog Srbije i njenih pesnika.“ Emir Kusturica

„MLADA BOSNA“

„Mlada Bosna“ je bila revolucionarni pokret studenata i đaka, pretežno srpske nacionalnosti koji je nazvan. Istoričar Vladimir Dedijer, koji je detaljno proučio delovanje ove organizacije, kaže: „To nije bila jedinstvena, centralizovana i oformljena organizacija s pisanim rogramom. Mladobosanci su bili deo spontanog revolucionarnog pokreta među južnoslovenskom omladinom, kako u granicama Austrougarske… tako i u Srbiji, Crnoj Gori, pa čak i među južnoslovenskim iseljenicima u Americi. Ove raznorodne grupe ujedinjevao je zajednički cilj: revolucionarno uništenje Habsburške monarhije.Mladobosanci se ne bi mogli okarakterisati kao isključivi nacionalisti. Oni najodlučniji među njima težili su, ne samo ništenju tuđinskog jarma, nego i uklanjanju konzervativizma i primitivizma u društvu…. Posvećivali su veliku pažnju etici i drugim oblastima duhovnog i intelektualnog života. Uoči Prvog svetskog rata isticali su se kao najaktivnije literarne grupe u borbi protiv akademizma a za moderne pravce u književnosti“.

Dedijer je ustanovio da je naziv „Mlada Bosna“ prvi upotrebio književnik Petar Kočić u jednom svom članku objavljenom u listu „Otadžbina“, 1907. godine. Kasnije su taj naziv koristili i drugi autori, kao, na primer, Vladimir Gaćinović, Bora Jeftić, Mladen Stojanović i dr.“Mlada Bosna“, kao što je rečeno, nije imala čvrstu organizacionu strukturu, ali isto tako nije imala ni svoju zvaničnu ideologiju, mada je na mladobosance veliki uticaj imalo književno stvaralaštvo Petra Kočića i idejni pogledi Vladimira Gaćinovića i nekih drugih bosanskih intelektualaca. Književno stvaralašto Kočića je poznato, ali se o idejnim i političkim pogledima Gaćinovića, kao i o njegovom životu, malo zna u širim krugovima.

Владимир_Гаћиновић

Vladimir Gaćinović (Kačanj kod Bileće, 25.5.1890. – Frajburg, 11.8.1917.) Sveštenički sin, pošao je stazama svoga oca i upisao se u Bogosloviju, ali teološko obrazovanje nije odgovaralo njegovom temperamentu, pa je ubrzo napustio versko školovanje i otputovao u Beograd. U srpskoj prestonici je maturirao i upisao se na Filozofski fakultet, gde mu je profesor bio Jovan Skerlić, čije su ga slobodoumne ideje oduševile. U Beogradu je pristupio tajnoj organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“ i to je imalo odlučujući uticaj na njegovo kasnije političko opredeljenje i na njegovu revolucionarnu delatnost.
Kao jednog od najboljih studenata Beogradskog univerziteta, srpska vlada je Gaćinovića, kao stipendistu, uputila u Beč. Tu se on kratko zadržao pa je ubrzo otišao u Lozanu, u Švajcarskoj je upoznato čuvenog ruskog boljševičkog ideologa Lava Trockog. Prema nekim istorijskim izvorima Gaćinović je u Lozani upoznao i Vladimira Iljiča Lenjina.
Interesantno je da je druženje sa ruskim boljševicima ojačalo Gaćanovićevo revolucionarno raspoloženje, ali ne u socijalnom, nego u nacionalnom pravcu, što se najbolje vidi iz jednog njegovog pisma koje je uputio jednom svom drugu u Sarajevo u kome se, između ostalog, kaže: „Kao što smo govorili u Ženevi, vreme je da se ozbiljnije o tome progovori u srpskim sredinama (misli se na srpske nacionalne ciljeve) koje su dosad skoro po pravilu, bile bedne, mizerne i očajne. I ako bude snaga, dubokih uverenja i velike vere, moći će biti od sadašnjih mrtvih Srba možda naskoro jedno pokolenje koje iz lenjosti ulazi u život, iz snova u akciju, iz apatije u buđenje. Nadajmo se da će se nešto moći učiniti. Ja imam veliku veru…“
I pored različitih idejnih pogleda, Gaćinović je ostavio snažan utisak na Trockog. On je u listu „Kijevska misao“ objavio članak u kome je izneo svoj utiask o ovom mladom bosanskom ideologu i revolucionaru: „Pored mene, u uglu `Cafe de la Rotonde`, u gustom dimu, sedi neki mladi Srbin. Bez obzira na veoma šarenu publiku, čovek i preko volje zaustavi svoj pogled na njemu. To je jedna između onih figura koje kao da su stvorene da kod urednih ljudi izazovu nespokojstvo. Visok, mršav, ali snažan, mrk, sa izrazom nemira i energije u očima i crtama lica, on oštroumno posmatra sve i svakoga, žudan utisaka iz tuđeg života, ali sposoban da se ne izgubi u njemu. Ovaj čovek, skoro mladić – jedva ako mu je 23 godine – ima svoj cilj. On je Bosanac, intiman drug Gavrila Principa…“
Gaćinović je, nažalost, umro u Švajcarskoj 1917. godine, ne stigavši da učestvuje u akcijama mladobosanaca, ali njegov idejni i politički uticaj i njegov revolucionarni duh ostavili su vidne tragove u shvatanju i ponašanju Gavrila Principa i njegovih drugova.
Drugi jedan intelektualac čija su shvatanja nailazila na vidan odjek među studentima i đacima iz srpske sredine bio je Dimitrije Mitrinović, po oceni mnogih istoričara, jedan od najinteligentnijih i najtalentovanijih ljudi svoga vremena. On je propagirao ideje zajedništva Srba, Hrvata i Slovenaca i borio se za stvaranje Jugoslavije.
Osim idejnih uticaja ova dva ideologa, mladobosanci su gajili kult prema jednom, takođe mladom čoveku, koji se žrtvovao za ostvarenje nacionalnih ideala i koji je zbog toga nosio oreol „nacionalnog heroja“. Bio je to Bogdan Žerajić, koji je 1910. godine pokušao atentat na austrougarskog cara Franju Josifa, prilikom njegove posete Mostaru. Iste godine Žerajić je u Sarajevu u Bosanskom saboru (Skupštini) ispalio revolverske hice na poglavara Bosne i Hercegovine, generala Marjana fon Varešanina. Varešanin je ostao u životu, a Žerajić je umro od metka koji je ispalio u sebe, uveren da je Varešanin usmrćen.

250px-Bogdan_Zerajic

Bogdan Žerajić (Nevesinje, februar 1886 – Sarajevo, 15.6.1910.)
U krugu „Mlade Bosne“ Žerajićev postupak tumačen je kao herojski gest „samožrtvovanja za velike nacionalne ciljeve“ i on je u svesti tih mladih ljudi postao simbol otpora protiv austrougarske vlasti. Gavrilo Princip je na suđenju u Sarajevu izjavio da je uoči atentata otišao na Žerajićev grob i na njemu se zakleo da će osvetiti ovog mladog revolucionara.

LIČNOST čije je ime postalo sinonim tajne organizacije „Mlada Bosna“ nesumnjivo je Gavrilo Princip.

images

Biografi Gavrila Principa trudili su se da bace što više svetla na karakterne osobine toga mladog čoveka i da dešifruju neke tajanstvene crte njegove ličnosti, koje su uslovile njegove postupke i ponašanje. Svi se uglavnm slažu da je bio veoma inteligentan i da je jako mnogo čitao. Svaku knjigu koja mu je došla u ruke „prosto je gutao“. Čitao je sve od Aleksandra Dime i Vlatera Skota do Šerloka Holmsa. Jednom je i sam rekao: „Knjige za mene znače život“.

Njegovi kolege su ga opisivale kao dobrog igrača biljara i strastvenog u raspravama, osobito u beogradskim kafićima, gdje bi sa sumišljenicima česta tema bila rušenje Monarhije.
Kao mnogi mladi ljudi toga vremena i Gavrilo je želeo da bude pesnik. Vladimir Dedijer tvrdi da se dva puta usudio da svojim prijateljima pokaže neke svoje stihove. Jednom je to učinio pred mladim literatom Dragutinom Mrasom. Drhteći kao dete, čitao je svoje stihoe o ružama koje na dnu mora cvetaju za voljenu devojku. Mrasovo mišljenje bilo je nepovoljno. Drugi put je Princip pokušao da ponudi pesme Ivi Andriću. Govorio mu je o nekim svojim stihovima i Andrić mu je rekao da ih donese. Princip je obećao, ali ih nije doneo. Kad ga je Ivo Andrić pitao zašto ih ne donosi, Princip je odgovorio da ih je uništio.
Mladi, šesnaestogodišnji „pesnik“ nije imao prilike da negde objavi svoje stihove. Igrom sudbine jedini njegovi stihovi koji su „publikovani“ su oni koji su pronađeni u njegovoj zatvorskoj ćeliji u Terezinu. Naime, mladi sužanj je u dugim zatvorskim danima uspeo da „ukleše“ drškom od kašike jedan svoj stih na zidu zatvorske ćelije, koji je pronađen tek posle njegove smrti, a koji glasi:
„Naše će sjeni hodati po Beču“
„Lutati po dvoru, plašeći gospodu“
Jedan od njegovih biografa i njegov drug iz rane mladosti Drago LJubibratić seća se Gavrila Principa „Kao dječaka duga lica, kovrdžave kose, visoka naboranog čela, isturene brade, jakih jagodica i iskrivljena nosa. Čitavom svojom pojavom zračio je energijom i odlučnošću, a njegove svijetoplave oči ublažavale su oštrinu njegovo lika. Na prvi pogled djelovao je kao povučen i tih, ali bi u razgovoru katkad postajao ciničan i grub; bio je uporan, ako ne i tvrdoglav, prilično ambiciozan i pomalo hvalisav“.
Božidar Tomić smatra da je Gavrilo imao kompleks zbog niskog rasta i da je to po svaku cenu hteo kompenzirati nekim herojskim delom. Tomić kaže da je prvi put video Principa u Tuzli sa jednom knjigom pod miškom. To je bila biografija slavnog rimskog imperatora Julija Cezara. Vladimir Dedijer, međutim, misli da je Tankosićevo odbijanje da primi Gavrila Principa u svoj četnički odred bio jedan od glavnih razloga što je uvređeni i poniženi mladić želeo da se iskaže u nekom podvigu, koji će ga proslaviti.
O jednoj drugoj Principovoj karakternoj osobini svedočila je njegova majka Nana poznatom novinaru i književniku Gligoriju Božoviću: „Bio je miran dečak, ali je svaki udarac dvosruko vraćao“.

POŠTOVAO STARIJE
INTERESANTNA su i zapažanja dva ugledna člana Srspek akademije nauka, Vase Čubrilovića i Milana Budimira koji su u mladosti poznavali Principa. Profesor Budimir kaže: „Kada je Gavrilo prešao iz Trgovačke škole u gimnaziju, morao je da polaže dopunske ispite i ja sam ga spremao iz latinskog jezika. Bio je veoma inteligentan i vrlo je lako savlađivao gradivo, iako nikad dotle nije imao prilike da išta nauči iz latinskog. Veoma sam ga cenio, koliko zbog vrednoće i bistrine, toliko i zbog toga što je umeo da iskaže svoje poštovanje prema starijima“. Vaso Čubrilović se seća svoga školskog druga kao „čoveka nemirnog duha koji ne može da se smiri, jer ga stalno nešto goni“.

ATENTAT

 

ZAŠTO

 

NAJSAŽETIJU misao o pravu naroda i pojedinca na otpor prema ugnjetaču izneo je čuveni italijanski nacionalni revolucionar Đuzepe Macini na sledeći način: „Kad je pravda ugušena I teror jednoga jedinog tiranina poriče i briše savest naroda i Boga koji želi da su oni slobodni I kada se čovek neopterećen mržnjom i niskom strašću, jedino domovine radi i radi večnih prava inkarniranih u sebi, diže protiv tiranina i uzvikuje: Ti mučiš milione moje braće, ti oduzimaš od njih ono što je Bog proglasio njihovim, ti uništavaš njihova tela i kvariš njihove duše; kroz tebe moja zemlja umire mukotrpnom smrću; ti si završni kamen cele jedne zgrade ropstva, nečasnosti i zla; ja zato hoću da rušim to zdanje, uništavajući tebe…“

 Zašto su mladobosanci smatrali Franju Ferdinanda za tiranina, jedno je od pitanja, koje je

zaokupljalo mnoge istoričare. Odgovor se može sažeti u sledeću konstataciju: oni su smatrali da je nadvojvoda, kao najviši predstavnik austrougarske vlasti, kriv što je njegova zemlja,

pogazivši sve međunarodne norme ponašanja, nasilno izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine. U tome su bili u pravu, jer je bečki dvor pogazio odredbe Berlinskog kongresa iz 1878. godine I bez pristanka potpisnika Berlinske deklaracije, pre svega Rusije, Engleske i Francuske, nezakonito pripojio ovu oblast Austrougarskoj. Time je Ferdinand, kao naslednik prestola, po mišljenju članova „Mlade Bosne“, bio odgovoran, ne samo za kršenje međunarodnih ugovora,nego i za gaženje najosnovnijih ljudskih prava, pre svega, prava naroda na samoopredeljenje.

Osim toga, nadvojvoda je u očima mladobosanaca personalizovao predstavnike najmilitantnijih krugova Beča, koji su pripremali invaziju Balkana i u okviru toga rušenje srpske države I pokoravanje celog srpskog naroda. I u ovom svom uverenju bili su u pravu: istorijski izvori govore da je Ferdinand doveo na čelo generalštaba Franca fon Konrada, najagresivnijeg predstavnika austrougarske aristokratije, koji se uporno zalagao, ne samo za aneksiju Bosne I Hercegovine, nego i Srbije.

JOŠ 1906. godine Konrad je uputio zvaničan memorandum caru Franji Josifu u kojem je kazao da „budućnost monarhije leži na Balkanu, da se okupacija Srbije i Crne Gore mora ostvariti da bi se, prvo, ostvarila odlučujuća reč Monarhije na ovom području i, drugo, da bi se sprečilo da jedna nezavisna Srbija postane opasan neprijatelj i magnet za južnoslovenske narode koji žive na teritoriji Monarhije“. General Konrad je bio najuporniji branitelj teze o potrebi jednoga preventivnog rata Austrougarske protiv Srbije, kao i „rešenja“ južnoslovenskog pitanja putem vojne sile. On je verovao da budućnost Monarhije i njen dalji opstanak zavise isključivo od jednoga takvog rata.

Iako verovatno nisu znali za ovaj memorandum, mladobosanci su na osnovu javnih nadvojvodinih izjava o Slovenima kao nižoj rasi i o potrebi germanske kulturne i političke ekspanzije na Balkanu bili uvereni da iza najratobornijih bečkih krugova i njihove ideje o okupaciji Srbije, stoji on kao najuticajnija ličnost dvora. Sve ovo bilo je dovoljno da se u svesti Gavrila Principa stvori slika Franje Ferdinanda kao tiranina i da svoju odluku da izvrši atentat na njega smatra kao tiranoubistvo, koje ima svoje moralno i istorijsko opravdanje.

 Od Beograda do Sarajeva

Jednog lijepog ožujskog proljetnog dana, čijeg se točnog datuma ni sam nije kasnije mogao sjetiti, Nedeljko Čabrinović, tada radnik Državne štamparije u Beogradu dobio je pismo. Plan posjete Franje Ferdinanda Bosni i Hercegovini objavljen je u ožujku 1914., a Čabrinović se kasnije nije mogao sjetiti da li je ovaj izrezak iz novina poštom dobio u ožujku ili travnju.  Otvorivši pismo našao je izrezak iz novina Srpska reč koji je sadržavao vijest o najavljenom posjetu Franje Ferdinanda Sarajevu. Osim izreska na kojem je pisalo «Zdravo» u koverti nije bilo ničeg drugog. Po jednom od istorijskih izvora, a to je dr. Borivoje Jevtić, Mihajlo Pušara poslao je u Beograd Čabrinoviću isječak iz zagrebačkih novina o dolasku Ferdinanda u Sarajevo. Pismo je poslao iz Zenice, u Beograd, na adresu kafane „Zlatna moruna“.Pismo sa isječkom poslano je iz Zenice kako bi se izbjegla cenzura koja je bila slabija za provincijska područja BiH. Poslano je Čabrinoviću zato što se znalo da su on i Princip dugo govorili dok su još bili u Sarajevu o ubojstvu samog cara ili (barem) prijestolonasljednika Franje Ferdinanda, a osim toga Čabrinović se hvalio, prilikom svog zadnjeg posjeta BiH, da posjeduje pištolj. Čabrinović je odmah otišao obavijestiti Principa koji je već desetak dana ranije u drugim listovima naišao na istu vijest i bio je odlučan da nešto poduzme u vezi sa ovim posjetom.

SVOJU čvrstu nameru da ubije naslednika carskog prestola, Princip je prvo hteo da saopšti Nedeljku Čabrinoviću. Zbog toga ga je pozvao u mali park na Obilićevom vencu (pored današnjeg restorana “Proleće”) i upitao da li on želi da učestvuje u ovoj akciji, pošto je za njeno uspešno sprovođenje potrebno angažovati više ljudi. Kada je Čabrinović dao pristanak, dva mlada čoveka su se zaklela da će svoju nameru sprovesti u delo, bez obzira na opasnost koja ih očekuje, kao i žrtvu koju moraju podneti. Princip je nameravao da još jednog svog druga uključi u ovu akciju. Odlučio je da to bude Trifko Grabež, sa kojim je zajedno stanovao. Bez obzira na to što je Grabeža smatrao za “suviše plemenitu osobu” koja možda neće shvatiti “značaj ovoga čina”, Princip ga je upitao da li odobrava atentat i da li je spreman da u njemu učestvuje. Kada je i od njega dobio pozitivan odgovor, Princip je zaključio da je formiranjem ove trojke okončan prvi ali najpresudniji deo rizične akcije.

Grabež (lijevo), Princip (desno) sa prijateljem (u sredini) 1912. godine u Beogradu

Grabež (lijevo), Princip (desno) sa prijateljem (u sredini) 1912. godine u Beogradu

Interesantno je da je Princip, u vreme priprema za izvršenje svoga nauma bio, prema svedočenju ljudi sa kojima je dolazio u kontakt, u napetom psihičkom stanju, koje bi se moglo okarakterisati kao “uzavrelo borbeno nadahnuće”. Jedan od njegovih tadašnjih prijatelja Dobrosav Jevđević (četnički vojvoda za vreme Drugog svetskog rata), kaže da je “Gavro često citirao sledeće Ničeove stihove:

Ja znam odakle sam

Nezasit kao plamen

Žarim i izgorevam samog sebe

Sve što god obuhvatim zasvetli

Sve što iza sebe ostavim ugljenisano je

Plamen sam bio i ostao’

Ipak, Princip je bio zabrinut.Nisu imali ni oružje jer je Čabrinović bio prodao svoj pištolj, a nisu imali ni novca da kupe druge pištolje. Principu je u jednom trenutku kao spasonosno rešenje sinula misao da bi mu u njegovim namerama mogao pomoći neki Milan Ciganović, koji je jedno vreme stanovao u istoj kući gde i on, i koga je dobro poznavao. Ciganović je bio poreski službenik, rodom iz Bosanskog Petrovca, koji je važio za jednog od najistaknutijih komita, odlikovan “Zlatnom medaljom za hrabrost”.Princip nije znao da je Ciganović u tesnim vezama sa majorom Vojinom Tankosićem,komandantom četničkih odreda iz balkanskih ratova, a preko njega i sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, načelnikom Obaveštajne službe Generalštaba i jednim od najistaknutijih ljudi u tajnoj organizaciji “Ujedinjenje ili smrt”. Pokazalo se da je Ciganović bio pravi izbor jer je trojici zaverenika obećao da će im nabaviti oružje, kao i novac, koji im je bio potreban za podmirenje putnih troškova do Sarajeva. Međutim, kada je bivši komita saznao da mladići nisu služili vojsku, zahtevao je od njih da se obuče u rukovanju sa pištoljima i bombama. Zato ih je odveo na Topčidersko strelište, gde su vežbali da gađaju razne predmete na odstojanju od 60 i 200 metara, kao i da aktiviraju ručne bombe. Prema tvrđenju Grabeža,“najbolji u obuci bio je Gavrilo, koji je metu na rastojanju od 200 metara pogodio šest puta, a trčećim korakom dva puta”.

POSLE uvežbavanja u Topčideru, Ciganović je zahtevao da mladići odu kod majora Tankosića,kako bi se i on uverio u njihovu spremnost za izvršenje zadatka. Princip je odbio da ide, jer je još pamtio da ga je bivši komandant komitskih odreda odbio da primi u dobrovoljce za vreme Balkanskih ratova, a Čabrinović je bio zauzet na poslu u Državnoj štampariji. Kod Tankosića je otišao samo Grabež i u omanjoj kući na Vračaru upoznao je legendarnog četničkog vojvodu I jednog od najaktivnijih ljudi u tajnoj organizaciji “Ujedinjenje ili smrt”, koji je trojici mladića zaželeo sretan put za Sarajevo.

Kada su sve pripreme bile završene, Ciganović je 27. maja uveče, dan pre njihovog odlaska u Bosnu, u jednoj kafani na Zelenom vencu atentatorima predao četiri pištolja sa četiri rezervna šaržera i šest ručnih bombi, kao i izvesnu sumu novca. Tom prilikom im je predao i bočice sa cijankalijem, što je predstavljalo jasnu poruku da se zadatak mora izvršiti po cenu života.

Sa oružjem, novcem i pismima za pogranične organe, Princip, Čabrinović i Grabež ukrcali su se na lađu sa kojom su stigli u Šabac. U tom gradu su se javili kapetanu Radetu Popoviću, koji je bio šef vojne obaveštajne službe na granici i predali mu pismo koje mu je uputio Ciganović. Popoviću je bio nadređeni starešina major LJubomir Vulović, a ovome pukovnik Apis (treba napomenuti da su pukovnik Apis i major Vulović na poznatom Solunskom procesu, 1917. godine, osuđeni na smrt i streljani, između ostalog, i zbog umešanosti u Sarajevski atentat).Rade Popović je Principa i njegova dva druga uputio u Loznicu, gde ih je sačekao granični finans Rade Grbić, koji je obavljao i obaveštajne poslove na granici sa Bosnom. Pod zaštitom mraka on je trojicu mladobosanaca prebacio do Isakovića ade na Drini i tu ih povezao sa Jakovom Milovićem, koji je, takođe, obavljao delikatne poslove za srpsku vojnu obaveštajnu službu u Bosni. Uz pomoć Milovića oni su peške stigli do kuće Mitra Kerovića u selu Tobut,gde su i prenoćili. Sutradan u ranu zoru su sa Mitrovim sinom Neđom nastavili u seljačkim kolima put za Tuzlu. Po jakoj kiši i velikom blatu, izbegavajući susret sa policijskim patrolama I zaobilazeći žandarmerijske stanice, jedva su stigli u ovaj grad. Principa i Grabeža, pokisle, blatnjave i umorne primili su u svoje skromne đačke sobice njihovi raniji školski drugovi iz Tuzlanske gimnazije Stevan Botić i Božidar Tomić, dok se Čabrinović, koji je u Tuzlu doputovao preko Zvornika, smestio u neki mali hotel.

Plašeći se da su zbog dolaska Franje Ferdinanda pojačane mere bezbednosti u Sarajevu i da je grad verovatno pod policijskom blokadom, Princip je predao pištolje i bombe Mišku Jovanoviću, uglednom trgovcu i direktoru Srpske banke u Tuzli. Oslobodivši se teškog i opasnog tereta, atentatori su bezbrižno seli u voz za Sarajevo. U jednom od kupea, sasvim neočekivano su se susreli sa policijskim agentom iz Sarajeva Ivanom Vilom, kojeg je Čabrinović poznavao odranije. U toj neprijatnoj situaciji atentatori su pokušali da se sklone, ali kada su videli po Vilovom licu da on nije posumnjao u njih, seli su pored njega. Što je najčudnije, od ovog agenta su saznali mnoge detalje u vezi sa Ferdinandovom posetom glavnom gradu Bosne i Hercegovine, jer je pričljivi policajac, ne sumnjajući u mladiće, hteo da se prikaže pred njima kao važan faktor u obezbeđenju visokog gosta.Vila je poslije atentata bio prozivan jer je susreo ubojice Franje Ferdinanda, čak razgovarao sa jednim od njih i nije primijetio ništa neobično.

Po dolasku u Sarajevo atentatori su se razdvojili. Princip je nakon šetnje po gradu otišao kod brata Jove u Hadžiće kojem se nedavno bio rodio sin. Navodno je Princip zahtijevao da se dijete nazove Slobodan, jer će živjeti u slobodi. Poslije atentata želja mu je ispunjena. Ipak, Princip je za vrijeme svog boravka u Sarajevu odlučio spavati kod svog dobrog prijatelja Danila Ilića, jednog od organizatora atentata.

Ilić je do dolaska Principa, Čabrinovića i Grabeža već pripremio već drugu trojku atentatora, prema Principovim instrukcijama iz pisma što ga je poslao još iz Beograda. Prvi član bio je Muhamed Mehmedbašić, kojega je Ilić upoznao preko svog kolege učitelja Nikole Trišića. Mehmedbašić se spremao da izvede atentat na poglavara BiH generala Oskara Potioreka, a kada ga je Ilić pozvao odustao je od ovih priprema i priključio se atentatorima. Drugi član bio je gimnazijalac Vasa Čubrilović, brat Veljka Čubrilovića koji je pomogao u kljumčarenju oružja, a treći Cvjetko Popović, učenik učiteljske škole iz Sarajeva, već otprije poznat vlastima, a kojeg je predložio Veljko Čubrilović. Ilić je po dolasku obavijestio Principa da je našao drugu trojku atentatora, ali mu nije rekao imena.

14. lipnja Danilo Ilić je otputovao u Tuzlu i dogovorio se sa Miškom Jovanovićem oko prebacivanja oružja do Sarajeva. Radi izbjegavanja policije Ilić je putovao dužim putem i vratio se tek sutra, a Princip je iskoristio to vrijeme da se naspava i prijavi svoj boravak kod Ilića policiji. Princip je u međuvremenu pročitao u listu “Bosanska pošta” jedan članak u kojem se opširno opisuje program boravka Ferdinanda i njegove supruge u Sarajevu, kao i maršruta kretanja kolone automobila sa gostima. Očigledno je bosanskim vlastima bilo potrebno da detaljno obaveste građane o programu boravka visokih gostiju, kako bi u što većem broju izašli na ulice,ne shvatajući da time sa stanovišta obezbeđenja čine krupnu grešku.

Čabrinović je otišao u roditeljsku kuću. Njegov odnos sa ocem nije se popravio, iako je ono malo vremena prije atentata iskoristio da si nađe posao u jednoj štampariji i novac donosi kući. Iako je Principa sretao na ulici ovaj mu nije htio dati informacije o drugim atentatorima ni reći gdje se skriva oružje.

Grabež je živio kod oca na Palama. U Sarajevo je došao samo nekoliko puta. Puno je vremena provodio sa lokalnom učiteljicom Leposavom Lalić s kojom će poslije atentata bezuspješno pokušati pobjeći.

U to doba u organizaciji Ujedinjenje ili smrt, nakon konzultacija koje su trajale nekoliko dana, odlučeno je da se atentat spriječi. Kako su Princip, Čabrinović i Grabež već prešli Drinu Dimitrijević – Apis je naredio da se pošalje Đuro Šarac, Tanksićev pouzdanik i poznanik Danila Ilića da nagovori Ilića kao najstarijeg da utječe na omladince da se atentat ne izvrši jer bi mogao biti, ako Monarhija krene u rat, poguban za Srbiju. Danilo Ilić se ionako dugo nećkao oko atentata i preispitivao je Principovu prosudbu kako će se stvari odvijati poslije atentata. Sa ovim dokazima obratio mu se. Međutim, kada je Ilić zahtevao od Principa da prekine pripreme za akciju ovaj ne samo što o tome nije hteo da razgovara, nego je dugim ubeđivanjem privoleo Ilića da i on učestvuje u tome. .Princip je o tome za vrijeme suđenja rekao: «On [Danilo Ilić] je htio zadnjih par dana da se ne izvede atentat. Htio je da djeluje na mene, ali ja sam ostao kod toga da treba izvest. Pošto je vidio da nema smisla da mi govori, on je prestao. Samo sam mu kazao neka ljudi budu sigurni, da im dam oružje da učine s njime atentat.»

Princip, pored toga što je bio ubeđen u ispravnost svoje namere, bio je i veoma smiren. Noć pred atentat sedeo je do 23 časa sa društvom u poznatoj “Semizovoj kafani” u centru Sarajeva, zabavljajući se i šaleći se. Posle, kao što je rečeno, otišao je na Žerajevićev grob i položio cveće. Učinio je to po sopstvenom priznanju, u znak poštovanja prema “ideji žrtvovanja”.Vrativši se kući, keko je rekao u istrazi, čitao je knjigu pisca Kropotkina i razmišljao “šta možemo da učinimo u slučaju jedne svetske socijalne revolucije”.

Dok su atentatori “poslednju noć” provodili u zagušljivim sarajevskim kafanama, u isto vreme,ali nekoliko kilometara dalje, odvijala se bleštava ceremonija. Posle uspele smotre jedinica, nadvojvoda je došao na Ilidzu, banjsko mesto u neposrednoj blizini bosanskog glavnog grada, gde ga je čekala supruga sa dvorskom pratnjom. Dan uoči atentata, odnosno 27. juna uveče, za njih je bio priređen gala banket sa večerom, na kojem se okupilo oko četrdesetak najuglednijih predstavnika tadašnjih bosanskih vlasti. Nadvojvoda I nadvojvotkinja bili su, kako su kasnije posvedočili prisutni gosti, jako raspoloženi i oduševljeni prijemom u Bosni. Istina, nadvojvotkinja Sofija je došla na Ilixu sa izvesnim slutnjama da se njenom mužu može nešto rđavo desiti, ali njene crne misli su se raspršile posle veoma lepog dočeka, koji je bračnom paru bio priređen. Istoričar Vladimir Dedijer kaže da se nadvojvotkinja ponovo “setila tih svojih strahovanja kada joj je jedan od prvaka bosanskog Sabora, dr Josip Sunarić, bio predstavljen. Prateći pomno javne poslove svog muža, vojvotkinja je saznala da je dr Sunarić upozorio bosanskoga poglavara, generala Poćoreka, da bi trebalo otkazati nadvojvodinu posetu u vreme kad je srpsko stanovništvo zahvatilo buntovno raspoloženje.”

Kada se političar poklonio i poljubio joj ruku, ona mu je rekla: “Dragi moj doktore Sunariću, eto, ipak, niste u pravu. Stvari ne ispadaju uvek onako kako vi predskazujete. Gde smo god bili, svako nas je, do poslednjeg Srbina, pozdravao s toliko prijateljstva, učtivosti i istinske srdačnosti da smo veoma zadovoljni svojom posetom.”“Vaše veličanstvo”, odgovorio je dr Sunarić, “neka da Bog da mi te reči ponovite kad opet budem imao čast da vas vidim, suta uveče. Veliki će mi kamen pasti sa srca.”

Treba reći da je nadvojvoda i u Beču, kao te noći na Ilidži bio ozbiljno upozoren na opasnosti koje vrebaju prilikom ovog njegovog putovanja. Strahovanja su se povećala kada je objavljen program njegovog boravka, po kojem je trebalo da 28. juna, na srpski praznik Vidovdan, sa Ilidže doputuje u Sarajevo. Baron Karl fon Rumerskirh, maršal nadvojvodinog doma i najstariji član njegove pratnje na ovom putu, bio je mišljenja da posetu Sarajevu treba otkazati. Franjo Ferdinand je to odbio, jer je smatrao da bi otkazivanje posete bilo uvredljivo za austrougarskog poglavara Bosne, generala Poćoreka i okrnjilo bi njegov ugled među bosanskim stanovništvom. Odbivši savete svojih najbližih saradnika, prestolonaslednik se sa suprugom ukrcao u specijalnu železničku kompoziciju, koja ga je sa Ilidže odvezla u Sarajevo.

JUTRO 28. juna bilo je vedro i sunčano, a raspoloženje bračnog para, kako tvrde hroničari,

“više nego dobro”. Dvorska kompozicija se zaustavila na sarajevskoj železničkoj stanici oko 10 časova. Iz nje je prvi izašao nadvojvoda, obučen u svečanu uniformu konjičkog generala, koju je krasio plavi mundir sa tri zlatne zvezdice na visokom okovratniku, a za njim se pojavila nadvojvotkinja Sofija u beloj svilenoj haljini sa hermelinskim krznom preko ramena i savelikim belim šeširom.Očevici ovog događaja nisu propustili da spomenu da je Franjo Ferdinand u tom trenutku imao pedeset, a njegova supruga četrdeset godina.

nfmc5u

VISOKE goste je dočekao i pozdravio poglavar Bosne i Hercegovine Oskar Poćorek. Posle obilaska počasne čete, nadvojvoda i nadvojvotkinja su ušli u jedan od šest automobila koji su ih čekali ispred železničke stanice. Bračni par je seo u otvoreni sportski automobil (kabriolet), sa spuštenim platnenim krovom. Ispred njihovog automobila išla su dvoja kola sa ljudima iz obezbeđenja, a iza njih su se kretala tri automobila sa oficirima iz nadvojvodine pratnje. Kolona se uputila Apelovom ulicom pored Miljacke idući prema Gradskoj većnici (Belediji), gde su goste čekale najuglednije zvanice iz Sarajeva. Nadvojvoda je od šofera zatražio da se kola kreću što sporije kako bi mogao pažljivo da razgleda grad i da otpozdravi građanima koji su ga dočekali u Apelovoj ulici.

sarajevski_atentat_ferdinand_sofia

Bilo je tačno 10 časova i 10 minuta, opisuje ovaj događaj V. Dedijer, kada je jedan visoki mladić, obučen u dugački crni kaput i sa šeširom širokog oboda upitao jednog policijskog agenta, koji je na ulici vršio obezbeđenje, u kojim se kolima nalazi nadvojvoda. Kada je dobio odgovor, aktivirao je bombu i bacio je na nadvojvodin automobil. Bomba je pala na spušteni krov, nadvojvoda ju je u magnovenju odgurnuo, i ona je skliznula ispred sledećeg automobila I eksplodirala. Istog trenutka mladić u crnom kaputu bacio se u korito reke Miljacke. Bio je to Nedeljko Čabrinović.

Prilikom eksplozije bombe ranjena su dva viša oficira iz nadvojvodine pratnje i odmah su perbačena u vojnu bolnicu. Prema tvrđenju očevidaca ovog događaja, Franjo Ferdinand nije u tom trenutku pokazao nekakve znake panike, nego je samo uzviknuo: „To je bio neki ludak. Gospodo, nastavimo po programu“. Šofer je poslušao naređenje, ali je ubrzao vožnju, plašeći se novog atentata.

U međuvremenu zvanice su čekale visoke goste u Gradskoj većnici, uverene da je eksplozija koju su čuli u daljini samo deo ceremonijala svečanog dočeka, odnosno ispaljen topovski plotun u čast dolaska nadvojvode i njegove supruge.

ZAHVALJUJUĆI novinaru bečkog lista „Neue Freie Presse“, koji je prisustvovao dočeku Franje Ferdinanda u Sarajevu, možemo da osetimo atmosferu koja je vladala u Gradskoj većnici, samo nekoliko trenutaka posle eksplozije Čabrinovićeve bombe: „Gradonačelnik je stajao na čelu svojih odbornika, koji su bili postrojeni u dva reda – s jedne strane muslimani, sa fesovima i u turskoj nošnji, a s druge strane hrišćani, u frakovima, s cilindrima u ruci. Prisutan je bio i lokalni predstavnik Jevreje. Videvši nadvojvodu, gradonačelnik je započeo svoju dobrodošlicu:

– Vaše carsko i kraljevsko visočanstvo, Naša srca puna su sreće u trenutku veličanstvene posete, kojom je Vaše veličanstvo izvolelo počastvovati glavni grad naše zemlje…

Ali ga je nadvojvoda oštro prekinuo:

– Herr Burgermeister, (gospodine gradonačelniče) kakva korsit od vaše govorancije? Ja dolazim u Sarajevo u prijateljsku posetu, a na mene bacaju bombe. To je nečuveno.

Gradonačelnik nije znao šta da odgovori, ali se umešala vojvotkinja, prošaptavši nekoliko reči na uvo nadvojvodi, koji je posle kraćeg oklevanja rekao:

– Sad možete da nastavite svoj govor.

Unezvereni gradonačelnik nekako se pribrao i nastavio:

– … naša duboka zahvalnost na milostivoj i očinskoj brizi Vašeg visočanstva… za najnoviji dragulj u svetoj carskoj kruni, za našu dragu otadžbinu Bosnu i Hercegovinu…

Posle zamuckivanja gradonačelnika uzeo je reč nadvojvoda Franjo Ferdinand i između ostalog rekao:

– S posebnim zadovoljstvom primio sam uveravanja o vašoj nepokolebljivoj odanosti i privrženosti NJegovom carskom veličanstvu, našem milostivom caru i kralju Franji Josifu i ja vam najsrdačnije zahvaljujem, Herr Burgermeister, na oduševljenim ovacijama koje su upućene meni i mojoj supruzi od ovdašnjeg stanovništva, tim pre što u tome vidim izraze njihove radosti što pokušaj ubistva nije uspeo.

Kada je završen protokolarni deo prijema, Franjo Ferdinand je prišao generalu Poćoreku i upitao ga:

– Mislite li da će na mene biti izvršen još neki atentat? Prema tvrdnji austrougarskog ministra Leona fon Bilinskog, Poćorek je kategorički odgovorio: – Pođite spokojno. Primam na sebe svu odgovornost.“

Nadvojvoda je, naime, hteo da pođe u bolnicu gde su bila prebačena dva austrougarska viša oficira, koja su ranjena prilikom Čabrinovićevog atentata. Zbog toga je maršruta kretanja kolone automobila morala da bude izmenjena, jer su po prethodnom planu gosti trebalo da posete Zemaljski muzej. Ova izmena maršrute, kako se kasnije ispostavilo, bila je kobna.

Istoričar Vladimir Dedijer, gotovo u reporterskom stilu opisuje dalji tok događaja: „Tačno u 10.45 nadvojvoda napusti Gradsku većnicu. Opet je bio u kolima trećim po redu. Kolona automobila kretala se Apelovom obalom punom brzinom. Ali kad su prva kola, u kojima je sedeo šef obezbeđenja, stigla do ugla Apelove obale i ulice Franje Josifa, ona su, prema prvobitnom programu, skrenula desno. Vozač nadvojvodinog automobila upravo je hteo da skrene za njima, ali je poglavar Poćorek koji se nalazio u istim kolima na njega povikao: `Šta je to? Stoj! Voziš pogrešnim putem! Treba da nastavimo Apelovom obalom.`

PRITISNUVŠI kočnicu, vozač je zaustavio sportska kola baš pred jednom vinarskom ranjom, uz trotoar načičkan svetom. U tom trenutku jedan omanji mladić duge kose i duboko usađenih plavih očiju potegao je revolver. Neki policajac uočio je opasnost i upravo kad je hteo napadača da zgrabi za ruku, udario ga je neko ko je tu blizu stajao, verovatno neki prijatelj atentatorov (Mihajlo Pušara). Začuli su se revolverski pucnji. Atentator je bio na nekoliko koraka od svoje mete.

U prvi mah činilo se da je i taj pokušaj propao. General Poćorek ugledao je nadvojvodu i vojvotkinju kako nepomično stede na svojim mestima. Ali kad su kola pošla unazad pelovom obalom, vojvotkinja je pala prema nadvojvodi, a na nadvojvodinim ustima poglavar je opazio krv.

FRANC Harah (oficir iz nadvojvodine pratnje) koji je stajao na suprotnoj strani kola, nije mogao ništa da učini. On se te scene seća ovako: „Dok sam izvlačio maramicu da obrišem krv sa nadvojvodinih usana, NJeno visočanstvo je kriknulo: `Za ime božje! Šta ti se desilo?` Zatim se skljokala sa svog sedišta, a lice joj je palo među nadvojvodina kolena. Nije mi bilo ni na kraj pameti da je i ona pogođena. Pomislio sam da se onesvestila od uzbuđenja. NJegovo kraljevsko visočansvo reklo je: `Soferl, Soferl (Sofija) nemoj da umreš. Živi za moju decu.` Na to sam zgrabio nadvojvodu za okovratnik mundira, kako mu glava ne bi klonula, i upitao ga: `Oseća li Vaše visočanstvo jak bol?` Na to je on razgovetno odgovorio: `Nije to ništa.` Lice mu je bilo malo zgrčeno, i on je šest ili sedam puta ponovio, gubeći svaki put sve više svest i sve tišim glasom: `Nije to ništa.` Onda je nastala kratka pauza, pa se začulo krkljanje iz njegovog grla, prouzrokovano gubitkom krvi. To je prestalo kad smo stigli do poglavarove rezidencije. Dva tela bez svesti uneta su u zgradu, gde je ubrzo ustanovljena njihova smrt. Ovoga puta atentator je bio Gavrilo Princip čija dva metka nisu promašila cilj.“

Raspored atentatora duž tadašnje Appel Quay ulice u Sarajevu

 Danilo Ilic_smallcabrinovicVaso Cubrilovic_smallgavriloTrifko Grabež_small

 Danilo Ilić, Nedeljko Čabrinović, Vaso Čubrilović, Gavrilo Princip, Trifko Grabež

 

RAZMIŠLJAO ZBOG SOFIJE

INTERESANTNO je kako je sam Princip na saslušanju, neposredno posle atentata opisao taj događaj: „Kad sam zastao na uglu Latinskog mosta kod Šilerove radnje, čuo sam kako svet viče: `Živeo“. Odmah zatim naišao je prvi automobil i ja sam se naprezao ne bih li u njemu ugledao prestolonaslednika, kog sam poznavao po slikama što su se poslednjih dana pojavile u novinama. Kad je naišao drugi automobil, poznao sam u njemu  prestolonaslednika. Ali videći da pored njega sedi neka dama, razmišljao sam jedan trenutak da li da pucam ili ne pucam. U istom trenutku obuzelo me je neko čudno osećanje i ja sam sa trotoara nanišanio na prestolonaslednika, a to mi je bilo utoliko lakše što je automobil na zavijutku usporio. Kako sam u tom trenutku nišanio, ja ne znam, ali znam da sam nišanio u prestolonaslednika. Mislim da sam dvaput pucao, možda i više puta, jer sam bio veoma uzbuđen. Da li sam pogodiožrtve ili nisam, ne mogu da kažem, jer su me u istom trenutku ljudi počeli da tuku.“

 Od ostalih istaknutih mladobosanaca, treba spomenuti još trojicu neposrednih učesnika u atentatu: najmlađeg Vasu Čubrilovića, koji je na dan ubistva austrougarskog nadvojvodu imao nepunih 16 godina, a koji je posle Prvog svetskog rata postao istaknuti istoričar i član Srpske akademije nauka i umetnosti, zatim Cvetka Popovića, đaka, i Muhameda Mehmedbašića, zanatliju. Oni su na dan 28. juna 1914. godine bili na obali Miljacke i naoružani bombama i pištoljima čekali u zasedi Franju Ferdinanda, ali zbog objektivnih ili subjektivnih razloga oružje nisu upotrebili.

ZAŠTO NISU DEJSTVOVALI

Trifko Grabež se po svemu sudeći u poslednjem trenutku pokolebao jer je posumnjao u svrsishodnost ovog čina. Izgleda da je tako mislio i Danilo Ilić. Još jedna stvar je interesovala istražne organe: Zašto Princip i Čabrinović posle izvršenog atentata nisu upotrebili ampule sa cijankalijem. Obojica su odgovorili da su to učinili, ali da otrov nije dejstvovao. Zašto ostali atentatori nisu dejstvovali, bilo je pitanje na koje su odgovor hteli da saznaju, kako novinari tako kasnije i istoričari. Svaki od petorice mladobosanaca, koji su tog jutra sa pištoljima ili bombama čekali u Apelovoj ulici nadvojvodu Ferdinanda izneo je svoje razloge za neučestvovanje u atentatu. Muhamed Mehmedbašić je na primer izjavio da mu je Danilo Ilić rekao da bombu baci samo ako prepozna Franju Ferdinanda, a on ga nije prepoznao. Vasa Čubrilović je istražnim organima rekao da nije pucao ”zbog toga što mu je bilo žao vojvotkinje”. Cvetko Popović je na suđenju izjavio ”da nije pucao jer nije imao hrabrosti, i da ne zna što se sa njim tog trenutka dogodilo”.

MEĐU mladobosancima koji nisu neposredno učestvovali u samom atentatu, ali su na razne načine bili uključeni u zaveru protiv austrougarskog nadvojvode, treba istaći starijeg brata Vase Čubrilovića – Veljka, po zanimanju učitelja, zatim Miška Jovanovića, trgovca iz Tuzle, Mladena Stojakovića, lekara i narodnog heroja iz Drugog svetskog rata, kao i njegovog brata Sretena,vajara, autora Karađorđevog spomenika na Svetosavskom platou u Beogradu, Jezdimira Dangića, žandarmerijskog potpukovnika i četničkog vojvodu iz Drugog svetskog rata, kao I Mitra Kerovića i sina mu Neđu i najzad Jakova Milovića, zemljoradnike iz istočne Bosne (sva trojica su okončala svoj život u kaznenom zatvoru Melersdorfu).

 220px-Gavrilo_Princip_steps_and_plaque

 Iz sudskih i istražnih spisa se vidi da su za nepun čas posle ispaljenih hitaca na austrougarskog prestolonaslednika, dvojica atentatora dovedeni u policijsku stanicu. Princip i Čabrinović su bili okrvavljeni i u pocepanim odelima. Prema datom iskazu pred istražnim sudijama, njih su zverski tukli policajci i građani koji su se našli na ulici. Posle nekoliko dana uhvaćen je i treći atentator iz beogradske grupe – Trifko Grabež.

Ležeći u memljivoj ćeliji i okovan teškim gvožđem Princip je primetio da u zatvoru muče ljude, masovno dovođene pred isledne organe koji su od njih zahtevali da priznaju učešće u ubistvu Ferdinanda. Nevini ljudi su toliko zlostavljani da su njihovi krici dopirali do ćelije glavnog atentatora.Grozni prizori mučenja naveli su Principa da se iz sažaljenja odluči na jedan neobičan postupak: zahtevao je od istražnog sudije da se suoči sa Trifkom Grabežom i Danilom Ilićem. U zapisniku sa saslušanja svoj zahtev je ovako obrazložio: „Ispričaću sve sasvim tačno i navesti krivce, i to samo iz tog razloga da ne stradaju nevini ljudi, jer mi krivci bili smo ionako spremni da odemo u smrt. Ali molim da me prije saslušanja sasvim kratko suočite sa Danilom Ilićem i Trifkom Grabežom, kojima ću reći samo dvije-tri riječi. Onda ću sve iskazati. Inače neću ništa priznati, pa makar me ubili“.

Na ovakav Principov ultimativni zahtev istražni sudija morao je pristati, jer bi se u protivnom sudski postupak produžio u nedogled, što vlastima nije bilo u interesu. Kada su Ilić i Grabež dovedeni iz svojih zatvorskih ćelija i suočeni sa Principom, saznali su za motive ovog njegovog čudnog postupka. Iz zapisnika o saslušanju to se najbolje vidi:
„Gavrilo Princip privodi se iz zatvora i na odstojanju od osam koraka suočava sa Trifkom Grabežom, kojem kaže: – Priznaj sve: kako smo dobili bombe, kako smo putovali i u kakvom smo društvu bili, da se ne bi naudilo pravednicima.

Tad se iz zatvora privodi Danilo Ilić i, pošto je Trifko Grabež prethodno odveden, suočava se sa Principom, našta ovaj izjavljuje: – Pošto je sud već mnogo saznao, a da bismo spasli nevine, potrebno je da ti sve kažeš, kome si razdao oružje i gdje se oružje nalazi. Na to je Danilo Ilić odveden u zatvor, a i on je rekao, kao maloprije Grabež, da će sve priznati.“
Grabež i Ilić, koji dotada ništa nisu priznali, bili su u prvom trenutku začuđeni ovakvim Principovim stavom, ali su kasnije, kako su rekli na sudu, sve to razumeli i saglasili se sa tim. Shvatili su, naime, da ako su oni spremni da se žrtvuju za određenu stvar, to ne mogu da zahtevaju i od drugih ljudi.
Istina, njihova spremnost da pred istražnim organima sve priznaju da bi spasli nevine ljude, imala je i jednu nepredviđenu posledicu: pohapšeni su i neki njihovi saučesnici, koji bez ovoga priznanja ne bi bili otkriveni. U zatvoru su se tako našli svi učesnici i saučesnici u atentatu, osim Muhameda Mehmedbašića.

Pohapšeni su i oni seljaci koji su beogradskoj atentatorskoj trojci omogućili da od Isakovićeve ade na Drini nesmetano stignu u Tuzlu. Mehmedbašić, kao jedini musliman, koji je neposredno učestvovao u zaveri, uspeo je da pobegne u Crnu Goru, jer je, kako je sam rekao, na glavi nosio fes i zbog toga nije bio sumnjiv policijskim organima.

PRVE REAKCIJE

SARAJEVO, ZAGREB: Nije prošlo ni nepunih deset časova od ovog događaja, a u Sarajevu, Zagrebu i drugim većim mestima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj organizovane su masovne antisrpske demonstracije povodom „strašnog gubitka koji je pretrpela Monarhija ubistvom uzvišenog prestolonaslednika“ a koje su podstrekivane I usmeravane od vlasti i katoličkih klerikalnih krugova.

BEČ:  Ubistvo nadvojvode nije isprva izazvalo veliko iznenađenje u Austro-Ugarskoj. Nadvojvoda je bio tvrd vojnik koji je pripremao reformu stare monarhije, omražen u Ugarskoj, na dvoru je bio toliko nepopularan da je sam njegov stric car Franc Jozef na vest o njegovoj smrti primetio kako je viša sila uspostavila poredak koji sam nije bio u stanju da održi.

Novinski izveštaji iz Beča pokazuju da su stanovnici glavnog grada Monarhije, za razliku od „pučanstva Sarajeva i Zagreba“ sasvim mirno i bez ikakvog vidljivog znaka uzbuđenja primili vest o smrti naslednika prestola. To potvrđuje i poznati austrijski književnik Stefan Cvajg, koji se u svom „Jučerašnjem svetu“ prisećao zbunjenosti i ravnodušnosti koju je vest o atentatu izazvala u njegovom gradu a sećajući se atmosfere u Beču posle pristigle vesti o smrti Ferdinanda, kaže: „LJudi su brbljali i smejali se, a kasno uveče muzika je u kafanama svirala“.

Ugledni profesor Bečkog univerziteta dr Jozef Reglih, u svom dnevniku od 29. juna 1914. godine, zapisuje: „U Beču nema tužnog raspoloženja. U Prateru i ovde kod nas u Grincigu tokom oba dana svirala je muzika“.

NISU GA ŽALILI

OPRAVDANO je zapitati se kako to da u Ferdinandovom rodnom gradu većina ljudi nije pokazala ni trunke žaljenja za svojim prestolonaslednikom. Odgovor na ovo pitanje dao je pomenuti profesor Reglih. On kaže: „Protiv nadvojvode postoje duboke antipatije, koje su rasprostranjene i u širokim narodnim slojevima. NJegova psiha gospodara, njegova bigotnost (licemerna pobožnost), njegovi finansijski poslovi neverovatno sitničavi i nečasne vrste, njegove neukusne umetničke zbirke, zbog kojih je odavno postao strah za trgovce starinama, njegovo bolesno zadovoljstvo u ubijanju koje iskaljuje na životinjama, što se već poduže ne može nazvati lovom, njegova duboko uvredljiva navika da je sramotno nepoverljiv prema svakom časnom čoveku, navika koja ga čini prijemčivim za svaku denuncijaciju, sve ovo – kao I ograničeni i prevrtljivi karakter njegove supruge, bigotne, netrpeljive i uobražene – učinilo ga je neomiljenim šefom Austrije i Ugarske“.

BEOGRAD: U Beogradu je javnost odahnula budući da je bila uverena da ratoborni prestolonaslednik planira preventivni rat kako bi okupirao Srbiju.

 

SUĐENJE

prinsudPrincip nakon hapšenja
Posle druge i temeljne istrage, suđenje je otpočelo 12. oktobra, a završilo se 23. oktobra 1914. godine. Pred Veliko veće Vojnog suda u Sarajevu izvedeno je 25 optuženih, među kojima je bilo dosta maloletnika. Sudsko veće su činili stranci: predsednik je bio Luiđi fon Kurinaldi, poreklom Italijan, a sudije Majer Hofman i Bogdan Naumović, prvi Nemac, a drugi Ukrajinac.
Glavna tačka optužbe je bila veoma čudna: Princip i njegovi drugovi su okrivljeni jer su hteli „da Bosnu i Hercegovinu otrgnu od Austrougarske monarhije i da je pripoje Kraljevini Srbiji“ i zbog toga su izvršili „potajno ubistvo iz zasjede.“
Prisutnim novinarima je palo u oči da su gotovo svi optuženi negirali umešanost zvaničnih vlasti u Srbiji u ovo ubistvo. Gavrilo Princip je i u istrazi i pred sudom izjavio: „Mene niko nije nagovarao na ovo djelo, niti sam sa kim bio u dogovoru.“ Kasnije je bio još određeniji u negiranju učešća zvaničnih srpskih organa u ubistvo Ferdinanda: „Što se nama hoće sugerisati da je neko bio inicijator, to nije istina. U nama je nikla ta ideja, te smo izvršili atentat.“ Da bi potkrepio ovu tvrdnju Princip je izneo: „Da oficiri iz vladajućih krugova nisu znali za pripremu atentata, vidi se po tome što nam je Ciganović (koji im je predao oružje – prim. aut.), rekao da ćemo u Srbiji sasvim sigurno biti uhapšeni ako nam vlasti uđu u trag“.

Sudsko veće je bilo jako zainteresovano da sazna koji su motivi bili presudni da tako mladi ljudi dignu ruku na austrougarskog velikodostojnika. Gotovo svi optuženi su bili jedinstveni u odgovoru da ih je na ovo delo nateralo teško stanje i patnje njihovog naroda, prouzrokovano samovoljom austrougarskih vlasti.
KAD ga je predsednik Sudskog veća upitao šta podrazumeva pod „patnjom naroda“, Princip je odgovorio: „Što je potpuno osirotio, što ga smatraju stokom. Seljak je u bjedi, upropastili su ga potpuno. Ja sam sin seljaka i znam kako je na selu. Zato sam htio da se osvetim i nije mi žao“. Zatim je dodao: „Zločinac nisam, jer sam uklonio onog koji je činio zlo“. Kao potvrdu takvog stava izjavio je da mu je „žao što je ubio vojvotkinju Sofiju, Čehinju, jer je nije hteo ubiti, budući da je taj hitac bio namenjen Poćoreku, ali da mu nije šao što je ubio austrougarskog prestolonaslednika“.
I ostali okrivljeni davali su slične iskaze. Čabrinović je odgovarajući na pitanje predsednika Veća, zašto je bacio bombu na prestolonaslednika Ferdinanda, rekao: „Ja sam precizno nišanio u nadvojvodu da bih ga ubio jer je on… neprijatelj Slovena uopšte, a osobito Srba“.
Vladimir Dedijer ističe da su svi prvooptuženi izjavili da im je glavni cilj bio „revolucionarno uništenje Austrougarske i oslobođenje Južnih Slovena“. Princip je nekoliko puta izjavio da je on „revolucionar, da mrzi Austriju i da ona treba da bude uništena“. Grabež je rekao da Sloveni moraju dobiti prava koja uživaju drugi narodi u Monarhiji, naročito politička prava. Predsednik se upustio u diskusiju sa Grabežom oko ovog pitanja, napomenuvši „da u vojsci ima mnogo Slovena koji se bore za Austrougarsku“. Na to mu je Grabež dobacio: „Kad se slovenski vojnici bore za austrijsku stvar, onda su nesvjesna masa“. Državni tužilac je na to skočio: „Molim da se to unese u zapisnik, jer ja ću ga zbog toga goniti“.
Čabrinović je u istrazi rekao da je „Austrija trula… Sva joj je sila na bajonetima“. Vaso Čubrilović je obrazložio da biti nacionalista „znači da se mora boriti da njegov narod dođe na onaj stepen na kojem su i drugi narodi“. A kad ga je predsednik, kasnije, upitao na kakvim principima počiva uređenje Austrougarske Monarhije, on je odgovorio: „Mogu kazati to da u Austrougarskoj Monarhiji vladaju Nijemci i Mađari, a Sloveni se ugnjetavaju“.
Grabež je nazvao sarajevski atentat „najvećim revolucionarnim aktom koji je izveden u istoriji“ i dodao da su on i Princip, u trenutku kad su saznali da će Ferdinand doći u Bosnu“, zaključili kako je vreme da Austrija i, posebno, Franja Ferdinand, plate za sve ono zlo koje su naneli Bosni i Hercegovini“.
Grabež je, takođe, rekao da Sloveni ne uživaju jednaka prava s drugim narodima, da je njihov kulturni razvitak ugrožen, da nemaju dovoljno osnovnih škola, gimnazija, ni univerziteta. Predsednik je pokušao da opovrgne njegovo tvrđenje, na što je Grabež dobacio: „Što pobijate ono što svaki pošten čovjek misli“.

PRESUDE CEREMONIJALNO

POSLE 11 dana, suđenje je okončano 23. oktobra, a presuda izrečena 28. oktobra 1914. godine. Austrougarske vlasti su se potrudile da poslednji dan suđenja i izricanje presude bude ceremonijalni, kako bi javnost stekla utisak da je Sud poštovao sve norme pravne države. Sudije su bile obučene u crna odela, što je, između ostalog, bio znak da će se na ovom procesu izreći i smrtne presude. I, zaista, petorica optuženih osuđena su na najtežu kaznu. To su bili Danilo Ilić, Veljko Čubrilović, Miško Jovanović, Neđo Kerović i Jakov Milović. (Poslednjoj dvojici su u drugostepenom postupku ublažene kazne).

 

 3B9FC1D4-CE0E-4A82-984E-1045099E431F_w640_r1_s_cx4_cy0_cw92

Suđenje s leva na desno: Nedeljeko Čabrinović, Trifko Grabež, Gavrilo Princip, Danilo Ilić i  Miško Jovanović

Sudjenje s leva na desno Nedljeko Cabrinovic Trifko Grabez Gavrilo Princip Danilo Ilic Misko Jovanovicoptuznica

 

POGUBLJENJE OSUĐENIH NA SMRT

TROJICI prvooptuženih – Principu, Čabrinović i Grabežu, nije izrečena smrtna kazna, jer su na dan atentata imali manje od 20 godina, odnosno po austrougarskim zakonima bilu su maloletnici. Umesto najstrože kazne izrečena im je kazna od 20 godina teške robije.

Trojica osuđenika na smrt – Danilo Ilić, Miško Jovanović i Veljko Čubrilović proveli su poslednje dana „na belom hlebu“, pišući pisma porodicama i rodbini, a Veljko Čubrilović, koji je inače bio religiozan čovek pred izvođenje na gubilište čitao je Bibliju.

Danilo Ilic_smallMiško Jovanovic_smallVeljko Cubrilovic_small

Danilo Ilić (1890-1915), Miško Jovanović, Veljko Čubrilović

U zoru 3. februara 1915. godine po hladnom i svežem vrmenu sva trojica su izvedena u dvorište vojnog zatvora, gde su već bila pripremljena vešala. Svi koji su prisustvovali egzekuciji, slažu se u izjavama da su osuđenici, čekajući da im se omča metne na vrat bili mirni i dostojanstveni.

Državni dželat, Alojz Zajfrid, Austrijanac po narodnosti ovako je opisao poslednje trenutke Ilića, Čubrilovića i Jovanovića: „Sa osuđenicima, kojima su skinuli lance još u ćeliji, došao je sveštenik koji je čitao poslednju molitvu. Oni su bili vrlo sabrani i mirni. Kad je ponovo pročitana presuda, koju su mirno saslušali, doša je na red jedan između njih koji je bio onizak. Bio je to Veljko Čubrilović. Kad je stao pod stub, počeo je da skida kragnu i kravatu. Ja sam hteo da mu pomognem, jer je teško otkopčavao, a on mi je mirno dodao: „Nije potrebno, sam ću!“ Drugi je bio mršav (Miško Jovanović). I on je bio miran. Treći (Danilo Ilić), koji je kao najkrivlji bio poslednji, bio je takođe vrlo miran i sabran. Jedan od ove trojice – ne sećam se koji – rekao mi je: „Molim vas da me samo dugo ne mučite!“ – Ne brinite, ja sam pečen u svom zanatu, neće sve ni sekundu trajati – rekao sam mu“.Ped izvođenje na gubilište čitao je Bibliju.

Na pitanje da li su šta govorili u poslednjem času svoga života, dželat je odgovorio: „Kako da ne, ja sam to bolje čuo nego drugi, jer su doboši lupali. Klicali su protiv Austrije, i to vrlo živo. Šta bi drugo i moglo biti, ta oni su ubili našega cara i mrzili su Austrougarsku. Ja ovdje – kao Austrijanac, koji voli svog vladara – kažem da hrabrijih i mirnijih osuđenika u mojoj praksi nisam imao.

Držanje osuđenih na gubilištu silno je zabrinulo vlast u Sarajevu, naročito glavnog policijskog isljednika Viktora Ivasjuka. Oni su se zapravo plašili da bi, poput groba Bogdana Zerajića, humke trojice obješenih mogle da postanu mjesto hodočašća „mladobosanaca“. Zato je sarajevski Okružni sud, protivno važećem zakonu o pravu porodica umorenih da same obave sahranu, naredio da to policija učini tajno. (Za noćnu sahranu kod sarajevskog sela Nahoreva saznao je slučajno, od jednog mlinara, Ilićev profesor crtanja Manojlo Krnić i o tome, iza Prvog svjetskog rata, obavijestio novu vlast, prim. aut.)

O dželatu Zajfertu nema potpunijih biografskih podataka. Veoma zanimljive pojedinosti o njegovom izgledu i mentalnom sklopu ostavio nam je izvjesni Milorad M. Kostić, „zakleti tumač i perovoda C(arskog) i K(raljevskog) tvrđavskog suda u Krakovu“. O Zajfertu bilježi i ovo: „Pred nas je stupio stari gospodin u tamnom odelu i polucilinderu, pogrbljenih leđa. Levu ruku držao je podbočenu u slabinama. Njegovo crveno lice, prošarano modrim žilicama, sa mnogo bora i pega, podsećalo je na fizionomiju alkoholičara. U desnoj ruci je starac držao kožnati koferčić i rukavice.

— Čast mi se predstaviti… — reče, pružajući ruku oberlajtnantu dr Eberlu — Zajfert, dželat C. i K. vlade u Sarajevu. Dok se Zajfert sa mnom rukovao, dr Eberl je brisao ruku o stražnji deo pantalona.

— Ne bojte se ništa, gospodine dobrovoljče — povika mi Zajfert u sali, kad je primetio da uzmičem. — Nisam ja za svakoga strašan. Samo vršim svoju dužnost, kao svi ostali službenici…… Ipak, za mene su najteži trenuci kada moram pristupiti vešanju političkih krivaca, što sada, u vreme rata, nije retka pojava… Ali, nikada neću moći da zaboravim vešanje trojice sudionika u atentatu na Blaženopočivšeg Prestolonasljednika Franca Ferdinanda i njegovu prejasnu suprugu, Sofiju. To su bili najteži časovi u mom životu.

— Gospodine Zajferte, dakle, vi ste bili taj koji ste obesili atentatore?! — upade dr Eberle, tek da nešto kaže.

— Nažalost — odvrati dželat — tako je! Naročito će mi ostati u sećanju jedan od njih, pokojni učitelj Čubrilović. Njegov lik vazda će mi lebdeti pred očima. Verujte, gospodo, to nije bio čovek, to je bio svetac. Sam je prišao vešalima, sam skinuo kragnu, sam sebi namakao omču na vrat, veleći da mi prašta svoju smrt…“

DANILO ILIĆ

Vladimir Dedijer dao je veoma slikovit portret ovog najboljeg Principovog druga: „Ilićev otac,po zanimanju obućar, umro je kad je Danilu bilo pet godina. Majka je morala da radi kao pralja.Kao dobar đak, bio je poslat u nižu trgovačku školu, koju je završio 1905. godine. Pošto nije mogao da nađe zaposlenje, neko vreme je prodavao novine da bi kasnije postao šaptač u

jednom putujućem pozorištu. Tu je obavljao i sve duge poslove, prepisivao tekstove za glumce,cepao karte na ulazu. Pošto je izgubio i ovaj posao, lutao je po Bosni, radeći kao nosač na železničkim stanicama, a jedno vreme je tucao kamen u kamenolomima. Vratio se u Sarajevo,gde je dobio državnu stipendiju i 1912. godine završio učiteljsku školu. Bio je visok mladić, tih i povučen, umeo je da se ophodi s ljudima; nosio je uvek crnu mašnu, da bi ga podsećala na smrt i prolaznost života. Dosta je čitao.

U junu 1913. godine Gaćinović ga je pozvao da dođe u Švajcarsku. Ilić se odazvao pozivu i

otišao tamo. Pošto nije imao dovoljno novca, prepešačio je najveći deo ove zemlje. Tom prilikom došao je u dodir s nekolicinom ruskih socijalrevolucionara. Po povratku iz Švajcarske,na vest da je izbio Drugi balkanski rat, uputio se pešice u Srbiju da bi se kao dobrovoljac prijavio u srpsku vojsku. Bio je primljen kao bolničar i nekoliko meseci je radio u bolnici, gde su bili smešteni srpski ranjenici oboleli od tifusa. Po završetku rata, vratio se u Sarajevo.

Svojim prijateljima pričao je o svom boravku u Švajcarskoj i Srbiji, a oni su ga slušali kao što `muslimani slušaju hadžije na povratku iz Meke`, pa je tako dobio nadimak Hadžija. Od kraja 1913. pa do 28. juna 1914. Ilić je radio kao korektor u dnevniku `Srpska riječ`, a od polovine maja 1914. jedan je od urednika nedeljnog lista `Zvono`.

Ilić je bio vezan za majku i živeo je s njom u očevoj kući u Ulici Oprkanj 3 u Sarajevu. Starica više nije prala rublje, nego se izdržavala izdajući sobe đacima. U jesen 1907. godine, u njenu kuću je, u pratnji starijeg brata, ušao jedan seljačić koji je tada prvi put došao u grad. Starica je prihvatila dečaka, koji se upisao u nižu trgovačku školu. Dečak se zvao Gavrilo Princip. Danilo mu je ubrzo postao najbolji prijatelj.“

  TAMNOVANJE OSUĐENIH NA ŽIVOT

 gavrilotumblr_mdaf972bAE1qkehb8o1_500

Gavrilo Princip in his prison cell at the Terezínfortress

Život Danila Ilića, Veljka Čubrilovića i Miška Jovanovića završen je na vešalima, ali sudbina ostalih osuđenika koji su dobili vrmenske kazne nije bila ni malo bolja. za većinu njih može se reći da su bili „osuđeni na život“, život nedostojan ljudskog bića: okovani u lance, koji su bili teški preko deset kilograma, bez dovoljno hrane i vode, mučeni od zatvorskih stražara, molili su Boga da što pre umru. Dokumenti pronađeni posle završetka Prvog svetskog rata koji se odnose na Gavrila Principa, Nedeljka Čubrinovića i Trifka Grabeža pokazuju da su zatvorske vlasti želela da svojim nehumanim psotupanjem i raznim metodama mučenja postignu ono što nisu učinile sudske vlasti: da trojicu prvooptuženih na ovaj surov način usmrte.
Prva trojica optuženih su posle izricanja presude upućeni na izdržavanje kazne u vojni kazamat, koji se nalazio u staroj tvrđavi iz XVIII veka u mestu Terezino u Češkoj. Okovani u teške lance i praćeni od naoružanih vojnika oni su početkom decembra 1914. godine ukrcani u specijalni vagon na Sarajevskoj železničkoj stanici, koji će ih odvesti na put bez povratka.U toku putovanja stražari su saznali da je Beograd pao u austrougarske ruke (što se dogodilo na samom početku Prvog svetskog rata) i to trijumfalno saopštile Principu. Po iskazu jednog od vojnika koji su sprovodili osuđenike, on je na to prkosno odgovorio – „Srbija može biti okupirana, ali ne i pobeđena.“
Usred zime, koja je te godine bila veoma jaka, osuđenici su stigli u Terezino i smešteni su u hladne, mračne i memljive ćelije. Igrom istorijske slučajnosti, Princip je dobio ćeliju u kojoj je 35 godina ranije tamnovao čuveni bosanski buntovnik Haži Lojo, čovek koi je podigao Muslimane na ustanak protiv austrougarske okupacije.

terezinPrincipCellgavrilo-princip-celijaGavrilo-cel

O prvim Principovim danima u Terezinu veoma se malo zna, jer su ga zatvorske vlasti čuvale pod specijalnim režimom, sa stalno upaljenim svetlom u ćeliji i sa stražarima koji su budno pratili svaki njegov pokret. Tek kada je poznati bečki psihijatar dr Martin Papenhajm dobio dozvolu da dođe u Terezino, kako bi proučavao psihičke promene kod zatovrenika, moglo se saznati nešto više o teškom životu glavnog osuđenika. Prema Papenhajmovim rečima Princip je bio u lošem stanju. Žalio se da mu je uskraćeno jedino zadovoljstvo u životu – čitanje knjiga. Priznao mu je da je hteo da izvrši samoubistvo i to peškirom koji mu je kao jedini od stvari ostavljen u ćeliji.

„Novosti“ objavljuju delove zaboravljene zabeleške dr Papenhajma, koje su poslednja zabeležena ispovest mladića koji je verovao da će pucnji na Vidovdan 1914. pokrenuti revoluciju među svim porobljenim Slovenima.

– Princip je odavao utisak fanatika i karakternog čoveka – zabeležio je dr Papenhajm. – Ljubav prema svom narodu pokazivao je u svakoj prilici. Bio je inteligentan čovek, duševno zdrav. Žalio se se što u zatvoru ne može ni sa kim da govori. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega su porazno delovale. Tešio se da bi do svetskog rata došlo i bez njegovog atentata. Nikada nikog nije optuživao. Govorio je da je atentat bio njegova zamisao u koju je uvukao sve svoje drugove. Uvek sam imao utisak da govori istinu. Princip je istorijska ličnost i zadovoljan sam jer sam razgovarao s njim.

Psihijatar je utvrdio da je Princip odmalena bio usamljenik, ćutljivi idealista, koji je živeo u svetu knjiga i velikih ideja o slobodi.

– Najviše pati zato što nema šta da čita – zapisao je Papenhajm. – Noću spava po četiri sata. Kaže da uvek sanja.

Principove rečenice, koje je beležio psihijatar, bile su kratke i iskidane, baš kao i njegovo telo koje je razjedala tuberkuloza i žive rane na grudima i ruci, od prebijanja i mučenja.

– Rane su se pogoršale, mnogo gnoje, on bedno izgleda – zapisao je dr Papenhajm. – Pokušao je da se ubije, ali nije uspeo jer je bio isuviše slab.

Utamničenom Principu su bile uskraćene sve informacije iz spoljnog sveta, naročito zbog poraza koje je Austrija trpela 1914-1915. godine na srpskom frontu. Prve vesti dobija tek kad je Srbija okupirana, a njih oseća kao najteže mučenje.

– Čuo sam tragične vesti da Srbija više ne postoji – zabeležio je Papenhajm. – Teško mom narodu. – Imao sam ideale, a sada je sve srušeno.

RAZOČARAN AUSTRIJOM

– STARIJIM generacijama govorili su o slobodi koju treba da dobiju legalnim putem od Austrije, ali mi ne verujemo u takvu slobodu – govorio je Princip dr Papenhajmu, razgočaran u nade starijih generacija Srba.

Devetnaestogdišnji atentator je u vreme razgovora već bio u bunilu od strašnih bolova i ispovedao se lekaru svestan da neće dugo živeti. Govorio je s velikom ljubavlju i poštovanjem o porodici u Grahovu, mirnim i vrednjim ljudima, koje nikada nije opterećivao svojim političkim idejama. U tamnici se s tugom setio i neostvarene đačke ljubavi.

– Upoznao sam je u četvrtom razredu gimnazije, ali to je bila idealistička ljubav, nikad je nisam ni poljubio – sećao se Princip.- Moja ljubav nije prestala, ali joj nikad nisam ni pismo napisao.

Te sudbonosne 1911.godine on u Sarajevu učestvuje u demonstracijama, zbog čega postaje nepoželjan u školi.

– Čitao sam mnogo socijalističke, anarhističke i nacionalističke spise – sećao se Princip.- Bio sam u prvom redu učenika i profesori su se rđavo ponašali prema meni. Napustio sam školu u Sarajevu i otišao u Beograd ne javljajući se nikome.

Otac i stariji brat u početku nisu želeli da mu šalju novac za školvoanje u Srbiji, ali su kasnije popustili pred njegovim molbama. Uoči Prvog balkanskog rata 1912. on se uputio ka Prokuplju, gde se nalazio regrtuni centar četnika.

SANJAO REVOLUCIJU

SVAKE noći sam snivao da sam anarhista, da se rvem s policajcima – pričao je Princip lekaru o vremenu uoči atentata.- Mnogo sam čitao o ruskoj revoluciji, o borbama, uživeo sam se u tu ideju. Smatrao sam da su školske stvari prozaične, bezvredne.

– Našli da sam slab i odbili me – kazao je Princip.

Tu ranu na duši Princip nikad nije preboleo, primetio je psihijatar. U Beogradu se družio sa sličnim mladim strastvenim Srbima iz Austrije, od nacionalista do anarhista, koji su sanjali o revoluciji. Mladalački Principov ideal bilo je jedinstvo jugoslovenskih naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca u sopstvenoj državi, republici.

U razgovoru s dr Papenhajmom on priznaje da je 1913. želeo da izvede atentat na austrijskog guvernera Bosne, generala Oskara Poćoreka, ali da ga je osujetio odlazak u bolnicu.

– Mislio sam da se atentatima skreće pažnja inteligenciji, da najpre među inteligentnim ljudima treba stvoriti raspoloženje za revoluciju i oslobođenje, a tek posle među masama – prizano je Princip.

Kada je u martu 1914. osamnaestogodišnjak čuo da austrijski prestolonaslednik dolazi u Sarajeveo, ponovo je počela da ga opseda grozničava ideja o atentatu.

– Mislio sam da će izbiti revolucija ako Austrija zapadne u težak polož – pričao je Princip.- Nisam želeo da postanem heroj, hteo sam samo da umrem za svoju ideju.

Ispovest dr Papenhamu prekinulo je Principovo očajno zdravstveno stanje. Gnojnu nelečenu ranu na ruci zahvatila je sepsa, a Beč se pravio gluv prema molbama za amputaciju. Kad je odobrenje za operaciju najzad stiglo lečenje se pretvorilo u agoniju koja se otegla do aprila 1918.godine. Kad je umro, Princip je imao samo oko 40 kilograma.

lfcellCellChainIMG_5757
Ćelija broj 1 u kojoj je Gavrilo bio zatočen i okovi u koje je bio vezan

Jedan drugi lekar, A. Marš izneo je nešto detaljnije podatke o Principovom životu u Terezinu: „kada sam u leto 1916. godine počeo lečiti Principa na hiruškom odeljenju garnizonske bolnice u Terezinu, on je već bio kandidat smrti, živi leš, njegovo do kostiju sasušeno telo pokrivale su mnoge tuberkulozne rane u veličini tanjira.
Sigurno je Princip još pre svoga hapšenja nosio u sebi klicu tuberkuloze, ali su dve godine tamnovanja u kazamatima terezinske tvrđave bile dovoljne da toliko rasplamte to žarište bolesti da se smrt bolesnika mogla očekivati u najkraće vreme. Čim su se pojavili prvi teški simptomi tuberkuloze, preneli su ga u garnizonsku bolnicu, u kojoj je imao istu negu kao i ranjeni ili bolesni vojnici. Nadzor je, doduše, bio veoma strog: jedan vojnik s nataknutim bajonetom stajao je u njegovoj sobi, dvojica su stajali pred vratima, a dvojica su držali stražu ispod prozora, iako je pokušaj bekstvo od strane bolesnika bio isključen, jer bi on jedva mogao da pređe dve stotine metara.
Uprkos strogoj zabrani ma kakvog razgovora s njim, ja sam ipak za vreme lečenja našao više puta prilike da s njim progovorim nakratko. NJemu samome koji nije smeo da piše, čita, niti da ma s kim govori, bilo je pravo olakšanje kada je bar mogao s nekim da porazgovara… U razgovoru sa mnom on nikada nije žalio ono što je učinio, čak i da je mogao da nasluti strahovite posledice atentata – izbijanje svetskog rata. Na crtama njegovog lica pročitala je gotovo svečana ozbiljnost: oči, koje su duboko ležale u svojim dubinama, izgubile su sjaj i plamen, i one bi zasjale na trenutak, kad bi počeo da govori o oslobođenju svoga naroda. Predan strpljivo svojoj sudbini, on se oprostio od svih zemaljskih stvari i svoj skori konac očekivao je sa stoičkom mirnoćom.
Na dobrom nemačkom jeziku pričao mi je mnogo o svojoj porodici i o svom kratkom životu, ali nikada nije spomenuo ljude iz Crne ruke, koji su ga, po mišljenju austrougarske tajne plicije, naveli na to delo.

UMRO U MUKAMA
ZA vreme dvogodišnjeg tamnovanja narasla mu je dugačka brada, tako da je izgledao za deset godina stariji. Kad su mu skinuli bradu, preda mnom se pojavilo jednointeligentno, mladalačko lice, puno izražaja. Vitko i nežno Principovo telo imalo je tipičan tuberkulozni habitus. Kao što sam već pomenuo, grudi su mu bile prekrivene velikim tuberkuloznim gnojnim ranama. Zglob u desnom laktu tuberkuloza je toliko bila uništila da se gornji i donji deo ruke morao da veže srebrnom žicom.“
Princip je umro u najtežim mukama 28. aprila 1918. godine, nekoliko meseci pr kapitulacije Austrougarske. Sahranjen je noću između 28. i 29. aprila na mesnom groblju, uz najstrožije mere bezbednsoti i u potpunoj tajnosti.

terezin_czechSpomenikvidovdanskimjunacimaPravoslavnakapelagroboviGavrilaPrincipaiostalih3a-1Kapela_Vidovdanskih_heroja

U času kada smo zastali pred plakatom sa kojeg nas je posmatralo lice jednog mladića, gotovo dečka, čije su oči sijale, čuli smo glas starije gospođe, kustosa, koja nam se – prišavši sasvim blizu nas – obratila: „Vi ste Srbi?“ Stajali smo, naime, ispred plakata o sarajevskom atentatu. U pitanju nije bilo ni prekora ni čuđenja: samo neuobičajeno napuštanje uzdržanosti i nenametljiva simpatija. Sada, dakle, samo Srbi mogu zastati pred fotografijom mladića, čiji su pucnji poslužili kao povod za oglašavanje početka davno pripremljenog Prvog svetskog rata. Sa iznenadnom predusretljivošću nam je objašnjeno kako da pronađemo njegovu ćeliju: u onom delu zatvorske tvrđave koji je obeležen brojem dva, treba skrenuti levo od ulaza, potom prolaziti pored niza kolektivnih prostorija, sve dok ne stignemo do samica. Prva u nizu samica jeste ćelija u kojoj je, skoro dve godine, u okovima – tako je glasila presuda – boravio Gavrilo Princip: sve dok nije prebačen u zatvorsku bolnicu, u kojoj mu je odsečena ruka i gde je od tuberkuloze kostiju umro, poslednjeg i samrtnog proleća „dične habsburške dinastije“, u aprilu 1918. godine.
Bio je atentator na prestolonaslednika Franju Ferdinanda, koga je ubio jednim metkom, dok je drugim metkom gađao – i promašio – generala Oskara Poćoreka i smrtno pogodio prestolonaslednikovu ženu: vojvotkinju Sofiju Hotek. On sam je uvek pravio tu razliku u svom činu: nikada se nije pokajao zbog ubistva Ferdinanda; već je na suđenju rekao kako mu je žao zbog nehotičnog ubistva majke tri deteta.

Teško da možemo zamisliti u kakvom je mraku boravio Princip, jer je ta samica sada osvetljena sa tri velike svetiljke: otud je možemo pažljivo pregledati, odmeriti dužinu njenih strana i visinu zidova. Da je u njoj vladao apsolutni mrak, slutimo kada pogledamo put visoke tavanice, zakrivljene, ali bez onog malenog prozorčića kroz koji se trag dnevnog svetla mogao probiti. Koliko je dugo samotničko vreme kad prolazi u tami? Samica, koja je obeležena brojem jedan, nije se grejala, pa je voda često noću bila smrznuta, označena je pločom na kojoj – na češkom  i na srpskom (ćirilicom) jeziku piše: „U ovoj samici od 5. decembra 1914. bio je zatočen Gavrilo Princip, glavni učesnik atentata u Sarajevu, čije su žrtve na Vidovdan 28. juna 1914. godine bili austro-ugarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija. Vidovdanski atentat u Sarajevu bio je povod za izbijanje Prvog svetskog rata. Za većinu slovenskog stanovništva tadašnje Austro-Ugarske, Gavrilo Princip bio je jedan od simbola borbe protiv Habzburške monarhije. U Srbiji je postao nacionalni junak, a u češkim zemljama uspomena na njega čuvana je naročito u periodu Čehoslovačke republike (1918–1938), ali i nakon Drugog svetskog rata. Gavrilo Princip podlegao je posledicama lošeg postupanja 28. aprila 1918. godine u vojnoj bolnici u Terezinu.“ Iako ovaj natpis pokazuje kako je postojao slovenski smisao Principovog pucnja, ipak nas više impresionira češka briga da taj simbol borbe protiv „dične habzburške dinastije“ ne ostane neobeležen.

Uprkos tajnoj sahrani, zahvaljujući jednom Čehu, njegovoj tradiciji pasivnog otpora koja ga je navela da zapamti i nacrta grobno mesto na kojem je srpski nacionalni junak sahranjen, da po povratku iz rata odmah ode u Terezin i na grobno mesto postavi češku zastavu, otkriven je Principov grob: njegovi ostaci – skelet sa jednom rukom – preneti su u Sarajevo.

 

PORODICA GAVRILA PRINCIPA

Jedan od najboljih biografa mladog bosanskog nacionalnog revolucionara, profesor Božidar Tomić detaljno je proučio istorijsku građu vezanu za poreklo porodice Princip i publikovao zanimljive dokumente koji bojektivno osvetljavaju životni put najpoznatijeg člana te porodice – Gavrila.

Prema tvrđenju profesora Tomića, preci Gavrila Principa koji su poticali iz plemena Jovićević došli su početkom 18. veka iz Grahova u Crnoj Gori na tromeđu Bosne, Like i Dalmacije i naselili se u selo Obljaj u blizini Bosanskog Grahova. To retko prezime – Princip dobili su na čudan način. Naime, jedan od njihovih predaka po imenu Todor, inače veoma krupan i naočit čovek, koji je nosio bogato ukrašenu narodnu nošnju toga kraja, često je poslom odlazio u dalmatinske gradove, koji su tada pripadali Mletačkoj republici. Gledajući ga u toj slikovitoj nošnji sa „srebrnim grudnjakom, kapom sa paunovim perjem, kratkom puškom i velikim nožem“, kako kaže B. Tomić, Mlečani su Todora smatrali za „poglavara plemena“ i dali mu italijanski nadimak Princip (od latinskog principal). Vremenom, potomci pomenutog Todora uzeli su prezime Princip.

  I muški clanovi porodice Princip su ucestvovali u ustanku 1875-1878. godine. Na čelo ustanka u ovom kraju stao je sveštenik iz Grahova Polja Ilija Bilbija, koji je u skladu sa običajima svojih predaka, „kad su nastala teška vremena za narod, ostavio je krst i mantiju i uzeo pušku u ruke“. Bilbiji se priključio i Gavrilov deda Jovo i za sve vreme ustanka nalazio se u glavnom ustaničkom štabu u Crnim Potocima.Hrabrost i umešnost Ilije Bilbije i Jove Principa impresionirali su uglednog engleskog istoričara ser Artura Evansa, koji je jedno vreme boravio u Crnim Potocima i svoje utiske o ustanicima objavio u „Mančester gardijanu“, što je znatno doprnelo afirmaciji ciljeva ustaničke borbe.

Jovin sin Ilija, a Gavrilov stric, učestvovao je u nekoliko bitaka. Kao dobar i hrabar ratnik, dobio je od kneževića Petra Karađorđevića, odnosno Petra Mrkonjića, medalju za hrabrost. I otac gavrila Principa, Petar-Pero ucestvovao je u Crnopotočkoj buni.

Za razliku od deda Jove, kojeg je krasio borbeni duh ljudi ispod Dinare, Gavrilov otac Petar – Pepo bio je sitan i neupadljiv čovek, smirena ponašanja, usto jako religiozna, „koji nije pio ni vino ni rakiju“, kako su zabeležili hroničari ovoga kraja. Sušta suprotnost Petru – Pepi bila je i Gavrilova majka Marija – Nana, koja je poticala iz ugledne porodice Mičić iz susednog sela Malog Obljaja, žena krupna i energična, spremna da se uhvati u koštac i sa najvećim teškoćama u životu. Iznoseći razlike u karakteru između Petra i žene mu Marije, profesor Tomić kaže: „Priroda se poigrala ovim neobičnim supružnicima, raskošno je ukrasila ženu osobinama muškarca, a čoveku podarila meke, dobrodušne crte žene.“Petar i Marija imali su devetoro dece, ali u teškim prilikama u kojima su živeli, bez medicinske nege i osnovnih higijenskih uslova, u životu su im ostala samo tri sina – Jovu, Gavrila i Niku. Jedan od njih bio je Gavrilo koji se rodio 13. jula 1894. godine, a ovo ime mu je na krštenju dao prota Bilbija, jer je rođen na dan Sv. Gavrila.

normal_roditelji_ (1)513471_70-iz kucenormal_rodnakucagavrilaprincipa_

Poslije sarajevskog atentata, kada je Gavrilu Principu počelo sudenje, austrjiske vlasti su tražile od prote Ilije Bilbije da prepravi krštenicu Gavrilovu i upiše drugi datum. Оn je to odbio i bio je pogubljen. (Naime, interesantan slučaj dogodio se sa Gavrilom Principom. Njega je smrtne kazne spaslo jedino slovo u krštenici, odnosno u matičnim knjigama. Naime, prota iz Bosanskog Grahova Ilija Bilbija napravio je slovnu grešku: u crkvenoj krštenici upisao je netačan datum Gavrilovog rođenja – 13. juna 1894, dok je u matične knjige uneo isprava – 13. jul (umesto „l“ stavio je „n“). Zbog ovoga je u toku suđenja vođena oštra rasprava između tužica i branioca. Tužilac je tražio da se kao datum Principovog rošđenja prihvati 13. jun, kako stoji u krštenici, što bi značilo da je Princip u trenutku atentata (28. jun) imao 20 godina i 15 dana, odnosno bio punoletan i automatski bi mu sledila smrtna kazna. Sudsko veće nije prihvatilo obrazloženje tužioca, nego je kao datum rođenja prihvatilo podatak iz zvaničnih matičnih knjiga. To je Principa spaslo od najteže kazne.)

 Od svog posla – prevoza pošte i robe na relaciji Grahovo – Knin, Petar nije mogao izdržavati petočlanu porodicu, pa je najstariji sin Jovo morao napustiti roditeljski dom i potražiti kakvu-takvu zaradu u zabitim palankama Bosne. Zaposlio se najpre kao kočijaš, a kasnije kao kelner u malom mestu Hadžići kod Sarajeva. Čim je stekao nešto novca, počeo je pomagati roditeljima i svojoj mlađoj brati – Gavrilu i Nikoli (Nikola je postao doktor, i ubijen je od strane ustaša 1941.godine u Čapljini), koji su ostali u Obljaju.

Jednog dana Jovo je pročitao u novinama oglas u kojem Sarajevska vojna komanda obaveštava građane da će vršiti upis pitomaca u Vojnu školu. Uslovi su bili vrlo privlačni: besplatan stan i hrana i što je najvažnije pitomcu se posle završenog školovanja pruža sjajna karijera austrougarskog oficira. Odmah je o ovom obavestio oca i predložio mu da Gavrila upiše u ovu školu. Nemajući drugog izbora, Pepo se složio sa tim predlogom i sa sinom Gavrom, kako su ga iz milošte zvali, u proleće 1907. krenuo u Hadžiće. Sudbina je i ovoga puta pokazala svoje apsurdno lice: za oficira austrougarske armije trebalo je da se školuje čovek, koji će nepunih deset godina kasnije ubiti komandanta te armije.

 Spremajući se da upiše brata u vojnu školu, Jovo je navratio u prodavnicu poznatog sarajevskog trgovca Pešuta, kako bi kupio rublje za budućeg vojnog pitomca. Pešut, inače poznat u sarajevskoj čaršiji kao srpski patriota, iznenadio se kad je čuo da njegov prijatelj Jovo hoće svoga mlađeg brata da školuje za habzburškog oficira. Prema svedočenju Božidara Tomića, Pešut se sledećim rečima obratio svom prijatelju: „Zar dijete da daš u zavod u kojem će se odroditi, u kojem će postati dušmanin svom rođenom narodu? Ako nema drugog puta, onda je bolje da ga iz ovih stopa vratiš kući, pa da živi kao što su mu i dosad stari živjeli. Ali ako hoćeš da poslušaš mene kao prijatelja, daj ga u trgovačku školu; ona će mu prije nego ikoja druga donijeti hljeba i zarade, i to gospodske zarade.“ Jovo je prihvatio savet trgovca Pešuta i tako je toga avgustovskog dana 1907. godine bila odlučena sudbina Gavrila Principa.

Mladi Gavrilo nije bio oduševljen što su ga upisali u Nižu trgovačku školu, jer kako je sam rekao „trgovačku profesiju nije voleo“. Biti trgovac, zelenaš, među Principovim drugovima, smatralo se najnižom mogućom profesijom, pogotovo što su seljačka deca osećala i prezir prema sarajevskoj čaršiji. Po završetku trećeg razreda trgovačke škole, Gavrilo je rešio da pređe u gimnaziju. Ali, trebalo je najpre položiti dopunske ispite i ubediti brata Jovu, koji je u početku odbijao taj predlog. Kao poslovan čovek on nije mogao da razume Gavrilov idealizam, ali je na kraju, ipak, popustio, jer je računao da će mu brat možda čak i više zarađivati kao pravnik ili profesor, nego kao trgovac. Tako je u avgustu 1910. Gavrilo otišao u Tuzlu, položio dopunske ispite i te jeseni se upisao u četvrti razred gimnazije.

Nemirni Gavrilov duh nije dozvoljavao da se skrasi na jednom mestu, a uz to je došao u sukob sa jednim profesorom, pa je krajem 1910. godine napustio Tuzlu i vratio se u Sarajevo. Bio je srećan što je mogao da se upiše u Sarajevsku gimnaziju, koja je bila na glasu i koju je baš u to vreme pohađalo nekoliko đaka, koji će kasnije postati slavni i ugledni ljudi, kao na primer književnik Ivo Andrić, akademici Vaso Čubrilović i Milan Budimir i drugi.

MADA je sa uspehom završio četvrti razred i već se kod svojih drugova i profesora afirmisao kao vredan i aktivan učesnik literarnih i drugih kružoka, mladi Gavrilo je ponovo poželeo da promeni sredinu. Ovoga puta njegova je želja bila da ode u Beograd, koji je u očima mnogih ljudi u Bosni predstavljao Pijemont Srpstva. Nadahnut tim osećanjima krenuo je peške prema prestonici Srbije, jer nije imao novca za voz ili druga prevozna sredstva i prema sopstvenim rečima kada je posle desetak dana „prešao granicu između Bosne i Srbije poljubio je srpsku zemlju“.

U BEOGRAD je Gavilo Princip došao u proleće 1912. godine i nastanio se u blizini Zelenog venca. Najpre je stanovao u ulici Carice Milice br. 12, pa u Lominoj 47, da bi se najzad uselio u jednu prizemljušu u Bosanskoj ulici (posle Drugog svetskog rata ova je ulica zbog nekadašnjeg stanara dobila ime Gavrila Principa). Ubrzo se upisao u peti razred Prve muške gimnazije, koja se tada nalazila u Domu Svetog Save u Dušanovoj ulici.

Život u Beogradu za mladića iz Bosne bio je težak. Po sopstvenim rečima više je bio gladan nego sit. Da bi zaradio neku paru morao je obavljati teške fizičke poslove. Zabeleženo je da je kao pomoćni radnik radio na kaldrmisanju Karađorđeve ulice. Mada praznog stomaka, uz težak fizički posao i loš smeštaj u iznajmljenoj sobici, Gavrilo je ipak bio zadovoljan, jer se osećao kao slobodan čoek i po sopstvenom priznanju „prvi put u životu , bez straha od žandara mogao je da viče dole Austrija“.

Kretao se uglavnom u krugu izbeglica iz Bosne, koji su se okupljali u malim kafanicama oko Zelenog venca, među kojima je najpoznatija bila „Zlatna moruna“ (današnja kafana Triglav). U tom društvu u kojem su najbrojniji bili studenti, đaci i sitni činovnici, Gavrilo je upoznao mnoge neobične i zanimljive ličnosti. Jedna od njih je bio čuveni Mustafa Golubović, tada četnički komita a kasnije jedan od najvećih sovjetskih obaveštajaca i lični prijatelj Josifa Visarionoviča Staljina.
Atmosfera u Beogradu u koji je Gavrilo Princip tek stigao bila je veoma čudna: mirni život prestonice remetile su vesti o mogućem ratu sa Turcima. Jedan od hroničara starog Beograda Živorad P. Jovanović ovako opisuje glavni grad u to vreme: „Beograd uoči balkanskih ratova bio je sav u nacionalnom raspoloženju. U tihim ulicama Vračara, Dorćola, Palilule, Varoš-kapije, u skromnim prizemnim kućama i njihovim stanovnicima iskrsavala je živa slika toga Beograda. Te stare učiteljske, profesorske, trgovačke, činovničke, radničke kuće odlikovale su se poštenim shvatanjem, čovekovim skladnostima, pouzdanjem u bolji red stvari, u čistotu odnosa među ljudima, željom da se živi i za nešto više a ne samo za sebe i za svoj uži interes. Iz tih domova, rasutih po celom Beogardu, strujao je pred balkanske ratove duh nove Srbije“.

Impulsivni karakter Gavrila Principa bio je zahvaćen tim opštim raspoloženjem. Sa jednim svojim drugom iz Bosne, u oktobru 1912. godine je otputovao u Prokuplje i prijavio se u dobrovoljce, odnosno komite. U to vreme jedan od najviđenijih četničkih komandanata bio je major Vojin tankosić, takođe poreklom iz Bosne, pa je Gavrio mislio da će ga zemljak rado primiti u svoju jedinicu. Međutim, Tankosić je grubo odbio Principa, objasnivši mu da je „fizički slab za napornu četničku službu“. To je Gavrila toliko uvredilo da je odmah napustio Prokuplje a potom i Beograd i otputovao kod brata u Hadžiće.
Posle uspešno okončanih balkanskih ratova, Gavrilo se vratio u Beograd, jer je morao da polaže ispite u gimnaziji. Iz svedočanstva Prve muške gimnazije izdatog 21. avgusta 1913. godine vidi se da je 6. razred završio sa vrlo dobrim uspehom.
Ovo je ujedno bio i kraj Principovog školovanja, jer su u međuvremeu nastali dramatični istorijski događaji u kojima je on psotao jedan od glavnih aktera.

gavrilo-porusena-kuca-2rep-kuca-g-principa_620x0

Od rodne kuće Gavrila Principa u Obljaju – ostali samo kameni temelji koje čuvaju rođaci. Kuću zapalile hrvatske snage 1995. U njoj je, sve do jula 1995. godine bio muzej sa eksponatima – svedočanstvima o velikom delu Gavrila Pricipa.

U selu zatičemo braću Miljkana (79) i Nikolu (76) Princip, Gavrilove najbliže srodnike koji brinu o ostacima kuće u kojoj je rođen i gde je proveo rano detinjstvo.

-Evo i sada u kamenu naziru se njegovi inicijali koje je uklesao 1909, kada je imao 15 godina. Nažalost to je danas jedini živi trag i spomen. Od rodne kuće su ostali samo temelji jer je gornji sprat, u drvetu, izgoreo u poslednjem ratu.Nažalost, u plamenu su nestali u neki dokumenti i autentični planovi za atentat na Franju Ferdinanda. Šteta je što taj dokument nije ostao budućim pokolenjima, kaže Nikola Princip koji je do ovog rata živeo u Sarajevu.

Danas u Obljaju živi još jedan Gavrilo Princip. Gavrilo Mile Princip rođen je 1961. godine kao Mile, ali godinama znajući za život njegovog rođaka Gavrila odluči da svom pravom imenu doda i ime slavnog revolucionara.Tako na nagovor Desanke Maksimoviić, srpske pjesnikinje, Mile od 1984. godine svom imenu doda još jedno. I od tada je cijeli region čuo za njega. Princip, koji se bavi i pisanjem poezije objavio je četiri zbirke pjesama: „Pucanj u tišini“ (1994), „San o pragu“ (2000), „U snu su me pohodili preci“ (2002), te „Grč“ (2006).

Ponosan je na svoje ime, svog pretka i na selo koje je iznjedrilo čuvenog Gavrila.“Nositi ime Gavrila Principa je ponos, čast, a najviše obaveza. Tako kada me neko pita kako mi je nositi poznato ime, ja mu odgovorim da bih mu ga rado ustupio na mjesec pa da vidi i osjeti. Ali ne žalim se, već se ponosim s tim“, kaže rijetki rođak Gavrila Principa.

Milica Marić (79) rođena je u doba kada je još bila živa baka Marija, Gavrilova majka i sjeća se priča koje ona pričala.“Ponosna sam na Gavrila. Tako je bilo lijepo živjeti u vremenima kada je bio otvoren muzej. Ljudi su dolazili. Danas toga nema, ali ostalo je sjećanje na hrabrog dječaka“, kaže Milica.

 NEDELJKO ČABRINOVIĆ

250px-Nedeljko_Cabrinoviccabrinovic

2.2.1895.,Sarajevo -20.1.1916., Terezijenštat

DRUGI terzinski sužanj Nedeljko Čabrinović umro je pre Principa – 23. januara 1916. godine,

takođe u teškim mukama. NJegova smrt pružila je još jedanput priliku sarajevskim vlastima da iskažu svoju patološku mržnju prema osuđenim mladobosancima. Krivično veće sarajevskog suda je, naime, zahtevalo od uprave zatvora u Terezinu da se mrtvom Čabrinoviću odseče glava i „pošalje u Sarajevo da bi bila izložena u muzeju“. Austrougarske vojne vlasti bile su humanije od sarajevskih sudija – odbile su njihov zahtev. Međutim, posle završetka Prvog svetskog rata, otkriveno je da su sarajevske sudske i političke vlasti, koje svoj naum nisu mogle da sprovedu u odnosu na mrtvog Čabrinovića, to uspele učiniti nekoliko godina ranije sa mrtvim Bogdanom Žerajićem, mladobosancem, koji je pokušao atentat na cara Franju Josipa i poglavara Bosne I Hercegovine Varešanina. Posle Žerajevićevog samoubistva, odsečena mu je glava i stavljena u teglu sa formalinom koja je čuvana u Kriminalističkom muzeju u Sarajevu, sve do kraja Prvog svetskog rata.

Čabrinović  je bio daleko složenija ličnost od Principa, a životni put nije mu bio „posut ružama“.Čabrinovićev otac bio je vlasnik jedne manje kavane u Sarajevu koji je često surađivao sa vlastima a u osobnom životu bio je dosta okrutan (bar prema Nedeljkovim riječima) prema svojoj ženi i devetoro djece od kojih je Nedeljko bio najstariji. Iako dosta bistar kao dijete otac mu ne dozvoljava upis u gimnaziju nego se školuje za razna zanimanja kao trgovac, bravar, a na kraju nalazi donekle svoj smisao u poslu štamparskog pripravnika.

U vreme atentata, Nedeljko Čabrinović  je bio več završen tipograf,i to je zanat koji je mnogo volio, i bio je dobar đak,a u to doba je tipografski zanat bio vrlo priznat,što nije nimalo čudno,,jer su tipografi več po prirodi svoga posla, bili vrlo dobro informisani i bili načitani ljudi,i smatrani su intelektualnom elitom,među zanatlijama

Kao tipografski radnik radi u Sarajevu, Novom Sadu, Šidu (Socijalistička štamparija), Beogradu (štamparija lista «Anarhista»), Trstu, pa se vraća u Sarajevo. Zbog sudjelovanja u štrajku 1912. godine optužen je za uništavanje opreme drugih tiskara i protjeran iz Sarajeva na pet godina te tada odlazi u Beograd i upoznaje se sa Principom. U Beogradu je našao posao u tiskari Velika Srbija, a potom u Državnoj štampariji Kraljevine Srbije Kazna je nakon nekog vremena ipak povučena.

O njegovom karakteru treba reći da je također dosta povučen, boležljiv i intelektualno neshvaćen. Po uvjerenju bio je anarhista (ali ni nacionalni ni socijalni – ne vjeruje ni Karađorđevićima ni marksistima). Pasionirani je sakupljač knjiga (osobito anarhističkih). Jednu od najboljih ocijeni njegova duha dao je Princip u izjavi tijekom ispitivanja: «Veoma je lakovjeran i u svakom čovjeku vidi svog prijatelja.»  Svoje stavove u suđenju je opisao kao anarhističke, za razliku od svojih drugova koje je okarakterizirao kao «radikalne nacionaliste.»

Prije polaska u Bosnu oprostio se s Milicom Racković, grafičkom radnicom, poklonivši joj Tipografski kalendar 1911. za uspomenu, s napomenom: „O meni ćeš čuti za neki dan više…“ Iz Sarajeva se javio razglednicom Mikiši Milenkoviću, i Dragoljubu Gospiću, svojim dobrim prijateljima. U obje razglednice stavio je naslove pjesama Đure Jakšića: „Padajte braćo!“ i „Oj Vidovdane, željeni brale“. Dragoljub Gospić kasnije će za njeg reći kako je bio „…romantik, sentimentalist, čovjek kome za srce prianja svaka lijepa misao, svaka revolucionarna fraza, svaki herojski gest, bunovan, uvijek odlučan i pun poleta..“

Na dan atentata 28. lipnja 1914. Čabrinović je prvi bacio bombu na kolonu vozila kojom se vozio nadvojvoda ali nije uspio ubiti nadvojvodu već je bomba pogodila pratnju. Vidjevši kako nije uspio u svojoj namjeri progutao je otrov te skočio preko zidića koji ga je dijelio od rijeke Miljacke. No, otrov je bio star (samim tim je izgubio svoja otrovna svojstva) te je izazvao samo povraćanje i mučninu u želucu. Proglašen je krivim i kao maloljetnik osuđen na dvadeset godina zatvora. U prvim danima robije, u samici, čavlom grebe plehanu posudu za jelo urezujući slova i tako tiska; svoj list Bomba, kratke vijesti i poruke u nekoliko rečenica.

Kada je 1976. davana premijera filma Sarajevski atentat, mladi glumac Radoš Bajić, koji je igrao Čabrinovića, posjetio je Čabrinovićevu sestru Hristinu, koja mu je ispričala njegove posljednje riječi: „Pred atentat Nedjeljko se obukao onako, obično… otišao je kod oca, stavio mu sat s lancem na tezgu i rekao: ‘Oče, ovo si mi ti poklonio. Idem na put pa se bojim da ga ne izgubim… ‘ Onda se vratio i majci dao prsten uz riječi: ‘Uzmi, idem na put, pa da ga ne prodam.'“

Otac Nedeljka Čabrinovića, Vaso Čabrinović, je isti dan nakon atentata, uhapšen i sproveden u mjesto rođenja Trebinje,gdje je do kraja prvog svjetskog rata,bio zatvoren, i gdje su Austriske vlasti te zatvorenike koristile za najteže poslove.Poslije rata je preko Crvenog krsta, uspjeo sakupiti preostalo petoro djece,od kojih su četiri bile kčerke i jedan sin.Najstarija kčerka se zvala Vuka Čabrinović,kasnije udato Branisavljević,bila je ljekar,i nije imala dijece,druga kčerka se zvala Jovanka Čabrinović,kasnije udato Kosovljanin,čije tri kčeri još uvijek su žive, i nastanjene u Slovačkoj,treča kčerka se zvala Kristina Čabrinović,udato Prager, nije imala djece,četvrta kčerka se zvala Rosa Čabrinović,udato Simić,imala je jednu kčerku Jovanku,koja je umrla, i najmlađi sin,Dušan Čabrinović,koji je iza sebe ostavio sina Nedeljka,kojem je dao ime po svome pokojnom bratu,koji danas živi u Makarskoj,i kčerku Ranku Čabrinović,koja danas živi u Sarajevu.

U to doba je mlađa sestra Vuka,pohađala u Karlovcu učiteljsku školu.Ona je tek poslije prvog svjetskog rata,kao sestra atentatora,dobila stipendiju i otišla u Prag na studije medicine.Za njom je kasnije otišla na školovanje i mlađa sestra Kristina,a mlađa sestra Rosa je dobila stipendiju Kraljice Marije,i otišla je u Englesku,gdje je završila kako se tada zvalo „Nudiljsku školu“,i kada se vratila iz Engleske,bila je dodjeljena da njeguje bolesnog Patrijarha Varnavu,i kasnije je kao priznanje za taj svoj trud oko Patrijarha Varnave,dobila zlatni Lonžin sat,koji i danas postoji i jošuvijek radi.Jovanka se zaposlila u Pošti kao činovnik,i kasnije se udala,a Dušana najmlađeg je školovala najstarija sestra Vuka,i on je u Beogradu u internatu kod Sime Miloševića završio geodeziju.
Na sam dan atentata,28 juna 1914 godine,Nedeljko je odmah, na licu mjesta uhapšen i zatvoren u Sarajevu, oca Vasu su sproveli u Trebinje,a majku sa ostalom djecom su protjerali iz Sarajeva,i ona je od juna mjeseca do oktobra, našla utočište u Dužima,kod Trebinja,kod porodice Ljubibratć,koji su bili poznata Srpska trgovačka porodica,a u Dužima su imali porodičnu kuću,koju su preko ljeta koristili kao ljetnjikovac.U oktobru su došli žandari sa nalogom,da sprovedu majku Nedeljka Čabrinovića sa ostalom djecom,u tada več izgrađen logor u Žegaru kod Bosanske Krupe.Sproveli su ih do tamo,i tamo su bili smješteni pod užasnim uslovima,u neke trule barake,koje su prokišnjavale,davali su im neki truli krompir i ugnjili kupus,tako da je vrlo brzo zavladala epidemija dizenterije,od koje su žene i djeca počeli masovno umirati.Kako se to več bilo pročulo,,jedan dan se iznenada pojavila i neka delegacija Međunarodnog Crvenog krsta,koja je zahtijevala da se ta još jedva živa izmučena i izgladnjela djeca,prebace iz tog logora u Slavoniju.Tako je Crveni krst,formirao transport gladne djece iz Bosne,koju su prebacili u Slavoniju.U Slavonskom Brodu je tu djecu dočekao i prihvatio na željezničkoj stanici,tada mladi učitelj Milan Glibonjski,rodom iz Sombora.On je tu djecu smjestio u Osijeku i oko Osijeka u Srpske porodice,koje su prihvatile tu djecu.Tako je u dijelu Osijeka,koji se zvao Kačfala,što u prevodu znači jagodnjak,smijestio dvoje najmlađe djece,Dušana i Rosu,kod dvije bogate Srpske porodice,Dušana su prihvatili Radanovići,a Rosu Moačevići.Ti ljudi su se izuzetno mnogo trudili, da to dvoje dovedene dijece spasu i oporave,da prežive,,jer su znali ko su ta djeca.

Majka koja je užasno patila za djecom, koja su odvedena od nje,pisala je Crvenom krstu i molila da je sastave sa djecom,što su na kraju,poslije dosta vremena i odobrili,pod uslovom da budu pod prismotrom policije,dozvolili su joj da i ona krene za Osijek,i tamo su im dali neku sobu u jednoj polu razrušenoj napuštenoj kući,a pred vratima im je u početku svo vrijeme bio stražar sa puškom,koji je imao zadatak da puca,ako bi ko od njih pokušao da pobjegne.Skrhana bolom,saznavši za sinovu smrt u Terezinu,neznajuči šta joj je sa mužem,izgladnjela i ispačena,na putu za Osijek,dobila je Španjolsku groznicu.Došavši u Osijek,željni jedni drugih,sva su se djeca okupila oko majke,a najmlađi i sada jedini sin Dušan joj je bio najviše u krilu.Neznajuči još da je teško obolila,grlila je i ljubila svoju djecu,sretna,koliko se to moglo reči, da su svi opet na okupu,nije ni slutila koliko če kratko biti zajedno.Nakon par dana je umrla od Španjolske groznice,a najmlađi sin Dušan je dobio od nje Španjolsku groznicu.

U to doba je Komandant grada Osijeka bio tada mladi oficir Nedić.Kada je čuo da je majka atentatora Nedeljka Čabrinovića, došla iz logora Žegar u Osijek,i da je pod stalnom stražom sa djecom zatočena u nekoj ruševini,došao je da je posjeti,i da se zauzme za njihov bolji smještaj.Nažalost,stigao je prekasno,,jer je ona to jutro umrla.Tada je on preuzeo stvar u svoje ruke,malog Dušana je odmah smjestio u bolnicu,a ostalu djecu je premijestio u jednu normalnu kuću u blizini kasarne,i pobrinuo se da djeci bude redovno dostavljana što bolja hrana iz kasarne,i da se o njima vodi računa.On je sve organizovao,i sahranio majku Nedeljka Čabrinoviča, na Osiječkom groblju,sa svim vojnim počastima,u dupli kovčeg,računajući na to,da če je sigurno kasnije htjeti prevesti u Sarajevo.On je obavijestio i oca u Trebinjskom logoru,o svemu, i javio mu gdje su sva djeca.Tako su pod brigom gospodina Nedića,djeca dočekala kraj rata u Osijeku,gdje je došao otac po njih,kada je pušten iz logora.Tada su se vratili u Sarajevo.Nakon dvije godine,ekshumirali su majku i dovezli je u Sarajevo,gdje je sahranjena u porodičnu grobnicu.Vaso Čabrinović je tada u Sarajevu, oženio udovicu, popadiju Savku Marjanović koja je imala tada troje djece,Boru,Slavku i Ravku.Iz tog braka je i najmlađa kčerka gospođa Dušanka.  Vaso Čabrinović je umro od srčane kapi.

TRIFKO GRABEŽ

Treći Principov prijatelj, takođe aktivni učesnik u sarajevskom atentatu bio je Trifun – Trifko Grabež.

trifko_grabez (1)

Trifun „Trifko“ Grabež je sin Đorđa Grabeža prvog sveštenika crkve Uspenja presvete Bogorodice u Palama. Rođen je u 13.juna 1895. godine u Palama.  U sedamnaestoj godini Grabež je izbačen iz škole zbog udaranja jednog od njegovih učitelja. Nedugo zatim Grabež napušta dom i seli se u Beograd gdje je slučajno  na Zelenom vencu upoznao Gavrila Principa, koji mu je ponudio da stanuje zajedno sa njim u jednoj skromnoj sobici u nekadašnjoj Carigradskoj ulici br. 23. Sa njima je stanovao i Vladeta Bilbija.  Susret i prijateljstvo sa Principom bili su odlučujući za nacionalno i revolucionarno opredeljenje Grabeža, kao i za njegov pristanak da učestvuje u atentatu na Franju Ferdinanda.

U sedmom razredu Beogradske gimnazije pridružuje se Crnoj ruci, srpskoj tajnoj organizaciji. Naredne dvije godine svoje slobodno vrijeme provodi sa srpskim nacionalistima. Izlazili su u kafane „Žirov venac“ i „Zlatne morune“, gdje su dugo razgovarali sa svojim istomišljenicima o politici.

MIHAJLO PUŠARA (1886—1915)

mihajlo-pusara-roden-1886-u-visokom-umro-u-aradu-1915.-arhiva-hasna-dajic-_w490_h646_www.staro-visoko.co.ba

Poslije atentata u Sarajevu, veliki broj uglednih Srba iz Bosne deportovan je u zloglasni austrougarski logor u Aradu, u Rumuniji.U ovom logoru umoren je i Mihajlo Pušara, član „Mlade Bosne“, jedna od ključnih ličnosti događaja u Sarajevu 28. juna 1914. godine.

Mihajlo Pušara rođen je u Visokom 1886. godine. Po završetku srednje škole, zaposlio se kao opštinski službenik u Sarajevu. Bio je višestruko obdaren smislom za umjetnost, a što potvrđuju podaci da je djelovao kao dirigent, vokalni solista, glumac, reditelj, instrumentalista. Svoj bogati talenat i veliku radnu energiju ispoljavao je i potvrđivao u kulturno-umjetničkim društvima Sarajeva i Visokog.U rodnom gradu, Visokom, Mihajlo je u periodu od 1905—1914. vodio hor Srpskog pjevačkog društva „Milutinović“ i režirao u njegovoj dramskoj sekciji, a vodio je i Tamburaški orkestar Muslimanske čitaonice, takođe u Visokom.

Najveći dio svoje umjetničke karijere Mihajlo je proveo u Sarajevu, o čemu svjedoče dr. Josip Lešić u knjizi „Pozorišni život Sarajeva“, a naročito Vladimir Dedijer u svom poznatom djelu „Sarajevo 1914“. Dedijer kaže da je Mihajlo dobio poziv od Narodnog pozorišta u Beogradu da bude redovni član njegovog Dramskog ansambla, u kojem su tada radili, da spomenem samo neke od njih: Čiča Ilija Stanojević, Milorad Gavrilović Gospodin, Dobrica Milutinović, Milka Grgurova, Vela Nigrinova i drugi. Ovu ponudu Mihajlo nije prihvatio, jer je, kako je to sam rekao, Sarajevo isuviše volio da bi ga zamijenio nekim drugim gradom, makar i Beogradom.

Ono po čemu je Mihajlo ušao u svijet besmrtnika jeste njegova revolucionarna aktivnost u organizaciji „Mlada Bosna“. Po jednom od istorijskih izvora, a to je dr. Borivoje Jevtić, Mihajlo Pušara poslao je u Beograd Čabrinoviću isječak iz zagrebačkih novina o dolasku Ferdinanda u Sarajevo. Pismo je poslao iz Zenice, u Beograd, na adresu kafane „Zlatna moruna“. Prema istom izvoru, u slučaju neuspjeha, atentat je trebalo da bude izvršen u Visokom.
Sigurno se, međutim, zna da je u trenutku eksplozije Čabrinovićeve bombe, koja je ranila više lica iz Ferdinandove pratnje i publike, Pušara dirigovao na „Sloginoj“ vidovdanskoj akademiji. Odmah je, pretpostavljajuci o čemu je riječ, istrčao iz „Slogine“ zgrade. Tada je, vidno uzbuden, samo kratko procijedio: „Samo vi nastavite, ja ću se brzo vratiti!“ Svečanost je zaista nastavljena, ali se „Slogin“ dirigent Mihajlo Pušara svojim pjevačima nikada nije vratio.

Evo šta o ulozi Mihajla Pušare u izvršenju atentata kaže Vladimir Dedijer u već pomenutoj knjizi „Sarajevo 1914“. „Osim greške vozača, i intervencija Mihajla Pušare u odsutnom trenutku doprinijela je da Princip u svome pokušaju uspe. Jevtić, a posle njega i Glik tvrdili su da je u trenutku kada je Princip potegao revolver jedan detektiv pokušao da ga zaustavi, na što je Pušara nogom udario detektiva u koleno, tako da je on izgubio ravnotežu, te nije mogao da zaustavi atentatora“.

Opisujući ove događaje, Dedijer u istoj knjizi kaže i ovo: „Pušara nije samo onemogućio detektiva da spriječi Principa u pucanju, nego je trenutak docnije jurnuo na poručnika dr. Andreasa viteza fon Morseja, člana carske pratnje, kada je ovaj iskočio iz automobila i nasrnuo sabljom na Principa“.  Pored Pušare, što uopšte pokazuje da je Ferdinand zaista bio omražena ličnost, u pomoć Principu priskočio je i njegov školski drug i vršnjak Ferdinad Ber, inače Austrijanac, pa je na fotografijama, greškom, trenutak njegovog hapšenja često prikazivan kao hapšenje Gavrila Principa!

Odlukom Sudskog vijeća u Sarajevu, Mihajlo je oslobođen, jer su ga drugovi branili, u prvom redu Princip. Ali čim je izašao pred  pred sudsku zgradu, ponovo je uhapšen i sproveden u Arad.  Umro je u proljeće 1915. godine u Aradu, u 30-oj godini, mučeničkom smrću, jer od kada je došao u ovaj logor sva njegova ishrana, od oktobra 1914. do marta 1915., sastojala se od — slane vode.

U starim gradskim visočkim porodicama, koje su gotovo nestale, s poštovanjem se njegova uspomena na Mihajla Pušaru i kao čovjeka. Stare Visočanke, među njima i moja baka po majci Sofiji, Savka Savić, imale su običaj reći za Mihajla: — Bio je lijep kao djevojka. Ovoj njegovoj osobini, dodajemo i njegove karakterne osobine: pošten, ozbiljan, human, plemenit, dostojanstven.
Starosjedilačka porodica Pušara, koja je starinom došla u Visoko, iz Hadžića, raselila se iz Visokog. Ognjište ove stare visočke porodice odavno je ugašeno u Visokom.

Vaso Čubrilović i Cvjetko Popović

Bili su zatvoreni u Mirensdorfu kod Benja i izašli su. Popović je bio kustos u Zemaljskom muzeju u Sarajevu a Vaso Čubrilović je bio jedan od najpoznatijih istoričara, ali nije pisao o atentatu.

Vaso Cubrilovic_smallCvjetko Popovic_small

Vaso Čubrinović(1897-1990), Cvjetko Popović

 

Skoro sto godina pošto je Principov čin prkosa poslužio Austriji da zapali fitilj evropske kataklizme, Principova senka i dalje plaši Zapad. Vašington, Berlin i Brisel i dalje Rusiju tretiraju kao „drugog“, a sa Srbijom pokušavaju da urade ono što Austro-Ugarskoj nije pošlo za rukom 1914: slome je tako da od njene „šizmatičke“ težnje za slobodom ne ostane ništa. Kako bi njihovi imperijalni snovi bili bezbedni.

Nisu uspeli do sada, a neće ni ubuduće. Ali oni koji ne uče iz istorije osuđeni su da je ponavljaju.

———————————————————————–

KOLIBA U ISTORIJI

Erik Hobzbaum napisao je „skraćenu istoriju dvadesetog vijeka“, od Prvog svjetskog rata do kraja Hladnog rata, dobro uočivši da je to cjelina. Cjelina u znaku Gavrila Principa. Kroz cio vijek će se ponavljati u bezbroj varijanata njegov juriš na prijesto Zla.

513471_70-iz kuce

SLIKA IZ GRAHOVA POLJA: Pogled iz kuće Principa u sela Obljaju

Za divno čudo, s obzirom na vrijeme i društvo, sačuvano je dosta fotografija Gavrila Principa i sredine u kojoj je živio. Kao što se u sunčevom zraku koji je našao pukotinu u daskama i prostrijelio mračnu prostoriju vidi izrezak života — sa zrncima prašine što se otimaju da ostanu što duže u svjetlosti, stvarima i ljudima koji se gube u sve tamnijim konturama što su dalje od zraka, dok u uglovima sve ne nestane u mraku — tako se na ovim fotografijama nazire trag ogromne misterije koja obavija Maloljetnika u čijem je znaku protekao dvadeseti vijek. On je u istoriji ono što je Artur Rembo u poeziji: meteor koji se pojavio mimo poznatih zakona o kretanju nebeskih tijela.

Kako god se to dešavalo, lijepo je: u truloj civilizaciji koja je pohlepu pretvorila u cilj života, a borbu za opstanak u jedinu istinu o ljudima, i koja se rušila sa visina svoga bogatstva i svojih iluzija, prijeteći da zaguši život na zemlji, usred te buke i bijesa pojavila se figura neukrotivog Maloljetnika što pljucka u požar čačkajući zube i mirno ulazi u njega kao da jedini zna tajni smisao zbivanja, kao da jedini zna da je riječ o nečemu drugom i nekome drugom a ne o tome što ljudi misle da vide, misle da rade, misle da znaju, a ponajmanje o tome čemu se nadaju.

Ovo i nije heroj, jedva ako se otkačio od majčine suknje, ali opet teško da je bilo heroja koji se toliko rugao strahu, bio tako siguran na svom putu, kao da ga vodi lično Atina za ruku, koji je s toliko lakoće odustajao od života, a čije je golobrado lice tako silovito obasjalo istoriju.

Kad je ubio austrougarskog princa 1914, na Vidovdan, najveći paganski praznik južnih Slovena, bilo mu je dvadeset godina. Kao maloljetnik nije mogao biti osuđen na smrt, tako da je bačen u tamnicu, gdje je umro na kraju rata, kao najomrznutiji dječak Evrope, bukvalno pod ruševinama Austrougarske carevine.

Bolešljiv, mršav i ispijen, blijedoga lica, s nekim neobičnim pogledom koji bi djelovao kao pospan da nema u njemu nečeg zanesenog, kao usnulog, i zato nepokolebivog. Stiče se utisak da se život ovoga dječaka već desio; odavno je sve obavljeno, samo boginja pronosi njegovu opranu glavu kroz neprijateljske redove.

To isto se nazire i na grupnim fotografijama, ali na još čudniji način. Postoje fotografije sa drugim zavjerenicima i mladobosancima. Gavrilo među njima nije bio ništa posebno. Pa ipak, na tim fotografijama Gavrilo Princip privlači pogled kao neko izdvojen, odabran, sjenovit. Svi drugi djeluju kao ljudi u kojima i oko kojih se nešto dešava, oni su u okolnostima i u toku zbivanja, psihološki i socijalno, samo Gavrilo izgleda kao zalutalo biće, nešto konačno, dovršeno i zatvoreno, izvan okolnosti i samoga sebe. Može biti da je ovo posljedica tuberkuloze — plućni bolesnici, naročito ako su mladi, vuku preko lica i u ponašanju nešto kao sudbinsku sjenku.

Zna se da je taj atentat pun nevjerovatnih slučajnosti. Amaterski organizovan, skoro neizvodiv, sve je ispalo drukčije i više puta potpuno propalo, dok prinčevska povorka nije nabasala na Gavrila kao da ga je tražila kroz cijelo Sarajevo. I ako je od sudbine, mnogo je.

Postoje i fotografije njegovog sela, roditelja i rodne kuće.

To je najsiromašnija koliba u Evropi. Sve je na ivici ničega. Koliba je sklepana od najbjednijeg materijala, samo koliko da se drži, sve je golo, unutra i oko nje, na hercegovačkom kamenu, ljutom od samoće; nije se ni stiglo do ideje o ukrasima. Jezivi pritisak elemenata, za one koji su u njima odrastali ništa nije tako nezaboravno, blještava svjetlost i oštra sjenka, opojni mirisi, ljuti ukusi, čisti pokreti i glasovi, jedva poneka domaća životinja u carstvu zmija što igraju po kamenju. Život je nešto kratko, čisto i neshvatljivo. Ostalo su naslage đubriva….

Eh, kad bih ja mogao reći o bilo kom djeliću ovoga svijeta, najmanjoj mrvici realnosti, tako hrabro i tako jasno, to što je Gavrilo Princip rekao jednim metkom o evropskoj civilizaciji! Reći najdublju istinu o dvadesetom vijeku, reći je i odmah je glavom platiti, jer je dosegnut maksimum života, eto, kad bih takvo nešto mogao, drukčije bi se i pisalo i čitalo, pa i živjelo.

Dječak iz kolibe je 1914. godine bio jedini čovjek u Evropi, nešto mlado i čisto, sakriveno i hrabro, potpuna negacija civilizacije što je izdala čovjeka i ušla sa njim u rat do istrebljenja. Indijanac, crnac, proleter, žena i dijete, rudar i logoraš, tuberkulozni anđeo vođen nježnom boginjom što je htjela tako da ga utješi: evo, sine moj posljednji, gurni ovu građevinu prstom, to će ti se dopasti, a otac će ti uračunati u pravednost.

Erik Hobzbaum napisao je „skraćenu istoriju dvadesetog vijeka“, od Prvog svjetskog rata do kraja Hladnog rata, dobro uočivši da je to cjelina. Cjelina u znaku Gavrila Principa. Kroz cio vijek će se ponavljati u bezbroj varijanata njegov juriš na prijesto Zla. U svakom pokušaju da se probije čovjek kroz zidine zatvora, da poniženi i uvrijeđeni dignu glavu, da misao i osjećanje zbrišu okove računa i pohlepe, izdaje i podvale sa srca i istorije, u svakom pokušaju ponovo dječak Gavrilo, gladan, jektičav, go i bos, izlazi iz mračne kolibe i žmirka na suncu. On je heroj procesa koji će se u dvadesetom vijeku zvati „dekolonizacija“.

Tako bi izgledala istorija „nemogućeg dvadesetog vijeka“, onoga koji je prošao ispod površine i nije se desio. Vijeka bez svjetlosti i bez izlaza, u kojem su možda, kao nikad ranije u istoriji, tolike mase nevinih i hrabrih tražile zrak svjetlosti i ostale u mraku, prevarene, udavljene, izbrisane. Vijek liči na jedan san u kojem sam vidio prostoriju u kojoj je sve zapušeno i zamračeno, i prozori i vrata, i ključaonice i sastavci između vrata i dovratka. San se, doduše, odnosio na moj život, a ne na vijek, ali ako se ni moj život, po ugledu na druge, nije pojavio na svjetlosti božjega dana, osim kao sramotna varka, neka bar ova noćna vizija o meni posluži kao metafora za nešto, ili nekoga, što jeste. Čovjek služi životu kako može.

Ove kolibe na granici između pećine i stambenog prostora nikad nijesu zaslužile dovoljno pažnje, ni kod sociologa ni kod arhitekata. Nije jedini razlog što u njima odrastaju opasna djeca vođena rukom divljih majki, ni što su gluva i nijema, pa ne daju dovoljno materijala stručnjacima. Nego sva fina i složena sredstva koja svijest izrađuje da bi svoja djela razumjela i sebi se divila, u zamkovima, palatama, u umjetnosti i filozofskim sistemima, sva ona postaju smetnja pred kolibom na kamenu koja se jedva razlikuje od kamena, više kao da je na njemu izrasla nego kao da ju je ljudska ruka napravila. Slijepo vjerna Ničemu, čuva svetu tajnu Ničega. Kolika se ljubav i vjera začinju u tim kolibama znaju samo žene koje su kao u nekom dosluhu sa njima i njihovim tajnama. Nedaleko odatle, u Crnoj Gori, gdje podivlja priroda u bijesnim rijekama i polomljenim planinama, gdje nešto stalno glogoće, šumi, pršti i urla a nema nigdje nikoga, ova privrženost golome i čistome Ničemu postaje opojna, ljudi padaju u zanose od nevidljivih zagrljaja i poljubaca; zanose koji se često čuju kao hropac.

U ovoj kolibi čovjek živi bez posrednika, go pred Bogom. Zbog te golotinje ništa se o njoj ne može razumjeti, još manje joj se mogu dodati ideje nego ukrasi, ništa osim vatre, lonca na vatri i onoga što se začinje u očima oko vatre. To je svijet prije laži i jači od laži.

Ipak, zašto je ovaj zadimljeni vazduh u kolibi, ispunjen smradom stoke što tu živi zajedno sa ljudima, toliko nabijen osjećanjima i sjećanjima?

Neko je veliko blago, iz tajnih riznica, Gavrilo Princip prosuo u svoj vijek ne bi li spasao ljude, pa i ako mu nije pošlo za rukom, nečemu je služilo. Ako ništa drugo, Maloljetnikova čistota je obasjala nesreću miliona, kao što je koliba, ulazeći u istoriju, svojim tankim pramenom dima dala nešto ljudsko njenom lažnom sjaju i ruševinama. Ko je u krvavoj priči sa sarajevske kaldrme princ, a ko atentator? Šta je palata, a šta koliba, kad se sa očiju skine koprena?

Ako se sudi po umnožavanju sile i para, dvadeseti vijek je bio američki, ali ako se gleda po nadama i zanosima ljudskih masa, po uloženom naporu i žrtvama, onda je bio jugoslovenski. Jugoslovenski je najviše po snazi iluzija i uzaludnosti vjere, jer dvadeseti vijek je, više nego ijedan što se pamti, vijek beznađa. Na njegovom izlazu piše: „Sve je bilo uzaludno“, a na ulazu je izgleda pisalo, sudeći bar po srcima revolucionara koji su ga obilježili: „Sve je moguće“. Između ovakvih rečenica mogu da stanu strašne drame, a ako su zbijene u životu jedne ili nekoliko generacija, onda scena liči na poprište kakvo istorija rijetko pravi.

Više nego u drugim vjekovima, u ovome se vidjela iluzija sile i bogatstva. U tu iluziju je pucao Gavrilo Princip. Srušila su se tri velika carstva i nekoliko manjih, austrougarsko, francusko i englesko, a dva su se nova otimala za vlast u svijetu, sovjetsko i američko. Na izlasku iz vijeka, na ruševinama logora i atomskih bombi, ostao je nepobjedivi kauboj. Ni ta slika nije bez tajne: u zagrljaju s papom. I Bog kad umre u istoriji, iza njega ostanu taština i pohlepa.

Sovjetsko carstvo je bilo najefemernije u istoriji, američko je izašlo iz te borbe kao najveća sila u istoriji; svjetsko carstvo kome se kraj nije nazirao. Pa se i ovo čudo snage i volje, sa bombardovanjem Jugoslavije u posljednjoj godini vijeka, pretvorilo u iluziju, trajalo je koliko i bestseleri koji su bili posvećeni njegovoj nepobjedivosti u vječnosti.

Ovo će ostati misterija: kako se Jugoslavija rodila iz pucnja Gavrila Principa, zašto je morala da bude u sukobu sa svakom imperijom koja je težila osvajanju svijeta i zašto je baš i samo ova država zbrisana na kraju Hladnog rata, kao jedini uspjeh, ali i grobnica, evroatlantskog carstva? Ko se osvetio kostima Gavrila Principa, baš kad je počela nova kolonizacija svijeta?

Treći rajh se obrušio na Jugoslaviju kao ni na jednu drugu državu u Evropi, sa izuzetkom Sovjetskog Saveza, i kao nigdje drugdje tu mu je pružan otpor od prvog do posljednjeg dana rata.

Razbijanje sovjetske imperije počelo je sukobom s Jugoslavijom 1948. godine; samo su se jugoslovenski revolucionari suprotstavili Staljinu s još čistijom vjerom od njegove.

Samo je Jugoslavija ostala nezavisna u Evropi u toku Hladnog rata, ukliještena između dvije svjetske imperije.

Čim se Njemačka ujedinila, krenula je iz sve snage u rasparčavanje Jugoslavije i osvetu Srbima za dva svjetska rata.

I samo su ovdje, devedesetih godina, na vrhuncu moći, Amerikanci morali da izazovu prave ratove, višegodišnje, da bi razbili državu i prinudili njene narode na pokornost, na kraju i otvoreno ratujući, uz mobilizaciju cijelog NATO-a.

Često su me pitali o uzrocima raspada Jugoslavije. Samo je jedan nužan i dovoljan. Između dva carstva, Jugoslavija je bila nezavisna pedeset godina. Kad se jedno carstvo raspalo, drugo je konfiskovalo njegove posjede. Ostala je u sredini anomalija, nezavisna Jugoslavija, još uvijek u inerciji pucnja Gavrila Principa iz kojeg je rođena: borba protiv moćnih sila. Uzaludni bljesak poniženih i uvrijeđenih u istoriji. Nekako se morala ispeglati geografska karta Evrope da pokaže granice američkog carstva. Nije moglo bez rata. Sve ostalo, lokalne vođe i nacionalizmi, laži i intrige, ubijanja i pljačke, sve su to samo detalji kojima se popunjava gotova priča.

Često se govorilo da je Jugoslavija bila krhka država. Možda nije, nego neobjašnjivo žilava. Samo se Jugoslavija, doduše svedena na jezgro srpskog naroda, na kraju vijeka našla izolovana u Evropskoj uniji, opkoljena sa svake strane, blokirana, kao zatvor i karantin, kao neka divlja životinja koja se ne može dresirati, čak je ne možete lako ni ubiti, nego tako mora ostati izolovana i biti polako umorena, raznim sredstvima i načinima. Okolo, cijela Unija, pokorna i poslušna, bez riječi protesta dok se nad njom širila gvozdena mreža NATO-a. Možda zbog suviše racionalnog prilaza svemu, pa i istoriji, postoji u zapadnim imperijama neka nezgodna sklonost ka „konačnim rješenjima“. Dalekovido planiraju: ne vole da trava raste na mjestu zločina. Dok ovo pišem, trebalo bi biti vidovit pa znati da li će ovoga puta ići do kraja, „konačnog rješenja“ za srpski narod.

Jednom sam vidio evroatlantskog Kiklopa izbliza i od tada se zaklanjam iza kamenja i drveća da me ne napipa i šiju mi ne zavrne kao piletu. Ima jedno oko a dvije glave, jednim ustima krca lobanje, drugim pjeva uspavanke, a na guzicu se smije. Probaj da prođeš pored njega neprimijećen.

Zašto Jugoslavija?

Trajala je tačno koliko veliki zanosi i sukobi dvadesetog vijeka. Samo je Beograd bombardovan četiri puta u vijeku, od svake velike sile dostojne toga imena. U Prvom ratu od Austrijanaca, na početku Drugog od nacista, na kraju istog rata od Amerikanaca i Engleza, a na kraju vijeka od cijelog NATO-a. Bilo je mišljenja da nema svrhe obnavljati zgrade.

Šta su ta bombardovanja htjela da unište, da dokrajče, ili da spriječe da se pojavi?

Ispada da su Srbi najnepokorniji narod u Evropi, ali zašto, kad to ne odgovara nikakvim idejama, političkim pokretima, čak ni željama? To je nešto kao sudbina. Ili, pak, imaju smisla one teorije o tajnama geografije: tu se, kao, spajaju kontinenti, tektonski poremećaji, tokovi istorije, zapad–istok, hrišćanstvo–islam, itd. Zemlja se pod Srbima i oko njih lomi i buni, privlači sile, i oni dobijaju po glavi. I baš kad bi htjeli da se poklone, zemlja se opet zatrese. Mogu bez hljeba i vode, ali ne mogu da se pokore. Teško se baviti još nečim, kad ste osuđeni na pobunu.

Nešto je bilo, nekad i negdje, tu iza brda, nešto suviše opasno za one koji hoće da vladaju ljudima i suviše dragocjeno za ljude koji hoće da ostanu vjerni sebi, ali šta — svi su zaboravili. Nasljeđuje se generacijama moranje, moranje da se otme, moranje da se sačuva, moranje da se bude i, najljepše od svih moranja — moranje da se strada, do samouništenja, da bi ljudi ostali vjerni. Ova srpska misterija istorije i strategije, ili balkanske geografije, u kojoj se odvijao nemogući dvadeseti vijek, ima svoje skriveno ljudsko srce. Jugoslavija je koliba Gavrila Principa. Kao on u istoriji, i ona je među državama maloljetnica. Iz pobune rođena, nestašna i neukrotiva, utučena, na kraju poraza dvadesetog vijeka, u ime imperijalnog reda i zakona.

Kad su nacisti došli u Sarajevo 1941. godine, uklonili su spomen-ploču Gavrilu Principu na mostu koji je nosio njegovo ime. Austrijski kaplar, na vrhuncu moći, nije zaboravio izazov jektičavog Maloljetnika. Poslije rata, ploča je ponovo postavljena.

Kad je devedesetih godina bjesnio rat u Bosni, koja je bila srce Jugoslavije, nove vlasti u novom evroatlantskom protektoratu opet su razbile ploču i izbrisale tragove Gavrila Principa. Maloljetniku je bio podignut spomenik sasvim dostojan njega: u asfaltu su bile urezane njegove stope, mjesto na kome je stajao kad je pucao u Istoriju. Kao da nije bio čovjek, samo trag besmrtnog duha. Više nema otiska njegovih stopala, kao ni njegovoga imena u zvaničnom životu naroda. Sišao je u gusti mrak balkanske istorije, gdje neka mršava lica dubokih bora jedu raštan i sjećaju se izgubljenih bitaka, gdje ne smiju da zađu trupe nijedne imperije, gdje zuji i miriše nešto opojno, prekrasno i nepodnošljivo, čemu se ne može biti vjeran osim po cijenu glave, baš kao Gavrilo Princip, ali u čemu se nikad ne umire. Tamo se bježi od svake vlasti ovoga svijeta, otud se udara na svaku vlast. Tamo vas niko ne može naći. Osim narodnih guslara, zaista često slijepih, čija se tradicija, nikad neprekinuta, vuče od Homerovih vremena. Slijepci prolaze bespućima i pjevaju o tajnom izlazu iz bezizlaza.

Čuo sam ovih dana jednog evropskog političara gdje kaže da će dvije hiljade i četrnaeste godine, na stogodišnjicu sarajevskog atentata, biti organizovane evropske proslave, zajedno sa balkanskim narodima, u prvom redu Srbima, da se pokaže da više nikad nećemo počiniti slične greške. Maloljetnik više ne smije ući u Istoriju.

 

Scenarista i reditelj Srđan Koljević o redefinisanju istorije i duhovnoj korupciji: Princip je bio heroj siromašnih, obespravljenih, porobljenih. Kad nema prava, sve države postaju velika razbojništva

NE mislim da se istorija ponavlja kao tragedija ili kao farsa. Ta sintagma često se zloupotrebljava. Zato i smatram da su današnje polemike o povodu za Prvi svetski rat i atentatu na Franca Ferdinanda proizvoljne, i da je ružno što se ovaj događaj vadi van konteksta tog vremena, trenutka i prostora, a Gavrilo Princip tumači van konteksta Mlade Bosne. Ti mladi revolucionari-idealisti prebacuju se u savremeni, potpuno neodgovarajući kontekst – kaže Srđan Koljević, jedan od naših najpoznatijih filmskih scenarista i reditelj, rođen u Sarajevu 1966, koji se ovih dana priprema za početak snimanja filma koji se bavi Sarajevskim atentatom.

 * Čemu služe takve konstrukcije?

– To je način da čitava priča oko Prvog svetskog rata postane moneta za prepucavanje. Kao neko ko se godinama bavio dokumentarnim materijalima vezanim za čitav događaj, znam da je to vreme predstavljalo zanos za slobodom cele generacije napredne južnoslovenske omladine koja je bila pod austrougarskom okupacijom. Jednostavno se prenebregava to da su mladi iz Bosne, Slovenije, Hrvatske, Dalmacije želeli oslobođenje, i konstrukcije iz vizure sadašnjeg trenutka deluju mi razočaravujuće.

* Postoji još nešto zanimljivo – sve tiranoubice u istoriji slavljene su kao heroji, a danas, sto godina nakon Prvog svetskog rata, u kome je naša zemlja pretrpela milionske žrtve, pojedinci Srbiju pokušavaju da označe kao krivca za njegov početak. Zbog čega?

– Priča o atentatu na Ferdinanda ima milion slojeva, i barem tri generalna aspekta. Jedan je današnje „spinovanje“ tog događaja raznim „analizama“ koje se baziraju na poluistinama ili izostavljanju činjenica da bi se priča lansirala u ovom ili onom svetlu. Druga stvar je sam atentat, a treća odnos atentata i Prvog svetskog rata. Neosporno je da u „novom“ čitanju istorije ima medijskog nastavka devedesetih godina i satanizacije Srbije. Ali postoji i važniji interes – globalno redefinisanje Prvog svetskog rata, taj zahtev koji je Nemačka uputila Francuskoj, Britaniji i ostalim zemljama kako ne bi bilo ni poraženih, ni pobednika u tom ratu, a ni krivaca, kad su oni u pitanju. Pravi se druga priča, u procesu koji ide „mic po mic“, i u krajnjoj liniji je logičan, s obzirom na situaciju u Evropskoj uniji danas. Francuska i Britanija nerado pristaju na to, ili pristaju u određenoj meri, onoliko koliko im to odgovara.

ZANOS I SOCIJALNA PRAVDA* DA li mi pojedinci danas imaju hrabrost da se pobune protiv onoga što je amoralno, ili smo se potpuno zatvorili u svoje male živote, egzistencije i interese?
– Utisak je da živimo u krajnje apatičnom trenutku i društvu. S druge strane, mislim da ideali socijalne pravde, slobode, boljeg društva… nisu umrli, niti ikada mogu da umru. Pitanje je samo kada će se i na koji način aktivirati. Jer, to su ideali o kojima ovde pričamo – cela Mlada Bosna i Gavrilo Princip jesu priča o jednakosti, socijalnoj pravdi i slobodi za sve južne Slovene, ne samo za Srbe. Imali su tu vrstu zanosa, ali i razvijenu svest o tome šta su uradili. Rekli su – nama je žao Ferdinanda kao čoveka, ali kao tiranina nije. Vaso Čubrilović tražio je oproštaj od Ferdinandove dece, i dobio je pismo u kome mu oni praštaju učešće u atentatu.

* Znači li to da će Nemačka jednog dana „oprati“ svoju političku istoriju?

– Nije taj proces toliko transparentan, i, što je važno, nije jednoglasan. Veoma sam vezan za Nemačku, poslovno, znam da tamo ima mnogo hrabrih i glasnih ljudi, koji govore o ovom problemu, i da ne valja prekrajati istoriju. Mi, nažalost, najčešće reagujemo na one koji nisu istinoljubivi. Primera radi, s jedne strane imamo mnogo pominjanu knjigu Kristofera Klarka, jednog od glavnih germanističkih revizionista Prvog svetskog rata, koji je Mladu Bosnu uporedio sa Al kaidom, pri čemu i on sam tvrdi da Sarajevski atentat nije povod za Prvi svetski rat, već samo izgovor. Klark, koji je najnegativnije raspoložen prema atentatorima i nama generalno, podvukao je razliku između povoda i izgovora. Njegova knjiga se i ne bavi nama, nego dokazivanjem da krivica za rat nije na strani Nemačke i Austrije, već je, podjednako i ponajviše, na strani Rusije i saveznika, Francuske, Britanije i Srbije, naravno. Ali prvenstvena meta je Rusija.

* Zašto se, recimo, u našoj javnosti ne pominje vrlo zanimljiva knjiga nemačkog autora Ditera Hofmana?

– Hofmanova knjiga „Skok u tamu“ bavi se periodom neposredno uoči početka Prvog svetskog rata, i upravo se u njoj ustanovljava da su još polovinom maja 1914, dakle mesec i po dana pre vidovdanskog atentata u Sarajevu, nemačkoj vojsci izdata naređenja koja su značila neposredan početak priprema za rat. Ima, dakle, ozbiljnih glasova u Nemačkoj, ali to što mi znamo za knjigu Kristofera Klarka, koja se svuda razvlači, a ne znamo za Hofmanovu, govori o još jednom fenomenu današnjice – o tabloidizaciji nauke i istorije. Kada neko pomene Al kaidu, to sigurno dobija više prostora u javnosti nego kada neko ispriča priču koja se zasniva na istini i činjenicama.

* Ivo Andrić, i sam član Mlade Bosne, nazivao je pripadnike ovog pokreta pobunjenim anđelima, a stotinu strana kojima se završava roman „Na Drini ćuprija“ posvetio je upravo rađanju ideje o slobodi… A danas neki „znalci“, čak i u Srbiji, Principa nazivaju teroristom…

– U pitanju je pokušaj nekih naših ljudi da se prilagode novim pristupima u pronalaženju uzroka za početak Prvog svetskog rata, koji se plasiraju u pojedinim zemljama Evrope. Drugi razlog je nedostatak znanja i prihvatanje poluinformacija. Jer, „spinovanje“ ovog događaja počelo je još pre dvadesetak godina. Primer za to je manipulisanje lažnim podatkom da je grofica Sofija Hotek fon Hohenberg, supruga Franca Ferdinanda, bila trudna, sve ne bi li se Princip predstavio u što gorem svetlu. Naravno, Sofija nije bila trudna, imala je tada 47 godina, i bila je operisana šest godina ranije, posle jedne trudnoće koja se loše završila.

* Vaša nova priča govori, zapravo, o advokatu Rudolfu Cistleru, čoveku o kome naša javnost vrlo malo zna. Zašto je upravo on junak filma koji uskoro počinjete da snimate?

– Pre osamnaest godina za svoju diplomsku dramu kod profesora Slobodana Selenića izabrao sam uzbudljivu i divnu priču o Rudolfu Cistleru, koji je po službenoj dužnosti bio branilac Principa i njegovih drugova, njih 24, optuženih za ubistvo prestolonaslednika i za veleizdaju. Naravno, za to je bio odabran zbog svog austrijsko-nemačkog porekla, a bio je Hrvat i socijalista. Njegova odbrana, moralni i profesionalni integritet i hrabrost koje je pokazao, i danas se navode kao primer u antologijama čuvenih sudskih odbrana.

* Šta su bili Cistlerovi argumenti u odbrani Mlade Bosne?

– On je dokazao da optužnica za veleizdaju kroz pokušaj otcepljenja Bosne od Austrogarske nije pravno utemeljena – jer je aneksija Bosne bespravna, to jest nije usvojena u austrijskom i ugarskom parlamentu. Odnosno, njegovim rečima, ne temelji se na pravu nego na sili. A kad se pravo ukloni, kako je rekao, sve države postaju samo velika razbojništva. Drugim rečima, ako Bosna nije bila u teritorijalnom savezu Austrougarske monarhije, nije se mogla ni otcepiti od nje. Cistler je time, na zaprepašćenje čitave Austrougarske, dokazao da čin pripadnika Mlade Bosne nije mogao da bude veleizdaja, niti kažnjivo delo. Zbog takve odbrane je prognan.

APEL DRŽAVI* VEĆ kasnite sa početkom snimanja filma?
– Dok nas birokratija države koči, i sada već dovodi u pitanje ostvarljivost naših napora da za Vidovdan 2014. imamo završen film, dirljivo je da nam se javljaju ljudi koji imaju svest o važnosti ove priče da makar malo, koliko je u njihovoj moći, pomognu da se film snimi. Bivši ministar kulture, iako je još pre šest meseci obećao pomoć, nije ispunio obećanje. Čak ni u formi ugovora, iako je još pre tri meseca Vlada Srbije, na zajedničkoj sednici sa Vladom RS u Banjaluci, donela odluku o podršci projektu. Evo, pozivam ministre iz novog sastava Vlade, kao i one koji su prisustvovali sednici – ako mislite da ovu priču imamo snimljenu i spremnu za stogodišnjicu Sarajevskog atentata, sada je minut do 12. Pri svemu tome, producent „Košutnjak film“ za početak realizacije traži samo ugovor za dogovorena sredstva, ne i sredstva odmah.

* Imamo li sada, ovde i u svetu, slične primere herojstva i nepotkupljivosti?

– Danas, nažalost, pored korupcije u ekonomskom, materijalnom smislu, imamo i duhovno-intelektualnu korupciju. Ona se, u krajnjoj liniji, očituje i u tim polemikama oko Prvog svetskog rata, Principa, o ulozi Mlade Bosne, koja se vodi prema trenutnim interesima, ili interesima koji su vezani za ideale novog sistema vrednosti. Čini se da ljudi pokušavaju da promene sve, i da se na amoralan način prilagođavaju vetrovima koji duvaju. Kada je to danas tako, utoliko više štrči neko ko je spreman, kao što je to bio Rudolf Cistler, da se suprotstavi… Zanimljivo je da je sudija Nikola Mandić, koji je tada tražio da Cistler bude izveden pred vojni sud, gde su se izricale samo smrtne presude, kasnije postao potpredsednik vlade NDH u vreme Ante Pavelića.

* Kome su takve vrednosti danas uzor?

– Čovek mora da ima odnos prema istini, i mora da odbije da bude korumpiran zbog bilo kakvih pritisaka, oportunizma, interesa ili trenutnih mera vrednosti – to govori Cistlerov primer. Teško je, naravno, kada duhovni ambijent i čitavo društvo u kome živimo sugeriše da čovek, ako ima moralni integritet, ako ne želi da se prilagođava, postaje autsajder. Ali gde je ta linija koju čovek povlači i kaže sebi – jeste ovo racionalno, ali nije nešto što je meni moralno prihvatljivo?

* Da li naše društvo ima moralnu liniju ispod koje se ne ide?

– Mislim da je društvo svuda, pa i kod nas, podeljeno na sličan način kao i pre sto godina. Većina običnih ljudi srednje ili starije generacije, srednjeg staleža, ima dobro postavljene moralne granice, dok je u lažnim elitama uvek postojala veća potreba da se duhovno korumpira, da se iz određenih interesa prelazi ta granica. Dok je u južnoslovenskim narodima i u nekim zemljama Evrope, poput Irske, Gavrilo Princip bio heroj siromašnih, obespravljenih, porobljenih, deo srpske buržoazije čak i u Bosni doživljavao ga je negativno. Njen prvi interes bio je zaštita sopstvenog bogatstva, ko god da je vlast, i bez obzira na to kako živi narod. Ta vrsta logike postoji i u delu današnje takozvane elite, njen imperativ je imati, a ne biti.

* Koliko su onda zanos, ideali i hrabrost potrebni danas?

– Ono što mene najviše i zanima jeste Cistler kao primer hrabrosti u kontekstu današnjeg sveta. A hrabrost jedina može da ulije nadu u budućnost. Mi pokušavamo, a i cela Evropa to čini, da afirmišemo sistem vrednosti koji se bazira na uređenim zakonima. Jer, oni koji idu suprotnom stranom, stranom prilagođavanja, i moralnom pozicijom koja u krajnjoj instanci daje mogućnost da se i u ovom veku dogodi Holokaust, a da se ljudi tome prilagođavaju tako što okreću glavu, čovečanstvo vode u tragediju. Hrabrost da neko kaže – ne, ovo nije u redu, iako svi ostali sležu ramenima, to mi je glavni motiv da ispričam ovu priču o sarajevskom procesu.

* U čemu je naš potencijal, i šta može da nas motiviše?

– Šansa je u darovitim ljudima, ali se oni potcenjuju. Kad bi se stvari složile na pravedan način, da čitavo društvo afirmiše etičku motivaciju – da svi zajedno, svojim znanjem, moralnom odgovornošću, dobrim vaspitanjem možemo mnogo toga da promenimo – mislim da bi se ljudi pokrenuli. Kriza nije samo materijalna, ali je prvenstveno materijalna. Ljudi su skeptični jer su preživeli više od dvadeset godina izneverenih nada i konstantnog razočaranja, i teško mogu da veruju. Ali ako bi neko čitav sistem vrednosti postavio na zdrave osnove, ako bi ponudio garancije da će se društvo izvući iz krize tako što će svako od nas dati svoj dopronos, ljudi bi poverovali. Problem je što je naše društvo do te mere korumpirano, i što se naše znanje o tome potvrđuje svaki dan, pa ljudi više nisu spremni ni na šta. A želeli bi da se angažuju, siguran sam.

SUDIJE ZA SVE REŽIME

* RUDOLF Cistler se nakon Prvog svetskog rata vratio u Sarajevo, njegova ćerka Vanda Cistler decenijama je bila prvakinja Sarajevske opere, o čemu se malo zna…

– U kontekstu ove priče postoji još nešto bizarno – kada se Cistler vratio u Sarajevo, zatekao je isto sudsko veće koje je osudilo atentatore, one koji su i u Jugoslaviji bili sudije. Njemu su se obratili preživeli, ono što je ostalo od mladobosanaca, da interveniše, i tek posle njegovog teksta u novinama te sudije su penzionisane.

 

Stanko Cerović

Miloš Crnjanski:

При почетку XX века наш народ је био заостао у XIX веку. Партије су прежвакале идеологију Јована Ристића, Светозара Милетића, Старчевића, Натка Нодила. Циљ наше политичке акције, обично, била је нека покрајинска аутономија. Из тог пријатног, аустријског, дремежа тек су нас атентатори пробудили својим бомбама и пуцњима. Сви су они долазили са такозваног дна народа.

Политичком акцијом наших студената у Бечу, тада, управљало је студентско удружење Зора. Према упутствима, не из Београда, ни Загреба, него из Прага. Углавном, према идејама Масарика. Од нас се тражило само толико: да учествујемо у демонстрацијама, и тражимо отварање једног универзитета за Словенце, у Трсту. При тим демонстрацијама долазило је и до туча. Дугачки Биримац и ја излазили смо каткад, због тога, са штапом испод капута, а отмена Frau von Thiess ми је зашивала јастуче испод шешира, из лако схватљивих разлога.

Да неко спрема атентат у Сарајеву, о том нисмо имали појма.

За Видовдан, удружење је било спремило велики, патриотски збор Срба, Хрвата и Словенаца, у просторијама Штатпарка. Увече је требало да буде бал, на који су били позвали и србијанског посланика. Збор је одржан пре подне, али тај бал се неће моћи одржати никада. Мени су били доделили патриотску, и тешку, дужност да на прве звуке умилног бечког валса, почнем да окрећем око себе жену србијанског посланика и ја сам се зато, док је у Сарајеву сиромах Принцип испружио своју руку, која није задрхтала, бавио пеглањем свог фрака.

У великим, историјским, тренуцима, судбина додели сваком улогу, и не пита.

Вест да је у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник, стигла је до нас, тог сунчаног дана у Бечу – који је освануо без и једног облачка – после ручка. Стигла је у нашу кафану (Caffé „Meinl“), у близини торња Св. Стефана, за време партије билијара. Занимљиво је да нам је та вест саопштена, испрва, тако, као да су у Сарајеву убили србијанскогпрестолонаследника. Келнери су је тако добили. Тако им је рекао наш прота, преко телефона. Противно ономе што се данас мисли, та вест није изазвала никакву констернацију, ни међу нама, ни Бечлијама, и музика је у Бечу до вечери свирала. Тек се доцкан неко сетио да је ућутка. Епоха валсева била је завршена.

Констернацију су, међу Бечлијама, изазвали тек мртвачки сандуци престолонаследника и његове жене, грофице Котек (коју је Принцип убио нехотице, гађајући гувернера Босне, генерала Поћорека).

Сва је станица била завијена у црно. А локомотива је стигла са црвеним очима. Сандук Ерцхерцога био је много већи и са много више венаца него сандук његове жене, која је била само обична грофица. У Аустрији није било једнакости ни на дворовима, ни међу мртвима, а све је, и мртвачки сандуци, мерено шпанским церемонијалом Хабсбурга. Уушима, каткад, у сну, ја и сад још чујем шум корака аустријских генерала, са тог погреба. Корачали су кораком лудака, љуљајући се на ритам погребног марша Шопена, са својим дворогим шеширима на глави, а шешири били су накићени зеленим перјем из репова петлова. Чуо се топот коња. Толика је била тишина настала. Сандук Франца Фердинанда био је покривен заставом Хабсбурга, жутом, са двоглавим црним орлом, старим око хиљаду година. Син једног сиромаха, пролетера, земљорадника, Херцеговца, још непунолетан, био га је скинуо са неба, револверским пуцњима.

Атентатор је имао чудно име. Састављено од имена принца и архангела.

Европа и сад још слави убице атинског тиранина, Пизистрата, Хармодија и Аристогејтона, у својим школским уџбеницима (ad usum delphini). Слави и сенаторе Рима који су убили Јулија Цезара. Међутим, за атентатора Сарајева, није имала добре речи никада. Па и Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца није било очарано тим својим поданицима. Није хтело дуго да дозволи ни пренос костију тих атентатора.Сем тога, чак и код нас, неки су од Принципа били начинили Србина – провинцијалца, фанатика, шовена, који је, тобоже, био само играчка у рукама шефа Обавештајног одсека србијанског генералштаба, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа.

Међутим, атентатор нам је говорио, јасно, и са оне стране гроба. Као што је познато, атентатор је држан у тамници Терезијенштата и тамо му је, тобоже због туберкулозе костију, лагано ампутирана десна рука. Између тих, ужасних, часова, испитивали су га о мотивима његовог атентата. Постоји о томе дневник једног лекара. Принцип је, природно, признавао да је желео уједињење Босне и Србије, али је отворено признавао и то да је то био само корак ка даљем циљу атентатора и њихових другова.

Тај циљ је био револуција. „Сви смо ми били Бакуњиновци“, биле су речи Принципа. Ни после рата, Принцип, у нас, није био омиљена тема. Његов акт одобравала је само наша сиротиња и омладина. Буржоазија није одобравала акт Принципа. При крају рата, сви су у нас говорили само о потреби подизања једног велелепног Косовског храма према нацрту Мештровића.

Наш велики песник Дучић видео је, тада, у Србији, императора. Он јој је узвикивао; „Ave Serbia!“ (Morituri te salutant). Ја сам написао ову песму у славу убиства и Принципа.

СПОМЕН ПРИНЦИПУ

O Балши, и Душану Силном, да умукне крик.

Властела, војводе, деспоти, беху срам.

Хајдучкој крви нек се ори цик.

Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.

Деспотица светих нек нестане драж.

Гладан и крвав је народ мој.

А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи.

Нек пољуби мржњу и мртве.

Ископане очи, вино што се точи,

у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.

Оцеви и браћа и сестре беху срам.

Освети, мајци нашој, нек се ори цик.

Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.

Кадифе и свиле нек нестане драж.

Јаук и гробље је народ мој.

А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,

него мајка обешчашћена.

Зној и сиротиња и мржња што тиња

у стиду згаришта и стена.

 

 

 

Рајко Петров Ного Надиремо скитски
Сјени Гаврила Принципа

Надиремо ситни здепасти и тврди
Освајамо мучки лоповски хајдучки
Косооки кривоноги и пригушени скитски
Трпки полудивљи надиремо митски
Под куполом шугавог интернатског неба
Са периферија из влажних буџака
Зелени од мржње и жути од жучи
Унижени препуни криминалног мрака
Прегризли смо гркљан досадној епохи
Напудрана госпа грациозно липти
Ми идемо даље ми јездимо брже
По уклетом кругу можда кругу смрти
Иза нас остају стазе и богазе
Ломни грудоболни пастели равнина
Благословене крај плотова жене
Иза нас не оста чак ни мјесечина
Препуни густог криминалног мрака
Иза ко зна још каквих прадједовских тмица
Ми пуцамо страсно из публике с лица
Нека се оконча ова комедија
Овај идиотски театар улица
Некролог срочисмо за псеудоруљу
Излишно слободни до грла у муљу
Они у вријеме утиснуше стопе
Пуцајући право у срце Европе

Иво Андрић

 Младобосанци у акцији
Данас је Јукић починио атентат на Цуваја.
Како је лепо што се затежу тајни конци дела
и буне. Како радосно слутим дана великих дела.
И диже се и гори хајдучка крв. Без чедности
и доброте и жртава пролази мој живот. Али волим
добре. Нека живе они који умиру по тротоарима
онесвешћени од срџбе и барута, болни од
срамоте заједничке. Нека живе они који
повучени, ћутљиви у мрачним собама спремају
буну и смишљају увек нове варке. A ја то
нисам. A нека живе и они.
Из дневника 8. јуна 1912.

„На Дрини ћурпија“

XVIII поглавље

Било је и биће звезданих ноћи над касабом, и раскошних сазвежђа и месечине, али није било и богзна да ли ће још бити таквих младића који у таквим разговорима са таквим мислима и осећањима бдију на капији. То је нараштај побуњених анђела, у оном кратком тренутку док још имају и сву моћ и сва права анђела и пламену гордост побуњеника. Ови синови сељака, трговаца или занатлија из забачене босанске касабе добили су од судбине, без свога нарочитог напора, отворен излаз у свет и велику илузију слободе.

Оно што би се за њих нарочито могло казати, то је: да није било одавно поколења које је више и смелије маштало и говорило о животу, уживању и слободи, а које је мање имало од живота, горе страдало, теже робовало и више гинуло него што ће страдати, робовати и гинути ово. Али за тих летњих дана 1913. године све је то било још у смелим али неодређеним наговештајима. Све је изгледало као узбудљива и нова игра на овом древном мосту који се на месечини јулских ноћи беласао, чист, млад и непроменљив, а савршено леп и јак, јачи од свега што време може да донесе и људи да смисле и учине.

XXI поглавље

Најпосле, дошла је и година 1914, последња година хронике о мосту на Дрини. Она је дошла као и све раније године мирним ходом земног времена, али уз потмулу хуку све новијих и све необичнијих догађаја који су се као таласи пропињали један изнад другог.
Толико је божјих година прешло преко касабе поред места и толико ће их још прећи. Било их је и биће их још свакојаких, али ће година 1914. увек остати издвојена. Тако бар изгледа онима који су је преживели. Њима изгледа да се никад, ма колико се причало и писало о томе, неће моћи или неће смети казати све оно што се тада сагледало тамо у дну људске судбине, иза времена и испод догађаја. Ко да изрази и пренесе (Тако мисле они!) оне колективне дрхтаје који су одједном затресли масама и који су са живих бића стали да се преносе на мртве ствари, на пределе и грађевине? Како да се опише оно таласање у људима, које је ишло од немог животињског страха до самоубилачког одушевљења, од најнижих нагона крволоштва и подмукле пљачке до највиших подвига светачког жртвовања у коме човек превазилази себе и додирује за тренутак сфере виших светова са другим законима? Никад то неће моћи бити казано, јер онај ко то сагледа и преживи, тај занеми, а мртви ионако не могу да говоре. То су ствари које се не казују, него заборављају. Јер да се не заборављају, како би се могле понављати?
Тога лета 1914. године, кад су господари људских судбина повели европско човечанство са игралишта општег права гласа у већ раније спремљену арену опште војне обавезе, касаба је пружала мален али речит образац првих симптома једног обољења које ће с временом постати европско, па светско и опште. То је било време на граници двеју епоха људске повеснице, и отуд се много јасније видео крај оне епохе која је ту завршавала него што се назирао почетак нове која се отварала. Тада се још за насиља тражило оправдање и за зверства налазило неко име, позајмљено из духовне ризнице прошлог века. Све што се дешавало имало је још изглед привидног достојанства и драж првине, ону страховиту, краткотрајну и неизрециву драж која је доцније тако ишчилела да је ни они који су је тада тако живо осетили не могу више у сећању да изазову.
Али све су то ствари које само узгред напомињемо и које ће песници и научници идућих епоха испитивати, тумачити, и васкрсавати средствима и начинима које ми не слутимо, а са ведрином, слободом и смелошћу духа који ће бити далеко изнад нашега. Њима ће вероватно поћи за руком да и за ову чудну годину нађу објашњење и да јој одреде право место у историји света и развоју човечанства. Овде, она је за нас једино и пре свега година која је била судбоносна по мост на Дрини.
Лето 1914. године остаће у сећању оних који су га овде преживели као најсветлије и најлепше лето које се памти, јер у њиховој свести оно сја и пламти на читавом једном џиновском и мрачном хоризонту страдања и несреће, који се протеже до унедоглед.
____________

ПИТАЊЕ ПРИНЦИПА – ОДГОВОР ГАВРИЛА

Дешава се да сав човек стане у једну песму; али, то онда није обична песма – то су оне хомеровске „крилате речи“ које, из века у век, сведоче о непропадљивости људскости и о жртви као темељу заједнице. Таква једна песма припада и Гаврилу Принципу.

Сав живот тог тихог, скромног, из сиротињске куће, дечака врапца (херојског српског врапца којег је опевао Матија Бећковић ) стао је у ту песму: безнађе једног, на први поглед узалудног доба; казамат и окови уместо бојног поља борбе за слободу; покушај окупатора (који је, како би се аустрохрваштином рекло, дошао да Босну и Херцеговину освоји у име „уљудбе“) да од окупираних начини идиоте, згњечених и сатрвених душа… I само на крају кликтај једног претходног сивог сокола српске историје – Богдана Жерајића, кликтај који јасно каже да је ропска свакодневица свагдашње умирање, а да је смрт за слободу капија живота.

——

Наравно, ствар није у атентату, него у спремности на ЖРТВУ, у ономе лазаревском „умримо да свагда живи будемо“, у ономе да је царство земаљско пролазно, а Царство Небеско вечно, у ономе да се не размишља против какве силе се иде, него каква се светиња брани, у најдубљој смелости да се искорачи из себе ка Вечном. Иако пуни револуционарне реторике, начитавши се Бакуњина и Кропоткина, ови дечаци били су само Лазареви Срби („Сарајевска завера изведена је необично примитивно. То је била права заседа босанских хајдука, тих древних аграрних терориста“, каже Владимир Дедијер, подсећајући да је породични надимак Принципових био „Чеке“, јер су у заседама чекали моћнијег непријатеља, да га науче да не може тек тако да отима туђе.) ЖРТВА ЈЕ, НЕ ЗАБОРАВИМО, ТЕМЕЉ СВАКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ, а трагедија је, изворно, ОДА У СЛАВУ ЖРТВЕ КОЈА ЈЕ УТЕМЉИЛА ЗАЈЕДНИЦУ. Зато су Принцип и другови на суду свим силама настојали да одбране своје помоћнике, српске сељака из Босне, тврдећи да су им дотични помагали само случајно, или под претњом; правдали су друге, желећи да жртвују једино себе, а не и своје сународнике. И зато је Васов брат, Вељко Чубриловић, читајући Еванђеље по Јовану пре погубљења, подвлачио она места која су се односила на смисао жртве у Христу, почев од речи Распетога да је Он Пастир добри који душу полаже за овце, до онога да „Исусу ваља умрети за народ“, да „расејану децу Божју сакупи у једно“.А нарочито је подвукао еванђељске речи по којима зрно пшенице, да би многи род донело, мора пасти у земљу и умрети… I зато је аустријски џелат, професионалац Алојз Зајфрид, који је вешао Вељка Чубриловића, Мишка Јовановића и Драгутина Илића, записао: „Ја вам овдје – као Аустријанац који воли свог владара – кажем да храбријих и мирнијих делинквената у својој пракси нисам имао“ („Храбро мрите кад мријет морате“, рекао је Његош. И они су га, наравно, чули, као што је Гаврило, пореклом из Црне Горе, а предака досељених у Босанско Грахово чуо речи Старца Вујадина, и држао их се на суду, и касније, до смрти, не одајући јатаке свог чина ).

Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.
Пишући о већ поменутом Драгутину Илићу, учитељу обешеном због младобосанске борбе за слободу, Андрић је, у његово име, али и у име свих тих несрећних, занесених дечака, аскета који су себе прегорели ради среће свог народа, Богу упутио једну молитву: „Господе, који си над световима и владаш и знаш, погледај, молимо те, и на ову брдовиту земљу Босну, и на нас који смо из њена тла никли и њен хлеб једемо. Дај нам оно за шта те, дан и ноћ, свак на свој начин, молимо: усади нам мир у срце и слогу у градове. Не дај да нас туђин више злим задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре. Мирног хлеба смо жељни“…

—–

Руски философ, Семјон Франк, у свом тексту „Мртви ћуте“ јасно каже: „Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла на митинзима, не пише резолуције. Pa ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих поколења. За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање. Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе… Њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, о части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљивања родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је да пажљиво ослушкујемо тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања“.

Владимир Димитријевић

 
Izvori:

Početak svetske kataklizme, Nebojša Bogunović

http://www.pecat.co.rs/2010/10/spomen-principu/

http://srpskikrajevi.wordpress.com

http://www.thisotherworld.co.uk/czech2.html

http://susanneineurope.blogspot.com/2011/07/i-never-saw-another-butterfly.html

http://dijaspora.wordpress.com/2012/07/

http://vrlika.free.fr/princip.htm

http://91.222.6.88/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276589-Klicali-protiv-Austrije

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:389484-Poslednja-ispovest-Gavrila-Principa

http://91.222.6.88/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276580-Ra273anje-Mlade-Bosne

http://www.svedok.rs/index.asp?show=67415

http://www.erepublik.com/de/article/-1-2069464/1/20

http://www.standard.rs/nebojsa-malic-sto-godina-kasnije-srpske-senke-hodaju-po-becu-lutaju-po-dvoru-plaseci-gospodu.html

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:339350-U-kuci-Gavrila-Principa-izgoreli-planovi-atentata

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-18-04-2008/moj-brat-nedeljko

http://www.nezavisne.com/novosti/drustvo/Ponosni-na-komsiju-Gavrila-Principa-46934.html

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/998/tekst/gavrilo-princip-jedno-tumacenje/

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=513471

http://www.glastb.com/arhiva/956/info_projekti.htm

http://povijest.net/v5/teme/povijest-bih/2007/sarajevski-atentat-3/

http://forum.burek.com/index.php/topic,386744.0/wap2.html

http://pulse.rs/princip-milosa-crnjanskog/

http://www.riznicasrpska.net/ponossrpstva/index.php?topic=38.msg94#msg94

http://vladimirdimitrijevic.com/site-administrator

http://www.koreni.net/broj39/crnaruka.htm

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:455176-Srdjan-Koljevic-Uzalud-pucaju-na-Gavrila