НА­ДЕ­ЖДА ТО­МИ­ЋЕ­ВА – Зоран Живковић Христић

„„…Она је има­ла, кра­јем лет­њег се­ме­стра 1922. го­ди­не, по­ло­жи­ти док­тор­ски ис­пит и ти­ме за­врши­ти сво­је сту­ди­је. Та­ко је тре­ба­ло да бу­де, та­ко би из­ве­сно и би­ло, да суд­би­на ни­је иза­бра­ла На­де­жду, те да ње­ном тра­гич­ном смр­ћу при­ка­же нај­ци­ви­ли­зо­ва­ни­јем све­ту на за­па­ду сву ве­ли­чи­ну Срп­ске Же­не – мај­ке ко­сов­ских освет­ни­ка, за­точ­ни­ка сло­бо­де и хе­ро­ја ко­ји ве­се­ло жр­тво­ва­ше сво­је жи­во­те за Ује­ди­ње­ње сво­га на­ро­да. Хе­ро­и­зам На­де­жди­не смр­ти не огле­да се са­мо у ци­љу за ко­ји се жр­тво­ва­ла, не­го у на­чи­ну ка­ко је умрла.(…) И у том мо­мен­ту, послед­њем мо­мен­ту сво­га жи­во­та, На­де­жда је мо­ра­ла има­ти то за­до­вољ­ство да, по­ла­жу­ћи свој жи­вот за спа­се­ње ма­ло­га Кло­да, она вр­ши сво­ју ду­жност пре­ма бли­жњем и да гу­бе­ћи жи­вот на тај на­чин, спа­са­ва образ и част сво­ју, сво­га „ба­ба” и сво­га На­ро­да…”

„Sub spe­cie ac­ter­ni­ta­tis, сав свет и сав жи­вот ни­је ни­шта. Жи­вот по­је­дин­ца пак је на кра­ју кра­је­ва јед­на опа­сна, гор­ска су­за.“

                 На Но­вом гро­бљу у Бе­о­гра­ду, ка­да се по­ђе ши­ро­ком ста­зом, ле­во од цр­кве Св. Ни­ко­ле а пре­ма спо­ме­ни­ку ра­ње­ни­ци­ма из срп­ско-тур­ских ра­то­ва (1876–1878) по­мр­лим у бе­о­град­ским бол­ни­ца­ма , на ле­вој стра­ни ста­зе, бли­же овом спо­ме­ни­ку, у пр­вом ре­ду, на­ла­зи се гроб­ни­ца по­ро­ди­ца То­мић и То­ма­нић . У сен­ци ви­со­ког др­ве­ћа уз­ди­же се спо­ме­ник са ли­ком Спа­си­те­ља, ко­ји је ра­ши­ре­них ру­ку у за­гр­љај при­вио бе­жи­вот­но те­ло мла­де уто­пље­ни­це, ко­ја на сво­јим гру­ди­ма чвр­сто др­жи де­те, усну­ло у веч­но­сти, и са ру­чи­ца­ма сти­сну­тим за ње­не ску­те. Овај спо­ме­ник по­ди­гао је не­у­те­шни отац, Јо­ван То­мић, сво­јој по­жр­тво­ва­ној и хра­број кће­ри На­де­жди.

     На­де­жда-На­да То­мић ро­ди­ла се као пр­во де­те у по­ро­ди­ци Јо­ва­на, по­зна­тог исто­ри­ча­ра и управ­ни­ка На­род­не би­бли­о­те­ке и Да­рин­ке То­мић . Ро­ђе­на у Алек­син­цу, где је њен отац био про­фе­сор Учи­тељ­ске шко­ле и од­ра­сла у Бе­о­гра­ду за­вр­шив­ши се­дам раз­ре­да гим­на­зи­је до об­ја­ве ра­та 1914. го­ди­не, На­да је до­жи­ве­ла све стра­хо­те Пр­вог свет­ског ра­та и са оцем и мла­ђим бра­том, Ми­о­дра­гом-Ми­шом, пре­шла је Ал­ба­ни­ју. По­сле кра­ћег за­др­жа­ва­ња у Ри­му, по­чет­ком 1916, они су до­шли у Же­неву, да би На­да 1917. по­ло­жи­ла ис­пит зре­ло­сти у срп­ској гим­на­зи­ји у Ни­ци и упи­са­ла Ме­ди­цин­ски фа­кул­тет у Же­не­ви. Би­ла је ме­ђу оним срп­ским ђа­ци­ма ко­је су при­хва­ти­ле европ­ске зе­мље да их по­мог­ну, за­шти­те и школу­ју. Са бра­том се шко­ло­ва­ла у Швај­цар­ској, јер је он упи­сао Тех­нич­ки фа­кул­тет у Ци­ри­ху.

   Де­ца Јо­ва­на То­ми­ћа, На­де­жда и Ми­о­драг, при­па­да­ла су оном бро­ју од 690 сту­дена­та ко­ји су би­ли рас­по­ре­ђе­ни у ви­ше уни­вер­зи­тет­ских ме­ста, нај­ви­ше у Фран­цу­ској, за­тим у Швај­цар­ској и Ал­жи­ру. То је учи­ње­но на осно­ву Кон­вен­ци­је о шко­ло­ва­њу срп­ске омла­ди­не на фран­цу­ским универ­зи­те­ти­ма и учи­тељ­ским шко­ла­ма, ко­ја је скло­пље­на из­ме­ђу Ср­би­је и Фран­цу­ске и пот­пи­са­на на Кр­фу у ок­то­бру 1916. го­ди­не . За оства­рива­ње ове Кон­вен­ци­је срп­ска вла­да је обра­зо­ва­ла Про­свет­но оде­ље­ње, са се­ди­штем у Па­ри­зу, чи­ји је шеф био Јо­ван Жу­јо­вић , са за­дат­ком да
из­вр­ши рас­по­ред срп­ских сту­де­на­та по уни­вер­зи­те­ти­ма. Од на­ве­де­ног бро­ја, 630 је би­ло сту­де­на­та, док је 60 би­ло сту­дент­ки­ња, од ко­јих се 28 упи­са­ло на сту­ди­је ме­ди­ци­не, а са­мо су три би­ле у Же­не­ви, ме­ђу ко­ји­ма је би­ла и На­де­жда. Она је би­ла ме­ђу 547 пи­то­ма­ца срп­ске вла­де ко­ји су при­ма­ли на­шу др­жав­ну по­моћ. Ро­ди­те­љи су би­ли ду­жни да пот­пи­шу оба­ве­зу о при­хва­та­њу усло­ва за шко­ло­ва­ње сво­је де­це у ино­стран­ству о тро­шку др­жа­ве, а де­ца оба­ве­зу др­жав­них пи­то­ма­ца о ка­сни­јем ра­ду у др­жав­ној слу­жби. Срп­ски сту­ден­ти су по­ка­зи­ва­ли из­у­зет­ну мар­љи­вост у уче­њу и за­до­во­ља­ва­ју­ћи успех при­ли­ком по­ла­га­ња ис­пи­та та­ко да су до­би­ја­ли ре­дов­ну по­моћ за из­др­жа­ва­ње – сти­пен­ди­ју. У Швај­цар­ској је за на­ше сту­ден­те, као и све из­бе­гли­це, био за­ду­жен Кон­зу­лат у Же­не­ви. По­ред Же­не­ве, сту­де­на­та је би­ло у Ло­за­ни, Ци­ри­ху, Бер­ну и Не­шта­лу .
У Же­не­ви је де­ло­вао и је­дан по­лу­зва­нич­ни бил­тен Срп­ског но­ви­нар­ског би­роа „Ср­би­ја”, у ко­ме су са­ра­ђи­ва­ли, из­ме­ђу оста­лих, Јо­ван Цви­јић, Па­вле По­по­вић, Ти­хо­мир Осто­јић, Ми­ли­во­је Ва­сић и На­де­ждин отац, Јо­ван То­мић .

   На­да и Ми­ша, ка­ко су се осло­вља­ва­ли са ро­ди­те­љи­ма и ме­ђу­соб­но, бу­ду­ћи да су жи­ве­ли у Же­не­ви, Ци­ри­ху и Бе­о­гра­ду, стал­но су одр­жа­вали кон­так­те ре­дов­но пи­шу­ћи јед­ни дру­ги­ма. Њи­хо­ва пи­сма чу­ва­ју се у за­о­став­шти­ни Јо­ва­на То­ми­ћа . У оче­вим пи­сми­ма ћер­ци, она ни­је са­мо На­да, већ и На­на, па се и она са­ма та­ко пот­пи­су­је у не­ким пи­сми­ма. До по­след­њег пи­сма у њи­ма су при­сут­ни не са­мо ње­го­ва бри­га за њу, већ и ње­го­во стал­но обра­ћа­ње њој као ста­ри­јем де­те­ту ко­је би тре­ба­ло да бри­не о мла­ђем бра­ту. Они су се јед­но дру­гом по­ве­ра­ва­ли, до­го­ва­ра­ли о пла­но­ви­ма за ње­ну бу­дућ­ност и са­ве­то­ва­ли о по­сло­ви­ма, ње­го­вим у Бе­о­гра­ду и ње­ним оба­ве­за­ма у Же­не­ви, тру­де­ћи се да по­ште­де од про­бле­ма, он су­пру­гу, а она мај­ку, ко­ја је би­ла на­ру­ше­ног здра­вља. Отац је На­де­жди још као ше­сна­е­сто­го­ди­шњој де­вој­чи­ци, ка­да је био мо­би­ли­сан 1912, по­ве­рио ста­ра­ње о ку­ћи, бра­ту и мај­ци уко­ли­ко би се ње­му не­што до­го­ди­ло за вре­ме ра­та. Са­чу­ва­но је два­де­сет и јед­но То­ми­ће­во пи­смо кће­ри. У по­след­њим пи­сми­ма стал­но је при­сут­на те­ма о за­вр­шет­ку ње­них сту­ди­ја и при­пре­ми за по­ла­га­ње док­то­ра­та. По са­ве­ту оца, она се кра­јем 1921. од­ре­кла да­љег сти­пен­ди­ра­ња од стра­не др­жа­ве да би се осло­бо­ди­ла оба­ве­зе и да мо­же сло­бод­но да иде на спе­ци­ја­ли­стич­ке сту­ди­је јер се на­ла­зи­ла на по­след­њој го­ди­ни а би­ла је по­ло­жи­ла све ис­пи­те. Оба­ве­шта­ва је да по­сле по­ло­же­ног док­то­-ра­та мо­же да ра­ди, не у ин­сти­ту­ти­ма, већ у бол­ни­ца­ма и на кли­ни­ка­ма, где ће се спе­ци­ја­ли­зо­ва­ни за од­ре­ђе­ну вр­сту бо­ле­сти, па јој пред­ла­же да мо­же до­би­ти и Па­риз. За но­вац, ко­ји је за да­ље сту­ди­ра­ње сво­је де­це при­пре­мио, То­мић пи­ше: „Овај но­вац ме­ни не тре­ба. Са­мо да вас дво­је до­вр­ши­те ле­по сво­је шко­ло­ва­ње. То ми је бри­га.”.

Пи­сма На­де То­мић оцу, ко­ме се увек обра­ћа­ла са бâ­бо, пу­на су не­жно­сти и бри­ге за оба ро­ди­те­ља. Оца ре­дов­но оба­ве­шта­ва о сво­јим ис­пи­ти­ма, здрав­стве­ним про­бле­ми­ма и же­ља­ма. Он је оба­ве­шта­ва и о до­га­ђа­ји­ма код ку­ће.

„Ве­ли­ка ти хва­ла”, сто­ји у ње­ном пи­сму, „за све ства­ри о ко­ји­ма ми пи­шеш. Ми смо ов­де, а ја спе­ци­јал­но, та­ко да­ле­ко од вас и од Ср­би­је, ве­сти ко­је одан­де до­но­се рет­ке су, а ми жу­ди­мо да зна­мо ка­ко је та­мо. Кад год до­би­јем ве­сти од те­бе увек се за не­ко вре­ме пре­не­сем та­мо, тру­дим се да за­ми­слим ка­ко се та­мо жи­ви, шта ви ра­ди­ те, ка­ко Бе­о­град и Ср­би­ја уоп­ште из­гле­да. Са­мо по­сле то­ли­ког вре­ме­на и по­сле свих из­ме­на си­гур­но све што ми ов­де за­ми­шља­мо ни­је тач­но. У оста­лом тре­ба ра­ди­ти, свр­ши­ти што пре па до­ћи.”

Апри­ла 1921. го­ди­не16, На­да То­мић је пи­са­ла оцу да се раз­бо­ле­ла од шар­ла­ха, ра­де­ћи на јед­ној аутоп­си­ји у Ин­сти­ту­ту за па­то­ло­ги­ју. Због то­га је из­гу­би­ла по­ла се­ме­стра.

   На по­чет­ку овог пи­сма сто­ји На­ди­но упозо­ре­ње оцу: „Про­чи­тај пр­во ово: да не би до­био од ме­не шар­лах ухва­ти пи­смо са­мо са два пр­ста, опе­ри до­бро ру­ке по­што си га про­чи­тао, и изгр­го­ћи гу­шу ма и са сла­ном во­дом ако не­маш ни­шта бо­ље. Ако си га већ имао кад си био ма­ли опа­сност је ма­ња, али ипак учи­ни све што сам ти ка­за­ла. Ми ће­мо мет­ну­ти пи­смо на сун­це и ка­ко при­лич­но пу­ту­је има­ће вре­ме­на да се из­ве­три. Адре­су ће на­пи­са­ти бол­ни­чар­ка да не бих ди­ра­ла ко­вер­ту”.

Од та­да су је пра­ти­ли про­бле­ми са здра­вљем; по­чет­ком 1922. са гр­лом, ми­сли­ла је да је ан­ги­на, и ка­шљем. До­ста је на­пор­но ра­ди­ла, ис­цр­пљи­ва­ла се и сла­би­ла. На про­бле­ме са здра­вљем жа­ли­ла се и у два по­след­ња пи­сма оцу, од 18. ма­ја и 5. ју­на 1922, пет да­на пре смр­ти. У пи­сми­ма бра­ту Ми­о­дра­гу-Ми­ши она је не­жна, па­жљи­ва и бри­жна ста­ри­ја се­стра. Да­је му са­ве­те, по­ма­же у од­лу­ка­ма и пла­ни­ра са њим да про­ве­де зим­ске и лет­ње рас­пу­сте, што че­сто чи­не ка­ко би се ви­де­ли. Зна да ши­је – се­би ха­љи­не и дру­го, а и ње­му; јед­ном при­ли­ком му је са­ши­ла сви­ле­ну ко­шу­љу. И ње­му се жа­ли на здрав­стве­не про­бле­ме са ка­шљем; под­се­ћа га на шар­лах из прет­ход­не го­ди­не, а у пи­сму од 13. ма­ја 1922, пи­ше да се осе­ћа бо­ље:

„… На­рав­но да ни­сам са­свим здра­ва, али сам боље не­го што сам би­ла пре 2 ме­се­ца… Ка­ко је по­бољ­ша­ње до­шло из­ван сва­ког оче­ки­ва­ња мо­же и по­гор­ша­ње исто та­ко. Са­ве­то­вао ми је [лекар] да се не уда­ља­вам мно­го од ме­ста где има ле­ка­ра, у слу­ча­ју по­гор­ша­ња, и да про­ду­жим да па­зим на се… По­на­вљам: још ни­је све свр­ше­но, мо­же ста­ње да се по­гор­ша из­не­на­да, без раз­ло­га и ти од­јед­ном да до­би­јеш рђаве ве­сти, али за са­да бу­ди на ми­ру и гле­дај сво­ја по­сла…”

Из не­ко­ли­ко пи­са­ма са­зна­је се за ње­на ин­те­ре­со­ва­ња за кон­цер­те на ко­је иде и књи­ге ко­је ку­пу­је и чи­та. У пи­сму од 7. но­вем­бра 1921. го­ди­не19, На­да пи­ше о кон­цер­ту ко­ји је био по­све­ћен Шо­пе­ну и на ко­ме је сви­рао пи­ја­ни­ста Bra­ïlov­ski:

„Из­ван­ред­но! Још ни­кад ни­сам чу­ла пи­ја­ни­сту да она­ко фи­но и из­ра­зи­то сви­ра.” О то­ме оп­шир­ни­је пи­ше њен брат Ми­о­драг у ру­ко­пи­су ко­ји да­је­мо у при­ло­гу VI.

По­чет­ком 1919. из­нај­ми­ла је је­дан, ка­ко пи­ше, „ста­ри кла­вир”, у ства­ри, пи­ја­ни­но, ко­ји је са­чу­ва­ла и на ко­ме је по­вре­ме­но сви­ра­ла; чак је и узи­ма­ла ча­со­ве кла­ви­ра, док је Ми­о­драг знао да сви­ра на ви­о­ли­ни. У ју­ну 1921. она пи­ше бра­ту:

„… Ју­трос сам по­че­ла пр­ви пут ча­со­ве му­зи­ке по­сле бо­ле­сти… бо­ље сви­рам кад не узи­мам ча­со­ве не­го кад узи­мам. То је са­свим при­род­но, јер кад имам ча­со­ве мо­рам да ју­рим, не­мам вре­ме­на ни да на­у­чим љуц­ки… Ова­ко сам има­ла вре­ме­на да па­зим на све, да не ра­дим на ју­риш…”.

Сло­бод­не ча­со­ве и шет­ње по при­ро­ди, ко­ју је во­ле­ла, ко­ри­сти­ла је и за сли­ка­ње. Са­чу­ва­ни су ње­ни цр­те­жи: се­дам­на­ест за­вр­ше­них, од то­га шест у ко­ло­ру и ше­сна­ест не­за­вр­ше­них – у јед­ном бло­ку и по­је­ди­нач­но. Цр­та­ла је пор­тре­те и пеј­са­же, олов­ком и тем­пе­ром. На јед­ном цр­те­жу ви­ди се ча­мац на Же­нев­ском је­зе­ру.

По­след­ње пи­смо ко­је је на­пи­са­ла би­ла је раз­глед­ни­ца упу­ће­на бра­ту Ми­о­дра­гу на дан свог стра­да­ња, не­ко­ли­ко са­ти ра­ни­је:

Cham­pex 10. VI [19]22.
„Дра­ги мој Ми­шо,
По­сла­ла сам ти кар­ту са Lac Cham­pex, и хо­те­ли­ма (у јед­ном од ко­јих сам за са­да, не де­вет fr.[анака], не­го осам јер су по­пу­сти­ли). Кроз не­де­љу да­на идем у Ch.[am­pex] d’en Ha­ut, у је­дан вр­ло, вр­ло ма­ли хо­тел где ћу би­ти са­свим на ми­ру, се­дам дин. 25 пан­си­он, ле­пе шу­ме око­ло, tor­rent и ле­пе ли­ва­де и по­глед на Dent du Mi­di (са Lac Ch.[am­pex] је ма­ло друк­чи­ји, ви­ди се G d27 Cоmbrin). Пре­по­ру­чио ми га је Roch, ваљ­да ће би­ти до­бро. За са­да пи­ши још на Lac Cham­pex P.[ost] Rest.[an­te]. По­сле ћу ти ја­ви­ти но­ву адре­су. По­здрав од На­де.”
Пи­смо је адре­со­ва­но на: Mon­si­e­ur M. To­mitch, 2 Fe­hren­str. 2,Zürich.

  Ми­о­драг То­мић је раз­глед­ни­цу до­био сле­де­ћег да­на, ка­да му је стигла и вест да му се се­тра уто­пи­ла у Же­нев­ском је­зе­ру. Од­мах је оти­шао у Шам­пе да пре­не­се се­стри­но те­ло у Же­не­ву, ода­кле пи­ше ро­ди­те­љи­ма:
„Дра­ги мо­ји ма­ма и ба­бо, (…) Са­мо де­ло ко­је је ста­ло смр­ти та­ко је узви­ше­но да је цео свет остао за­па­њен. (…) Њен по­што­ва­ни про­фе­сор Dr.Rock, ко­ји је ле­чио, и ко­ји је и по­слао го­ре у пла­ни­не био је про­сто за­ па­њен (као и оста­ли). Ре­че ми да је би­ла озбиљ­но обо­ле­ла и да је има­ла озбиљ­но да се ле­чи… Ку­ра­жи је има­ла и су­ви­ше што је и ста­ло жи­во­та. (…) У су­бо­ту (10 ог) на­пи­са­ла ми је јед­ну кар­ту и Де­бор­же­о­вим јед­но пи­смо (вр­ло ле­по) за тим сре­ди­ла ра­чу­не у хо­те­лу (као што је то ред био)
и око 5 са­ти узе­ла је дво­је ма­лих у ча­мац да се про­ше­та­ју по је­зе­ру. Би­ло је ма­ло ве­тра, а и ча­мац је био при­лич­но ма­ли, са­мо ипак не­ма кри­ви­це до ње­га. Ма­ли garçonnet је ве­слао и мо­тив се не­зна, пад­не слу­чај­но у во­ ду. Она ско­чи од­мах, без раз­ми­шља­ња, да га спа­се и у па­ду оти­сне ма­ло ча­мац ко­га ве­тар ухва­ти с бо­ка и оти­сне још ви­ше. Ви­де­ли су је са оба­ле ка­ко је учи­ни­ла не­ко­ли­ко по­кре­та с де­сном ру­ком (у ле­вој ве­ро­ват­но је др­жа­ла ма­лог или он њу) и за тим је по­то­ну­ла. Што се ти­че спа­са­ва­ња ту из­гле­да ни­је све би­ло она­ко ка­ко је мо­гло би­ти. Или су би­ли из­гу­би­ли гла­ву а и са­мо­по­жр­тво­ва­ња ни­је ниг­де би­ло. Јед­но што је тач­но то је да је ве­тар оте­жао рад јер во­да, ко­ја је би­стра, по­ста­је цр­на и ни­шта се не ви­ди. Из­ва­ди­ли су је 2 са­та доц­ни­је… Деч­ка су из­ва­ди­ли тек су­тра у ју­тру не­да­ле­ко од истог ме­ста. (…) По­зна­ни­ци су би­ли за­пре­па­шће­ни. Ка­жу да су Де­бар­жо­ви пла­ка­ли као де­ца. Ње­не дру­га­ри­це, дру­го­ви, про­фе­со­ри из­ра­зи­ли су ми сви са­у­че­шће. Опо­је­на је би­ла у ру­ској цр­кви где је и при­вре­ме­но сме­ште­на до­бро­том ру­ско­га про­те Г. Ор­ло­ва. (…) Срп­ска ко­ло­ни­ја, а на­ро­чи­то ње­ни дру­го­ви су ми се на­шли на ру­ци. Хва­ла им. Сви је по­шту­ју и са­ми се чу­де ка­кав је глас у Же­не­ви ужи­ва­ла…”.

Исто­га да­на, ро­ди­те­љи­ма ша­ље сво­је пи­смо и ди­рек­тор Прес би­роа за ин­фор­ми­са­ње „Са­ва” у Же­не­ви, Дра­го­љуб В. Ми­ле­тић, ко­ји опи­су­је опе­ло у Ру­ској цр­кви, чи­но­деј­ство­ва­ње про­то­је­ре­ја Ор­ло­ва и ђа­ко­на По­по­виц­ког, го­вор Ор­ло­ва ко­ји је ис­та­као „да је по­кој­ни­ца из­вр­ши­ла де­ло, нај­у­зви­ше­ни­ји за­вет пра­во­слав­не цр­кве – са­мо­по­жр­тво­ва­ње за бли­жњег сво­га” и да је при­вре­ме­но са­хра­ње­на у гроб­ни­ци Ру­ске пра­во­слав­не цркве где се та­ко­ђе на­ла­зи те­ло кне­за Алек­си­ја Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа. Та­ко­ђе и Ге­не­рал­ни кон­зу­лат Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца у Же­не­ви оба­ве­шта­ва Јо­ва­на То­ми­ћа о де­та­љи­ма не­срећ­ног до­га­ђа­ја, пре­но­су Нади­ног те­ла из Шам­пеа у Ло­за­ну и са­хра­ни у Же­не­ви.
Мај­ка Да­рин­ка То­мић, ко­ја је от­пу­то­ва­ла у Швај­цар­ску, у пи­сму су­пру­гу, из Ци­ри­ха, 22. ју­на 1922. го­ди­не32 опи­су­је ћер­ки­ну смрт: „…Мо­ја гор­ска ви­ло, ка­ко је ма­ма у ра­ту кр­сти­ла и та­ко ми и оде као горска до­бра ви­ла у ви­со­ким го­ра­ма ска­чу­ћи у во­ду. Ето ти чо­ве­че стра­шне сли­ке у мо­јој па­ме­ти не­из­бри­са­не. (…) На­де­жда иде у по­моћ, и не­зна неви­на­шце мо­је, да ко­га да­вље­ник ухва­ти не­ма му спа­са. Ка­ко мо­же че­до мо­је мла­до не­ис­ку­сно спа­сти де­те му­шко ја­ко од 6 год.[ина]. Ту­ма­чи се да су сук­ње ње­не во­дом на­ква­ше­не још ви­ше узрок ње­ног му­че­нич­ког кра­ја. Од­мах по­то­ну и ви­де­ше љу­ди, да је два пу­та ру­ком ма­ну­ла и ви­ше ни­шта. То ти је она те­би и ме­ни по­след­њи по­здрав по­сла­ла, или од ма­ме и ба­ба по­моћ тра­жи­ла…”

   По­ме­ну­ли смо текст Ми­ло­ја М. Ва­си­ћа, про­фе­со­ра Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, ко­ји је о На­де­жди То­мић пи­сао у ча­со­пи­су „Вар­дар”. Ов­де ће­мо на­ве­сти не­ко­ли­ко ре­че­ни­ца из то­га ра­да: „…Она је има­ла, кра­јем лет­њег се­ме­стра 1922. го­ди­не, по­ло­жи­ти док­тор­ски ис­пит и ти­ме за­врши­ти сво­је сту­ди­је. Та­ко је тре­ба­ло да бу­де, та­ко би из­ве­сно и би­ло, да суд­би­на ни­је иза­бра­ла На­де­жду, те да ње­ном тра­гич­ном смр­ћу при­ка­же нај­ци­ви­ли­зо­ва­ни­јем све­ту на за­па­ду сву ве­ли­чи­ну Срп­ске Же­не – мај­ке
ко­сов­ских освет­ни­ка, за­точ­ни­ка сло­бо­де и хе­ро­ја ко­ји ве­се­ло жр­тво­ва­ше сво­је жи­во­те за Ује­ди­ње­ње сво­га на­ро­да. Хе­ро­и­зам На­де­жди­не смр­ти не огле­да се са­мо у ци­љу за ко­ји се жр­тво­ва­ла, не­го у на­чи­ну ка­ко је умрла.(…) И у том мо­мен­ту, по­след­њем мо­мен­ту сво­га жи­во­та, На­де­жда је мо­ра­ла има­ти то за­до­вољ­ство да, по­ла­жу­ћи свој жи­вот за спа­се­ње ма­ло­га Кло­да, она вр­ши сво­ју ду­жност пре­ма бли­жњем и да гу­бе­ћи жи­вот на тај на­чин, спа­са­ва образ и част сво­ју, сво­га „ба­ба” и сво­га На­ро­да…”.

   О на­чи­ну стра­да­ња На­де­жде То­мић пи­са­но је мно­го не са­мо у швајцар­скимно­ви­на­ма, не­го и у штам­пи су­сед­них зе­ма­ља ко­је су оба­ве­шта­ва­ле сво­је чи­та­о­це о тра­гич­ном до­га­ђа­ју. Већ по­ме­ну­ти Прес би­ро Дра­го­љу­ба В.Ми­ле­ти­ћа, пу­бли­ци­сте из Же­не­ве, по­слао је Јо­ва­ну То­ми­ћу пре­ко ше­зде­сет но­вин­ских исе­ча­ка. Ка­да се у зе­мљи са­зна­ло, на адре­су ро­ди­те­ља сти­гло је три­де­се­так (са­чу­ва­них!) из­ја­ва са­у­че­шћа. Ме­ђу њи­ма чи­та­мо име­на: Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа, Па­вла По­по­ви­ћа, Ни­ка Жу­па­ни­ћа, Ти­хо­ми­ра Р.Ђор­ђе­ви­ћа, про­те Сте­ва­на М. Ди­ми­три­је­ви­ћа, Све­ти­сла­ва Б. Цви­ја­но­ви­ћа, Мар­ка Ле­ка, Ми­ла­на Мар­ја­но­ви­ћа, Све­те М. Мак­си­мо­ви­ћа, Дра­го­љу­ба В.Ми­ле­ти­ћа и дру­гих. Из њих се мо­же ви­де­ти ко­ли­ко је На­де­жда То­мић би­ла по­што­ва­на и ува­жа­ва­на не са­мо од ко­ле­га и при­ја­те­ља, не­го и од мно­гих лич­но­сти ко­је је има­ла при­ли­ке да срет­не у свом крат­ко­трај­ном жи­во­ту.
О њој је ка­сни­је пи­са­но по­себ­но у не­ким ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма. У при­ло­зи­ма на­во­ди­мо пет пи­са­ма – из­ја­ва са­у­че­шћа: С. Јо­ва­но­ви­ћа, Тих. Р. Ђор­ђе­ви­ћа, С. Ди­ми­три­је­ви­ћа, Н. Жу­па­ни­ћа и На­ди­ног ко­ле­ге Љу­би­ше П. Или­ћа. Пи­сма су по­ре­ђа­на хро­но­ло­шки.

     За­ни­мљив за­пис о На­ди оста­вио је њен брат Ми­о­драг То­мић.Он је у тек­сто­ви­ма зо­ве На­ди­ја. Пи­сао га је у де­ло­ви­ма, на ли­сто­ви­ма разли­чи­тог фор­ма­та; на кан­це­ла­риј­ском па­пи­ру ве­ћег фор­ма­та, ко­ји је био по­це­пан на по­ло­ви­не и че­твр­ти­не ли­сто­ва, по ду­жи­ни; по­лу­ли­сто­ва је де­сет а че­тврт ли­сто­ва се­дам; на ве­ћи­ни ли­сто­ва пи­са­но је обо­стра­но, а на три ли­ста са­мо са јед­не стра­не; цео текст је ис­пи­сан ћи­ри­ли­цом, са фран­цу­ским на­зи­ви­ма ге­о­граф­ских ло­ка­ли­те­та и име­ни­ма, ко­ји су ис­пи­са­ни из­вор­но. Овај текст да­је­мо на кра­ју при­ло­га, ди­пло­ма­тич­ки, са на­по­ме­на­ма о свим из­ме­на­ма ко­је је аутор сам вр­шио и без исправљања погрешно написаних речи и имена.

   По­смрт­ни оста­ци На­де­жде То­мић екс­ху­ми­ра­ни су у Же­не­ви и пре­не­ти у Бе­о­град кра­јем но­вем­бра 1927. и са­хра­ње­ни у гроб­ни­ци на Но­вом гро­бљу.

Бе­о­град
18 ју­ни 1922
Дра­ги госп.[одине] То­ми­ћу,
Мо­лим вас да у ва­шој те­шкој по­ро­дич­ној жа­ло­сти при­ми­те из­ра­зе и мо­га
искре­ног при­ја­тељ­ског са­у­че­шћа. Удар ко­ји сте ви до­би­ли, не да се ни­ка­квим
ре­чи­ма убла­жи­ти, али ва­ши при­ја­те­љи, ко­ји ни­ка­да ни­су у ми­сли­ма би­ли ви­ше
с ва­ма не­го у ове да­не, не мо­гу а да вам не ка­жу ко­ли­ко су по­тре­се­ни ве­ли­ком
не­сре­ћом ко­ја вас је та­ко нео­че­ки­ва­но сна­шла.
Ваш сваг­да­шњи
Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић

Же­не­ва, 18 – VI – 1922
По­што­ва­ни Го­спо­ди­не,
Ка­да би слу­жи­ло не­че­му, ка­ко бих ра­до по­ку­шао да Вам ис­ка­жем уте­шне ре­чи за не­из­мер­ним гу­бит­ком ко­ји Вас је за­де­сио при­ли­ком уз­ви­ше­не смр­ти Ва­ше див­не Је­ди­ни­це.
На жа­лост, уте­хе не­ма за не­срећ­не ро­ди­те­ље ко­ји су из­гу­би­ли јед­но она­кво блâго, као што је би­ла Ва­ша пок. Кћи!
Да! Ви сте све из­гу­би­ли, као што смо и ми, овд.[ашњи] сту­ден­ти, из­гу­би­ли не­из­мер­но мно­го, јер пле­ме­ни­тост иде­ал­не ду­ше ва­ше Кће­ри, ње­на из­ра­же­на ин­те­ли­ген­ци­ја и крај­ња скром­ност би­ле су наш по­нос. И њен по­след­њи уз­ви­ше­ни жи­вот­ни акт био је сјај­на ма­ни­фе­ста­ци­ја ње­не ис­кре­не, ду­бо­ке пле­ме­ни­то­сти, ње­не Ве­ли­чи­не.
Ја се кла­њам ду­бо­ко, са по­што­ва­њем, пред Ње­ним ве­ли­ким Се­ни­ма!
При­ми­те, По­што­ва­ни Го­спо­ди­не, са Го­спо­ђом, ово не­ко­ли­ко ре­да­ка, као из­раз мо­га ду­бо­ког по­што­ва­ња.
Љу­би­ша П. Илић

Дра­ги То­ми­ћу,
Био сам про­сто из­ван се­бе кад ми је Ге­ца Кон40 са­оп­штио не­сре­ћу ко­ја је тво­ју ку­ћу за­де­си­ла. Ти знаш ко­ли­ко смо мо­ја ма­ти и ја во­ле­ли по­кој­ну На­ду, ка­ко ми је увек би­ло ми­ло кад сам ви­део ка­ко ле­по на­пре­ду­је и ка­ко сам [се] са ра­до­зна­ло­шћу рас­пи­ти­вао о њој. Мо­гу ми­сли­ти ко­ли­ко сте тек ти и Го­спо­ђа ужи­ва­ли у сво­ме кра­сно­ме де­те­ту и ко­ли­ко осе­ћа­те што сте ли­ше­ни те сре­ће до кра­ја жи­во­та. Због то­га ја не умем ни­чим да вас уте­шим до ти­ме што искре­но раз­у­мем ваш бол и уча­ству­јем у ње­му.
Хтео сам од­мах да ти из­ја­вим [са]учешће, али сам био чуо да си от­пу­то­вао.
Кад сам чуо да ни­си оче­ки­вао сам да ћу те ви­де­ти да то усме­но учи­ним.
Мо­лим те да Го­спо­ђи из­ја­виш мо­је по­што­ва­ње, да по­здра­виш Ми­шу кад му пи­шеш и да при­миш мо­је искре­но по­здра­вље,
Тих.[омир] Р. Ђор­ђе­вић     (Тихомир Ђорђевић (Књажевац, 19. фебруар 1868 — Београд, 28. мај 1944) је био етнолог, фолклориста и културни историчар, професор београдског универзитета.)

21. ју­на 1922. г. у Бе­о­гра­ду
Дра­ги г.[осподине] То­ми­ћу,
Про­ђо­ше не­ко­ли­ко да­на, од ка­ко се, по не­сре­ћи, об­и­сти­ни­ше не­ја­сно при­спе­ле пр­ве ве­сти о тра­гич­ној смр­ти ва­шег по­но­са, по­кој­не кће­ри ва­ше На­де­жде, а ја не мо­гу да при­бе­рем сна­гу, да бих вам из­ја­вио са­у­че­шће у за­и­ста ве­ли­кој и дир­љи­вој жа­ло­сти овој. Од ка­ко сам и на се­би ис­пи­тао, да и нај­и­скре­ни­је уче­шће нај­бли­жих и нај­о­ба­зри­ви­је уте­хе при­ја­те­ља оста­ју без сва­ког ути­ца­ја на оја­ђе­не ро­ди­те­ље, ја без на­де на ка­кво ствар­но из­вр­ше­ње ду­га и с уве­ћа­ним бо­лом при­сту­пам без ребо­ла уцве­ље­ни­ма. Па ипак чо­ве­ку ја­ке ду­ше, ка­кав сте ви, сме­ло би се по­но­ви­ти оно, што би наш, и у ова­квим слу­ча­је­ви­ма те­шког ис­ку­ше­ња, ве­ли­ки на­род, сво­јомпри­род­ном ло­ги­ком и про­стим го­во­ром са­ве­то­вао, а то је, да се тре­ба оба­зре­ти на оне, што су оста­ли, па ра­ди њих, као и ра­ди ду­ше и успо­ме­не по­кој­ни­ка, гу­ши­ти бол и ту­гу сво­ју.
Ви има­те ра­ди ко­га да жи­ви­те. Ра­ди сре­ће ва­шег са­да је­дин­ца си­на и ра­ди чу­ва­ња
осе­ћа­ја ва­ше уне­сре­ће­не су­пру­ге, за ко­ју ви­ше ни­кад ни­ка­кав уте­шни раз­го­вор не
ће има­ти вред­но­сти, ви мо­ра­те, ко­ли­ко је то мо­гу­ће, оста­ти она­кав, ка­кав сте би­ли у јав­ном жи­во­ту и у нео­кр­ње­ној ро­ди­тељ­ској сре­ћи. На­чин, на ко­ји је ва­ша по­кој­на кћи оста­ви­ла овај свет, за из­ба­вље­ње ту­ђег жи­во­та пре­зре­ла свој, ни­је смрт, не­го ула­зак у пра­ви жи­вот, је­дан но­ви ре­ђи при­лог кла­сич­ним при­ме­ри­ма по­жр­тво­ва­ња, ко­ји је усуд хтео пру­жи­ти све­ту и из да­на­шњег на­шег мо­рал­но тру­лог по­ко­ле­ња, ра­ди на­у­ка, па у тој на­ме­ри на свој су­ро­ви на­чин увен­чао ваш дом и на­шу срп­ску на­род­ност. Ро­ди­те­љи не мо­гу у то­ме на­ћи ни сен­ке од уте­хе, али им то мо­же би­ти је­дан од раз­ло­га, да се уме­ре у очај­ној жа­ло­сти сво­јој.
Бог не­ка у том по­гле­ду учи­ни оно, што сла­бе људ­ске ре­чи и раз­ло­зи ни­су у ста­њу, а ва­шој по­кој­ној На­ди и у свом цар­ству не­ка дâ ве­чи­то на­се­ље и спо­мен, ка­кав је ме­ђу љу­ди­ма и жи­во­том и вр­ли­на­ма сво­јим, а на­ро­чи­то по­след­њим са­ мо­пре­го­ре­њем за сваг­да се­би сте­кла.
Ваш по­што­ва­лац,
прот.[а] Сте­ван М. Ди­ми­три­је­вић

Дра­ги го­спо­ди­не То­ми­ћу,
У Три­бу­ни од 13. о.[вог] м.[есеца] ми је па­ла у очи сли­ка Ва­ше ћер­ке На­де­
жде. Кад сам про­чи­тао при­па­да­ју­ћи текст, ви­део и са­знао сам, да је не­ма ви­ше
на овом све­ту. Би­ло ми је вр­ло те­шко. Тра­ги­чан на­чин ње­ног пре­ста­вље­ња [ме
је] по­тре­со а и по­ми­сао на Вас и Ва­шу по­ро­ди­цу иза­звао је и у мом ср­цу ду­бо­ко
са­жа­ље­ње ко­је из­во­ли­те при­ми­ти за­јед­но са г. Ми­шом.
Ви сте, дра­ги при­ја­те­љу, до­вољ­нофи­ло­зоф, да се уте­ши­те, но по­мо­зи­те под­носи­ти бол мла­до­ме си­ну и го­спо­ђи Ва­шој. Sub spe­cie ac­ter­ni­ta­tis, сав свет и сав жи­вот
ни­је ни­шта. Жи­вот по­је­дин­ца пак је на кра­ју кра­је­ва јед­на опа­сна, гор­ска су­за.
По­здра­вља Вас
Ваш ста­ри
Жу­па­нић

 

                            Пле­ме­ни­та не­жна па­жња јед­не се­стре

( Ру­ко­пис је на­пи­сао Ми­о­драг То­мић о сво­јој се­стри На­де­жди. Пр­во­би­тан на­слов био је: Пле­ме­ни­та љу­бав јед­не се­стре, па је реч љу­бав пре­цр­та­на, а из­над су до­да­те две ре­чи не­жна па­жња. На­пи­сан је на одво­је­ним ли­сто­ви­ма од ко­јих смо за­вр­ше­так сва­ког и по­че­так сле­де­ћег раз­дво­ји­ли зве­зди­ца­ма. Ру­ко­пис има сиг­на­ту­ру: 14509/VI–Г–113, са 17 ли­сто­ва раз­ли­чи­те ве­ли­чи­не и не­ма да­ту­ма на­стан­ка. Текст у обич­ним за­гра­да­ма је ауто­ров, као и под­ву­че­не ре­чи. )

Има ли пле­ме­ни­ти­јег и дир­љи­ви­јег осе­ћа­ја од оно­га, ко­га је она има­ла пре­ма сво­јим ро­ди­те­љи­ма а на­ро­чи­то пре­ма сво­ме бра­ту. Док је пре­ма пр­ви­ма би­ла пу­на за­хвал­но­сти и по­што­ва­ња, сво­ме бра­ту је пак ука­зи­ва­ла не­жност и пле­ме­ни­тост ле­ген­дар­не се­стре из срп­ских на­род­них пе­са­ма.
Од­ра­сли су за­јед­но. За­јед­но су и из­бе­гли на стра­ну и то у мо­мен­ту кад разви­ја­ње ум­них спо­соб­но­сти узи­ма та­ко на­гло ма­ха; и је ли чу­до, што су, на­шав­ши се убр­зо са­ми у ту­ђем све­ту, тра­жи­ли је­дан у дру­го­ме, мо­рал­ног ослон­ца. Изабра­не стру­ке су хте­ле да их при­вре­ме­но раз­дво­је, али ипак су оста­ли оба­дво­је у Швај­цар­ској, ипак је­дан бли­зу дру­го­га, ви­ђа­ју­ћи се ре­дов­но о рас­пу­сту, ка­да је брат до­ла­зио се­стри у го­сте, ко­ја се као пра­ва до­ма­ћи­ца тру­ди­ла да за­јед­но про­ве­де­но вре­ме оста­ви нај­леп­ше успо­ме­не. Она, ко­ја је ре­дов­но про­во­ди­ла цео дан у шко­ли и у сво­ме ста­ну, из­ла­зе­ћи по ко­ји пут са дру­га­ри­ца­ма у по­ље, или пак на син­фо­нич­ке кон­цер­те, чи­ји је би­ла пред­плат­ник, са­да је мо­гла ићи и у по­зо­ри­ште, на ко­ји ве­ћи из­лет или на skis, јер ви­ше ни­је би­ла са­ма, брат јој је био ту и она је би­ла пу­на сре­ће и за­до­вољ­ства.
У ле­то, кад год се да­ва­ла при­ли­ка, не­ко­ли­ко не­де­ља рас­пу­ста су би­ле про­ве­де­не на ви­со­кој пла­ни­ни или пак у пе­ша­че­њу по пла­нин­ским пу­те­ви­ма и ста­за­ма са ма­лим од­мо­ри­шти­ма у уса­мље­ним49 хо­те­ли­ма, ра­се­ја­ним на пу­теви­ма ту­ри­ста.
Ме­ђу­тим баш на кра­ју ње­них сту­ди­ја, про­шло­га про­ле­ћа, услед на­пор­но­га
ра­да на кли­ни­ка­ма и спре­ма­ња за док­тор­ске ис­пи­те, ње­но здра­вље по­че­ло је да по­пу­шта. Зна­ју­ћи пак, да су баш та­да бра­то­вље­ни ис­пи­ти у пу­ном је­ку, она ни­је хте­ла ни ре­чи му ре­ћи о то­ме и ….. оти­шла је тај­но у Ру­ску Цр­кву да се по­мо­ли Бо­гу за ње­гов успех у ис­пи­ти­ма. Тај по­јам о Бо­гу, и ако га је баш ње­на стру­ка, ме­ди­ци­на, че­сто по­би­ја­ла, ипак је по­сто­јао код ње, јер ње­на осе­тљи­ва ду­ша јед­не иде­а­лист­ки­ње ни­је га мо­гла су­ро­во од­ба­ци­ти; и она се обра­ћа­ла у тим те­шким пси­хич­ким мо­мен­ти­ма, тој над­при­род­ној си­ли, не за се­бе, не­го за до­бро дру­го­га, ње­ног бра­та, ко­ји се ипак ни­ка­да ни­је мо­гао на­да­ти та­кво­ме из­ли­ву се­стрин­ске љу­ба­ви. Че­сто је тад, го­во­ри­ла: „до са­да је он био мој ма­ли а од сад је он мој ве­ли­ки брат, и би­ћу сва срет­на ако бу­де­мо мо­гли про­ве­сти за­јед­но и ово ле­то не­где у пла­ни­ни као и пре, па би­ло то и у нај­ма­њем хо­тели­ћу”. Али јој се та скром­на же­ља ни­је ис­пу­ни­ла.
А ка­да је брат сти­гао, са­знав­ши ужа­сну вест, за­те­као је сво­ју се­стру, не­по­мич­ну, са за­тво­ре­ним очи­ма у сре­ди­ни буј­ног пла­нин­ског цве­ћа, ко­је је она са­ма баш, уочи сво­је смр­ти бра­ла и ко­јим је сво­ју со­бу оки­ти­ла. Би­ло је чак и алп­ских ру­жа, ње­ног оми­ље­ног цве­ћа, ко­је [је] не­чи­ја да­ре­жљи­ва ру­ка об­ра­ла и по­бо­жно на одар спу­сти­ла.
Ње­но бол­но и уко­че­но ли­це има­ло је из­глед да мо­ли бра­та по­след­њи пут за опро­штај, што га је овим не­срет­ним слу­ча­јем по­тре­сла, баш оно што је она пре на све мо­гу­ће на­чи­не гле­да­ла да из­бег­не. (да не учи­ни?)
* * *
Рад у ла­бо­ра­то­ри­ју­му је ве­о­ма ин­те­ре­со­вао. Про­во­ди­ла је чи­та­ве ча­со­ве у ис­тра­жи­ва­њу и по­ку­ша­ји­ма да до­би­је не­што што ни њој ни­ти пак про­фе­со­ру аси­стен­ту ни­је по­ла­зи­ло за ру­ком. Кад­кад, по­сле под­не, ишла је да на­ба­ви себи ма­те­ри­јал, жа­бе, ко­је је хва­та­ла са дру­га­ри­ца­ма по ба­ра­ма у Meyrin-у бли­зу Же­не­ве. Оста­ја­ла је та­ко це­ло по­сле под­не у при­ро­ди, брч­ка­ју­ћи се са бо­сим но­га­ма по во­ди и га­зе­ћи по све­жој тра­ви.
По­сле за­гу­шљи­вог школ­ског и ва­ро­шког ва­зду­ха, осе­ћа­ла је по­тре­бу за кре­та­њем, жи­вот на чи­сто­ме зра­ку. Би­ло је кад­кад и пе­ња­ње по др­ве­ћу или пак про­ме­на­да на обич­ним ко­ли­ма јед­не ње­не дру­га­ри­це из то­га ме­ста. Али при том ра­ду у ла­бо­ра­то­ри­ју­му она ни­је за­бо­ра­вља­ла на свој бу­ду­ћи рад и на сво­ју те­зу.
Јед­ног да­на вра­ћа­ју­ћи се са пре­да­ва­ња по­ка­за, сва ра­до­сна, сво­јој ма­ми
је­дан фла­кон са не­чим уну­тра и ре­че:
– „Ма­ма, ето то је мо­ја док­тор­ска те­за.”

      Тра­жи­ла је да­клем не­што и нај­по­сле на­шла, пла­ни­ра­ју­ћи у на­пред рад сво­га на­уч­ног ис­тра­жи­ва­ња. Го­во­ри­ла ми је о ди­а­гра­ми­ма ко­ји­ма би том при­ли­ком гра­фич­ки пре­ста­ви­ла до­би­ве­не ре­зул­та­те. То је би­ло већ у 6-ом се­ме­стру и од та­да ни­шта ни­је ви­ше о то­ме го­во­ри­ла, по­нев­ши сво­ју тај­ну са со­бом.

* * *
На­да

Во­ле­ла је ве­о­ма при­ро­ду и кад год јој се да­ва­ла при­ли­ка из­ла­зи­ла је са дру­га­ри­ца­ма у Же­нев­ску кам­па­њу (око­ли­ну) чи­је су је пи­то­ми­на и при­ја­тан осме­јак стал­но при­вла­чи­ли. То су би­ла пе­ша­че­ња са ма­лим „рук­са­ком” на ле­ђи­ма, об­у­че­на у свој алп­ски ко­стим и са ма­ра­мом или фран­цу­ском алп­ском ка­пом на гла­ви. Че­сто кад ни­је би­ло ви­ше да­на пре­да­ва­ња, ишло се на Ју­ру има­ња Sal­ève, где су но­ћи про­во­ди­ле у Cha­lets-има или обич­ним се­на­ра­ма, на сла­ми и се­ну, пу­не сре­ће и за­до­вољ­ства да жи­ве у пра­вој при­ро­ди, за­бо­ра­вља­ју­ћи и на ва­рош и на шко­лу.
Ју­ру и Sal­ève под­јед­на­ко је во­ле­ла. Пр­ва са сво­јим шу­ма­ма и про­план­ци­ ма ку­да ре­ђе до­пи­ре но­га же­нев­ских из­лет­ни­ка и са сво­јим нај­ви­шим вр­хом la Dôle, ку­да су још но­ћу из Cha­let-а по­ла­зи­ле да гле­да­ју ве­ли­чан­стве­но ра­ђа­ње сун­ца. Sal­ève, пак ди­вљи, са ого­ле­лим ли­ти­ца­ма окре­ну­тим је­зе­ру, пун ге­о­лошких ин­те­ре­сант­но­сти, пе­ћи­на и фо­си­ла, на ко­ме је ре­дов­но но­си­ла свој блок за цр­та­ње са олов­ком, и док су се дру­га­ри­це од­ма­ра­ле у хла­ду, она је цр­та­ла обли­жњи вис Môle, ка­кву пе­ћи­ну или је­дан за­ни­мљи­ви део Sal­ève-а, чу­ва­ју­ћи та­ко ве­чи­ту успо­ме­ну на ове дра­ге јој пре­де­ле.

* * *
St. Luc је би­ло јед­но ме­сто ко­је је вр­ло го­ди­ло ње­ној при­ро­ди. На ве­ли­кој ви­си­ни (око 1600 m), са је­ло­вим шу­ма­ма око­ло, хо­тел бео као снег је ја­сно кон­тра­сти­рао са (там­ном) мр­ком бо­јом бо­ро­ва и ме­ле­за. Али тек је па­но­ра­ма би­ла нај­ве­ли­чан­стве­ни­ја. Мt Cer­vin, Dent­te Blan­che, Gr. еt pt. Cor­ni­er с јед­не стра­не а са дру­ге опет Di­a­blo­us, Rot­hom – Mo­ming, док је им­по­зант­ни We­in­horn оста­јао скри­вен. На­ди­ја је гле­да­ла ту при­ро­ду са ус­хи­ћа­ва­њем, и жуд­но је уди­са­ла свеж и оштар пла­нин­ски ва­здух. Про­во­ди­ла је кад­кад чи­та­ве са­те ужи­ва­ју­ћи у тим пра­вим ле­по­та­ма при­ро­де.

Кло­ни­ла се дру­штва због че­га је је­дан угле­дан же­нев­ски го­спо­дин и на­звао „pe­ti­te Sa­u­va­ge”. Ме­ђу­тим упо­зна­ла је јед­ну ста­ру сли­кар­ку, аква­ре­ли­сту пеј­за­жа M-el­le Ca­la­me из Же­не­ве, ко­ја је про­во­ди­ла ле­то сли­ка­ју­ћи по пла­ни­на­ма. При­ја­тељ­ство је би­ло бр­зо скло­пље­но и На­ди­ја је вр­ло ра­до но­си­ла сто­ли­цу, ку­ти­ју са бо­ја­ма или на­слон за плат­но. То су би­ле иде­ал­не шет­ње по ли­ва­да­ма, шум­ским ста­за­ма а за тим су до­ла­зи­ли ча­со­ви ње­ног нај­ве­ћег ужи­ва­ња гле­да­ју­ћи ка­ко, ис­под ве­ште ки­чи­це, из­ла­зи ве­ли­чан­стве­на val d’ An­ni­vi­ers; ко­ја уса­мље­на гру­па ме­ле­за у сред ка­квог про­план­ка, или рас­пе­ће са бо­го­ро­ди­цом на пу­ту за Chan­do­lin или пак се­ло St Luc са сво­јом цр­кви­цом и пе­тлом на зво­ни­ку. Мо­жда је, ви­де­ћи ова­кве ле­пе ра­до­ве, од­у­ста­ла да по­ву­че озбиљ­ни­је ко­ју ли­ни­ју на сво­ме цр­та­ћем бло­ку ко­ји је ина­че на сва­ком ве­ћем из­ле­ту пра­тио.

 * * *
У St. Luc – у (val. d’An­ni­vi­ers)

 

За вре­ме на­шег ба­вље­на у St. Luc ја­ви­ше те­ле­фо­ном јед­ног да­на у наш хо­тел, ко­ји је ре­дов­но имао по јед­ног док­то­ра, из хо­те­ла We­isshorn (на 2350 m) да је се је­дан др­во­се­ча (hûc­hern) по­се­као се­ки­ром у но­гу и да је по­треб­на хи­тра ле­кар­ска по­моћ. Соп­стве­ни­ца хо­те­ла сва пре­пла­ше­на, док­тор слу­чај­но још ни­ је био до­шао, зна­ју­ћи да је (пок) На­ди­ја сту­дент ме­ди­ци­не по­тра­жи је од­мах, али ка­ко је она већ би­ла оти­шла у шу­му то од­ју­рих ја да је тра­жим. На­ђох је у сред алп­ских ру­жа ка­ко мир­но чи­та сво­ју књи­гу. Ре­кох јој за не­сре­тан слу­чај а она, ду­бо­ко по­тре­се­на, том пр­вом при­ли­ком да спа­са­ва је­дан људ­ски жи­вот и ако јој [још] ни­ка­кве кли­ни­ке ни­је по­ха­ђа­ла и те слу­ча­је има­ла, од­ју­ри пра­во на те­ле­фон да се де­таљ­ни­је рас­пи­та о ра­ни. Се­ћам је се још ка­ко, сва за­ја­пу­ре­на, по­што су јој об­ја­сни­ли на те­ле­фо­ну, ка­ко се ми­сли и кон­цен­три­ше раз­ба­ца­не ми­сли, на­пре­жу­ћи свој мо­зак да на­ђе спа­са не­срет­ни­ку. Нај­зад је ус­пе­ла [да] про­на­ђе, пре­ко те­ле­фо­на, не­ка­кав лек у ма­лој хо­тел­ској ам­бу­лан­ти и да да по­треб­не ин­струк­ци­је да се за­у­ста­ви крв и при­ви­је ра­на. Ра­ње­ник је пре­здра­вио а она о то­ме ни­ко­ме ни­је хте­ла причати.

* * *
St. Luc
Ње­на ве­ли­ка дру­же­љу­би­вост са де­цом и ов­де се по­ка­за­ла, јер је од­мах по до­ла­ск у упо­зна­ла јед­ну ма­лу ме­штан­ку Lo­u­i­se X. од сво­јих 6 го­ди­на ко­ја мо­ра са сво­јим ма­њим бра­том да чу­ва ко­зе и да се ве­ре по гу­ду­ра­ма, бед­но об­у­че­на, са ве­ли­ким гло­ма­зним ци­пе­ла­ма и оде­лом пу­ним пра­ши­не. Ма­ла при­лич­но жи­ва, при­ча­ла јој је о сво­јој по­ро­ди­ци, сво­ме има­њу (јед­на ча­тр­ња са не­ко­ли­ко ко­за) пи­са­ла је сво­је име и учи­ла је ди­ја­лек­ту из те до­ли­не. (Val. d’An­ni­vi­ers).
На­рав­но да је је ње­на ве­ли­ка при­ја­те­љи­ца ле­по да­ро­ва­ла бон­бо­на­ма и чо­ко­ла­да­ ма, што су че­сто го­сти пре­ма де­ци из се­ла чи­ни­ли. Поп у се­лу пак, обра­зо­ван и
па­ме­тан чо­век, при­ме­ти го­сти­ма да пре­ко­мер­на па­жња пре­ма де­ци са­мо мо­же
да их раз­ма­зи и да ство­ри ро­ди­те­љи­ма те­шко­ћа, кад го­сти­ју ви­ше не бу­де би­ло.
Кад за­пи­тах На­ди­ју шта ми­сли да ра­ди а она ре­че: „По­па има пот­пу­но пра­во, али ће и де­ци би­ти жао.”, и она је про­ду­жи­ла, мо­жда са­мо ре­ђе, да и да­ље де­ли слат­ки­ше сво­јој ма­лој при­ја­те­љи­ци, али под по­год­бом да она о то­ме ни­ко­ме ни­шта не ка­зу­је.
* * *
Ten­na
(Ње­на до­се­тљи­вост и би­стри­на би­ле су сви­ма по­зна­те ко­ји су је по­зна­ва­ли.)
То је би­ло при­ли­ком јед­ног из­ле­та пра­вље­ног 1920 у ле­то на Piz Be­ve­rin (3150
m) у Гри­зон­ско­ме Кан­то­ну (Grisóus). По­што смо се кре­ну­ли из на­шег хо­те­ла у се­лу Ten­na још око 3 ч.[аса] из ју­тра, На­ди­ја јед­на го­спо­ђи­ца, Ци­ри­шки­ња и ја, при­спе­смо око 11 ча­со­ва на врх, где као сву­да на­ђе­мо алп­ску књи­гу за за­пи­сива­ње ту­ри­ста у јед­ној ли­ме­ној ку­ти­ји. При се­би ни­сам имао ни пе­ро за ма­сти­ло ни­ти олов­ку. Ка­ко ће мо сад? Уз­је­дан­пут њој па­де јед­на иде­ја на па­мет, из­ва­ди јед­ну чи­о­ду, и ка­ко сам слу­чај­но на­шао јед­но пе­ро у џе­пу од ка­пу­та, то за­ву­чем чи­о­ду у је­дан прст из ко­га ис­це­дим до­вољ­но кр­ви за за­пи­си­ва­ње на­ша 3 име­на. Го­спо­ђи­ца швај­цар­ки­ња нас је гле­да­ла и сме­шка­ла се. И дан да­њи по­сто­је у књи­зи ту­ри­ста на Piz Be­ve­rin-у име­на бра­та и се­стре, јед­но по­ред дру­гог, ис­пи­са­на кр­вљу, у знак ве­чи­те љу­ба­ви и сла­га­ња из­ме­ђу њих.

* * *
St. Ser­gue.
Одав­но смо већ сме­ра­ли да, за вре­ме бо­жић­њег рас­пу­ста, про­ве­де­мо неко­ли­ко да­на у пла­ни­ни на Skis. Про­шле зи­ме нам се баш да­де при­ли­ка за то. И ако ду­го не бе­ше сне­га, пред са­му но­ву го­ди­ну уда­ри јед­на сна­жна bi­se и ја са мо­јим при­ја­те­љем, од­лич­ним спор­тсма­ном L. de S., одох до Och-Frê­res, да ви­ди­мо те­ле­гра­ме да ли ко­ја ста­ни­ца ја­вља за снег. Са St. Ser­gue баш ја­вља­ју: „15 cm ne­i­gue po­u­dre­u­se, ex­cel­len­te po­ur les90 Skis”. Од­мах одо­смо до ку­ће да јој са­оп­шти­мо ра­до­сну вест. На­ди­ја је баш не­што спре­ма­ла по апарт­ма­ну.
– „По­ла­зи­мо су­тра из­ју­тра” ре­кох јој сав ра­до­стан.
– „Бла­го ва­ма” од­го­во­ри ми она, очи пу­не су­за, ми­сле­ћи да сам ре­ко са­мо за се­бе и мог при­ја­те­ља.
– „Не, не и ти идеш. Зар би ја ишао без те­бе”?!
Ње­но ли­це се раз­ве­дри, су­зе се осу­ши­ше и про­го­во­ри: „Хва­ла вам”.
Ах, тај по­глед ни­кад не­ћу за­бо­ра­ви­ти, у ко­ме је ис­ка­за­на сва се­стрин­ска љу­бав пре­ма сво­ме бра­ту.
А кад смо се по­сле не­ко­ли­ко да­на ра­ста­ја­ли на же­нев­ској ста­ни­ци, јер је био већ крај рас­пу­ста, за­гр­ли­ла ме је и по­љу­би­ла, што је ина­че вр­ло рет­ко чи­нила, као да је пред­о­се­ћа­ла да ће то би­ти по­след­њи пут.

* * *
Пред сам њен по­ла­зак у Cham­pex ор­га­ни­зо­ва­но је би­ло ку­пље­ње при­ло­га од стра­не уни­вер­зи­тет­ске швај­цар­ске омла­ди­не у ко­рист са­на­то­ри­ју­ма за си­ро­ма­шне ту­бер­ку­ло­зне сту­ден­те. По­ну­ди­ли су јој да узме уче­шћа у про­да­ји цве­ћа што је она, и ако је би­ла пре­мо­ре­на и из­ну­ре­на, при­ми­ла, жр­тву­ју­ћи оста­так свог здра­вља на по­ма­га­ње бол­них и очај­них дру­го­ва, стра­на­ца.
Са уку­сом ко­ји јој је био уро­ђен, скро­ман али еле­ган­тан, ко­ји је иза­зи­вао са­мо по­што­ва­ње, она је пред­ста­вља­ла сло­вен­ки­њу у ру­ској но­шњи, са својом не­раз­двој­ном цр­ве­ном ма­ра­мом на гла­ви, та­ко по­зна­та они­ма ко­ји су про­ве­ли са њом (вре­ме) на ра­ду у Ма­тер­ни­те-у за вре­ме ста­жа. Мо­гли сте је ви­де­ти, како сва жи­вах­на и ве­се­ла, у прат­њи дво­ји­це дру­го­ва, ме­ди­ци­на­ра, из дру­штва bel­les let­hres и ма­ле M-el­le De­bar­ge, ну­ди про­ла­зни­ци­ма цве­ће, ко­је им је ву­као у ко­ли­ци­ма је­дан ма­гар­чић. (ма­ли ма­га­рац)
То цве­ће, ко­је је она та­ко во­ле­ла и са нај­ве­ћим га за­до­вољ­ством бра­ла и
сли­ка­ла. То цве­ће, ко­јим је она сво­ју со­бу у Шам­пе-у, сву ис­ки­ти­ла и од ко­га је сво­
јим при­ја­те­љи­ца­ма и по­зна­ни­ца­ма у Же­не­ву, у па­ке­ти­ма по­сла­ла обе­ћа­ва­ју­ћи им уско­ро и ал­пи­ских ру­жа, кад се бу­де по­пе­ла на још ве­ћу ви­си­ну. То бе­за­зле­но цве­ће, тај сим­бол де­во­јач­ки, пру­жао јој је са­да мо­гућ­ност да омек­ша ср­це про­ла­зни­ка и да по­мог­не не­срећ­ним сту­ден­ти­ма, ње­ним дру­гови­ма, ко­ји жр­тву­ју сво­је мла­де жи­во­те за љу­бав на­у­ке и на­пред­ка.
Ње­на со­ба је би­ла пре­тво­ре­на у цве­ћар­ни­цу у ко­јој је она ода­би­ра­ла, ло­мила гран­чи­це, ски­да­ла тр­ње са бо­дљи­ка­вих ру­жа, пра­ви­ла бу­ке­ти­ће и ода­тле га пре­но­си­ла у ко­ли­ца и про­да­ва­ла по ули­ца­ма са сво­јим дру­го­ви­ма. То је тра­ја­ло це­лог да­на, и вра­ти­ла се ку­ћи сва пре­мо­ре­на. Али шта је био и тај умор по­ред оног ве­ли­ко­га ду­га ко­јим се она ве­чи­то пре­ма бол­ним и оскуд­ним дру­го­ви­ма оду­жи­ла и то баш на не­ко­ли­ко да­на пред сво­ју пре­ра­ну и из­не­над­ну смрт.

* * *
Стаж у Ма­тер­ни­те-у, кра­јем про­ле­ћа, био је вр­ло за­мо­ран, што се на њој по­че­ло и при­ме­ћи­ва­ти. Али ку­ра­жна, као и увек, она ни­је хте­ла на­пу­сти­ти ме­сто у сво­јој гру­пи, у ко­јој су би­ле ње­не нај­бо­ље дру­га­ри­це. Та гру­па је би­ла јед­на ма­ла фа­ми­ли­ја у ко­јој се сва­ка од њих тру­ди­ла да вре­ме, ко­је су та­ко за­јед­нич­ки про­во­ди­ле, ис­пад­не што леп­ше и што при­јат­ни­је.
По­што су но­ћи­ва­ле у бол­ни­ци, а бди­ло се ду­бо­ко у ноћ, то су се­дељ­ке би­ле вр­ло че­сте. На­ди­ја је про­во­ди­ла вре­ме ши­ју­ћи, као и увек, са­ма сво­је хаљи­не, пле­ла бра­ту swŭ­ter за skis, или је чи­та­ла Шек­спи­ро­ва де­ла на ен­гле­ском. Ме­ђу­тим она ни­је са­мо ми­сли­ла на се­бе и на сво­је. Њен ал­тру­и­стич­ки дух ни­је мо­гао за­бо­ра­ви­ти ни ма­ла не­ја­ка ство­ре­ња, чи­је су мај­ке ле­жа­ле у по­сте­ља­ма, и она се ла­ти­ла те ма­те­рин­ске ду­жно­сти, ства­ра­ју­ћи ра­дост и мај­ка­ма а и де­ци. Је­дан је ма­ли­шан до­био ча­ра­пи­це а дру­ги пле­те­ну ка­пу, а на­ро­чи­то им је ра­до пру­жа­ла би­скви­те, ко­је су они као ми­ше­ви гриц­ка­ли. По кад­кад, опет, при­ча­ла је, оку­пље­ним дру­га­ри­ца­ма, о сво­јим ро­ди­те­љи­ма, о сво­ме на­ро­ду и о сво­јој зе­мљи. Из­бе­га­ва­ла је да по­зле­ђу­је ра­не при­ча­ју­ћи им о не­срет­но­ме про­вла­че­њу кроз Ал­ба­ни­ју, али им је че­сто чи­та­ла и пре­во­ди­ла пе­сме о Ко­со­ву, Ко­сов­ки девој­ци, мај­ци Ју­го­ви­ћа и Ха­сан аги­ни­ци, као и пе­сме из Ан­то­ло­ги­је од Б.[огдана]
П.[оповића]. Би­ра­ла је ту­жне пе­сме, из­раз на­род­но­га бо­ла и ту­ге, ко­је су у но­ћи,
при по­лу­све­тло­сти, ства­ра­ле ви­зи­је про­шло­сти, а глас јој је да­вао из­раз бо­ла и
ту­ге ду­ше ко­ја пла­че; као да је пред­о­се­ћа­ла да ће се уско­ро ра­ста­ти са тим дру­га­
ри­ца­ма, ко­је су је па­жљи­во слу­ша­ле, и са на­ро­дом ко­га је то­ли­ко во­ле­ла.

* * *
Че­сто је ишла у ку­ћу г. D….. углед­но­га же­нев­ског па­сто­ра, чи­ја је нај­ста­ри­ја кћи би­ла ње­на нај­бо­ља дру­га­ри­ца. Во­ле­ла је и по­што­ва­ла је ову скром­ну али углед­ну по­ро­ди­цу, из­раз по­ште­ња и до­бро­те, и103 ко­ја је пред­ста­вља­ла у ње­ним очи­ма сим­бол че­сти­то­сти.
И по­ро­ди­ца је во­ле­ла и при­ма­ла је љу­ба­зно и че­сто су при­ре­ђи­ва­не ма­ле му­зич­ке се­дељ­ке на ко­ји­ма је она ра­до при­су­ство­ва­ла. На­ди­ја је увек има­ла у сало­ну јед­но ме­сто ко­је је во­ле­ла и где је, по­сле пр­вих акор­да, оста­ја­ла по­ву­че­на у са­му се­бе. То је ме­сто нај­зад по­ста­ло „ње­но” ме­сто и око­ло ње­га су се на­ла­зи­ле и не­ко­ли­ко ства­ри, по­кло­ње­не по­ро­ди­ци као успо­ме­не, од ње­не стра­не. Ето то се ме­сто у са­ло­ну углед­но­га г. D…[Du­bo­is] зо­ве corn de Na­dia (На­ди­јин угао).
По­сле ње­не тра­гич­не смр­ти, у спо­мен оне ко­ју су то­ли­ко во­ле­ли, при­ре­де ње­не дру­га­ри­це, у истом са­ло­ну, је­дан ма­ли, ре­ли­ги­о­зни кон­це­рат, са оним ко­ма­ди­ма ко­је је она не­кад ту ра­до слу­ша­ла.
И док је ви­о­ли­на, у прат­њи кла­ви­ра, је­ца­ла па­са­же из Бе­ке­ро­вог ада­ђа, пу­ног ту­ге и пла­ча, очи пу­не су­за упи­ра­ле су се пре­ма На­ди­ји­ном углу, тра­же­ћи ону ко­ја ви­ше ни­је ту и ко­ја је не­кад слу­ша­ла те исте ту­жне акор­де, са са­ња­лач­ким очи­ма упр­тим у про­зор, гле­да­ју­ћи, пре­ко Ба­сти­о­на, пла­ве огран­ке Ју­ре ка­ко се гу­бе у да­љи­ни.
И да­нас по­сто­ји у ку­ћи углед­но­га г. D.[u­bo­is-а] На­ди­јин угао, као успо­ме­на
на јед­но љуп­ко ство­ре­ње, при­род­но об­да­ре­но да у по­ште­ној и ча­сној сре­ди­ни
за­до­би­је сим­па­ти­је свих оних ко­ји су је упо­зна­ли.

* * *
Му­зи­ку је во­ле­ла као ама­тер. По­ред из­ле­та и спор­то­ва, она јој је би­ла је­ ди­но ра­зо­но­ђе­ње.
Ре­дов­ни пред­плат­ник син­фо­нич­них кон­це­ра­та, и при­ље­жни ђак, уко­ли­ко јој је то, шко­ла до­зво­ља­ва­ла, она је љу­би­ла му­зи­ку као умет­ност ко­ја опле­ме­њу­је ду­шу и из­ди­же чо­ве­чи­је вр­ли­не. Сви­ра­ла је по­ву­че­но из лич­ног за­до­вољ­ства и без пре­тен­зи­ја пре­ма дру­ги­ма. Што пак ни­је мо­гла са­ма да сви­ра ишла је и слу­ша­ла је по кон­цер­ти­ма ко­ји су тај  не­до­ста­так до­пу­ња­ва­ли.
Има­ли ве­ћег ус­хи­ће­ња од оно­га кад је слу­ша­ла ви­о­ли­ни­сту Busch-а са (у) Bеethoven-овим кон­цер­том, Flesch-а ка­ко сви­ра Cha­co­u­ne-у од Bach-а, Лан­довску са (у) Bach-овим сим­фо­ни­ја­ма за cla­ve­cin, или нај­зад 3-ћу (хе­ро­јич­ну) и 5-ту (син­фо­ни­ју суд­би­не) од Beеt­ho­ven-а, ко­ју је она на­ро­чи­то ра­до слу­ша­ла.

Му­зи­ка, у оп­ште, би­ла она за ор­ке­стар, ин­стру­мент, со­ло или (ка­мер – музи­ка), све је ути­ца­ло на њу и она је, без ве­ли­ког кон­зер­ва­то­ри­јум­ског обра­зова­ња, осе­ћа­ла ту моћ бо­жан­ске умет­но­сти и ужи­ва­ла у њој. Кла­си­ча­ре на­ро­чи­то нај­ра­ди­је је слу­ша­ла. По­чев­ши од ста­ре ита­ли­јан­ске му­зи­ке 17 сто­ле­ћа са сво­јим син­фо­ни­ја­ма, ка­то­лич­ког ге­ни­ја, пу­них по­бо­жне хар­мо­ни­је; за тим не­мач­ки ге­ни­ји Glück, Mo­zart и на­ро­чи­то Beеthoven и Bach су ја­ко4 ути­ца­ли на њу.
Са ка­квим се ус­хи­ће­њем мо­ра­ла вра­ти­ти јед­но ве­че ка­да је про­ве­ла ду­бо­ко у ноћ, сви­ра­ју­ћи ти­хо (да не би бу­ди­ла уку­ћа­не) со­на­те Bach-ове, чи­је је компо­зи­ци­је баш исто ве­че слу­ша­ла; или пак кад је слу­ша­ла Ше­хе­ра­за­ду од Рим­ског Кор­са­ко­ва, бруј­ну, сен­су­ал­ну и од огром­не ор­ке­стра­ци­је.
И ов­де, у му­зи­ци, се пот­пу­но сла­га­ла са Du­ha­mel-ом, ко­ји у овој ужи­ва, пред­по­ста­вља­ју­ћи јед­ног до­брог ама­те­ра му­зи­ча­ра пр­во­кла­сно­ме вир­ту­о­зу акро­ба­ту.
Али глав­на лич­ност ко­ја јој је да­ва­ла пот­по­ре у овим сво­јим по­гле­ди­ма био је сам Ro­man Rol­land, тај нај­ху­ма­ну­ти­ји и нај­у­зви­ше­ни­ји пи­сац овог до­ба, обо­жа­ва­лац Beеthoven-а, ка­ког ни­кад ни­је би­ло. На­ди­ја је про­чи­та­ла ње­го­во­га „Beеthoven-а” а за тим и „Jean-а Chri­stop­he-а” и сва је би­ла оду­ше­вље­на, на­шав­ши још јед­но ли­це, нај­чо­ве­чан­ски­јег пи­сца, ко­ји кри­ти­ку­је она­ко ка­ко осе­ћа, љу­бе­ћи из­над све­га ову чо­ве­чан­ску му­зи­ку, из­раз ра­до­сти и огром­них ду­шев­них пат­њи не­срет­но­га ге­ни­ја ко­ји се звао Bеt­ho­ven.

http://www.gutenberg.org/files/55941/55941-h/55941-h.htm

* * *
Има­ла је да­ра и во­ље за уче­ње је­зи­ка. Ен­гле­ски, ко­ји је по­чела са­мо­уч­ки, још у Ср­би­ји, за вре­ме ра­та, на­ста­ви­ла је са успе­хом у же­нев­ском ко­ле­жу и код јед­не го­спо­ђи­це ен­гле­ски­ње у Же­не­ви, ко­ја јој је да­ва­ла ча­со­ве. Успех је био вр­ло брз, јер је уско­ро и до­би­ла јед­ну на­гра­ду на кон­кур­су ен­гле­ског је­зи­ка код г. Ber­ford-а про­фе­со­ра у ко­ле­жу, ко­ји је да би под­ста­као вред­но­ћу сво­јих уче­ни­ка, ор­га­ни­зо­вао на­ро­чи­те кон­кур­се са на­гра­да­ма, на ен­гле­ском је­зи­ку и са вр­ло раз­ли­чи­тим си­же­и­ма. На­гра­да се са­сто­ја­ла из јед­не књи­ге Шек­спи­рових де­ла ко­ју је она доц­ни­је по­бо­жно са­чу­ва­ла у сво­јој би­бли­о­те­ци, а за тим је на­ба­ви­ла и оста­ла Шек­спи­ро­ва де­ла.
Ита­ли­јан­ски пак про­ду­жи­ла је у Же­не­ви, са мно­го во­ље са сво­јом дру­га­ри­цом ита­ли­јан­ком Be­a­tri­ce X. Је­зик јој је ишао вр­ло ла­ко због фран­цу­ског а и због за­до­вољ­ства ко­ји јој је при­чи­ња­вао. Про­шле го­ди­не на пред­лог г.De­bar­ge-а при­ми­ла је, је­дан ин­те­ре­сан­тан чла­нак ита­ли­јан­ског пи­сца Гу­и­јел­ма Фе­ре­ча: „Hydro­pi­sie de l’ar­gent” (S. Lit­he­ra­i­re…..) из „Séco­la”, да га пре­ве­де и од­штам­па у S. Lith. По­ку­шај јој је од­лич­но ис­пао за ру­ком, а као на­гра­да, по­ред за­до­вољ­ства ко­је је тај успех при­чи­ња­вао, до­би­ла је и јед­ну ку­ти­ју бон­бо­на од г. De­bar­gea-а, ко­је је она „gê­nê­re­u­se­ment” по­де­ли­ла са сво­јим бра­том.

* * *
Шпан­ски
Ње­но ин­те­ре­со­ва­ње за ме­де­цин­ску на­у­ку би­ло је ве­ли­ко, и на­ро­чи­ту је па­жњу по­кла­ња­ла на­уч­ним пи­та­њи­ма из ми­кро­би­о­ло­ги­је ко­јој би се ве­ро­ват­но и доц­ни­је би­ла по­све­ти­ла.
При­би­ра­ју­ћи раз­не док­тор­ске те­зе, ин­фор­ми­ра­ју­ћи се о но­вим про­на­ла­сци­ма до­спе до јед­ног вр­ло ин­те­ре­сант­ног и рет­ког ра­да, јед­ног по­зна­тог шпан­ског про­фе­со­ра из Ма­дри­да (cas d’Anen­cep­ha­li­te….. – ви­де­ти бро­шу­ру са по­сла­тим књи­га­ма). По­што пре­вод те књи­ге ни­је по­сто­јао то се она ку­ра­жно од­лу­чи да учи шпан­ски да би је мо­гла раз­у­ме­ти. На­ба­ви­ла је од­мах гра­ма­ти­ку и реч­ник шпан­ско-фран­цу­ски, да­ла се на рад, и уско­ро је це­лу бро­шу­ру пре­ве­ла и ин­те­ре­сант­не ства­ри уне­ла у сво­је из­во­де, на ма­лим кар­то­ни­ма ко­ји још и да­нас сво­је.

* * *

Du­ha­mel
Ње­но оду­ше­вље­не за те­о­ри­ју по­зна­тог фран­цу­ског пи­сца Du­ha­mel-а не­пре­ста­но је ра­сло. Док­тор по за­на­ту, вр­ло обра­зо­ван, он је про­шао и ви­део све бе­де ра­та, жи­ве­ћи и па­те­ћи се за­јед­но са ра­ње­ни­ци­ма, што је он та­ко дир­љи­во опи­сао у сво­јој књи­зи „la vie des martyres”. И она је би­ла исто­га по­зи­ва и она се пи­та­ла ка­кав тре­ба да јој је циљ то­га па­ће­нич­ког и не­из­ве­сно­га жи­во­та и она је ме­ђу­тим обо­жа­ва­ла при­ро­ду као и Du­ha­mel. Са ка­квим је ин­те­ре­со­ва­њем ишла са­мо на пре­да­ва­ње овог док­то­ра – фи­ло­зо­фа, ко­је је он одр­жао на же­нев­ском Универ­зи­те­ту, и где је ви­со­ко про­кла­мо­вао да је ње­гов циљ жи­во­та за­до­вољ­ство ко­је чо­век сам се­би мо­ра да ства­ра. Тај прин­цип та­ко ја­сан и та­ко чврст али исто та­ко че­сто и нео­ствар­љив ни­је био не­мо­гућ за њу, јер за­до­вољ­на са ма­лим, са оним што се има, дру­га мно­го­број­на и уз­ви­ше­на по­ља, на­у­ке, му­зи­ке, сли­кар­ства и спор­то­ва би­ла би не­ис­црп­ни из­во­ри уте­хе и за­ни­ма­ња у те­шким мо­мен­ти­ма не­сре­ће и ис­ку­ше­ња у жи­во­ту.

* * *
Па­три­о­ти­зам је њен био та­ко јак да је пре­ла­зио по ма­ло и у шо­ви­ни­зам.
Тру­ди­ла се сву­да да оба­ве­сти стран­це о ста­њу на­ше опу­сто­ше­не отаџ­би­не и ње­ним пра­вед­ним ре­кла­ма­ци­ја­ма и са до­сто­јан­ством је се ка­зи­ва­ла Срп­ки­ња а не ју­го­сло­вен­ка. Ко­ли­ко је са­мо би­ло ди­ску­си­ја са г. De­bar­ge-ом о то­ме! Би­ло је по кад­кад и љут­ње и за­тег­ну­тих од­но­са ко­ји на­рав­но су оста­ја­ли без по­сле­ди­ца.
Пре­ма Бу­га­ри­ма на­ро­чи­то, би­ла је не­по­ко­ле­бљи­ва. Љу­ти­ла се на­ро­чи­то на њи­хову ефи­ка­сну про­па­ган­ду у Же­не­ви и на на­шу не­ак­тив­ност. У foyer des étu­di­an­tes
ку­да је че­сто од­ла­зи­ла при­ме­ти­ла је на пр.[имер] нат­пис „до­бро до­шли” го­то­во
на свим је­зи­ци­ма са од­го­ва­ра­ју­ћим по­ра­ка­ма141 (у бо­ји), са­мо срп­ски ни­је био142.
Ка­ко је143 тај дом пру­жао је уто­чи­ште сви­ма стран­ки­ња­ма, то је би­ло и не­ко­ли­ко
Бу­гар­ка [Бугарки] ко­је су то го­сто­прим­ство на­рав­но упо­тре­би­ле на сво­ју ко­рист,
кле­ве­та­ју­ћи144 нас. На­ди­ју је то ве­чи­то гри­зло и те­жи­ла је свом си­лом да убе­ди
сво­је дру­га­ри­це и по­зна­ни­це да су то ви­ше или ма­ње ла­жи.
Али ка­ко сам био са­мо по­тре­сен, кад ми по­ка­за­ше у го­ми­ли ње­них дру­го­ва
ме­де­ци­на­ра, ко­ји су, ода­ју­ћи по­след­њу по­част сво­јој ко­ле­ги­ни­ци, уно­си­ли, у цркве­ну крип­ту на ру­ка­ма те­шки и пре­те­шки ков­чег, и два бу­гар­ска ме­де­ци­на­ра
ко­ји су, за­бо­ра­вља­ју­ћи на сву мр­жњу ра­са, ода­ва­ли по­след­њу по­част оној, ко­ју су и по­ред свих ра­спра ипак це­ни­ли и по­што­ва­ли.

(Милош Голубовић – Визија)

Click to access 0350-66730704141Z.pdf

ПОЛИТИКА Сећања на први дан бомбардовања – 24.3.1999. NATO злочин над Србијом

На позив да са нама поделе успомене на 24. март 1999. одазвало се преко 150 читалаца “Политике” из целог света. Захваљујемо се свим читаоцима који су се одазвали нашем позиву и са нама поделили своје успомене и одломке из дневника које су водили током бомбардовања. Ово је наш избор најзанимљивијих текстова.

Аутор: Милан Ранковић
Тог дана сам радио на Батајничком аеродрому. Војска је добила узбуну још у подне па смо се изместили на резервни положај. Чекали смо да се нешто деси, а оно ништа и тако до 18 часова. Једина брига ми је била да ли ми је девојка (а сада супруга ) сигурно стигла кући у Трстеник. Тада кажемо нашем шефу: А`јмо ми шефе да идемо кући. Ако већ треба да гинемо да нас изгине што мање. Остаде њих неколицина а нас цивиле посла кући. Дођох негде око 19.30. Шта се дешава? Каже ћале: Још ништа. Дај да се окупам, ко зна када ћу после. Укључим ти ја фен да сушим косу, а спикер на РТС-у као да је рекао да је у Београду дата ваздушна опасност. Отворим ти прозор, слушам ништа. Ма још га нисам ни затворио кад тресну једна ракета негде у Бољевцима…Ау, сине, почело је. Погледам у правцу Батајнице, тамо само сева на све стране. Прву ноћ смо прегурали углавном у склоништу а већ сутра је све ишло својим током. А лепо се сећам ко дана данашњег, када сам радио као уговорац у Бановцима давне `95, када су први амерички авиони прешли нашу границу. Кажем дежурном ако их сада не оборимо једног дана ће они летети изнад Батаје. Није дуго прошло. А гледали су ме к`о теле у шарена врата…

Аутор: Биљана Миленовић, Република Ирска
Матија је био бебац стар 20 месеци, а Александра је била у мом стомаку.
Живели смо у Раковици, високо у солитеру, и некако сам баш тог дана имала осећај да ће нас бомбардовати. Толико су претили да је било питање сата када ће то урадити. То сам вече ставила Матију да спава у креветац обучен, у гардероби а не у пиџами, да буде спреман ако се нешто деси. Спаковала сам пасоше, нешто новца и пелене у торбицу и нервозно гледала тв.

Чуло се мјаукање на ходнику, јако и упорно. Покушали смо да мачку отерамо доле, али се она упорно опет пела горе, улична мачка коју нико никада пре тога није видео.

Сећам се телефона који је звонио, девера који нам каже да прати на „Скај-у“ вести и да су авиони из Италије полетели ка нама пре четрдесетак минута. Мој супруг се шали, не верује, а онда у току разговора чујемо звук бомбе која удара у Стражевицу. Са уснулим Матијом и торбицом трчимо низ степенице. Због Матије смо се сви правили да смо расположени скоро свих дана рата, па дете нема трауме.Александра се родила 6.јуна, и доживела последње бомбардовање Београда, ношење у подрум болнице. Ја на интезнивној, са иглама у венама, беба у подруму, супруг и син на Брду, родитељи у Панчеву, брат у Петрохемији…Већ више од осам година не живимо у Србији, али је волимо и учимо децу да је воле. За рат знају јер сам одавно морала да им објасним зашто су зграде у улици Кнеза Милоша у рушевинама. И знају зашто не волим да кад се играју, Матијини „Лего“ авиони бомбардују и убијају Александрине „Братз“-ике.

Аутор: Борис Лазић, књижевник и преводилац, Париз
Моја прича почиње у поноћ, у суботу навече. Девојка и ја смо се враћали на Петлово Брдо након гледања филма „Нож“. Стављао сам кључ у браву кад је зазвонио телефон, звао ме отац. Узбуђеним, унезвереним, повишеним тоном одмах је почео да ме заклиње да напустим Београд. Сутрадан ујутро ме опет назвао, док му нисам обећао да ћу спаковати ствари, истог јутра, и склонити се на село (у Републици Српској). До поднева сам се уистину и спаковао. Уствари, робу сам оставио на лицу места, а у путну торбу сложио тек набављени комплет Андрићевих сабраних дела.  Купио сам аутобуску карту у правцу Бања Луке, и у уторак смо девојка и ја били код њених, на селу. Сутрадан навече је почело бомбардовање. Више од три недеље смо, са њива, пратли летове НАТО авијације, у правцу Београда. Десетог дана по напуштању стана удар на Стражевицу је развалио наш дневни боравак.

Тада то још нисам знао (сазнаћу, од рођака). Паковао сам се, за Париз.
Водио Дневничке забелешке, десетак страница исувише патетичног текста. На пут сам носио само Андрићеве књиге. За 20 сати сам, аутобусом, допутовао од Крајине до Париза. Коферче је, међутим, било тако оптерећено, да су ми негде, док сам мењао правце, попуцали точкићи, те сам, до краја, два километра узбрдо, на Монтреју, то папирно олово морао да, смрвљен од путовања и бдења, носим на рукама. На крилу сам изнео Ћоркана, Швабицу, Асју, Вука, и Мустафу Маџара.
Из разваљене СФРЈ спасао једног, „свог“, Андрића. У Паризу, иза свега, остала је: та грижа савести, тај осећај кривице, што сам напустио своје. Живот у Београду је био мој избор, живот у Француској задат ми је по рођењу у њој, и то нису и не могу бити исте везе.

Аутор: Далиборка
Падају прве бомбе, пуцају стакла на прозорима, а ми укућани мислимо да је неко од наше војске направио грешку и не верујемо да ће на крају 20. века,'“војници“ 19 земаља света да нас бомбардују и то због некаквих „угрожених људских права“. Панично се трчи ка подрумима, струја нестаје, деца јече, неки радио-апарат на батерије коначно јавља да је бомбардовање почело. Неки говоре ,,па боље је бити у подруму “него бити у стану. А ја размишљам у себи па можда су у праву, шта ако се вратим у стан, могу да останем инвалид. Слажем се с комшијама и породицом, у подруму или ћемо презивети, или нас неће бити, наћи ће нас после свега затрпане. Агонија која је почела овако, и која још увек, само на другачији начин траје за Косметске Србе.

Аутор: Томка Шаламон, Смедерево
Злослутне најаве у медијима о могућој агресији на Србију и Црну Гору од стране НАТО алијансе у мојој породици су примане са неверицом, и страхом, јер је наш син завршавао служење војног рока баш тих мартовских дана у касарни војног аеродрома Голубовци у Подгорици. Увече тог 24. марта улазим у дневну собу и видим ћеркин усплахирен поглед и чујем њен пригушен и дрхтав глас: – Мама, почело је…
Сприкер у ванредним вестима објављује да су бачене прве бомбе на подгорички војни аеродром… Мој муж, ћерка и ја зуримо у екран, покушавајући од штурих вести да појмимо како је наш војник…..  Касније, кад нам се син жив и здрав вратио испричао нам је како је те вечери са мањом војном формацијом покушавао да се удаљи од аеродрома и складишта муниције, и како их је прва експлозија просто катапултирала преко железничке пруге до које су стигли.

Аутор: Дејан Радосављевић, Италија
Тада сам живео на северу Италије. Када су јавили да је почело бомбардовање почео сам безуспешно да зовем моје, и тек у 4 ујутро јавила ми се сестра да каже да су сви добро. Добро?!?
Нисам искусио директан страх од бомбардовања, али сам искусио сурову усамљеност човека окруженог људима којима је напад на Србију тек вест на тв дневнику и скоро ништа више…. Згађеност од њиховог злочина ни после 10 година не јењава.

Аутор: Весна Цакељић, професор ФОН-а, Београд 
Нисам веровала да је то могуће. Стога сам предвече 24. марта отишла на посао; имала сам часове од 18:15. На улазу факултета срела сам колегу који ми је саветовао да се вратим кући. У учионици је ипак било четворо студената. Радили смо као и обично. Око 19:30 сам им рекла да крену кући мало раније „да их не ухвати бомбардовање“. Смејали смо се, наравно. На пустој трамвајској станици ушла сам у полупразну „десетку“. Испред мене је седела нека девојка и читала новине. После станице на Славији, трамвај је скренуо ка Београдској. У том тренутку се први пут огласила урлајућа сирена. Трамвај је стао. Напољу су људи избезумљено трчали. Девојка је и даље читала раширене новине без икакве видљиве реакције. Мени је срце сишло у пете. У трамвају тајац. На концу је неки човек викнуо: „Мајсторе, вози даље!“ Тако сам стигла кући и једва откључала врата. После сам кроз прозор гледала пламено и бело обзорје.

Аутор: Миодраг Бјелић, Њјујорк
Њујорк, 24/25. март ..Око 21.00 рачунам сад је код нас 3 ујутро…Не знам зашто , али узех такси и одох до цркве …Лепа , стара грађевина у центру Менхетна ..Закуцах на свештеникова врата ..Неколико људи уз свештеника седи и – ћути . Рекох да хоћу да упалим свеће, одједном ми то беше најважније . Немам мира , знам да многи телефонирају. Линије раде али људски разум – не… .

Аутор: Душан Петковић, Медводе, Словенија 
Ја нисам од оних који је доживео бомбардовање у Србији. Ја сам га доживео изван Србије. Моја кућа се налази у предграђу Љубљане где се у непосредној близини налазе и две резиденције страних амбасадора. Изнад мене је била нека маршута који су користили авиони НАТО.
Авиони су 24.3. летели целе ноћи парали звездано небо звуком својих мотора .
Ноћ је, два сата после поноћи. Нигде живе душе. Идем у шетњу јер не могу да спавам. Испред себе на 100 метара видим наоружаног полицајца испред резиденције амбасадора. Мислим се да би могао и да припуца на мене, више од страха него из потребе. Накашљао сам се, и сасвим полако приближио полицајцу. Поздравио сам га и понудио једном од чоколадних бомбона пуњених кафом које сам имао код себе. Са неверицом је прихватио. Осетио сам да је и њему пријатно да са неким поразговара. Приметио сам да говори словеначки са неким чудним акцентом. Питао сам га одакле је и испоставило се да није Словенац него да су му родитељи из Републике Српске а он рођен у Словенији. Као много старији дозволио сам себи мало више слободе и рекао »дете моје и ја и ти и онај горе што лети и носи смрт твом и мом народу смо велики бедници, да све ово доживљавамо. Шта ли смо згрешили Богу да нам се ово догађа. Оде нам Косово.» Одговорио ми је » И над њима има неког који ће их казнити за овај злочин«

Аутор: Душко Малешевић, Градишка, БиХ
Имао сам 14 година. Те вечери сам паковао кимоно за тренинг. ТВ је био упаљен и водитељ босанске телевизије, сав срећан, је изјавио да су авиони кренули према Југославији. Отишао сам у кухињу да то саопштим мами и да кажем да крећем на тренинг. Прала је судове и тихим гласом казала: ,,чувај се“. Трудила се да не приметим да је плакала.
Сјетио сам се дједове приче о 6. априлу 1941.и помислио на сву родбину и пријатеље који тамо живе. Од тада су Американци за мене као и за мога дједа -,,швабе“

Аутор: Игор Зечевић, Канада
У то вријеме сам радио у Приштини. Ћеркица Софија је имала 24 дана када је почело. Мени је било свеједно, нека почне, док бомбардују трпећемо ако дођу рокаћемо се. Момир у дневнику, почиње да нестаје струја, мркуша прст пред оком не видиш. Пали свеће да се дијете не препадне. Расте страх.
Видио сам очи Веслија Кларка, тај стати неће док нас у земљу не ућера. Прође поноћ а светло као у подне, зграда се тресе, прозори на граници пуцања, изгледа рокају касарну. Сутра видим рокали и пошту, један „томахавк“ колатерално погријешио, читаву улицу ућеро у земљу. Од седам спратова зграде полиције остало приземље и седам плоча насложених једна на другу. Одведох жену и дијете на Брезовицу па се вратих у Приштину.

У кафани која је била канцеларија свим службама које су тада радиле је живо, смијех, пиво, вино и свијеће донесене из цркве, других нема. Ако улети „томахавк“ биће да свијеће џабе не горе. Вадимо пиштоље скачемо по улици пуцамо у авионе који су на десет хиљада метара. Рокају све се тресе, прође поноћ неђе око пола три ујутру, ми отекли од вина кад одједном светло јаче него у подне. Шта је сад? Трк напоље. А на небу велика лопта и три четири мање. Сијају, пола Косова видиш као у подне. Експеримент, помислих… ми му дођемо као логораши Менгелеу у Аушвицу. Временом постасмо имуни на авионску буку, бомбе,потресе и мрак. Само да не зафали вина и великих црквених свијећа. Прође, не поновило се. У таквом лудилу уз вино и свијеће човек пресече па размишља, ајде, дођите, ко вам….

Аутор: Невена Деспотовић, Гружа 
Крагујевац, економска школа, шести час. Цео тај дан се шушкало и нагађало о некаквом НАТО бомбардовању. У граду људи у журби и страху купују као да се спрема смак света. Другарица и ја једва улазимо у аутобус пошто живимо 24 км.од Крагујевца (у Гружи) а то нам је последњи превоз у том правцу. У аутобусу буквално седимо једни другима на глави. За разлику од осталих дана када од буке не чујем ни сопствене мисли, овај пут ми је некако сметала та тишина. Налазим се на пола пута од куће, прва бомба је већ пала на Крагујевац. Улазимо у насеље, нема струје, стижем до куће и видим мајку како стоји на капији видно уплашена. Дочекује ме речима: „Ајде, немој да се плашиш“. Од те њене реченице ми се следила крв. Схватила сам да нам се то стварно дешава.

Аутор: Јелена Јовановић, Београд
Ишли смо у град да купимо патике, деца и ја. Леп, обичан дан. Сви причају о бомбардовању, али ја сам оптимиста и уопште не верујем. Купили смо патике и свратили у Мекдоналдс да се почастимо. А онда полако низ улицу Краља Милана ка Лондону. Мало је света на улици и чудно, све златаре су затворене, испражњени излози. Нека тишина се спустила на град. Стигли смо кући. И онда сирене. Неверица, страх, блага паника…Више никада нисам ушла у Мекдоналдс.

Аутор: Јана Трифунов
Дан пред бомбардовање враћали смо се из Мађарске, преко њива поред пута у повратку видели смо развучене маскирне мреже и језа, коју сам тада осетила, постала је тужан весник долазеће катаклизме. Рат је напокон стигао и на наша врата. Нисам желела ни онај из почетка деведесетих, али ко мене пита. То вече сам стегнутог срца посматрала своју децу, чију је судбину шака овлашћених лудака ставила на коцку. Страховала сам, да ће сутра у време, „омиљене“ сапунице Есмералда, потећи сузе, које неће имати везе са духовитим коментарима мога мужа. Тек што су на ХРТ-у радосно испратили прве авионе из Авијана, следила сам се од убитачног звука и јаке светлости…Таман, када је Есмералда у серији прогледала, нас је прекрио мрак….
Аутор: М. Којић, Дервента
Живео сам у Франкфурту. Када се показало да је агресија извјесна и да ће потрајати док се Србија «не баци на кољена», ријешио сам да и непосредно подијелим патњу са рођацима и пријатељима. Упркос женином запомагању отишао сам на неколико дана у Србију. У Новом Саду имам брата а у Београду друга из дјетињства, врсног радио-аматера. Становао је у једном од највиших небодера. И након језивог завијања сирена када су сви станари у савршеном реду силазили у склониште, нас двојица смо остајали горе и посматрали инферно. Пријатељ је подешавао фреквенције на својим апаратима па смо пратили сурову драму која се одвијала на небу изнад Србије.

Доцније смо и ми силазили у склониште међу остали свијет. Пажљиво сам посматрао људе око себе. Били су достојни сваког поштовања и искрено сам им се дивио. Каква дисциплина, каква сталоженост, каква солидарност! Ко то није видио тај не схвата зашто је Србијица бивала примјер «како мала земља може бити велика држава». Њени грађани су непредвидиви, најбољи су када је најтеже. А то није мала врлина.

Послије неколико дана вратио сам се у Франкфурт са „сувенирима“ – гелерима које сам понио са разорених руина и стратишта. Дуго сам их посматрао са пријатељима, уз коментаре и размишљања гдје ли су ове убице справљене, да ли можда у челичанама Рура? Па тамо ради и толико наших људи. Да ли је судбина толико окрутна да је одредила Србима да, хиљадама километара далеко од своје земље несвјесно учествују у њеном рушењу?

Аутор: Матеја Бељан
Ишао сам у шести разред основне школе. Дошао је друг и говорио како ће да сравне Београд. Желео сам да побегнем из Батајнице. Међутим, остали смо код куће и чекали. Сви су говорили о томе, а нико није знао како изгледа. Уредили смо шупу и неки јадан подрум. Увече, само што смо се обули и спремили, на Студију Б су јавили да је почело и после само неколико тренутака пала је прва бомба на аеродром Батајница….
Аутор: Миодраг Николић 
Имао сам 17 година. Кад је пала прва бомба на Клису, у Новом Саду, од детонације су се отворила врата. Сећам се да смо те прве ноћи ишли у склониште…. касније смо се навикли и на сирене и на замрачење…. окуражили се…какво склониште…. ј**еш НАТО кукавице што те гађају са 10.000м. У склониште више никад нисам ишао. Имао сам среће, кад се само сетим Алексинца, Ниша, Варварина, Грделице….. То је могао и да буде центар Новог Сада где живим….
Било, не поновило се, ником и никад.

Аутор: Наташа Пушкић, професор, Косовска Митровица
Боже, како је то био леп и сунчан дан. Ништа није наговештавало страхоту која нас чека. Била сам у школи на часовима. Пуна школа деце као да је обичан дан. Звечан обасјан сунцем. Само одједном јавише да идемо својим кућама, па, кад се видимо. Колоне људи од Звечана до Косовске Митровице. Излази народ из „Трепче“ као мрави. Тада сам имала само кћерку Милицу, имала је, непуне две године, Чека ме дете унезвереног погледа, одједном, зачуше се сирене, у срцу ми завлада страховита паника. Јел то,то? Шта да радим, где да идем, куда дете да склоним.? И онда се окренем и видим је насмејану како пружа ручице ка мени. Чучнем, загрлим је, стегнем уз себе и чекам. Бог је велики, ако је суђено, суђено је. Тако смо нас две, загрљене на сред огромног ходника наше породичне куће, чекале да прође….Појавише се други чланови моје породице па ми би лакше. Десет година је прошло. Тада сам имала 28 година и једно дете. Сада имам 38 и троје деце. Осећај тежине у срцу се није изгубио, али нада јесте.
Аутор: Наташа, студент
Сасвим обичан и сунчан дан. Ја имам десет година и после школе идем да се играм ’’између две ватре’’ са друговима. Један Никола је измишљао временску прогнозу и рекао је да ће падати метална киша. Сви смо се томе смејали.
Око осам увече сви гледају мексичку серију на „Пинку“. Таман кад је Хосе Армандо пао са коња и ударио главом о камен, почињу сирене. Почела сам да повраћам од страха. Све што ме је у том тренутку занимало је, хоће ли Хосе Армандо спречити Есмералдино венчање….
Аутор: Војислав Трифуновић
Ноћ. Дежуран сам на команди топлане у Обилићу. Топлана не ради, досадно.
У неко доба стиже и дежурни електричар, Шаља. Тек што смо размјенили пар рјечи чуло се, добро се чуло. Погледасмо се, отворисмо неки мали прашњави прозор и опет се чуло. Шаља само цокће ццццццц, кажем му да затвори прозор. Сјећам се рата у Хрватској а таман сам био колико-толико заборавио….

Аутор: Анђелка Нинковић, Нови Сад 
Дочекала сам крај друге смене. Неколико виших разреда имало је шести час. Неуобичајено мирно деца излазе из школе. Колегиница психолог и ја идемо један део пута заједно. Она говори како јој Нови Сад никад није био леп као тог дана. Слажем се. И мени. Код куће ме дочекује вечера на столу. Муж и син ме чекају да вечерамо заједно. Одједном две детонације у северном делу града. Истрчавамо на терасу. Стуб дима из правца Детелинаре.
Укључујем радио-станицу. Радио-аматери јављају о детонацијама: Београд, Батајница, Фрушка гора, Ниш, Косово. Уплашена сам, гневна, тужна. Из ормана вадим кутију са прибором за вез коју десет година нисам отварала. Седам поред станице и почињем да везем. Моје колеге аматери прате сваки налет и јављају: два из правца Тузле, више њих са севера…Почињем свој вез: за сваку детонацију по Србији – један цвет, или лептир. Хоћу да урадим нешто лепо. Вечера на столу остала је нетакнута.

Аутор: Милан Миљушевић
Почетак бомбардовања ме је дочекао у соби, покрај кревета са тешко болесним оцем. Експлозије сам чуо и мислим да је било око пола 9 увече. Испратио сам патронажну сестру и оцу покушао да укратко кажем да је почело. Његов одговор је био кратак: То Американци тестирају Русе. Нисам улазио у расправу, нисам имао ни снаге ни воље за то. Како да објасним оцу који умире од рака и који није где би требало да буде – у болници, јер су се болнице припремале за рањенике. Како да њему који је носилац сребрне звезде трећег реда и неколико плакета града Београда јер је као партизан ослобађао главни град и земљу сад објашњавам да нас заједнички бомбардују бивши савезници и окупатори….

И како да му објасним да не могу да га оставим и одем у склониште јер он непокретан. Ништа од свега тога ми није тешко падало као тренуци када би „милосрдни анђео“ напао постројења ЕПС-а па би ми остали без струје. Пумпе за воду не би радиле и ја не би могао да окупам ни њега ни да му оперем ствари. Умро је усред бомбардовања и једва сам намолио свештеника да га у цркви на кратко опоје јер је попа журио на сахране неким погинулим младићима. Помишљао сам у доколици повремено и на оне несрећнике у Сарајеву, и њима је било ужасно много дуже, али нисам могао да нађем оправдање зашто је мој отац морао да испашта за туђе злочине. Мислио сам и на Слобу, ког сам тих дана ужасно мрзео и на то како он неће остати ни без струје ни воде ни једног тренутка (и није).

Чак је и победио (бар нам је тако рекао). Мислио сам на сопствени народ који је од првог дана славио на улицама као да почиње новогодишња мегажурка. Славио је још и више после проглашења победе. Мислио сам и на тај НАТО и дан данас мислим на њега и кад се свега сетим најтеже од свега ми пада што му не могу учинити ништа од онога што бих хтео. Научио сам лекцију: Немоћ је ипак најстрашније осећање.
Аутор: Г.П. Београд
Само што сам се, касно се вративши с посла, раскомотила испред телевизора, наста бука на степеништу у новобеоградској осмоспратници с лифтом. Провирих. Људи с децом и ранцима. Па куда ћете? У склониште. Бомбардовање! Обукох се и хајде за последњима, с цигаретама и упаљачем у руци .
Сви узбуђени, и старо и младо, а расположење ведро. Деца, као да су села у воз, одмах траже да једу. И сок. Уживају у авантури. „Сместивши нејач“, изашли смо напоље да пушимо. Пропушили су и они који никад нису пушили и они који су оставили дуван.
И поче да грува. Светлело се небо над Београдом. Покушавали смо да одгонетнемо где је треснуло. Разменили смо све вицеве које смо знали. Попушили све цигарете. Само су деца заспала. Дочекали смо дан и разишли се кућама. Зграда као село, 250 домаћинстава. Коначно сам упознала комшије.
Најгора – сирена. После су је мало утишали….А после смо сви полепили прозоре тракама и … више нико никад није сишао у „склониште“.

Аутор: Љиљана Краварушић, Београд
Тог 24. марта имали смо, већ претходно купљене карте за позоришну представу КОНТЕЈНЕР СА ПЕТ ЗВЕЗДИЦА У ЗВЕЗДАРА ТЕАТРУ. Представа је каснила а ишчекивање у муклој тишини није слутило на добро На бини се у полумраку појавила мало необична фигура са великом белом крагном око врата. И чујемо глас Бранислава Лечића: “Молимо вас да без гужве и панике напустите салу јер је бомбардовање почело“. У те речи нисмо поверовали. И даље седимо на својим местима и зуримо према полумрачној бини. Нико не напушта салу. Чуујемо: „Или сам ја лош глумац, или сте ви врло храбар народ“ . Изашли смо тек после још једног упозорења ЈА ЋУ САДА ПОЛАКО ДА КРЕНЕМ КА ИЗЛАЗУ, А ВИ МЕ МОЛИМ ВАС БЕЗ ПАНИКЕ СЛЕДИТЕ,
Са истим картама које смо сачували у знак сећања на почетак бомбардовања одгледали смо представу 9. 11.1999. године.

Аутор: Драган Колак из Титела
Био сам срећан што ми је старија ћерка 24. марта успела да побегне кући из Новога Сада где је била на школовању. У ишчекивању „милосрдног анђела“, у страху, у неизвесности која убија, помислио сам да би било паметно да припремим храну за оно мало живине и троје прасади што сам имао. За сваки случај. Јер, неће бити струје (ако погоде електроцентрале) и ко зна чега све још. Али, био је то и некакав бег. Укућанима не говорим. Окрунио сам нешто кукуруза и сипао у сандук да се самеље. Док је машина радила изашао сам у 20.05 сати у двориште и посматрао јужно небо. Убрзо се зачуо прасак, а потом се појавио и ватрени прстен. Изгледало је као да је десетак упаљених олимпијских бакљи падало с неба изнад моста на Тиси према суседном селу Книћанин. Почело је! – викнуо сам….

Аутор: Славољуб Васојевић, Краљево
…Дође комшиница и наговори нас да одемо у склониште. Имамо велики проблем са псом. Неко је донео неправедну и нехуману одлуку да пси не могу у склониште. Ми не можемо да оставимо нашег кокера, хоћемо због њега да изгинемо. Сакрисмо га испод јакне и некако прошверцовасмо. Могло је да се спава солидно, али је ћерка целу ноћ водила борбу са псом. У неко доба ноћи видим је како јури за нашим кућним љубимцем по слабо осветљеном склоништу. Она је за тренутак заспала, а он јој исклизнуо из ама…У касне сате се појави на вратима нашег одељка нека жена, пас рукну изненада и сувише гласно, жена врисну и побеже; више се уплашила него да је бомба пала. Ујутру се нико није радовао толико повратку у стан као наш пас..

Аутор: Др Мирослав Тодоровић, Београд
Збуњени и узнемирени због нечега што је висило у ваздуху, окупили смо се у кафани Врњачка Бања у Синђелићевој улици. Сакупили смо се спонтано иако је била среда, само да будемо заједно и да делимо стрепњу која нас је обузимала. Кажем иако је била среда, јер наш дан састанка био је четвртак. Целе зиме смо се ми другари-риболовци окупљали да уз причу, хвалисање, пиће и роштиљ, презимимо. Чекали смо пролеће да кренемо у чамце и риболов. Били смо шаролика, али компактна група загрижених љубитеља вода: новинари, фотографи, глумци, пензионери, лекари, уредници, полицајци, трговци… Драган, Кум, Доктор,. Жика, Бићко, Шљука, … све нас је окупљала иста страст за дружењем. Лети смо уз роштиљ и пиће седели испред продавнице „Риболовац“, нашег пријатеља Жике. Једва смо чекали сваки четвртак…. Клуб риболоваца Звездаре још увек постоји али више никада неће бити безбрижних четвртака. И ми више никада нећемо бити весела дружина. Остале су само успомене.

Аутор: Татјана Јазић-Савин, Нови Сад
…Нисам паничила, рационално сам напунила резервоар аутомобила бензином и за сав преостали новац купила намирнице. Све време сам пратила ТВ, надајући се да ћу нешто конкретно сазнати…20.10 сати, чујем необицне звуке, истрчавам на терасу и видим комшије који узбуђено трче уз повике БОМБАРДОВАЊЕ! Звони телефон, ћерка се јавља „мама, шта ћемо, па ја имам бебу од четири месеца“? Покушавам да је смирим, кажем да одмах сиђу у подрум. Јавља се син, бомба је пала на касарну у непосредној близини и мали унук од 2,5. године се упишкио од страха. У кратком разговору кажем да одмах иду код сестре у подрум. Кућа се налази у близини Матице српске и између две цркве и Катедрале. Ако тамо буду бацали бомбе, тада нам је свима КРАЈ….

Аутор: Сарита Косановић
Данас је мом брату 28. рођендан! Данас је и мом дечку и мени друга годишњица забављања. Било би стварно глупо да нас бомбардују.
Решим да се понашам као да се ништа не дешава. Договорим се са дечком да идемо да гледамо „Нож“ у Дому Синдиката увече и после негде на пиће. Све је регуларно. Чак и учим тог дана (студирала сам у то време). Ипак, мало – мало, па ослушнем радио. Они стално исто причају. Не слути на добро.

Дошао је по мене. Уђосмо у салу. Таман смо се удубили у радњу филма кад њему вибрира мобилни. Не чујем ко је са друге стране. Само он одједном викну на сав глас у препуној и тихој сали: „Почело бомбардовање!“ Настаде стампедо. Зачеписмо сви преко врата. Момак ме вуче за руку кроз масу. Излазимо из Дома Синдиката, а у граду као да се ништа не догађа. Све је тихо, нема панике, нема полиције, људи по улицама. Нема чак ни сирена. Ама, као да се баш ништа не догађа! Све време мотам по глави: „Ма, јок! Какво је ово бомбардовање без бомби?!“ Стижемо на Панчевачки мост. На тамном хоризонту угледах ватрене печурке из правца Панчева! Иду право на нас. Хватам себе да скидам јакну са рамена, изувам ципеле и хватам се за ручку за отварање врата. Размишљам: „Ако већ летимо у ваздух, можда и успем да се искобељам из кола. Лакше ћу пливати без ципела и јакне!“ Чујем га како ми говори да ме вози право у склониште, пошто су моји сигурно тамо. Довози ме до зграде, улази са мном унутра. Буквално ме је предао мами и тати и сјурио се да види како су његови. Изашла сам на терасу. Пуца поглед на цео град: од Бањице до Батајнице. Само је Дунав испред мене. Гледам и не верујем: печурке се дижу од Бањице. Као да иду ка нама. Чује се потмула грмљавина. Улазим у своју собу и угледам неотворен поклон намењен падобранцу… Обоје смо заборавили…

Аутор: Весна Јелић
Код куће сам. У Љубљани. Буби седи у соби и прати дневник, ја се „мувам“ по кући и једним ухом хватам вести, кад ми друго ухо заокупи неки чудан, а познат звук. Авиони! Много авиона прелеће град! Гледам у небо, јасно се виде, а још боље чују: БОМБАРДЕРИ. Хвата ме паника. Колико им треба до моје земље? Вичем, псујем их, пљујем, кукам, плачем од немоћи!
Одлучујем се да кренем сутрадан за Београд, Буби иде самном, моје је место са мојима, да будемо заједно. У Београду сам, сада се лакше осећам. Ту сам, па шта буде.И сестра је дошла.
Тешко је прећи из старог дела града до нас, до блокова, таксисти неће да возе преко мостова, сирена нас је затекла на сред пустог, старог железничког моста, али смо нас две ЗАЈЕДНО и не бојимо се толико.

Аутор: Вишеслава Николић
То што нам се догодило, не могу никоме опростити. Нити онима који су бомбардовали, нити онима који су дозволили бомбардовање. Здрав разум то не може да схвати. Морало се доћи до договора. Два сина на положају, брат такође. Снаје, унучићи мале бебе, братанице школарци, мајка и отац, стари. Братовљева радњица мора да ради да би смо имали шта да једемо. Ја на бициклу доносим сокове, пиво, киселу воду, да се исхранимо. Сирене, авиони, бомбе, ја на бициклу возим улицом. Што је јачи звук авиона, тутњава и прасак, то је јачи мој глас „Идите у …..материну сви!“. Мој отац, виталан старчић, полудео је и почео да прича о првом, другом рату, и тај стрес није могао да поднесе и тако брижан је напустио овај свет. Ја сам издржала, али још који дан и било би готово, пукла бих и ја.

Аутор: В. Јовановић
…Мој муж је на одслужењу војног рока на Топчидеру, али већ данима се не јавља са тог брда и не знам где је. Од тада, па наредних неколико месеци, пила сам лексилијум. Да не ширим панику. Мој кум, рационалнији део нашег двојца, припремио је опрему за ванредне ситуације. Она је обухватала: двоглед, карту Србије, два бокса јефтиних цигарета, две флаше воде и неколико паштета. Моје задужење је било да не прескачем дозе лека и не ширим дефетизам. Када се први пут огласила сирена, спремно смо кренули ка склоништу код Вуковог споменика. Ту смо најпре упознали брачни пар П. Госпођа П, упадљиво нашминкана, била је причљивији део пара. Надахнуто је говорила о својој балетској каријери. Господин П. је углавном завијао дуван у ризле, повремено изражавајући наду да ће нам Индија помоћи са својим нуклеарним наоружањем. Недалеко од нас, бакица у кућној хаљини забринуто је понављала да је заборавила да закључа врата свог стана. Када нам је један углађени господин пришао и у поверењу рекао да се највећи број ванземаљских база налази на Косову, и да је управо то разлог бомбардовања, одлучили смо да се са ранчићем вратимо у стан. Док је Бобан пристављао кафу, небо су запарале прве ракете. Истинитије него икад звучало је оно чувено – “Пролеће је, а ја живим у Србији.”

Аутор: Жељко М.Алексић, Нови Сад
Сутра 25 марта 1999 год. пуним 35. година. Помало збуњен брзином приспелог броја, наталожених доживљаја, осећам и неко пријатно узбуђење. Зреле године , нема шта. Правим лични инвентар. Развео се, завршио факс, умрли родитељи, сналазио се, поново оженио. Двоје деце, син из првог брака и ћерка из другог. Богатство. Да је мало више пара.
Седим тако и враћам се, вртим филмове. Вече пада, и спушта се неком оловном тежином, паралише мисли, хлади срце, умртвљује. Страшна детонација се зачула, прозори су се затресли и осетио се јак ваздушни удар..Као земљотрес.Скочио сам , дограбио ћерку и жену, готово легао преко њих у предсобљу, када се зачула друга јака детонација. Као у филму „Десант на Дрвар“, када вучјак скаче на нашег Тита и спасава га. Иронично и смешно и .. о чему човек размишља и на шта му личи. Почело је бомбардовање. Нови Сад је добио први .У одбрани Косова. Милосрдни анђео је почео да се спушта. Боже помози нам!
Аутор: Жика Окановић
23.03.1999. Ништа неочекивано – стигао је и тај телефонски позив да се јавим, по ратном распореду, на уговорено место. Нешто аутобусом, нешто пешке и аутостопом на палац, али за пола сата сам стигао на други крај града. У матичну јединицу. Униформа, шлем и ПАП-овка су ме чекали, као уосталом и цео мушки састав Војног института. Први „ратни“ задатак је био очистити оружје од вишегодишње наслаге конзерваторске масти. Ноћ је била предуга, сива и необјашњиво глупа.

24.03.1999. Нешто пре почетка ТВ дневника, стигао сам „са положаја“ у свој блок по „курирском“ задатку. Прве експлозије у околини Београда сам дочекао са комшијама и породицом у импровизованом кућном склоништу, које су видовити војни пензионери благовремено опремили за „недај боже“. Са транзистора грми глас Аврама Израела:
…“Грађани Београда, отровни талас дима из Липовачке шуме се помера ка Београду. Останите мирни, узмите влажне пешкире …Готово!“. За око сат времена, после првих експлозија, поздрављам се са свима и одлазим на своју ратну локацију, на којој сам остао до краја НАТО агресије…
Аутор: Ана Миловановић Београд
Не сећам се уопште каква је, пре подне, била проба луткарске представе због које сам дошла у Зајечар.У ствари, дошла сам да будем заједно са мојим родитељима . Тада то себи нисам хтела да признам, али била сам уплашена као мало дете, које говори себи у брадицу: „Неће чике то да ураде! Била сам добра.“ Поподне сам само могла да констатујем: „Боже, како је човек животиња!“ Као најобичније живинче, предосећала сам катастрофу.
Вечерали смо, породично. Као да гледам себе како приносим устима кашику супе, а Милошевић објављује: „ Данас су нашу земљу…“. Сећам се да је тата нешто бесно процедио кроз зубе, још увек са изразом неверице на лицу. „Бацили су ми бомбу у супу!“ За мене је тек тада, после готово деценије ратова у мојој некадашњој домовини, почео рат!

Аутор: Ненад Живковић, Обреновац
24. март за мене има најрадосније значење- 1984. године на тај дан родио ми се син првенац, мој Иван. Али, те 1999. године – претње. CNN, REUTERS, VoA, SKY NEWS и остале „белосветске“ медијске куће су нас бомбардовале вестима о наступајућем бомбардовању. У ваздуху се могао осетити мирис керозина.
Али, мом Ивану је рођендан, осми разред, одличан ђак…Те вечери пекао сам роштиљ за рођенданску вечеру. Дим од ћумура је био веома „љут“ па су ми очи све време биле пуне суза. У грудима камен, у стомаку грч, око грла челични оков који се стеже…Светска срамота – ево их, започели су свој „милосрдни анђеоски“ пир!
„Тата, је’л то почело бомбардовање?“
„Ма, јесте, него- поставите сто, роштиљ је готов!“

Аутор: Часлав Кузмановић, Нови Београд, борац Трећег ракетног дивизиона 
Обукао сам се и обуо и узео основна документа. Рекао сам жени и деци да ураде исто. Мислио сам да та мала предност (бити обучен и обувен) можда може бити пресудна да се не сконча у запаљеној згради по којој шикља вода од разваљених инсталација – тражећи ципеле… Чекали смо. Не задуго. Зграда је почела да подрхтава. Да се тресе. Да ствари у стану злокобно подрхтавају. Једно од моје троје деце, ћерка стара осам година седела је на поду, шакама притискајучи уши и главу и вриштећи. Никада то нећу заборавити. Никада им то нећу заборавити.

5

---

 

Aleksandar Lalicki Posavecпре 9 година

procitah tekst moje prijateljice ane milovanovic o prvom danu bombardovanja. mene je taj dan zatekao u meksiku, daleko od beograda i srbije. pozvah telefonom majku slavicu, koja na zalost vise nije s nama, a kad se javila, cuh sirene, eksplozije, i buku aviona iznad mog rodnog grada…onda smo zajedno plakali, moja majka i ja, i psovali NATO, Amere i one zbog kojih se sve to i dogodilo. dugo nism mogao da zaspim, a kad sam se probudio, videh da su se u mojoj kosi pojavili beli pramenovi…posle smo mi, nemnogi srbi u maksiku isli pred amerciku ambasadu i nosili bedzeve sa metom na kojoj je pisalo „target“, mislim da niko od nas nije razmisljao prodajnom lancu istog imena, u tada, mrskoj nam americi, i da se nas protest mogao citati kao promocionalna kampaña. nekoliko godina posle, video sam sta su rakete uradile nekim zgradama u nemanjinoj ulici, i opet sam osetio nemoc. moj prijatelj eduardo galeano je napisao kratku pricu o kraju bombardovanja, ali to je tema nekog drugog pisanja.

Одговори | Препоручујем 0

Djordje Ostojicпре 9 година

Дан као такав сваком нормалном човјеку и патриоти мора остати урезан у сјећању,као још један од дана када је цивилизација окренула леђа разуму и правди,ударивши по леђима српскога народа.Прво што сам помислио тога дана,док сам гледао разне силне извјештаче и новинаре са разних телевизија,било је па зар опет ми,зар опет по нама,ста смо то опет скривили свијету да нас на тај начин кажњава.Пошто сам у то вријеме још увијек био средњошколац,недовољно упућен у неке ствари,питао сам се какав је то мој народ,кад га тај „цивилизовани и напредни запад“о коме сам константно слушао,кажњава на тако бруталан и свиреп начин.Нисам могао вјеровати да смо ми опет криви за нешто,да смо опет прекршили све кодексе цивилизованог понашања и међународнога права.Поглед на браћу преко Дрине и њихову тренутну патњу,одмах ме је вратио неколико година уназад,када сам заједно са својим народом са ове стране Дрине,проживљавао сличне голготе,и одмах у том тренутку помислих:па зар опет ми,зар није било довољно?Запитах се па зар Косово није вјековна српска постојбина,зар то није колијевка српског народа,земља Лазара,Милоша и осталих српских јунака?Не схватих у чему је проблем и ко су сад ти људи који отимају земљу моме народу!Године су са собом донијеле и нова сазнања и спознаје,па тако полако почех увиђати ко је тај запад и на чему он почива.Недавно проглашење независне државе Косово,био је у ствари само још један шамар српском народу и свим оним жртавама палим од руке западног агресора.Надлетањем првог авиона,прекршени су сви акти морала и етичности,са којим су се они толико хвалили,и показано је у ствари ко је прави агресор и злочинац обавијен у неком црноме плашту званом демократија.Како после ових 10 година заборавити на све то,и опет са тим истим „људима“ се руковати и нормално разговарати?Србија треба да иде напред ка бољем,али своју кожу не треба продати тим истим злочинцима који су тог дана изгубили образ и ударили на недужне. Ђорђе Остојић,Градишка БиХ-РС

Одговори | Препоручујем 0

Dragana Lazic,Melburnпре 9 година

Iako je proslo 10 godina sve deluje kao da je bilo juce. Tada sam bila u Melburnu-Australia i pratili smo ja i muz sve moguce vesti jer se svakim danom govorilo da ce Srbija biti bombardovana. Bilo nam je mnogo tesko zbog toga sto ce nasa zemlja biti bombardovana ali u Srbiji nam zivi cerka koja je bila u drugom stanju i imamo jos dve unuke.Posto smo na vestima videli da je samo pitanje momenta kada ce poceti bombardovanje pozvali smo cerku po ovom vremenu uvece a u Srbiji je bilo jutro, da joj kazemo da se bar skloni i sacuva i nju i decu posto nije htela da dodje ovde.Legli smo posto je vec bila duboka noc, medjutim moj se muz probudio rano ujutru i kaze da je sanjao da avioni bombarduju Srbiju i da moramo da ustanemo. Odmah smo upalili i televizor i radio i na vestima je bilo da je upravo pocelo bombardovanje Srbije. Posto je u SRbiji noc, nismo mogli da se smirimo i otisli smo i lutali do po podne i kad se vratimo pitali smo se kakve ce vesti da cujemo. Odmah smo nazvali cerku da vidimo kako je i vidimo da je u redu i ona i deca momentalno nam je laknulo ali briga nije jer ne znamo sta sve moze da bude dalje. Bili smo u stanju paralize, zbog propagande na televiziji jednostavno su nam suze tekle na oci kada prikazuju ciljeve koji su bombardovani. U nedelju su bile u Melburnu velike demonstracije ispred americkog konzulata, dolazi nas narod sa suzama u ocima i jednom i nevericom, tugom ali i velikim razocarenjem. U tim danima neznamo kome je bilo teze nama po svetu ili nasima pod bombama.Dok je trajalo bombardovanj svake nedelje smo demonstrirali, znali smo da nista ne moze da uradimo ali da pokazemo da postojimo i da smo ponosni na nas rodni zavicaj i Srbiju.

Одговори | Препоручујем 0

navrdeda пре 9 година

Moju Kursumliju su bombardovali svaki dan. Prve večeri smo bili medju prvima i imali najviše žrtava …13 poginulih. Kad su prve krstareće rakete pogodile kasarnu koja je na platou iznad grada sve se zatreslo ali to je u meni stvorilo drugi strah. Moja sestra još uvek nije došla iz Beograda gde je studirala, tada sam sve svoje misli okrenuo njoj…ne znam gde je, da li je krenula …u to vreme od prilike ima zadnji bus za Kuršumliju. Pokušavam da smirim majku i odlazim da zatvaram vodu, gasim struju , otvaram prozore…a onda…nije prošlo ni celih deset minuta…tada su naleteli avioni. To je bilo nešto što nisam ni pretpostavio da mogu da doživim i tada mi se sve činilo kao da sanjam i želeo sam samo da se probudim što pre. Kada su naleteli avioni imao sam utisak da dodiruju krovove kuća od bombi je svetlelo kao da je dan a zemlja se tresla kao da je pogodio najstrašniji zemljotres. Sklonio sam se sa majkom u podrum. Čujem kako komšije trče ulicom (čini mi se da nije bilo uličnog osvetljenja) i pokušavaju da se okupe u nekom od podruma..pridružujemo im se ja i majka. Onda je sve utihnulo, ne mogu da izdržim izlazim van i vidim oca koji je došao iz sela i nije osetio taj prvi talas , ostavio auto nasred ulice i gleda kako gori kasarna, pribran je , valjda zbog iskustva iz Vukovara.Sestru nikako da dobijemo veze su u prekidu, došla je sutradan a meni se čini i dan danas kao da je prošlo deset dana. Bilo ne ponovilo se…

Одговори | Препоручујем 0

zorica nпре 9 година

Зашто нам је требало 10 година да исказемо бол, страх и бес. Мозда смо потискујући хтели то да заборавимо, али није се могло. Зато треба рећи све ово. Плакала сам док сам читала коментаре, плакала сам и те вечери док сам за своју децу и мужа спремала штрудлу са маком, само да запослим себе, да не гледам телевизију, да нешто радим (али нисам дала да они то виде) Стрепим, не знам шта нас чека. Моја деца , син, матурант, тек дошао из школе, ћерка студент, са неверицом гледа у небо. Њен дечко из Швајцарске јавио јој је да су пошли. Ја не могу да верујем, све мислим то НЕ МОЖЕ И НЕ СМЕ НАМА ДА СЕ ДОГОДИ. Али, догађа се, почињу сирене, а моје руке су у тесту. Настављам да месим, а нисам сигурна да ћу моћи да је испечем , да моја кућа замирише мирисом штрудле. Настављам да радим, кажу треба да се иде у склониште, деца одлазе, ја не могу, мој супруг такође- То никад нисам могла. Нисам хтела да верујем да ми се то догађа. То вече никад нећу заборавити, а о томе никад после тога нисам причала. Касније смо се навикли, деца су се дружила напољу више него икада, узвикивала гласно кад су наши одговарали ватром. Са нашег брда могло се видети све то. Мој син је, иако млађи, то лакше подносио од ћерке која ме је, кад је почињало бомбардованје звала у своју собу да би ме подучавала немачком језику. Мрзела сам немачки ,али сам то радила због ње, јер је то била њена једина нада да ћемо негде отићи, негде далеко од овог хаоса. Нисам примећивала страх код ње, мирно сталожено ми је причала, напољу су се чуле детонације, а мислим да је моје срце куцало гласније од њих, због страха за моју децу и за децу негде тамо где су те бомбе падале. Она је причала и ја сам схватала да је то њен начин и пут да превазиђе страх и задржи наду да ће остварити оно што је желела. Данас је она у Швајцарској и чезне да се врати у Нашу Србију. А пролеће је било тако блиставо, воћњаци расцветали, небо плаво и никад ми моја Србија није била лепша и раскошнија него тог пролећа 1999.године.

Одговори | Препоручујем 0

Stanislav Kalenicпре 9 година

Ima li nesto novo o ISTINSKIM gubitcima koje je NATO slucajno precutao? Osvajaci nikad nisu dobro prolazili na balkanskom blatu – valjda su zato vodili rat u vazduju iskljucivo.

Одговори | Препоручујем 0

Nada Bakicпре 9 година

2002 putujem avionom iz Cikaga za Frankfurt. Avion poluprazan, put dug, pored mene seda covek zeljan da prekrati vreme. Pita me odakle sam, govorim Srbija i vdim na njegovom li cu odjednom ozbljnost i distancu. Pocinje samnom pazljivo da komunicira, na distanci i suzdrzano. Vidim da se iza toga nesto krije, ispituje me gde sam bila za vreme bomardovanja – u srbji. je li mi neko stradao u ratu – nije, kako je bilo – pricam viceve iz tog vremena. on se omekanio i pocinje da prica. kaze u to vreme bio je smesten u avianu, ali nije bio u avionima! a trenutno leti na sastanak NATO-a u frankfurt. pita me gde sam bila za vreme life-zurki na mostovima. kazem saljivo, e nisam bas bila toliko udarena da idem na most. a on, kaze zbog tih zabava na mostovima: srbian funny people! i onda dodaje, je li se secas da ste onda ostali bez struje. zbog tih zabava na mostu, koje su ih ocigledno jako nervirale, i te 2002 kad mi je pricao delovao je kao neka lepa devojka kojoj neko kaze da i nije bas neka, pa je povredi u sujeti. bio je besan zbog zabava koje su se organizovali. rekao mi je da su zbog tih zabava bacali neke posebne bombe da bi ostali bez struje i most-parti se zavrsile. secam se tad su u srbji govorili idemo na mostove da prkosimo NATO-u,mislila sam kakva glupost,oni gadjaju sta hoce to ih ne interesuje…a tada sam ukapirala da su im ljudi na mostovima stvarno prkosili.kad sam to sve ukapirla izgubila sam kontrolu i sustigao me bes..sve sto sam stigla je da pitam kako su znali za zabava..kaze imali su puno svojih ljudi tamo…razgovor je bio gotov…posle nekog vremena otisao je na svoje mesto…kad ovu pricu ispricam pijateljima svi me pitaju i sta si mu tad rekla… nista, nisam ni rec vise mogla da progovorim.

Одговори | Препоручујем 1

John Daganпре 9 година

Ima stvari koje ipak treba „zaboraviti“ zato sto ako bi sve svih zala secali ne bi smo mogli ni smeli da nastavimo da zivimo svesni te strasne proslosti ciji smo i mi jedan deo i ne uvek samo kao zrtve. Ima stvari kojih se ipak moramo secati. Evo jedne „stvari“ koju ne treba zaboraviti. 24. marta 1999 sam vec posle podne bio na aerodromu Budimpesta na putu za Beograd. Nas desetak cekalo je na neki izdrndani, poluprazni autobus da krene, kroz mrak, bez svetla prema Srbiji i Beogradu. Pozvao sam onda Petera Handkea, austrijskog pisca i rekao mu: Peter ja idem upravo za Beograd. „Da i ja cu doci“ odgovorio je. I dosao je, nesto kasnije, mada se nismo videli u toj gizvi, u tom haosu. Dosao je Peter Handke i tad, i kasnije vise puta, znamo mi to. Stavio je za nas, Srbe, svoju cast, svoju karijeru, svoju glavu u „zalog“, uradio je nesto, i cini to i dalje, sto niko ko nije Srbin, ne bi cinio. Danke, mein lieber freund, Peter Handke.

Одговори | Препоручујем 0

The Jackпре 9 година

Secam se velicanstvenog desavanja naroda. Grad Novi Sad bez struje, mrak. Prethodnog dana neprijateljska avijacija je delovala po polozajima PVO. Misleci valda da je PVO neutralisan, spustaju se nize da bi sto preciznije izvrsili svoju zlikovacku misiju i onda sledi neprijatno iznenadjenje i velicanstvena slika – nebo se otvorilo. Nad gradom i Fruskom gorom dejstvuje „neutralisani“ PVO ogromnom snagom, a mrak se pretvara u svetlo od tragova obelezavajuce municije. sutradan cujem da su se dva aviona „slupala“ o Frusku goru_:))) Nikada vise nisu isli toliko nisko, ali su srusli mostove i besno bombardovali prazne kasarne i mnostvo maketa. Na licima ljudi se nije mogao videti strah, nego neka nelagoda i ljutnja sto nismo mogli da jos zesce odgovorimo. Neverovatno je koliko su ljudi disciplinovano i hladne glave otpoceli pripreme za dugotrajni rat i ucestvovali na cuvenim protestima na trgu Svetozara Miletica. Niko, a ponajmanje NATO stratezi, ovo nije ocekivao. Svi smo bili pomalo iznenadjeni, ali i ponosni sto ucestvujemo u svemu ovome, a verujem da je i to bio jedan od faktora koji su dali veliku snagu momcima iz PVO da izdrze neravnopravnu borbu. Posle rata, citajuci ruske vojne analize, videh da je, ako iskljucimo divljanje po civilnim ciljevima, NATO pretrpeo znatne i vece gubitke….

Одговори | Препоручујем 0

sena todorovicпре 9 година

place mi se dok citam secanja na bombarodvanje. vec deset godina, ljudi…. pa to je bilo juce, a vec je proslo 3.650 dana. i odjednom mi sinu jedan trenutak iz tih dana. stanujem na 12. spratu solitera, na vracaru. sa moje krovne terase vidi se citav beograd. moja porodica odlucuje da ne idemo u garazu koja je, odmah uz nasu zgradu, pretvorena u skloniste. ostacemo u nasim foteljama, pa ako nam je sudbina… bar cemo umreti komforno… odjednom, zvoni telefom…“Todorovici, izdajnici, kome saljete poruke sa tim upaljenim svetlom,“ i dalje tako, od majke, do babe,sestre,tetke,strine, tetkine tetke i citavog zenskog potomstva… proradio duh ilije cvorovica. sledeceg jutra, krecem u nuns, gde sam tada radila,i vec na platou ispred zgrade zatece me gromoglasna, nenajavljena eksplozija. vracam se nazad, pesice na 12.sprat, jer je struja vec iskljucena. zvoni telefon… moj komsija, visoki oficir vojske jugoslavije, pita: „gospodjo, vidis li gde je puklo?“ istrcim na terasu, vidim dim od batajnice, vracam se i saopstavam komsiji koji je cekao na telefonu. „A, gde si ti?“, pitam. Kaze: „u kasarni!“ i prekida vezu. Alal vera, kazem za sebe, pa valjda mi od tebe treba da cujemo. silazim pesice napolje. prolazim pored zgrade u kojoj stanuje moj komsija oficir i provirim u njihov podrum, da proverim kakko se narod oseca. kad tamo, on, oficir sa cinovima, sedi sa jos nekolimo baba i decom…. alal vera, jos jednom, kazem i istrcim, pre nego sto me vidi.

Одговори | Препоручујем 0

Marko пре 9 година

Mene je prvi dan bombardovanja zatekao u uniformi, na redovnom odsluzenju vojnog roka. Dan pre toga smo expresno vraceni sa terena u Beograd i jasno nam je receno vi ste zadnja odbrana Beograda i ja sam se setio majora Gavrilovica. Taj dan smo bili pod uzbunom od ranog jutra sto je znaciloo da cemo ceo dan provesti u obliznjoj sumi. Izneli smo i TV i prikljucilise, secam se vesti na Studiu B, sumraka, i kako mi lagano glava klone i padam u san. Sanjam svoju kucu, devojku prijatelje… i bude me sirene AUUUUUUUUUUU i glas POCELO JE! Svi uzurbano ubacujeemo okvire sa bojevom municijom i uzurbano stajemo u vrstu porucnik naredjuje mirno…

Одговори | Препоручујем 0

stalker (r) пре 9 година

24.03.zavrsio sa kupovinom namirnica i kucne hemije, osisao se, to mi je bilo najbitnije, ako im nista ne mogu necu da zbog njih budem bez sampona, paste za zube, gela i kokica (sebicno?ne, i to je goli zivot). izlepio sam sve prozore na stanu, tata je negodovao, komsije se smejale (ja se nisam smejao kada im je detonacija polupala stakla).na poslu muk, vecina pod sedativima, alkoholom i radnom obavezom, devojku su pustili s fakulteta ranije, za svaki slucaj. ne gledam tv, pricam s devojkom, sutra mi je rodjendan, hocu da je izvedem negde… prekidamo razgovor, cucemo se kasnije. osam je, ulica je puna ljudi, svi su ispred zgrada, pricaju o ratu. zvoni telefon, zove sestra iz pristine, njih vec gadjaju, pita za nas dok u pozadini odjekuju eksplozije, trudim se da budem miran. ubrzo se cuju eksplozije iz pravca batajnice, kazem joj da je i ovde isto. teram je da prekine vezu i ode u skloniste, vise buke dolazi s njene strane, ona spusta slusalicu. stan se trese, svi su podrumu susedne zgrade, idem da vidim sta rade. deja vu, karte, pice i dim cigareta,muzika, drustvo iz kraja ne menja navike. vracam se u stan i uzimam telefon, 038 prva tri broja telefona koja ce se u kuci pozivati pre i posle spavanja, pre i posle jela, kad dodjemo s posla do kraja rata. sestra se javlja, nisu u sklonistu, kako da bude kada ih svi zivkamo po hiljadu puta dnevno, ovde je tiho a sa njene strane i dalje buka.25.03. sam slavio kao dupli rodjendan.vazdusna opasnost,radim produzeno,kada sam dosao s posla svi su me gledali kao da vide duha i govorili da se javim majci. tek kod kuce sam saznao da sam minut ranije otisao s mesta koje je zasuto raketama.1600 ccm ruskog motora zasluzno je sto nisam nista cuo ni osetio. zove devojka,ne ide na faks i ne zna kad cemo se videti,pita sta je bilo danas, nista joj nisam rekao ionako je u grcu. ponovo 038 i dnevni izvestaj. 27.03. najzad se vidjamo,grad je pun, ona lepo izgleda,mi lepo izgledamo,svi u gradu su lepi. vece, kuca i neizbezni 038…

Одговори | Препоручујем 0

Spiridon,Frankfurt пре 9 година

Te veceri bio sam u grupi izedu 200-300 ljudi koji su dosli u crkvu kraj Ofenbaha na akatist Presvetoj Bogorodici..Jos uvek postojala je nada da nas nece napasti…Ta nada bila je neosnovana sa obzirom da je „bombardovanje u medijima“besomucno trajalo vec mesecima..bivajuci svakim danom sve jaca…Javno menje je bilo u stvari“ orentisano“ jos od pocetka 90 ovde u „prijateljskoj“ Nemackoj..Negde u sredini Bogosluzenja dosla je vest da su avioni nata krenuli iz Aviana..Mislim da su svi prisutni plakali…moleci Presvetu Majku Boziju za pomoc i zastitu svako je mislio na svoje u zemlji Srbiji…PRESVETAJA BOGORODICE SPASI NAS…odjekivalo je crkvom kod smo klecali i molili za spas…Ne Gospodo iz nata TO vam NIKADA NECEMO ZABORAVITI..IC-XC

Одговори | Препоручујем 0

jonbonjovi пре 9 година

Razaranje uveliko traje, ja kao zvijer u kavezu. Iskocio bih iz koze, u ratu mi je bilo lakse, a sad moram sa strane da gledam. Na njemackoj tv ministar vanjskih poslova iz zelene partije Joska Fiser kaze WIR HABEN KEINE WAHL. Nemamo izbora, tamo se sprovodi genocid. To kaze covjek iz partije pacifista. Onda se ministar odbrane Rudolf Sarping hvali postignutim (unistenim). Znam da laze, prilazim teveu i psujem mu majku, nazivam ga svim ruznim imenima koja mi padaju na pamet. I dan danas da ga sretnem pljunuo bih mu u odvratno lice. Zena me smiruje, vicem i na nju, sta me smirujes, da i ti ne opravdavas sta tvoji rade, ako je tako, odmah seli iz kuce. Znam da pretjerujem, jer znam sta misli, izvinjavam se. Kaze mi, od danas vise ne kupujemo americku robu. Ni dan danas je ne kupujemo, i sretan sam zbog toga. Sve americko mi je odvratno, cak i onaj zvaka jezik kojim su iskvarili pravi engleski.

Одговори | Препоручујем 0

Sara пре 9 година

Moja mama dolazi iz prodavnice, spusta kese na pod i kaze kako cuje sirene. ja odgovaram da je to samo vezba i nastavljam da gledam tv. Komsinica dolazi i daje nam uputstvo za ponasanje u toku bombardovanja. Pakujemo se i odlazimo kod babe koja zivi sama. Tada sam imala 14 god. Danas sam 2000 km daleko od svoje zemlje. Upalila sam svecu za sve nastradale. Kada sam bila 1 razred poceo je rat u Bosni a 8 razred sam zavrsila tako sto je pocelo bombardovanje. Ali danas Evropa se nece ni setiti bombardovanja. Desilo se toliko vaznijih stvari u svetu od bombardovanja jedne tamo zemlje na Balkanu…strasno…i neverovatno

Одговори | Препоручујем 0

G.S. пре 9 година

To vece slusamo na prvom programu nemacke TV-ARD govor tadasnjeg kancelara Sredera, koji se trudi da nemackoj naciji objasni razloge zbog cega se nemacka vojska angazuje u bombardovanju Srbije. Odmah posle njega na ekranu se pojavljuje nemacki ministar odbrane Sarping i ushiceno objasnjava kako je vec oboreno nekoliko MiG-29 srpske avijacije. Moja supruga (Nemica) place i kaze: „Zar nam nije bilo dovoljno ono sto smo uradili drugim narodima od 1939-1945“.

Одговори | Препоручујем 0

manik пре 9 година

živim preko puta sup-a u bul.despota stefana.kada su se čule sirene 24.marta 1999 nikoga nije bilo na ulici.čudno,ali nije bilo ni saobraćaja.samo prazne kese i nekoliko pasa lutalica.izašla sam na terasu i doviknula milicajcu koji je stajao na trotoaru preko puta ulice :’šta se dešava?’on mi je doviknuo’ma,to je samo proba’.ali,nije bila proba.zona sumraka u prokletoj avliji još traje.

Одговори | Препоручујем 0

DM пре 9 година

24.03.1999. Pečem palačinke…moja četvorogišnja devojčica i zaova igraju igru memorije…tetku više interesuje Esmeralda na TV-u ali ne vredi – malecka je neumoljiva… Muž ulazi i spušta sve roletne. Gledamo se, bez reči…mahinalno mi pogled leti ka Jovani a ruka kreće ka stomaku gde je moja druga devojčica…Program prekidaju, javljaju da je počelo…zaova vrisnu i otrča kući…njen jedinac Dejan je u Novom Sadu…Jovana hoće još da se igra i nastavljam sa njom…upozorava me stalno da sam opet promašila i nisam sastavila par…a ja sam samo razmišljala gde da je sklonim 02.04.1999. Komšinica mi se porodila i odmah nakon porođaja je puštena kući. Njena Anja je iz porodilišta stigla, ne u svoju kuću, već u moj podrum… 11.05.2009. Tu noć nije bilo ni sirene ni napada…dan predivan, sunčan…nikad lepše proleće…mojim roditeljima je danas 30ogodišnjica braka…Napad počinje u 13h i traje do 16h…u 15.20h sam rodila moju Mariju… 24.03.2009. Anja i Marija su dve divne devojčice…idu u 3 razred i odlične su učenice…spremamo se da proslavimo jubilarne rođendane…ne sećaju se ničeg, naravno…Ali mi pamtimo!

Одговори | Препоручујем 0

S. Vukmirović пре 9 година

@M. Kojić, Derventa Pozdravljam gospodina Miću Kojića iz Dervente – S. Vukmirović iz Novog Sada.

Одговори | Препоручујем 0

S. Vukmirović пре 9 година

Neposredno pred prvi udar na Novi Sad, nisam mogao vjerovati da će se to desiti. Sjedili smo u društvu naših susjeda, komentirali trenutno stanje.. Ja uporno tvdio: Neće, nema smisla, ma kakvi.. Kad ono-tres u krug kasarnr na Deteliner, vazdušnom linijom oko 300-400m. Zgrada se napunila prašinom, izbilo nam ulazna vrata, komešanje po zgradi, strah, unezvjerenost. Pokupim suprugu i djecu, pa na Adice, ruralni dio bez potencijalnih vojnih ciljeva. Usput, još nekoliko eksplozija po Fruškoj gori…. Na Lazarevu subotu kod naših prijatelja gdje smo se sklonili, predveče sjedimo, kad prozuji Tomahavk, vidimo ga. Ode Most slobode. Poslije NIS, beskrajni crni oblaci nad Novim Sadom… Više se nisam plašio. Bio sam samo razočaran i bijesan, što ne možemo da uzvratimo. Još me to nije prošlo, a i neće nikada.

Одговори | Препоручујем 0

Kosovka Devojkaпре 9 година

Niko nema pravo da zaboravi i oprosti onima koji su tako zverinski ubijali,rusili,trovali.Zbog onih stradalih,zbog dece koja nisu nikom nista skrivila,zbog majki,oceva,deka i baka.Zapad je pokazao svoju silu na najbrutalniji nacin,svoju neljudskost,svoje zverinstvo.Ni jedan Srbin ovo nesme zaboraviti nesme oprostiti.Mir dusama postradalih,mir im vecni!

Одговори | Препоручујем 0

sz пре 9 година

Ziveo sam sa mojom americkom porodicom u manjem gradu, troje americke dece i americka supruga, jedini Srbin u gradu, brat sa porodicom u Beogradu. Poce frka, zvrckam burazera, dize slusalicu na prvo zvono, svaki put, kaze, montirali novu telefonsku centralu na Dorcolu, Francuzi, pa sljaka kao sumanuta. Sta radis Bato? Nista cistim staklo od razbijenih prozora, kao da je na rostilju, a ne bombardovanju, nikada nisam osetio neki strah u njegovom govoru. A ja, nemam s kim da sednem da podelim tugu i bes, pa sam stavljao nalepnice na jaknu: Bomb me, I am Serb, i sarao po barovima, trazeci kavgu. Moji poznanici su „bezali“ od mene, crne planove sam muvao po glavi, gledam decicu, gde ce oni bez mene, imaju jednog, dobrog tatu. Miran, muci dusu, verujem da bih sve lakse proveo da sam u Beogradu, dve godine kasnije dobijem razvod od moje americke supruge, i mojih(koji su se do bombardovanja kleli u mene)americkih tasta i taste, koferce, pa put pod noge, sto dalje, da ne napravim onu, veliku gresku. A klinci sve prezive, pa i tatu, zalosno da kazem, „srecan“ sam sto moji roditelji nisu doziveli jos jedno bombardovanje, odose na vreme.Nisam siguran da li su Francuzi sravnili centralu, salim se znam da nisu, radila do kraja, a i posle rata. Burazer navuce rak, nije valjda od onog nezasicenog, pa i on nas ostavi. Sedite tamo gde ste, imate jedan drugoga, ja cu ovde da ….

Одговори | Препоручујем 0

Данијел – Бања Лука пре 9 година

Кукавице прљаве, сједили су у авионима и водили битку! Тукли су и цивиле да би разбили морал, али џаба, нису успјели, јер ово је можда географски мала земља али је велики народ, народ којег нико није могао покорити нити ће покорити! Кад читам ове исповјести људи, осјећам тугу због патње коју смо преживјели, али и понос, понос што сам Србин, што припадам овом народу који је пркосно преживио сваку патњу и остао да живи свој на своме! Тај осјећај они који су били на 10.000 не могу осјетити никада! Зато Србијо живи и даље, рађај своју дјецу и учи их како се љубоморно брани своје и како да воле Бога Свевишњега без којега не би смо преживјели оно што јесмо! И на крају да споменем и оне које су за улазак у НАТО, ако сте толике „јуначине“ данас је прави дан да гласно кажете да сте за улазак, а убјеђен сам „куго људска“ да ће вам народ истог тренутка дати одговор!

Одговори | Препоручујем 0

RedovniCitalac пре 9 година

Verujem da se mnogi jos secaju kako su bili suncani i lepi dani, toga proleca 1999. – cinilo se kao nikda ranije? Gledajuci iz sklonista, kao da nikda nisu dotada izgledale lepse rasctvetane baste i vocnjaci. Ili se, mozda, tako sve cinilo u strahu i nesreci koja nas je zadesila. Kao da je „svevisnji“ govorio – raj je na zemlji, niste ga ni svesni dok ga ne pocnete gubiti. A pakao je, 78 dana, dolazio sa neba!

Одговори | Препоручујем 0

Morgothmir пре 9 година

Tog dana sam kao i obicno dosao iz skole autobusom u 20h najnormalnije.Drugi srednje,mlad,lud i pun zivota.ulazim u kucu,skidam ranac i pitam mamu sta ima za veceru i taman kad sam stavio prvi zalogaj u usta krece da zavija sirena,mama utrcava u kuhinju i vice kako je pocelo bombardovanje.Kazem joj da je verovatno greska ili mozda vezba,probaju sirene ili sta vec.Besnim glasom govori da nije vezba,da krenem da se obuvam,da spakujem ranac i da se obucem.Potpuno smireno,na njeno veliko nezadovoljstvo,nastavljam da veceram.Kada sam zavrsio sa jelom odlazim u sobu,izbacujem knjige iz ranca i polako ga punim sa totalno nebitnim stvarima,kojim,neznam i ne mogu da sesetim ni dan danas.Sedam na stolicu i pocinjem da upertlavam martinke,duboke,sa 14 kopci,koje za moju mamu izgleda citava vecnost.Obuven i obucen,sa rancem na ledjima izlazimo na ulicu.A na ulici,koja je samo 20 minuta bila prazna,potpuno nerealna slika.Ulica puna komsija,svi su napolje,obuceni sa rancevoma,koferima,kesama,prvi komsija stiji na sred puta sa pistoljem uperenim u nebo,psuje Klintona i Moniku i vice: „Jedan je moj!“Niko ne zna ni kde ce ni sta ce ali su svi spremni da krenu samo kad bi im neko rekao gde treba da idu da se sklone.U mom selu nema sklonista ali u centru sela ispod kastela ima ogroman podrum pa se neki upucuju tamo.Mene i mamu,sa nekolicinom komsija,poziva komsija sa pistoljem,sada vidno zadenutim za pojas,kod njega u podrum.A podrum kao soba.Spustio tepih,trosed,klupe,stolice,tv,radio sa akumulatorom cak je i vodu sproveo.Njegova porodica je vec dole.Posle dva sata,u teskoj i napetoj tisini,pocinjem da nagovoravam mamu da se vratimo u kucu.Posle pola sata i uspevam ali pod uslovom da ne skidamo odecu.Prvi i zadnji put u zivotu spavao sam obucen.

Одговори | Препоручујем 0

Ivan пре 9 година

Ja sam vec znao 23. uvece kada je Solana dao komandu, da to krece. Uvece, oko 8 sati na Ladjevce, a to je 10 km od mene, je pala prva i jedina raketa prve veceri. Posle par minuta na vestima je objavljeno da je rat poceo.

Одговори | Препоручујем 0

Darko Tomićпре 9 година

Sećam se kao danas pre deset godina kad je Havijar Solana pre 10 godina odobrio „kampanju“ Milosrdni anđeo. Osećao sam neopisivu tugu što će razrušiti Srbiju isto tako kako su to uradili i Republici Srpskoj 1995. da bi zaustavili rat i „omekšali“ Miloševića pred Dayton. Najviše mi je išao na nerve onaj homoseksualac Jeimy Shey koji je imao tako ružnu kravatu dok sam ga posmatrao na press konferencijama na kojima je govorio o opravdanosti „kampanje“ Izgledao je kao navijena lutka sa unapred usnimljenim tekstom u memoriju one njegove face pune „zabrinutosti“. Pomišljao sam za vreme svih tih dana kako je otpočeo kraj civilizacije kakvu smo priželjkivali, civilizacije i vladavine prava i zakona za sve ljude bili oni u malim ili velikim državama. Znao sam šta je rat dok sam i sam učestvovao u mnogim bitkama po koridoru od 91′-95′ Setio sam se i američkog komandanta 1. oklopne američke divizije koja je zaposela položaje koje smo mi držali iz 1. oklopne brigade na koridoru posle potpisivanja Deytona u sklopu tadašnjeg IFOR-a. Došao američki komandant sa vojnicima koje smo lepo dočekali sa srpskim cigaretama „VEK“ kojih smo jedino i imali. Nisu ga toliko zanimale cigarete koliko naš tenk T-84 kojem se čudom nije mogao načuditi koliko je bolji od njihovih tenkova usput komentarišući kako i nije čudo što smo mogli držati toliku teritoriju sa tako moćnom tehnikom. A u tom trnutku vojska Republike Srpske je posedovala 72% Bosne i Hercegovine. Sećao sam se tih dana i osećao tugu posle pres konferencija posle višednevnih bombardovanja Srbije i Crne Gore koje sam posmatrao preko TV. Nama je rat izgleda kako reče Dušan Kovačević kao peto godišnje doba. Nikada pre nisam pisao. Rat mi je probudio emocije. Napisao sam roman o tom ratu. Posle nisam mogao stati. Sada pišem svoju četvrtu knjigu.

Одговори | Препоручујем 0

Čedo Savkovicпре 9 година

Sećam se početka bombardovanja. To mi je nenadano, bio i poslednji dan osnovne škole u koju sam pošao 1991. godine. Početak i kraj mog osnovnoškolskog obrazovanja, kao i svih onih koji su rođeni 1984. godine obeleženi su ratovima. Baš fino za generacije koje su mogle bolje da žive. Ali svest o tome što se događalo trebalo bi da koristi kao opomena i primer da se slično tome na trusnim područjima našim, više nikada ne ponavlja.

Одговори | Препоручујем 0

мирјана пре 9 година

Nikada neću zaboraviti užas u očima svoje dece, svake večeri kada se začuje sirena. Ja pokušavam da im nešto čitam, neke slikovnice, podignem pogled i vidim te razrogačene oči.

http://www.politika.rs/scc/clanak/80240/Secanja-na-prvi-dan-bombardovanja

Тин Ујевић (1891-1955)-СРБИЈИ

Данас пламсаш само од крви најбољих,

Што су мачу дали своја тијела справна,

Бљештећи у духу и у чистој вољи,

Божанствена, Света земљо Православна.

 

Јуче, Ти си била моћна и велика,

И за усне дјеце мљеко, мед и вино,

Док се не скрхаше под градом челика,

Груди Твоје дјеце, српска краљевино!

 

Сјутра, сабирући и данас и јуче,

Засјат ћеш у духу и у живој моћи,

Јер ће славу слома унуци да уче,

Као зору спаса посље тешке ноћи.

 

Ал ни нови народ, нити понос међа

Неће више моћи онај да Ти врати

Поносити поглед, испод храбрих вјеђа

Што су знале дивски у понор гледати,

 

Твоје мирно чело пред прјетњом удеса,

И вијањем вјетра страве и страхоте,

И молитву тавну у глува небеса,

То је „данас“ врјеме највеће љепоте!

Ахмед Адемовић – трубач који је преокренуо Кумановску битку

јул 3, 2016

Широм планете данас се обележава Светски дан Рома, а ми вас подсећамо на једног Рома из Лесковца који је носилац Карађорђеве звезде коју је заслужио својим подвигом током Кумановске битке.

Ратови за ослобођење од 1912 до 1918 године изнедрили су многе јунаке. Неки од њих данас су познати широј јавности док је већи број нажалост још увек заборављен и засењен јунацима новог доба.

Један од тих заборављених јунака је и лесковачки трубачАхмед Адемовић, носилац Карађорђеве звездеиз ослободилачких ратова од 1912 до 1918 године.

Легенда о његовом брилијантном подвигу током Првогбалканског рата и данас живи, прича се са времена на време али недовољно. Недовољно јер нас свакодневно гуше ријалити програмима, кичом, шундом и црном хроником. Намећу се лажни идоли и узори. Сваки облик друштвене вредности је данас урушен и оскрнављен.

Јунаци попут Ахмеда, били су само нормални људи тог времена. Данас су нормални људи тотално другачији. Требало би сви ми да се свакодневно подсећамо тих нормалних, малих људи који су чинили невероватно велике ствари за нашу будућност и наш опстанак.

Ахмед Адемовић је служио као трубач у српској војсци. Током Балканских ратова, трубачи би специфичним трубним знацима слали сигнале војсци који би означавали јуриш или повлачење. Током Кумановске битке 24. октобра 1912 године, у тренутку када се она, како ће се испотавити, ломила. Ахмед се ушуњао у позадину турске војске и одсвирао по слухуњихов трубне знаке за повлачење. Збуњена турска војска која је у том тренутку била у силовитом налету, почела је да се повлачи а Ахмед је онда засвирао знак за јуриш српској војсци која је полетела на збуњену турску војску и потукла је.

Српска војска је нанела Турцима пораз и отворила пут за надирање долином Вардара.

Управо за овај подвиг, Ахмед је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. А његов подвиг који је био толико прост и једноставан завршио је у уџбеницима на француским и руским војним академијама као позитиван пример лукавства обичног војника.

Ахмед Адемовић се поносио својим подвигом и Карађорђевом звездом толико да одликовање није скидао до краја живота. Мештани Лесковца памтили су ипоштовалињегово херојство. У свакој прилици и обележавању годишњица Ахмед је добијао почасна места и сви су му указивали велику пажњу.

Међутим старина није имао среће да до краја свог живота ужива у својим заслугама и часном животу. Током Другог светског рата Немци су стрељали двојицу његових синова – Реџу и Раму. 

Лесковчани су им подигли споменик у Араповој долини,у подножју Хисара, на том месту су Немци 3. децембра 1941. године стрељали око 500 Рома.

Последње године живота Ахмед је провео у кућерку свог унука Фадила.

Умро је децембра 1965. године у својој 92. години.

Иначе, поред Ахмеда Адемовића, златну Карађорђеву звезду са мачевима добила су још двојица трубача – Рома из лесковачког краја: каплар Амет Иде Аметовић, бомбаш српске војске из Лесковца и Рустем Сејдић из Бојника, прадеда познатог трубача Фејата Сејдића.

Аутор: Милан Богојевић
Обрада: Магацин портал
Извор: Недељник

БРАЋА ГЛИШИЋ -Добри синови отаџбине

 

Браћа Глишићи, из породице чачанског трговца – Александар, Душан и Милутин, учесници су ослободилачких ратова Србије.

Александар Глишић (Чачак 1873 — Сртевица код Куманова 23. октобар 1912.) је био  потпуковник српске војске.

У Београду је завршио нижу и вишу школу Војне академије. У првом балканском рату, у кумановској бици, командовао 7. пуком Дунавске дивизије I. Првог дана борбе 10. (23) октобра 1912. на Младом Нагоричану, самоиницијативно је повео пук у битку и у жестоким борбама разбио надмоћније турске снаге и повратио Сртевицу на којој је и погинуо. Тим је чином допринео да дивизија врати изгувбљене положаје, задржи надмоћније турске снаге, стабилизује лево крило своје одбране и утиче на позитиван успех кумановске битке.

– Потпуковник српске војске из Чачка Александар Глишић, командант 7. пешадијског пука Дунавске дивизије, погинуо је у Кумановској бици 23. октобра. Он је први српски официр који је у том боју дао живот за отаџбину. Од тада па све до 1941. кад је његов пук престао да постоји, та јединица је свакодневну прозивку обавезно почињала читањем имена и презимена Александра Глишића. Дежурни официр увек би на то одговорио: „Славно погинуо на Куманову”, а тек после тога читано је име тренутног команданта пука. Сем Глишића, такву почаст није доживео ниједан официр српске војске – каже за „Политику” Радивоје Бојовић, историчар Народног музеја у Чачку.

Душан Глишић (1875 – 1915), пешадијски потпуковник из 26. класе Војне академије, командант подофицирске школе и чувене ђачке чете „1.300 каплара“ у Скопљу. Учествовао и храбро се борио у оба рата за ослобођење и уједињење. После тешких окршаја, оболео, не мирећи се са чињеницом да је одбрана Србије сломљена, убио се на Качанику 1915. године,  да га, тешко болесног, војници не би вукли на носилима.

Као ветеран из Балканских ратова, руководио је обуком ђачке чете „1300 каплара“. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године. Понајвише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. У батаљон су укључени студенти са престижних европских универзитета, који су осетили да је отаџбина у опасности и масовно похитали да је помогну.

Потпуковник Душан Глишић био је строг старешина, али су га војници памтили и по очинској бризи. У Скопљу се се на обуци налазили и омладинци из академског певачког друштва Обилић. Једног дана, после обуке у касарни, из свег гласа су певали песму која ће их пратити док буду постојали:

Хеј трубачу с бујне Дрине,

дед’ затруби збор,

нек одјекне Шар планина,

Ловћен, Дурмитор…!

Уз тај ехо појави се и озбиљни а строги командант батаљона, Душан Глишић, овога пута сав озарен и весео. Повикао им је:

• Тако Обилићи, песму хоћу. Хоћу да чује Шваба да Срби немају страха. Омладина је била и остаје носилац народне слободе. Певајте, нек одјекне Шар-планина. Певајте, још певајте!

 Милутин-Рујо Глишић (1880 – 1915), чиновник министарства финансија, резервни поручник, погинуоје у борбама код Вишеграда 1915. године. Непријатељска граната му је однела главу.

ХЕЈ, ТРУБАЧУ С БУЈНЕ ДРИНЕ

Хеј, трубачу, с бујне Дрине,
Де затруби „збор“!
Нек’ одјекну Шар-планине,
Ловћен, Дурмитор!
И нек’ Дрина јекне Сави,
Сава Дунаву,
Дунав бујни Тиси, Драви:
„У бој! У славу!“
Нек’ се бојни јеци оре
Кроз све горе,
Чак на море, —
Кроз све горе чак на море,
Где витешка срца бију,
Ој, на море, на Адрију!

Хеј, народни барјактару,
Развиј барјак твој,
На зборишту на Врачару
Купи народ мој!
Све оружје бојном вичне
Убојне слике,
Та народне наше дичне
Храбре војнике!
И где год је јоште која
У јунака
Мишца јака,
Нека дође, — биће боја,
Љута боја и мејдана
Од Адрије до Балкана!

А ви, Срби, са свих страна,
Кад чујете глас,
На оружје, на душмана,
Хајд, у добри час!
Са свих страна на душмана
Сложно, Срби, сад!
Преко Шаре и Балкана
Хајд’ на Цариград!
Нек’ се исток сав затресе
Чак до мора,
До Босфора;
Па нек’ ропске ланце стресе,
Тешке ланце од Косова,
Србадија Душанова!

Хајде, Србе, хајде, роде,
Век је данас твој!
Век је данас ос слободе,
Српски роде мој!
Не дај да ти душман пије
Крви кап по кап,
За слободу ли’, проли’је,
И последњу кап!
Из крви ће поникнути
Слободе час —
Народа спас —
А слава ће васкрснути
Свеколике Србадије:
Од Балкана до Андрије!…
Песма је познатија по почетном, можда и најлепшем, стиху у српској лирици XИX века: Хеј, трубачу с бујне Дрине и дуго година сматрала се „српском марсељезом“.

Хорско извођење песме — Народни збор (Хеј, трубачу с бујне Дрине)

УЛИЦА БРАЋЕ ГЛИШИЋ у Чачку (име добила1933. године).

Улица Александра Глишића у Београду

 

http://www.glaszapadnesrbije.rs/vest987327.html

http://www.politika.rs/scc/clanak/237798/Dobri-sinovi-otadzbine

http://akademskikrug.rs/besmrtni-djacki-bataljon/

Сремски добровољачки одред – заборављени јунаци са Дунавског кеја

Ко су били све јунаци одбране Београда у Првом светском рату. Сремски добровољачки одред и многи други.

Заборављени јунаци са Дунавског кеја и Сремски добровољачки одред У прошлом есеју писали смо о судбини великог српског хероја мајора Гавриловића. У тој причи споменули смо још неке, нажалост данас заборављене хероје из времена одбране Београда 1915. године. Овом приликом сећамо се неких од њих. Подсетићемо читаоце још једном и на те потресне дане борби за одбрану наше престонице, речима које су за собом оставили учесници и непосредни сведоци тих догађаја. У овом тексту су коришћени и записи Милана Предића (На Ади 1915), Богосава Војновића Пеликана (Агонија Београда 1915. године) и Свете Миловановића (Последњи браниоци Београда).

Милан Предић (1881‐1972) био је српски драматург, позоришни и ликовни критичар и преводилац. У Народном позоришту у Београду радио је од 1909, а после И светског рата у више наврата био је његов директор и управник. Учесник је оба Балканска и И светског рата. Богосав Војновић Пеликан (1894‐1942) је био самоуки сликар, карикатуриста и новинар. Најпознатији је по својим сликама мотива старог Београда, српских средњовековних споменика и ратних тема. Био је сарадник Музеја града Београда. Учествовао је у Балканским и И светском рату. Света Миловановић, потоњи учитељ, био је добровољац Сремског добровољачког одреда 1915. године.
Од Риголета до експлозија

Милан Предић, који је као резервни поручник учествовао у Одбрани Београда 1914. и 1915. године, као човек од пера, следећим речима забележио је последње дане релативног примирја и почетак борби за Београд 1915: „Стари фонограф, довучен однекуда, кривио је на грудобрану у понеке расположене вечери свој олупани мегафон, док му је иглица извлачила квартет из Риголета, скачући дуж зареза старе плоче и грумуљица блата… Београд је изгледао као да траје своје старе дане, као да се горе код Москве седи у вечерњем чарлијању… Тако све док једног јутра, рано, уз кафу узету пред шатором, у свежини влажне долине између Цареве ћуприје и Чукарице, није дошао први весник, огромни прљави стуб од земље и дима, који се уз прасак, широк, потмуо, подигао из дворишта фабрике шећера. Од њега почиње оно што се свршило немим ноћним укрцавањем у Драчу…“

Несретна судбина „српског Немца“

Аустроугарски поручник Игњат Кирхнер родио се у Руми 1877. године. Родитељи су му били Срби, али је он носио презиме свог очуха који га је усвојио и одгајио. Завршио је Војну академију у Бечу и 7 година службовао у Винковцима где је заправо по први пут и научио свој матерњи српски језик. Кажу да га је касније одлично говорио, мада се у његовом изговору увек симпатично осећао немачки акценат.

Кирхнер је дезертирао из Царско‐Краљевске војске 1914. и пребегао у Србију, где је указом Краља Петра И примљен у Српску војску. Према непровереним причама неких његових сабораца Кирхнер је дезертирао пошто је претходно убио једног свог претпостављеног официра, који је знајући или не за Кирхнерово српско порекло, крајње увредљиво и понижавајуће говорио о Србима. По неким још мање вероватним причама Кирхнер је у Србију пребегао препливавши Саву код Београда, у лето 1914. и српским властима први донео вест о томе да се аустрогарска влада спрема да објави рат Србији, без обзира на то какав ће бити српски одговор на Ултиматум Црно‐жуте монархије.

У почетку рата Кирхнер је ратовао као четник‐добровољац. Учествовао је у заузимању аустријске карауле на левој обали Саве 1914. У овој акцији поручник Кирхнер бива рањен у десну ногу, али није отишао у болницу. У току одбране Београда, у јесен 1915, Кирхнер командује чувеним Сремским добровољачким одредом. Био је омиљени командир својим војницима, који су га сматрали за великог српског патриоту. Учествовао је у чувеном јуришу 7. октобра под командом мајора Гавриловића и при том био тешко рањен у ногу. Сремски добровољци извукли су свог омиљеног командира под кишом куршума са прве борбене линије и тако му спасли живот. Претходно је поручник Кирхнер само Божијим промислом избегао сигурну смрт, када је једна аустроугарска граната ударила у бараку где се налазила његова команда.

Потом је поручник Кирхнер евакуисан из Београда. Лечен је у Нишу, а затим је са осталим рањеницима пребачен на Крф. Сво то време о њему се бринула болничарка Босиљка Чајкановић, сестра резервног капетана Веселина Чајкановића, чувеног српског етнолога и историчара религије и потоњег академика. Боса и Игњат су се у току повлачења заљубили. Све време у току исцрпљујућег путовања, на носилима и на болесничкој постељи, Кирхнер је чувао, око појаса обмотану заставу Сремског добровољачког одреда.

Са Крфа је Кирхнер упућен на лечење у Тулуз. Тамо су му ране залечене, али је од последица рањавања на Дунавском кеју, пошто је 1914. и 1915. два пута рањаван у исту ногу, остао инвалид са ногом краћом 6 цм. У Француској је завршио и Електротехнички факилтет, па је после рата у Војсци Краљевине СХС и Југославије обављао високе дужности у Војнотехничкој и инжињеријској служби Министарства војске и морнарице. Оженио се својом неговатељицом из ратних дана Босом Чајкановић (једна од ретких сачуваних фотографија И. Кирхнера у дну носи посвету: Мојој Босиљки). Напредовао је у служби до чина бригадног ђенерала (1939). Једно време био је председник Друштва бранилаца Београда 1914‐1915. године.

На сопствени захтев пензионисан је уочи II светског рата. Одбио је понуду Немаца да учествује у окупационој влади 1941. Погинуо је на Васкрс 1944. од савезничког бомбардовања. Игњат Кирхнер до данас није добио улицу у Београду са својим именом.

Уличне борбе

Учитељ Света Миловановић, добровољац Сремског одреда у својим мемоарима, овако се сећао последњих борби за слободни Београд 1915. године: „Друга чета Сремског одреда, под командом Кирхнера, развила се у стрелце и потпомогнута малим бројем кадроваца 10. пешадијског пука лавовски се коље, на нож, од куле Небојше до кафане Шаран на Дунавском кеју. У Дубровачкој и Цара Уроша улици камаре мртвих; леже мртви и бледи младићи из Сремског одреда. Поубијаше их у момнету када су хтели прећи преко улице. У Банатској улици, на кућу број 40 наши поставили митраљез. На кров исте куће попео се четник Жика Јелић и баца бомбе. Једна граната удара у ту кућу и у минуту убија на месту 40 добровољаца Сремског одреда. Глава Жике Јелића пада на улицу, као крушка, док му труп остаје под рушевинама. Болничара нема! Рањенике, непревијене, у општинским колицима за ђубре одвозе у болнице. Не знам откуда се ту створи и госпођа Јелена, супруга нашег познатог уметника Добрице Милутиновића. Она скинула са своје куће врата и на њих са једним војником полаже тешко рањеног поручника Роша.Тек око пет сати ујутро, када се мало разданило, видели смо да се не бијемо са Аустријанцима, већ са Немцима. Има их много. Као пободени кочићи што бране обалу од поплаве штрче шиљци са њихових шлемова, тамо иза кланичне пруге. Тада нам јавише да је и Игњат Кирхнер тешко рањен.“

Ђорђе Рош ‐ Од Дунавског кеја до Хиландара

Ђорђе Рош је рођен у Београду 1896. године као најмлађи син натурализованог Немца, стручњака за изградњу железничких пруга Себастијана Роша и Словенке Антоније. Понегде се грешком наводи да су Рошови норвешко‐швајцарског порекла. Као ђак шестог разреда Реалне гимназије био је добровољац у Другом балканском рату. Две године касније постао је питомац 46. класе Ниже школе Војне академије. Као командир жандармеријске чете истакао се у борбама за време херојске одбране Београда 1915. године. Тешко је рањен у јуришу на Дунавском кеју, под командом мајора Гавриловића. Заробљен је у Војној болници и одведен у заробљеништво, али је размењен 1917. године.

Ђорђе Рош се још пре рата живо интересовао за авијацију и летење. Крајем рата, на Солунском фронту постаје војни пилот. Он је један од пионира српског цивилног, спортског и војног ваздухопловства. После рата унапређен је у чин капетана, али напушта војну службу и са братом Душаном одлази на лечење и студије у иностранство.

Између два светска рата браћа Рош, Душан и Ђорђе, били су власници трговачке фирме Еxпорт‐импорт Рош и званични представници немачке тешке индустрије у Југославији. Њихова фирма снабдевала је Југословенску Краљевску војску војном опремом из Немачке. За њихово име везано је низ афера наводног подмићивања војних врхова. Најпознатија је она око увоза тенкова и авиона типа Дорније 1935. године, када су обојица доспела и у затвор под оптужбом да су оштетили државну касу. Ослобођени су на личну интервенцију кнеза Павла.

Рошови су били веома имућни, поред велике породичне куће у Катићевој 8‐10 поседовали су и зграду у Бирчаниновој 28 б са 32 стана, вилу на Хвару и низ других непокретности. Пре и после II светског рата у њиховој згради у Бирчаниновој 28 б становали су многе познате личности: чувени сликар Паја Јовановић и његова супруга Муни (од 1939. до 1947. године), фудбалер Рајко Митић, академик Др Никола Чобељић, амбасадор Владимир Роловић, генерал Милутин Морача, новинарка Деса Павловић‐Тревисан, дописница Тајмса из Београда…

Ђорђе Рош је у Бечу упознао Норвежанку Осту (која је касније променила име у Љубица) и са њом се венчао 1924. у манастиру Раковица. Био је и почасни конзул Краљевине Норвешке у Београду.

Поводом петнаестогодишњице одбране Београда, 1930. Ђорђе је штампао своје мемоаре и у њима први пут објавио текст чувеног говора свог команданта, мајора Драгутина Гавриловића. Као сувласник великог извозно‐увозног предузећа у Београду, организовао је и финансирао обнову манастира Грачаница, од 1935. до 1939. године.

Познанство Ђорђа Роша и четничког војводе Косте Пећанца датира још са Солунског фронта, а у послератним годинама се претворило у пријатељство и пословну сарадњу. Постоје неке сумње да је новац који су Немци наводно обећали Кости Пећанцу да се четничка организација не противи приступању Југославије Тројном пакту исплаћиван преко фирме браће Рош. Ђорђе Рош је оптуживан и да је за време II светског рата, осим са Пећанчевим четницима, одржавао контакте и са Др Карлом Краусом, шефом Гестапоа за Србију и неким фамозним вишеструким шпијункама попут мис Рут Мичел и „балканском Мата Хари“ Вером Пешић.

Ђорђе Рош емигрирао је са породицом из Југославије у Немачку 1944. године. Налазио се на комунистичком списку људи за ликвидацију по кратком поступку. Он и супруга су годинама живели недалеко од Штутгарта. Њихова кућа била је Србија у малом ‐ прави музеј српских старина и драгоцености: оригинална застава из Првог српског устанка, униформа и сабља краља Александра Карађорђевића, десетак слика Паје Јовановића, и на стотине других вредних експоната и књига. Ђорђе и Љубица су често били домаћини бројним српским емигрантима, финансирали их и помагали док се не снађу у „белом свету“.

Од 1961. Ђорђе Рош све чешће посећује Свету гору и манастир Хиландар. Затекао је манастир у прилично тужном стању, због стицаја историјских, економских и других околности. У договору са малобројним братством предузео је кораке за обнову манастира. Године 1965. Ђорђе се настанио у Неа Роди, месту на граници Свете горе.

Основао је Комитет за обнову манастира у коме је био активан до краја живота. Заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, такође честим посетиоцем Свете горе и Хиландара сакупљао је по свету новац за обнову манастира. Новац су подједнако добијали и од Срба али и од странаца, католика, протестаната, од једног Јеврејина, чак и од извесног богатог немачког аристократе који је био уверен „да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ”. После делимичне обнове манастира, од новца који су Ђорђе Рош и принц Томислав сакупили изграђена је савремена Хиландарска библиотека.

Ђорђе Рош, један од хероја са Дунавског кеја, умро је 1977, изненада, на путу ка Хиландару. Својевремено је то као своју жељу и записао. Захвални хиландарски монаси сахранили су га у манастирској порти и он је једини мирјанин који је сахрањен на тлу Хиландара.

Рошове кћери Јелена, Инге и Татјана даровале су Народном музеју у Чачку 30 вредних предмета везаних за њиховог оца и одбрану Београда 1915. Отада почиње формирање Збирке Ђорђа Роша у овом музеју који се налази у родном граду Пошовог ратног команданта мајора Гавриловића.

Отворени гробови

Због великог броја жртава, Београд се тих октобарских дана 1915. полако претварао у једну велику гробницу. Богосав Војновић Пеликан забележио је своја сећања на једну чудну београдску сахрану из тих дана: „Жртава је било много и онај ко замркне није био сигуран да ће осванути. Свакога јутра из рушевина су извлачени лешеви поубијаних грађана, стараца, жена и деце…

Сад је Београду било јасно шта му се спрема! После тешке артиљерије дошли су и аероплани да нас дотуку у теме… Тако се на углу Његошеве и Краља Милутина улице, тачно код III мушке гимназије, одиграо један случај. Око три часа поподне наишао је један спровод са нешто света. Баш када је спровод наишао зачуло се у ваздуху шиштање, као да лети неколико авиона.

Подигли смо главе, погледали у небо и изгубили смо се… Некакав неодређен осећај шчепа нас. Неодређен зато јер човек не бива често ударан гранатом да би се на то навикао. Тресак, задах шедита и сумпора, осећај да вас нешто подиже са земље и опет враћа натраг.

Кад је све то прошло, на улици је био страшан призор: мртвачка кола разлупана, без крова; између точкова лежао је мртвац, један старији човек, пресечен напола. Коњи, нетакнути, дрхтали су у покиданим кајишима, док је њихов кочијаш, сав раскомадан, лежао по њима. Пратња није могла продужити даље, а жандарми су на рукама однели мртваце до старог гробља и на брзу руку укопали их на почетку улице. Тих дана на староме гробљу код Маркове цркве било је пуно отворених гробова и избачених костију.

Кад у гробље падне већа граната она потпуно отвори гроб и кости избаци напоље… После тога примера Београђани су своје умрле и погинуле сахрањивали где су стигли. По авлијама, по пољима, на утрини.“(Богосав Војновић Пеликан, Агонија Београда 1915.године

Хероине из Душанове бр. 6

У Душановој улици бр. 4, у домету и топовских и пушчаних зрна аустругарске војске, становала је за време И светског рата госпођа Вука Јовановић (касније Попадић) са својом једанаестогодишњом ћеркицом Јеленом и сестром Јеленом‐Лелом Милутиновић, глумицом Народног позоришта и супругом чувеног позоришног барда Добрице Милутиновића.

Сестре Вука и Лела одбиле су да напусте Београд и у првим годинама рата су у суседној згради, у Душановој бр. 6, самостално организовале превијалиште, тј. импровизовани тријажни центар. Њих две су, уз помоћ малене Јелене, извесне г‐ђе Олге Јовановић и г‐ђе Ленке, супруге једног од комита који су се борили на Дунавском кеју, не само неговале и лечиле рањене браниоце града, већ су и саме, под кишом граната, у најтежим данима Београда, сакупљале рањенике широм престонице и доносиле их на одваљеним вратима, пошто носила није било, у превијалиште у Душановој 6.

Госпођа Вука је својом храброшћу, још у првим данима рата задивила не само своје суграђане него и саме војнике и официре, који су се налазили на положајима на Дорћолу. Када је, после прве, једанестодневне окупације Београда, у новембру 1914. непријатељ почео да одступа из града, г‐ђа Вука је сама заробила и разоружала 15 аустроугарских војника. Нашла их је, заостале у повлачењу, шћућурене, уплашене.

Одсечним, готово војничким гласом, налик команди, успела је да их наговори да јој предају оружје и повела их кући. Спасла их је од српских и аустријских граната склонивши их у своју зграду. Послужила их је слатко и воду, а по уласку ослободилаца у престоницу, Вука је своје заробљенике предала команди града. Српски командант јој је честитао, а Аустријанци су јој били захвални што им је спасла животе.

У својој кући гђа Вука је читавог рата окупљала жене и децу са Дорћола, храбрила их и тешила, нарочито онда када би се на овај крај града спуштала паклена киша граната. Касније, кад је непријатељ у два маха заузимао Београд, Вука је у свом дому окупљала избеглице, сиромашне и убоге из Београда и са периферије, па и из целе Србије.

Гђа Вука Јовановић је преживела рат. Удала се за Живка Попадића, благајника Дирекције трамваја и осветљења. Преживели, које је неговала и помагала сећали су је се читавог живота и о њој причали са највећим поштовањем. Ни једна улица у Београду још увек не носи име ове наше храбре и племените суграђанке.

„Лудачка“ песма

У одсудним тренуцима живота људи често чине необјашњиве, ирационалне ствари. Један такав тренутак у последњим борбама за одбрану Београда описује и поручник Света Миловановић:

„Када је четни ћата, поред шаторских крила делио војницима по два завоја за ране, четник Жика Јелић подозриво махну главом и рече: Ово није добар знак. И збиља, истога дана увече отпоче страховито бомбардовање вароши и Тврђаве. Гранате су као ватрени град падале из ведрог неба. Наша артиљерија је одговарала онолико колико је имала средстава за то. Девет је сати увече. Једна граната удара у четну профијант‐комору и све, коње и кола, разнесе у парампарчад. Неки рањени коњи вриште у стењу… Ми у рововима, ни сад не знам како је до тога дошло, сви у један глас запевасмо: Душманска рука пали и руши / У огњу пламте села и град… Официри нас ућуткују, ал узалуд. Дошло нам нешто да певамо и ми певамо… Одједном, сви некако чудно мењамо песму, као да смо знали да ће нас зора многе заувек раставити, и певамо: Свјати боже, Свјати крепкиј… Певамо сами себи посмртну песму. А певамо је не као црквену песму, већ, буди Бог с нама, некако дивљачки, лудачки, као да смо сву памет изгубили… За непун сат све нам је било уништено. И рефлектори и топови…“

Сремски добровољачки одред

У београдској кафани Златни топ, у улици Краља Александра Савез добровољаца је почетком И светског рата почео је упис добровољаца. Од добровољаца, претежно малолетних дечака из Баната и Срема, који су пребегли на територију Краљевине Србије Савез је образовао два одреда: Банатски и Сремски. Један део ових добровољаца са територије Аустроугарске били су младићи који су били дошли на прославу Косовске битке, 28. јуна 1914. и остали у Србији. Већу групу добровољаца чинили су Срби из Срема, који су се са српском војском повукли у Србију у септембру 1914. године.

У почетку је Сремски одред био бројно мањи. Имао је свега 30 бораца и био је упућен на Аду циганлију, да под командом тадашњег мајора Светомира Ђукића (оснивач Српског олимпијског клуба, 1910, прим. аут.) учествује у одбрани Београда.

Административна јединица у саставу Српске војске Одред је постао тек 1. јуна 1915. године. Тада је добио и своју заставу, ону исту коју је њен командант, поручник Кирхнер пренео на Крф и донео натраг у Београд.

После мајора Ђукића Одредом је командовао четнички војвода Петковић, који убрзо бива смењен због неких грешака у командовању. Команду потом преузима четник‐добровољац поручник Игњат Кирхнер, бивши аустроугарски официр и велики српски патриота. Отада почиње краткотрајна, али јуначка каријера овог малог одреда. У августу 1914. године поручник Кирхнер са 25 својих четника без ичије помоћи заузима караулу на Савском гвозденом мосту са леве обале Саве. Ово је био први прелаз српске војске преко Саве, на аустријску територију. Четници су напустили ову караулу тек онда, када су аустријски војници први пут ушли у Београд.

Од 19. септембра 1915. године, на пет дана пред своју јуначку погибију Сремски одред добива сасвим другу форму: бива попуњен младићима који су у Скопљу полагали испит за пријем у подофицирску школу, али су као прекобројни одбијени. Око 250 младића млађих од 18 година, из срца Шумадије, ступају као добровољци у Сремски одред да младим животима бране своју престоницу. У Одред ступају и нови добровољци са територије Аустроугарске, већином младићи из Лике и српских крајева који су некада били под турском влашћу. У одред се пријављују и многи београдски ђаци, студенти, шегрти, мајстори, жандарми и други Београђани који нису имали свој ратни распоред. Одред од тада броји 340‐360 бораца и добија ранг полубатаљона.

Под командом Кирхнера Одред ступа у борбу на Дунавском кеју 24. септембра у 3 часа изјутра. По борбености Сремски одред су касније поредили са чувеним 2. пешадијским Гвозденим пуком „Књаза Михаила“. У јуришу под командом мајора Гавриловића сви официри Сремског добровољачког одреда, изузев поручника Кезића, који после преузима команду, бивају тешко рањени. Највећи број бораца своје кости су узидали у темеље српске и нове југословенске престонице. Од бораца који су учествовали у одбрани Београда погинуло је или рањено 223 добровољца Сремског одреда. Они који су преживели овај пакао 1915. године, после опоравка распоређени су у друге јединице Српске војске. Рат је преживело свега око 50 четника из овог одреда.

Изгубљена застава

За заставу Сремског добровољачког одреда многи извори неутемељено тврде да је „једна од најстаријих српских застава“. Спомиње се да је то наводно била „једна од Карађорђевих застава из I српског устанка“ предата Одреду 1. јуна 1915. И само по причи, ово звучи крајње невероватно. Међутим, на једној од ретких, ако не и јединих групних фотографија официра и војника Сремског добровољачког одреда види се и њихова застава: српска тробојка на коју је пришивен комад тамног платна са извезеним грбом Краљевине Србије из 1882. године. Пошто је поручник Кирхнер успео да је сачува до краја рата 1918, та се застава између два светска рата налазила у Савезу добровољаца.

Немци су по окупацији 1941. забранили рад Савеза и запечатили његове просторије у згради Дома добровољаца у Молеровој улици у Београду и оне су остале до краја рата под стражом немачке војске. Савез је после ослобођења Београда 1944. добио привремену дозволу за рад и вратио се у своје просторије, а документи говоре да је имовина Савеза била у потпуности сачувана. Међутим, министар унутрашњих послова Александар Ранковић забранио је 1947. године рад Савеза добровољаца са лажним образложењем да је „Савез за време рата деловао као династичка, националистичка, великосрпска и профашистичка организација“. Имовина Савеза тада је конфискована, а картотека и архива су вандалски уништене. И застави Сремског добровољачког одреда се од тада губи сваки траг.

Повлачење у сузама

„Одступамо… Сузе нам у очима. Груди нам се надимљу и срце стеже. Обузима нас неко чудно, болно осећање. И плакали би и смејали би се, урлали и цвилили, миловали и уједали… Хтели би да дамо последњи, најјачи отпор, да голим грудима налетимо на голе немачке бајонете! Али шта нам то вреди? Нас је једва 40 а њих на хиљаде… На једном брежуљку на Вождовцу заустављамо се, са жељом да бар још једном видимо наш драги Београд. Видимо га. Наш лепи Београд сав је порушен, упламену. Од дима са згаришта небо се не види. А тамо на рушевинама и на згаришту остале су нам старе мајке, сестрице, дечица… Ах!, кликнух, Нека! Овако, као сад наш лепи Београд у 1915. години, морала је 1812. изгледати Москва, кад ју је са стена кримловских посматрао велики Наполеон како у пламену гори и дим се са реке диже…“ Овако је поручник Војновић описао тугу и немоћ српске војске у тренуцима повлачења из Београда 1915.

Споменици и вешала

„Док смо водили борбе око Космаја, Немци, да би се пред светом показали како су се као јунаци борили, подигоше заједничко гробље на Дунавском кеју и у заједнички споменик од тврдог камена урезаше ове речи: Овде почивају сједињени у смрти 260 немачких и 240 српских војника ‐ ратника палих у борбама око Београда 1915. године.

Али Немцима, који су били тако племенити па подигли споменик на гробљу, није ништа сметало да тако исто 27. септембра подигну и вешала на Теразијама, на скверу између Москве и Балкана, и да о иста обесе једног несрећног младића, добровољца Сремског одреда, те да га оставе да на вешалима виси три дана и плаши сироте грађане, од којих су Кајзер и Ћесар хтели да направе своје верне поданике… Ова вешала на Теразијама била су само предзнак за многа друга, која су подигнута по свим крајевима Београда, а на којима су престали да дишу и говоре многи виђени Београђани, који су више волели смрт него да постану издајице своје Отаџбине!“(Срета Миловановић, Последњи браниоци Београда)

Најмлађи браниоци Београда

У својим успоменама Богосав Војновић Пеликан, тада поручник српске војске, забележио је и делић тужних успомена на децу која су тих октобарских дана гинула у Београду. „Своје огорчење што са борбама још није свршено, изливали су над нејаком децом и немоћним старцима… Београд је заиста пао, али је остао Подвис, остало је Петлово и Бумбарево брдо, Девојачки гроб, Дучине и пуно нових Београда где су завојевачи имали да проспу још коју кап крви. У херојском коштацу на Бумбаревом брду имали смо и заробљеника. Том приликом код заробљеног фелдвебела (наредника, прим. аут.) Оскара Блума нађена је и једна фотографија.“

На фотографији су били аустроугарски војници са пушкама упереним у главе тројице дечака, снимљени само моменат пре него што ће их мучки убити. Дечија лица била су избезумљена од страха. Поручник Војновић је препознао малишане са фотографије и према сопственом казивању, једва се суздржао да на месту не убије заробљеног наредника. У томе га је спречила част и заклетва српског официра и саосећање за беспомоћност заробљеног непријатеља. Све оно што непријатељски војници са фотографије нису имали.

„Шта сте урадили с децом када сте их ухватили? ‐ питао је поручник Војновић аустријског фелдвебела.

„Kriegsgericht (Војни суд, прим. аут.)! Знате утврдило се да су додавали метке војницима.“ ‐ Одговорио је наредник, без трунке кајања и гриже савести. Војни суд у тим данима значило је да су та деца стрељана у некој забаченој београдској улици или неком дворишту, без икаквог суда, „по кратком поступку“.

Реч је о дечацима Душану Вујићу (14 година, син општинског деловође), Светиславу Ђорђевићу (14 година, учитељски син) и Јовану Станићу (12 година, син капетана српске војске). Сва тројица су била из Београда и сва тројица ученици И београдске гимназије. Били су браћа школских и ратних другова Богосава Војновића. Он се у том тренутку сетио како су заправо ова тројица дечака доспела до стрељачког строја. У једном тренутку борби за одбрану Београда појавили су се на првим линијама фронта да донесу преобуку својој браћи. Као чланови соколског гимнастичког друштва желели су да и они допринесу одбрани свог родног града. Поручник због њихових година није желео да их задржи на борбеној линији, али било је далеко ризичније да их по убиственој артиљеријској ватри одатле врати. Наредио им је да остану у рову, поред сандука са муницијом и чекају да српски војници крену у пробој. Да не мрдају одатле док наша војска не потисне непријатеља. Војници са тог положаја никада нису кренули у пробој. Побијени су, готово сви, у борби. Аустријанци су, по уласку у српски ров, дечаке затекли живе крај сандука са муницијом.

Данас ниједна београдска школа не носи њихово име, ни једна улица, дечије позориште, обданиште… Они и многа друга деца побијена у Београду тих дана, живела су још само у успоменама својих ближњих и савременика, а онда су и те успомене нестајале, како су са овог света нестајали они у чијим су срцима живеле. Остајале су само оне записане, у нечијим мемоарима, историјским књигама, на надгробним споменицима. „Vox audita perit, litera scripta manet“ („Изговорено нестаје, записано слово траје“).

Почасни плотун над гробом града

Овако је поручник Богосав Војновић Пеликан, касније чувени ликовни уметник, описао растанак српске војске са Београдом, те 1915. године: „У овој ноћи чудно пада киша, као да небо плаче над једним узвишеним мртвацем, који је пре неколико часова пустио свој последњи ропац. Тако је Београд изгледао ноћас гледан са наших положаја; мртав и миран. Нигде светлости. Киша је погасила пожаре који су већ догоревали на Дунавском кеју. Иако смо добили смену, ипак нисмо одлазили с положаја; хтели смо да се нагледамо нашег Београда макар и у тами, јер можда је то последња наша ноћ са драгим Београдом, а прва од ноћи робовања која се спуштала над њим. Збогом Београде! Почивај мирно у својој тами, јер сутра, сутра и за твоју децу настаје једна тама, неизвесност, бој за бојем, изгнанство, а затим потуцање по туђини… Збогом Београде! Кад мине ова ноћ, сутра, ми ћемо ти с нашег положаја послати неколико плотуна; то ће бити наша почасна паљба над твојим гробом Београде! То ће бити плотун туге, али ће се из њега извити и усклик вере да ће Београд васкрснути, да он мора васкрснути!“

Никола Гиљен и Јелена Мандић

МИЛУТИН БОЈИЋ (Београд, 1892/05/19 – Солун, 1917/11/08)

“Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада…”

Вечно хвала,Милутине…
“Стражари са Стражилова”

Милутин Бојић је био песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар. У Првом светском рату Бојић се повлачи са српском војском преко Албаније и доспева на Крф. У периоду између 1916. и 1917. године врло активно ствара и издаје чак и збирку песама. Умро је млад у двадесет и шестој години, 1917. године у Солуну. Стваралаштво Милутина Бојића врло је разноврсно и плодно. Објавио је збирке песама Песме (1914) и Песме бола и поноса (1917) и две драме: Краљева јесен (1918) и Урошеве женидба (1921). Овај опус је за поштовање, а његова прерана смрт од туберкулозе одузела је српској књижевности још једног талентованог писца.

Два су јасно одвојена пола у певању Милутина Бојића. На једној страни је изражавање егзалтираних осећања и расположења, чулност као тематска заокупљеност, животни оптимизам. На другој страни је поезија сумње, меланхолије и туге из које провејавају песимиситични тонови. Овај прелом је настао под деловањем спољашњих околности – балкански ратови, предосећај светског рата, голгота српског народа у Првом светском рату.

Иако је живео само 25 година оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу, ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин је овековечио језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона. По објави рата Милутин Бојић одлази у Ниш где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун.
Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму Плава гробница која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса, у овој збирци се налази 34 песама које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.

…У раним двадесетим годинама већ је био песник на гласу, а његова драма „Краљева јесен“ препремала се за позориште. У то време недалеко од њега расла је лепа Радмила Тодоровић. Крупне смарагдне Радине очи спазиле су наочитог Милутина, а упознали су се на игранци у „Грађанској касини“. Како је сама говорила: „Био је сентименталан, необично нежан, пажљив и понекад детињски расположен … завидљиви другови су ме саветовали:“ Шта ћеш с Бојићем, он се дружи с глумицама! „Нисам томе обраћала пажњу, постидео ме је нешто друго. Шетајући Калемегданом сретосмо Скерлића. Познавао ме је још као девојчицу, па с осмехом „припрети“ Милутину: ‘Остави ово девојче на миру!’ “

Прве дане љубави обележила је и премијера драме у позоришту, али лепа Радмила јој није присуствовала, бака ју је послала код родитеља у Крагујевац. Далеко од очију можда, али од срца никако. Милутин је посетио своју драгу у Шумадији и замолио је да у библиотеци пронађе све часописе у којима су биле објављиване његове песме. Рада је с љубављу преписала стихове и послала их у Београд, па је тако и изашла збирка Милутинових стихова под називом „Песме“.

Када је почео Први светски рат, стицајем околности, неко би рекао судбине, породице ово двоје младих се населише у исти град Ниш, исту улицу, само неколико кућа даље. Милутин и Радмила су наставили своју љубав у Нишу, доста времена проводећи заједно у шетњи и причи и заустављајући дах присутнима својом лепотом. И иако их је даље повлачење опет раздвојило, опет су се судбински срели у Косовској Митровици…

Наон тога,она је отпутовала у Бриндизи, град у јужној Италији, а Милутин гладан и намучен пешке преко Албаније са војском на Крф. Одатле је писао својој Ради: …“Тешко сам оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу сутра само зато да нађем некога коме ћу дати ово писмо. И душа ми је болесна, и понос, уморни су као тело. Да, ја врло добро видим свој крај: нема ми можда још ни годину дана. Ништа ме више не весели. Чини ми се да више никада нећу видети своју земљу, ни тебе. Остаћу овде, далеко од свега, покопан испод чемпреса, заборављен од свих. Молим те не пиши ником о овоме. Грлим те, грлим драга, мада ми смрт куца на вратима. „…

Двадесетпетогодишњи Милутин умире 8.новембра 1917. и сахрањују га на Зејтинлику у Солуну, међу другарима ратницима. У сунчану Ницу,где је Радмила тада боравила, стигао је тужан телеграм: „Милутину, нашем Милутину, није било спаса. Милутин је умро. “
Загрливши писма, Радмила је тихо и болно заплакала. Њеног Милутина више није било.

Пет година касније, 1922. године, посмртни остаци Милутина Бојића пренети су на Ново гробље у Београду, а на малој мермерној плочи поред слике записано је:

„Мирноћу ми дајте,
Да сву снагу стечем,
Да из срца даднем
Сав бол и сав понос,
И кад их изречем,
Ко лист свео паднем. “

Милутин Бојић и Станислав Винавер

МЛАДОСТ

Jа знам само хоћу, а не знам шта хоћу, 
Стотину бих ствари у један мах хтео,
Бежао бих у свет, тражио самоћу
И, кад бих могао, на небо се пео;Свирао, певао, без реда и везе
Мелодије луде, очајне и дрске,
Како пламти небо, како плачу брезе,
Како свира ветар и вапију трске.Као какав дивљак азијских племена,
Што бесни од бола, а несрећан није,
Шибајући тела обнажених жена
У даире лупа, јауче и пије,

Затим тражи песме дотле нечувене,
да тај бол без бола из груди му гоне,
И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене.
И стотине струна у свести ми звоне.

У коштац са судбом! Тада праскам, докле
Не клонем сав сможден као трула маса;
Тада, као човек кога Господ прокле,
Хулим Бога, да се небо усталаса.

То сазрела младост неког циља тражи:
Хтела би из душе, из срца, из груди,
Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи,
Да се троши, крши, и бесни и луди.

 

БЕЗ ДОМОВИНЕ

Мисао нас једна раном зором буди,
Мисао нас једна целог дана прати,
Мисао нам једна ноћу тишти груди:Да ли отац пати?

Бригу једни зором к’о џелат нас буди,
Брига једно вас дан у стопу нас прати,
Бригу једни сву ноц нагриза нам груди:

Је ли жива мати?

Жудња једна зором у освит нас буди,
Жудња једно вас дана у срцу скривена,
Жудња једном ноцу сажиже нам груди:

Шта ли ради жена?

Страх нас један зором ко опело буди,
Страх један нас гони с помраченим видом,
Страх један нам ноћу мржњом пуни груди:

Сестре су под стидом?

Бол нас један зором као труба буди,
Болом једним свака налита је чаша,
Болом једним кришом плачу наше груди:

Где су деца наша?

Само један пут ће одоговор дати:
Преко реке крви и мостом лешина
Дому своме стижеш, и где гледа мати
С неверицом сина.

Улазак српскe коњице у Скопље, 1913.

ЈЕСЕН НА ВАРДАРУ

Уморно клизиш кроз поља голема
Мрк, ко да слава рику ти помела;
Твој лом кроз кланце, пун даха с опела,
Звони ко одјек напукнута шлема.Јер с поља твојих крв још није спрана,
Кости синова по дну ти се ломе,
Ко привид видиш војске које громе:
Још памтиш јаук после свежих рана.

Ко уздрхтало лишће тобом круже
Сени дедова са часним путиром,
Док око тебе јесен веје миром
И са падина свежа гробља туже.

И док гробове прва јесен кади,
Јаблани шуме, дудови и смокве,
Ко да виде још крваве локве,
Значајним шумом што у срца сади

Свечану збиљу. А под њом сазрева
Вера и понос. Но свемоћ не трубе.
Славе пут што га Вечни Закон дубе
И грме рођај сахрањених днева,

Кад расклапа се гробница царева.

1913.

МЕЋАВА

Бескрајна и бела пољана почива,
Као мртав херој залеђена трупа,
Коме бели покров ловоре прикрива.
Све је пусто, као да клетва приступа.Кроз тишину гробну храстова и ива
Ни погребно звоно не чујем да лупа.
Ко надгробне плоче стрче брда сива
И глечере густа измаглица купа.

Већ данима тако без промене све је:
Ни цика, ни сузе у тој полутами;
Чак ни небо да се руменом засмеје.

И подне и поноћ једнолики, мукли.
У тој јези као и богови сами
Да су се пред болом у амбис повукли.

Само бели бездан пахуљице веје.

1915.

Везиров мост,Дрим

ОДЛАЗАК

Крвава поља позлаћена славом
Расплакана су остала за вама
Засута чађ и разорном лавом,
Здробљеним гвожђем и мртвим главама.Кроз зимску поноћ, којом очај веје,
Кроз вијори, кланце, сметове и воде,
Корачаш мукло, док се судба смеје,
Корачаш мукло, поробљени роде.

Но нигде јаук, ни роптање гласно,
Ни тешки уздах да проломи горе.
Да ли што браниш сваку стопу часно
И што још памтиш ловорике скоре?

Чујеш ли јаук што ти земља шаље?
Чујеш ли жене како болно цвиле?
Знаш ли да значи сваки корак даље
Збогом кулама што су твоје биле?

Голгота чека. Знаш ли њој да греду
Путови твоји маглом завијени?
А врагови ти покров слави преду!
Из тешка сна се, о мој роде, прени.

А ти ме гледаш мирно, без бојазни,
И вера краси твоју главу бледу,
И збориш: „Чему разговори разни?
Јер вратићу се у истоме реду,

Поново ведар, васкрсао, смео,
Са новом крвљу охолом и здравом
Срешћеш ме горда, ко што си ме срео,
На пољанама позлаћеним славом. “

Споменик на гробљу српских војника у селу А. Матијасу на Крфу.

МОЛИТВА

Ноћ је пуста. У царској дворани
Мрачан престо, тајанствен ко бајка.
И док ветар звижди на пољани
Бога моли Југовића Мајка.Камен ћути и небеса муче,
А сотона само из прикрајка
Са смехом јој пружа пакла кључе …
Бога моли Југовића Мајка

Давно снахе под умором пале,
Ветрова се небом гони хајка,
Звезде трну што су сву ноћ сјале,
Бога моли Југовића Мајка

Сакривена од светине, клечи,
Стид је да се са гомилом вајка
Сама, хладна, без суза, без речи
Бога моли Југовића Мајка

Бивак српске војске на Крфу. 1916.

НЕРАНЏИН ЦВЕТ

O, неранџин цвете мирисни и бели,
И ми смо женици стигли из далека.
Царске твоје ките судба нам додели,
Јер невеста жудно на жалу нас чека.О, неранџин цвете, окити нам чела!
Нисмо за плач дошли ни за покајање,
Нити нас је судба за робље довела.
Младенци смо, што су дошли на венчање!

И невеста наша, Слава Победника,
Са венцима рајским свежим и опојним
Чека драгог свога крвавога лика,
Чека га са стегом и трубама бојним.

О, нераџин цвете, случајем не зови
То знамење видно. О, заспи нас, заспи!
Море, хучном риком брак тај благослови!
Сунце, наше сунце, пухор златни распи!

Долазак српске војске са Крфа у Солун. 1916.

СЕВЕРНИ БОГОВИ

Дошли су млади са северних гора
С мирисом снега и јелова иња
И вером туге и облачних зора.И у раскоши јужнога растиња
Кô ведре цуре Палестине,
ониПили су пожар и небеса сиња,

Секиром рили земљу што се рони,
А тужном песмом плели венац снова.
И док пољима њихов кикот звони,

У њином оку блиста мир гробова
И протежу се, кô сенке јаблана,
Ликови хладних северних богова.

И бише деца Светом Речју збрана.
Синови Моћи костима су крили
Дедовском крвљу поља покопана.

И охоло су стег живота вили,
А увек тужне, тужне плели звуке
И часно мрели у Беди и Сили.

И стрпљиво су сносили пауке,
Што пили су им крв боговског жара
И Богу Себе пружали су руке.

И, осамљени, крај својих ватара
Вере су нашли у песмама снова.
И сад у оку њином се одмара

Сен давно мртвих северних богова.

Српска војска на путу са Крфа за Солун.

 НА ОСТРВУ

Нечујно пучина примиче се хриду,
Сањива у вео облачи се мрачни,
Кô невеста бела, кад у чедном стиду
Са трептањем чека на пољубац брачни.Озбиљних чемпреса нежна шапутања
Прижељкују шумор кактуса и палме.
А под густим хладом неранџина грања
Млади љиљан пева богочасне псалме.

Само наша душа у ту вечер страсти
Мрка је и хладна кô недра дубина,
Врх нас заман лоза просула је цвасти:
Недирнут је гитар и пехари вина.

И алге се ноћас љубе сред оргија
И окреци поје своје мадригале,
Само за нас тренут славља не избија
И ноћ нам не поји љубавне кимвале.

Јер нас хвата језа и северац свира
Кроз недра, где чама на згариште седа,
Јер храмови свети нашега свемира
Остали су иза урвина и леда.

Опраштајте зато наше речи грубе.
Опраштајте клетве и пирујте даље.
Хвала вам, што наше освежисте трубе,
Нама које ветар у ваш кутак шаље.

Ми ћемо отићи, носећи на шлему
Срму ваших ноћи палу по гранама,
А кад Господ дође, поверите њему
Звук песама наших осталих за нама.

Опростите, што смо уморни се стекли,
Да ваш врт нам пружи сан и исцељења:
Ми идемо куд су богови прорекли:
Преко сланих гора путем васкрсења.
(1917)

БЕЗ УЗВИКА

Ни чудног ни новог за нас нема више,
Све су земље нама и драге и сродне:
Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише,
Бесмо мирни, као усред земље родне.Отаџбина наша са патње је знана,
Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!

Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа;
Мирни смо на гозби у светској дворани
И кад небрат пије мирис нашег цвећа.

Ми, као литија, лутамо с трубама
Од угла до угла, од града до града,
Час сами, час с децом, стадом и љубама,
Носећи стегове и власти и пада.

Понављамо скалу што познасмо рано,
Скалом судбе којом други једва мили;
Зато нама данас ништа није страно,
Чини нам се, свуда већ смо једном били.

И кад разгрнемо пепелишта снова,
Стари ће се дани уз реч да помену:
Слушаћемо ватру и веселост њену,
Ко домаћин што се вратио из лова

С песмом с којом јутрос у планину крену.

ХИМНА ПОКОЛЕЊА1.ВАСКРССвуд јесен мрка разапела нити,
Камење плаче и прозебле гране,
А Покољење Суза болом кити
Гробове своје још непокајане.

Те сузе беху смоласте и вруће,
Сузе џинова које Господ укле,
Пред којима су звезде среће стукле,
А сумњом прано ишчезло чезнуће.

А на дну мора плачна очајања
Замрзла Вера, снегом покривена,
Проклињала је јесења времена.
И једне ноћи чу се дух Познања.

Под облацима у магли и праху
Заблесну пожар, и с кркљањем бљуну
Васкрсла снага и бесвесно груну
Јер у тој страви векови се клаху.

И урлало је, кркљало и врило
И у лавовским канџама се мрело,
У реци мозга стварало се дело
И причешће се из лубања пило…

И Поколење Крви тад се роди.
Кô Бог ватрени смрт из себе шину,
Бокоре крина низ падине рину
И груну пољем што у бесмрт води.

Поколење се Крви тада роди.

2. ПОХОД

Преко језера, равница и стења
С китама ружа, гранчицама врења,
У трку јуре синови Рашана,
Победу кличу деца раздрагана.
Кршни и млади и ведри и смели
У час, кад пехар отрова се прели,
У блеску,
Треску,
Звеци,
Сеци
Са звизгом, смело
Венчаше чело врело
Ловором узабраним
По литицама;
По косама враним,
По витицама,
Балканске тискаше цветове,
Што браше,
Кад гацаху сметове.
Сташе
Гордо на врхове снега пуне,
Оклен кô вијор груне
Пожар за четом која наступа
И у крвавом се зноју купа.
О, како јуре, стижу,
Стегове дижу,
Вију,
Рију,
Крв се пенуша,
Груша,
Комеша.
Леш до леша.
Циктај стреса
Сложене ‘рпе меса.
Трубе трубе,
Оштрице телеса рубе
И снаге грубе
У месо рију зубе.
Хињаде људи,
Хиљаде груди,
Хиљаду мишица,
Хиљаду зеница
Све мре и гасне
У славу славе часне.

З. РАЗМАХ

Прште небеса, јаучу кланци,
Тутне долине, звоне пропланци,
А деца буде Прошлост што спава
И ломе,
Громе,
Док ветар звижди, смет завејава.
И ненасити, гвоздена кова,
Небеса траже нова и нова.
Албанске стене ледом посуте
Дршћу и слуте…
И урла пустош буђена из сна
И цикће поноћ погледа рисна,
А разјарена Деца Дана
Стижу кроз пустош, где се сурвава,
Где се од ноћи дан ужасава,
На плави, цветни кут Јадрана.
Гацају горде чете, које
Преко језера стегове носе,
Тутње поносне легије што се
По голетима фијучним роје.
И пију жудно дах мора сиња
И, осенчени пламеном славе,
С косама пуним сна и иња
Кланце и мора здраве!
И нагле, сижу и ветре грле
И кличу силни клик победа,
Бизанту хрле
Синови славни славних прадеда.
Проричу ужас њихове трубе,
Где црноменске вих’ре љубе.
Марички ветар главе коси,
А смет колоне завејава,
Челичне зиде мозак роси,
А сам Вукашин васкрсава…
Проломи зиде,
Пркосни месец с мунаре скиде.
И са свих страна судбом гоњен,
Као челична рука стиснута,
Кô с неба грумен звезда сроњен,
Мој народ дахће, дршће, стреми
И дивљим оком бесно лута.
Неми.
Слуктању предан
Он чека гневно удар један,
да плане…
И плану, прасну.
Закрвавише се старе ране.
Ја видим дивљу, страсну
Крв прадедова. Пени, хуче,
Чека, да као лава шине,
да њом се муње пакла сруче
И, шинув, сунце с небеса скине.
да сунце отме поносна, хола,
Хрхтава снага хита, хита,
Славом се пита —
У неврат гони победна кола.

4. СПОМЕН

Велбужд! Дан славе, дан царског крштења,
Кад први ловор свест Будућег опи
И паде сребрн усклик Провиђења
И лину царска крв да жезло шкропи….

Под врућим сунцем вриштај коња глуши,
Топот се ломи о надне челенке,
Млаз младог сока искра и пенуши,
А челом мутне навлаче се сенке.

А кад се поноћ низ падине просу,
У сенци вења један цар Балкана,
Растурив своју позлаћену косу,
Одмарао се од ноћи и дана.

Још неусахла крв копни и воња,
Свежи мртваци ћувиком се јате;
Краљевић седа на крвава коња
И кличу трубе, да му размах прате.

Ограшја ћуте. Тајац пољем гази.Белбужд!
Чујеш ли, то се мртви буде,
Челичном речи да славе и суде?…
А Поколење Сунца с гора слази.

5. ФАНФАРЕ

Ужежите нам луча светлост пуну,
Фанфаре златне славу нека груну,
И дајте палу царску круну!
Ископајте је из гробова, да се
Заблиста сјајем уз јеку фанфара,
Патријарх седи нек обнови часе,
Кад небо славе вратнице отвара.

И, с пуно сунца,
Нек спровод крене преко царска моста.
Ево ти, Граде, старога бегунца,
Ево ти славе — жељенога госта.

Дочекујте нас, челични јунаци,
Дочекујте нас, невесте скрхане,
Старице, пред нас венце ружа баци,
Да каде ране деце изабране.

Бацајте пред нас венце сунцокрета,
Кличите пород што за славом плови,
Кличите бајке, понос младих чета!
Господе, нове нараштаје зови,

Победу кличи, пој и благослови!

6. ГРОБОВИ

Корача дуги низ мртваца
И месец свеже хумке мије
И дуге сенке јаблан баца
И вечне наде тајац крије.

То мајке палу младост траже,
Мишице жељне миловања;
Но лубања се венац слаже
И тужна врба вечност сања.

Вртови копне, блесак чили,
Јаучу плоче и дрвета,
Ограшјем пустим север цвили
И заборава бокор цвета.
(1913)

ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом ваздух месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

ЗЕМЉА ОЛУЈЕ“Не додируј ме!“Мачеви дачки, секире Јапода,
Легије римске и хорде Татара,
Или витези с византијских вода,
Крвавили су ова поља стара.

И питом народ кад је пао на њих
Збратимио је орлове и челик;
Ту, где је мржња Већих против Мањих,
Сировом душом постао је велик.

Вековима се врх лешева клало
А земља, старог господарства сита,
Све ново жели, да, када би пало
И њему мачем опело очита.

С позорја борци тонуше ко сени,
А земља им је жедно мозак пила,
Крвљу су текли сви потоци њени
И дражила их Власт и дрска Сила.

И тако вечно ове исте стопе,
Крв нова сити. О, земљо олује,
Мрко ти чело страшне капи шкропи
И чудне химне изнад тебе хује!

Заразно твоји миришу олтари:
Ту век врх века у стенама спава.
Ево су дошли стари господари.
Јеси ли сита крви што спасава?

Ти ћутиш. Ветар кости развејава.

1912.

Српско војничко гробље на Зејтинлику

ВЕРА

Тада дохвати се очију њихових говорећи:
По вери вашој нека вам буде. – И отворише им се очи.
(Матеј IX, 29, 30)Глас је Господњи над водом. Бог славе грми.
(Псалам 29, ст 3)

Благо народу који зна трубни поклич.
(Псалам 89, ст 15)

Господе, да ли чујеш горде трубе?
Видиш ли Веру што гробљима гази
И химну кличе у снегу и влази,
Док сенке сумње видике јој рубе?

Видиш ли чете што не знају стати,
Што, онемео, у сутону свести,
Сен снаге скупив у челичне пести,
Стег у крв боду, где се очај јати?

О, пошљи муње! …Но за сенку славе
Они ће дати отупела чула
И мрети свесно крај дедовских кула,
Да. Пошљи клетве и безверје страве.

Јер претимо ти, о Боже богова,
Што смехом плаћаш млаз крви херојске.
И тебе ове смрвиле би војске,
У врлетима Маркових домова!

… Како си поштен, ти, згажени крин!
Речи су твоје од псалма Гордија,
Очи су твоје од славе Гордија.
Како си велик, ти незнани сине,

Пред чијом руком падају ордије!

1912

Место искрцавања српске војске…Гувија…

БЕЗ УЗВИКА

Ни чудног ни новог за нас нема више,
Све су земље нама и драге и сродне:
Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише,
Бесмо мирни, као усред земље родне.Отаџбина наша са патње је знана,
Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!

Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа;
Мирни смо на гозби у светској дворани
И кад небрат пије мирис нашег цвећа.

Ми, као литија, лутамо с трубама
Од кута до кута, од града до града,
Час сами, час с децом, стадом и љубама,
Носећи стегове и власти и пада.

Понављамо скалу што познасмо рано,
Скалом судбе којом други једва мили;
Зато нама данас ништа није страно,
Чини нам се, свуда већ смо једном били.

И кад разгрнемо пепелишта снова,
Стари ће се дани уз реч да помену:
Слушаћемо ватру и веселост њену,
Ко домаћин што се вратио из лова

С песмом с којом јутрос у планину крену.

КРФ,СРПСКА КУЋА-МУЗЕЈ…

СЕЈАЧИ

Ко луталице које клетве прате,
С далеког југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Чекамо смели своја гробља нова.Кроз векове смо крв нештедно лили:
Још ангорске су пољане румене
И кланци Карста што су крв нам пили:
Једренске сени, стидом обливене,
Панонске кличу ране затрвене.

И још се редом наше кости сеју
По острвима и у воде стране,
У пустињама где самуми веју,
И хладној степи. И, кад сунце стане,
С лешина наших сите беже вране.

А ватре древне, згашене и сиве,
Уздахом шиљу посланице мукле.
Мртваце тамо остависмо живе.
И ко Ахасфер, кога Господ укле,
Тражимо равни до у бескрај пукле.

И Васељена њива наша поста
За семе части – које сунцу сиже.
Господе, казне зар не беше доста?
Време је жетви, да н косидбе стиже,
Време да плоча с гробова се диже.

Ко луталице које патње прате,
С чежњивог југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Спремни смо гробља да сејемо нова.

ХЕРОСТРАТИ

Умрло је време покопало барде,
У разритом врту нестало је стаза,
Спавају хероји, труну алебарде,
А с магленог врха крупан снег силаза.И све ми се чини: то смо негда чули,
И чекамо дан да златне кише пљусну;
Само нема Прошлост своју децу хули,
Док Будућност празна тутњи као у сну.

Уморно је сунце стварања и нада,
А дубока поноћ гробнице расклапа,
Прошлих дана крај нас тече маскарада,
Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа.

Сва та прошлост свој је одиграла танац:
Вратити се неће. Ми, синови њени,
На путањи блатној непознат смо странац,
Наш хор слаб је њине трубље да замени.

Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава,
А Молох зажарен целу вољу гута.
Куда из тамнице са седморо брава?
Куда, док нас Минос у ланце не спута?

Изнад наших глава леден ветар брише;
Залуд наша длета и напори дуги:
Ни рушити ништа ми немамо више,
и храмове већ су порушили други.

Плачемо кад поноћ пред очи нам навре,
Стид нас да без венца мремо у осами,
И дижемо с муком горостасне лавре,
Да бисмо их свесно сагорели сами.

О, докле ће тако иронија мозга
Лутати и мрети попут снежна прама!
Лозама је нашим саломљена розга,
У буктињи нашој нестало је плама:

Херострати ми смо без факље, без храма.
(1912)

ВРАНЕ

Гледао сам дуго како лете вране,
црне као младост кад у неврат тоне.
У даљини запад каткад блеском плане,
а над њиме сиви облаци се гоне.
Без крика, без циља летеле су вране.Црне, истоветне, страшну причу зборе,
како је ужасно с другим једнак бити.
Тишина: пролазност и вечност се боре.
Све крај мене пада у њихове нити.
Ала је ужасно с другим једнак бити!

Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи.
То вран један крикну. Јато за њим грну.
А он је кликтао, свестан своје моћи,
и водио циљу браћу своју црну.
Ћутећи су вране летеле у ноћи.

Ја сам задрхтао. Чини ми се тада
да сам био сличан каквој чедној жени
што, пошавши стазом на којој се пада,
трза се, а стид јој образе црвени.
Те вечери Воља роди се у мени.

1910.

ВЕТРОМ ШИБАНИ

Волим твоје уде сазреле и вруће
И детињско око што немиром жеже;
Волим те кад лицем плане ти чезнуће,
Кад се мрком кожом проспу руже свеже.Волим лепе руке похотне и мале,
Волим твоје тело кад живцима цепти;
‘Иљад’ капи крви лије се у вале,
Од страха пред Новим сваки дамар трепти.

Волим те и нико волети те неће
Живцима што дршћу хиљадама капи,
Док демонска рука гура нас и креће
До пред амбис страсти, што пред нама зјапи.

Час у грчу плачеш, час вриштиш очајно,
Час се звонко смејеш, ко сулуди пани;
Ја те волим, јер смо немирни бескрајно
Дршћући ко вали ветром ишибани.

ПОЉУБАЦ

Mи смо деца среће и живота зрела,
Наша чудна љубав до нискости нага,
Мрзи легендарних ноћи чеда свела:
За њу младост Бог је, а страст јој је снага…Јануар фијуче у сутонској студи,
Бичевана река модри се и пени.
Јаук голих грана мртве из сна буди:
Кикоће се време у вечитој смени.

Све тутњи у снази напрегнуте воље,
Крши се и пишти и сева и пара,
Разјарен се оркан с небесима коље,
Полусмрзнут Нептун с Адом разговара.

Опијени мржњом, опкољени вриском,
Припијене усне до крви смо гризли,
Моћна су нам ребра дрхтала под стиском
Прстију, што међ њих незнано су склизли.

Тај пољубац душе пио нам је до дна,
И хиљаде шара, врелих кô страст лавља,
Играху кô очи два пантера сродна,
Док небеса сива биваху све плавља.

Плашљивих фауна, видех, јуре чете
Упивши у мене сав свој поглед зечји,
Певајући псалме неке вере свете,
Које гушио је њихов поглед дечји.

Вековима тако кикоћу се они,
Сплет њихов невидљив васељеном иде
И, тек кад у нама звук срца зазвони,
Њихове се чете оживљене виде.

Ми смо деца среће и живота зрела,
Наша чудна љубав до нискости нага,
Мрзи легендарних ноћи чеда свела;
За њу младост Бог је, а страст јој је снага.
(1911)

ОЧИ

Муче ме твоје очи никад сталне,
Час смртно црне, час кô осмех нежне,
Час модро плаве, зелено опалне,
КристалнеИ меке као пахуљице снежне.
Њин господски поглед свуд ме прати.
Ја бивам нема и безвољна лутка
Изнад које се низ облака јати,
А пати

Што крв ће твоја у њу да се утка.
Чујем реч њину кô властиту грижу,
У звездама их видим кад се роде;
Челичне, оне до кости ми стижу
И сижу

Разорне, мутне кô пролетње воде.
Неизгладиве као вечно клете
Пољане, које мртве усе згрћу,
За туђи ујед на мени се свете
И прете

Те очи које не тамне ни смрћу.

(1914)

ЛЕПОТА

Ти гледаш водопад како се пенуша,
Слушаш фијук ветра крај речних обала,
И осећаш маглу што штипа и гуши,
Но не видиш сунце у бари сред кала.
Гледаш како грана за граном се суши
И прелива јесен изнад морских вала
Уморнога сунца хиљадама шара
И мру ‘иљаду боја шумом четинара.И гледаш кад јутро из ложнице ступа,
И слушаш клептање изгладнеле чапље,
Гледаш како месец млеком брда купа
И сањива роса јутром с ружа капље,
И не видиш ништа и корачаш даље
Плачући што небо само сумор шаље.

О, мислиш ли, можда, постоји Лепота
Далека и чудна, непојамна ником?
Блудећи је тражиш стазама живота,
Очајно је кличеш својом грубом виком,
А вретено своје Парка кад размота,
Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом
Незнане Лепоте. Чуј, у теби све је:
Тобом цвет мирише, тобом сунце греје,

Тобом небо плаче, тобом горе цепте,
У царству лепоте жена круну носи,
Тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте,
Тобом зло се цери, тобом самрт коси,
Анђео и демон тобом с неба слећу –
Тобом Господ живи, светови се крећу.

1910.

СОНЕТИ

IVЗа мене ноћас васељене није,
Очи су твоје сунца, звезде, дуге,
Усне скуп сласти, осмеха и туге,
Косе дах мора и шуштања шума.

Срце звук песме што пожудне бије
Реч час заповест, час понизност слуге
Циљ си ком воде сви пути, све пруге
Пред ким се ништи гордост људског ума.

Стварајмо собом видике и боје,
Светове нове, но светове своје!
Ноћас за тебе само желим знати.

Те ноћи то сам само рећи знао.
Па ипак ја сам само сан ти дао
А, мислио сам целог себе дати.

XXI

Сву тугу своју у те би да скријем
И да, друкчији, но што ме сви знају
На твоме недру, к’о у родном крају,
Кришом од људи своје сузе лијем.

Само твој да сам, и сав да се свијем
И да ме очи твоје воде рају
У угао где боли и уздаси стају:
Из твога ока да утеху пијем.

Мој бол је велик, од свег бола већи
И само теби, теби ћу га рећи:
О буди сведок мога искушења!

И вратићу се чист, у свет пун гада
И вратићу се без греха и јада.
О, буди црква и Бог мог спасења.

XXVIII сонет

O, јадни моји кринови и лале,
Спустите главе, треба да се вене,
Нећете више у јутарње смене
Осмехе чути и клике и шале.

Разбијте бисер, седеф и корале
И лијте сузе, јер су црне сене
Пале на извор ружичасте пене
И дробе ахат и црне корале.

Некад мирисом к себи сте ме звале
И беле лиске за пољубац дале
У час кад речи и кад боје плене.

А сад је тужно свуд куд око трене.
О, јадни моји љиљани и лале,
Немамо сунца. Треба да се вене

XXIX сонет

Ходите опет, моје ноћи миле,
Ноћи лутања и винскога дима,
Презрео сам вас, кô боце од лима
Кад њене руке о врат ми се свиле.

Тад друго вино усне су ми пиле
Зенице њене. И видех у њима
Сву чар, о којој тек се привид има.
И моје очи греха су се криле.

Вај, треба, ноћи, опет с вама сада,
Руку под руку, у кал где се пада.
Но, авај, данас туђе сте и стране.

Далеко моје одбегло је јуче
Јер никад више зрак згашене луче
У вашем недру не може да плане.
Туђи смо, туђи, моје ноћи миле

XXXII сонет

О, нек ти рекне тај пољубац, што се
Свршава новим пољупцима, да је
То усклик жуди која вечно траје,
Песма усана што се крвљу росе

И преко вода чежњу страсти носе,
Купећи сунца и цвеће и краје,
Жуд лудих ноћи када разум стаје
Да спусте теби на усне и косе

И да усаде у зенице твоје
Мирисе, звуке и звезде и боје;
И кô победник што гине на мети

Уз шумни пљесак, крај у њему стечем
И да ти њиме песму сунца речем
Кад раставити усне значи: мрети.

XXXIII сонет

Игра пустим гробљем тежак дах багрења,
А два стара врана на црквеном крову
Гракћу кô да мртве из гробнице зову.
И чу се громор кô ломњава стења.

И авети пуне ноћнога прамења
Причаху ми чудну повест у ноћ ову:
Старе душе тогу обукле су нову
— Стари дах је, само одећа се мења.

Ја сам био мртав или живе ствари.
Јер све беше исто: дрвета и сени
И небо и земља и лептири њени.

А кад сутра зора расу своје чари,
Ја поздравих сунце и небеса плава
Кô мртваца старог који васкрсава.

 ПРОСТА ПЕСМА

Још последње пусти с виолине гласе
И хајдемо онда слушати таласе.Гле, како је ведро, а чамац се њиха.
Сада нек се чује песма тиха, тиха.

И нека потече и нек драгој рече
Да сам њен у ово месечасто вече.

Увек њена слика моју тугу краси,
А то знају само небо и таласи.

ДОШАО ЈЕ ЈУЛИ

Ено је боса, забраном се краде,
а образом јој игра сенка с грања,
и топла недра и мишице младе
чекају жудно твоја миловања.Зенице светле траже очи твоје,
а усне влажне жедно сунце пију;
вапај и патња за њу не постоје,
јер руке к теби сањиво се вију.

Чека те тако ко виноград зрели,
да слави врућу јесен бербе ваше,
спомен на сутон, када сте се срели
збуњени прве искапивши чаше.

Она те чека, а ти јој понеси
чаробну песму преброђених вода
и буди охол на оно што јеси:
велики псалм повесничких ода.

Она те чека у загрљај чедан.
Не тражи ловор ни покличе дуге.
У своме царству ти ћеш бити један:
цар свога врта, а незнан за друге.

Без алемова, у суром оделу
ти нећеш круна с којих сјај се смакне,
јер ти ћеш вечност осетити целу
кад свеже ране усницом ти такне.

На недру њеном, у коси и оку
наћи ћеш венце свих светова скупа,
газићеш руже на сваком кораку
презрив и велик. Јер ко пуна купа
она те чезне у поноћ дубоку.

ЈЕЗЕРА

Греју ме твоје очи пуне магле,
Кô језера су где се оцртава
Предзимско небо, што над њима спава,
И мрке тисе, што се над њих саглеКô трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде сјаје?

Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу у колуте дима.
Очи, ја у вас тонем препун снова,
Мир пружате ми, докле из даљине,

Преко гробова, кроз светост тишине,
Кô позив чујем нови звук ветрова.

(1914)

СВАКИДАШЊА ПЕСМА

Дани, како тутњи ваш џиновски хук!
Ко распукло звоно плачу зоре ваше,
ко на пиру смрти разлупане чаше,
како пун је страве прошлих ноћи мук!Дани, уставите свој демонски трк!
Младост неће доћи више с венцем ружа,
гробар брзо блатна затегнуће ужа
и ко предзнак пашће лист свео и мрк.

Сунце мучно бије кроз облака слој,
развејава бура расцветани бадем,
а ја залуд мирис, залуд сунце крадем,
јер јулских је дана све то мањи број.

О, не даље, дани. Нека Кронос стар
да ми вечно Данас, да ме сунцем доји,
с ветром нек лепота Еоје запоје:
још хоћу да срчем испечени нар.

1913.

ОДБЛЕСАК

Вратила си ми дане белих ружа,
Донела љубав искрену и чедну,
Да сањам, кад ми очи прошлост хтедну,
Румен, што жудно чар младости пружа.И, пуне сунца, твоје очи пише
Бездан сазнања с усне пуне лажи,
Васкрснув нежност, која око влажи,
Јер даси Бога из твог недра бише.

У врт где леже испијене чаше
На ‘рпи цвећа и згажена грања,
Ти блесну сунце свесног осећања,
Да дани крина мађиски се збраше.

Кад у прах падне идол славом сливен,
Тужно зацвили логор оголео,
Признаћу тајом, сам у себи скривен,
Да сам те, више но што знаш, волео.

КАО ПРОМЕТЕЈУ

кланцима се моја душа вије
И чини ми се они исти кланци
Кроз које прођох, где се патња крије,
Стежу ме, ко тамнички ланци.У кланцима сам а ваздух ме дави,
А снег нада мном своју воњу слаже,
Јер сунца нема да глечер открави;
О, залуд сунца моје очи траже!

У кланцима сам и реч моја трне
И моја вера и понос се гаси;
Нада мном лете облачине црне.
Срам тешки пада на још младе власи.

Преда мном стоје завејани пути,
Звезда за звездом очајно се гаси.
Разлоге знадем … Ћути, душо, ћути.

1915.

8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници. Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлик, опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на Српском војничком гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.“Мирноће ми дајте, да сву снагу стечем,Да из срца даднем

Сав бол и сав понос и, кад их изречем,

Ко лист свео паднем. “

Преузето од: Чувар ветрова (Зоран Вељковић) , https://www.facebook.com/cuvar.vetrova?fref=ts

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851)

“Треба служит чести и имену.
 нека буде борба непрестана,
 нека буде што бити не може -
 нек ад прождре, покоси сатана!
 На гробљу ће изнићи цвијеће
 за далеко неко покољење.”

Његош (Јосип Томинц, уље, 1837)Кућа Његошевих родитеља у Његушима

1813. Рођен је 1. новембра (по јулијанском календару) у селу Његушима, главном селу Катунске нахије, под Ловћеном и надомак Јадранског мора, као Раде (Радивоје), син Тома Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић) из истог села. Имао је два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика (Данило (1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918)).У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним односима Црна Гора сматрана је турском територијом. Уз владику као духовног владара, постојао је и гувернадур (губернатор), кога су дуго одређивали Млеци из редова Црногораца као свог представника и световног владара. Нека црногорска племена признавала су владикину, али и млетачку, аустријску или турску власт. Црногорски владика често је потајно обављао и неке световне владарске дужности у суседним племенима, док је у Боки Которској и око Скадра био само епископ. Црну Гору дуго су чиниле само четири нахије (Катунска, Љешанска, Ријечка, Црмничка) а у време Петра I, Његошевог претходника, прикључена су јој племена Пјешивци, Бјелопавлићи и Пипери (која су се одметнула од Турака), а касније још два Брда – Ровци и Морача. У то време, становници четири нахије често су називани Црногорцима, а становници брда касније прикључених Црној Гори – Брђанима. Духовна и културна средишта земље били су цетињски манастир, као и манастири Острог и Морача. Цетињски манастир саградио је крајем петнаестог века Иван Црнојевић; после трећег турског разарања, обновио га је 1786. Петар I Петровић.

Цетињски манастир

1825. Почетком године, владика Петар I доводи Рада у цетињски манастир. У то време, други синовац Петра I, његов планирани наследник, Ђорђије (Георгије) Сава Маркова одлази на школовање у Русију. Први Радови васпитачи на Цетињу били су калуђер Мисаил Цветковић и владикин секретар Јаков Цек. Те године Раде саставља своје прве песме којима је забављао главаре и монахе. Једна од њих била је шаљива песма о некаквим ћеклићким сватовима и њиховим згодама и незгодама.Од половине године Раде борави у Топлој, близу Херцег-Новог, код јеромонаха Јосипа Троповића као новог учитеља. Са још неколико ђака учи предмете часловац, псалтир, црквено певање, рачуницу и италијански језик. Често присуствује црквеним обредима у оближњем манастиру Савине. У Топлој остаје до краја 1826. године и тада се враћа на Цетиње.

Његошеве белешке за лекцију о интерпункцији

1827. Митрополит Петар I изражава, 20. јануара, жељу да му наследник буде Раде Томов, а не Ђорђије Савов (кога је уместо калуђерског живота све више привлачила војна школа и који је касније у Русији постао коњички официр). Због недостатка финансија не може да Рада пошаље у Русију, те га задржава поред себе и покушава да са њим подели своје знање италијанског, руског, немачког и делимично енглеског и француског, као и књиге из своје богате библиотеке.Крајем септембра, владика Петар I задржава у својој служби, као државног секретара и јединог министра, песника Симу Милутиновића Сарајлију и поверава му, као један од задатака, васпитавање Рада Томова. Сима Милутиновић, често несређеног духа и језика, упућује Рада у класику, уметност, историју, филозофију и књижевност и тако утиче на његову будућу поетику.

1829. Раде предаје свом учитељу, Сими Милутиновићу, неколико народних песама које је прикупио. Исте године саставио је песму у „народном духу“ о рату између руске царице Катарине II и турског цара. „Е тако ме не заклали вуци/у џамију, ђе клањају Турци,/ако дигнух моје јањичаре,/сву ћу твоју земљу поробити,/поробити, ватром попржити,/а тебе ћу живу уфатити,/да ме двориш као робињица.“ (из песме о рату између царице Катарине и турског султана).

Петар I

1830. Mитрополит Петар I преминуо је 18. октобра. У складу са његовом тестаментарном жељом, изреченом тог дана, за „намјесника митрополита црногорског“ проглашен је Раде Томов и огрнут мантијом преминулог стрица. „А ја на моје мјесто насљедником управитељем и чуватељем од свега мојега и Церковнога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова Петровића, у којега се надам да ће бити чојек од посла и од разума, коликоје преблагиј Отац Небесних благоволио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему Народу Церногорскоме и Бергскоме за вијека препоручавам свијем сердцем и свом душом.“ (из тестамента Петра I) Уз велике почасти, Петар I сахрањен је 20. октобра. Два дана касније, Рада је закалуђерио архимандрит манастира Врањине. Кроз неколико месеци произведен је у чин архимандрита. Тиме Раде постаје нови верски и незванични световни црногорски владар. „Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столп вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које ми је говорио на умрли час. Упитам га: ’Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?’ А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: ’Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије.’“ (писмо Јеремији Гагићу, 30. октобра 1830)

Његош (непознати аутор)

1830. Младом Његошу првих месеци у владању помажу отац Томо, ујак – капетан Лазар Пророковић, као и неколико отреситијих главара. Крајем године и почетком следеће, Његош се налази на удару противника, предвођених гувернадуром Радонићем, који је и раније покушавао да ограничи световну власт породице Петровић. „Јошт ме је једна велика главобоља постигла. Наш господин губернатор Вуколај Радонић пошао је у околину которску, на Пуч, нотњо без знања ничијега него својевољно, тер се ту саставао с некаквијем генералом цесарскијем и с другијема људима цесарскијема, имајући намјереније предати им Черну Гору и на исту метнути покровитељство њино, мислећи он без никаква расутка, кад је владика умро да већ није остало синовах отечества у Черну Гору и привјазаниках к славимој Росији.“ (писмо Јеремији Гагићу, 22. новембра 1830) На народној скупштини одржаној 17. новембра, укида се гувернадурство, а Вуколај Радонић лишава службе и гувернадурског чина. Његошевој опозицији придружује се и Сима Милутиновић, његов некадашњи учитељ. „А наш Милутиновић узео је нечесову слободу отка се преставио митрополит, која би му сломила врат да се не гледа на његово иностранство, пак и на Ваше писмо с којијем сте га пропратили к мојему поч. донду. Него ја истинито знам да Ви јесте мислили да је он чојак, јербо ја знам истинитога мојега у Вас пријатеља, како што сте били и мојему претку. А он био је поша пред свјатаго Николаја на Стањевиће и ја сам шиља за њега момке у два пута. Он није ктио доћ кад сам ја за њега шиља, него кад је њему драго било, па по свему тому ја сам га примио ка да није ништа преступио, зашто Ви знате ја нијесам имао чесова ученија, нити сам нимало свијета видио, па мисљах да ће ми што помоћи у ову нашу жестоку муку, а он не стаде него два дана и пође без питања некуђ пут Боке Которске. Сада ја не знам што ће бити. Ви знате како је он преступио законе царске када је утекао из Котора, и они га уфатише, хоће га кастигат по закону. Ема нека ломи врат куђ му драго.“ (писмо Јеремији Гагићу, 6. јануара 1831)

Његошева владичанска одежда

1831. У манастиру Врањина на острву Кому, 31. јануара, рашко-призренски архиепископ производи га у архимандрита и том приликом су му име „преиначили на Петар“. До тада се, у својим раним писмима, потписивао са „Радивој“. Савременици су га звали „Раде Владика“ или „Владика Раде“. Са „Његош“ се у писмима потписује од 1835. Тај додатак имену („Његош“) узео је од стрица, Петра I, који га је понекад додавао свом имену а према имену свог племена и завичаја (Његуши).1831. Након смрти стрица, Раде се, за помоћ у управљању Црном Гором, обратио двојици Црногораца који су живели у Петрограду – Матеји Вучићевићу (црногорском поверенику у Русији) и његовом ујаку Ивану Вукотићу (подофициру у руској војсци). „Бержајте ако Бога знате, ако Христа љубите, док се није откуђ са стране иновјерне и туђеродне раздор и вражда посијала и распалила, пак би се нејмало се већ на што доходити.“ (писмо Матеју Вучићевићу, 22. октобра 1830) Њих двојица су у Црну Гору стигла у септембру и на збору који је Његош сазвао, доносе се 21. септембра одлуке о успостављању органа власти, „управленија народњег“. На челу управе је владика и он влада у договору са Сенатом који чини 16 сенатора (из редова племенских главара). Сенат има улогу владе и врховног суда. Извршну власт чинила је гвардија са 164 „испољнитеља“, чији су припадници ималу улогу данашње полиције и путујућих судија који су решавали мање спорове. Овим одлукама укинута је дугогодишња традиција да Црном Гором управља владика са гувернадуром. „[…] имам чест Вама објавити како се Црногорци находе у согласију међу собом исти како су били овога прошлога времена од како је блаженопочившег митрополита завјешчаније проглашено, али сада је сувише стављено управленије народње, које управленије состовља 180 људих, из којијех су 16 совјетници (senatori), а 164 исполнитељи (polizia), које слуша народ добро и како је дужност народња своје старије слушати и собом одабранима повиноват се. Мене се радује срдце и душа када ја виђу моје отечество тако сложно и када виђу толико њихово почитаније к нашему царју и благодјетељу и к њиховијема старјешинама и главарима, али каква ће ми јошт и ово радост бити када виђу моје отечество ђе напредује у наукама и процвјетава просвјешченијем и када га виђу да почне излезати своје просвјешчене и вјерне синове, који ће га умјети бранити не само оружјем него и пером умним.“ (писмо Јеремији Гагићу, 6. децембра 1831). За првог председника Сената изабран је Иван Вукотић, а за потпредседника Матеја Вучићевић. Седиште Сената било је на Цетињу, а гвардије у Ријеци Црнојевића. Суђењима Сената присуствовао је и Његош, осим када је доношена смртна казна. Касније је државна администрација проширена капетанима и перјаницима (неком врстом владикине гарде), а на границама земље и пандурима.

Његош у походном (ратничком) оделу

1831. У октобру и у фебруару наредне године, у два наврата, покушава да освоји Подгорицу и Зету – али без успеха. „Кад свак ратује, ми мирујемо, а кад свак мирова, ми ратовасмо.“ (писмо Данилу Медаковићу, 6. јануара 1849) За освету, војска скадарског везира од неколико хиљада људи ударила је у априлу 1832. на погранично село Мартиниће, којима је притекло у помоћ око 300 Бјелопавлића и Пипера, те сузбило и потукло турску војску. „Скочи ово мало число Мартинићах посред Тураках и покољи се с њима и обрати силу турску у бјекство. Турци како побјегни, у то дотрчи једне 100 Пиперах и 200 Бјелопавлићах, за Турцима јуриш, Турци устрашени једнако бјеж, а наши за њима до Спужа, 150 Тураках уби намртво, којијема су узели наши оружје, а сувише што су их Турци унијели мертвијех. Такођер било је и рањенијех више од 300. Сам Намик Али-паша једва с бјекством спасе живот.“ (писмо Јеремији Гагићу, 27. априла 1832) На удару нису само црногорска гранична села, већ околни Турци траже да им се покори цела Црна Гора.

„Јошт кад је царство српско на Пољу Косову пало и невољно под иго турско дошло, од онога доба до данас Црна Гора непресјечно је како своју независност тако и своју вјеру сачувала и крв своју пролијевала само ради слободе, независимости и своје вјере, нити се икад икому хоћела покорити, знајући она добро почитовати шта је то слобода и предвиђајући каква би то невоља била туђима робовима бити. […] Што ли нас сада зовете да се Вама предамо и рајом турском постанемо, не видимо нимало да право на то имате, јер како ће тако наједанпут туђијема поданицима постати Црногорци, који су више од 400 годинах свагда мужествено непријатеље од себе одбијали, а само да слободу и независимост у овијема безплоднијема и пустијем кршевима сачувају и да слободно по закону своме жертвоприношенија могу совршивати и господу Богу приносити, који ће свагда држати страну праведнијех и њима на помоћи бити. Што ли нам пак сада пријетите да ћете на нас силну војску послати и нас све истријебити, то само је у руци свемогућега Бога, који управља судбом човјечијом и, колико се год Ви уздате на своју силу, толико се и ми уздамо на божију, која нас је за толико вријеме бранила да нас неће ни сада оставити. […] И ако Ви на нас нападнете, ми ћемо принуђени бити бранити нашу слободу и независимост, коју су и наши прађедови бранили и млоги жртвом постали. Тако исто и ми сви јединодушно пролићемо нашу посљедњу капљу крви за вјеру, слободу и независимост, и да знате добро да Црногорци ради су сви до посљедњега погребсти себе под развалинама својијех кућах и со тијем оставити потомству свједочанство гробовијех крстах да су пострадали за вјеру и отечество неголи потпасти под иго туђега ропства. И то Вам јављамо да ово није први пут да се Подгоричани и Црногорци бију него може бити стоти, а све за то што Подгоричани на тврду Божју вјеру невино сијеку Црногорце.“ (писмо Мехмеду Решид-паши, 17. јула 1832).

Његош (Моргунов, литографија, 1833)

1832. Почетком јануара разоткривена су завереничка настојања гувернадура Радонића. Одлуком Сената од 4. јануара протерује се његова породица која је више од сто двадесет година обављала гувернадурске функције у Црној Гори. „Г. Радонић, да је био човјек какав се Вами представља и другијема људима, он не би ни прогнан био са својом фамилијом из својега отачаства, него би у њем био како остале поштене фамилије које у њему пребивају, јербо су он и његова фамилија бројена и чествована међу најпрвијема фамилијама у Црној Гори, него је г. Радонић својега отачаства свагда био враг и возмутитељ, не само он но сваки од његове фамилије. Стога су били прогнати из Црне Горе. Ви знате, милостиви господине, да су људи зли и мутни који могу бунити народ свуда опасни и ђе су правитељства свој темељ јако утврдили, а камоли међу овијем свободнијем народом, који није нигда привика узду правитељства врх себе држати.“ (писмо Јеремији Гагићу, 13. маја 1836)

Његошево „објавленије народу цроногорскому и брдскому“ о увођењу пореских класа (1838)

1833. Почетком године завршава Глас каменштака, у којем је опевао борбе између Црногораца и Турака након 1711. године. Шаље рукопис у Беч Вуку Караџићу због штампања, али то није дозволила бечка цензура. „Допушташе ли печатати ту Глас каменштака? Ако су допустили, дај га печатати и пошаљи ми 12 егземплара; ако ли пак нијесу, а ти ми пошаљи матицу (оригинал), пак ћу обист хоће ли га овамо дати печатати.“ (писмо Вуку Ст. Караџићу из Петрограда, 1833)1833. Државна администрација имала је трошкове и заведен је порез, који је почео да се наплаћује наредне године. Његош је у годинама које су следиле имао много проблема и трпео многе увреде због наплаћивања пореза („харача“, како су га злурадо звали неки Црногорци). Настале су 1839. и 1840. чак и две буне због наплаћивања пореза. Често је морао лично да одлази у народ да га умирује и убеђује у неопходност плаћања пореза. „Ви знате и сами што значи кад правитељство на установљено време не даје жаловање својима чиновницима: народ обично, ако и не ропта, он пада у сумњу о темељном суштествованију свога правитељства, па и сами чиновници почињу дремати у својој дужности, а то већ смета скором напретку народног благостојанија о коме се правитељство стара.“ (писмо Јеремији Гагићу, 18. јануара 1838)

Николај I Романов

1833. На народном збору 23. маја одлучено је да Његош пође у Русију како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. Креће на пут 3. јуна. За свог заменика именовао је Ивана Вукотића, а том приликом потврђен је и законик Закони отачаства који је саставио Вукотић. На путу борави у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград стиже 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, бива рукоположен за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода. Његоша, током те посете Петрограду, примају митрополит петроградски, министар спољних послова гроф Неселроде и оберпрокурор светога Синода Нечајев.

Први пут се као „владика црногорски“ потписује у писму Вуку Ст. Караџићу из Петрограда, 23. августа. „Ово ти јутрос полусанљив пишем из гласовитог монастира Александра Невскога, но теке именом монастира, а свијем прочим палате, и јављам ти да сам здраво путовао од Беча до довде, здраво дошао и здраво се сада налазим у монастиру Невском. Наслађујем се предивнијем погледом и прекраснијема зданијама Петробурга, разном искусном архитектуром дворовах царскијех, храмовах свемогућему уздигнутијех и величественима памјатницима воздвигнутијема основатељу ове столице и просвјетитељу Русије, какогод и другима мудрима њему посљедоватељима. Сваки безпристрасни овђе дошавши мора рећи и рећи ће: ‘Руски је народ велик, а цари рускога народа велики; свемогућа је рука творца излила благодат на цара Русије и на сав његов дом, свемогућа је воља творца возвисила Русију до овога степена, свемогућа је рука владике излила своје богате даре просвјешченија и човекољубија на дворјане’.“

(писмо Вуку Ст. Караџићу, прва половина августа 1833)

Његошева владичанска диплома из 1833.

1833. Након нешто више од месец дана боравка у Петрограду, враћа се у Црну Гору другим путем: преко Халеа, Лајпцига, Дрездена, Прага, Беча, Трста и Котора. На Цетиње стиже 30. новембра, као први црногорски владика посвећен у Русији. У једанаест сандука спакованих, на Цетиње доноси неколико стотина књига за потребе Цркве и школе, а и за себе лично – укључујући Правила поетике и Хомерове спевове. „Имадем и Хомера на руском језику Гњедићем преведена. Српски је Хомер у народној поезији ко ју хоће разумјети и коме је српскост мила; а ко неће, залуд му сва добра качества праве поезије у народним пјесмама, у којима и налазе.“ (писмо Вуку Ст. Караџићу из Петрограда, прва половина августа 1833). Током тог путовања, Његош, за 3000 рубаља, набавља штампарију која је на Цетиње, спакована у 47 сандука, донета почетком јануара 1834. „Ја сам намјеран штампавати овђе букваре, чаславце и псалтијере, и то на малом колу.“ (писмо Вуку Ст. Караџићу, Цетиње, 19. априла 1834) Из Русије Његош са собом доводи штампара Михаила Петрова, након чије смрти је Његош књиге поново штампао ван Црне Горе. Штампарија је престала да постоји 1852. када су њена слова преливена у зрна за пушке.1834. На Цетињу почиње са радом прва основна школа за тридесетак ученика, са неком врстом интерната (благодејање).

Његошев прибор за писање

1834. Проглашава, 18. октобра, свог претходника и стрица за свеца: „На знање ви дајемо, благочестиви народе, како смо 18. овога мјесеца, на Лучиндан, отворили гроб блажено и светопочившега претка мојега и архипастира вашега Петра и, пошто смо отворили гроб, нашли смо цјелокупно и свето тијело доброга и светога архипастира нашега. Зато, благочестиви народе, ми вама радосно и објављујемо о томе срећноме догађају, јербо знамо да ћете благодарити свемогућега творца, који ви вашега доброга оца, крепкога пастира цркве и стада Христова, вашега обранитеља и избавитеља, посла међу вама у светом тијелу, да, како је био у смртноме животу готов за вас дати душу и тијело, тако да му се молимо да он и сада, како светитељ и угодник Божји, буде молитвеник свемогућему Богу за нас како за своје синове.“ (Посланица Црногорцима и Брђанима, 18. октобра 1834)1834. Објављује на Цетињу прву збирку песама Пустињак цетински, одштампану у цетињској штампарији. Исте године објављује другу збирку Лијек јарости турске (од свега четири песме: Пјесна за Вида и Мирчету, Ударац на Мартиниће, Вук пријатељ овчи, Нахије). Објављена је, на једном листу, и песма Србин Србима на части захваљује написана 1833. године као додатак Гласу каменштака. Његош је ову песму посветио которским римокатолицима, трговцима Лумбардићима код којих је 1833. боравио и грофовској породици Ивановић са којима га је везивало пријатељство.

Његошева митра

1835. Почетком марта подгорички Турци убијају двадесетак кучких чобана. За освету, у ноћи између 11. и 12. марта једна мала група Црногораца осваја на препад Жабљак од Турака. Жабљак је, међутим, већ 18. марта морао да буде враћен Турцима. „Црногорци кад оно витешки / Жабљак тврди турски похараше, / онда мене старца заробише, / на Цетиње српско донесоше.“ (натпис на топу са Жабљака)1835. Одређује Малу госпојину као дан заседања народне скупштине и службе св. Петра: „На Мали госпођиндан (8. септембра) одредили смо да буде сваке године на Цетињу скупштина народа и служба св. Петра, јер та дан долази и светитеља рођендан“ (Посланица Црногорцима и Брђанима, 20. јуна 1835).

1835. Добија, две године након завладичења, степен архиепископа: „Дошавши прије неколико дана из Бјелопавлића, ђе сам се за неко вријеме бавио по народнијем пословима, које сам хвала Богу с добријем успјехом свршио, имао сам чест наћи овђе височајшу грамату о возведенију мојем на сан архиепископа.“ (писмо Јеремији М. Гагићу, 20. јуна 1835)

Његошеве гусле

1836. Његош је рукопис Гласа каменштака знатно проширио до дела у десет песама – Свободијаде. Желео је да Свободијаду посвети руском престолонаследнику, па рукопис шаље на увид влади у Петроград, преко руског конзула у Дубровнику. Руска влада је тих година охрабривала Црногорце на мир са околним поданицима турског султана, па – по свему судећи из политичких разлога, Његошев рукопис није никада добио одобрење за посвету. Свободијаду је први пут објавио Љуба Ненадовић у Земуну, тек три године после Његошеве смрти. „По жељи мојој посветити ’Свободијаду’ имену високому насљедника рускога престола, разумијем из Вашега писма од прошлога 27. јануара да моје сочиненије иште Министерство иностраних дјел на разглед, да у њему што не буде противно данашњој политици. Ја га шиљем драговољно и све оно што нађе министерство својијем благоразумијем противно политици, нека га избрише, ја сам на све довољан, – само не бих рад био да допадне у руке ономе који не зна силу српскога језика, да му он не буде судац“ (писмо Јеремији М. Гагићу, 27. фебруара 1836).

Његошева столица

1836. Почетком августа, око петнаест хиљада војника херцеговачког везира Али-паше Ризванбеговића, предвођених Смаил-агом Ченгићем, изненада напада Грахово, место на херцеговачко-црногорској граници. Граховљанима у помоћ стиже само неколико стотина најближих им Катуњана и надмоћни Турци убијају том приликом око педесет Црногораца међу њима Његошевог рођеног брата Јована (Јока), који тада није имао ни 15 година, као и осам других Петровића. „Што говориш да не знаш је ли то из моје главе било да гвардија и неколико људи од Црне Горе дођу у помоћ Граховљанима и толико твојијех људи побију, ја сам ово мало число људи посла у Грахово као пандуре, а теке су дошли твоја је војска ударила на њих и Грахово попалила, и они су се дужни били бити и били су се колико су могли и толико твојијех људих, што говориш, побили. И мене се међу тијема Црногорцима неколико момчади од моје куће нагнало и ту је двоје погинуло; нијесу имали но по петнаест годинах. Ја веома сажаљивам да нијесам знава твоје намјереније, зашто бих скупио неколико хиљадах Црногорацах да те јуначки сретем на своју границу, како су се вазда научили Црногорци.“ (писмо Али-паши Ризванбеговићу, 6. октобра 1832)1836. Ђорђије, Његошев брат од стрица, враћа се из Русије где је служио као официр, и постаје, као сердар цетињски и ријечки, важан Његошев ослонац.

Манастир Маине

1837. Увидевши да не може да задржи своја имања око манастира Стањевићи (који је више од сто година био резиденција црногорских владика) и око манастира Маине на аустријској територији, уступа, уговором са бококоторским капетаном Ивачићем, Аустрији имање Маине за 17000 форинти у сребру које је употребљава за опште народне потребе. Маја 1839. потврђује и продају манастира и имања Стањевићи за 17000 форинти. То је било важно за придобијање Аустрије за званично разграничење са Црном Гором (које је завршено 1841) чиме је Црна Гора први пут добила границе према једној суседној држави и тиме била призната као самостална држава. „Истина да ово имање више вриди, али будући да га правителство аустријанско жели имати, тако му га ја за речену цину само за то дајем да би показао моје пријателство према правителству аустријанскому.“ (из Свједочанства о продаји Маина, 5. фебруара 1837)

У фебруару креће по други пут у Русију, да би тражио помоћ за Црну Гору и да би се оправдао од клевета својих противника, пре свега бивших црногорских сенатора Ивана Вукотића и Матеја Вучићевића а и чланова породица бившег црногорског гувернадура Радонића. „Дајемо ви на знање како се мислимо отправити пут Русије. Тога ради вама објављујемо и заповиједамо да имате сјеђет међу собом у мир и у слогу, такођер исто и с народима који с вама граниче који узоће од вас сјеђети с миром, а особито с ћесаровијема људима будите у слогу и у мир, зашто је нама познато да они неће вас зађест никаквом смутном работом. За све пак послове и давије с којијех би се могла смутња догодити можете се јавити на Сенат и Гвардију, које ми остављамо да земљом управља.“ (објавленије Црногорцима и Брђанима, 12. новембра 1836) Међутим, због сплеткарења Његошеве опозиције, руски посланик у Бечу одлагао му је издавање пасоша за Русију. Тај боравак у Бечу Његош је искористио за друге послове са аустријском администрацијом, укључујући питање разграничења између Црне Горе и Аустрије. На путу за Петроград, Његош је поново задржан у Пскову и био примљен у Петрограду од стране руског цара тек 24. маја, када се цар уверио да су оптужбе на рачун Његоша потпуно неосноване. Позитивној промени руског расположења највише је допринео руски конзул у Дубровнику Јеремија Гагић, који је знао да је Његошева владавина правична и поштена, иако понекад строга. Тако су се замерке Његошеве опозиције свеле на његов приватни живот – да се влада као световњак и да се више бави ловом и песништвом него владарским и владичанским пословима, као и да често одлази у Боку, где се удвара дамама и игра карте. „Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније.“ (писмо Петру Маринковићу, 10. августа 1850) Руси су прешли преко тих оптужби и не само да је Његош одбацио нападе противника, него је успео и да издејствује повећање годишње помоћи Русије са једне на девет хиљада червоњеца у злату; ту помоћ користиће за куповину хране, финансирање државне администрације, као и изградњу зграда, путева, млинова, школа.

Петроград

Из Петрограда ка Црној Гори креће 31. маја. Након овога, Његош више није морао да се бори против претензија на власт и напада Радонића, Вукотића и њихових присталица. „У вријеме мог бављења у Русији разумио сам да су ме моји непријатељи најцрњејшима бојама описивали пред министарством руским, тужећи се на мене од имена цијелога народа, а ово је и Вама познато. Ја сам истинито увјерен био, као што се нијесам ни преварио, да народ није имао ништа противу мене тужити се, јер сам знао лијепо расположење народа к мени и сумњао сам да ту мора бити и неко са стране, зато сам се и старао дознати откуд је тај зли извор истекао и најпослије успио узнати да је то био Иван Вукотић (Ивановић), који је својијема писмима учио неке недобромислеће како ће писати противу мене двору рускоме. Ови неблагомислећи, а није их више било него четворица у све, заслуживши још прије тога праведну казан од мене, лако су се за њим повели и саблазнили.“ (писмо Јеремији Гагићу, 8. мај 1839)

Карађорђе

1837. У Бечу купује 1. јула Карађорђеву сабљу којој је посветио стихове Сабљи бесмртнога вожда (књаза) Карађорђија, објављене у Голубици 1840. године. „Оружје свештено, вјенчано са славом,/с каквијем восторгом тебе данас виђу,/каква ли ми чувства душу потресују!/Плачући те славим, с уздисаљем гледам/кад ми на ум дођу твоја дјела страшна –/кад си у рукама вожда и витеза/кроз полкове густе тирана људскога/сијевала страшно и крвљу се мила,/подижући Српство, круну му иштући.“ (из песме Сабљи бесмртнога вожда (књаза) Карађорђија).

Црна Гора 1838. године

1838. Херцеговачко Грахово одметнуло се од турске власти и пришло Црној Гори. То питање је годинама оптерећивало односе са херцеговачким Турцима и Његош је успевао да одложи његово решавање за боља времена. Тиме је припремљено формално присаједињење Грахова Црној Гори за време кнеза Данила. „Што се тиче Грахова, за које сте ми у Вашем почтеном писму од 31. маја […] ов. г. за № 62 изволили писати да се тамо говори да су Црногорци њим завладали и да се Турци купе у Херцеговини да освободе Грахово и ишћерају Црногорце из своји предјела, чест имам саопштити Вам да Грахово нити је данас турско, нити је од преко сто година њихово било него црногорско.“ (писмо Јеремији Гагићу, 3. јуна 1838) „Племе Грахово откако је населио га мој прађед и никшицки капетан, оно је стајало вазда на један начин, то јест Турцима је поштено плаћало за земље које је држало унутра у турској земљи, а Црногорци су им вазда судили..“ (писмо Веџихи Мехмед-паши, 16 јуна 1838)

 Његош (Biazoleto, 1838)

1838. Од почетка године до јуна, на Цетињу борави Антид Жом који Његоша подучава француски језик. „Ви знате колико ми је мило да научим италијански и француски језик, а сад ми се та прилика показала. Ту у Котору налази се г-н Жом, кога сам јошт у Тријесту идући овамо из Русије познавао и од њега неколике лекције примио, а сад исти г-н Жом иде за Скадар и даље. Ја би рад да он овамо дође к мени на неко вријеме да би се штогод ползовао његовима лекцијама…“ (писмо Фридриху Орешковићу, 24. децембра 1837).

Биљарда (Taylor)Биљарда данас

1838. Током пролећа и лета, у близини старог манастира на Цетињу, подигнут је нови, опремљен дворац са двадесет пет одељења, са високим зидом и кулама, који је касније назван Биљарда, по билијарском столу који је 1839. донет за једну од сала. У једном његовом делу биле су просторије за Сенат, у другом је становао владика, а у приземљу су становали перјаници. Дворац је био луксузно и модерно опремљен, али су његове просторије биле влажне. Његош, оптерећен многим бригама и пословима, већ средином године жалио се да га „поболијева нога“, а неколико година касније патио је од реуматизма. „Од њекога времена поболијева ме нога, па бојећи се какови рђави посљедствија, чест имам обратити се к Вама с молбом да бисте ми учинили љубов и послали овамо вашега окружнога доктора, разумије се, ако му његова дјела дозволе и ако соизволи доћи да се с њим посовјетујем о овој ствари.“ (писмо Габријелу Ивачићу, 3. јуна 1838).

Посећује га, 19. и 20. маја, саксонски краљ Фридрих Август II, који је дошао у Црну Гору ради ботаничких истраживања. „Пре неколико дана, т. ј. 19. овога мјесеца, имали смо чест дочекати на Цетињу високога госта њ. в. краља саксонскога, који је сјутридан пут Будве пошао, подаривши ми за знак воспоминанија брилијантови прстен с вензловим именом његовим.“ (писмо Јеремији Гагићу, 26, маја 1838)

Његош после партије билијара (H. Layard)

1838. У јулу долази до сукоба на Паштровској гори између 4000 аустријских војника и 500 пограничних црногораца из Црмничке нахије у којој су Црногорци успели да потисну Аустријанце. Након тога, 25. августа Аустрија је склопила мир са Црном Гором и тиме индиректно признала њену независност. Око два месеца након тога, Његош је закључио мир и са босанским везиром и херцеговачким пашом, чиме су и турске власти по први пут индиректно признале независност Црне Горе. У годинама које су следиле, Његош је био у добрим односима са херцеговачким пашом, побратимом Али-пашом Ризванеговићем, док му је скадарски паша био „велики крвник“.1839. Док Његош са скадарским везиром ради на склапању мира, скадарски Турци почетком јуна на Црну Гору врше неколико напада, који бивају одбијени. „Може бити да ће нас Турци опет напасти, али се надам у Бога и црногорску храброст да неће побиједити. Ми према њима одиста нећемо водити нападачки рат, али одбрамбени морамо и од невоље се бранити до посљедње капи крви од свакога ко нас нападне.“ (писмо Д. П. Татишчеву, 12. јуна 1839).

Његош (Анастас Боцарић)

1840. Новица Церовић са неколико дробњачких главара одлучује да убије Смаил-агу Ченгића. По Његошевој препоруци, њима своју помоћ пружају Морачани и неки ускоци и Смаил-ага Ченгић бива убијен у Дробњаку, на Мљетичку, 23. септембра. Његош убиство Смаил-аге дочекује и као личну освету за убиство свог брата Јована, четири године раније. Убиство Смаил-аге учврстило је присаједињење дробњачког племена Црној Гори, као првог херцеговачког племена које у ушло у њен састав. „Гласовити злочинац Смаил-ага Ченгић, муселим гатачки, пљеваљски, колашински и дробњачки, готово сваке године су по неколике хиљаде људи нападао је на наше границе. Он је и овије дана такођер разапео био свој чадор близу наше границе три сахата и почео био купити војску да удари на наше племе Морачу. Наши пак његово зло намјереније приђе сазнали, скупи их се од три до четир стотине и ударе му једно јутро, тј. 23. прош. септ. зором на чадор, те га истога ту посијеку и јошт четиридесет њему подобније зликоваца, међу којијема десетак намјерило се и од оније босанскије бунтовника против Већи-паше.“ (писмо Јеремији Гагићу, 4. октобра 1840). „За знак мојега пријатељства и одличнога уваженија к Вашој особи пошиљем Вам на дар једнога од мојих хатова који се назива Гавран. Ово је хат био онога у свој Босни и Албанији турскога у садашње вријеме најславнијега витеза Смаил-аге Ченгића, па кад су овога Црногорци прије 2 године дана посјекли, узет му је хат искрај његова шатора.“ (писмо Ј. А. Турском, 23. јуна 1843)1840. Ангажује себи учитеља немачког језика.

1840. Одликује Александра Карађорђевића војводским чином. „Нека је познато и знано да смо ми Александра Црног, сина бившег српског врховног вожда Ђорђа Петровића Црног, који проистиче од старих књажева наше области Васојевића, признали свијетлим књазом и патриотом нашим по поријеклу. Нарочито цијенећи заслуге његова оца, који је својом храброшћу ослободио од турског јарма наше једноплеменике, сматрали смо за праведно и достојно да се одликује и одликујемо горепоменутог књаза Александра Црног војводским чином.“ (писмо Александру Карађорђевићу, 21. децембра 1840)

Део Његошеве библиотеке

1841. Од Јохана Турског, заменика аустријског гувернера Далмације, добија на поклон микроскоп. „Имао сам чест примити од Ваше стране послани ми микроскоп. Овај чудесни инструмент заслужује свакојега вниманија: чрез њега људске очи јасније виде природу и човека, у велико восхишченије доводе твари великога створитеља, који је како у великијема својијема дјелима тако и у најситнијема животнијема своје совершенство показао.“ (писмо Ј. А. Турском, 21. јула 1841)1842. Одеско друштво љубитеља историје и старине бира га за свог члана 20. јануара, а Друштво србске словесности у Београду за свог почасног члана 11. јуна.

Његош са пратњом приликом одређивања границе са Аустријом (A. Orou)

1842. Месеца марта Едоардо Грије је на Цетињу уручује Његошу брилијантни крст, дар аустријског цара у вредности од хиљаду златних дуката, као признање за сарадњу на уређењу границе између Црне Горе и аустријског бококоторског округа, завршеном годину дана раније. Истим поводом Његоша одликује руски цар Николај орденом св. Ане првог степена.1842. Преминуо је Његошев синовац и потенцијални наследник, Павле (Павел). Једна Његошева песма говори о тој вести и о његовом синовцу. „Примио сам Ваше почтено писмо од 15а августа, које ми је жалосну вијест донијело да се мој млади синовац, императорски паж Павел Петрович Његош, јошт 20а маја ове године преставио. Овај тужни глас мене је сасвим поразио. Па како и не би кад оно што сам имао најдраже на свијету, то сам изгубио, јер с њим је сарањена јединствена надежда његове куће, његовог стрица, а и самога отечества.“ (писмо Јеремији Гагићу, 21. августа 1842) „Ти си сада ангел код престола божјег/али сјајна зв’језда у небесну кругу,/но у душу моју храм си мрачни дига/у ком ће се вјечно лик твој сахранити,/ка пред огледалом мрачним и сломјеним/кад жалосно дуби цвијет увехнути.“ (Из песме Плач или жалосни спомен на смрт мојега десетољетног синовца Павла Петровића Његоша, пажа его Величества Императора Николаја I-го)

Дубровник

1842. Уз посредовање турског комесара Селим-бега и руског конзула Јеремије Гагића, Његош долази у Дубровник и ту 12. септембра потписује са Али-пашом Ризванбеговићем уговор у осам тачака о престанку непријатељстава са херцеговачким Турцима. „Послијед дугога зла и крвопролића, које је било међу нама и Турцима херцеговачкијема, ја и Али-паша, везир херцеговачки, састадосмо се у Дубровнику, око свашта се лијепо разговорисмо и међу собом мир и јако пријатељство утвердисмо.“ (Посланица Црногорцима и Брђанима, септембра 1842)

Острог

1843. Крајем јула изасланици Али-паше Ризванбеговића имају намеру да убију Његоша на састанку у Острогу. Сазнавши то, Његош одбија да их прими, а када за то сазнају и други Црногорци, убијају неколико тих изасланика, док неке спасава сам Његош. „Ми смо у рат са свијема Турцима около нас, како готово свагда што смо. Они су вазда сложни на наше зло, и Бошњаци и Арбанаси. Веома ми је за чудо, господине, да би многи људи радији да су Турци и ови пут, како много пута, преварили Црногорце, него ли е су Црногорци својијема варалицама зајам вратили. Чудо ми је да људи кажу да су Црногорци противу права народнијех сада поступили, а нико не каже да је Али-паша противу права народнијех поступио када моје посланике похвата, три на колац наби, а три [и]по године у синџир држа, и за друге многе невјере које је учинио мојијема крајинама, а и сада да су преварили мене и моје Црногорце, за то не би нико ни ријечи рекао, но би све ћутањем прошло, како што је пролазило и ово до данас што је нама чинио. У нас је обичај, који се у ови народ у закон обратио: којом мјером ко нама зајми, оном истом да му зајам повратимо. Да нијесмо зло са злом предусретали, давно би се на ову гору турска џамија поперила и ова шака Славјана своје име изгубила. – Истина да је мучно водити рат 100.000 народа црногорскога са 2 милиона Бошњака и Арбанаса, а особито у данашње вријеме када им правитељство цариградско сваку нужну помоћ у изобилију противу нас даје. Може бити да ће казати ко да ово овако није, али ја најбоље знам који сваки дан то очима виђу.“ (писмо Јеремији Гагићу, 12. августа 1843)1843. Средином септембра на Грахову долази до неколико сукоба између Црногораца и херцеговачких Турака.

Скадарско језеро

1843. Дванаест хиљада турских војника под вођством скадарског везира Осман-паша Скопљака 16. и 17. септембра, заузима острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру и тиме наноси Црногорцима велику штету у трговини и риболову. „Седамнаести истога мјесеца опалише Турци село Врањину, у којему је било око 30 до 40 кућа, куће све до темеља разуре. Нашијех буде око 60 људи мртви и рањени и ухваћени на Лесендро и на Врањину. Турака је и више три пута толико било мртви и рањени, али све исто Турци осташе побједитељи на овоме маломе острву.“ (писмо Јеремији Гагићу, 24. октобра 1843) Његош је касније неколико пута покушавао да их поврати, али без успеха. „[…] ми смо наперили два топа, те тучемо укрјепленија која су Турци на поменутом острову начинили, но будући да су наши топови стари и рђави, а к томе ни зрна не имајући доста, па и што их је нису од калибра, зато и не можемо имати жељенога успјеха, али при свем том барем узнемирујемо непријатеље, па и штете им понешто чинимо. Да ми којом срећом имамо неколико бродића с топовима, те би Турци давно чистац с Лесендра […]“ (писмо Јеремији Гагићу, 19. новембра 1843) Стална Његошева брига да поврати изгубљена острва, оставила је у народу изреку „изгоре као Владика за Лесендром“. „С особитим удовољствијем имао сам чест получити Ваш високопочитајеми лист од 21. (9) маја, којим сте благоволили увједомити ме да се већ предузела дипломатическа радња да Турци острове Врањину и Лесендро, прошле године од нас пријеваром узете, очисте. Ја почитујем себи за дужност принети моју најчувствитељнију благодарност правитељству аустријскому за то што оно великодушно узима участије у судбу овога народа и стара се водворити мир и срећу у ове крајеве.“ (писмо Ј. А. Турском, 18. маја 1844).

Трст

1844. Креће из Котора ка Трсту 2. јануара. У Трсту пише песме Три дана у Триjесту и Мисао (песма Три дана у Триjесту штампана је у Бечу, у штампарији Јерменског манастира, а на италијански ју је превео и објавио у Трсту 1844. песник Франческо дал Онгаро). Ка Бечу креће 11. јануара и тамо тражи посредовање Русије и Аустрије у спору око заузетих острва Врањина и Лесендро. Поред тога, тражи укидање царина на робу коју су Црногорци продавали на пазару у Котору. „Дајем ти на знање како [сам] за неке своје послове ову годину био до Беча, и тамо сам добио наредбу да са свакијем у миру сједим; ако [би] ме ко и напануо, да за то оружјем никакве освете не чиним. Такођер се исто надам да си и ти наредбу добио или ћеш је скоријем временом добити да ове наше крајеве смиримо. Него утолико, ако ти није досада заповјед дошла, нареди и ти са своје стране, како што сам и ја с моје, да се зла по границама не догађају, а за ово око шта се не можемо погодити, како рекну старији онако ће и бити.“ (писмо Осман-Паши Скопљаку, 6. априла 1844). „Што се тиче сваке друге трговине које се може наћи на црногорске пазаре, аустријскима је поданицима слободно ходити и куповати без никакве дације и без никаква питања куда и зашто иду, као и у своју кућу. Вама је ово све добро познато, а мени је исто тако познато биједно црногорско трговање на пазару которскоме, које је свакога дана све горе и даже ево неколико времена докажују ми да им је Котор сасвијем затворен као непријатељима аустријскима, премда они нити су кад били непријатељи аустријски нити ће бити.“ (писмо Едоарду Гријеу, 5. маја 1846). Креће из Беча 3. марта и затим проводи двадесетак дана у Трсту и Венецији обилазећи знаменитости. Са пута се враћа 28. марта и бива свечано дочекан на Цетињу.

Прчањ

1844. Спушта се у Котор 28. августа, а затим прелази у Прчањ у Боки Которској, где га један кадет из Котора учи да плива. „Јошт те чека љубимац Авроре/ на бријегу тихога канала;/ заборављен судбом и људима,/ но утјешен у мрачној пустињи/ са зракама свога створитеља/ те призире људе и судбину/ како једно лажно сновидјење, –/ ја те чекам, чекам с нестрпјењем/ да се прострем у морску пучину,/ да полетим мало физически,/ ка што летим ваздухом морално.“ (из песме Љетње купање на Перчању) На Цетиње се враћа 7. септембра.

Јеремија Гагић

1844. У пролеће у Црну Гору, измучену сушом и глађу, стиже жито, делом поклоњено од Русије. „Међер си ти заборавио кршно наше стање и положеније теке иштеш новаца на зајам онђе ђе их никада било није и ђе им се сухе и празне горе, и кад их се штогод добије, не дају ни обратити.“ (писмо Сими Милутиновићу, 10. јула 1845). Руску помоћ прате и сумње како се она троши. Руски конзул у Дубровнику, Јеремија Гагић, добија од надређених задатак да мотри на то да ли Његош троши новац само на куповину жита и он о томе „секретно“ обавештава Његоша 18. децембра 1845. „Чудо ми је откуд је толика сумња код министерства да ја на што друго не трошим паре које су дате на покупку жита и заведеније магазина. Никада ја злоупотребљеније нећу учинити од великодушија мојега високога покровитеља, нити ћу се ја никада пред њим двострук показати. Моја ће истина у чистоти и невиности пред обожајемим монархом свагда се показати.“ (писмо Јеремији Гагићу, 10. фебруара 1846)

Пераст

1845. Завршава рад на Огледалу српском. „По од дужега времена дао сам купити по Црној Гори наше народне пјесне и већ их добро число имам у рукопису, којима сам додао и од печатаних оне о Карађорђију. Ја сам намјеравао ове пјесне дати печатати у Лајпцигу, гдје би по мојој жељи могле изићи у великољепном изданију; но почем сад тамо полази г-н Вуковић, вручитељ овога писма, а знајући пак да тамошња типографија превасходи све остале у којима се што досад српскога печатало и да има добре коректоре, па зато и шиљем исте пјесне у рукопису Вама, учтиво молећи Вас да бисте изволили дати их печатати у 8° великом на велин папиру и украсити их образом бесмртног Карађорђија.“ (писмо Василију Берару, 12. априла 1845)1845. Половином године тражи помоћ једног стручњака из Дубровника како би га обучио за коришћење дагеротипа (тј. фотографског апарата), купљеног нешто раније. „Ја се надам у Ваше дружеско расположеније к мене да ћу Вам наскоро захвалити и на дагеротипца. За љубав коју ми показујете, немам Вам су чим повратити нако празном захвалом. Да изволите наредити да и ја Вас што послужим, су чим ће Ве послужити један човјек који је на крају образованога мира и који се очама пред вратима едемскијема, мученик два противна урагана, азијатскога и европејскога, т. јест ураганима просвјештенија и глупости?“ (писмо Јеремији Гагићу, 8. октобра 1845)

1845. Стиже у Котор 11. јула, а четири дана касније у Пераст на летовање. На Цетиње се враћа након десетак дана.

Сима Милутиновић Сарајлија

1845. У пролеће завршава писање Луче микрокозма, религиозно-филозофског спева о настанку света. Књигу је Његош посветио свом некадашњем учитељу, Сими Милутиновићу. Луча микрокозма штампана је у Београду исте године. „Кад Луча буде напечатана, пошљи ми од ње 100 егземплара и упути их у Тријест al sig Michele Vucetich, negoziante, објавивши јошт ту да књиге иду у Црну Гору in transito, те ће ми тако доћи поуздано. А с осталијема егземпларима чини што хоћеш: на част ти их.“ (писмо Сими Милутиновићу, 23. децембра 1845)

Ловћен

1845. Половином године, Његош (вероватно једини пут) посећује полуострво Превлаку у бококотроском заливу и тамо цркву Св. Тројице (саграђене 1833. на темељима старе цркве Светог Архангела Михаила). Тестаментом из 1846, удовица грофа Илије Властелиновића, грофица Екатарина Превлаку оставља Његошу. Наредбом аустријских власти из 1846. забрањено је црногорским држављанима да поседују некретнине на аустријској територији која је, по разграничењу, сезала до средине ловћенских серпентина.1845. Лечи се од реуматизма. Даје да се на Ловћену, на „Капи“, сагради скромна црква у којој ће бити сахрањен.

Насловна страна првог издања Горског вијенца (модел за лик владике Данила био је сам Његош)

1846. Завршава писање Горског вијенца, еп о обрачуну Црногораца са потурчењацима са краја XVII века. По неким историјским анализама тај обрачун није се никада догодио.Креће у Трст 20. септембра да купи жито за Црну Гору, а затим у Беч, где је, последњих дана те и првих дана наредне године, одштампан Горски вијенац. Није одобрена његова посета Петрограду и руском цару (и током које је планирао да тражи од руског цара помоћ у повраћају острва Врањина и Лесендро), са образложењем да је потребно Његошево присуство у Црној Гори.

Његош (Јохан Бес, уље, 1847)

1847. Објављује, 12. јануара, у Сербском народном листу, Поздрав роду из Беча 1847. год. (На ново љето). У Бечу борави до марта 1847, одакле се преко Трста и Венеције враћа у Црну Гору. Пише Лажног цара Шћепана Малог, углавном на основу архивске грађе из Венеције. Рукопис је штампан 1851. у Загребу, а објављен у Трсту. На корицама књиге, као место издања писало је Југославија. „Због важности догађајах и због чудноватости Шћепанове ја сам жељео штогод о њему написати. И, доиста, да случајем не пођох у Млетке у почетку 1847. године, не хтијах ништа вјернога о њему своме роду објелоданити. Али у Млетке када дођох, потрудим се и којекако уљезем у огромну архиву бивше старе републике млетачке. Господин Томазео усрдно прискочи, и би ми на руку; чувара од архиве, старога маркиза Солари, готово слободном и веселом горском поезијом и причањем замађијам, те ми добри старац почне по мојој ћуди играти; пет шест ваљатијех писарчићах три читаве недјеље по свима угловима од архиве копаше, и што год се могло наћ о чудноватом Шћепану и о другијем стварима односећи се Југословенства све исписаше.“ (из Предговора књиге Лажни Цар Шћепан Мали).

 Медаља Обилића

 1847. Установљава медаљу за храброст, „Медаљу Обилића“, највеће црногорско ратно одликовање. Сребрна медаља за храброст установљена је 1841. године. Пре тога, Црногорци су медаље добијали једино од руског цара; Аустрија је то ометала, што је подстакло Његоша да установи црногорску медаљу. „Ово је лик Обилића, лик највећега јунака који се досад на земљи појавио. Каквим се знаком могу толико дичити српски родољупци-витезови колико овим? Он је јединствена бојна награда твоје собраће у соколовом гнијезду.“ (писмо Ђорђу Стратимировићу, 8. новембра 1848)

Његош (Анастас Јовановић, 1847)

1847. У првој половини године, изазвана великом глађу, избија буна у пограничној Црмничкој нахији, коју је помогао скадарски паша муницијом, храном, али и својом војском од три до четири хиљаде људи. Побуна у корену бива угушена у крви (о тим борбама Његош је спевао песму Кула Ђуришића). Након повратка из Беча, Његош осуђује на стрељање неколико вођа побуне. Ова буна и тежина одлука које је требало донети, учиниле су да Његош помишља да заувек напусти Црну Гору. И након ове буне, интриге скадарског паше остаће, поред глади, највећа Његошева брига. „Сутрадан пошто сам ја изишао из парохода, сирјеч 26. прошастога марта, премамљени митом, а највише житом и хљебом на ову гладну годину, неколика села црногорска од Нахије црничке објаве се непријатељи својему правитељству. Паша скадарски, који је о томе и радио, одма пошље међу њих на помоћ им око 3-4000 војника, хљеба доста и џебане. Ради тога буде принуђен Сенат отправити 2000 Црногораца, предвођенијех мојијем братучедом Георгијем, сердаром ријечкијем, сердаром цетињскијем, и тако ове 2000 Црногораца ударе на прво од побуњених села, у којему је била војска турска и џебана, и послијед упорнога боја опале неколико кућах у селу Бољевиће и Турке изаждену. С наше стране било мртвијех 19, а рањенијех око 20 људи, међу којијема је и мој братучед малу рану добио од зрна од кумпаре, а с турске стране около 60 мртвијех и рањенијех кажу да је пало. Црногорци у овоме боју похватали су били и неколико живијех, но, бивши све христјани, даду им свободу.“ (писмо Јеремији Гагићу, 6. априла 1847)

Његош (Princhofer, 1847)

1847. У октобру, после неколико година мира, око 8000 херцеговачких Турака напада Црну Гору, али овај напад бива брзо одбијен. О томе је Његош спевао песму Чардак Алексића. „Дошло ми је твоје писмо од 17. фебра[ра] о. г., у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво што кажеш да оперемо своја срца па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе, моје је срце за људе свагда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може и да би хтио. Што се хвалиш да имаш код мене пријатеље који ти доказују моје намјереније, добро кад их имаш, мени их не казуј да од мене не пострадају. Ову и другу овакву ствар ти можеш казати онијема који свијет проз чибук гледаше, не мени. Моје је намјереније јавно и чисто; кога је како ваља, онако са мном у сусједству и да живује.“ (писмо Осман-Паши Скопљаку, 5. октобра 1847)

Беч

 1848. Током револуције у Аустрији, у Венецији је проглашена обнова Млетачке републике, која је до краја осамнаестог века била извор тешких проблема Црној Гори. Мађарска претендује на проширење своје територије, чиме би се у њеном саставу нашло скоро четири милиона Срба и Хрвата, без права на аутономију и сопствени језик. Мађарска војска напада Сремске Карловце, седиште Срба у Угарској, чиме почиње српско-мађарски рат. Његош нуди хрватском бану Јосипу Јелачићу, а на другој страни и руској војсци у рату са Мађарима, војну помоћ од неколико хиљада људи. Његош одвраћа Црногорце од упада у Боку, као и становнике Боке од побуне против аустријске власти, како их Млетачка република не би одвојила од општег јужнословенског покрета. У исто време почињу и побуне локалних турских владара против централне султанове власти. Његош прихвата Гарашанинову политику: против је револуције у Аустрији, а за револуцију у Турској. „Ја ви залуду пишем, залуду заповиједи шиљем да зла и погана ђела не чините поданицима ћесарскијема; него видим што се надао нијесам, да за моје заповиједи главе не обрћете. Ако радите ту буну противу ћесара, ћесар је велик: за њу чути или не чути; ако ли је радите за инат мој, то сами своју кућу разурате. Које било да било, добро је да ве познам какви сте ми. Као сваком што сам писао и заповиједи шиља, тако ви и сада залуду пишем. Устајте на ноге сваки ако ме чут хоћете и не дајте на границу његушку да се догоди никакво злочинство у Боку. Нећете ли ме послушати, а ви се разберите што учинисте, да мени образ нагрдисте, међусобни суд разуристе и себе у ништа бачисте.“ (писмо Његушима, 16. марта 1848) „Прво, молимо вас, како нашу браћу, да сва друга намјеренија и позиве одбаците на страну, а да будете срцем и душом привржени својој народности и сасвијем вјерни и послушни Јелачићу, свому јединоплеменому бану од троједине краљевине, који је под круном ћесарском. Друго, ако пак, сачувај Боже, покажете се невјерни својему бану и примите се туђина, а своје добро одбаците, знадите чисто, ми ћемо постати ваши заклети непријатељи, с нама ће се многи ваљасти јунак од та два окружија здружити, и крв ће се издајническа немилице пролити и куће издајническе у пепео разасути. Ви знате да се ми не умијемо шалити, но пазите добро што ћете радити.“ (писмо Бокељима и Дубровчанима, 20. маја 1848)

Александар Карађорђевић

 1848. Почиње да развија планове о ослобођењу околних територија од турске власти. Његови поверљиви људи обилазе крајеве од Неретве на западу, до Вишеграда на северу и Пећи на истоку. Његош преговара са околним турским владарима побуњеним против централне султанове власти. Средином априла код Његоша долази Матија Бан, поверљиви изасланик Александра Карађорђевића и српске владе, чији је план био ослобођење Српства и стварање Југославије, заједничке државе Срба, Хрвата и Бугара, у којој би Његош био духовни поглавар у Пећи, а српски кнез световни поглавар у Призрену. Бан овај план излаже Његошу и доноси му, као финансијску подршку, 1000 дуката. Његош прихвата план, али сматра да најпре треба ослободити и ујединити оне најугроженије – Србе под турском влашћу. Планови укључују обезбеђивање црногорских граница, а затим излазак око седам хиљада црногорских ратника на околне територије. Штампарија је са Цетиња требало да буде пренета у Дубровник, где би Матија Бан издавао један политички лист. „Ако је игђе икога, нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стиђети се што сам вам брат. Сад али икад, никад ако не сад.“ (писмо Илији Гарашанину, 2. маја 1848)Крајем 1848. године, Његош увиђа да се ти планови и његове жеље не остварују. „Ја видим страшне погрешке. Мени се чини да се од правог циља далеко одступило. Боже дај да се варам. Ако се сада сагријеши, дуго ћемо тај гријех кајати.“ (писмо Станку Вразу, 20. октобра 1848.

Његош (Анастас Јовановић)

1849. Одлучује да учи турски и грчки језик и трага за потребним књигама. У то време, говори и пише на руском и француском језику, а служи се италијанским и немачким.1849. У другој половини године, жали се да га је „кашаљ спопао“. Тада се појављују први знаци туберкулозе код Његоша: кашаљ и слабљење. Од тада, његово здравље добро је само у кратким периодима. Пати од „запуштене назебе, кашља, кијавице и реуматизма“.

Матија Бан

1850. Почетком пролећа бива обустављен план побуне хришћана у Херцеговини, Босни, Албанији, коју би предводила Црна Гора а помагала Србија. О тренутку када је ту одлуку власти у Србији саопштио Његошу, Матија Бан је записао: „Вратим се у Далмацију рањеним срцем, па отидем Владици. И за њега је та вијест била као гром. Гледао ме најприје укочено, па се спустио у наслоњачу и покрио лицерукама, па срдит устао и хитно корачајући по биљардној сали говорио све што му је на уста долазило. Наједанпут стаде преда ме и рече ми одрешито: ‘Знаш ли шта је? Херцеговина, Босна и Црна Gора с Албанијом у нашој су руци, сад их већ можемо запалити кад год хоћемо; бацимо ватру, па Србија, хтјела не хтјела, мора за нама поћи…. За дипломатске [проблеме] не марим, а војничких се не бојим чим сам у споразумљу од албанске стране са Биб Додом, а од херцеговачке са везиром Сточевићем. Ту ћемо имати око 30000 пушака, додајте мојих 15000 најмање, а 5000 из Далмације, па располажемо снагом од 50000 људи, и то каквих људи! Помислите што би се с толиком и таквом војском могло учинити, још сви хришћани чекају на наш миг, па и они да устану!“ Матија Бан ипак успева да убеди Његоша да би, без помоћи Србије у оружју и средствима, рат био унапред изгубљен. Његош је разочаран неспремношћу јужнословенских народа да се боре за слободу и уједињење и што није „неки напредак у цијеломе народу нашем видио“. „Српске ствари, колико су назадне у нашем веку, није чудо е ме је готово уморила ова крвава и бурна катедра на којој сам се попео ево 20 година. Сваки је смртан и мора умријети. Мени ни с чега сада жао не би било до што нијесам неки напредак у цијеломе народу нашем видио и што ми се није дало да на неки начин основу утврдим внутренему управленију црногорскому, те се бојим е би се после мене све оне несреће повратиле у Црној Гори које су пријед мене биле, те би остао у вечну невољу овај народац мали, необразован, но војинствени и силни духом и срцем.“ (писмо Илији Гарашанину, 5. јула 1850) Поверенику из Србије, Матији Бану, рекао је 1851: „Сјети ме се гдјекод кад ме већ не буде и нека потомство бар дозна за наше намере, кад му дјела не могах оставити“.

Данило Петровић, Његошев наследник, син Његошевог брата од стрица Станка Стијепова

1850. Силази у Котор ради блаже климе 23. марта, три дана касније прелази у Прчањ. „Самообмана је убитачна и за људе и за народе. Кому подноси, нека јој се подаје, али ја прославивши тридесет више осам Божића и пребацивши преко главе мнозину ада, не могу се и не хоћу обмањивати. Ја злу свакојем гледам право у очи.“ (писмо Стевану Книћанину, 20. јануара 1850). Увиђајући да му је здравље све лошије, 20. маја, током боравка у Прчњу, пише свој тестамент. „За насљедника мојега остављам Данила, Станкова сина а мојега синовца. Њему остављам владичество како је од старине узакоњено у Црну Гору. Истоме Данилу свеколико моје и движимо и недвижимо што имам у Црну Гору остављам, а препоручујем мојему брату Перу да Данила у свачему како својега сина наставља доклен се Данил учини способан народом управљати.“ (из Тестамента). Тестамент даје на чување Јеремији Гагићу, руском конзулу у Дубровнику, свом дугогодишњем пријатељу и заштитнику. „Изволите примити овај мој тастамен. Ђе му је сигурније, откуд би вјерније но отолен изишао, него у консулат мојега високога покровитеља и код Вас мојега пријатеља? Ако се догоди да ја умрем, молим да копије од истога пошљете у Црну Гору и Вашему началству. Ако ли ја оздравим, а Ви ћете ми га изволити послати кад га заиштем овако запечатана.“ (писмо Јеремији Гагићу, 27. маја 1850)

Венеција

1850. Из Прчња креће 27. маја ка Дубровнику и даље ка Венецији. Након тога, борави кратко у Падови, одакле се, преко Трста, враћа 23. јуна у Црну Гору, уверен да ће ускоро умрети. „У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечито блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима.“ (писмо Петру Маринковићу, 10. августа 1850)

Његош (Анастас Јовановић, дагеротипија, 1851)

1850. Половином године, на Његушима га самоуки брат лечи народним лековима, медом, маслом, млеком и кајмаком и Његошу се стање накратко поправља. „Ја сам веома слаб био и због исте слабости био сам до Италије, али нити ме је помогла промјена ваздуха нити љекари, јербо сам од дана до дана све гори бивао, тако да сам после изнемогао био, и тако по нужди и савјетима после мјесец дана повратим се у родни ваздух којему сам привикао, дако се мало поокрепим да се могу у страној земљи лечити. Откад сам дошао на Цетиње, побоље ми је, али сам јошт доста слаб.“ (писмо Илији Гарашанину, 5. јула 1850)

Рим

1850. Крајем године поново одлази у Беч и Италију ради лечења. „Ја још од прсах страдам и због тога сам зимус принуђен био оставити наш строги климат и презимовати у италијанском благом климату. Ово су ме сви лекари саветовали.“ (писмо Илији Гарашанину из Трста, 11. новембар, 1850). Почетком новембра борави у Дубровнику, проводи неколико дана у Трсту а затим одлази у Беч. Ту, у штампарији Јерменског манастира, штампа песме Кула Ђуришића и Чардак Алексића. Након Беча, борави у Трсту, Венецији, Милану, Ђенови и Риму. „Већ сам казао да сам на главном конавлу. Овај је конавао у Млеткама то што је у Петрограду Невска улица. […] Можете ми вјеровати да ме ова дивна квартијера готово напола мање стоји него ли онај погани вигањ у Бечу код ‘Римскога императора’. Истина је да је љетос за ову исту квартиру неки дука италијански плаћао на дан по сто франаках, али једно су дуке европејски, а друго без отачаства рашћерани Срби.“ (писмо Вуку Стефановићу Караџићу, 25. децембра 1850). Током боравка у Италији разгледа многе културне и историјске знаменитости. „Да, збиља, лијепа Италија. Над њом се благословено, лијепо и благодатно небо шири и смије; у њој је јогунаста природа у својој дивоти, у својој прелести вјечно окруњена и весела: земља класическа, колијевка величија римскога. Ах, Рим, величествени Рим! Те развалине великога Рима. Кад човјек у њему дође, не знаде али га удивленије потпири у више усхићење, али му жалост више душу угаси и опечали над гробницом величија свијетскога.“ (писмо Димитрију Владисављевићу, 31. јануара 1851)

Ловћен изнад Боке

851. Почетком године борави углавном у Напуљу и Риму. Посећује и Чивита Векија, Ливорно, Фиренцу, Пизу, Ђенову, Торино, Милано и Венецију. Стиже у Трст 4. маја, а одатле недељу дана касније одлази у Беч и оближње лечилиште Хицинг. У Црну Гору враћа се, преко Трста и Задра, половином августа, без наде да ће бити излечен. Када је, примичући се Котору, са палубе брода угледао врх Ловћена, подигао је капу и рекао „Нећемо се више нигда раставити!“. „Неповољно стање здравља мога принуђује ме поћи одавде сјутра за Котор не бих ли ту или на другом ком мјесту средством љекара нашао себи побољшање…“ (писмо Павлу Решетару од 16. октобра 1851) Умро је од туберкулозе 19. октобра, у 10 сати ујутро, на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома… Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“

Његошева капела

Сахрана на Ловћену је одложена, због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, и Његош је, 21. октобра, привремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, у гроб његовог стрица светог Петра. Тек 26. августа 1855. свечано су Његошеви посмртни остаци пренети на Ловћен. Том приликом, послушавши жељу Његошевог оца, кнез Данило нареди да се отвори Његошев ковчег (упркос томе што се по канонима не може откривати тело док не протекне седам година од смрти), надајући се да ће Његошево тело наћи целокупно, као што је било тело Петра I. Међутим, од Његошевог тела беше читава остала само десна рука.Током Првог светског рата, аустријске снаге су из Бококоторског залива бомбардовалe капелу на Ловћену. Касније, када је Црна Гора већ била окупирана, окупационе снаге ексхумирале су Његошеве кости и пренеле их на Цетиње у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, са намером да се на месту Његошеве капеле изгради споменик у знак аустријског освајања Ловћена. Та намера ипак није остварена.

Маузолеј на Ловћену

Обнављање Његошеве капеле завршено је 10. септембра 1925. и освећена је два дана касније. Све што је остало од старе узидано је у обновљену капелу, истог облика, величине и унутрашњости као стара. Његошеве кости враћене су на Ловћен 21. септембра 1925. (по грегоријанском календару). Ковчег са Његошевим костима у обновљену капелу, заједно са митрополитом црногорско-приморским,епископима и члановима владе, унео је краљ Александар Карађорђевић, унук српског кнеза Александра Карађорђевића и црногорског краља Николе Петровића Његоша.Током Другог светског рата, у априлу 1942, Његошеву капелу оштетила је италијанска војска, али причињена штета није била велика.

Послератна црногорска власт донела је 1952. године одлуку да се на месту Његошеве капеле сагради маузолеј према нацртима вајара Ивана Мештровића. Планови за измештање капеле и изградњу маузолеја настављени су и после Мештровићеве смрти 1962. Упркос гласовима који су говорили да треба поштовати Његошев завет (да буде сахрањен у црквици коју је подигао), ловћенска капела је порушена до темеља крајем шездесетих година и од 1974. на њеном месту стоји маузолеј.

„Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем. Свијет је сад Божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах. Збогом, […] изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.“ (писмо Л. А. Франклу од 12. октобра 1851)

стабло…

Приликом боравка Петра II Петровића Његоша у Русији, владика црногорски се састао са руским царем Николајем I.
Руски цар био је изненађен видевши владику у живописној црногорској ношњи и изванредно високог стаса.

– Па Ви сте виши од руског цара! – Рече Николај.
– Не бих рекао, ваше величанство.

На то Николај замоли Његоша да стану један поред другога, и тако се увери у тачност онога што је рекао.- Видите да сте виши – рече Николај.

– А не, никако. Само Бог је виши од руског цара! – Одговори самоуверено Његош.

 

Игуман Стефан (поје)Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал’ је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, –
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

Игуман Стефан

Ја сам проша сито и решето
овај грдни свијет испитао,
отрови му чашу искапио,
познао се с гркијем животом.
Све што бива и што може бити,
мени ништа није непознато;
што год дође ја сам му наредан.
Зла под небом што су сваколика
човјеку су прћија на земљу.
Ти си млад још и невјешт, владико!
Прве капље из чаше отрови
најгрче су и најупорније.
О да знадеш што те јоште чека!
Св’јет је овај тиран тиранину,
а камоли души благородној!
Он је состав паклене неслоге:
У њ ратује душа с тијелом,
у њ ратује море с бреговима,
у њ ратује зима и топлина,
у њ ратују вјетри с вјетровима,
у њ ратују живина с живином,
у њ ратује народ с народом,
у њ ратује човјек с човјеком,
у њ ратују дневи са ноћима,
у њ ратују дуси с небесима.
Т’јело стење под силом душевном,
колеба се душа у т’јелу.
Море стење под силом небесном,
колебљу се у мору небеса;
волна волну ужасно попире,
о бријег се ломе обадвије.
Нико срећан, а нико довољан,
нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
гледа мајмун себе у зрцало!

Коло

Бјеше облак сунце ухватио,
бјеше гору тама притиснула,
пред олтаром плакаше канђело,
на гусле се струне покидале,
сакриле се виле у пештере –
бојаху се сунца и мјесеца;
бјеху мушка прса охладњела,
а у њима умрла свобода,
ка кад зраке умру на планину,
кад утоне сунце у пучину.
Боже драги, свјетла празника!
Како су се душе прађедовске
над Цетињем данас узвијале!
Играју се на бјела јата,
како јата дивних лабудовах
кад се небом ведријем играју
над образом свјетла језера.
Соколови пет Мартиновићах,
које једна прса задојише
а одњиха једна колијевка,
два Новака с барјактаром Пимом,
и витезе Бориловић Вуче,
који први удристе на Турке, –
ко умије вама сплести в’јенце?
Споменик је вашега јунаштва
Гора Црна и њена слобода!

Српски буквар

Књиге1. Пустињак цетински [1834]

2. Лијек јарости турске [1834]

3. Србин Србима на части захваљује [1834]

4. Ода ступљења на престол Фердинанда I: императора аустријскога и краља маџарскога и пр. и пр. и пр. [1835]

5. Три дана у Тријесту: у мјесецу јануарију 1844. [1844]

6. Луча микрокозма [1845]

7. Огледало српско [1846]

8. Горски вијенац: историческо собитије при свршетку XVII вијека [1847]

9. Кула Ђуришића и Чардак Алексића: 1847. године [1850]

10. Лажни цар Шћепан Мали: историческо збитије осамнаестога вијека [1851]

11. Свободијада: епски спјев у десет пјесама [1854]

12. Његошева биљежница [1956]

одломци…ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Да, свагда ми драги наставниче.
Српски пјевче небом осијани.
Задатак је смјешни људска судба
Људски живот сновиђење страшно!
Човјек, изгнат за врата чудествах.
Он сам собом чудо сочињава:
Човјек, бачен на бурну брежину
Тајном руком смјелога случаја,
Сиромашан, без надзиратеља,
Под влијањем тајнога промисла –

Он се сјећа прве своје славе,
Он снијева пресретно блаженство,
Ал’ његови снови и сјећања
Крију му се јако од погледа,
Беже хитро у мрачним врстама
У љетопис опширни вјечности;
Само што му тамнијем проласком
Траг жалости на душу оставе,
Те се трза бадава из ланца,
Да за собом проникне мрачности.

Дивни пјевче српске народности,
Бич си судбе веће испитао, –
Свијет жељи незна угодити.
Судба ти је и моја позната;
Мислим, нема подобне на земљи:
До вратах сам изника Тартара,
Ад на мене са проклетством риче,
Сва му гледам гадна позоришта;
Ал’ на судбу викати не смијем –
Надежда ми вољом творца блиста!…
………………..

Ја од Тебе јоште много иштем:
Да поставиш у пламтеће врсте
Пред очима Српства и Славјанства
Обилића, Ђорђа и Душана,
И још кога српскога хероја;
До прогрмиш хулом страховитом
На Вујицу, Вука, Вукашина,
Богомрске Српства отпаднике;
Злоћа њима мрачи име Срба,
Тартар им је наказа малена! –

одломци…Из посвете Праху Оца Србије

Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!

Владика Данило (сам собом)

Виђи врага су седам бињиш,
су два мача а су двије круне,
праунука Туркова с Кораном!
За њим јата проклетога кота,
да опусте земљу свуколику
ка скакавац што поља опусти!
Францускога да не би бријега,
аравијско море све потопи!
Сан паклени окруни Османа,
дарова му луну ка јабуку.
Злога госта Европи Оркана!
Византија сада није друго
но прћија младе Теодоре;
звезда је црне судбе над њом.

Палеолог позива Мурата
да закопа Грке са Србима.
Своју мисли Бранковић са Гертуком.
Мухамеде, то је за Гертуку!
Сјем Азије, ђе им је гњијездо,
вражје племе позоба народе –
дан и народ, како ћуку тица:
Мурат Српску, а Бајазит Босну,
Мурат Епир, а Мухамед Грчку,
два Селима Кипар и Африку.
Сваки нешто, не остаде ништа;
страшило је слушат што се ради!
Мален свијет за адова жвала,
ни најест га, камоли прејести!
Јанко брани Владислава мртва;
што га брани, кад га не одбрани?
Скендербег је срца Обилића,
ал ‘умрије тужним изгнанике. –
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога …
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла наџивјех твоја сваколика,
ас најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробише телу,
у мучењу издишу членови …
Куго људска, да те Бог убије!
Али ти је мало по света
те си својом зłосци отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
На трон сједиш неправо узети,
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Али сјенку што му шће тровати
те је у збјег собом унијеше
Неке горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!
Виђи посла цара опакога,
кога ђаво о свачему учи:
„Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја;
с њима треба овако радити … “
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовску?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије? –
Кад данашњу премислам вијећу,
распале ме ужаса пламови:
исклати се браћа међу собом,
а крвници, јаки и опаки –
затријеће семе у одива.
Грдни дане, да те Бог убије,
који си ме дао на свијету!
Час проклињем лански по сто путах
у који ме Турци не смакоше,
да не варам народња надање.

Споменик Петра II Петровића Његоша у Београду испред зграде Филозофског факултета.

КолоБог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.
Невјерне им слуге постадоше
и царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утро,
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше;
великаши, грдне кукавице,
постадоше рода издајице.
О проклета косовска вечера,
куд та срећа да грдне главаре
све потрова и траг им утрије;
сам да Милош оста на сриједи
са његова оба побратима,
те би Србин данас Србом био!
Бранковићу, погано кољено,
тако ли се служи отачаству,
тако ли се цијени поштење?
О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
воинствени гениј свемогуци,
гром стравични те круне раздраба!
Величаство витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателни
твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
престол сруши а тартар уздрма.
Паде Милош, чудо витезовах,
жертвом на трон бича свијетскога.
Гордо лежи велики војвода
под кључевма крви благородне,
ка малопред што гордо иђаше,
страсном мишљу прсих надутијех,
кроз дивјачне тмуше азијатске,
гутајућ их ватреним очима;
ка малопред што гордо иђаше
к светом гробу бесмртног живота,
презирући људско ништавило
и плетење безумне скупштине.
Бог се драги на Србе разљути:
седмоглава изиде аждаја
и сатрије Српство свеколико,
клеветнике грдне и клевету.
На развале царства јуначкога
засја света Милошева правда,
окруни се слава вјековјечно
Милошева оба побратима
и лепе ките Југовића.
Српској капи свуд име погибе.
Постадоше лафи ратарима,
истурчи се плахи и лакоми –
млеко их српско разгубало!
Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се нехте у ланце везати,
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу.
Све су наше главе изабране!
Момци дивни, исто ка звијезде;
што су досад ове горе дале,
сви падали у крваве борбе,
пали за цест, име и свободу.
И наше су утирали сузе
вешти звуци дивнијех гусалах.
Просте наше жертве свеколике
кад је наша тврда постојбина
силе турске несита гробница.
Шта је ово ево неко доба
те су наше горе умучале,
не разлежу ратнијем клицама?
Почину ни рђа на оружје,
остаде ни земља без главарах.
Некршћу се форе усмрђеше …
Уједно су овце и курјаци,
здружио се Турчин с Црногорцем,
оџа риче на равном Цетињу!
Смрад ухвати лафа у кљусе,
затрије се име црногорско,
не остаде крста од три прста!

Владика ДанилоУдри за крст, за образ јуначки,
ко гођ паше свијетло оружје,
ко гођ чује срце у прсима!
Хулитеље имена Христова
да крстимо водом али крвљу!
Тријебимо губу из торине!
Нек пропоје пјесна од ужаса,
олтар прави на камен крвави!

Сви главари скоче на ноге с великом грајом:

Тако, већ никако!

Коло поје

Љута клетва паде на изрода!
Прокле мати од невоље сина,
те књегиња Иванбеговица,
прокле Мара свог сина Станишу.
Прогризе јој сису у посање,
рајско пиће просу у њедрима.
Стиже ђецу родитељска клетва!
Станиша је образ оцрнио,
похулио на вјеру Христову,
на јуначко племе Црнојево;
обука се у вјеру крвничку
и братске је крви ожеднео.
Грдне треске поврх Љешкопоља!
Два се брата боре око вјере,
а око њих хиљаде ратника.
Стиже сина материна клетва,
погибе му војска сваколика.
бежи Станко управ Бајазиту,
да с њим једе маџарске носове.
О гњијездо јуначке свободе,
јесте ли те Бог нагледа оком,
много ли се муке пренијело,
многе ли те чекају победе!

Владика Данило

Боже драги, који све управљаш,
који сједиш на престол небесни
те могућним зажижеш погледом
сва свијетла кола у простору;
ти, који си развија прашину
испод твога трона свијетлога
и назва је твојим мировима,
те си прашак сваки оживио,
насија га умнијем семеном;
ти, те књигу држиш миробитну,
у коју су судбе уписате
мировима и умним тварима,
који се се милосно склонио
Дјејателни оживит членове
малом мраву ка гордому лафу, –
проведри ми више Горе Црне,
уклон ‘од ње муње и громове
и смућени облак градоносни!
Да, нијесу ни криви толико;
премами их невјера на вјеру
улови их у мрежу ђавољу.
Шта је човек? Ка слабо живинче!

Сестра БатрићеваКуда си ми улетио,
мој соколе,
од дивнога јата твога,
брате рано?
Да л’ невјерне не зна Турке,
Бог их клео!
е ће тебе преварити?
дивна главо!
Мој свијете изгубљени,
сунце брате!
моје ране без пребола,
рано љута!
моје очи извађене,
очни виде!
Коме браћу ти остави,
братска хвало,
и старога баба Пера,
куку, Перо!
и три младе сестре твоје,
кукавице?
Седам снахах што ошиша?
њима празно
Што не чува младу главу,
људска вило;
што крвника њом наслади,
братска дико?
На вјеру те посјекоше,
невјерници!
Дивно л’ Травник окитише,
то платили!
са лијепом главом твојом,
куку, леле!
Ко ће чете сакупљати,
четовођа,
ко л’ крајини бранит крило,
братско крило,
ко ће турске главе сећи,
остра сабљо?
Да погибе у бој љути,
убојниче,
ђе се српски момци грабе,
младо момче,
око главах и оружјах,
просте ране;
но на вјеру у невјере,
вјерна главо!
Да ми се је помамити,
сестри црној,
да те како заборавим,
кукавица,
е презгодна глава бјеше,
млади брате!
Да уз цара сједијаше,
мудра главо,
шћаше царев везир бити,
сестри тужној;
да код краља сједијаше,
мој младико,
ђенерал му шћаше бити,
моја ружо!
Да се могу разговорит,
срце моје,
а са мртвом твојом главом,
кам да ми је!
да ти црне очи виђу,
очи моје,
да пољубим мртву главу,
мјесто брата,
да очешљам дуги перчин,
јаох мени!
и јуначку чалму свежем,
сестра грдна!
У крвничке сад си руке,
платили те!
нагрдиће красну главу,
прекрвници!
Ти ћеш много браће наћи,
куку нама!
биранијех соколовах,
куку, браћо!
по бедему од Травника,
Бог га клео!
Главе братске познат нећеш,
нама празно!
јере су их нагрдили,
невјерници!
Куд ће твоја млада љуба,
куку њојзи!
двоје ђеце твоје лудо,
сирочади?
Што ће јадни ђед ти Бајко,
мој Батрићу,
који те је одњивио?
тешко њему!
Просте твоје љуте ране,
мој Батрићу,
ал’ непрости грдни јади,
куку роде!
е се земља сва истурчи,
Бог је клео!
Главари се скаменили!
кам им у дом!

Кнез ЈанкоКа из руге то би у почетку.
Вук Мандушић и Вук Мићуновић
започеше са Хамзом капетаном
око вјере нешто поповати;
док одједном они загустише,
уљегоше у крупне речи.
рече Хамза Мићуновић-Вуку:
„Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе,
боља ми је вјера него твоја!
Хата јашем, бритку сабљу пашем,
капетан сам од царева града,
у њем владам од триста годинах;
ђед ми га је на сабљу добио
ђе су царство сабље дијелиле,
те му трагу оста за господство. “
Распали се Мићуновић Вуче,
па се Хамзи попримаче близу:
„Какво Влаше, крмска потурице!
Ђе издајник бољи од витеза?
Какву сабљу кажеш и Косово?
Да л ‘на њему заједно не бјесмо,
па ја рва и тада и сада?
Ти издао пријед и послијед,
обрљао образ пред свијетом,
похулио вјеру прађедовску,
заробио себе у туђина!
Шта се хвалиш градом и господством –
сви градови што су до нас турски,
јесам ли их опсуо мраморјем,
те нијесу за људе градови
но тавнице за невољне сужње?
Бич сам божји ја сплетен за тебе,
да се стављаш што си урадио! “

Кнез Роган

Ћуд је женска смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенити вјера
да учини што јој срце жуди.

Вук Мићуновић

Не држи нас овако, владико,
но отршај оволико људства.
Свако гледа што ће чут од тебе,
а ти си се нешто замрсио:
нит ‘што збориш нити нас отршаш,
у образ си као земља доша;
сам се шеташ пољем без никога,
нит ‘што једеш нити заспат можеш.
крупно нешто учиш у памети, –
збили ти се снови на Турчина, –
а ја зебем од много мишљења.

Владика Данило

Слушај, Вуче, и остала браћо!
Ништа ми се немојте чудити
што ме црне растезу мисли,
што ми прса кипе са ужасом.
Ко на брдо, ак ‘и мало, стоји
више види но онај под брдом;
ја повише нешто од вас видим –
то је срећа дала ал ‘несрећа.
Не бојим се од вражјег кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.
Бијесна се братства истурчила;
тек домаће нападнемо Турке,
свој својега никад пуштат неће;
разлучи се земља на племена,
крвава се исклати племена,
враг ђаволу дође у сватове
те свијећу српску угасити!
Зло се трпи од страха горега.
ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке!

Кнез Раде (брат владичин)

Шта се мрчи када коват нећеш?
Шта збор купиш кад зборит не смијеш?
Приђе си им с коца утекао,
дабогда им скапа на ченгеле!
Жалиш нешто, а не знаш што жалиш;
с Турцима ратиш, а Турке својакаш,
домаћима тобож да с ‘умилиш,
а једнако, немој се варати!
Како би им запа, да те могу,
главу би ти онај час посјекли
ал ‘ти живу руке савезали
да те муче, да срце насладе.
Врана врани очи не извади;
брат је Турчин свуд један другоме.
Него удри докле махат можеш,
а не жали ништа на свијету!
Све је пошло ђавољијем трагом,
заудара земља Мухамедом.

КолоЧашу меда јошт нико не попи
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.
Бег Иванбег, јуначко колено,
бораше се као лаф с Турцима
на све стране у горе крваве.
Полу земље Турци му узеше,
но пошто је сву облисе крвљу
и пошто му брата изгубише,
змаја љута војводу Уроша,
на широком пољу Ћемовскоме.
Жали Иван брата јединога:
жалије му војводе Уроша
но обадва да изгуби сина;
жалије му војводе Уроша
но сву ову земљу што је изгубио;
жалије му војводе Уроша
него очи да је изгубио, –
да би очи за брата Уроша!
Јунаку се чешће путах хоће
ведро небо насмијат грохотом.
Иван часом наздрави освете,
светим пићем, Богом закршћеним.
Б’јеле власе низ плећи просуо,
б’јела брада вије до појаса;
руке старе, у њих мач и копље,
крваве му руке и оружје;
корацима броји турско трупје,
скаче старац како хитро момче.
Боже драги, да га сан не вара
те овако старац узлетио?
Срећа се ја стара пробудила:
у Каруч, на крају Црмнице,
од петнаест хиљадах Тураках
не пустише жива ниједнога;
и данас је побјено мраморје
дивне славе Црнојевић-кнеза.
Бог да прости Урошеву душу!
Красне жертве што јој учинише.

маузолеј на Ловћену

Владика Данило (међу свима као да је сам)Ђе је зрно клицу заметнуло,
онде нека и плодом почине.
је ли инстинкт ал ‘духовни вођа,
Овде људско запире познање!
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал ‘тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
Ако сабљу пољубиш крваву
и запловиш у ноћне таласе,
сљедује ти праху светковање.
Жрец Европе с светога амвона
хули, пљује на олтар Азије;
ломи тешки топуз азијатски
свете куле под сјен распјатија.
Крв праведна дими на олтаре,
ӕивот се у прах развијаш.
Земља стење, а небеса ћуте …
Луна и крст, два страшна символа –
њихово је на гробнице царство.
Сљедовати им ријеком крвавом
у лађи грдна страданија,
то је бити једно или друго.
Али хула на свештени ћивот
који га је млеком одранио –
то ми прса у тартар претвара.
Чвор не треба на праву младика;
што ће луна на крст страданија,
што л ‘бијела сунцу на зјеницу?
Вјеро права, кукавна сирото!
Страшно племе, доклен ћеш спавати?
Неки један, то је ка ниједан,
нако да је више мученија.
Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игђе брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Помрчина нада мном царује,
месец ми је сунце заступио.
Ух, што мислим, куд сам запливао?
Младо жито, навијај класове,
пређе рока дошла ти је жњетва.
Дивне жертве видим на гомиле
пред олтаром цркве и племена;
чујем лелек ђе горе пролама.
Треба служит чести и имену.
нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може –
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.
********************************************

„Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао.“ (Из Тестамента)

Владика Данило (отписује):Од владике и свијех главарах
Селим-паши отпоздрав на писмо.
Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал ‘зубе поломи!
Није вино пошто приђе бјеше,
није свијет оно што мишљасте.
Барјактару дариват Европу-
грехота је о том и мислити!
Веља крушка у грло западне.
Крв је људска рана наопака,
на нос вам је почела скакати;
препунисте мешину греха!
Пуче колан свечевој кобили.
Леополдов храбри војевода,
Собијевски, војвода Савојски
саломише демону рогове.
У ћитапу не пише једнако
за два брата једноимењака.
Пред Бечом је Бурак посрнуо,
обрнуше кола низа страну.
Не требује царство нељудима,
нако да се пред свијетом руже.
Дивљу памет а ћуд отровану
дивљи вепар има, а не човек.
Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјештвом.
Ја се сјећам што си рећи хтио.
Трагови су многи до пецине-
за горске се госте не приправља!
У њих сада друге мисли нема
до што остре зубе за сусједе,
да чувају стадо од звјеради.
Тијесна су врата уљанику,
за међеда скована секира.
Јошт имате земље и оваца,
па харајте и коже гулите!
У вас стење на свакој страни
зло, под горим, као добро, под злом.
Спуштавају се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже;
отада смо виши пријатељи,
у главу ми памет ућерам.

**********************************************

Владика Данило

Мрки Вуче, подигни бркове,
да ти виђу токе на прсима,
да пребројим зрна од пушаках
колика ти токе изломише!
Мртву главу не диже из гроба
ни прекова бистра џефердара.
Здраво твоја глава на рамена,
ти ћеш пушку другу набавити
а у руке Мандушића Вука
биће свака пушка убојита!

**********************************************

У добру је лако добар бити;
на муци с познају јунаци!
*********************************

Свако је рођен да по једном умре, част и брука живе довјека!!!!
*******************************************************

Преузето од : Чувар ветрова https://www.facebook.com/cuvar.vetrova

Ђура Јакшић – ЉУБАВ

1.

Љубим те, љубим, душо,
Љубим те, рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.

Он ће са мачем доћи,
Кад куцне један час,
Отет' ће стару славу,
Добит' ће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје — сво,
Ти ћеш ми родит' сина,
Да чува благо то.


2.
Ако ми родиш сина,
Роди ми Милоша;
А буде л' мила ћерка,
Нек буде Милица:

Крваво иде време
Српске освете,
Требаће земља српска
Храбре Милоше.

Ал' био Милош или
Лепа Милица —
Само да Српство љуби,
Љуби Србина...


3.
Кажи му, кажи, да је
Љубави наше цвет,
Да је у Српству ник'о,
Видео дан и свет.

Певај му српску песму,
Њоме га тишај ти,
Са њоме бу́ди чедо
Бескрајне љубави.

Опомињи га, душо,
Славних старина;
А свакад — свакад жарко
Да љуби Србина!



4.
Не треба њему земље
Међа дедови' —
Са земљом нека суде
Српски кнезови.

а њему бојно копље,
Палош убојан,
У леву руку барјак,
Бојан — тробојан.

П' онда му подај хата
Мамна — помамна,
Па реци: »Сине, иди,
Гони душмана!«...



14.
Жубор вода шљунком тече,
Хуји шумица,
А на небу звезда трепти,
Звезда даница.

Срце моје игра, бије,
Све се превија —
Чини ми се, моја душо,
Да је Србија!

А од оне звезде сјајне
Чиниш ми се ти,
Пак бих иш'о — ишао бих
Звезде љубити!...



17.
Још никако гласа нема
Мани Србину,
Да ми јавља срећу моју,
Твоју судбину.

Да ми каже: »Драги брате,
Родио се син!«
Да ми каже: да је јунак,
Да је Србљанин.

Да нацрта мушко чедо,
Да опише сој —
Да је Србин, да је јунак,
Да је пород мој!


18.
Црне веђе, црне очи,
А не чујеш плач;
А када би заплакало,
За шарен би мач,

Да се њиме игра чедо,
Да се нашали,
Ил', срчано, од колевке
Парче одвали.

Е, тако је српско дете,
Бре, Турчине, бре!
С голим мачем у свет јури,
С мачем умире...

Stevan Raičković – TORZO

„Maj 1999. godine, napadi NATO avijacije, uprkos upozorenju da su žrtve i deca – ne prestaju. Sedmog maja, bombe padaju na Niš, i na pijaci pogađaju i studentkinju medicine Ljiljanu Spasić, u sedmom mesecu trudnoće. Stradala je i Ljiljana i njena beba.

Vladičin Han, 11. maja, u sumrak je pogođen most na kome su u tom trenutku bili dvoje zaljubljenih i zagrljenih tinejdžera: Gordana Nikolić (15) i Milan Ignjatović (16). Gordana treći gimnazije, Milan – maturant, nameravao je da upiše ekonomiju na Univerzitetu u Kragujevcu. Verica Ignjatović je, godinu dana posle, u pismu “Novostima” napisala: “Zašto su i kome smetala zagrljena i zaljubljena naša deca”.
Akademik i pesnik

Stevan Raičković u tim trenucima piše: “Ovo što se ovih dana događa ostaje trajno zabeleženo u istoriji. A u nama, rane u pamćenju. Ko da zaboravi stradalu decu? Ko može da oprosti?”

Profesor dr Vojislav Ćetković, slikar i pedagog, govori: “Ako pogine vojnik, on je, može se reći, na to i pripremljen. Ako strada neko stariji, može se reći da je u životu završio mnogo od onogo što je hteo. Ostavio za sobom svoje delo i uspomene. Ali, ako pogine neko dete, nevino, cvet koji se tek otvara, onda je to zločin koji se nikad ne sme zaboraviti. Naša deca su stradala pod bombama najmoćnijih sila sveta. Čemu ta moć kad nevini stradaju. Umesto da svoju moć koriste da pomognu svu gladnu i bosu decu, oni ubijaju. Zato se to ne sme zaboraviti.“

 http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279558-Deca-na-nisanu-andjela

ТОРЗО

На православни Велики петак
1999. године у Београду

Циљају ме из свих небеских буџака
Под окриљем ноћи и сопственог мрака.

Не нишане ногу, леву руку… него
Десну којом пишем… не бих ли побего…

ТОРЗО (II)

На тргу Славије: у дубокој тмини
Седим сâм на клупи… ко да сам једини…

Кад ми срце замре… мисао ми почне
Да куца на обе кости слепоочне…

А кад се и она расплине по мраку:
Седим… као део клупе… налик знаку…
15. мај 1999.

 

КОД БРАЋЕ НАСТАСИЈЕВИЋ

Породица Настасијевић је једна од најзначајнијих и најкреативнијих у целокупној српској култури. Куће у којима је живела ова породица  биле су својевремено, у дугом периоду, значајно стециште београдских интелектуалаца.  Међу онима са којима су се Настасијевићи интензивно дружили, био је и Гаврило Принцип, који је често свраћао у њихову кућу у Београду.

Њихов отац, Никола Лазаревић, доселио се с мајком из Охрида У Брусницу као шестогодишњак. У знак захвалности према ујаку Настасу Ђорђевићу (градитељу горњомилановачке цркве Свете Тројице) код кога је изучио градитељски занат, одриче се мајчиног презимена и од ујаковог имена прави ново презиме, Настасијевић

Сваки од четворице браће Настасијевић имао је најмање по један уметнички дар. Живорад је био сликар, Светомир композитор, а Славомир и Момчило били су књижевници. Имали су и три сестре: Наталија је рано преминула, Славка је била чувена професорка физике у Четвртој мушкој гимназији, а Даринка историчар.

МОМЧИЛО (1893 – 1966)

Од свих Настасијевића данас је најпознатији Момчило. Мало је личио на време у коме је живео, па га оно није ни прихватило.

„U krugu svojih vršnjaka, modernista, Momčilo Nastasijević (1894-1938) liči na belu vranu. Živeo je u Beogradu tiho i usamljeno, zatvoren u svoj svet, daleko od literarne vreve kafane „Moskva“ i drugih mesta gde se stvarala moderna književnost. Bio je atavistički vezan za tradicionalne, porodične forme okupljanja, pun nepoverenja prema modernom životu, „pustinjak u gradu“. Zaziranje od javnosti vidi se i u njegovu književnom radu. Pisao je mnogo a objavljivao malo. Za života su mu izišle samo tri knjige: zbirka pripovedaka Iz tamnog vilajeta (1927), drama Međuluško blago (1927) i zbirka pesma Pet lirskih krugova (1932). Nijedno od tih dela nije imalo šireg odjeka kod čitalaca niti je privuklo veću pažnju kritičara. Posle smrti iza njega su ostali sanduci rukopisa od kojih je velik deo, ali ne sve, izišao u izdanju njegovih Celokupnih dela (1938-1939), koje je priredio S. Vinaver.“

Превише је био повучен, сам, а и писао је онако како нико други око њега тада није писао. Лепота његових песама, приповедака, драма и есеја уочена је тек половином прошлог века, кад он више није био жив. Па ипак, без обзира на то што је стваралаштво Момчила Настасијевића данас прихваћено и изузетно цењено, о њему се и даље говори као о загонетном песнику.

„Momčila Nastasijevića  je Stanislav Vinaver nazvao „svecem srpskog jezika i srpskog književnog izraza“ Vinaver je u svom ogledu „Momčilo Nastasijević“ tvrdio da je se pesnik pred kraj sav pretvorio u „plamen i zračenje“ (12,85), i da mu je smrt bila „tiha, smerna,svetla i nasmejana od unutrašnjeg sijanja“ (isto). Zna se da je Nastasijević bio ne samo duboki pesnik nego i izuzetno častan i čestit čovek, asketa u ličnom životu, omiljen među prijateljima i među učenicima, koji je na samrtnoj postelji molio svoju sestru da ne zaboravi jednog prosjaka što mu je on, Moma, svaki dan na putu od kuće do Četvrte beogradske gimnazije, u kojoj je radio, davao milostinju. Zna se da je svojim bližnjima opisivao slike rajskih polja koja je u predsmrtnom bunilu video i da su mu poslednje reči bile: „Izađoh sasvim iz blata“.“

Биографски подаци не говоре много о његовој личности: рођен је 1894. године, основну школу и гимназију похађао је у Горњем Милановцу и Београду, током тих година учио је да свира на флаути и виолини, у последњем разреду гимназије дружио се с Гаврилом Принципом. Студирао је француски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, студије је прекидао због рата у коме је учествовао као добровољац зато што су га на војној регрутацији одбили због недовољне развијености.

„Momčilo Nastasijević je kao dobrovoljac obavljao pisarske poslove u glavnoj vojnoj stanici u Milanovcu. Iz ovog vremena potiču najraniji njegovi sačuvani radovi: tri pesme i u vidu dnevnika datirani Zapisi, uneseni u četvrtu knjigu ovih Sabranih dela (odsad skraćeno SD4). Kada je krajem godine počelo povlačenje srpske vojske, preko Kosova prema Albaniji, za njom je krenula i milanovačka vojna stanica. Put im je, međutim, bio presečen u Kosovskoj Mitrovici, pa su se morali pešice vraćati sporednim putevima ili bespućem, po zimskom nevremenu, krijući se od austrougarskih vojnih patrola. Nakon mesec dana lutanja i bekstva pred patrolama Momčilo je ušao u Kraljevo, ali je u gradu otkriven, uhapšen i sproveden u Kragujevac. Iz Kragujevca je usred dana uspeo da pobegne i, preobučen u seosko odelo, vrati se januara 1916. u Milanovac.Celu 1916. proveo je u kućnom pritvoru. Bila je to prilika da se ponovo vrati čitanju, pa i pisanju. Prema nekim svedočenjima, u kući porodice Nastasijević postojala je bogata biblioteka. Ali ona nije sačuvana. Nesumnjivo, za pesnika Nastasijevića bila je ovo prva prelomna godina: u rukopisu je ostao prilično veliki broj pesama i verzija u kojima se može pratiti okušavanje u vezanome stihu, i najviše u formi soneta.“

Кад је дипломирао, постао је професор Прве, а затим и Четврте мушке гимназије, и на том послу остао све до смрти.

С објављивањем књижевних дела почиње касније него његови генерацијски другови, и то тешко. Док Растко Петровић, Милош Црњански, Раде Драинац, Десанка Максимовић, Станислав Винавер објављују књигу за књигом одмах после завршетка Првог светског рата, Момчило пише споро. Миодраг Павловић, један од његових биографа, описује да се Момчило развија, експериментише у драми, прози и у стиху, пише есеје о књижевности и о уметности, много ради, али као да ради за себе а не и за читаоце. Готово све своје најбоље радове написао је неколико година пре него што је почео да их објављује: текст за музичку драму свог брата Светомира „Међулушко благо”, збирку приповедака „Из тамног вилајета”, збирку песама „Пет лирских кругова”, збирку приповедака „Хроника моје вароши”, драме „Недозвани” и „Господар Младенова кћер”.

„Пишући предговор за музичку драму „Међулушко благо“, коју је стварао са својим братом, композитором Светомиром, Момчило Настасијевић је тврдио да ако човек не зна одакле је, па крене у свет да тражи свој завичај, треба само да ослушкује песме крајева кроз које пролази: на коју мелодију задрхти, те је мајке син.“

Прво јавно признање књижевном дару и умећу Момчила Настасијевића било је и једино: 1927. године на књижевном конкурсу добија награду од 4000 динара за приповетку „Запис о даровима моје рођаке Марије”.

Те исте године, о свом трошку, штампа код тада важног и познатог издавача Цвијановића приповетке „Из тамног вилајета” и музичку драму „Међулушко благо”.

Цене га и посвећују му пажњу само његови пријатељи, читаоцима су његов сажет језик и стилске фигуре неразумљиви. „Он је узимао реч као чаролију звука и ритма, те испитивао каква се све дејства из ње могу добити”, написао је Миодраг Павловић. Међутим, такво и толико поштовање језика, његових корена, фолклора, мелодије речи, већини је било страно. И Момчило се све више осамљује.Тек је 1932. године објавио прву песничку збирку, „Пет лирских кругова”. Примећена је само у његовом најужем кругу. У тадашњим антологијама поезије заступљен је обично са по једном песмом, и то искључиво оном једноставног израза. Његове драме изводе само аматерска друштва.

Јануара 1938. године одржао је последњи час својим ученицима у Четвртој мушкој гимназији.

„Početkom 1938. ponovo se razboleo: 18. januara nije otišao u Četvrtu mušku gimnaziju da održi časove. Pod visokom temperaturom ležao je kod kuće dvanaest dana. Kad je temperatura opala, puls je pokazao da srce posustaje. Prenet je u Opštu državnu bolnicu, da bi bio pod stalnom kontrolom prof. Radosavljevića i prof. Todorovića. Uzrok bolesti do kraja nije ustanovljen. Po ponoći, licem na subotu, 13. februara, preminuo je Momčilo Nastasijević, ne napunivši ni četrdeset četiri godine. Sahranjen je u nedelju, 14. februara, na Novom groblju u Beogradu.“

Годину дана касније, његови пријатељи на челу са Станиславом Винавером и Милутином Деврњом, сакупили су новац и објавили целокупна дела Момчила Настасијевића. Стала су у девет књига. Али, ни то издање није заинтересовало читаоце за Момчила.

„Станислав Винавер је просто уживао да открије праве вредности и да их понуди на увид јавности. Пре Другог светског рата, када је умро Момчило Настасијевић, заложио је свој углед и уложио невероватан труд да његова сабрана дела угледају светлост дана.
Пошто држава није хтела да помогне у овом прегнућу (Винавер је молбу писао Милану Стојадиновићу лично), Винавер се ангажовао на све могуће начине – од писања текстова о покојном песнику до скупљања претплате за штампање ових драгоцених књига. Претплатио је не само себе, него и своју супругу. Тиме се одужио човеку кога је поштовао и волео, и у чијем је породичном салону проводио сате у интелектуалним разговорима и музицирању – Винавер је свирао клавир, а Момчило виолину или флауту.“

После Другог светског рата, у доба соцреализма, Момчила Настсијевића су одбацили  као „ненапредног”. Замерано му је што су се његове „Приповетке” појавиле у избору Светислава Стефановића који је проглашен народним непријатељем па као такав и стрељан. Књига је објављена 1944. године у такозваном ратном колу Српске књижевне задруге, иако Настасијевић тада одавно није био жив. Може се рећи да је део наше културе заувек постао тек 1991. године, објављивањем критичког издања његових Сабраних дела које је приредио Новица Петковић.“

“ Momčilo Nastasijević, do kraja svog prekratkog života ostao je samotnjak, za mnoge nedokučiv. Do besmrtnosti i beskraja voleo je Darinku Sretenović, ali se njome nije oženio. Posvetio joj je mnoge pesme, među njima najpoznatiju „Gospi“. Već udatoj sa prezimenom Belić, njoj je napisao: „tuđa su deca iz tebe zaplakala…“ Srce pesnikovo ustreptaće i za pijanistkinjom Bojanom Jelačom, ali će on do poslednjeg dana ostati najverniji poeziji i samoći.

Момчило Настасијевић‎: ГОСПИ

Све самљи.

Сном ходиш ме туђа.

Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.

Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.

Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

U ljubavne tajne Momčila Nastasijevića upustila se u drami „Angelska sonata“ dramaturg i reditelj Zorica Simović.

Skupljajući faktografske podatke na kojima je zasnovala svoj dramski tekst, autorka je kaže došla i do zanimljivih detalja o stvarnoj Bojani Jelači, ali se ovaj komad, za koji postoje naznake da bi mogao da preraste i u TV seriju, pre svega zasnovan na Momčilovom odnosu sa Darinkom Sretenović.

– Darinka i Bojana su stvarne, ključne osobe u pesnikovom životu, ne računajući tu njegovu familiju – smatra Zorica Simović. – Imala sam čast i privilegiju da se susretnem sa Darinkom. Upoznala nas je njena tetka Marija Drašković, sada penzionisani profesor istorije, a kod Darinke me odveo izdavač Milorad Glire Daničić, oboje su iz Gornjeg Milanovca.

Veći deo radnje ove drame odvija se u jednoj beogradskoj bolnici, poslednjeg dana života Momčila Nastasijevića – 13. februara 1938. godine:

– Kao dramaturg, izabrala sam naročito taj dan, jer se u njemu prepliću sudbine ljubavnog trouga Momčilo – Bojana – Darinka. Kraj njegovog uzglavlja tada nije bila Darinka, iako su se voleli do besmrtnosti i beskraja. Tog mučnog poslednjeg dana, sa Momčilom priča Bojana – otkriva autorka „Angelske sonate“. – Nisam ovim komadom želela samo da osvetlim Momčilov nepoznati život, nego da kroz njegov stvarni život i specifičnu duhovnost kojom je zračio i koju mi danas moramo prenositi, dramatski osvetlim i savremenog čoveka. Dramom se, koliko ona to zaslužuje, odužujemo i Nastasijevićima. “

„Upravo povodom tog teksta „Novostima“ se javila Ivanka Jelača, iz Beograda, rođena tetka Bojane Jelače, pijanistkinje za kojom je zatreperilo srce velikog pesnika. Bojana, čija porodica je rodom iz Like, često je svirala na okupljanjima u umetničkom salonu braće Nastasijević. Bila je jedna od dve Momčilove istovremene ljubavi i jedina pored njegovog bolničkog uzglavlje dok je izdisao. Ta scena jedna je od ključnih u predstavi, čijoj premijeri u Gornjem Milanovcu je prisustvovala i Ivanka Jelača.

– Samo najuži krug ljudi zna da je i Bojana umrla te iste 1938. godine, ubrzo nakon Momčila, takođe od tuberkuloze… – posvedočila je za naš list. – Njihove sudbine spojene su na onom svetu. Porodica je znala da je Bojana poslednja i jedina ispratila Momčila iz života. Morala je to učiniti u pokušaju da razreši zagonetku zašto se Momčilo nije oženio ni njome, niti Darinkom Sretenović, svojom drugom ljubavlju.

Vidno potresena dramom „Angelska sonata“, Ivanka Jelača kaže da delo Zorice Simović verno predstavlje gotovo eterične likove Momčila i Bojane, naslućujući tragediju njihove prerane i gotovo istovremene smrti. I autorka drame, koja je godinama istraživala tajne pesnika Nastasijevića, priznaje da je tek je od Ivanke saznala kako je i kada umrla Bojana.

A zašto ni Momčilova životna ljubav sa Darinkom Sretenović nije prerasla u brak, iako joj je posvetio sve pesme, među kojima i čuvenu „Gospi“, otkriva nam Milorad Glire Daničić. Ovaj Milanovčanin, penzionisani novinar i izdavač, bio je blizak sa Momčilovom braćom Svetomirom, Slavomirom i Živoradom.

– Jedne noći, oko ponoći, na vrata moje kuće u Milanovcu zakucao je nepoznat stariji čovek – priča nam. – Bio je to sin Darinke Sretenović, udate Belić. Živeo je u Beogradu i već bio u penziji. Izvinjavajući se, uzbuđeno mi je pokazao knjigu „Velike ljubavi srpskih pesnika“, u čijem izdavanju sam i ja imao udela.

U setnom, dužem razgovoru, Darinkin sin mu je ispričao: „Pročitao sam je više puta, nisam izdržao da se baš sad ne zaputim iz Beograda u Milanovac. Evo vam odgovora na pitanje: zašto se moja mati Darinka nije udala za Momčila, nego za mog oca, iako je Momčila volela iskreno i beskrajno, kao i on nju? Samo zato što on nije hteo da njen život i sudbinu veže za svoj, jer je sasvim dobro znao da će ubrzo umreti, kao što se zaista desilo“.

ЖИВОРАД (1893-1966)

Живорад Настасијевић (Горњи Милановац, 1893 — Београд, 1966) је један од најособенијих српских сликара – трагалаца за очувањем и усаглашавањем националног идентитета и глобалних, светских токова у уметности.

Почео је пут сликара 1905. године у Београду, у Уметничко-занатској школи, а наставио га у Минхену, на Крфу, у Бизерти, Солуну и Паризу. Сваки од ових градова осећа се у његовим сликама.

Ако се изузму Београд, где је отишао због школовања, и Минхен и Париз, у којима је био захваљујући стипендији, сва остала његова измештања диктирале су тадашње политичке околности. У Минхен је дошао пред почетак Првог светског рата. Тада је тамо било пуно наших, младих, који су учили сликарство. Кад су једног од њих, Косту Јосиповића, након атентата на Франца Фердинанда изударали студенти вероватно зато што је из земље из које је и атентатор, Живорад је то схватио као опомену па је спалио сва писма која је добио од својих. „То сам урадио зато што је Гаврило Принцип скоро сваки дан долазио код мојих у Београд, и увек кад су ми они писали и он би понешто дописивао са пуним потписом, а имао сам и неколико дужих писама од њега.” Да је исправно поступио, показало се сутрадан: два агента полиције претражила су му цео стан. Успео је да преко Варшаве и Одесе, Дунавом стигне до Неготина. Слике које је радио у Минхену морао је да остави. Нису сачувани ни радови из Првог светског рата. Живорад је био један од 1300 каплара.

Приликом повлачења наше војске, на путу до Крфа, коњ натоварен сандуком с његовим радовима пао је у провалију а с њим и Живорадови цртежи и скице будућих слика. На Кајмакчалану је оболео од тифуса па је пребачен у Солун а одатле у северну Африку, у Бизерту. Отуд се на његовим сликама појављују једни од првих трагова неевропских земаља у српском сликарству. После ослобођења, а у таласу српског пријатељства с Француском, нашим ратним савезником, Живорад се са стипендијом нашао у Паризу.

Међутим, као да није био одушевљен Паризом онолико колико се то свуда око њега очекивало. Он је „гледао своја посла” и није „обраћао пажњу на све могуће измове”. Није му пријала ни атмосфера тада омиљене кафане „Ротонда”. Записао је да се тамо „сви скупљају, нарочито увече. Критичари сваке врсте воде прву реч. Почеше већ јавно да брбљају како треба спалити музеј Лувр, јер то више није потребно. Видим јасно да критике о изложбама и концертима не одговарају стварности, и да се то све намешта по кафанама”. Зато је Париз на његовим сликама празан, без људи, као кулиса.

Београд је први пут видео радове Живорада Настасијевића 1919. године на „Изложби ратних сликара и вајара”. Био је то велики догађај за тек ослобођену земљу, па је разумљиво што је политички карактер изложбе превладао уметнички. „Успех изложбе био је велики. Публика је по цео дан масовно долазила. Неке групе Војвођана долазиле су са заставама”, записао је Живорад, подсмевајући се друштву, али и чињеници да су његову каријеру готово на сваком кораку обележавале политичке околности.

Slikar najlepših pejzaža Beograda

Milena Marjanović | 20. 05. 2010. – 00:02h

Jedan od četvorice bezmerno nadarene braće Nastasijević (Momčilo i Slavomir, pisci, i Svetomir, kompozitor), uz koje su bile i dve sestre (Slavka, profesor fizike, i Darinka, istoričar), Živorad (Gornji Milanovac, 1893. – Beograd, 1966) ušao je u nacionalnu istoriju umetnosti kao jedini slikar između dva rata koji je uspeo da ostvari spoj nacionalnog identiteta i globalnih, svetskih, tokova u umetnosti, što se ovih dana može videti na retrospektivi u Galeriji RTS-a.

Autor izložbe kustos Narodnog muzeja u Beogradu Ljubica Miljković izložbi je dala naziv „Cvetom iznad, korenom ispod nacionalnog”, uzevši ga iz eseja slikarevog brata Momčila „Za maternju melodiju” u kome konstatuje da „opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad, toliko je korenom ispod nacionalnog”.

– Nastasijević pripada korifejima srpske umetnosti poznatim po slikanju predela zavičaja. Jovan Bijelić je ovekovečio Bosnu, Sava Šumanović Srem, Ivan Radović Banat, Milan Konjović Bačku, a Lubarda crnogorski krš. Svestan da nebo nad Avalom i nad Monmartrom nije isto i da je drugačiji zalazak sunca na Kalemegdanu nego na Seni, Nastasijević je slikao šumovite brežuljke, proplanke i reke u koje se ogledaju oblaci i obale, pitomina i blagost Šumadije. Živorad je kao i njegova braća pokušavao da izmiri nacionalno sa univerzalnim. Zalagao se da umetnost odražava prostor u kome nastaje, odnosno da se nikada ne prekine spoj sa precima. Nije zagovarao da srpska umetnost preuzima istrošene modele iz inostranstva, nego da očuva i čovečanstvu ponudi svoje vrednosti – objašnjava Miljkovićeva.

Nemanjina ulica, Beograd, 1928.

Živorad Nastasijević se rukovodio idejama najvećih srpskih umova toga doba. Pre svih, Rastka Petrovića koji je još na početku bavljenja kritikom napisao: „Dok ne prebolimo Evropu i ne naučimo evropski govoriti, nikako nećemo uspeti da pronađemo šta je u nama od vrednosti, a kamoli to da izrazimo tako da bude od vrednosti i za ostali svet.” Zatim Milana Kašanina koji je povodom Izložbe jugoslovenske umetnosti u Londonu (1930) primetio da su britanski kritičari na prvom mestu gledali šta naša umetnost unosi u svet novo i svoje (…), ono što je imitatorsko i pozajmljeno nije ih mnogo privlačilo i oduševljavalo. Upravo zato, zajedno sa Vasom Pomorišcem, osnovao je grupu „Zograf” (1927) koja se smatra jedinim autohtonim srpskim pokretom u likovnoj umetnosti XX veka.

– Nažalost, grupa „Zograf” se nije uklapala u koncept koji su sledili umetnici zapadnih delova Kraljevine Jugoslavije, a ni u državnu politiku potiskivanja nacionalnog u duhu stvaranja nove zajednice. Zato je Nastasijević dočekao da ga šezdesetih godina označe kao konzervativnog, nazadnog… – skreće nam pažnju autor izložbe i dodaje:

Nastasijević je zografske ideje otelotvorio odmah po povratku iz Pariza, gde je, naravno, poput mnogih, nakon Minhena otišao da izučava slikarstvo. Slikao je kuće Beograda, tačnije one koje nestaju pred sve bržom urbanizacijom, davao im metafizičku dimenziju, ne mareći za apstrakciju koja se probijala na našoj sceni. Mnogi kritičari izdvajali su njegove beogradske motive kao najlepše pejzaže prestonice, mada sama grupa nikad nije dobila mesto koje zaslužuje.

Živorad Nastasijević i Ruža Mijatović

Kao mnogi srpski umetnici prve polovine XX veka Nastasijević je dobrovoljno stupio u đački bataljon Stepe Stepanovića, prešao preko Albanije i preboleo tifus. Otud valjda njegovo snažno nacionalno osećanje i uvažavanje srpskog srednjovekovnog slikarstva koje je negovao oslikavajući ikonostas crkve Bogorodičnog pokrova u Beogradu, zidove u Narodnoj banci u Skoplju, u odborničkoj sali Beogradske opštine, u kapeli spomenika na Zebrnjaku kod Kumanova (uništeno u Drugom svetskom ratu), u Uspenskoj crkvi u Pančevu, u crkvi kosturnice u Krupnju, u zgradi Umetničkog paviljona u Beogradu (takođe uništene), u nekoliko porodičnih kapela na Novom groblju u Beogradu.

U Nastasijevićevom opusu skoro da nema aktova. Jedini poznat jeste i remek-delo „Venera” (1925), koja nije stilizovana vila Raviojla u opancima, što je bila moda kod naših slikara (po Crnjanskom), nego Ruža Mijatović, žena s kojom je, sasvim neoubičajeno za patrijarhalno društvo tog doba, do kaja života bio u neozakonjenom braku – kaže kustoskinja.

Nažalost, ovo kapitalno delo autorka izložbe nije uspela da pozajmi od Muzeja savremene umetnosti u čijem se fundusu nalazi, ali jeste jedno drugo, iz privatne kolekcije, takođe važno u Nastasijevićevom stvaralaštvu. To je slika „Pekarnica” iz 1936. na kojoj prvi put uvodi dve figure radnika sa kolicima i dve prolaznice, čime se dotiče i socijalnih tema.

СВЕТОМИР(1902-1980)

 Могло би се рећи да је Светомир, рођен 1902. године, наставио породичну линију грађевинара зато што је дипломирао на Архитектонском факултету, иако је стечено знање користио само да што чвршће постави делове својих опера.

Светомир је написао осам опера. Можда ниједне од њих не би било да га једног дана, усред Првог светског рата, Момчило није одвео да чује неки бечки оркестар који се из непознатих разлога затекао и задржао у Милановцу. Свирали су музику Рихарда Вагнера.   Четрнаестогодишњи Светомир био је очаран, како ће се убрзо испоставити – заувек. Већ његова прва опера, „Међулушко благо”, заснована је на проклетству отетог блага, као и гигантски Вагнеров циклус „Прстен Нибелунга”.

Његово животно дело је опера „Ђурађ Бранковић”, резултат свих Настасијевића: драмски текст написао је Момчило, историјске чињенице истраживао је Славомир, декор и костиме до најмањих детаља исцртао је Живорад, а Светомир је написао музику. Живот својих опера на позорници Светомир није дочекао.

Tekst Gordane Krajačić o Svetozaru Nastasijeviću objavljen u katalogu povodom Festivala 1 pisca – Tajne Momčila Nastasijevića:

»Otkriti istinu postojanja znači u svemu osetiti jedno i u jednom sve i u svemu samog sebe. Nadstvarnost se ne sme pojmiti ali se da osetiti. Duše izabranika nagonski se kroz materijalno vezuju za nadstvarno i ishod toga spajanja je mistika, so umetnosti.”

Za tom istinom postojanja tragali su svi članovi porodice Nastasijević. Shodno oblasti za koju su bili vezani, predstavljali su ili kroz tamnu i misaonu poeziju, ili kroz pitoreskne šumadijske valovite predele uhvaćene u slike, ili kroz istorijske romane o slavnim, neugaslim danima srpske istorije, ili kroz muziku jednostavnih harmonskih rešenja a dubokih fatumskih poruka – lepotu i istinitost sagledanog i doživljenog. Porodica je pripadala najvišoj intelektualno-umetničkoj srpskoj eliti u prvoj polovini našeg veka. Tu su se organizovale večeri u kojima se muziciralo i razgovaralo o mnogo čemu.

Svetomir Nastasijević potekao je iz stare srpske građevinarske porodice te je i sam završio Arhitektonski fakultet u Beogradu (što je doprinelo zbilja čvrstoj, arhitektonskoj formalnoj strukturi njegovih muzičkih dela). Na blago zatalasanim obroncima Rudnika, u Gornjem Milanovcu, rođen je i proveo detinjstvo budući kompozitor jednog šaljivog datuma, 1. aprila 1902. godine, i uprkos kasnijim mnogim nedaćama kroz koje je prošao (a među najvećima bilo je neprihvatanje i ignorisanje njegovog obimnog opusa), uspeo je da zadrži vedri, optimistički duh do kraja života. Od malena ga je bogat muzički folklor napajao sa samog izvora, te se neraskidivo kasnije stopio u njegovo zvučno tkanje. Tu je, sticajem okolnosti, još kao četrnaestogodišnjak, u jeku Prvog svetskog rata 1916. godine, upoznao muziku Riharda Vagnera (Richarda Wagnera). Neki bečki orkestar zadržao se u Milanovcu kraće vreme, izvodeći preko dana bleh-muziku, a uveče u kafani – simfonijsku. Jedne večeri brat Momčilo mu je rekao da sviraju Vagnera i dečak je pritom osetio čudno uzbuđenje i neobjašnjivu, prijatnu jezu, kakvu nije primetio nikad ranije. Kasnije će u svojim operama Nastasijević upravo progovoriti jezikom nacionalnog bića, ali će u svim provući fatumsku nit, koja je karakteristična i za najvećeg nemačkog muzičko-scenskog maga. Već prva opera (od ukupno osam koliko je napisao) – Međuluško blago – bazirana je na istoj tematici o prokletstvu otetog blaga, kao i veličanstveni gigantski ciklus Prsten Nibelunga Riharda Vagnera.

Razume se, uplivi su akumulirani u Nastasijevićevom delu i sa drugih strana; najpre u osećanju za istorijsko-herojsku nacionalnu dramu, kao kod većine ruskih i čeških kompozitora. Čak i u načinu oblikovanja on je blizak Glinki i članovima Ruske petorice, najviše Musorgskom, postavljajući paralelno uz glavnu ličnost – vladara i drugu glavnu ličnost – narod. Otuda su monumentalne horske scene, koje se direktno upliću u dramsku radnju, predosećajući je i komentarišući je – jedan od najznačajnijih atributa Nastasijevićeve muzike.

Svoje prve opere Međuluško blago i Đurađ Branković iskazao je kroz pet činova, što je bila karakteristika Jakoba Majerbera (Meyerbeer). Međutim, ništa od tog ispraznog sjaja tzv. velike opere kod njega nije prisutno. Mada je napisao i pet samostalnih baleta, nijedna od njegovih opera ne sadrži baletske numere. One su, uprkos tim uvek ukusno i s merom doziranim uplivima, zadržale originalnost sopstvenog muzičkog govora. Jer, kako kaže s pravom Gustav Brili:

“Nastasijević je uspeo da ostane veran sebi, da ostane svoj, slobodan od svih izvanjskih uticaja i da znalački odbaci uvek od sebe ono što je moglo da uguši njegov intimni lični izraz”.

Mada je zašao u gotovo sve oblasti stvaralaštva, od dečjih klavirskih minijatura do monumentalnih muzičko-scenskih formi, svoja najbolja dela ostvario je u oblasti opera. A Đurađ Branković, njegovo životno delo, zapravo je zajednički plod Nastasijevićevih: dramski tekst ispisao je Momčilo, pod budnim okom i uhom prošlosti okrenutog Slavomira, dekore i kostime sjajno je iscrtao do najmanjih detalja Živorad, a razume se, najznačajniji je Svetomir Nastasijević, kompozitor koji je dao ne samo muziku ovom delu nego i dušu, oduhovljujući taj zajednički čin braće Nastasijević.

Tragika koja se uprela u muzičko-dramski tekst izvirala je iz sličnih okolnosti očajničke borbe starog vladara da se odupre turskoj sili i nemogućnosti da zadrži komad srpstva na rubu velike carevine. U prvoj operi Nastasijevićevih, prokleto je oteto blago, a s njim i loza onog koji ga je preoteo, u drugoj – prokleta je dinastija Brankovića kojoj je narod nepravedno pripisao da je izdala srpstvo na Kosovu. Iz te klice prokletstva rađa se snažna i nezadrživa drama unutar svake ličnosti, ali i mimo njih. To je narod koji ne prihvata Đurđa za vladara, koji proklinje njegovu ženu Jerinu jer je tuđinka, koji joj pripisuje zidanje grada u kamenu i slanje rođene kćeri u sultanov harem, ali koji sa puno topline podržava krhku ljubav Mare i Kajice, tešeći ne vladara koji gubi naslednike, nego oca koji oplakuje oslepele sinove. Proročanstvo Suludog monaha o noći bez svanuća ispunilo se kroz petovekovno ropstvo koje se nadvilo nad jednom od najkulturnijih država onoga vremena. Ove tanane psihološko-emocionalne karakteristike uhvatili su Nastasijevići na način izuzetnog senzibiliteta koji ne odgovara uobičajenim istorijskim sadržajima.

Ipak, Svetomir Nastasijević nije dočekao život svojih opera na sceni, mada je čvrsto verovao u njihovu vrednost. Stanislav Vinaver je 4. marta 1937. održao predavanje o ovom delu na Kolarčevom narodnom univerzitetu, a Književni glasnik ga je objavio. Izdvajam nekoliko redova:

Ja sam ovo predavanje održao da vam prikažem jedno značajno delo i da vas skupa zainteresujem za to da se svi zajednički postaramo da se ovo delo pojavi na pozornici. Doprinos braće Nastasijević potreban nam je radi našeg vremena, radi toga da se nađemo u pravim problemima koji nas okružuju, u problemima našega kolebanja oko divnih i trajnih suština.

U pokušaju parafraziranja Vinaverovih reči i ovaj napis sročen je sa istim ciljem.

„Светомир Настасијевић – Први устанак (либрето)“

Народна опера у четири чина Светомира Настасијевића, српског композитора, према истоименој драми његовог брата Славомира Настасијевића. Опера је написана поводом обележавања 150. годишњице Првог српског устанка 1954. године и праизведена је у концертном облику на „Коларчевој задужбини” у Београду 1957. Посвета:

„Себра видим Новака…

к’о млади храст,

силу развија у гране…”

[из опере „Ђурађ Бранковић”]

Ово дело посвећујем
сени мога прадеде Лазара,
који је учествовао у борбама Првог српског устанка

Светомир Настасијевић

http://www.rastko.rs/muzika/delo/10570

СЛАВОМИР (1904-1983)

 Најмлађи брат, рођен 1904. године. Дипломирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду, постао професор вршачке гимназије и, по узору на Момчила, почео да пише. Одлучио се за сатиру и комедију зато што се, како је тада причао, у њиховој породици нико није бавио тим жанровима. Његов првенац „Врачара Божана”, комедија у пет чинова, изведена је убрзо након што је објављена, истина у Скопљу, и била је добро прихваћена. За време Другог светског рата био је управник Београдске опере, његове комедије приказују се и у Београду и по Србији, што му је власт након ослобођења замерила. Да ли због тога, тек, после рата Славомир почиње да пише историјске романе за омладину. Већ га је први роман, „Гуапо”, прославио: прича о Келтима, пуна забавних преокрета, коју се усудио да преточи у машту тек након обимних истраживања тог народа и њиховог времена. Овакав поступак постао је његово правило: сваком писању претходило је детаљно и свеобухватно упознавање са свим поузданим детаљима приче коју је замислио.
И следећи Славомирови романи били су радо читани: „Ханибал анте портас”, „Деспот Стефан”, „Витези кнеза Лазара”, „Александар Македонски”, „Јулије Цезар”, „Легенда о Милошу Обилићу”, „Устанак у Зети”… Поновно издање Славомирових романа осамдесетих година прошлог века, двадесетак година након што су написани, доказало је њихов квалитет.

САЛОН: Живорада, Момчила, Светомира и Славомира људи су доживљавали као целину, као Настасијевиће. Разумљиво, они су немали број пута заједно стварали. Од свих њихових сарадњи, најчувенији су били – салони. Наиме, где год да су живели, а селили су се неколико пута, дом Настасијевића био је место окупљања писаца, уметника и интелектуалаца, место где су приређивани концерти и књижевне вечери.
Момчило је свирао пиколо флауту, Светомир виолу, а Славомир виолончело. Њихов пријатељ Станислав Винавер свирао је клавир, а вајар Периша Милић флауту. Најчешће су приређивали концерте Моцартове и Бахове музике. Композитор Станојло Рајичић, један од гостију недељних дружења код Настасијевићевих, забележио је да су се „на зидовима налазиле Живорадове слике. Живорад је био иконописац, тако да су зидови били украшени и иконама, а и портретима чланова породице. Специјалној атмосфери доприносили су и присутни уметници разних струка. Време је пролазило у музицирању, дискусијама, веселом расположењу. Вероватно да не грешим ако кажем да се ретко може у Београду срести породица, и то у оно време, у којој се од шесторо деце четворо бавило уметношћу”.

Porodična kuća Nastasijevićevih se nalazila u današnjoj Rajićevoj ulici u Gornjem Milanovcu. Na njenom mestu je, neko vreme, bila garaža „Autoprevoza”, sad je privatna kuća i apoteka. Nastasijevića kuća je, takođe, izgorela u požaru na početku Drugog svetskog rata, a u milanovačkom muzeju se čuva ulje na platnu na kome je Živorad Nastasijević kičicom ovekovečio dom ove ugledne građanske porodice.

Sestra Slavka

Dugo je tradicija u ovom delu Balkana bila nešto što nije bilo preporučljivo posebno isticati ni preterano se na nju pozivati, naročito, ako je uz sve to stajao ideološki žig. Osetile su to mnoge porodice, pa i jedna od najznačajnijih i najkreativnijih u celokupnoj srpskoj kulturi – porodica Nastasijević, u kojoj su četiri brata bili umetnici, sestra Slavka, čuveni profesor matematike u Četvrtoj muškoj gimnaziji, a bolešljiva Darinka istoričar. Među svima njima pesnik Momčilo Nastasijević ostavio je svojom poezijom i prozom najdublji trag u srpskoj kulturi i bez ikakvih ograda može se nazvati najvećim našim pesnikom 20. veka. Najstariji brat Živorad bio je slikar, Svetomir kompozitor, a najmlađi Slavomir pisao je istorijske romane.

Posle dva vrlo uspela predstavljanja, takođe jedno vreme skrajnutih pisaca – Rastka Petrovića i Stanislava Vinavera – u Kulturnom centru Beograda (od 21, maja do 21. juna), ovo proleće biće u znaku Nastasijevića, pod naslovom „Tajne Momčila Nastasijevića”, ali će istovremeno biti predstavljeno i stvaralaštvo ostale braće – slike, notni zapisi, istorijski romani, jedno vreme iz porodice „izgnanog” Slavomira.

S njim već počinje da se otkriva veo tajne. U porodici Nastasijević niko se nije ženio ni udavao. Najmlađi brat prekršio je nepisani zavet i u porodični dom, u Ivana Milutinovića ulici u Beogradu, mogao je da se vrati iz Sremskih Karlovaca tek posle smrti njegove supruge. Kao moćni Jungov Animus prof. Slavka Nastasijević određivala je šta je najbolje za porodicu i toga se pridržavala do kraja života. Dobro sam je upoznala, pošto sam sa svojim pokojnim suprugom Zoranom Gluščevićem jednom nedeljno odlazila u posetu živim i mrtvim Nastasijevićima. Kad se u prizemlju zgrade, u kojoj su stanovali, otvore vrata, pogled mi je uvek ostajao prikovan za jedan portret Momčila Nastasijevića (1894-1938), koji je slikao njegov najstariji brat Živorad.

Zagonetni pogled bio je direktno uperen u posetioca, s neobično postavljenom levom rukom, u kojoj sam, verovatno u zavisnosti i od sopstvenih osećanja, godinama videla crvenu jabuku, a potom staklenu kuglu. Mnogo kasnije jedva sam sebe ubedila da je ruka prazna. Nikad nisam uspela da protumačim zašto je moje nesvesno „želelo” da u ruci vidi nepostojeće rajsko voće, da li je to značilo da je ulazak jednog skeptika u tu posvećenu prostoriju bio uvod u nepoznate svetove Momčila Nastasijevića, u neku tajnu koju je krila onirička priča „Zapisi o darovima moje rođake Marije”. Kad sam posle dužeg vremena bila sigurna da je u ruci staklena kugla, i sama sam poverovala da postoje svetovi koje je samo on video, opominjući braću da je opasno ulaziti u zaumno ako nisu pripremljeni za to.

Da li su mojim snoviđenjima na javi doprinele oniričke priče koje je profesorka Nastasijević često ponavljala i koje su se sve odnosile na pesnika, esejistu, proznog i dramskog pisca Momčila – od toga kako su izgledali razgovori za čuvenim crnim kožnim stolom i istim kožnim stolicama na kojima su sedeli i vodili dijaloge neki od najznačajnijih stvaralaca, tada tridesetih godina glasoviti modernisti: Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Dimitrije Mitrinović, Rastko Petrović, Isidora Sekulić, Dušan Matić, Pavle Stefanović, Desimir Blagojević… Posebnom tajnom, za sestru Slavku, bila je obavijena prerana smrt njenog najomiljenijeg brata, o čemu je uvek s posebnim tonom govorila, posebno o onom što se dogodilo posle njegove smrti. Oniričko je pobedilo njenu egzaktnost.

Ono što je sigurno, jeste da je Momčilo Nastasijević uneo u naše pesništvo dotad nepoznati jezički zvuk, izvlačeći ga iz naše tradicije, stvarajući pesništvo slutnje, unutarnje, zaumno zvučanje, koje je teško književno klasifikovati, naročito našim pojmovnim jezikom. Njegov pesnički jezik stvoren je u metafizičkoj vezi duha i zvuka, a iz njegovog „tamnog vilajeta” u našu literaturu ušla su dotad nepoznata oneobičenja, sa ezoterijskim elementima.

Retko koja svetska kultura ima tako raznorodnu i umetnički visokovrednovanu porodicu, i najnormalnije bi bilo da u Beogradu, gde su najduže živeli, postoji legat porodice Nastasijević. Ali, gradski oci iz osamdesetih godina, među kojima su neki još živi, nisu imali razumevanja za molbe sestre Slavke. Nedostatak novca ili neznanje, a možda i ideološki predznak koji je dugo pratio ovu porodicu, bili su najčešći izgovor. Na svu sreću, oni koji su tada bili na čelu opštine Gornji Milanovac, odakle se porodica doselila u Beograd, smestili su nasleđe Nastasijevića u Zavičajni muzej koji sad može da se pohvali jednim od najvrednijih umetničkih legata. Zato je za svaku pohvalu poduhvat Beogradskog kulturnog centra, pre svih Olivere Stošić, Predraga Petrovića i arh. Marine Dokmanović, da Nastasijeviće, bar na mesec dana vrate, u Beograd.

Milka Lučić

 

 

 

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=259.0

http://www.http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/kod-nastasi%D1%98evicevih

politika.rs/rubrike/Srbija/Rodne-kuce-bez-dostojnog-obelezja.lt.html

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400000-Momcilo-Nastasijevic-najzagonetniji-srpski-pesnik

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:401000-Zivot-Momcila-Nastasijevica-prepuna-je-tajni

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/190136/Slikar-najlepsih-pejzaza-Beograda

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Tajne-Nastasijevica.lt.html

 

Момчило Настасијевић ПОЕЗИЈА

Преузето од: Чувар Ветрова

 

 

 

САН У ПОДНЕ

Топал сам ћув,
пролећем ти подунем.
Ђурђевска ноћ
над пупољима тако,
пупи ми пупила, мала.

Пламено ми се извијаш у цвет.
По коси ројем ти пале звезде,
ил’ зраку сунца у витице оплела.

Врелини овој
бризгај о бризгај, врела.

То иза сна, знам,
златан прах остане по њој.

И у пољупцу
презреле брескве сласт.
Зри љубав. Подне.

ТРАГ

Чудно ли ме слободи ово,
чудније ли веза.

Букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,
па ме пали.

А чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.

Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.

Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

 

 

БРАТУ

Ослушни, запојем,
прени тајном.

Тешко ми срце,
превире тишина у вино,
до дна искапи.

Јер није ово сетва,
кукољ ни клас.

Пјани ћув само прôђе
и зашумело.

Ослушни, дозивам,
спи рођени пој.

Иза сна сну дубље
буде пробуђење.

Брату се из дубина огласи,
прене на овај глас.

ГОСПИ

Све самљи.
Сном походиш ме туђа.
Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.

Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

ФРУЛА

Фруло, што дах мој радосни
жално у дољи разлеже?

Да л’ што пастири помрли
тобом призиваху драгу?

Ил’ жал се стани у мени:
с неба ме стрела ранила,
тамна ме земља печила,
те песма ми је сузицом
и капљом крви кићена?

Ил’ дах мој кад протече,
жал те за одбеглом тајном?

ОСАМА НА ТРГУ

То куда непроход им,
чудно ми се отвори пут.

То куда ступај их лаки,
стукнем, брале.

Плач и смех врве у вреви,
букћу као смола,
бледи проносе тугу.

И ја бих у вреви да врвим,
осама на тргу ме снађе,
тишина њином хуку:

куд они шестарим,
са рујних лица штијем лобање коб.

Прострели, о, прострели ме раба.
Промину њином
сабласно ово остајање.

Прострели, о, прострели.
Камен да сам на веки.

По мојој сенци да мере
смираје и свитања
на тргу.

ПОГЛЕД

1

Поглед је —гине око.
Неситом утол мрење.
Нестати —то мој пут.

И месец
самртно кад жут,
тáме то земљом врење —
бубри у дојке,љуби он.

2

И љубим ја,
и љуби, на очи где
из утробе је утроби
самртна ова
прогледáња сласт.

З

Слеп —или погледом мри.
Јер и смрти то
као живота је мало.

Гине ткач,
и гине ткање, и влат.
Ал’ чудно непогиба мир
златали зри,
где гинуло се и ткало.

4

Поглед је —пијем,
И пјанећ све ме,
чудно свему себе дам.

Поглед је —бдијем.
И пупећ у свему моје семе,
самртно радостан, и сâм.

5

Поглед је —
страсно за нерођени плод
у земљу мајку засеца рало.
Поглед је —
патно за нехођени ход
крене у мени
од искони што стало.

6

Јер и смрти то
као живота је мало.
Гине ткач,
и гине ткање, и влат.
Ал’ чудно непогиба мир
златали зри,
где гинуло се и ткало.

ИЗВОРУ

Жуборли водо изворе,
млада кад јутром доходи,
сана кад лице огледне,
лине ли сан јој у румен,
је ли ме, водо, сневала?

Јад јадани ме,
јагода зри;
руди већ лето ливадом;
травка се травци нагнула,
ја сâм;
помени, водо, за мене.

Твој жубор, водо, срмени
фрулом ћу тужан у осој,
оро на присој да заори.
Сред ора стидна кад стидана,
помени, водо, за мене.

ЗОРА

Хеј, на белом коњу
зори ми зора и девојка.
Стани не мини,
ороси ову жал.

С голубицом би да загуче.
Уснама пупољ у цветање мами,
недрима трешње у зрење.
Стани не мини.

Кадифли, гле, моја доља.
Травицом гусне
за мекоту по њој,
па маховином
по узглављу, по стени.
Стани не мини.

Из грла да ти голубица загуче,
запламти са усана ружа,
у недрима ти две трешње заруде,
хеј, срца два кад полуде.
Стани не мини.

ВЕЧЕРЊА

Клоне дан
горама у руј.
Самотна уздрхти бреза
и твоје тело.
Приклони главу рамену мом,
горама у руј.

Страх, осама ме,
уза ме ти.
Заспала травка,
сен из незнани,
самотну ме о чуј.

Клоне о клоне,
све самља она
домаку океана
песма ова лагана.

Бона, кад клоне дан,
приклони главу рамену мом,
горама у руј.

ПОЗНОЈ

Чајала, ведра ти пут,
прозрем, болело.
Прости за бол.

И додир покајни мој
светињу те прокази.
Небожан, позна,
по мрља греха остане.
Прости за грех.

Ни зрна винограда
теби за лек.
Туђе испиле усне твоје вино.
За гутљај по локва блуда.
Прости за блуд.

Знам, на истини је ово,
и плеле би се у венац душе.
Ал’ гњилу моју,
ево, расточила пут.

Из три што зададох ране,
прозрем, већ лопиш у мир.
дај да за капљом тебе
жеђа ме без утола на веки,
за бол, за грех, за блуд.

ТРУБА

Шта вреди плаветно небо,
и зумбул и девојче и ласте лет.
Негде зàпева труба.

То иза гора и вода
лелек је рушне сељанке.

Род смо.
Кад умре човек,
и моје срце рушно је.

Откини зумбул с груди,
погни главу;
војника хоће да закопају,
а њему тако се живело.

Шта вреди поп што моли,
па крстача, па име,
неће се војник вратити у село,
неће пољубити коју воли.

Откини зумбул с груди,
погни главу.
Негде зàпева труба.

ПОГРЕБ

1

Зàпева му труба,
у ковчегу опружен он,
и жут.

И другара војника
чохом по кожи рука груба
добује лагано.

А небо плаво,
и сенке шарају пут.

2

И погребли га ваљано:
Крстачу поболи,
па име, Суботић Стано,
читко по њој —

мајка да га нађе,
или љуба,
или ко га воли.

3

Зàпева му труба.
у ковчегу опружен он,
и жут.

А небо плаво,
и сенке шарају пут.

БОЖЈАК

Пребол је.
Кужи ова ноћ.
Земља ми тело.
Ходи он.
Залапи гроза
на стопе Богу где остале.

Много те, мајко, болело
рад ово тиха пребола.
О, мало ли је
за муку твоје утробе.

То божјак
да не родим сина
у овој грози од искони,
кад ходи он.

Јер нема зоре,
на зенице ли не заплави,
ни блага поја не,
родну ли ову грозу не прекужим.

Обол ми пруже, мајко,
по дрхтај Бога
ја њима на дар,
божјак ја распевани.

Портрет мајке Милице,

Majka Momčilova, Milica, rodom je iz Kraljeva (Karanovca), kći trgovca i izvoznika Koste Jovanovića iJelene, rodom Nikolić, iz ugledne beogradske trgovačke porodice. Milica je za ono vreme dobila visokoobrazovanje kao vaspitanica beogradskog devojačkog instituta pod upravom Katarine Milovuk. Milica i Nikola Nastasijević imali su tri kćeri i četiri sina. Momčilo je po uzrastu njihovo treće dete: od njega sustariji sestra Natalija i brat Živorad, a mlađi braća Svetomir i Slavomir, i sestre Darinka i Slavka.

ЈЕДИНОЈ

Пјан тобом,
смешак је врели.

Тамом на зенице
отворим твоју таму,ја,
о једини ја.

Чедну ми пролет,
паклени пламен навестиш,ти,
о једина ти.

Чедни то пресахнути у плоду,
ил’ иза пламена гар
јадовно голотињом у небо,

једно је, о једина:
до у беспуће, знај,
путем је овим грење.

И дубље ли нас нема,
дубље се отвори спасење.

РОДИТЕЉУ

Ко си?
Ко и куда ја,
Плод без плода твој,
И судња ова у мени реч?

Син, ево, прогледавам.
Мрењем за живота
Скидам са себе слепи рођаја знак.

И не као ти
Стрмоглав оплођењу
Слепо на пир.

Но вољом, те не саздала ме,
Пут отварам, ево,
Себи за уништење,
Нерођен ма за мир.

Плод ја без плода твој,
И судња ова у мени реч.

ТУГА У КАМЕНУ

1
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;

а дýге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

2
И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.

И крикнем,
и у срце као нож
рођени зарије се крик.

3
И крвљу ту па ту
матером у круг.
А свићем са зорама,
а с вечери сетно
нестаје ме за горама.

4
И немо из твари тугом
објави се друг.

И тугом зацвркуће тица
и зазелени луг.

5
И секира кад љуто
засече дуб:

и јагњету вук —кости кад млави зуб;
немо све свему тугом
верни остане друг.

6
Слобода робу —одбегнем далеко,
а све дубље ту.

И благослов што гробу
колевци проклетство неко —
одужити дуг.

7
Све зове —
остајем.

Кореном у камену
тузи затварам круг.

8
Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.

И чудно,
на рамену себи,
светли свој сагледа лик.

9
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза.

А дýге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук

ВладимирДИМИТРИЈЕВИЋ – NOMEN EST OMEN?

(Предраг Р. Драгић Кијук, Истинословац)

Какво необично име, чворновато као чобански штап на који се човек наслања док иде за стадом, али којим се увек може и одбранити од залуталог вука… Три самогласна сугласника Р, која коче слободно кретање кроз звук имена и презимена,а онда „Кијук“,као кијача, опет за одбрану. Име, презиме и надимак који пружају отпор изговарању… Као да ходаш козјом стазом у херцеговачком или далматинском кршу – Предраг Р. Драгић, па још и Кијук… Видиш то име како пркосно излази на врата своје звучне колибице, и пита: „Шта хоћете?“, проверавајући придошлице – наши ли су или њихови… Изгледа да човек намерно носи то име, презиме и надимак: ко издржи притисак изговарања истог, може да РАЗГОВАРА с његовим власником. Ако је nomen каткад и omen, онда је овај човек знаменован да буде непокоран, да му се не може приступити олако.
Како би он сам рекао: реметник!
Говори тако да одмах можеш да записујеш. Чуо сам да је покојни др Никола Милошевић своје књиге изговарао, па тек онда записивао. За Кијука знам да тако може. Рецимо, недавно су изашли његови „Еристички есеји“ – све су то беседе које је, разним приликама, изговорио. И беседе су му тврде, чворновате, реметничке: своје слушаоце увек обавештава о прећутаним, скривеним, заборављеним чињеницама, које вриште против лажи света у коме
живимо. Рецимо, о операцији „Килхаул“ (да ли је неко од нас чуо за операцију „Килхаул“?), о којој сазнајемо („Еристички есеји“, стр.70-71):
“Да се патохуманизам давно зацарио у секуларизованој цивилизацији потврдио је и крај Другог светског рата, оличен у плану операције ‘Килхаул’ (Ореration Kilhaul), који је чуван у тајности 50 година. Наиме, Јалтском споразуму додат је тајни анекс од 31. марта 1945. о присилној репатријацији, то јест изручењу Руса Стаљиновом Совјетском Савезу. Стварни број депортованих никада није утврђен, и то је разлог што различити истраживачи оперишу цифром од 70.000 до 2 милиона унесрећених. Око један милион заробљених совјетских војника, пуштених из немачких логора (на пример из Линца у Аустрији) или затворених у логорима широм САД (на пример онај у Њу Џерсију – New Jersey) – одмах је по доласку на границу СССР стрељано или депортовано у гулаге. Депортирање руских емиграната (заједно са децом) и руских заробљеника трајало је од 1944. до 1947. Посебан цинизам се огледао у томе што су операцијом ‘Килхаул”’делом били обухваћени и они који су емигрирали на Запад током или после Првог светског рата.

И када је у питању ратно право, које се стално потеже у нашем времену, патохуманизам такође има своју дугу историју. Како Запад обучен конституцијом Игњација Лојоле и папским ауторитетом види право ратних војних заробљеника? Па види га баш онако како га је видео од 1941. до 1945. године, када се највећи број од 6 милиона Руса, који су били у концентрационим логорима, никада нису вратили својим кућама. Ако је један милион присилно депортован Стаљину, остали су или мучки побијени на присилном раду или су скапавали од глади, или убијани у бекству, или су завршавали на најгнуснији, најбестијалнији начин.”
Да, то је задатак интелектуалца – да омета наш миран сан, нарочито сан после ручка, кад стомак преде као задовољна мачка. Може ли се мирно спавати у свету у коме се дешавају такве операције „Килхаул“? Или у свету који је описао Здравко Крстановић, у документарним „Причама из Хада“, о којима Кијук говори у свом „Дописивању апокалипсе“ (стр. 53-54), подсећајући нас на ужас србомрзачког рата 1991-1995? Ево Крстановићевог записа „Дијете“:
„Лежим у београдској болници (Ургентни центар). Избјеглица сам. Тијело је, послије бијега из сплитског кавеза, доживјело слом.
До мене, на кревету, лежи студент Зоран М. из Лознице.
Као резервиста, мјесец дана ратовао је на Банији…
Прича ми о судбини борца М. Т. из његове јединице, који је чуо како нешто цвили у кукурузима. Дошао је на мјесто одакле се чуло цвиљење. Угледао је дијете са одсјеченим рукама и ногама. Очи су му биле ископане. А било је живо. М. Т. сада је у лудници.”
Кијук нас буди из поспаности не разума (разум је родио и Стаљина и Хитлера), него из дремежа умртвљених осећања (јер, како рече Жарко Видовић, за човека је смисао могућ само као осећање Смисла, Који је Христос Логос)…
Реметник у име Смисла, у име вишње одговорности човека, који се никад не сме мирити са бестијалношћу на коју нас приморавају утварни чувари глобалистичких  еприкосновености, паукови моћи који сишу крв нашу и наше деце и то све називају „демократијом“, „људским правима“ и „грађанским слободама“…

Ко је овај човек?

Предраг Р. Драгић Кијук, хуманиста, књижевник, преводилац, есејиста, антологичар, ликовни критичар, драмски писац, лексикограф, медиавалиста, историчар, персоналиста и достојевиста, спада међу угледне српске ерудите, Студирао је на Филолошком, Филозофском и Правном факултету у Београду а стручна испитивања обављао у Италији, Грчкој, Русији и Француској. Био је уредник престижних гласила Удружења књижевника Србије (оперативни уредник часописа „Српски књижевни магазин” и главни и одговорни уредник листа „Књижевне новине”).
Један је од покретача нове серије часописа „Хришћанска мисао”, иницијатор и један од аутора декларације на пет језика („Слово о српском језику”) као и покретач библиотеке „Српска дијаспора” и главни уредник издавачког подухвата „Српска породична библиотека”. Идејни је творац три стожерна лексикографска пројекта за DBR International Publishing (Православне, Српске и Словенске енциклопедије).
Aутор је бројних књига студија и есеја од којих шест на страним језицима, али и један од малобројних беседника у нашој интелектуалној средини.
Посебно се бавио старом србском књижевношћу (само на енглеском штампао је, 1987, провокативну и обимну студију „Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200-1700”). Теме његовог интересовања разноврсне су и оригиналне јер су у тој интелектуалној  радозналости нашли место: модерна светска поезија, примењена теорија игре, филозофија бројева, хришћанска естетика, дело Достојевског, Гогоља и Андрејева, историја европске цивилизације, европски езотеријски писци, протоисторија Срба и Словена, савремена српска књижевност, феномен сеоба и православна мистика. Такође, посветио је пажњу моралном пропадању савремене политике и утицају папске цркве на судбину србског народа; као допринос најновијој колективној биографији настале су и његове књиге: „Bestiarium humanum”, 2002; ,Атлантократија као језуитски идеал”, 2006, „Еurope versus Europe”, 2006.
Његова књига „Кушач и искупитељ” (1990) прва у српску есејистику уводи теистички метод као равноправан другима у тумачењу књижевног дела, док књига ,Излазак у игру” (1990) представља култни допринос европском персонализму. Зборником „Саtena mundi” (1992), у два волуминозна тома, сачинио према оцени рецензената и приказивача ,духовну енциклопедију српског народа” (епископ Лаврентије).

Сер Џон Тавенер, најпопуларнији британски композитор са репутацијом „класичног уметника” самоиницијативно је, 2003, користио текстове из књиге П. Р. Драгића Кијука, “Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry1200-1700“ – за своје монументално дело „The Veil of the Temple” (у извођењу четири хора, неколико оркестара и солиста а у трајању од седам сати).
Предраг Р. Драгић Кијук никада није био члан ниједне политичке странке, као што никада није припадао ниједној филозофској или књижевној школи. Сада обавља дужност секретара Српске књижевне задруге и председника Одбора за одбрану слободе и права.

Ка изворима

Први пут сам се с његовим ликом срео у једном интервјуу датом „Дуги“, а поводом насушне читанке зване „Саtena mundi”. Овај двотомник, који Србе прати од њихове лепенсковинчанске протоисторије до покушаја „коначног решења“ србског питања у XX веку, представио се преко свог приређивача који је држао руке скршетне на грудима и развијорене косе гледао у читаоце „Дуге“ својим продорним хајдучким очима, какве је можда имао први Кијук, вођа побуне православних Срба на Кордуну у XVII веку.
Признајем: разговор с њим ме је запањио. У наредној „Дуги“, у којој је било места и за комунисте и за антикомунисте, Кијук је деловао као „corpus separatum“ – својом вертикалом. У том интервјуу, Предраг Р. Драгић нам је указао да је Србија мистичко срце Балкана, а Балкан мистичко срце Европе. Затим сам читао „његове књиге. Господина Кијука сам лично упознао почетком XXI века, када је постао уредник „Књижевних новина“ Четири године уређивања донело је педесетак бројева, од којих је сваки број био књига. Писало се о теологији и историји, о Хагу и школској реформи, о прећутаним узроцима глобализма, о србској емигрантској књижевности, о злочинима комуниста – о свему маргинализованом, а битном за разумевање стања у коме смо се нашли. Његове колумне, из броја у број, жигосале су лажи досократије потчињене атлантократији;биле су прави лекови за ум у доба безумља маскираног у „демократско – људскоправну – евроатлантско- интегративну“ реторику.
„Књижевне новине“ читале су се где год има Срба, и, наравно, веома помно у америчкој, и другим, нама „наклоњеним“ амбасадама. Све је могло да се каже и напише у „Књижевним новинама“ само ако је истинито, ако је храбро и ако сведочи о томе „да пут свој знамо, пут Богочовека“; јер, како каже Алекса Шантић, „волови јарам трпе, а не људи, / Бог је слободу дао за човјека“.

Господин Кијук је својим уређивачким, приређивачким и списатељским радом постао прави чувар оног скривеног Предања свесрбских огњишта које се налазило затрпано у неприказиваним књигама, у прецртаним људима, у заборављеним манастирима и храмовима… Срести Кијука значило је срести Храброст у покрету: он се никад није плашио  да каже оно што мисли управо зато што је МИСЛИО онако како му је налагала савест, та саборна свест Божјег човечанства у сваком од нас.
Читање Кијукових књига (нарочито новијих, попут „Атлантократије као језуитског идеала“, „Књижевности и зла“, „Еристичких есеја“, „Најезде нових варвара“) показује све врлине његовог интелектуално – моралног става. Књиге се суштински баве преуређењем света у глобалистичком кључу; у том процесу Срби су постали „колатерална (узгредна) штета“ америчког империјализма, коју је Харолд Пинтер дефинисао као начело: „Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“.
Велики руски мислилац, Берђајев, на чијем трагу је и Кијуков персонализам (не само на његовом, наравно, али берђајевљевско читање Достојевског је незаобилазно у лектири персонализма) говорио је да људи морају да бирају: или ће бити слободна браћа у Христу или силом браћа у антихристу. Свето Предање Цркве од Истока каже да ће се, пред крај света и века, појавити лажни месија у злу уједињеног човечанства. Име овог глобалистичког вође, коме ће се указивати божанско поклоњење, је антихрист. Да би антихрист завладао једном светском државом, са једном религијом (екуменско-синкретичком), једном привредом, једном војском и полицијом, треба срушити све различитости, смрвити све отпоре, скршити сваку наду да је могуће живети достојно човека. Све мора да буде „анти“, у изворном смислу свог грчког предлога – и „против“ и „уместо“. „Уместо“ се постиже кривотворењем, прављењем „симулакрума и симулација“ (Бодријар). „Уместо“ је оно што је Рене Генон звао „контраиницијацијом“, посвећењем у тајне лажне мистике. Тек кад већина човечанства увиди виртуелну стварност оног „уместо“, наступиће доба оног „анти“. Антидржава, антицрква, антикултура, антиуметност, антиљуди… Стваралаштво Предрага Р. Драгића Кијука посвећено је разобличавању тог „анти“ и указивању на непосредне опасности истог по његов народ, као заветну
заједницу.
Господин Кијук иде на саме изворе савремене антиљудскости: на антицркву пимокатолицизма. Он показује да процес завршен 1054, анатемом коју је кардинал Хумберт донео у цариградску Свету Софију, није трајао кратко – најмање четири века; главни ударац духовном јединству Источног и Западног Римског Царства задали су полуписмени Каролинзи, на челу са Карлом Великим, од кога, по тврдњи твораца Европске уније, почиње Нови европски поредак. Евроунијатски вођи сваке године додељују награду за европско јединство; награда коју је својевремено добио и Бил Клинтон, зове се, наравно, „Карло Велики“ (а не „Јустинијан Велики“, кодификатор римског права, градитељ Св. Софије, оснивач светософијског цариградског Универзитета, владар Истока и Запада, коме је Данте посветио тако много стихова у „Рају“ своје „Божанствене комедије“.) Да знамо само то, а да не знамо за Хантигтона, јасно би нам било зашто су евроунијати одредили да нема Срба преко Дрине. Карло Велики, који је са престола римског епископа отерао учене Грке и Римљане, а довео своје многомудре Франке (који, на пример, нису разумели иконоломачке спорове VII васељенског сабора, а ни спор о „филиокве“), показује нам Кијук, и даље живи у души римокатоличког и протестантског Запада. Кијук нас подсећа на чињеницу да су Јужни Словени одавно били на удару франачких Германа – Словенци су, рецимо, били сломљени још у доба кнеза Сама, а Хрватима су, преко Рима, одузимали право на словенско богослужење и глагољашке мисале и бревијаре. Уосталом, зар нису франачки свећеници ширили јерес тријезичника – да се Богу сме појати само на латинском, грчком и јеврејском? Зар нису у тамницу бацили Светог Методија, Кириловог брата, и протерали Св. Петочисленике – Саву, Горазда, Климента, Наума и Ангеларија? Од тада до данас Ватикан ништа добро није учинио Србима, и Предраг Р. Драгић нас живо на то подсећа. Од раног Средњег века где год Срби страдају, иза тих страдања стоји папски Рим. И није чудо!

Нисмо им се покоравали. Таман су се надали да ће да нас приведу себи, кад Завида, Немањин отац, крсти сина по православном обреду, а Свети Сава, Немањин син, добије аутокефалност Србске Цркве од православног патријарха у Никеји, и крунише свога брата Стефана православном круном; Цариград се, у доба Флорентинске уније, поклони папи, али Србија деспота Ђурђа се не поклони; марчански калуђери као робови веслају на латинским галијама, али папу не признају. Од буне Кијука I до Земунске ребелије Срби су свагда непокорници… Оборили су и Конкордат 1937. године… Јасеновац је печат наше верности Цркви од Истока… И борба Срба од 1991. до 1995, борба за битијну слободу, била је, упркос савезу Вашингтона и Ватикана, пресудно важна за дизање Русије из јељциновског пепела…

Но, данас живимо у добу блештавог ништавила, гебелсовских тренутних медијских истина, времену када је све и сва на продају. Све је мање Пилипенди, а све више оних који, попут Кљака, једва чекају да продају „веру за вечеру“. Бити Србин је увек значило припадати „светом остатку“ (Ис. 10, 20-22) оних који се нису поклонили Ваалу. Јер, плахи и лакоми су се, како рече Његош, истурчили (данас су спремни на „евроунијаћење“.) Србин је само онај који није похулио на праву веру, који није хтео да се веже у ланце и који је вољан да носи свој крст, чувајући „дивно име и свету слободу.“Зато је тако много отпадника од Србства, почев од Херцеговаца и Далматинаца који су се, поставши „папиштанци“, похрватили, преко БХ муслимана који су се, исламизовани,потурчили („побошњачили“), Срба са Југа који су се „тито-македонизирали“, Арнауташа (поарнаућених Срба) који су данас ОВК „аристократија“, до ђукановићевских дукљанаца који су спремни да постану „црвени Хрвати“, по рецепту Дрљевића и Штедимлије. У самој Србији отпадници су титоисти разних врста, који се данас
зову „Друга Србија“. Њихова основна идентитетска црта је србофобија, због чега живе од порицања свог порекла.
Уз то, међу нама има и накриво насађених Срба, који своју самосвест граде на паганском крцунранковићевском „слободарству“, удбократској кратковидости кафанског пркоса, као и салонских Срба који би хтели и да их, за домаћу употребу, сматрају патриотским лавовима, и да их, за спољњи свет, Евроамериканци мазе као најнежније персијске мачиће „грађанизма“.

Није лако у том и таквом свету бити нормалан Србин, који, под углом од 90 степени, усправно и исправно, стоји у односу на тле. Кијук је, међутим, изазов прихватио. И ено га, иде пред војском незгрбљених и непропузалих, као што је Радисав, у смрти, био пропет на дринској ћуприји, као да води чете вишеградских Срба.(…)

Ријечи које значе

Кијукове речи нису за бацање. Где год их човек нађе и за њих чује, треба их записати. Овај витез, чији су напаћени преци у напаћену Србијицу стигли са Двора на Уни, говори само кад је његова реч неопходна као барјак на бојном пољу. Чак и у „класичном“ новинском интервјуу, какав је онај дат „Чачанском гласу“ 29. априла 2005. године (Зорица Лешевић-Станојевић: „Хуманисти с бичем“), Кијук не говори баналности. Из тог разговора преносимо његове ставове, јер они, очито, нису за једнократну употребу, и важиће много дуже но што је трајање једног броја локалног седмичника.

Године 1998, Предраг Р. Драгић Кијук је, са групом наших језикословаца уобличио и потписао „Слово о српском језику“, у коме је, снагом аргумената, поречена лаж о постојању хрватског и бошњачког језика као посебних језичких целина. Он сам о томе каже:
„Слово о српском језику” (штампано на пет језика 1998, и тиражу од 300. 000 примерака у издању Фонда истине из Београда) не садржи ништа што већ није познато европским и светским славистима и филолозима, а то је чињеница да римокатолички Хрвати и муслимански Бошњаци всћ један и по век, за свој нормирани језик, користе српски књижевни језик. Тај савремени српски језик штокавског наречја кодификовао је Вук Стефановић Караџић на основу темељног става по коме су Срби штокавци, Хрвати чакавци,
а Словенци кајкавци. Никада није било ни Срба чакаваца, нити кајкаваца или нештокаваца. Исламизирани делови популације такође су штокавци. Међутим, ову научну истину  политика је разводњавала, а Срби су прво у име илиризма, потом југославизма, а онда и бољшевизма -са свом инертношћу пратили агресивносг католичке хрватске филолошке школе. Распад комунистичке Југославије и сатанизација српског народа помогли су, као нигде у свету, преименовању српског језика. Тако је и Дејтонским споразумом озваничена србофобична лингвистика, па је овај амерички диктат написан на енглеском, хрватском, босанском и српском јсзику (екавска ћириличка варијанта).Водећи српски лингвисти прихватили су политички диктат као филолошку законитост, привиђајући америчког
председника Клинтона, иначе иитернационалну порно звезду привремено на месту државника, као папу светске славистике и српске лингвнстике.
Ето како су римокатолици у Хрватској и мухамеданци у Босни политичким путем дошли до „хрватског”, односно „босанског” језика. Творци и потписници „Слова” само су наше и светске баштинике науке о језику подсетили на никад оспорену истину да су књижевни језик Срба штокаваца преузели за свој језик Хрвати и Муслимани (којима је верски идентитет преиначен у етнички квалитет). Напросто, на политичку патологију америчких конквиста-
дора творци „.Слова” су одговорили научном истином.

Отац Јустин Поповић је својевремено говорио да смо заборавили као да нас је пркосни бог заборава створио по својој слици и прилици. Најопаснији заборав наметнули су нам комунистички инквизитори, који су потопили читав континенат србског памћења и постојања – интелектуални свет наше дијаспоре, оне „политичке“,која није престала да сведочи о лажима Титотопије и њеном злочиначком затирању идентитета овог народа.

Кијук је зато покренуо библиотеку „Српска дијаспора“, и пред нама су изронили лица и дела Ненада Петровића, Дојне Галић-Бар, Милутина Деврње, Добривоја Томића, итд. Непознати, а озбиљни они би били понос сваке културе, а камоли ове наше, која се дави у живом блату клозетске књижевности полуписмених хулигана попут Марка Видојковића.

Ево како је Кијук објаснио свој рад на библиотеци „Српска дијаспора“ и борбу против наметнуте нам амнезије:
Ауторска библиотека „Српска дијаспора” покренута је 2000. године с циљем да српској култури врати ауторе који су, углавном из политичих разлога, прогнани и из српског језика и из српске историје културе. Најрепрезентативнији део српске елите између два светска рата (Милош Црњански, Николај Велимировић, Милан Кашанин, Владимир Вујић, Димитрије Најдановић, Станислав Краков, Милутин Деврња, Владимир Велмар Јанковић, Растко
Петровић итд.), који је упоришно интелектуално опредељење налазио у сопственој богатој традицији, православном погледу на свет и медитеранском наслеђу – са победом комуниста је своју судбину уградио у архипелаг расељених лица./…/ Наши услужни и ислужени интелектуалци, баш као и данас, утркивали су се у прећуткивању аутентичних стваралаца и у земљи и у расејању. Кажњивог моралног става, ови идеолошки патуљци, правдали су комунистички одстрел српске интелигенције (како је то чинио Марко Ристић и њему слични соцреалистички надреалисти), или ликовали над онима који су трунули у емиграцији. Милан Богдановић (који је прешао у ислам и добио име Фејзула) чак је сладострасно и саучеснички, 1949, констатовао: „Тих књижевних измећара код нас више нема. Неки су искусили заслужену народну казну, а други потонули у мрак емиграције”. Тумач књижевних прилика и новог човека новог поретка задуго ће бити Велибор Глигорић – који је Црњанског прогласио „малим књижевним Хитлером”. Неки од тих „измећара” нашли су своје место у библиотеци „Српска дијаспора.“

Кијукова вера у србски народ увек је била непресушна, упркос „чињеницама“, оним молоховским „чињеницама“ које се свету намећу преко CNN-a, а Србији преко „независне“ телевизије зване Б92, и којима треба жртвовати свој разум, своја осећања, своју и народну будућност. На чему се она заснива? На ономе што је Свети Александар Невски рекао папском изасланику: „Бог није у сили, него у правди“. Кијук непрестано одгони страх из нас, јер зна да је овде бивало што бити не може. Увек га ослушкујем кад ми је тешко, и кад неспокој дође да ме одвоји од дужности да се борим.

Тада ме подсећа:

Иако бројна интелектуална бижутерија, а међу њима и професори факултета и други бузуранти, по налогу европског и америчког протектора, заговарају тезу о одумирању српског народа – нема наде да се ова политичка утопија оствари. Срби су одупирањем прво приватној држави Слободана Милошевића, а онда, приватној идеологији евроамеричког хуманисте с бичем – показали на крају 2О.века да су „живљи“ неголи икада раније у својој историји. Народ који је устао против банкократије, финализовања фашистичког корпоративизма, који је достојанствено поднео подлост на њему примењене сатанизације и расизма, и народ који се витештвом одупро највећој ратној фаланги света, америчким
плаћеницима, има будућност. Нови, 21. век биће век антиамериканизма који је започео српским отпором атлантском тоталитаризму и неоколонијализму. Српски народ је доказао да вишак силе рађа мањак ауторитета и то је пример који ће следити свет – јер нигде на кугли земаљској не постоје народи који су спремни да политичку патологију прихвате као политички рај.
Често кукамо како смо очајнички осуђени да станемо „под једну шљиву“, како нећемо издржати притиске… Нико од нас не схвата шта нам је Бог дао; а дао нам је да копљем своје кичме свагда убијамо аждаје које шиште: „Пиј шербета из чаше свечеве, / ил΄сјекиру чекај међу уши!“ Многим окупаторима смо видели леђа; видећемо и овим данашњим. Само да не наседнемо на пропаганду о томе да смо „најгори“ и „најнесложнији“ народ. И ту нас аутор „Catenae mundi“ опомиње:
“Срби нису ни мање ни више различити од других народа. Пословична ‘српска неслога’ представља трик који попут заразе на свеукупну популацију желе да прошире либерални хегемонисти, не би ли успоставили степен безвољности и солидарности са хаосом. Срби имају исконско осећање праведности и сваки рачун секташке психологије ‘демократа са бичем’ потпуно је погрешан. А да смо ухристовљен и сеобан народ – то је тачно и представља необично својство српског православног народа – јер је то народ, чије је тело у матици а срце изван сопствених граница, у Хиландару. Рањавајући, наопаке 1999. (окренуте бројке најбоље илуструју зашто су евро-амерички ‘хришћани’ одабрали ту годину за агресију) српски национ непрекидним бомбардовањем 78 дана, коалиција просвећених варвара је убијала тело једног народа и једне земље. Био је то рат ‘беле петокраке’, ништа мање злоћудан од деспотије црвене петокраке. Али, злочин није дао резултате.”
Кијук је и „класичан“ пример хришћанског интелектуалца – човека који знање, мудрост и утицај на људе користи да би сведочио истину Божју и служио ближњима. На нашу несрећу, велики број србских учењака и мудријаша су, за време Јосипа Броза, били само слуге система наопаких вредности, као што су и данас слугерање комесара новог пентаграма. Шта им Кијук замера? Чујмо га:

“Пре свега, конформизам и сервилнн дух, због чега су служили друштвеном прагматизму (на шта политика има право), уместо једино истини (на чему наука почива). Зато је таква интелигенција, тачније квази-интелигенција, могла са истом страшћу да спроводи некада идеологију комунизма, а сада идеологију глобализма. Данас ти интелектуализирани циркузанери желе да преведу народ у Европу са свом хипотеком коју је, из геостратегијских
разлога, Србима наметнула НАТО фаланга. Ови бивши интелектуалци (бивши редитељи, социолози, правници, писци, преводиоци,и њима слични перверзњаци), због свог  конформизма и услужног лидерства, Србе прозивају за ксенофобију и агресивну националну
политику. Занемарујући чињеницу да су Срби једини народ који је у процесу распада и наметнутог рата у Југославији (1990-1995) етнички очишћени у Хрватској, у Босни, у Херцеговини, у Метохији и на Косову – ова група плаћених секташа, потпуно игнорише истину и српске жртве. У време погрома Срба у Хрватској ни једна хрватска породица у Београду није (попут српске породице Зец у Загребу) пострадала или на најбестијалнији начин уморена. У вишедеценијском и константном спровођењу злочина Шиптара над
Србима, у Београду без проблема живи 56.000 Шиптара. Српски интелектуалци, у име слободе и људских права упорно стављају Српску православну цркву на стуб срама, траже право на плиму секташтва као програмирано разводњавање православља, стално понављајући причу о мржњи према мањинама и расистичком ставу према другим народима.

Ипак, ови естрадни интелектуалци нигде у Србији (нити у прошлости, нити у садашњости) нису пронашли упоришта за ову врсту тврдње, јер у Србији никад нису прављени логори за несрбе. Несумњиво, Србија у свету није бранила своје достојанство захваљујући услужним иителектуалцима (подсетимо се да је Пупин први добитник Пулицерове награде) и то се ни овога пута неће догодити. Ко је научио да пузи неће никада научити да лети, па ове сподобе кажњивог нивоа знања и морала не могу да засене примере интелектуалне одговорности. На њихову жалост, Србија ће истрајати и претрајати у историји, јер је у хармонији са светом који тежи правди и политици здравог, а не политици изопаченог друштва.”

Наравно, цена за Кијуков став мора да се плати. Она је маргинализација. Неће да ти дозволе да свом народу кажеш онолико колико знаш и умеш. Гурају те у крај. Али, Предраг Р. Драгић Кијук је увек био спреман да цену слободоумља плати. „Највише што слободни интелектуалац у Србији може да постигне јесте да га не воле, али да га уважавају“, често ми је говорио. И то би могао да буде запис на његовом витешком штиту. Зато и није изабран за председника Удружења књижевника Србије, иако је већина била за њега. Он о томе не ћути, указујући да међу нама има људи који више не разликују родољубље од националног егоманијаштва:

“Разумљиво да има пошто су страни инквизитори успели да неке међу нама убеде да су национализам и шовинизам једно те исто. Посебно су представници неких странака, које воде политички ‘ометени’ у развоју, заинтересовани да умање деловање персоналиста које је сопствено ментално здравље спасавало од комунистичке деспотије или данас демократске хипнозе. То је и разлог што и у случају када вам колеге на Скупштини УКС укажу поверење и дају највећи број гласова – не уважи управа УКС. Да су они кооперативни, а ја неподобан, нешто је што ми, већ по навици, припада. Зато се запад упире да Србима испере мозак и поништи њихов отпор као лош пример. Конзервативни, анахрони и етноцентрични су само Срби.
Сваки слободан интелектуалац, идеолошки неинфицирана личност, човек критичке дистанце, или морални патриота или хришћанин -нису добродошле појаве у овом времену највеће моралне кризе у историји цивилизације. Шта више, у нашем времену хуманистички идеал је осуђен на смрт. И још нешто: хипокризија је проглашена за савест. У том смислу су и мој национални ангажман, или рад Фонда истине чији сам председник, разлози што сам остао без посла или дошао на листе разних служби које мешетаре у Србији. Ово није време политике за човека већ политике за двоношца као потрошчке животиње.”

Познавати Кијука

Знати Кијука значи знати много и многе. Деценијама је он у културном и духовном животу Србства, и довољно је само рећи му нечије име, па да чујеш о том човеку какав је био јуче, а какав је данас, и да ли је данас искрено или утилитарно такав. Кијук непрестано спасава људе из свепрождрљиве утробе Хроноса: колико пута сам од њега слушао о непознатим покојницима – непокорницима, попут песника и критичара Драгољуба Игњатовића, који је,
седамдесетих година XX века, говорио о пропасти социјализма само на основу званичних, новинарских извештаја, на неком скупу интелектуалаца, после чега је робијао, а после робије, до смрти, становао у мемљивом подруму…

А тек упознавање са живим људима, попут Добривоја Томића, чијег су оца, потпуно невиног, комунисти убили само да би му отели фабрику уља у Бољевцу, и који је, педесетих година XX века, с вереницом побегао у Немачку, где је постао угледни стоматолог и сведок многих догађаја србске скривене историје (Црњански је код њега поправљао зубе пре но што се вратио у Југославију.) На подстрек Кијуков, Томић је написао своја сећања, објављена у библиотеци „Српска дијаспора“ као двотомник под насловом „Црвено сунце у зениту“. Једна од најпотреснијих епизода „Црвеног сунца“ је разговор др Томића са својом необичном пацијенткињом, ћерком доктора Менгелеа, коју је Томић лечио у месту Болцано, на швајцарско-италијанској граници. Син невиног „народног непријатеља“ је од ћерке једног од најстрашнијих нацистичких злочинаца сазнао да се њена мајка и она са Менгелеом тајно виђају, и да никад нису имали никаквих проблема због свог презимена, док је Томић, ни за шта крив, морао да бежи из Србије, јер му у Титославији није било живота.Врсну Томићеву књигу не бисмо имали без Кијуковог труда око њеног уобличавања и објављивања…

Радио је Кијук и на приређивању дела др Марка С. Марковића, нашег најугледнијег писца у дијаспори, који је на Сорбони докторирао на политичкој философији Николаја Берђајева. Марко С. Марковић, интелектуалац каквих је било мало у XX веку, помогао нам је да се, осврћући се на ужасе Аушвиц-ГУЛАГ столећа, не претворимо у стубове од соли, попут Лотове жене. Његове лековите речи Кијук је штампао у „Књижевним новинама“, и тражио
начина да Маркове књиге у нас угледају светлост дана.

А тек срдачност према младим хришћанским интелектуалцима и покретима, попут „Двери српских“! Кијук никада није избегавао да откине од свог драгоценог времена да би србској православној младости помогао да чује искон – звона Дечана и Студенице, Хиландара и Пећке патријаршије…
А тек служба Србској Православној Цркви! Нема тог епископа и свештеника коме је Кијук био потребан као саветник у тешким околностима савремености – а да се он није одазвао.
Колико предавања, разговора, сведочења… И никад уморан, никад посустао, никад очајан… Младалачки оптимизам који се не плаши изазова и хришћанске одговорности за ближње и даље…
Да, Кијук је човек који се никада, и никоме, није продао. У најтежа времена, када је Србска Црква била гоњена и гетоизирана, он је смео да буде Србин православне вере. Када је, 1985 године, прота Љубодраг Петровић, при храму Св. Александра Невског, покренуо веронауку (а пост-титоистичка удбократија била у пуном јеку), једно од четворо деце чији су се родитељи УСУДИЛИ да децу на веронауку пошаљу била је и Кијукова ћерка. Прота Љуба ми је свагда с поштовањем причао о томе.

Не знам човека који је Солжењицинов dictum („Не живети у лажи“) тако доследно спровео у свом животу, као што је то учинио Предраг Р. Драгић Кијук. Он је живи доказ руске пословице: „И један човек на бојном пољу је ратник“. Не уплашивши се војски авети и фаланги утвара, овај заточник духа је изашао на мегдан свакој христофобичној и србофобичној лажи прошлости и садашњости.
Спреман да стоји за Истину, Која је Христос, он више од свих нас заједно, има право да, на основу личног искуства, ускликне: „Бог није у сили, него у правди“.
Бог Правде, Коме пева и србска химна, Бог је Предрага Р.Драгића Кијука и он му даје снаге да, у име свих нас, сведочи да,како рече наша народна песма „правда држи земљу и градове.“
То је он, „у Бога дреновак“ (Момчило Настасијевић), испод чијих чворова и руку одбрамбено скрштених на грудима куца велико срце светосавског хришћанина, свесног да љубав према свом народу значи љубав према свима које је Бог Живи превео из небитија у чудесну тајну постојања.
Кијуково име и дело опстају путокази за будућност. Поготово је важно његово неприпадање: ниједној партији, ниједној масонској ложи, ниједној интересној групи. Верујући у Бога и Србство, он се није поклонио Ваалу наших дана.
Видимо га као вођу србске духовне буне против патуљастог Вавилона патохуманизма. Он је човек који се никада није уздао у човека, него у Онога Који нас је саздао по свом лику и подобију, и заповедио нам да се из своје датости усмеримо ка својој задатости. Зато је, попут наших предака о празнику Часних Верига Св. Петра, када су хватали вериге изнад огњишта, и није их жегло, и он кадар да се дохвати огњених „верига света“ (Catena mundi) на крвавом, али и васкрсно – радосном Балкану!
По Хајдегеру, реч „етика“ потиче од речи „етос“, која значи „жилиште, обитавалиште“. Етика је, дакле, умеће уређивања жилишта. Само из те перспективе може се разумети Кијукова одговорност према себи и другима: не будемо ли уређивали свој дом, он ће постати ђубриште.
Настасијевићев наратор у „Тамном вилајету“ и „Хроници моје вароши“ често се зове Истинословац… Бити Истинословац значи бити спреман на нетрпељивост оних којима се Истина сведочи. Али, без Истинословца, нема ни Завичаја, који је вишњим смислом обасјан предео и нема морала, који је завичајна обичајност. Зато је Бодлер рекао да је битијна особина велеграда, попут Париза, у томе што човек може да лута по њему месец дана, а да не сретне никог познатог. У велеграду је морал скоро немогућ управо због масовног бежања у неодговорну анонимност. Људи попут Предрага Р. Драгића Кијука су ту да нас подсете да се од Завичаја не може побећи; по Настасијевићу: „На крају нестати цео,/ ал проклијали трази…“ Он је посматрач тих и таквих, проклијалих трагова и сведок непочинстава „заробљеника сопствене биографије“ (његов израз), али и сведок хероја несустајућег отпора стихијама разарања…

Док год има Истинословаца какав је Кијук, који нас чувају својом мишљу, речју и примером живота, има и наде да нећемо нестати, него ћемо, по ко зна који пут у својој историји поново настати, у свету у коме има сеоба, али не и смрти .

Предраг Р. Драгић Кијук, (Крагујевац, 1945 — Београд, 29. јануар 2012)