Matija Bećković – KOSOVO NAJSKUPLJA SRPSKA REČ

  

Po našem narodnom verovanju, zemlja na kojoj je grob se ne prodaje. Domaćini bez naslednika ili oni koji su se pribojavali da bi njihovi potomci mogli prodati imanje, osiguravali su se od ove mogućnosti tako što su se umesto na groblju sahranjivali na svojoj okutnjici.

Pred grobom bi ustuknuo i onaj ko je sklon da proda i onaj koji bi želeo da kupi.

Na kosovskoj okutnjici je sahranjen ceo srpski narod. Zato tom zemljom Srbi ne mogu trgovati.

4663655363_e030bab67f_m

Mapa velike Albanije objavljena je u našoj i stranoj štampi više puta, a duhovna mapa Kosova nije gotovo nigde. A samo je još nebo načičkano zvezdama, kao što je Kosovo ozvezdano srpskim kulturnim spomenicima, manastirima i crkvama, svetištima i grobištima.

Kad bismo to Kosovo izgubili, samo bismo dokazali da smo potomci onih koji su tamo izdali još 1389. godine. I još gore: izgubiti na Kosovu nije isto što i izgubiti Kosovo.

mapa_srpski_manastiri_na_kosovu

 

 

Kosovo5

Advertisements

Б. Милосављевић – Први на Косову пољу 21. октобра 1912. године

 

Српски престолонаследник посматра кретање трупа

Србија је уочи балканских ратова, као сталну бригу која је одређивала њену спољну политику, имала опасност од аустроугарских планова за даље продрање на Балкан. Сви покушаји српске владе да добије гаранције да Aустроугарска неће даље напредовати према југу, остали су без успеха и потврдили уверење да Беч не одустају од запоседања Солуна.[1] Нарочито опасни су били аустроугарски планови о великој Албанији која би захватала подручје Вардара, Стару Србију и део битољског вилајета. Од 1909. до 1912. године низали су се албански устанци које је турска влада са великим тешкоћама гасила, док је 1911. избио италијанско-турски рат. Анексиона криза (1908–1909) проузрокована аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине, омогућила је услове за формирање савеза балканских држава, јер су силе Антанте биле забринуте због нарастања снаге Тројног савеза на Балкану, односно због аустроугарских планова. Након дугих преговора склопљени су споразуми између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке. Стални немири и припреме за рат против Турске навеле су Турску да започне са војним припремама и груписањем трупа према балканским савезницима, па су они у знак протеста извршили ратну мобилизацију (17/30. септембар 1912). Већ раније, у августу, дошло је до сукоба ширих размера на црногорско-турској гранци, на карулама код Мојковца. Према договору балканских савезника, Црна Гора је прва објавила рат Турској (25. септембар/ 8. октобар 1912), и истог дана започела ратна дејства.[2] Објаву рата Турској краљ Црне Горе, Никола, завршава следећим речима: „Нека се благословом Божијим и Светог Петра остваре снови из моје младости кад сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријевао српске груди вјером да оружани морамо поћ: онамо, онамо, за брда она!“[3]

Српска војска под ослобођеним градом Звечаном

У Првом балканском рату, према оперативном плану српске Врховне команде, Прва армија је, под команом престолонаследника Александра, дејствовала у правцу Куманова и Скопља; Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, у правцу Ћустендила; Трећа армија, под командом генерала Божидара Боже Јанковића, према Косову, а Ибарска војска према Санџаку, у сусрет црногорским трупама, са којима се касније и спојила, остварујући тако циљеве које је поставио Карађорђе у својој офанзиви 1809. године.[4]Деснокрилна оперативна група главних српских снага, Трећа „Косовска“ армија (67 000 војника), била је концентрисана у две групе: 1. Топличку (45 000 војника) код Куршумлије, за дејство према Приштини и 2. Медвеђску (22 000 војника), у Медвеђи, за упад преко Преполца. Задатак ове армије је био да заузме Приштину, овлада Косовом и да, под претпоставком  која је тада била прихваћена у генералштабу да ће до главне битке доћи на Овчем Пољу, буде десно крило главнине војске – Прве армије.

Према Трећој армији, на правцу Топличке групе, Турци су имали око 2000 редифа (резервиста) Албанаца, око 2000 низама (регуларних трупа) и око 10.000 Албанаца формираних у три редифска пука, груписана у топографски јаком рејону пограничних караула Мердаре-Мировац-Васиљевац. На правцу Медвеђске групе није било турских регуларних трупа, сем граничних јединица, као и око 4000 Албанаца. Однос снага у пешадији је био 4:1, а у артиљерији 5:1 у корист Треће армије, чему се турска команда није надала, јер је претпостављала да ће бити мобилисано 60 000 Албанаца са Косова, уместо 16 000 колико их се супротставило Трећој армији.[5]

Српска коњица пред ослобођеном Грачаницом 1912. године

За време концентрације српске војске дуж српско-турске границе учестале су чарке и мањи сукоби, који су пред сам почетак рата код Мердара прерасли у оштре четвородневне борбе. Управо када је Моравска дивизија 2. позива развила своје трупе на граници, стигао је (2/15. октобра после подне) Лапски четнички одред под командом капетана Војислава – Воје Танкосића (32. кл. Војне академије), учесника мајског преврата (1903), члана „Црне руке“ која је страховала да Турска не пристане на постављене услове, што би довело до одлагања рата.[6] Уместо да неопажено пређе границу ради дејстава у непријатељској позадини када отпочну ратне операције, Танкосић је без знања команданата дивизија и армија одлучио да изазове сукоб већих размера. По његовом наређењу, одељење од 60 четника је 2/15. октобра око 11 часова увече кренуло у напад на турске карауле, „Репоња“, коју су заузели, и „Мировце“, где су били одбијени уз велике жртве. Након одбијања Лапски четнички одред се повукао на српску караулу Васиљевац, где је почела борба са Арнаутима, којима је током наредног дана подршку дала турска артиљерија.[7] Борба у којој су са једне стране учествовали четници и пограничне јединице српске војске, а са друге стране, Албанци, турска регуларна војска (у мањем броју) и турска артиљерија, убрзо се проширила и на караулу на Мердару, коју су у току ноћи напали Албанци, да би се развила 3/16, 4/17. и 5/18. октобра.[8]Турске снаге, које су вероватно и саме припремале напад ради ометања концентрације Треће армије и заузимања погодних положаја на граничној линији, изазване акцијом Лапског четничког одреда, у противнападу су овладале јаким и тактички значајним граничним гребеном, прешле границу и озбиљно угрозиле лево криво Моравске дивизије.[9] Због тога су 12. пук 1. позива Шумадијске дивизије и Моравска дивизија 2. позива 3/16. октобра 1912. године око 12 часова прешли у контранапад и овладали граничним гребеном, а делом снага прешли и на непријатељску територију.[10] 12. пук Шумадијске и 1. пук Моравске дивизије, уз подршку једне батерије исте дивизије, успели су да потисну турске снаге према селу Доњој Дубници и да избију на гранични гребен, али им је око 17 часова наређено да обуставе даље напредовање. Турска војска није издражала ни напад 2. пука Моравске дивизије, већ се повукла у рејон северно од села Мердара, где су их прихватиле свеже регуларне снаге пристигле из Подујева. Тако је стратешки изузетно важан гранични гребен брзо заузет, иако рат још није био објављен. Истог дана 12. пук Шумадијске дивизије је брзим дејством заузео гранични гребен од Јашаревих конака до близу Преполца. Наступање је наставио и 2. пук Моравске дивизије, али је због турске преваре имао велике губитке. Наиме, турски војници су прекинули ватру и истакли беле заставе, да би, кад су им српски војници, реметећи борбени поредак, пришли, ножем убили поручника Милана Поповића из Лапског четничког одреда, првог официра који је погинуо у овом рату и отворили ватру на српске војнике.

Мајор Војислав Танкосић

Наредног дана (4/17. октобра) турске снаге су заузеле српску караулу Васиљевац и успеле да потисну Моравску дивизију 2. позива, чија је цела позадина била у великом нереду. Положај Моравске дивизије 2. позива постао је критичан, а Шумадијска дивизија није ступила у дејство.[11] Турска војска је заузела село Васиљевац и уместо да продужи са нападом, задржала се губећи време у пљачки и паљењу, што је помогло делимичном организовању Моравске дивизије. Између 15 и 16 часова турске снаге су уз подршку артиљерије продужиле напад и, запаливши сва села између Баровца и Мачје стене, покушале да обухвате Баровачко утврђење. Међутим, тада је без наређења, са Преполца, односно карауле у Дубници 12. пук шумадијске дивизије 1. позива којим је командовао пуковник Миливоје Стојановић (унук војводе Петра Добрњца), извршио напад на низамски логор у откривени леви бок турских снага, доприневши наглом обрту ситуације на форнту Моравске дивизије.[12]Непријатељ је почео да се повлачи, а кад је пао мрак, код низамског логора се развила жестока борба.[13 Пошто су турске снаге одступиле у правцу Подујева, 12. пук је око 19 часова заузео низамски логор. Успешно дејство 12. пука Шумадијске дивизије позитивно се одразило на јединице Моравске дивизије, које су биле преморене у дводневним борбама.

Милан М. Поповић, комита, погинуо у борбама код Мердара.

Борбе на целом фронту Треће армије отпочеле су 5/18. октобра. На фронту Моравске дивизије вођене су борбе током ноћи између 4/17. и 5/18. октобра, а стурадан је 3. пук, који није могао да се одржи на свом положају, с ослонцем на 12. пук, прешао у противнапад којим је поново заузета гранична линија, изузев карауле Васиљевац. Шумадијска дивизија која је држала фронт ширине 10км, од Горње Дубнице до низамског логора, није наставила напредовање, а 12. пук је повучен са положаја које је претходне ноћи заузео. Истог дана (5/18. октобра) званично је објављен рат Турској. После прочитане ратне прокламације, престолонаследник Александар је одржао говор официрима и војницима: „Полазимо стопама Великог Карађорђа који је први започео ослобођење подјармљеног Српства, а које је ослобођење наставио Милош Обреновић, и продужио краљ Милан Обреновић. Ми као потомци ових славних наших предака имамо дужност да продужимо њихово свето дело и да га славом увенчамо“.[14] Наредна ноћ (између 5/18. и 6/19. октобра) је била кишовита, а турске снаге су вршиле демонстративне нападе према Мердарској караули, али су одбијене. У зору је отпочео општи турски напад у истом рејону, али су га делови Моравске дивизије одбили. Око 12 часова прешла је у наступање Шумадијска дивизија 1. позива, са намером да заједно са Моравском дивизијом 2. позива заузме Подујево и Подујевски мерћез. У правцу мерћеза је кренуо 12. пук Шумадијске дивизије који га је и заузео. Одлучном акцијом 12. пука турске снаге су биле принуђене да одустану од напада на Мердаре и повуку се према Тенешдолу. Сазнавши за продор Шумадијске дивизије која је, борећи се против албанских редифа дошла до Подујева, турске снаге су због незаштићености левог бока прекинуле борбу на свом десном крилу према Моравској дивизији и повукле се на линију Подујево – село Баловце (Баловац) – село Ртица, одакле су биле присиљене да одступе исте ноћи према тенешдолском теснацу и левој обали реке Батлаве чиме је отворен пут Трећој армији за наступање ка Приштини.[15]

Друга, мања група Лапског четничког одреда под комадном капетана Љубомира Вуловића, црнорукца (блиског рођака Драгише Васића), ступа у борбу код карауле Лисица, где 6/19. октобра гине добровољац Александар (Сања) Живановић, студент Техничког факултета, син Живана Живановића, државног саветника (председника Народне скупштине и министра), и сестрић Драгутина Димитријевића Аписа, шефа Црне руке, који га је и упутио у Вуловићеву јединицу. Сам Апис није учествовао у борбама, јер је нешто раније приликом тајних преговора са Исом Бољетинцем, у циљу обезбеђивања неутралности Албанаца, једва преживео тровање храном.[16] Два дана касније (10/22. октобра), у близини реке Пчиње код Куманова, погинуо је и Владета Ковачевић (митраљеско одељење 8. пука), дипломата, син Љубомира Ковачевића, историчара, тадашњег секретара Српске краљевске академије,  министра, посланика. Претходног дана га је видео пријатељ Станоје Станојевић (историчар), који се тада налазио у долини Пчиње, о чему је оставио запис.[17] Владетином сестром је био ожењен Милан Ракић, који је по повратку са места конзула у Приштини, био распоређен на место шефа конзуларног одељења МИД-а. Ракић није био мобилисан, већ је као добровољац ступио у четничку јединицу капетана Војина Поповића – војводе Вука (погинуо као потпуковник 1916. године на Кајмакчалану).

Врховна команда је наредила Трећој армији да 7/20. октобра изјутра пређе у наступање са Преполца и Медвеђе и да заузме Приштину, али је због преморености трупа, нарочито Моравске дивизије, офанзива продужена тек наредног дана (8/21. октобра), после једнодневног одмора, иако се могло закључити да турски Приштински одред није више у стању да заустави наступање Треће армије.

На Газиместану

 

Силни оклопници, без мане и страха,

Хладни к’о ваш оклоп и погледа мрка,

Ви јурнусте тада у облаку праха,

И настаде тресак и крвава трка.

===

Заљуљано царство сурвало се с вама.

Кад олуја прође врх Косова равна,

Косово постаде непрегледна јама,

Костурница страшна и поразом славна.

===

Косовски јунаци, заслуга је ваша

Што посљедњи бесте. У крвавој страви,

Када труло царство оружја се маша,

Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

===

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.

===

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;

Јер пре нас ни поља ни кршеви голи

Не могаше другом свесну љубав дати.

===

И данас, кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем.

 

Милан Ракић

Трећа армија је кренула према Приштини 8/21. октобра. Шумадијска дивизија 1. позива наступала је правцем Подујево – Тенеш-до – Приштина. Пошто је претходница, 2. батаљон 12. пука Шумадијске дивизије, по густој магли изненада дочекана ватром турске (арнаутске) заседе из села Главника и са леве и десне косе поред пута, командант дивизије, пуковник Ђорђе Михаиловић је, по тешко проходном терену, прегруписао снаге и одлучним дејством деснокрилних снага одбацио непријатеља из рејона Годишњака. Ускоро је код непријатеља дошло до повлачења, коме су допринела и дејства суседне Моравске дивизије. Крећући се по густој магли, 3. пук Моравске дивизије је код села Грдовца наишао на снажан отпор турских снага. Развиле су се жестоке борбе. Командант пука је у обухватнији маневар послао два батаљона, која су, заклоњена шумом, обухватила непријатељске снаге у југозападном делу Грдовца и приморала их да се повуку. Око 16 часова настало је опште повлачење турских трупа према Приштини. После концентричног наступања ка Приштини дивизије Треће армије су се 8/21. октобра приближиле на 14-20км од Приштине. Шумадијска дивизија 1. позива која је напредовала путем ка Приштини са задатком да дејствује с фронта на Газиместан, без отпора је стигла на Драгодан, у непосредну близину Приштине и изашла на Косово поље. Избијањем на Косово поље Трећа армија је снажно утицала на морал српске војске. Њене јединице, а посебно Шумадијска дивизија, биле су поносне на своју улогу ослободилаца Косова.[18] Иако је Кумановска битка била одлучујућа битка Првог балканског рата, на медаљи, ратној споменици која је додељена учесницима Првог балканског рата, уписано је „Освећено Косово“.

О избијању 2. батаљона 12. пука Шумадијске дивизије на Газиместан пише један од учесника: „И батаљон стаде, Сви неми од чуда, `Пукло поље равно у недоглед тамни`“.[19] Из овог батаљона је, касније у Призрену, формирана претходница Албанско-шумадијског одреда која је стигла до Љеша, Кроје, Тиране и Драча.[20] О историјском догађају доласка српске војске на Косово поље Милан Ракић сведочи: „Око мене војници попадали – љубе земљу! …. То ми је био највећи дан у животу“. Тада су према сведочењу поново изговорени стихови његове песме „На Газиместану“, као и више пута раније када је био конзул у Приштини и са пријатељима долазио на Косово поље. Пар година раније их је говорио његов гост, син Милутина Гарашанина и унук Илије Гарашанина, Војислав Гарашанин, који је из Париза где је рођен, дошао у Србију да упише Војну академију и као питомац, а потом официр, учествовао у Првом и Другом балканском рату. У Другом балканском рату је рањен и потом одликован Обилићевом сребрном и златном медаљом, да би августа 1914. године после два рањавања, као поручник, командир чете, погинуо на Иверку (код Цера).[21]

Моравска дивизија је 9/22. октобра отпочела наступање према Приштини. Око 16 часова повукли су се и последњи делови непријатељских јединица који су бранили непосредне прилазе Приштини, тако да су јединице Моравске дивизије 2. позива ушле у град. Тако је 9/22. октобра Трећа армија ослободила Приштину, а турске снаге, угрожене концентричним наступањем њених дивизија, одступиле су у правцу Феризовића (Урошевца).

У знак нарочите пажње, командант Треће армије, генерал Божидар Јанковић је са 2. батаљоном 12. пешадијског пука „Цара Лазара“, којим је командовао мајор Војислав Томић[22] и четничким јединицама у којима је био и Милан Ракић, свечано ушао у Приштину 9/22 октобра 1912. О овом догађају речито сведочи Ракићево писмо: „Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено“.[23]

Упутнице:


[1] Вид. Димитрије Ђорђевић, „На почетку раздобља ратова“, Историја српског народа, VI-1, Београд 1994, стр. 183. 

[2] Вид. Новица Ракочевић, „У предвечерије светског рата“, Историја српског народа, VI-1, Београд 1994, стр. 248; Славенко Терзић, „Ослобођење Старе Србије 1912. године“, НСПМ, 13. октобар 2012.

[3] Балкански рат у слици и речи, ур. Д. Шијачки, фототипско издање, Београд [1922], стр. 237.

[4] Вид. Димитрије Ђорђевић, „На почетку раздобља ратова“, Историја српског народа, VI-1, Београд 1994, стр. 189.

[5] У томе нису помогле ни претње турских власти да ће запалити куће свих оних који не буду бранили „турско земљиште“. Вид. Б. Ратковић, „Кумановска операција“, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912 – 1913, Београд 1972, стр. 50–51.

[6] Вид. Драгиша Васић, „Деветсто трећа“, Одабрана дела, Београд 1990, стр. 196. Лапски  четнички одред је формиран у Прокупљу, 11. октобра, када је Танкосић примио само 505 људи, док је из разних разлога одбио 1870 пријављених. Војислав Танкосић (мајор) је умро од последица рањавања 1915. године.

[7] Вид. Четник Сточанин, „Танкосића чета на Васиљевцу“, Балкански рат у слици и речи, бр. 8, Београд 10. март 1913, Београд 1990, стр. 119

[8] „На Мердарима, У комитској чети Воје Танкосића“, Балкански рат бр. 7, стр. 108, Београд, 3. март 1913.

[9] Вид. Бранислав Милосављевић (пуковник), „Први на Косову“, Мач и лира, Београд 1930, 56–59.

[10] Детаљан опис операција од 3/16 до 5/18 октобра када је званично објављен рат и до изласка 12 пука Шумадијске дивизије на Газиместан. вид. у: Б. Ратковић, „Кумановска операција“, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912–1913, Београд 1972, стр. 50–62.

[11] Уп. Б. Милосављевић, „Први на Косову“.

[12] Исто.

[13] Б. Милосављевић, „Како умире српски четник“, За Отаџбину, Београд 1935,

[14] Вид. Балкански рат, бр. 36, Београд 1913, стр. 567.

[15] Вид. Б. Ратковић. „Кумановска операција“, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912–1913, Београд 1972, стр. 50

[16] Слободан Јовановић, „Апис“, Сабрана дела 11, Београд 1991, стр. 299.

[17] Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин, Конрас, Београд 2006.

[18] Вид. Б. Ратковић, „Кумановска операција“, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912–1913, Београд 1972, стр. 62.

[19] Б. Милосављевић, „Први на Косову“.

[20] Вид. више у: Милић Милићевић, Рат за море: дејства српских трупа у северној Албанији и на Приморју од 23. октобра 1912. до 30. априла 1913. Године, Београд 2011.

[21] Вид. Политика, 26. јун 1928, стр. 7.

[22] Касније армијски генерал и заменик првог намесника кнеза Павла. Вид. Миле Бјелајац,Генерали и адмирали Краљевине Југославије, ИНС, Београд 2004, стр. 292–293.

[23] Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин, Конрас, Београд 2006.

Прилози: Избор Фотографија и исечака из штампе из доба Првог балканског рата

Прилог о Димитрију Христићу и ослобођењу Газиместана

Српски краљ у разговору са османлијским официрима у Скопљу током обиласка ратних заробљеника.

Прилог о нашој народној војсци

Прилог о мајору Војиславу Танкосићу

Прва жртва балканских ратова

Прилог о српској коњици у „Санџаку“.

Прилог о ослобођењу Призрена

Прилог о мајору Војину Поповићу – војводи Вуку

БОРИС МИЛОСАВЉЕВИЋ, 20.10.2012.

Милан Ракић (1876 – 1938) – БОЖУР

Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, ‘раста, багрема и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада,

Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.

Све мирно, тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета…
– Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета…

 

Nadezda-Petrovic-kosovski-bozuri-Gracanica-1913.

Ivo Andrić – TAMA

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,

ni kuda vode ove noći moje.

Ne znam.

Ni otkud magla ružna

na sve što se čekalo,

ni otkud nemar jadni

na sve što se radilo,

ni zaborav otkuda,

žalosni na sve što se ljubilo.

Magla.

Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače

lica i stvari i spomeni minulih dana?

I kuda idu ovi dani moji

I zašto bije tamno srce moje?

Kuda? Zašto?

 

527122_559567640742563_162724272_n

Veles Perić (1924-1991) – VREME

Njoj će biti

dvadeset osam leta,

kada se vratim s toplim osmehom oka,

na dlanovima – s prolećem sveta,

na leđima – s dva Gola otoka.

Njoj će biti

dvadeset osam leta,

– setno osmehnut na povrede

kada se vratim u život sveta,

i kada budemo sreli poglede.

Kada mi kaže glasom blagim,

– nisi iziš`o iz srca moga.

Naprotiv, više te volim, dragi.

Bila sam željna pogleda tvoga.

Il, možda, neće mi reći ništa,

– biće joj oči hladne i neme,

– puste ko siva, zgasla ognjišta

čiju je vatru gasilo vreme.

Njoj će biti

dvadeset osam leta,

kada se vratim s toplim osmehom oka,

na dlanovima – s prolećem sveta,

na leđima – s dva Gola otoka.

 

548503_10151493140589842_553338796_n

Kosta Kariotaki – TEK

Ah, sve je trebalo da bude kao što se zbilo.

Trebalo je nade i ruže da svenu.

Trebalo je kao barke da mi godine odu,

da mi odu, da mi umru.

Tako, kao što smo se rastali s večeri,

trebalo je da zauvek nestanu prijatelji.

Mesto gde sam odrastao kao dete

trebalo je da napustim jednog dana.

Divne, jednostavne devojke – o, ljubavi,

trebalo je život da mi uzme, kao u snu.

Čak je i bol kojim sam nekad mirisao

trebalo da me optereti jalov.

Sve je trebalo da se desi. Tek noć

nije trebalo da bude tako slatka,

i nije trebalo da zvezde tako trepere kao oči

koje kao da mi se smeju.

 

404955_10150445363398525_379863617_n

Berni Zigel – LJUBAV, MEDICINA I ČUDA

Odlična knjiga, napisana da nauči i motiviše, a tako da je svi razumeju – i mislim da je pre svega trebaju pročitati zdravi, da bi sagledali put kojim idu i kuda ih on vodi.

Ili, kako kaže dr. Zigel:“Ako imate neki manji poremećaj, ili ako niste bolesni već se samo istinski ne radujete životu, principi koje sam naučio od izuzetnih pacijenata mogu vam doneti radost i pomoći vam da izbegnete boelst u budućnosti.“

978-86-481-0072-6_k1     Ljubav medicina i čuda,

Autor: Berni Zigel

 

 

Sadržaj

Predgovor (Dr Vladeta Jerotić), 7
Povodom izlaska novog izdanja, 13
Uvod, 19

ODUHOVLJAVANJE TELA
Privilegovan slušalac, 31
Isceljujuća saradnja, 65
Bolest i duh, 111
Volja za životom 161

OTELOVLJAVANJE UMA
Početak putovanja, 197
Usmeravanje uma na isceljenje, 227
Slike kod bolesti i isceljenja, 241
Postati izuzetan, 247
Ljubav i smrt, 309
Dodatak, 339
O autoru, 353
Pogovor (Dr Vuk Stambolović), 355

Detaljni podaci o knjizi
Naslov: Ljubav medicina i čuda
Izdavač: Plavi jahač
Godina izdanja: 2012
Strana: 380
Povez: meki
Format: A5
ISBN: 978-86-481-0072-6

 

PREDGOVOR

Rak je izlečiv

Kancerologija kao deo medicinske nauke saopštava da su za početak stvaranja tumora odgovorni virusi, opšta mutacija ćelija i raznovrsni karcinogeni činioci; uzima se u obzir i nasledna predispozicija, ali ono što je bitno u nastupanju, a zatim u napredovanju ili povlačenju malignog procesa, jeste odbrambena sposobnost organizma, njegov imunološki sistem.
Shodno mojim psihijatrijskim i psihoterapeutskim razmišljanjima i istraživanjima, uspešan razvoj psihosomatske medicine u toku proteklih četrdeset – pedeset godina i možda pre svega odlučujuća otkrića u psihoneuroendokrinoimunologiji, bitno su unapredili naša znanja o raku, najavljujući nam i obećavajući ne toliko pronalazak nekog čudotvornog leka koji će, u jedan mah, otkloniti i uništiti rak, koliko stavljanje odlučnog akcenta u lečenju raka na čovekovu volju, želju, slobodnu odluku da se leči.

Još je slavni Hipokrat rekao da on radije želi da sazna kakva je ličnost čoveka koji se razboleo od neke ozbiljne bolesti nego kakvu bolest ima taj čovek. I danas, međutim, mnogo je više lekara koji misle i postupaju tako kao da bolest napada ljude, umesto da shvate da su ljudi ti koji ,,ulove“ bo lest, i to onda kada postanu prijemčivi za uzročnike bolesti kojima smo svakodnevno svi izloženi.

Naš savremenik, američki hirurg, pedijatar i onkolog Berni Zigel iz Nju Hejvena, profesor na Jejlskom univerzitetu, napisao je neobičnu i uzbudljivu knjigu, naučnu i filosofsku, psihološku i psihoterapeutsku. Posle višegodišnjih priprema, koje su se sastojale u prikupljanju empirijskog znanja i korišćenju probrane literature (naročito iz dubinske analitičke psihologije Karla Gustava Junga), kao i religijske i religijsko-ezoterne literature azijskih religija i hrišćanstva (naročito literature o meditaciji i molitvi), Berni Zigel je 1978. godine započeo originalan i pionirski rad na lečenju teških i takozvanih neizlečivih bolesti u medicini, u prvom redu na lečenju raznih oblika raka. Nakon što je deset godina radio sa takvim bolesnicima koristeći snove bolesnika i njihove crteže, podstičući ih na stvaralaštvo manifestovano na različite načine, služeći se individualnom i grupnom psihoterapijom, Berni Zigel je postigao izvanredne uspehe u lečenju, često i izlečenje teških oblika raka kod pacijenata različitog uzrasta. Knjiga koju prikazujemo plod je, dakle, spomenutog dugogodišnjeg rada Bernija Zigela. Ona se odlikuje ozbiljnom naučnom opremom, preciznim navođenjem bolesti i njenog toka, procesa lečenja i upotrebljenih metoda.

Onkološki radovi u svetu i kod nas poslednjih godina, a za mene naročito plodna knjiga Bernija Zigela Ljubav, medicina i čuda, nedvosmisleno su mi pokazali da je rak izlečiva bolest. Odmah se, naravno, postavlja glavno pitanje, važnije čak i od vrste raka, doba bolesnika, njegovog socijalnog stanja; naime – kakvo je psihičko ustrojstvo bolesnika, koliki su potencijali njegove vere, nade i ljubavi, koliko je u njemu želje da živi, a ne da umre, da se bori, a ne da se preda. Iz dosadašnjih istraživanja poznato je da se od raka najčešće razboljevaju ljudi sa dugotrajnim psihičkim konfliktima seksualne, agresivne ili neke druge prirode, depresivni ljudi, previše racionalni ljudi sa nerazvijenim emocijama ili strahom od emocija, siromašnog života fantazije, kao i ljudi sputanih i pasivnih emocija. Spremnost čoveka da ispolji svoje emocije straha i besa, kao i svoja tužna osećanja i doživljaj krivice (otud veliki značaj ispovedništva u hrišćanskoj crkvi u toku dve hiljade godina), smanjuju (prema verodostojnim istraživanjima naučnika) verovatnoću razboljevanja od raka. Ne treba zaboraviti da je ljutnja normalna emocija, ako se ispolji onda kada se oseća i ako odgovara stvarnom izazovu. Ako se ona, međutim, ne ispolji pravovremeno, razvija se skrivena, dugotrajna, često nesvesno u sebi gajena kivnost, pa i mržnja koja deluje destruktivno i samodestruktivno.

Elida Evans, Jungova učenica, u mnogome je utrla put današnjim psihoonkolozima 1926. godine, kada je objavila knjigu Psihološke studije raka. Evansova zaključuje svoj rad rečima: „Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje daje nešto proticalo pogrešno u pacijentovom životu i opomena je da treba da ide drugim putem. „Evo, kako smo dobili, prema mom mišljenju, ključ za razrešavanje zagonetke raka. Ako se čovek već razboleo od raka, ne može i ne treba da izbegne egzistencijalno sučeljavanje sa samim sobom, sa u nečem bitnom – pogrešnim sobom. Šta je to bitno pogrešno bilo u prošlosti pacijenta – možda neka krivica koju je hteo od sebe i drugih da sakrije, dugotrajan strah ili žalost čije uzroke nije želeo da upozna? A potom stižu dva nova značajna pitanja koja treba uputiti sebi sebi; prvo pitanje: želiš li svim bićem svojim da se promeniš, da ono pogrešno, staro, okaješ, a novo i drukčije izabereš i, drugo pitanje, ko mi može u ovom preobražaju istinski pomoći?
Kako je žalosno mali broj ljudi koji su stvarno spremni za preobražaj, hrišćani bi rekli, za metanoju, preumljenje! Kada je Berni Zigel nudio svojim pacijentima obolelim od raka izbor između operacije i promene njihovog životnog stila kao realnu šansu za izlečenje, osmoro od deset paci- jenata odgovorilo je: „Operacija. Manje boli“.

Četiri su pitanja koja Berni Zigel postavlja svakom svom onkološkom pacijentu: 1. šta vam se dogodilo poslednjih godinu-dve pre izbijanja bolesti? 2. šta bolest za vas znači? 3. zašto vam je bolest bila potrebna? i 4. želite li da živite?
Ono što se od kanceroznih bolesnika u psihoterapiji traži jeste preuzimanje odgovornosti i aktivno sudelovanje u sopstvenom lečenju. Ništa nije nemoguće u lečenju čak i najtežih oblika raka.

Berni Zigel traži da se iz rečnika izbriše reč ,,nemoguće“, podsećajući na čuveni poklič nekadašnjeg izraelskog predsednika Davida Ben Guriona: „Niko ko ne veruje u čuda nije realist“. Ovakav ili sličan usklik traje već četiri hiljade godina u judeo-hrišćanskoj religiji. Ipak, čvrsto i duboko religiozno ubeđenje, prosto rečeno, vera u Boga nije jedini, pa čak ni nužan uslov da se neko izleči od raka. Iako takva vera jeste jedna od najvažnijih poluga za izbacivanje sebe iz lažnog na pravi kolosek življenja, iskustva Elizabete Kibler-Ros i Bernija Zigela ukazuju i na mogućnost izlečenja agnostika i ateista. Ono, međutim, što svaki kancerozan bolesnik mora iskreno i duboko da preživi, kao prvi uslov za početak uspešnog lečenja, jeste pošten uvid u sopstvene pogreške, uz jaku želju da iz njih izađe i pođe drugim, ispravnijim, moralnijim, manje sujetnim životnim putem.

Problem sa kojim se suočava bolesnik od raka koji veruje u Boga nije nimalo lakši od onog sa kojim se suočava ateist. Ukoliko i sačuva veru koju je imao pre bolesti, bolesnik od raka može ovako da razmišlja: ako mi je Bog poslao ovu bolest, ko sam ja da tražim izlečenje? Takav način razmišljanja je isto tako pogrešan kao i onaj drugi: neka me samo još ovoga puta Bog spasi i promeni moje bolesno stanje! U prvom slučaju, bolesnik je opterećen neplodnim osećanjem grešništva i rado se predaje sudbini, što ne predstavlja dobre uslove za lečenje. U drugom slučaju, čovek se ponaša detinjasto, jer traži da mu Bog izmeni spoljašnje manifestacije njegove unutarnje bolesti, izbegavajući da sam preuzme odgovornost kako za nastanak bolesti tako i za lečenje. Zato je Berni Zigel s pravom upozoravao svvoje religiozne bolesnike da o bolesti ne misle kao o Božijoj volji, ili, još gore, Božijoj kazni (samo je čovek taj koji kažnjava sebe, nikad Bog!), već upravo kao o posledici zastranjivanja ili skretanja od Božije volje.

Zaključićemo naše razmišljanje o raku i psihi ovako: onaj koji je bio voljen, i naročito obaj ko voli, ređe oboljevaju od raka. I kao hrišćanin i kao lekar-psihoterapeut, potpuno se slažem sa Bernijem Zigelom, koji pri kraju svoje knjige Ljubav, medicina i čuda piše kako oseća da sve bolesti mogu da se dovedu u vezu sa nedostatkom ljubavi ili sa uslovljenom, zapravo sebičnom ljubavi; mržnja, sebična „ljubav“ ili nedostatak ljubavi iscrpljuju tokom godina imunološki sistem organizma, dovodeći ga u jednom trenutku u stanje depresivne ispražnjenosti, nemoći za dalju odbranu. To je trenutak, kada se čovek razboljeva – od raka ili neke druge bolesti. Samo bezuslovna ljubav je moćan – najmoćniji – podsticaj za naš imunološki sistem. Ljubav sve leči! Ali ona ljubav koja se ravna prema Božijoj zapovesti:Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe!

Dr Vladeta Jerotić

ODLOMCI:

 

Odgovarajućim obrazovanjem moraju se stvoriti brižni, saosećajni lekari a ne tehničari. Bolesnim ljudima je iznad svega stalo da ih neko vodi kroz njihove poteškoće. Henri Nouven je rekao u svom delu Bekstvo od samoće:

Kada se iskreno zapitamo koji nam ljudi najviše znače u životu, videćemo da su to oni koji su spremni ne da nam dele savete već da s nama podele bol i da nam dotaknu rane blagom i  nežnom rukom. Prijatelj koji će ćutati s nama u trenucima očajanja, koji će biti s nama u bolu i koji će se zajedno s nama suočiti s našom bespomoćnošću, jeste pravi prijatelj.

***

Nakon što se pojavila ova knjiga, primio sam pisma od ljudi koji preživljavaju rak, sidu, amiotrofičnu lateralnu sklerozu, multiplu sklerozu idruge bolesti, iako im lekari nisu davali nikakve izglede.  Zato ja zaista gajim nadu i uverenje da „nema neizlečivih bolesti, već samo neizlečivih ljudi.“

***

„Kada se čovek suoči sa smrću, mora razmisliti kako će proživeti ostatak života. Mogu da ostanem kod kuće i čekam da umrem, ili da izađem i budem motivisan sopstvenim bolom i besom. Pokušavam sebi da postavim pitanje: Da li živim onako kako želim, ako je ovo poslednji mesec mog života?“

„Potrebno je da ljudi znaju da imaju izbora. Možete se usredsrediti na življenje u sadašnjem trenutku, ili se opteretiti užasima budućnosti. Ako vam za sve bude kriva sida i akko postanete opsednuti njome, stvarate u samom sebi moćnog monstruma.“

Moj savet je da živite svoj život. Dozvolite čudesnoj inteligenciji koja je u vama da govori kroz vas. Sledite svoje autentično ja koje leži u vama. Na neki mističan način, to mikroskopsko jaje iz kojeg ste nastali imalo je program za vaš telesni, intelektualni, emocionalni i duhovni razvoj. Dozvolite mu da se razvije do svoje punoće; da poraste i procveta. Sledite svoju sreću i budite ono što želite da budete. Ne penjite se lestvicama uspeha da biste na kraju konstatovali da suoslonjene na pogrešan zid. Ne dozvolite da godine ograniče rast vašeg bića.

Zapamtite: ljubav isceljuje. Ne kažem da ljubav leči sve, ali može da isceli, a u procesu isceljenja događaju se i isceljenja.

***

Luj Paster i Klod Bernar, dva velikana biologije devetnaestog veka, čitavog života su vodili raspravu o tome da li je najvažniji faktor kod bolesti „tlo“ – ljudsko telo – ili klica. Na samrtnoj postelji, Paster je priznao da je Bernar bio u pravu, rekavši: „Tlo je najvažnije.“

Uprkos ovakvim uvidima vrsnih lekara, medicina se i dalje usredsređuje na bolest, opredeljujući se za pogrešnu orijentaciju. Lekari još uvek smatraju da se bolest „zakači“ za ljude, ne želeći da shvate da se ljudi „kače za“ bolest kada postanu podložni njenom semenu, kojem smo svi mi stalno izloženi.  Medicina, u suštini, retko proučava zdrave ljude. Većina lekara retko razmatra kakav stav pacijent ima prema životu.

***

Ja osećam da u nama postoje biološki mehanizmi „života“ i „smrti“. Naučna istraživanja drugih lekara i moje svakodnevno kliničko iskustvo uveravaju me da stanje uma utiče na stanje tela, delujući na centralni nervni sistem, endokrinološki i imunološki sistem. Smiren um šalje telu poruku da živi, dok mu depresija, strah i nerazrešeni konflikti šalju poruku da umre. Tako je svako izlečenje naučno, čak iako nauka ne može tačno da objasni kako se događaju „čuda“.

***

Izuzetni pacijenti ispoljavaju snažnu volju za životom. Oni preuzimaju na sebe teret života, čak i ako to nikad ranije nisu činili, i ulažu ogroman napor da povrate zdravlje i duhovni mir.

Svako može da postane izuzetan pacijent, a najbolje je da to postane pre nego što oboli. Većina ljudi ne koristi u potpunosti svoju životnu snagu dok ih na to ne natera neka teška bolest. Ali, ne bi trebalo da se probudimo u poslednjem trenutku. Snaga uma nam je dostupna uvek i mnogo jelakše koristiti se njom pre nego što zapreti katastrofa.

***

Aleksandar Solženjicin, Odeljenje za rak:

„Kostoglotov je rekao: „Sve što hoću da kažemjeste da ne treba da se ponašamo kao kunići i u potpunosti verujemo doktorima. Na primer, ja čitam ovu knjigu. “ Podigao je veliku, otvorenu knjigu – medicinski udžbenik, Patološka anatomija,  autora Abrikosova i Strjukova. „Ovde piše da je vezaizmeđu nastajanja tumora i centralnog nervnog sistema nedovoljno proučena. A ova povezanost je zapanjujuća stvar! Ovde je napisano mnogo reči o tome. “ Pronašao je određeno mesto. „Retko se događa, ali postoje slučajevi samoizlečenja. Vidite kojim je rečima to opisano? Ne oporavak nakon tretmana, već stvarno isceljenje. Vidite?“

Nastalo je komešanje na odeljenju. Kao da je „samoinicirano“  isceljenje izletelo iz velike otvorene knjge u vidu leptira duginih boja da bi ga svako video, i svi su držali uspravno glave ne bi liih dotakao svjim isceliteljskim dodirom u letu.

***

Fjodor Dostojevski:

Nova filozofija, način života, ne dobija se besplatno. Za to se mora platiti visoka cena i stiče se jedino velikim strpljenjem i ogromnim naporom.

***

Ipak, i dalje sam želeo da održim ovu osetljivost, jer hladnokrvnost nikog ne spasava od bola, već samo potiskuje bol u dubljeslojeve. Smatrao sam da je izvesna distanca bitna, ali da je kod većine lekara ona preterana. Često pritisak uklanja našu urođenu saosećajnost. Takozvana uzdržana brižnost, kojoj su nas učili, apsurdna je. Umesto toga, trebalo bi da nas uče racionalnoj brižnosti, koja dozvoljava izražavanje osećanja, i ne remeti donošenje odluka.

***

Pokušao sam „da se oslobodim od svog stola“ ida otvorim vrata svogsrca i vrata svoje ordinacije. Moj radni sto sada stji pored zida i pacijent i ja se suočavamo kao ravnopravni. Telefonista, stolar i student medicine rekli su da mi kancelarija nije u redu, jer sto više nije na sredini sobe. Morao sam da objašnjavam da želim da vidim pacijenta, neometen preprekom između nas, umesto da budem stručnjak naspram gubitnika.

Počeo sam da podstičem pacijente da me zovu po imenu. U početku je bilo dosta zastrašujuće da budem samo Berni, ne dr. Zigel – da se suočavam sa drugima kao ličnost a ne kao titula. To je značilo da volim sebe i da tražim poštovanje za ono što radim, a ne za ono što sam naučio u školi. Vredelo je menjati se. To je jednostavan, a efektan način da se ukloni barijera između lekara i pacijenta.

***

Shvatio sam da medicina proučava svoje neuspehe, umesto da uči iz svojih uspeha. Trbalo bi da obraćamo više pažnje izuzetnim pacijentima koji neočekivano ozdrave, umesto što tupo gledamo u one koji umiru na uobičajeni način. Kako je Ren Dibo rekao: „Ponekada ono što je lakše merljivo istisne ono što je više važno.“

***

Tada sam počeo da razaznajem iz prve ruke kakvi su, u stvari, pacijenti. Klasifikovao sam ih u tri grupe.

Oko 15 do 20 procenata svih pacijenata, nesvesno iličak svesno, želi da umre. Na izvesnom stupnju, rak ili neka druga ozbiljna bolest dobro im dođu kao način da kroz bolest ili smrt izbegnu svoje probleme. Ovo su pacijenti koji ne pokazuju nikakav znak stresa kada saznaju dvoju dijagnozu. Dok se doktor bori za njihovo ozdravljenje, oni pružaju otpor i pokušavaju da umru. Ako ih pitate kako se osećaju, oni odgovaraju: „Dobro.“ A napitanje šta ih muči, odgovaraju: „Ništa.“ ..

Drugu grupu pacijenata, najbrojniju, čini 60 do 70 procenta. Oni se ponašaju kao glumci na audiciji za neku ulogu. Glume da bi zadovoljili lekara. Ponašaju se onako kako misle d doktor želi da seoni ponašaju, nadajući se da će on sve preuzeti na sebe, pri čemu lek neće biti suviše neukusan. Uzimaju redovno tablete i dolaze kada im je zakazano. Učiniće no što im se kaže, osim u slučaju ako im lekar predloži radikalniju promenu načina života – ali, njima se nikada ne događa da preispitaju lekarevu odluku ili da okrenu po svome, jer se tako osećaju bolje. Ovo su ljudi koji će, ako se nađu pred izborom, radije pristati na operaciju nego što će se aktivno boriti za sovje ozdravljenje.

Na drugoj strani su ekstremni slučajevi, njih 15 do  20 procenata, koji su izuzetni. Oni ne glume; ono su što stvarno jesu. Odbijaju da izigravaju žrtvu. Kada se užive u tu ulogu, pacijenti ne mogu da pomognu sebi, ker sve što se radi, radi se njima. ..Izuzetni pacijenti odbijaju da budu žrtve. Oni uče i postaju specijalisti za svoju boelst…Izuzetni pacijenti upućeni su u značenje svake brojke u njihovim laboratorijskim nalazima…

Doktori moraju da shvate da će najpre ozdraviti oni za koje oni misle da su teški i nepodesni za saradnju. …..Oni poseduju ono što psiholozi nazivaju unutrašnja tačka kontrole. Ne plaše se budućnosti ili spoljnih događaja. Oni znaju da je sreća stvar unutrašnjeg.

***

U početku sam bio besan na druge lekare…Kasnije sam uspeo da prevaziđem to osećanje, pošto sam shvatio koliko bola mnogi lekari ćutke podnose. Shvatio sam kako seproblem lekara može preobratiti u prednost za pacijenta. Kao što je nemački pesnik Rajner Marija Rilke zapisao o svojim nastojanjima da razveseli jednog mladog pisca:

„Nemoj poverovati da je onaj koji sada nastoji da te uteši jednostavnim i smirenim rečima koje ti ponekad donose olakšanje, sam bez briga. Njegov život pritiska mnogo više teškoća i tuge negoli tvoj. Da je drugačije, on nikad ne bi uspeo da pronađe reči utehe.“

***

Odmah smo prihvatili, kao naš moto, jednu rečenicu iz knjige Simontonovih: „Suočeni sa neizvesnošću, nećemo pogrešiti ako se nadamo.“ Neki lekari su savetovali pacijentima da me seklone, da se ne bi zamajavali „lažnom nadom“. Ja kažem da tako nešto ne postoji u umu pacijenta. Nada nije statistički pojam, već fiziološki!Pojam lažne nade i uzdržane brižnosti treba izbaciti iz medicinskog rečnika. Oba su destruktivna i za lekara i za pacijenta. ..

Ako statistički devetoro od desetoro ljudi treba da umre, smatra se da širite lažnu nadu ako svima ne kažete da će umreti. Ali, ako umesto toga objasnimsvakom ponaosob da postoje izgledi da preživi, onda će ishod sigurno biti drugačiji, jer svaka nada je realna u pacijentovom umu.  ..

Brojevima se može tako manipulisat da predrasude izgledaju logično. Radije se sda koncentrišem na pojedinačna iskustva nego što se oslanjam na statistiku. Da bi promenio duh, čovek često mora govoriti srcu…i slušati. Verovanje je stvar vere, a ne logike.

***

Ne treba nikada da kažemo: „Ne postoji više ništa što mogu da učinim za vas.“ Uvek postoji još nešto što možemo da učinimo, ako ništa drugo onda da sednemo i razgovaramo s pacijentom, pomgnemo mu da se nada i moli.

***

Uobičajena predviđanja lekara koliko je pacijentu jošostalo života su strašna greška. To proročanstvo se samo po sebi ispunjava. Mora mu se odoleti, mada mnogi pacijenti neprestano pitaju: „Koliko dugo? Koliko dugo?“ Onižele da im nekod rugi odredi granice života umeto da to preuzmu na sebe. ljudi koji su privrženi svojim lekarim ai koji su pasivni često umiru tačno prema programu, kao da žele da im pokažu da su u pravu.

***

Neočekivana izlečenja se događaju dovoljno često i lekari bi morali da se nauče da projektuju nadu čak i kada izgleda da su u pitanju poslednji časovi života. Pacijentima je potreban ohrabrujući odnos sa njihovim lekarima. Oni tragaju za nekim ko će im reći: „Izdržite, vi to možete. Mi ćemo vam pomoći“ – sve dok žele da žive. Nije na nama da vrednujemo smisao produžetka nečijeg života. Sve dok moji pacijentižive na način koji se njima činim vrednim, ja sam tu da im pomognem da nastave.

***

Boris Pasternak, Doktor Živago:

Od većine nas zahteva se da živimo životom stalne, sistematske dvojnosti. Mora imati uticaja na vaše zdravlje ako, iz dana u dan, govorite suprotno od onoga što osećate, ako puzite pred onim što vam se ne dopada i radujete se onom što vam donosi samo nesreću.  Naš nervni sistem nije fikcija, već je deo fizičkog tela, a naša duša postoji u prostoru, i unutar nas, kao zubi u ustima. Ona ne može večito nekažnjeno da se povređuje.

 

 

Tekstovi o knjizi:

Magicno bilje – KLINIKA – LJUBAV, MEDICINA I ČUDA

Lekar koji se nije slagao sa „mejnstrim“ medicinom autor bestselera koji je mnogima promenio život, u knjizi svedoči kako je od klasičnog hirurga i onkologa postao – lekar iscelitelj:

LJUBAV, MEDICINA I ČUDA

Poznati američki lekar Berni Zigel, da bi bio bliži pacijentima kojima je opadala kosa zbog zračenja, obrijao je glavu. On u svojoj knjizi Ljubav, medicina i čuda svedoči kako je od klasičnog hirurga i onkologa postao lekar iscelitelj i opisuje šta se promenilo u njegovom životu, u njegovom odnosu sa pacijentima i šta je naučio od njih.

– Bezuslovna ljubav je najbolji imunološki stimulans i svaki čovek poseduje samoisceljujuću moć. Istina je – ljubav leči, rak je izlečiv, čuda se događaju svakoga dana. Ja ništa ne mogu da učinim za vas, ako vi ne volite sebe, ako niste spremni da se menjate, ako nemate hrabrosti da se suočite sa svojom bolešću – poručuje dr Zigel.

Knjiga dr Zigela, smatraju dr Vladeta Jerotić i dr Vuk Stambolović u svom pogovoru, može biti od velike pomoći svakome ko se suočio sa bolešću opasnom po život – rakom, sidom, leukemijom…

– Ovo je prva knjiga koju bih preporučio studentima medicine – ističe dr Stambolović.

– Rak je simbol, najveća od svih bolesti, koja pokazuje da je nešto pogrešno u životu pacijenta, opomena da mora da krene drugim putem – kaže dr Jerotić.

Filozofija života i smrti

Za mnoge u Americi i svetu, dr Bernard Zigel postao je poznat još 1978. godine, kada je počeo da govori o značaju psihe na zdravlje pacijenata, o njihovom izboru da žive pun život, do poslednjeg dana, i umru u miru. Berni, kako voli da ga zovu, lekar koji je lečio hiljade pacijenata čiji je život bio ugrožen ozbiljnom bolešću, razvio je filozofiju života i smrti koja danas stoji u pročelju medicinske etike i duhovnosti.

Maja 2011. Votkins rivju – Magazin za um, telo i duh, uvrstio je dr Zigela u dvadeset duhovno najuticajnijih ljudi na planeti, posebno zbog njegovog zalaganja da promeni medicinsko obrazovanje i „humanizuje“ lekarsku praksu.

Berni je rođen u Bruklinu, u Njujorku, a medicinu je studirao na Kolgejt koledžu i Kornel univerzitetu. Specijalizaciju iz hirurgije stekao je na Jejlu, u Bolnici za veterane Vest Hejven i Dečijoj bolnici u Pitsburgu.

Godine 1989. napustio je profesuru iz opšte i pedijatrijske hirurgije da bi karijeru nastavio u novom smeru – posvetio se podučavanju pacijenata, njihovih porodica i osoba koje se brinu o njima.

Napisao je dvanaest knjiga, među kojima su i Ljubav, medicina i čuda (1986) i poslednju, objavljenu septembra 2011, Knjigu čuda: Inspirativne priče o isceljenju, zahvanosti i ljubavi, u kojoj je Dipak Čopra u predgovoru napisao:

– Berni Zigel počeo je da piše pre dvadeset godina i od početka nije zazirao od čuda. Lekar koji se nije slagao sa „mejnstrim“ medicinom, preporučuje više ljubavi kao put ka isceljenju. U novoj knjizi Berni ostaje dosledan prvobitnim verovanjima – otvaranju ka mogućnosti da se dogodi čudo, a u to, posle života ispunjenog mudrošću i iskustvom, veruje više nego ikad.

– Imamo samo današnji dan – podseća dr Zigel ljude koji se bore sa životnim izazovima. Verujući da smo ovde da bismo voleli jedni druge, Berni upliće večne istine i bezvremenu mudrost sa istinitim pričama svojih pacijenata.

Pored toga, on u svojim delima nudi „365 recepata za dušu“ (svakodnevne poruke nade i ljubavi) i „365 vežbi za dušu“ (plan aktivnosti za telo, um i duh).

U knjizi Ljubav, magija i pite od blata, bivši hirurg i onkolog pomaže roditeljima i deci svih uzrasta da se nose sa gubitkom voljenih, bilo da se radi o bliskim osobama ili ljubimcima.

Kuća puna ljubavi

Zajedno sa suprugom Barbarom Bobi Zigel, Berni je 1978. osnovao udruženje “Izuzetni onkološki pacijenti” (ECaP – Exceptional Cancer Patients), koje je aktivno i danas.

Bobi Zigel diplomirala je obrazovanje u ranom detinjstvu na učiteljskom fakultetu, i svojim znanjem i iskustvom u velikoj meri pomogla je Berniju, kako kaže, „da postane osoba kakva je danas“. Zajedno imaju petoro dece, osam unučića, životinje ljubimce i, kažu, “kuću punu ljubavi”.

U terapeutskom pristupu nazvanom „Carefrontation“, oni pomažu pacijentima da interpretiraju svoje crteže, snove i slike, kako bi izrazili osećanja u procesu izlečenja. Uvereni su da fizička, duhovna i psihološka dobrobit koja iz toga proizlazi, direktno jača imuni sistem preko moćne veze uma i tela, o kojoj je Berni neumorno pisao i govorio.

Dr Zigel veruje da će naredna decenija biti posvećena intenzivnom naučnom istraživanju uloge svesti, duhovnosti, opšteg isceljenja, telesne memorije i energije srca.

D. Š.

Izvor Fitodoktor

преко Magicno bilje – KLINIKA – LJUBAV, MEDICINA I ČUDA.

 

Ово је век зависности – Православље – НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Može li se osoba, koja je koristila psihoaktivne supstance, koje su je potpuno individualizovale i odsekle od realnog i konretnog života, u potpunosti socijalizovati? Šta o tome govore iskustva zdravstvenih institucija, a šta kampovi koje je organizovala Crkva?

– Sve se može lečiti. I ličnosti koje su duže vreme na heroinu se mogu izlečiti. Uzdajmo se u Božiju milost, dobru genetiku a čovek mora da ima bar najmanju želju na početku da se oslobodi droge. Dok uzima drogu čovek je van realnosti. To nije stalno zadovoljstvo, jer mora da je obnavlja, da ima novca za kupovinu, da poseduje dobavljača i to je zatvoreni krug. Nedavno je izašla knjiga Berni Zigela, američkog onkologa i psihoterapeuta „Medicina, ljubav i čudo“ u kojoj autor navodi primere iz prakse gde su metanojom (preobraženjem kroz pokajanje) izlečeni rak sa metastazom. Hrišćani su oduvek znali da nema ništa neizlečivo, ponekad je potrebno da se dogodi Božije čudo. Bolesnik shvati da nije dobro živeo i da nešto iznutra treba da se promeni. Lakše je promeniti bolesnika sa teškom bolešću nego narkomana. Mora u narkomanu da bude bar malo želje za lečenjem i izlečenjem. Ako toga nema on je skriveni samoubica. Svesni su da se ubijaju i žele da se ubiju drogom.

преко Ово је век зависности – Православље – НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ.

 

Njegos – Gorski vijenac – ISPOVEST VUKA MANDUSICA

Al’ je đavo, ali su mađije
Ali nesto teže od oboje:
Kad je viđu đe se smije mlada,
Svijet mi se oko glave vrti.
Pa sve mogah s jadom pregoreti,
No me đavo jednu večer nagna,
U kolibi noćih Milonjića.
Kad pred zoru, i noć je mjesečna,
Vatra gori nasred sjenokosa,
A ona ti odnekuda dođe,
Ukraj vatre sjede da se grije.
Čuje da svak spava u kolibe;
Tada ona vijenac rasplete,
Pade kosa do niže pojasa;
Poče kosu niz prsa česljati,
A tankijem glasom naricati
Kako slavlja sa dubove grane.
Tuži mlada đevera Andriju,
Mila sina Milonjića bana
Koji mi je lanih poginuo
Od Turaka u Dugu krvavu;
Pa se snahi ne dao ostrići:
Žalije mu snahin v’jenac bilo
Nego glavu svog sina Andrije.
Tuži mlada, za srce ujeda,
Oči gore živje od plamena,
Čelo joj je ljepse od mjeseca, –
I ja plačem ka malo dijete.
Blago Andrij’ đe je poginuo,
Divne li ga oči oplakase,
Divna li ga usta ožalise.

Crnogorka_v

Katlin Rejn – RASTANAK

Dragi, ovo je zbogom. Reči su obične
ali je ljubav retka. I neka se zato izgubi, nežno
kao što se zvuci violina gube u tišini.

Za nas, rastanak je tužan jer je nešto prošlo,
ali za ono sto smo završili on znači početak –
neka ljubav ode kao što mlado ptiče izleće iz gnezda

Kao nova zvezda koju vazduh rađa u veče,
što se gubi iz vida, il pada tiho kao suza,
neka naša ljubav napusti svet kao molitva za pokoj duše.

Neka odu ruže koje si zadenuo u moju kosu
jedne letnje noći u bašti, i pesma
koju smo čuli iz druge kuće, gde je svirao klavir;
senka koju je ulična svetiljka bacala kroz mrežu zavese,
reka u noći, glatka i tiha Temza, što teče kroz London.

Dve je godine Ulsvoter bio srebrn od moje ljubavi,
sveti su bili zlatni listovi breze, slatka divlja trešnja
na obroncima, što proleće puni mirisom za tebe.
Pčele, pijane od limunovih cvetova, padale su na drum kao zrna grožđa,
i tišina preko celog Vestmorlenda u noći, beše tvoja.

Podigoh breg za tebe, i poslah potoke
niza strane, za ljubav. Videh mahovinu gde raste,
i paprati kako odvijaju svoje biskupske palice rad tvoje ljubavi,
kukurek, jagorčevinu, čaplju, bregunicu, ovce na obroncima.

Zimi, sneg beše tvoj, i kristali mraza
što se na svetlosti zvezda presijavaju kao ametist i safir,
i gaje svoju geometrijsku lepotu na oživelim granama drveća,
zamrznut vodopad, koralne pećine leda,
šum vode što buja od mlakih proleća.

Vetar u planini, sklonište bašte,
kamenu klupu pod tisom, vatru uveče,
domaći hleb, jabuke, pastrmke iz potoka,
volela sam zbog tebe, smatrala svetim zbog tebe, moj dragi.

To beše erotski. To beše ono sa travom,
ono sa noći, životinjama i zvezdama,
i svim što je smrtno u nama, i mora da prođe,
stvorenjima čija je smrt njihova neotkrivena tajna,
i jedno u drugom vole ružu koja mora uvenuti.

I tvoje beše predvorje anđela
gde sam mogla čuti iglu kad padne, kap kiše,
škripu balvana, leptira uhvaćenog međju gredama.
Borila sam se sa anđelima zbog tebe, i u svom telu
podnela sam ceo blagoslov ljubavnog bola.

Sve je to istina. Te stvari, dragi, jedan su život
življen rad tvoje ljubavi. Vatra u srcu i vatra na ognjištu,
dečije priče uveče, i smrt nade čak
bili su dragoceni zbog tebe. Dragocene sve stvari u vremenu
i van vremena. Pesma koju znam i mudrost
koja nije moja, pesma koja se nikad ne može napisati.

Tebi, jednom čoveku među ljudima, posvećujem
svet koji sam poznavala, moje dane i noći, moje cvetove,
anđele, tuge, oblike života što ih u tvoje ime
osvećujem, daleko iznad nas, il ma koga drugoga –
ti znaci Božji su.

Tebi, jednom i uvek voljenom, od koga se rastajem –
ne zbog toga što je sudbina slepa, ili srce hladno,
već zbog toga sto svet nije ni tvoj ni moj,
čak ni mi sami, ni ono sto je najdraže, –
dajem što mogu, svoj živi trenutak,
raspon svoje ljudskosti.

521840_10151480027174842_1511585139_n

Rade Drainac – NAŠA LJUBAV

Noć me ta u mladosti stiže,
pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
a ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
i jedno u drugom vidimo kugu,
a opet…izvan te kobne žene
u mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
i već sam od toga kao mesec žut,
pa se opet neobjašnjivo sastanemo
da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
ili zagonentni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
o rečni brzak.

301053_294130567270457_847655227_n

Stevan Raičković – STVARI I MESEČINA

Iz svake stvari raste obla mesečina.
Ja znam dobro:
ona nema ruke da me povede.
Zato nisam tužan (nisam ni veseo).
Pesma bi i vredela, ali reči ne vrede.
Iz svake stvari viri jednim okom neko sećanje:
nosio sam jednuženu dugo po travi.
Ne rastužuj
ionako tužne oči,
pesmo, mala maglo stišana u glavi.
Zatvorio sam oči.
Pamtim dobro:
iz svake stvari raste obla mesečina.
Sastaviću šake u krug
kao čašu
i popiću mesečinu mesto vina.
Ja sam malo pijan (ali od suza).
Jedna suza raste u mom srcu kao planina.
Sutra ću se probuditi.
Sada gledam:
iz svake stvari raste obla mesečina.

k10-01-06-39