Snežana Nešić – NALAŽENJE

Nalazim te

u okrajcima dana

gde su  senke potisnutih nedostajanja

a tvoje iskri srebrnom patinom

Nalazim te

u zgužvanim snovima

gde se čežnje mešaju

bolnom neprepoznatljivošću

samo čežnja za nečim što si ti

piše crveno

Nalazim te

u rasutim otiscima tela

ti si ona mekoća što najlepše miriše

Samo u osmehu

ne nalazim te.

Nalazim4

Advertisements

ПОЛИТИКА Сећања на први дан бомбардовања – 24.3.1999. NATO злочин над Србијом

На позив да са нама поделе успомене на 24. март 1999. одазвало се преко 150 читалаца “Политике” из целог света. Захваљујемо се свим читаоцима који су се одазвали нашем позиву и са нама поделили своје успомене и одломке из дневника које су водили током бомбардовања. Ово је наш избор најзанимљивијих текстова.

Аутор: Милан Ранковић
Тог дана сам радио на Батајничком аеродрому. Војска је добила узбуну још у подне па смо се изместили на резервни положај. Чекали смо да се нешто деси, а оно ништа и тако до 18 часова. Једина брига ми је била да ли ми је девојка (а сада супруга ) сигурно стигла кући у Трстеник. Тада кажемо нашем шефу: А`јмо ми шефе да идемо кући. Ако већ треба да гинемо да нас изгине што мање. Остаде њих неколицина а нас цивиле посла кући. Дођох негде око 19.30. Шта се дешава? Каже ћале: Још ништа. Дај да се окупам, ко зна када ћу после. Укључим ти ја фен да сушим косу, а спикер на РТС-у као да је рекао да је у Београду дата ваздушна опасност. Отворим ти прозор, слушам ништа. Ма још га нисам ни затворио кад тресну једна ракета негде у Бољевцима…Ау, сине, почело је. Погледам у правцу Батајнице, тамо само сева на све стране. Прву ноћ смо прегурали углавном у склоништу а већ сутра је све ишло својим током. А лепо се сећам ко дана данашњег, када сам радио као уговорац у Бановцима давне `95, када су први амерички авиони прешли нашу границу. Кажем дежурном ако их сада не оборимо једног дана ће они летети изнад Батаје. Није дуго прошло. А гледали су ме к`о теле у шарена врата…

Аутор: Биљана Миленовић, Република Ирска
Матија је био бебац стар 20 месеци, а Александра је била у мом стомаку.
Живели смо у Раковици, високо у солитеру, и некако сам баш тог дана имала осећај да ће нас бомбардовати. Толико су претили да је било питање сата када ће то урадити. То сам вече ставила Матију да спава у креветац обучен, у гардероби а не у пиџами, да буде спреман ако се нешто деси. Спаковала сам пасоше, нешто новца и пелене у торбицу и нервозно гледала тв.

Чуло се мјаукање на ходнику, јако и упорно. Покушали смо да мачку отерамо доле, али се она упорно опет пела горе, улична мачка коју нико никада пре тога није видео.

Сећам се телефона који је звонио, девера који нам каже да прати на „Скај-у“ вести и да су авиони из Италије полетели ка нама пре четрдесетак минута. Мој супруг се шали, не верује, а онда у току разговора чујемо звук бомбе која удара у Стражевицу. Са уснулим Матијом и торбицом трчимо низ степенице. Због Матије смо се сви правили да смо расположени скоро свих дана рата, па дете нема трауме.Александра се родила 6.јуна, и доживела последње бомбардовање Београда, ношење у подрум болнице. Ја на интезнивној, са иглама у венама, беба у подруму, супруг и син на Брду, родитељи у Панчеву, брат у Петрохемији…Већ више од осам година не живимо у Србији, али је волимо и учимо децу да је воле. За рат знају јер сам одавно морала да им објасним зашто су зграде у улици Кнеза Милоша у рушевинама. И знају зашто не волим да кад се играју, Матијини „Лего“ авиони бомбардују и убијају Александрине „Братз“-ике.

Аутор: Борис Лазић, књижевник и преводилац, Париз
Моја прича почиње у поноћ, у суботу навече. Девојка и ја смо се враћали на Петлово Брдо након гледања филма „Нож“. Стављао сам кључ у браву кад је зазвонио телефон, звао ме отац. Узбуђеним, унезвереним, повишеним тоном одмах је почео да ме заклиње да напустим Београд. Сутрадан ујутро ме опет назвао, док му нисам обећао да ћу спаковати ствари, истог јутра, и склонити се на село (у Републици Српској). До поднева сам се уистину и спаковао. Уствари, робу сам оставио на лицу места, а у путну торбу сложио тек набављени комплет Андрићевих сабраних дела.  Купио сам аутобуску карту у правцу Бања Луке, и у уторак смо девојка и ја били код њених, на селу. Сутрадан навече је почело бомбардовање. Више од три недеље смо, са њива, пратли летове НАТО авијације, у правцу Београда. Десетог дана по напуштању стана удар на Стражевицу је развалио наш дневни боравак.

Тада то још нисам знао (сазнаћу, од рођака). Паковао сам се, за Париз.
Водио Дневничке забелешке, десетак страница исувише патетичног текста. На пут сам носио само Андрићеве књиге. За 20 сати сам, аутобусом, допутовао од Крајине до Париза. Коферче је, међутим, било тако оптерећено, да су ми негде, док сам мењао правце, попуцали точкићи, те сам, до краја, два километра узбрдо, на Монтреју, то папирно олово морао да, смрвљен од путовања и бдења, носим на рукама. На крилу сам изнео Ћоркана, Швабицу, Асју, Вука, и Мустафу Маџара.
Из разваљене СФРЈ спасао једног, „свог“, Андрића. У Паризу, иза свега, остала је: та грижа савести, тај осећај кривице, што сам напустио своје. Живот у Београду је био мој избор, живот у Француској задат ми је по рођењу у њој, и то нису и не могу бити исте везе.

Аутор: Далиборка
Падају прве бомбе, пуцају стакла на прозорима, а ми укућани мислимо да је неко од наше војске направио грешку и не верујемо да ће на крају 20. века,'“војници“ 19 земаља света да нас бомбардују и то због некаквих „угрожених људских права“. Панично се трчи ка подрумима, струја нестаје, деца јече, неки радио-апарат на батерије коначно јавља да је бомбардовање почело. Неки говоре ,,па боље је бити у подруму “него бити у стану. А ја размишљам у себи па можда су у праву, шта ако се вратим у стан, могу да останем инвалид. Слажем се с комшијама и породицом, у подруму или ћемо презивети, или нас неће бити, наћи ће нас после свега затрпане. Агонија која је почела овако, и која још увек, само на другачији начин траје за Косметске Србе.

Аутор: Томка Шаламон, Смедерево
Злослутне најаве у медијима о могућој агресији на Србију и Црну Гору од стране НАТО алијансе у мојој породици су примане са неверицом, и страхом, јер је наш син завршавао служење војног рока баш тих мартовских дана у касарни војног аеродрома Голубовци у Подгорици. Увече тог 24. марта улазим у дневну собу и видим ћеркин усплахирен поглед и чујем њен пригушен и дрхтав глас: – Мама, почело је…
Сприкер у ванредним вестима објављује да су бачене прве бомбе на подгорички војни аеродром… Мој муж, ћерка и ја зуримо у екран, покушавајући од штурих вести да појмимо како је наш војник…..  Касније, кад нам се син жив и здрав вратио испричао нам је како је те вечери са мањом војном формацијом покушавао да се удаљи од аеродрома и складишта муниције, и како их је прва експлозија просто катапултирала преко железничке пруге до које су стигли.

Аутор: Дејан Радосављевић, Италија
Тада сам живео на северу Италије. Када су јавили да је почело бомбардовање почео сам безуспешно да зовем моје, и тек у 4 ујутро јавила ми се сестра да каже да су сви добро. Добро?!?
Нисам искусио директан страх од бомбардовања, али сам искусио сурову усамљеност човека окруженог људима којима је напад на Србију тек вест на тв дневнику и скоро ништа више…. Згађеност од њиховог злочина ни после 10 година не јењава.

Аутор: Весна Цакељић, професор ФОН-а, Београд 
Нисам веровала да је то могуће. Стога сам предвече 24. марта отишла на посао; имала сам часове од 18:15. На улазу факултета срела сам колегу који ми је саветовао да се вратим кући. У учионици је ипак било четворо студената. Радили смо као и обично. Око 19:30 сам им рекла да крену кући мало раније „да их не ухвати бомбардовање“. Смејали смо се, наравно. На пустој трамвајској станици ушла сам у полупразну „десетку“. Испред мене је седела нека девојка и читала новине. После станице на Славији, трамвај је скренуо ка Београдској. У том тренутку се први пут огласила урлајућа сирена. Трамвај је стао. Напољу су људи избезумљено трчали. Девојка је и даље читала раширене новине без икакве видљиве реакције. Мени је срце сишло у пете. У трамвају тајац. На концу је неки човек викнуо: „Мајсторе, вози даље!“ Тако сам стигла кући и једва откључала врата. После сам кроз прозор гледала пламено и бело обзорје.

Аутор: Миодраг Бјелић, Њјујорк
Њујорк, 24/25. март ..Око 21.00 рачунам сад је код нас 3 ујутро…Не знам зашто , али узех такси и одох до цркве …Лепа , стара грађевина у центру Менхетна ..Закуцах на свештеникова врата ..Неколико људи уз свештеника седи и – ћути . Рекох да хоћу да упалим свеће, одједном ми то беше најважније . Немам мира , знам да многи телефонирају. Линије раде али људски разум – не… .

Аутор: Душан Петковић, Медводе, Словенија 
Ја нисам од оних који је доживео бомбардовање у Србији. Ја сам га доживео изван Србије. Моја кућа се налази у предграђу Љубљане где се у непосредној близини налазе и две резиденције страних амбасадора. Изнад мене је била нека маршута који су користили авиони НАТО.
Авиони су 24.3. летели целе ноћи парали звездано небо звуком својих мотора .
Ноћ је, два сата после поноћи. Нигде живе душе. Идем у шетњу јер не могу да спавам. Испред себе на 100 метара видим наоружаног полицајца испред резиденције амбасадора. Мислим се да би могао и да припуца на мене, више од страха него из потребе. Накашљао сам се, и сасвим полако приближио полицајцу. Поздравио сам га и понудио једном од чоколадних бомбона пуњених кафом које сам имао код себе. Са неверицом је прихватио. Осетио сам да је и њему пријатно да са неким поразговара. Приметио сам да говори словеначки са неким чудним акцентом. Питао сам га одакле је и испоставило се да није Словенац него да су му родитељи из Републике Српске а он рођен у Словенији. Као много старији дозволио сам себи мало више слободе и рекао »дете моје и ја и ти и онај горе што лети и носи смрт твом и мом народу смо велики бедници, да све ово доживљавамо. Шта ли смо згрешили Богу да нам се ово догађа. Оде нам Косово.» Одговорио ми је » И над њима има неког који ће их казнити за овај злочин«

Аутор: Душко Малешевић, Градишка, БиХ
Имао сам 14 година. Те вечери сам паковао кимоно за тренинг. ТВ је био упаљен и водитељ босанске телевизије, сав срећан, је изјавио да су авиони кренули према Југославији. Отишао сам у кухињу да то саопштим мами и да кажем да крећем на тренинг. Прала је судове и тихим гласом казала: ,,чувај се“. Трудила се да не приметим да је плакала.
Сјетио сам се дједове приче о 6. априлу 1941.и помислио на сву родбину и пријатеље који тамо живе. Од тада су Американци за мене као и за мога дједа -,,швабе“

Аутор: Игор Зечевић, Канада
У то вријеме сам радио у Приштини. Ћеркица Софија је имала 24 дана када је почело. Мени је било свеједно, нека почне, док бомбардују трпећемо ако дођу рокаћемо се. Момир у дневнику, почиње да нестаје струја, мркуша прст пред оком не видиш. Пали свеће да се дијете не препадне. Расте страх.
Видио сам очи Веслија Кларка, тај стати неће док нас у земљу не ућера. Прође поноћ а светло као у подне, зграда се тресе, прозори на граници пуцања, изгледа рокају касарну. Сутра видим рокали и пошту, један „томахавк“ колатерално погријешио, читаву улицу ућеро у земљу. Од седам спратова зграде полиције остало приземље и седам плоча насложених једна на другу. Одведох жену и дијете на Брезовицу па се вратих у Приштину.

У кафани која је била канцеларија свим службама које су тада радиле је живо, смијех, пиво, вино и свијеће донесене из цркве, других нема. Ако улети „томахавк“ биће да свијеће џабе не горе. Вадимо пиштоље скачемо по улици пуцамо у авионе који су на десет хиљада метара. Рокају све се тресе, прође поноћ неђе око пола три ујутру, ми отекли од вина кад одједном светло јаче него у подне. Шта је сад? Трк напоље. А на небу велика лопта и три четири мање. Сијају, пола Косова видиш као у подне. Експеримент, помислих… ми му дођемо као логораши Менгелеу у Аушвицу. Временом постасмо имуни на авионску буку, бомбе,потресе и мрак. Само да не зафали вина и великих црквених свијећа. Прође, не поновило се. У таквом лудилу уз вино и свијеће човек пресече па размишља, ајде, дођите, ко вам….

Аутор: Невена Деспотовић, Гружа 
Крагујевац, економска школа, шести час. Цео тај дан се шушкало и нагађало о некаквом НАТО бомбардовању. У граду људи у журби и страху купују као да се спрема смак света. Другарица и ја једва улазимо у аутобус пошто живимо 24 км.од Крагујевца (у Гружи) а то нам је последњи превоз у том правцу. У аутобусу буквално седимо једни другима на глави. За разлику од осталих дана када од буке не чујем ни сопствене мисли, овај пут ми је некако сметала та тишина. Налазим се на пола пута од куће, прва бомба је већ пала на Крагујевац. Улазимо у насеље, нема струје, стижем до куће и видим мајку како стоји на капији видно уплашена. Дочекује ме речима: „Ајде, немој да се плашиш“. Од те њене реченице ми се следила крв. Схватила сам да нам се то стварно дешава.

Аутор: Јелена Јовановић, Београд
Ишли смо у град да купимо патике, деца и ја. Леп, обичан дан. Сви причају о бомбардовању, али ја сам оптимиста и уопште не верујем. Купили смо патике и свратили у Мекдоналдс да се почастимо. А онда полако низ улицу Краља Милана ка Лондону. Мало је света на улици и чудно, све златаре су затворене, испражњени излози. Нека тишина се спустила на град. Стигли смо кући. И онда сирене. Неверица, страх, блага паника…Више никада нисам ушла у Мекдоналдс.

Аутор: Јана Трифунов
Дан пред бомбардовање враћали смо се из Мађарске, преко њива поред пута у повратку видели смо развучене маскирне мреже и језа, коју сам тада осетила, постала је тужан весник долазеће катаклизме. Рат је напокон стигао и на наша врата. Нисам желела ни онај из почетка деведесетих, али ко мене пита. То вече сам стегнутог срца посматрала своју децу, чију је судбину шака овлашћених лудака ставила на коцку. Страховала сам, да ће сутра у време, „омиљене“ сапунице Есмералда, потећи сузе, које неће имати везе са духовитим коментарима мога мужа. Тек што су на ХРТ-у радосно испратили прве авионе из Авијана, следила сам се од убитачног звука и јаке светлости…Таман, када је Есмералда у серији прогледала, нас је прекрио мрак….
Аутор: М. Којић, Дервента
Живео сам у Франкфурту. Када се показало да је агресија извјесна и да ће потрајати док се Србија «не баци на кољена», ријешио сам да и непосредно подијелим патњу са рођацима и пријатељима. Упркос женином запомагању отишао сам на неколико дана у Србију. У Новом Саду имам брата а у Београду друга из дјетињства, врсног радио-аматера. Становао је у једном од највиших небодера. И након језивог завијања сирена када су сви станари у савршеном реду силазили у склониште, нас двојица смо остајали горе и посматрали инферно. Пријатељ је подешавао фреквенције на својим апаратима па смо пратили сурову драму која се одвијала на небу изнад Србије.

Доцније смо и ми силазили у склониште међу остали свијет. Пажљиво сам посматрао људе око себе. Били су достојни сваког поштовања и искрено сам им се дивио. Каква дисциплина, каква сталоженост, каква солидарност! Ко то није видио тај не схвата зашто је Србијица бивала примјер «како мала земља може бити велика држава». Њени грађани су непредвидиви, најбољи су када је најтеже. А то није мала врлина.

Послије неколико дана вратио сам се у Франкфурт са „сувенирима“ – гелерима које сам понио са разорених руина и стратишта. Дуго сам их посматрао са пријатељима, уз коментаре и размишљања гдје ли су ове убице справљене, да ли можда у челичанама Рура? Па тамо ради и толико наших људи. Да ли је судбина толико окрутна да је одредила Србима да, хиљадама километара далеко од своје земље несвјесно учествују у њеном рушењу?

Аутор: Матеја Бељан
Ишао сам у шести разред основне школе. Дошао је друг и говорио како ће да сравне Београд. Желео сам да побегнем из Батајнице. Међутим, остали смо код куће и чекали. Сви су говорили о томе, а нико није знао како изгледа. Уредили смо шупу и неки јадан подрум. Увече, само што смо се обули и спремили, на Студију Б су јавили да је почело и после само неколико тренутака пала је прва бомба на аеродром Батајница….
Аутор: Миодраг Николић 
Имао сам 17 година. Кад је пала прва бомба на Клису, у Новом Саду, од детонације су се отворила врата. Сећам се да смо те прве ноћи ишли у склониште…. касније смо се навикли и на сирене и на замрачење…. окуражили се…какво склониште…. ј**еш НАТО кукавице што те гађају са 10.000м. У склониште више никад нисам ишао. Имао сам среће, кад се само сетим Алексинца, Ниша, Варварина, Грделице….. То је могао и да буде центар Новог Сада где живим….
Било, не поновило се, ником и никад.

Аутор: Наташа Пушкић, професор, Косовска Митровица
Боже, како је то био леп и сунчан дан. Ништа није наговештавало страхоту која нас чека. Била сам у школи на часовима. Пуна школа деце као да је обичан дан. Звечан обасјан сунцем. Само одједном јавише да идемо својим кућама, па, кад се видимо. Колоне људи од Звечана до Косовске Митровице. Излази народ из „Трепче“ као мрави. Тада сам имала само кћерку Милицу, имала је, непуне две године, Чека ме дете унезвереног погледа, одједном, зачуше се сирене, у срцу ми завлада страховита паника. Јел то,то? Шта да радим, где да идем, куда дете да склоним.? И онда се окренем и видим је насмејану како пружа ручице ка мени. Чучнем, загрлим је, стегнем уз себе и чекам. Бог је велики, ако је суђено, суђено је. Тако смо нас две, загрљене на сред огромног ходника наше породичне куће, чекале да прође….Појавише се други чланови моје породице па ми би лакше. Десет година је прошло. Тада сам имала 28 година и једно дете. Сада имам 38 и троје деце. Осећај тежине у срцу се није изгубио, али нада јесте.
Аутор: Наташа, студент
Сасвим обичан и сунчан дан. Ја имам десет година и после школе идем да се играм ’’између две ватре’’ са друговима. Један Никола је измишљао временску прогнозу и рекао је да ће падати метална киша. Сви смо се томе смејали.
Око осам увече сви гледају мексичку серију на „Пинку“. Таман кад је Хосе Армандо пао са коња и ударио главом о камен, почињу сирене. Почела сам да повраћам од страха. Све што ме је у том тренутку занимало је, хоће ли Хосе Армандо спречити Есмералдино венчање….
Аутор: Војислав Трифуновић
Ноћ. Дежуран сам на команди топлане у Обилићу. Топлана не ради, досадно.
У неко доба стиже и дежурни електричар, Шаља. Тек што смо размјенили пар рјечи чуло се, добро се чуло. Погледасмо се, отворисмо неки мали прашњави прозор и опет се чуло. Шаља само цокће ццццццц, кажем му да затвори прозор. Сјећам се рата у Хрватској а таман сам био колико-толико заборавио….

Аутор: Анђелка Нинковић, Нови Сад 
Дочекала сам крај друге смене. Неколико виших разреда имало је шести час. Неуобичајено мирно деца излазе из школе. Колегиница психолог и ја идемо један део пута заједно. Она говори како јој Нови Сад никад није био леп као тог дана. Слажем се. И мени. Код куће ме дочекује вечера на столу. Муж и син ме чекају да вечерамо заједно. Одједном две детонације у северном делу града. Истрчавамо на терасу. Стуб дима из правца Детелинаре.
Укључујем радио-станицу. Радио-аматери јављају о детонацијама: Београд, Батајница, Фрушка гора, Ниш, Косово. Уплашена сам, гневна, тужна. Из ормана вадим кутију са прибором за вез коју десет година нисам отварала. Седам поред станице и почињем да везем. Моје колеге аматери прате сваки налет и јављају: два из правца Тузле, више њих са севера…Почињем свој вез: за сваку детонацију по Србији – један цвет, или лептир. Хоћу да урадим нешто лепо. Вечера на столу остала је нетакнута.

Аутор: Милан Миљушевић
Почетак бомбардовања ме је дочекао у соби, покрај кревета са тешко болесним оцем. Експлозије сам чуо и мислим да је било око пола 9 увече. Испратио сам патронажну сестру и оцу покушао да укратко кажем да је почело. Његов одговор је био кратак: То Американци тестирају Русе. Нисам улазио у расправу, нисам имао ни снаге ни воље за то. Како да објасним оцу који умире од рака и који није где би требало да буде – у болници, јер су се болнице припремале за рањенике. Како да њему који је носилац сребрне звезде трећег реда и неколико плакета града Београда јер је као партизан ослобађао главни град и земљу сад објашњавам да нас заједнички бомбардују бивши савезници и окупатори….

И како да му објасним да не могу да га оставим и одем у склониште јер он непокретан. Ништа од свега тога ми није тешко падало као тренуци када би „милосрдни анђео“ напао постројења ЕПС-а па би ми остали без струје. Пумпе за воду не би радиле и ја не би могао да окупам ни њега ни да му оперем ствари. Умро је усред бомбардовања и једва сам намолио свештеника да га у цркви на кратко опоје јер је попа журио на сахране неким погинулим младићима. Помишљао сам у доколици повремено и на оне несрећнике у Сарајеву, и њима је било ужасно много дуже, али нисам могао да нађем оправдање зашто је мој отац морао да испашта за туђе злочине. Мислио сам и на Слобу, ког сам тих дана ужасно мрзео и на то како он неће остати ни без струје ни воде ни једног тренутка (и није).

Чак је и победио (бар нам је тако рекао). Мислио сам на сопствени народ који је од првог дана славио на улицама као да почиње новогодишња мегажурка. Славио је још и више после проглашења победе. Мислио сам и на тај НАТО и дан данас мислим на њега и кад се свега сетим најтеже од свега ми пада што му не могу учинити ништа од онога што бих хтео. Научио сам лекцију: Немоћ је ипак најстрашније осећање.
Аутор: Г.П. Београд
Само што сам се, касно се вративши с посла, раскомотила испред телевизора, наста бука на степеништу у новобеоградској осмоспратници с лифтом. Провирих. Људи с децом и ранцима. Па куда ћете? У склониште. Бомбардовање! Обукох се и хајде за последњима, с цигаретама и упаљачем у руци .
Сви узбуђени, и старо и младо, а расположење ведро. Деца, као да су села у воз, одмах траже да једу. И сок. Уживају у авантури. „Сместивши нејач“, изашли смо напоље да пушимо. Пропушили су и они који никад нису пушили и они који су оставили дуван.
И поче да грува. Светлело се небо над Београдом. Покушавали смо да одгонетнемо где је треснуло. Разменили смо све вицеве које смо знали. Попушили све цигарете. Само су деца заспала. Дочекали смо дан и разишли се кућама. Зграда као село, 250 домаћинстава. Коначно сам упознала комшије.
Најгора – сирена. После су је мало утишали….А после смо сви полепили прозоре тракама и … више нико никад није сишао у „склониште“.

Аутор: Љиљана Краварушић, Београд
Тог 24. марта имали смо, већ претходно купљене карте за позоришну представу КОНТЕЈНЕР СА ПЕТ ЗВЕЗДИЦА У ЗВЕЗДАРА ТЕАТРУ. Представа је каснила а ишчекивање у муклој тишини није слутило на добро На бини се у полумраку појавила мало необична фигура са великом белом крагном око врата. И чујемо глас Бранислава Лечића: “Молимо вас да без гужве и панике напустите салу јер је бомбардовање почело“. У те речи нисмо поверовали. И даље седимо на својим местима и зуримо према полумрачној бини. Нико не напушта салу. Чуујемо: „Или сам ја лош глумац, или сте ви врло храбар народ“ . Изашли смо тек после још једног упозорења ЈА ЋУ САДА ПОЛАКО ДА КРЕНЕМ КА ИЗЛАЗУ, А ВИ МЕ МОЛИМ ВАС БЕЗ ПАНИКЕ СЛЕДИТЕ,
Са истим картама које смо сачували у знак сећања на почетак бомбардовања одгледали смо представу 9. 11.1999. године.

Аутор: Драган Колак из Титела
Био сам срећан што ми је старија ћерка 24. марта успела да побегне кући из Новога Сада где је била на школовању. У ишчекивању „милосрдног анђела“, у страху, у неизвесности која убија, помислио сам да би било паметно да припремим храну за оно мало живине и троје прасади што сам имао. За сваки случај. Јер, неће бити струје (ако погоде електроцентрале) и ко зна чега све још. Али, био је то и некакав бег. Укућанима не говорим. Окрунио сам нешто кукуруза и сипао у сандук да се самеље. Док је машина радила изашао сам у 20.05 сати у двориште и посматрао јужно небо. Убрзо се зачуо прасак, а потом се појавио и ватрени прстен. Изгледало је као да је десетак упаљених олимпијских бакљи падало с неба изнад моста на Тиси према суседном селу Книћанин. Почело је! – викнуо сам….

Аутор: Славољуб Васојевић, Краљево
…Дође комшиница и наговори нас да одемо у склониште. Имамо велики проблем са псом. Неко је донео неправедну и нехуману одлуку да пси не могу у склониште. Ми не можемо да оставимо нашег кокера, хоћемо због њега да изгинемо. Сакрисмо га испод јакне и некако прошверцовасмо. Могло је да се спава солидно, али је ћерка целу ноћ водила борбу са псом. У неко доба ноћи видим је како јури за нашим кућним љубимцем по слабо осветљеном склоништу. Она је за тренутак заспала, а он јој исклизнуо из ама…У касне сате се појави на вратима нашег одељка нека жена, пас рукну изненада и сувише гласно, жена врисну и побеже; више се уплашила него да је бомба пала. Ујутру се нико није радовао толико повратку у стан као наш пас..

Аутор: Др Мирослав Тодоровић, Београд
Збуњени и узнемирени због нечега што је висило у ваздуху, окупили смо се у кафани Врњачка Бања у Синђелићевој улици. Сакупили смо се спонтано иако је била среда, само да будемо заједно и да делимо стрепњу која нас је обузимала. Кажем иако је била среда, јер наш дан састанка био је четвртак. Целе зиме смо се ми другари-риболовци окупљали да уз причу, хвалисање, пиће и роштиљ, презимимо. Чекали смо пролеће да кренемо у чамце и риболов. Били смо шаролика, али компактна група загрижених љубитеља вода: новинари, фотографи, глумци, пензионери, лекари, уредници, полицајци, трговци… Драган, Кум, Доктор,. Жика, Бићко, Шљука, … све нас је окупљала иста страст за дружењем. Лети смо уз роштиљ и пиће седели испред продавнице „Риболовац“, нашег пријатеља Жике. Једва смо чекали сваки четвртак…. Клуб риболоваца Звездаре још увек постоји али више никада неће бити безбрижних четвртака. И ми више никада нећемо бити весела дружина. Остале су само успомене.

Аутор: Татјана Јазић-Савин, Нови Сад
…Нисам паничила, рационално сам напунила резервоар аутомобила бензином и за сав преостали новац купила намирнице. Све време сам пратила ТВ, надајући се да ћу нешто конкретно сазнати…20.10 сати, чујем необицне звуке, истрчавам на терасу и видим комшије који узбуђено трче уз повике БОМБАРДОВАЊЕ! Звони телефон, ћерка се јавља „мама, шта ћемо, па ја имам бебу од четири месеца“? Покушавам да је смирим, кажем да одмах сиђу у подрум. Јавља се син, бомба је пала на касарну у непосредној близини и мали унук од 2,5. године се упишкио од страха. У кратком разговору кажем да одмах иду код сестре у подрум. Кућа се налази у близини Матице српске и између две цркве и Катедрале. Ако тамо буду бацали бомбе, тада нам је свима КРАЈ….

Аутор: Сарита Косановић
Данас је мом брату 28. рођендан! Данас је и мом дечку и мени друга годишњица забављања. Било би стварно глупо да нас бомбардују.
Решим да се понашам као да се ништа не дешава. Договорим се са дечком да идемо да гледамо „Нож“ у Дому Синдиката увече и после негде на пиће. Све је регуларно. Чак и учим тог дана (студирала сам у то време). Ипак, мало – мало, па ослушнем радио. Они стално исто причају. Не слути на добро.

Дошао је по мене. Уђосмо у салу. Таман смо се удубили у радњу филма кад њему вибрира мобилни. Не чујем ко је са друге стране. Само он одједном викну на сав глас у препуној и тихој сали: „Почело бомбардовање!“ Настаде стампедо. Зачеписмо сви преко врата. Момак ме вуче за руку кроз масу. Излазимо из Дома Синдиката, а у граду као да се ништа не догађа. Све је тихо, нема панике, нема полиције, људи по улицама. Нема чак ни сирена. Ама, као да се баш ништа не догађа! Све време мотам по глави: „Ма, јок! Какво је ово бомбардовање без бомби?!“ Стижемо на Панчевачки мост. На тамном хоризонту угледах ватрене печурке из правца Панчева! Иду право на нас. Хватам себе да скидам јакну са рамена, изувам ципеле и хватам се за ручку за отварање врата. Размишљам: „Ако већ летимо у ваздух, можда и успем да се искобељам из кола. Лакше ћу пливати без ципела и јакне!“ Чујем га како ми говори да ме вози право у склониште, пошто су моји сигурно тамо. Довози ме до зграде, улази са мном унутра. Буквално ме је предао мами и тати и сјурио се да види како су његови. Изашла сам на терасу. Пуца поглед на цео град: од Бањице до Батајнице. Само је Дунав испред мене. Гледам и не верујем: печурке се дижу од Бањице. Као да иду ка нама. Чује се потмула грмљавина. Улазим у своју собу и угледам неотворен поклон намењен падобранцу… Обоје смо заборавили…

Аутор: Весна Јелић
Код куће сам. У Љубљани. Буби седи у соби и прати дневник, ја се „мувам“ по кући и једним ухом хватам вести, кад ми друго ухо заокупи неки чудан, а познат звук. Авиони! Много авиона прелеће град! Гледам у небо, јасно се виде, а још боље чују: БОМБАРДЕРИ. Хвата ме паника. Колико им треба до моје земље? Вичем, псујем их, пљујем, кукам, плачем од немоћи!
Одлучујем се да кренем сутрадан за Београд, Буби иде самном, моје је место са мојима, да будемо заједно. У Београду сам, сада се лакше осећам. Ту сам, па шта буде.И сестра је дошла.
Тешко је прећи из старог дела града до нас, до блокова, таксисти неће да возе преко мостова, сирена нас је затекла на сред пустог, старог железничког моста, али смо нас две ЗАЈЕДНО и не бојимо се толико.

Аутор: Вишеслава Николић
То што нам се догодило, не могу никоме опростити. Нити онима који су бомбардовали, нити онима који су дозволили бомбардовање. Здрав разум то не може да схвати. Морало се доћи до договора. Два сина на положају, брат такође. Снаје, унучићи мале бебе, братанице школарци, мајка и отац, стари. Братовљева радњица мора да ради да би смо имали шта да једемо. Ја на бициклу доносим сокове, пиво, киселу воду, да се исхранимо. Сирене, авиони, бомбе, ја на бициклу возим улицом. Што је јачи звук авиона, тутњава и прасак, то је јачи мој глас „Идите у …..материну сви!“. Мој отац, виталан старчић, полудео је и почео да прича о првом, другом рату, и тај стрес није могао да поднесе и тако брижан је напустио овај свет. Ја сам издржала, али још који дан и било би готово, пукла бих и ја.

Аутор: В. Јовановић
…Мој муж је на одслужењу војног рока на Топчидеру, али већ данима се не јавља са тог брда и не знам где је. Од тада, па наредних неколико месеци, пила сам лексилијум. Да не ширим панику. Мој кум, рационалнији део нашег двојца, припремио је опрему за ванредне ситуације. Она је обухватала: двоглед, карту Србије, два бокса јефтиних цигарета, две флаше воде и неколико паштета. Моје задужење је било да не прескачем дозе лека и не ширим дефетизам. Када се први пут огласила сирена, спремно смо кренули ка склоништу код Вуковог споменика. Ту смо најпре упознали брачни пар П. Госпођа П, упадљиво нашминкана, била је причљивији део пара. Надахнуто је говорила о својој балетској каријери. Господин П. је углавном завијао дуван у ризле, повремено изражавајући наду да ће нам Индија помоћи са својим нуклеарним наоружањем. Недалеко од нас, бакица у кућној хаљини забринуто је понављала да је заборавила да закључа врата свог стана. Када нам је један углађени господин пришао и у поверењу рекао да се највећи број ванземаљских база налази на Косову, и да је управо то разлог бомбардовања, одлучили смо да се са ранчићем вратимо у стан. Док је Бобан пристављао кафу, небо су запарале прве ракете. Истинитије него икад звучало је оно чувено – “Пролеће је, а ја живим у Србији.”

Аутор: Жељко М.Алексић, Нови Сад
Сутра 25 марта 1999 год. пуним 35. година. Помало збуњен брзином приспелог броја, наталожених доживљаја, осећам и неко пријатно узбуђење. Зреле године , нема шта. Правим лични инвентар. Развео се, завршио факс, умрли родитељи, сналазио се, поново оженио. Двоје деце, син из првог брака и ћерка из другог. Богатство. Да је мало више пара.
Седим тако и враћам се, вртим филмове. Вече пада, и спушта се неком оловном тежином, паралише мисли, хлади срце, умртвљује. Страшна детонација се зачула, прозори су се затресли и осетио се јак ваздушни удар..Као земљотрес.Скочио сам , дограбио ћерку и жену, готово легао преко њих у предсобљу, када се зачула друга јака детонација. Као у филму „Десант на Дрвар“, када вучјак скаче на нашег Тита и спасава га. Иронично и смешно и .. о чему човек размишља и на шта му личи. Почело је бомбардовање. Нови Сад је добио први .У одбрани Косова. Милосрдни анђео је почео да се спушта. Боже помози нам!
Аутор: Жика Окановић
23.03.1999. Ништа неочекивано – стигао је и тај телефонски позив да се јавим, по ратном распореду, на уговорено место. Нешто аутобусом, нешто пешке и аутостопом на палац, али за пола сата сам стигао на други крај града. У матичну јединицу. Униформа, шлем и ПАП-овка су ме чекали, као уосталом и цео мушки састав Војног института. Први „ратни“ задатак је био очистити оружје од вишегодишње наслаге конзерваторске масти. Ноћ је била предуга, сива и необјашњиво глупа.

24.03.1999. Нешто пре почетка ТВ дневника, стигао сам „са положаја“ у свој блок по „курирском“ задатку. Прве експлозије у околини Београда сам дочекао са комшијама и породицом у импровизованом кућном склоништу, које су видовити војни пензионери благовремено опремили за „недај боже“. Са транзистора грми глас Аврама Израела:
…“Грађани Београда, отровни талас дима из Липовачке шуме се помера ка Београду. Останите мирни, узмите влажне пешкире …Готово!“. За око сат времена, после првих експлозија, поздрављам се са свима и одлазим на своју ратну локацију, на којој сам остао до краја НАТО агресије…
Аутор: Ана Миловановић Београд
Не сећам се уопште каква је, пре подне, била проба луткарске представе због које сам дошла у Зајечар.У ствари, дошла сам да будем заједно са мојим родитељима . Тада то себи нисам хтела да признам, али била сам уплашена као мало дете, које говори себи у брадицу: „Неће чике то да ураде! Била сам добра.“ Поподне сам само могла да констатујем: „Боже, како је човек животиња!“ Као најобичније живинче, предосећала сам катастрофу.
Вечерали смо, породично. Као да гледам себе како приносим устима кашику супе, а Милошевић објављује: „ Данас су нашу земљу…“. Сећам се да је тата нешто бесно процедио кроз зубе, још увек са изразом неверице на лицу. „Бацили су ми бомбу у супу!“ За мене је тек тада, после готово деценије ратова у мојој некадашњој домовини, почео рат!

Аутор: Ненад Живковић, Обреновац
24. март за мене има најрадосније значење- 1984. године на тај дан родио ми се син првенац, мој Иван. Али, те 1999. године – претње. CNN, REUTERS, VoA, SKY NEWS и остале „белосветске“ медијске куће су нас бомбардовале вестима о наступајућем бомбардовању. У ваздуху се могао осетити мирис керозина.
Али, мом Ивану је рођендан, осми разред, одличан ђак…Те вечери пекао сам роштиљ за рођенданску вечеру. Дим од ћумура је био веома „љут“ па су ми очи све време биле пуне суза. У грудима камен, у стомаку грч, око грла челични оков који се стеже…Светска срамота – ево их, започели су свој „милосрдни анђеоски“ пир!
„Тата, је’л то почело бомбардовање?“
„Ма, јесте, него- поставите сто, роштиљ је готов!“

Аутор: Часлав Кузмановић, Нови Београд, борац Трећег ракетног дивизиона 
Обукао сам се и обуо и узео основна документа. Рекао сам жени и деци да ураде исто. Мислио сам да та мала предност (бити обучен и обувен) можда може бити пресудна да се не сконча у запаљеној згради по којој шикља вода од разваљених инсталација – тражећи ципеле… Чекали смо. Не задуго. Зграда је почела да подрхтава. Да се тресе. Да ствари у стану злокобно подрхтавају. Једно од моје троје деце, ћерка стара осам година седела је на поду, шакама притискајучи уши и главу и вриштећи. Никада то нећу заборавити. Никада им то нећу заборавити.

5

 

Aleksandar Lalicki Posavecпре 9 година
procitah tekst moje prijateljice ane milovanovic o prvom danu bombardovanja. mene je taj dan zatekao u meksiku, daleko od beograda i srbije. pozvah telefonom majku slavicu, koja na zalost vise nije s nama, a kad se javila, cuh sirene, eksplozije, i buku aviona iznad mog rodnog grada…onda smo zajedno plakali, moja majka i ja, i psovali NATO, Amere i one zbog kojih se sve to i dogodilo. dugo nism mogao da zaspim, a kad sam se probudio, videh da su se u mojoj kosi pojavili beli pramenovi…posle smo mi, nemnogi srbi u maksiku isli pred amerciku ambasadu i nosili bedzeve sa metom na kojoj je pisalo „target“, mislim da niko od nas nije razmisljao prodajnom lancu istog imena, u tada, mrskoj nam americi, i da se nas protest mogao citati kao promocionalna kampaña. nekoliko godina posle, video sam sta su rakete uradile nekim zgradama u nemanjinoj ulici, i opet sam osetio nemoc. moj prijatelj eduardo galeano je napisao kratku pricu o kraju bombardovanja, ali to je tema nekog drugog pisanja.
Djordje Ostojicпре 9 година
Дан као такав сваком нормалном човјеку и патриоти мора остати урезан у сјећању,као још један од дана када је цивилизација окренула леђа разуму и правди,ударивши по леђима српскога народа.Прво што сам помислио тога дана,док сам гледао разне силне извјештаче и новинаре са разних телевизија,било је па зар опет ми,зар опет по нама,ста смо то опет скривили свијету да нас на тај начин кажњава.Пошто сам у то вријеме још увијек био средњошколац,недовољно упућен у неке ствари,питао сам се какав је то мој народ,кад га тај „цивилизовани и напредни запад“о коме сам константно слушао,кажњава на тако бруталан и свиреп начин.Нисам могао вјеровати да смо ми опет криви за нешто,да смо опет прекршили све кодексе цивилизованог понашања и међународнога права.Поглед на браћу преко Дрине и њихову тренутну патњу,одмах ме је вратио неколико година уназад,када сам заједно са својим народом са ове стране Дрине,проживљавао сличне голготе,и одмах у том тренутку помислих:па зар опет ми,зар није било довољно?Запитах се па зар Косово није вјековна српска постојбина,зар то није колијевка српског народа,земља Лазара,Милоша и осталих српских јунака?Не схватих у чему је проблем и ко су сад ти људи који отимају земљу моме народу!Године су са собом донијеле и нова сазнања и спознаје,па тако полако почех увиђати ко је тај запад и на чему он почива.Недавно проглашење независне државе Косово,био је у ствари само још један шамар српском народу и свим оним жртавама палим од руке западног агресора.Надлетањем првог авиона,прекршени су сви акти морала и етичности,са којим су се они толико хвалили,и показано је у ствари ко је прави агресор и злочинац обавијен у неком црноме плашту званом демократија.Како после ових 10 година заборавити на све то,и опет са тим истим „људима“ се руковати и нормално разговарати?Србија треба да иде напред ка бољем,али своју кожу не треба продати тим истим злочинцима који су тог дана изгубили образ и ударили на недужне. Ђорђе Остојић,Градишка БиХ-РС
Dragana Lazic,Melburnпре 9 година
Iako je proslo 10 godina sve deluje kao da je bilo juce. Tada sam bila u Melburnu-Australia i pratili smo ja i muz sve moguce vesti jer se svakim danom govorilo da ce Srbija biti bombardovana. Bilo nam je mnogo tesko zbog toga sto ce nasa zemlja biti bombardovana ali u Srbiji nam zivi cerka koja je bila u drugom stanju i imamo jos dve unuke.Posto smo na vestima videli da je samo pitanje momenta kada ce poceti bombardovanje pozvali smo cerku po ovom vremenu uvece a u Srbiji je bilo jutro, da joj kazemo da se bar skloni i sacuva i nju i decu posto nije htela da dodje ovde.Legli smo posto je vec bila duboka noc, medjutim moj se muz probudio rano ujutru i kaze da je sanjao da avioni bombarduju Srbiju i da moramo da ustanemo. Odmah smo upalili i televizor i radio i na vestima je bilo da je upravo pocelo bombardovanje Srbije. Posto je u SRbiji noc, nismo mogli da se smirimo i otisli smo i lutali do po podne i kad se vratimo pitali smo se kakve ce vesti da cujemo. Odmah smo nazvali cerku da vidimo kako je i vidimo da je u redu i ona i deca momentalno nam je laknulo ali briga nije jer ne znamo sta sve moze da bude dalje. Bili smo u stanju paralize, zbog propagande na televiziji jednostavno su nam suze tekle na oci kada prikazuju ciljeve koji su bombardovani. U nedelju su bile u Melburnu velike demonstracije ispred americkog konzulata, dolazi nas narod sa suzama u ocima i jednom i nevericom, tugom ali i velikim razocarenjem. U tim danima neznamo kome je bilo teze nama po svetu ili nasima pod bombama.Dok je trajalo bombardovanj svake nedelje smo demonstrirali, znali smo da nista ne moze da uradimo ali da pokazemo da postojimo i da smo ponosni na nas rodni zavicaj i Srbiju.
navrdeda пре 9 година
Moju Kursumliju su bombardovali svaki dan. Prve večeri smo bili medju prvima i imali najviše žrtava …13 poginulih. Kad su prve krstareće rakete pogodile kasarnu koja je na platou iznad grada sve se zatreslo ali to je u meni stvorilo drugi strah. Moja sestra još uvek nije došla iz Beograda gde je studirala, tada sam sve svoje misli okrenuo njoj…ne znam gde je, da li je krenula …u to vreme od prilike ima zadnji bus za Kuršumliju. Pokušavam da smirim majku i odlazim da zatvaram vodu, gasim struju , otvaram prozore…a onda…nije prošlo ni celih deset minuta…tada su naleteli avioni. To je bilo nešto što nisam ni pretpostavio da mogu da doživim i tada mi se sve činilo kao da sanjam i želeo sam samo da se probudim što pre. Kada su naleteli avioni imao sam utisak da dodiruju krovove kuća od bombi je svetlelo kao da je dan a zemlja se tresla kao da je pogodio najstrašniji zemljotres. Sklonio sam se sa majkom u podrum. Čujem kako komšije trče ulicom (čini mi se da nije bilo uličnog osvetljenja) i pokušavaju da se okupe u nekom od podruma..pridružujemo im se ja i majka. Onda je sve utihnulo, ne mogu da izdržim izlazim van i vidim oca koji je došao iz sela i nije osetio taj prvi talas , ostavio auto nasred ulice i gleda kako gori kasarna, pribran je , valjda zbog iskustva iz Vukovara.Sestru nikako da dobijemo veze su u prekidu, došla je sutradan a meni se čini i dan danas kao da je prošlo deset dana. Bilo ne ponovilo se…
zorica nпре 9 година
Зашто нам је требало 10 година да исказемо бол, страх и бес. Мозда смо потискујући хтели то да заборавимо, али није се могло. Зато треба рећи све ово. Плакала сам док сам читала коментаре, плакала сам и те вечери док сам за своју децу и мужа спремала штрудлу са маком, само да запослим себе, да не гледам телевизију, да нешто радим (али нисам дала да они то виде) Стрепим, не знам шта нас чека. Моја деца , син, матурант, тек дошао из школе, ћерка студент, са неверицом гледа у небо. Њен дечко из Швајцарске јавио јој је да су пошли. Ја не могу да верујем, све мислим то НЕ МОЖЕ И НЕ СМЕ НАМА ДА СЕ ДОГОДИ. Али, догађа се, почињу сирене, а моје руке су у тесту. Настављам да месим, а нисам сигурна да ћу моћи да је испечем , да моја кућа замирише мирисом штрудле. Настављам да радим, кажу треба да се иде у склониште, деца одлазе, ја не могу, мој супруг такође- То никад нисам могла. Нисам хтела да верујем да ми се то догађа. То вече никад нећу заборавити, а о томе никад после тога нисам причала. Касније смо се навикли, деца су се дружила напољу више него икада, узвикивала гласно кад су наши одговарали ватром. Са нашег брда могло се видети све то. Мој син је, иако млађи, то лакше подносио од ћерке која ме је, кад је почињало бомбардованје звала у своју собу да би ме подучавала немачком језику. Мрзела сам немачки ,али сам то радила због ње, јер је то била њена једина нада да ћемо негде отићи, негде далеко од овог хаоса. Нисам примећивала страх код ње, мирно сталожено ми је причала, напољу су се чуле детонације, а мислим да је моје срце куцало гласније од њих, због страха за моју децу и за децу негде тамо где су те бомбе падале. Она је причала и ја сам схватала да је то њен начин и пут да превазиђе страх и задржи наду да ће остварити оно што је желела. Данас је она у Швајцарској и чезне да се врати у Нашу Србију. А пролеће је било тако блиставо, воћњаци расцветали, небо плаво и никад ми моја Србија није била лепша и раскошнија него тог пролећа 1999.године.
Stanislav Kalenicпре 9 година
Ima li nesto novo o ISTINSKIM gubitcima koje je NATO slucajno precutao? Osvajaci nikad nisu dobro prolazili na balkanskom blatu – valjda su zato vodili rat u vazduju iskljucivo.
Nada Bakicпре 9 година
2002 putujem avionom iz Cikaga za Frankfurt. Avion poluprazan, put dug, pored mene seda covek zeljan da prekrati vreme. Pita me odakle sam, govorim Srbija i vdim na njegovom li cu odjednom ozbljnost i distancu. Pocinje samnom pazljivo da komunicira, na distanci i suzdrzano. Vidim da se iza toga nesto krije, ispituje me gde sam bila za vreme bomardovanja – u srbji. je li mi neko stradao u ratu – nije, kako je bilo – pricam viceve iz tog vremena. on se omekanio i pocinje da prica. kaze u to vreme bio je smesten u avianu, ali nije bio u avionima! a trenutno leti na sastanak NATO-a u frankfurt. pita me gde sam bila za vreme life-zurki na mostovima. kazem saljivo, e nisam bas bila toliko udarena da idem na most. a on, kaze zbog tih zabava na mostovima: srbian funny people! i onda dodaje, je li se secas da ste onda ostali bez struje. zbog tih zabava na mostu, koje su ih ocigledno jako nervirale, i te 2002 kad mi je pricao delovao je kao neka lepa devojka kojoj neko kaze da i nije bas neka, pa je povredi u sujeti. bio je besan zbog zabava koje su se organizovali. rekao mi je da su zbog tih zabava bacali neke posebne bombe da bi ostali bez struje i most-parti se zavrsile. secam se tad su u srbji govorili idemo na mostove da prkosimo NATO-u,mislila sam kakva glupost,oni gadjaju sta hoce to ih ne interesuje…a tada sam ukapirala da su im ljudi na mostovima stvarno prkosili.kad sam to sve ukapirla izgubila sam kontrolu i sustigao me bes..sve sto sam stigla je da pitam kako su znali za zabava..kaze imali su puno svojih ljudi tamo…razgovor je bio gotov…posle nekog vremena otisao je na svoje mesto…kad ovu pricu ispricam pijateljima svi me pitaju i sta si mu tad rekla… nista, nisam ni rec vise mogla da progovorim.
John Daganпре 9 година
Ima stvari koje ipak treba „zaboraviti“ zato sto ako bi sve svih zala secali ne bi smo mogli ni smeli da nastavimo da zivimo svesni te strasne proslosti ciji smo i mi jedan deo i ne uvek samo kao zrtve. Ima stvari kojih se ipak moramo secati. Evo jedne „stvari“ koju ne treba zaboraviti. 24. marta 1999 sam vec posle podne bio na aerodromu Budimpesta na putu za Beograd. Nas desetak cekalo je na neki izdrndani, poluprazni autobus da krene, kroz mrak, bez svetla prema Srbiji i Beogradu. Pozvao sam onda Petera Handkea, austrijskog pisca i rekao mu: Peter ja idem upravo za Beograd. „Da i ja cu doci“ odgovorio je. I dosao je, nesto kasnije, mada se nismo videli u toj gizvi, u tom haosu. Dosao je Peter Handke i tad, i kasnije vise puta, znamo mi to. Stavio je za nas, Srbe, svoju cast, svoju karijeru, svoju glavu u „zalog“, uradio je nesto, i cini to i dalje, sto niko ko nije Srbin, ne bi cinio. Danke, mein lieber freund, Peter Handke.
The Jackпре 9 година
Secam se velicanstvenog desavanja naroda. Grad Novi Sad bez struje, mrak. Prethodnog dana neprijateljska avijacija je delovala po polozajima PVO. Misleci valda da je PVO neutralisan, spustaju se nize da bi sto preciznije izvrsili svoju zlikovacku misiju i onda sledi neprijatno iznenadjenje i velicanstvena slika – nebo se otvorilo. Nad gradom i Fruskom gorom dejstvuje „neutralisani“ PVO ogromnom snagom, a mrak se pretvara u svetlo od tragova obelezavajuce municije. sutradan cujem da su se dva aviona „slupala“ o Frusku goru_:))) Nikada vise nisu isli toliko nisko, ali su srusli mostove i besno bombardovali prazne kasarne i mnostvo maketa. Na licima ljudi se nije mogao videti strah, nego neka nelagoda i ljutnja sto nismo mogli da jos zesce odgovorimo. Neverovatno je koliko su ljudi disciplinovano i hladne glave otpoceli pripreme za dugotrajni rat i ucestvovali na cuvenim protestima na trgu Svetozara Miletica. Niko, a ponajmanje NATO stratezi, ovo nije ocekivao. Svi smo bili pomalo iznenadjeni, ali i ponosni sto ucestvujemo u svemu ovome, a verujem da je i to bio jedan od faktora koji su dali veliku snagu momcima iz PVO da izdrze neravnopravnu borbu. Posle rata, citajuci ruske vojne analize, videh da je, ako iskljucimo divljanje po civilnim ciljevima, NATO pretrpeo znatne i vece gubitke….
sena todorovicпре 9 година
place mi se dok citam secanja na bombarodvanje. vec deset godina, ljudi…. pa to je bilo juce, a vec je proslo 3.650 dana. i odjednom mi sinu jedan trenutak iz tih dana. stanujem na 12. spratu solitera, na vracaru. sa moje krovne terase vidi se citav beograd. moja porodica odlucuje da ne idemo u garazu koja je, odmah uz nasu zgradu, pretvorena u skloniste. ostacemo u nasim foteljama, pa ako nam je sudbina… bar cemo umreti komforno… odjednom, zvoni telefom…“Todorovici, izdajnici, kome saljete poruke sa tim upaljenim svetlom,“ i dalje tako, od majke, do babe,sestre,tetke,strine, tetkine tetke i citavog zenskog potomstva… proradio duh ilije cvorovica. sledeceg jutra, krecem u nuns, gde sam tada radila,i vec na platou ispred zgrade zatece me gromoglasna, nenajavljena eksplozija. vracam se nazad, pesice na 12.sprat, jer je struja vec iskljucena. zvoni telefon… moj komsija, visoki oficir vojske jugoslavije, pita: „gospodjo, vidis li gde je puklo?“ istrcim na terasu, vidim dim od batajnice, vracam se i saopstavam komsiji koji je cekao na telefonu. „A, gde si ti?“, pitam. Kaze: „u kasarni!“ i prekida vezu. Alal vera, kazem za sebe, pa valjda mi od tebe treba da cujemo. silazim pesice napolje. prolazim pored zgrade u kojoj stanuje moj komsija oficir i provirim u njihov podrum, da proverim kakko se narod oseca. kad tamo, on, oficir sa cinovima, sedi sa jos nekolimo baba i decom…. alal vera, jos jednom, kazem i istrcim, pre nego sto me vidi.
Marko пре 9 година
Mene je prvi dan bombardovanja zatekao u uniformi, na redovnom odsluzenju vojnog roka. Dan pre toga smo expresno vraceni sa terena u Beograd i jasno nam je receno vi ste zadnja odbrana Beograda i ja sam se setio majora Gavrilovica. Taj dan smo bili pod uzbunom od ranog jutra sto je znaciloo da cemo ceo dan provesti u obliznjoj sumi. Izneli smo i TV i prikljucilise, secam se vesti na Studiu B, sumraka, i kako mi lagano glava klone i padam u san. Sanjam svoju kucu, devojku prijatelje… i bude me sirene AUUUUUUUUUUU i glas POCELO JE! Svi uzurbano ubacujeemo okvire sa bojevom municijom i uzurbano stajemo u vrstu porucnik naredjuje mirno…
stalker (r) пре 9 година
24.03.zavrsio sa kupovinom namirnica i kucne hemije, osisao se, to mi je bilo najbitnije, ako im nista ne mogu necu da zbog njih budem bez sampona, paste za zube, gela i kokica (sebicno?ne, i to je goli zivot). izlepio sam sve prozore na stanu, tata je negodovao, komsije se smejale (ja se nisam smejao kada im je detonacija polupala stakla).na poslu muk, vecina pod sedativima, alkoholom i radnom obavezom, devojku su pustili s fakulteta ranije, za svaki slucaj. ne gledam tv, pricam s devojkom, sutra mi je rodjendan, hocu da je izvedem negde… prekidamo razgovor, cucemo se kasnije. osam je, ulica je puna ljudi, svi su ispred zgrada, pricaju o ratu. zvoni telefon, zove sestra iz pristine, njih vec gadjaju, pita za nas dok u pozadini odjekuju eksplozije, trudim se da budem miran. ubrzo se cuju eksplozije iz pravca batajnice, kazem joj da je i ovde isto. teram je da prekine vezu i ode u skloniste, vise buke dolazi s njene strane, ona spusta slusalicu. stan se trese, svi su podrumu susedne zgrade, idem da vidim sta rade. deja vu, karte, pice i dim cigareta,muzika, drustvo iz kraja ne menja navike. vracam se u stan i uzimam telefon, 038 prva tri broja telefona koja ce se u kuci pozivati pre i posle spavanja, pre i posle jela, kad dodjemo s posla do kraja rata. sestra se javlja, nisu u sklonistu, kako da bude kada ih svi zivkamo po hiljadu puta dnevno, ovde je tiho a sa njene strane i dalje buka.25.03. sam slavio kao dupli rodjendan.vazdusna opasnost,radim produzeno,kada sam dosao s posla svi su me gledali kao da vide duha i govorili da se javim majci. tek kod kuce sam saznao da sam minut ranije otisao s mesta koje je zasuto raketama.1600 ccm ruskog motora zasluzno je sto nisam nista cuo ni osetio. zove devojka,ne ide na faks i ne zna kad cemo se videti,pita sta je bilo danas, nista joj nisam rekao ionako je u grcu. ponovo 038 i dnevni izvestaj. 27.03. najzad se vidjamo,grad je pun, ona lepo izgleda,mi lepo izgledamo,svi u gradu su lepi. vece, kuca i neizbezni 038…
Spiridon,Frankfurt пре 9 година
Te veceri bio sam u grupi izedu 200-300 ljudi koji su dosli u crkvu kraj Ofenbaha na akatist Presvetoj Bogorodici..Jos uvek postojala je nada da nas nece napasti…Ta nada bila je neosnovana sa obzirom da je „bombardovanje u medijima“besomucno trajalo vec mesecima..bivajuci svakim danom sve jaca…Javno menje je bilo u stvari“ orentisano“ jos od pocetka 90 ovde u „prijateljskoj“ Nemackoj..Negde u sredini Bogosluzenja dosla je vest da su avioni nata krenuli iz Aviana..Mislim da su svi prisutni plakali…moleci Presvetu Majku Boziju za pomoc i zastitu svako je mislio na svoje u zemlji Srbiji…PRESVETAJA BOGORODICE SPASI NAS…odjekivalo je crkvom kod smo klecali i molili za spas…Ne Gospodo iz nata TO vam NIKADA NECEMO ZABORAVITI..IC-XC
jonbonjovi пре 9 година
Razaranje uveliko traje, ja kao zvijer u kavezu. Iskocio bih iz koze, u ratu mi je bilo lakse, a sad moram sa strane da gledam. Na njemackoj tv ministar vanjskih poslova iz zelene partije Joska Fiser kaze WIR HABEN KEINE WAHL. Nemamo izbora, tamo se sprovodi genocid. To kaze covjek iz partije pacifista. Onda se ministar odbrane Rudolf Sarping hvali postignutim (unistenim). Znam da laze, prilazim teveu i psujem mu majku, nazivam ga svim ruznim imenima koja mi padaju na pamet. I dan danas da ga sretnem pljunuo bih mu u odvratno lice. Zena me smiruje, vicem i na nju, sta me smirujes, da i ti ne opravdavas sta tvoji rade, ako je tako, odmah seli iz kuce. Znam da pretjerujem, jer znam sta misli, izvinjavam se. Kaze mi, od danas vise ne kupujemo americku robu. Ni dan danas je ne kupujemo, i sretan sam zbog toga. Sve americko mi je odvratno, cak i onaj zvaka jezik kojim su iskvarili pravi engleski.
Sara пре 9 година
Moja mama dolazi iz prodavnice, spusta kese na pod i kaze kako cuje sirene. ja odgovaram da je to samo vezba i nastavljam da gledam tv. Komsinica dolazi i daje nam uputstvo za ponasanje u toku bombardovanja. Pakujemo se i odlazimo kod babe koja zivi sama. Tada sam imala 14 god. Danas sam 2000 km daleko od svoje zemlje. Upalila sam svecu za sve nastradale. Kada sam bila 1 razred poceo je rat u Bosni a 8 razred sam zavrsila tako sto je pocelo bombardovanje. Ali danas Evropa se nece ni setiti bombardovanja. Desilo se toliko vaznijih stvari u svetu od bombardovanja jedne tamo zemlje na Balkanu…strasno…i neverovatno
G.S. пре 9 година
To vece slusamo na prvom programu nemacke TV-ARD govor tadasnjeg kancelara Sredera, koji se trudi da nemackoj naciji objasni razloge zbog cega se nemacka vojska angazuje u bombardovanju Srbije. Odmah posle njega na ekranu se pojavljuje nemacki ministar odbrane Sarping i ushiceno objasnjava kako je vec oboreno nekoliko MiG-29 srpske avijacije. Moja supruga (Nemica) place i kaze: „Zar nam nije bilo dovoljno ono sto smo uradili drugim narodima od 1939-1945“.
manik пре 9 година
živim preko puta sup-a u bul.despota stefana.kada su se čule sirene 24.marta 1999 nikoga nije bilo na ulici.čudno,ali nije bilo ni saobraćaja.samo prazne kese i nekoliko pasa lutalica.izašla sam na terasu i doviknula milicajcu koji je stajao na trotoaru preko puta ulice :’šta se dešava?’on mi je doviknuo’ma,to je samo proba’.ali,nije bila proba.zona sumraka u prokletoj avliji još traje.
DM пре 9 година
24.03.1999. Pečem palačinke…moja četvorogišnja devojčica i zaova igraju igru memorije…tetku više interesuje Esmeralda na TV-u ali ne vredi – malecka je neumoljiva… Muž ulazi i spušta sve roletne. Gledamo se, bez reči…mahinalno mi pogled leti ka Jovani a ruka kreće ka stomaku gde je moja druga devojčica…Program prekidaju, javljaju da je počelo…zaova vrisnu i otrča kući…njen jedinac Dejan je u Novom Sadu…Jovana hoće još da se igra i nastavljam sa njom…upozorava me stalno da sam opet promašila i nisam sastavila par…a ja sam samo razmišljala gde da je sklonim 02.04.1999. Komšinica mi se porodila i odmah nakon porođaja je puštena kući. Njena Anja je iz porodilišta stigla, ne u svoju kuću, već u moj podrum… 11.05.2009. Tu noć nije bilo ni sirene ni napada…dan predivan, sunčan…nikad lepše proleće…mojim roditeljima je danas 30ogodišnjica braka…Napad počinje u 13h i traje do 16h…u 15.20h sam rodila moju Mariju… 24.03.2009. Anja i Marija su dve divne devojčice…idu u 3 razred i odlične su učenice…spremamo se da proslavimo jubilarne rođendane…ne sećaju se ničeg, naravno…Ali mi pamtimo!
S. Vukmirović пре 9 година
@M. Kojić, Derventa Pozdravljam gospodina Miću Kojića iz Dervente – S. Vukmirović iz Novog Sada.
S. Vukmirović пре 9 година
Neposredno pred prvi udar na Novi Sad, nisam mogao vjerovati da će se to desiti. Sjedili smo u društvu naših susjeda, komentirali trenutno stanje.. Ja uporno tvdio: Neće, nema smisla, ma kakvi.. Kad ono-tres u krug kasarnr na Deteliner, vazdušnom linijom oko 300-400m. Zgrada se napunila prašinom, izbilo nam ulazna vrata, komešanje po zgradi, strah, unezvjerenost. Pokupim suprugu i djecu, pa na Adice, ruralni dio bez potencijalnih vojnih ciljeva. Usput, još nekoliko eksplozija po Fruškoj gori…. Na Lazarevu subotu kod naših prijatelja gdje smo se sklonili, predveče sjedimo, kad prozuji Tomahavk, vidimo ga. Ode Most slobode. Poslije NIS, beskrajni crni oblaci nad Novim Sadom… Više se nisam plašio. Bio sam samo razočaran i bijesan, što ne možemo da uzvratimo. Još me to nije prošlo, a i neće nikada.
Kosovka Devojkaпре 9 година
Niko nema pravo da zaboravi i oprosti onima koji su tako zverinski ubijali,rusili,trovali.Zbog onih stradalih,zbog dece koja nisu nikom nista skrivila,zbog majki,oceva,deka i baka.Zapad je pokazao svoju silu na najbrutalniji nacin,svoju neljudskost,svoje zverinstvo.Ni jedan Srbin ovo nesme zaboraviti nesme oprostiti.Mir dusama postradalih,mir im vecni!
sz пре 9 година
Ziveo sam sa mojom americkom porodicom u manjem gradu, troje americke dece i americka supruga, jedini Srbin u gradu, brat sa porodicom u Beogradu. Poce frka, zvrckam burazera, dize slusalicu na prvo zvono, svaki put, kaze, montirali novu telefonsku centralu na Dorcolu, Francuzi, pa sljaka kao sumanuta. Sta radis Bato? Nista cistim staklo od razbijenih prozora, kao da je na rostilju, a ne bombardovanju, nikada nisam osetio neki strah u njegovom govoru. A ja, nemam s kim da sednem da podelim tugu i bes, pa sam stavljao nalepnice na jaknu: Bomb me, I am Serb, i sarao po barovima, trazeci kavgu. Moji poznanici su „bezali“ od mene, crne planove sam muvao po glavi, gledam decicu, gde ce oni bez mene, imaju jednog, dobrog tatu. Miran, muci dusu, verujem da bih sve lakse proveo da sam u Beogradu, dve godine kasnije dobijem razvod od moje americke supruge, i mojih(koji su se do bombardovanja kleli u mene)americkih tasta i taste, koferce, pa put pod noge, sto dalje, da ne napravim onu, veliku gresku. A klinci sve prezive, pa i tatu, zalosno da kazem, „srecan“ sam sto moji roditelji nisu doziveli jos jedno bombardovanje, odose na vreme.Nisam siguran da li su Francuzi sravnili centralu, salim se znam da nisu, radila do kraja, a i posle rata. Burazer navuce rak, nije valjda od onog nezasicenog, pa i on nas ostavi. Sedite tamo gde ste, imate jedan drugoga, ja cu ovde da ….
Данијел – Бања Лука пре 9 година
Кукавице прљаве, сједили су у авионима и водили битку! Тукли су и цивиле да би разбили морал, али џаба, нису успјели, јер ово је можда географски мала земља али је велики народ, народ којег нико није могао покорити нити ће покорити! Кад читам ове исповјести људи, осјећам тугу због патње коју смо преживјели, али и понос, понос што сам Србин, што припадам овом народу који је пркосно преживио сваку патњу и остао да живи свој на своме! Тај осјећај они који су били на 10.000 не могу осјетити никада! Зато Србијо живи и даље, рађај своју дјецу и учи их како се љубоморно брани своје и како да воле Бога Свевишњега без којега не би смо преживјели оно што јесмо! И на крају да споменем и оне које су за улазак у НАТО, ако сте толике „јуначине“ данас је прави дан да гласно кажете да сте за улазак, а убјеђен сам „куго људска“ да ће вам народ истог тренутка дати одговор!
RedovniCitalac пре 9 година
Verujem da se mnogi jos secaju kako su bili suncani i lepi dani, toga proleca 1999. – cinilo se kao nikda ranije? Gledajuci iz sklonista, kao da nikda nisu dotada izgledale lepse rasctvetane baste i vocnjaci. Ili se, mozda, tako sve cinilo u strahu i nesreci koja nas je zadesila. Kao da je „svevisnji“ govorio – raj je na zemlji, niste ga ni svesni dok ga ne pocnete gubiti. A pakao je, 78 dana, dolazio sa neba!
Morgothmir пре 9 година
Tog dana sam kao i obicno dosao iz skole autobusom u 20h najnormalnije.Drugi srednje,mlad,lud i pun zivota.ulazim u kucu,skidam ranac i pitam mamu sta ima za veceru i taman kad sam stavio prvi zalogaj u usta krece da zavija sirena,mama utrcava u kuhinju i vice kako je pocelo bombardovanje.Kazem joj da je verovatno greska ili mozda vezba,probaju sirene ili sta vec.Besnim glasom govori da nije vezba,da krenem da se obuvam,da spakujem ranac i da se obucem.Potpuno smireno,na njeno veliko nezadovoljstvo,nastavljam da veceram.Kada sam zavrsio sa jelom odlazim u sobu,izbacujem knjige iz ranca i polako ga punim sa totalno nebitnim stvarima,kojim,neznam i ne mogu da sesetim ni dan danas.Sedam na stolicu i pocinjem da upertlavam martinke,duboke,sa 14 kopci,koje za moju mamu izgleda citava vecnost.Obuven i obucen,sa rancem na ledjima izlazimo na ulicu.A na ulici,koja je samo 20 minuta bila prazna,potpuno nerealna slika.Ulica puna komsija,svi su napolje,obuceni sa rancevoma,koferima,kesama,prvi komsija stiji na sred puta sa pistoljem uperenim u nebo,psuje Klintona i Moniku i vice: „Jedan je moj!“Niko ne zna ni kde ce ni sta ce ali su svi spremni da krenu samo kad bi im neko rekao gde treba da idu da se sklone.U mom selu nema sklonista ali u centru sela ispod kastela ima ogroman podrum pa se neki upucuju tamo.Mene i mamu,sa nekolicinom komsija,poziva komsija sa pistoljem,sada vidno zadenutim za pojas,kod njega u podrum.A podrum kao soba.Spustio tepih,trosed,klupe,stolice,tv,radio sa akumulatorom cak je i vodu sproveo.Njegova porodica je vec dole.Posle dva sata,u teskoj i napetoj tisini,pocinjem da nagovoravam mamu da se vratimo u kucu.Posle pola sata i uspevam ali pod uslovom da ne skidamo odecu.Prvi i zadnji put u zivotu spavao sam obucen.
Ivan пре 9 година
Ja sam vec znao 23. uvece kada je Solana dao komandu, da to krece. Uvece, oko 8 sati na Ladjevce, a to je 10 km od mene, je pala prva i jedina raketa prve veceri. Posle par minuta na vestima je objavljeno da je rat poceo.
Darko Tomićпре 9 година
Sećam se kao danas pre deset godina kad je Havijar Solana pre 10 godina odobrio „kampanju“ Milosrdni anđeo. Osećao sam neopisivu tugu što će razrušiti Srbiju isto tako kako su to uradili i Republici Srpskoj 1995. da bi zaustavili rat i „omekšali“ Miloševića pred Dayton. Najviše mi je išao na nerve onaj homoseksualac Jeimy Shey koji je imao tako ružnu kravatu dok sam ga posmatrao na press konferencijama na kojima je govorio o opravdanosti „kampanje“ Izgledao je kao navijena lutka sa unapred usnimljenim tekstom u memoriju one njegove face pune „zabrinutosti“. Pomišljao sam za vreme svih tih dana kako je otpočeo kraj civilizacije kakvu smo priželjkivali, civilizacije i vladavine prava i zakona za sve ljude bili oni u malim ili velikim državama. Znao sam šta je rat dok sam i sam učestvovao u mnogim bitkama po koridoru od 91′-95′ Setio sam se i američkog komandanta 1. oklopne američke divizije koja je zaposela položaje koje smo mi držali iz 1. oklopne brigade na koridoru posle potpisivanja Deytona u sklopu tadašnjeg IFOR-a. Došao američki komandant sa vojnicima koje smo lepo dočekali sa srpskim cigaretama „VEK“ kojih smo jedino i imali. Nisu ga toliko zanimale cigarete koliko naš tenk T-84 kojem se čudom nije mogao načuditi koliko je bolji od njihovih tenkova usput komentarišući kako i nije čudo što smo mogli držati toliku teritoriju sa tako moćnom tehnikom. A u tom trnutku vojska Republike Srpske je posedovala 72% Bosne i Hercegovine. Sećao sam se tih dana i osećao tugu posle pres konferencija posle višednevnih bombardovanja Srbije i Crne Gore koje sam posmatrao preko TV. Nama je rat izgleda kako reče Dušan Kovačević kao peto godišnje doba. Nikada pre nisam pisao. Rat mi je probudio emocije. Napisao sam roman o tom ratu. Posle nisam mogao stati. Sada pišem svoju četvrtu knjigu.
Čedo Savkovicпре 9 година
Sećam se početka bombardovanja. To mi je nenadano, bio i poslednji dan osnovne škole u koju sam pošao 1991. godine. Početak i kraj mog osnovnoškolskog obrazovanja, kao i svih onih koji su rođeni 1984. godine obeleženi su ratovima. Baš fino za generacije koje su mogle bolje da žive. Ali svest o tome što se događalo trebalo bi da koristi kao opomena i primer da se slično tome na trusnim područjima našim, više nikada ne ponavlja.
мирјана пре 9 година
Nikada neću zaboraviti užas u očima svoje dece, svake večeri kada se začuje sirena. Ja pokušavam da im nešto čitam, neke slikovnice, podignem pogled i vidim te razrogačene oči.

Nikita Stanesku – DA SE VOLIMO KAO CVEĆE

Da se volimo kao cveće

u nama samima

Da rastemo na živoj

granici reči

Ja sam A

kruna uzvika,

ti si U

zimogroživi cvet.

 

Da se volimo kao cveće

u nama samima

kao usamljena slova

u unutrašnjosti reči

O, ti reči

pol i matrica

iz koje se rađa

sva budućnost

 

Da se volimo kao cveće

u nama samima

u vama samima

u njima samima,

kao cveće, samo kao cveće,

belo cveće,

cvetovi jabuke.

 

zena belo

STENDAL (Anri Bejl 1783-1842) – O LJUBAVI

O HRABROSTI ŽENA

Nemam namere da potcenjujem hrabrost žena; video sam ih, u zgodama, gde nadilaze najhrabrije ljude. Treba samo da imaju da vole jednog čoveka; kako one samo osećaju kroz njega, najstrašnija neposredna i lična opasnost postaje za njih kao ruža koju imaju pred njim da uzaberu.

Žena koja voli, nalazi suviše sreće u osećaju koji je prožima, da bi mogla uspeti da se pretvara; dosadi joj razboritost, ne mari da se više čuva i slepo se predaje sreći da voli. Nepoverenje čini ovakvu ljubav nemogućom.

Ljubav

O PRVOM KORAKU

Možda ljudi koji nisu sposobni da osete ljubav-strast jesu oni koji najživlje osećaju utisak lepote; to je bar najjači utisak koji su u stanju da prime od žena.

Čovek, koji je osetio kucanje srca koje već iz daleka uzbuđuje šešir od bele svile na voljenoj ženi, sasvim je začuđen hladnoćom koju u njemu ostavlja približavanje najveće lepote na svetu. Posmatrajući zanose drugih, on čak može imati jedan pokret duševnog bola.

Žene do krajnosti lepe manje iznenađuju drugi dan. To je velika nesreća…Pošto je njihova vrlina vidna za sve i predstavlja ukras, one moraju imati više glupaka u spisku svojih ljubavnika, kneževa, milionara.

Lepota

Ljubav je kao groznica, ona se rađa i gasi, a da tu volja ne uzimlje nikakvog učešća. Eto jedne glavne razlike između ljubavi-ukusa i ljubavi-strasti, i čovek može sebi čestitati radi lepih osobina koje ima voljena ličnost, samo kao na srećnom slučaju.

Želim da primoram na ćutanje svoje srce koje misli da ima mnogo da kaže. Vazda strepim da nisam zapisao uzdah, kad mislim da sam zabeležio jednu istinu.

Od časa kad voli najmudriji čovek ne vidi ni jedan predmet onakav kakav je.  On u najmanju ruku preteruje svoje rodjene vrline, i još više najstinije naklone pažnje ljubljene žene. Strepnje i nade dobivaju u trenu neček romanesknog (Vevard). On više ništa ne pripisuje slučaju; gubi osećaj verovatnoće; jedna zamišljena stvar je postojeća stvar, jer treba da utiče na njegovu sreću.

Strašan znak da se pamet gubi, jeste kad mislite na neku malu činjenicu, tešku za posmatranje, vi vidite da je svetla, i tumačite je u prilog svoje ljubavi; trenutak iza toga primećujete da je u stvari crna, i opet nalazite da ona govori u prilog vaše ljubavi.

Tada duša naložena smrtnim nesigurnostima oseća živu potrebu da ima prijatelja; ali za ljubavnika nema više prijatelja.

slep Rene-Magritte-The-Lovers-1928

Ako je tako teško zaboraviti ženu pored koje je čovek našao sreće, to je zato što u izvesnim časovima mašta ne može da se umori izazivajući je u pameti i ulepšavajući je.

Pročitao sam sto strana ovog ogleda; dao sam suviše mršav pojam o pravoj ljubavi, i ljubavi koja obuzima svu dušu, ispunjuje je slikama čas najsrećnijim, čas najočajnijima, ali vazda uzvišenima, i čini je potpuno neosetljivom prema svemu ostalom što postoji. Ne znam kako da izrazim ono što tako dobro vidim; nikad nisam osećao s više jada nedostatak dara. Kako da se osetljivo izrazi jednostavnost kretanja i karaktera, duboka ozbiljnost, pogled koji tako pravo i sa toliko otvorenosti slika prelivanje osećaja, a naročito, navraćam se, onu neizrecivu nebrižnost za sve što nije žena koju volimo? Jedno ne ili jedno da  izušteno od čovek akoji voli, miropomazano  je kao nikada dotle i ni u jednoj prilici.

MunchSeparation1900

O LJUBAVI, GROMU IZ VEDRA NEBA

Trebalo bi izmeniti ovu smešnu reč; ipak stvar postoji. Video sam ljupku i plemenitu Vilhelmicu, očajanje verlinskih krasnika, kako prezire ljubav i ruga se njezinim ludostima. Sjajna po mladosti, po duhu, po lepoti, po sreći svih vrsta…., sa bezgraničnim bogatstvom koj joj je davalo prilike da razvije sva svoja svojstva, ona se činila da se zaverila s prirodom da pokaže svetu tako redak primer savršene sreće koja joj je pala u deo i koje je ona savršeno dostojna. Ona je imala dvadeset i tri godine; na dvoru već odavno; oglušila se na udvaranje s najvišeg mesta; njena čedna ali nepokolebiva krepost bila je navođena kao primer, i od tada najljubazniji ljudi, bez svake nade da joj se dopadnu, težili su samo za njenim prijateljstvom. Jedne večeri pošla je na igranku kod kneza Ferdinanda i igrala je deset časaka s jednim mladim kapetanom.

„Od tog trenutka“, pisala je posle toga jednoj prijateljici (prevedeno iz Botmerovih Uspomena), „postao je gospodarom moga srca i mene, i to dotle da bi me to ispunilo užasavanjem, kad bi mi sreća što vidim Hermana ostavljala vremena da mislim i na što drugo u životu. Moja jedina misao bila je da posmatram da li mi on poklanja imalo pažnje.

Danas, jedina uteha koju mogu da nađem u svojim pogreškama, jeste da se uljuljkujem varavim snom da me je jedna viša sila otela od same sebe i od razuma. Ne mogu ni jednom reči ocrtati, na način koji se približava stvarnosti, do koje tačke, samo kad ga vidim, ide nered i poremećenost mog bića. Crvenim kad mislim sa kojom brzinom i sa kojom neodoljivom silom sam bila ponesena prema njemu. Da je njegova prva reč, kad mi je najzad progovorio, bila: Da li me obožavate?, uistini ne bih imala snage da mu ne odgovorim: Da. Bila sam daleko od pomisli da posledice jednog osećaja mogu biti istovremeno tako nagle i tako malo predviđena. To je išlo dotle da sam u jednom času mislila da sam otrovana.

Na žalost i vi i svet, moja draga prijateljice, znadete da sam mnogo volela Hermana; eto, on mi je tako prirastao za srce kroz četvrt sata, da od toga vremena nije ni mogao više postati miliji. Uviđala sam sve njegove mane, i sve sam mu ih praštala, pod uslovom da me voli.

Malo iza toga što sam s njime igrala, kralj je otišao; Herman, koji je bio u odredu na dužnosti, morao je da pođe sa njim. S njime, sve je za mene išćeznulo iz prirode. Uzalud bih pokušavala da vam crtam prekomernu dosadu koja me je pritisla čim ga više nisam videla. Sa njom se mogla meriti samo neodoljivost želje koju sam imala, da se nađem sama sa sobom.

Napokon mogoh da odem. Jedva što sam se dvostrukim ključem zatvorila u svome stanu, htedoh da se oprem svojoj strasti. Ah!, moja draga prijateljice, kako sam skupo platila to veče i idućih dana uživanje što sam mogla verovati da sam kreposna!“

Ovo što ste pročitali, samo je tačno pričanje o jednom događaju koji je bio dnevna novost, jer, kroz mesec ili dva, sirota Vilhelmina bila je dovoljno nesrećna da je svet mogao uočiti njezin osećaj. Takav je bio početak ovog dugog niza nesreća od kojih je umrla tako mlada i na tako žalostiv način, ili se sama otrovala ili ju je ljubavnik otrovao. Sve što se dalo videti na ovom mladom kapetanu, bilo je da je vrlo dobro plesao; imao je mnogo veselosti, još više sigurnosti, veliki izraz dobrote, i živeo je sa veselim devojkama, uostalom, neki sitni plemić, vrlo siromašan, i koji redovno nije bio prepušten na dvor.

Ne treba samo nepoverenja, nego treba malaksalosti nepovrenja, i da se tako izrazim, nestrpljive hrabrosti protiv slučaja u životu. Duša, a da i ne zna, u dosadi što živi bez ljubavi, ubeđena protiv svoje volje primerom drugih žena, nadvladavši sve strepnje u životu, nezadovoljna tužnom srećom gordosti, stvara, a da i ne primećuje jedan idealan obrazac. Sretne jednog dana neko biće koje naliči na taj obrazac, kristalizacija* prepoznaje svoj predmet po uznemirenosti koju podstiče, i posvećuje za uvek gospodaru svoga udesa ono što je odavno sanjala.

Žene podložne ovoj nesreći imaju suviše visosti u duši da vole drugačije osim strašću. One bi bile spasene kad bi se mogle poniziti do raskalašnosti….Čini ih ređima to, da ako srce koje tako voli unapred, ima i najmanji osećaj o svom položaju, nema više ljubavi-groma iz vedra neba.

Jedna žena koju su nesreće učinile nepoverljivom, nije sklona ovoj duševnoj revoluciji.

Bol balerina

 

 

Snežana Nešić – RAZGOVOR SA VANJOM

Druže, još jedno lepo veče u nizu, koje istorija neće zapamtiti….
Šta je svrha….Kamenje se tek tako kotrlja..

Dragi Vanja, ovo veče se šunja po mom srcu šapama sa isukanim kandžama..Svaki sat je istorija nedostajanja onog koga volim. Komadi praznine zatrpavaju mi dah, pa dišem tik do zaustavne linije. Kako je moguće izdržati ovoliku rupu u zagrljaju?

Ne znam o čemu govoriš…Zagrljaj je lako popuniti, teško ga je iznenaditi. Sve su dublji virovi po kojima tražim ono što sam imao. Kako sam uspeo da postanem ja sadašnji, a ne primetih kad je umro jučerašnji?…. Reci mi da stvarnost nije ravna ploča…

Srce ide u visinu, Vanja. I u širinu. I u dubinu. Svet ima dimenziju poljupca kojim se otključava dijafragma za beskraj treperavog smeha. Kad ležim na njegovim grudima, sve u meni trepti od radosti. Život se kotrlja venama kao velika kugla sladoleda. Kad želiš da si zid na koji naleću svi noževi njemu namenjeni, a izmičeš se da ga pogode sva milovanja……I što je tebe manje, živiš jače. Čak i kad ovako prestane, kad nestane……Ne bih menjala ni trena, jer je to sve što se od života sećam.

Ti si beznadežno emotivna, teško te razumem. Ali te shvatam ponekad…Kad me neko nedostajanje čačka ispod rebara u jutrima bez mana. Kao tačka na savršenoj novoj šoferšajbni. Centar katastrofe koja će doći.

Moje istrošeno i tvoje netrošeno srce mu dodju na isto, Vanja. Ljubav koja je prešla na drugu stranu Meseca. I čeka…..Jer, Vanja. Ja bih od pluća svojih novo srce sebi napravila, da opet volim.

Srce

Snežana Nešić- TEBI

Dobar ti dan, dobra moja ljubavi. Dobro ti sve.
I ona misao koju uvlačiš pod kapke pred spavanje.
I drhtaj koji te mine u onom ćošku dana u kom te moj zagrljaj ne može dosegnuti.
Sve da ti dobro bude.
I onaj korak kad se ustežeš da mi se približiš onoliko koliko bih želela, a koliko ti nikad nećeš želeti da putuješ.I reč koju mi dišeš kraj uveta, neizgovorljiva, neotkidiva od srca, koju ću večno tražiti po našim ćutanjima, prebirajući ih kao moja baka pasulj prebranac.

Samo dobro da te prati.
I onaj put dalek kojim putuješ bez mene kroz život, a koji se nekad ugnezdi izmedju naših dodira
kao nepremostiva daljina, kao reka u koju se ne ulazi jer je puna krokodila i svakoraznih gladnih čudovišta koja bi nas pojela.
I da ti je dobro kad u kostima osetim onaj miris tudjina koji mi više nije rekao nego što jeste, a ja ga volim zbog dve i po šake crvenog saća u grudima.
Neka ti je na dobro, mili, ta tuga kao zemaljska ploča što se pomera u tvojim osnovama, da ti izoštri vid, da ti otvori visine, da ti bude tovar blaga.
Sve neka ti je na dobro, moja ljubavi.

Momčilo Đorgović – POVRATAK OBRENOVIĆA

Završilo se i dugo, vruće i iscrpljujuće leto dve hiljade sedamnaeste i sedim u prijatnoj hladovini smederevskog muzeja, već se ušlo u septembar, zlato vinograda, Dunav, …

  Piše: Momčilo Đorgović

08. oktobar 2017. 12:00

Povratak Obrenovića

… i za par dana počinje fešta Smederevska jesen, u tvrđavi i oko tvrđave roštilji, vinska burad, grad s nestrpljenjem očekuje Žiku i Žikinu Šarenicu, te će se RTS direktno uključiti i za celu zemlju prenositi sa centralnog gradskog trga, i tako će sa Žikinom Šarenicom fešta i početi.

A u muzeju preko puta tvrđave samo što nije počela priča o – Obrenovićima. Okuplja se radoznala publika, promovisaće se treći i četvrti tom kataloških publikacija iz projekta «Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope». Dve debele knjige sa po 350 strana i svaka na kunstdruku i na svakoj mnogobrojnoj strani mali grb dinastije, bezbroj slika i kratkih tekstova. Pripremaju se još dva, biće ukupno šest tomova, a sa projektom, započetim još pre pet godina, naravno, širu javnost mediji i nisu upoznali.

Ali, otkuda u ovom danu jesenjeg zrelog obilja te davno nestale senke knezova i kraljeva? Šta bi se tu aktuelno s njima i o njima imalo razgovarati? Kakva se to prašnjava zavesa diže u sred septembarske dionisijske floralne dekoracije pored Dunava? Pa znano je svima kako je to sa Obrenovićima pakleno završilo, nekima su se i kneževsko-kraljevske glave kotrljale. Šta tu ima više da se kaže? NJih je brojnim feljtonima pregazila naša provincijalna štampa počev još od devetnaestog veka, a sa nekim knjigama su ih dotukli i časni univerzitetski profesori. Zašto bi u ovim našim posrnulim vremenima, sa izigranim narodom u glibu mizerije, ponovo slušali tu kriminalnu hroniku? Zar nisu zabavne šarenice ugodnije i potrebnije?

Sumnje je dr Igor Borozan razvejao, malo nas i zbunio stavom da su «Obrenovići» u dve knjige deo kapitalnog projekta, značajnog za kulturu i istoriju Srbije. Kultura sećanja je u ovom slučaju Kultura Dozivanja Pameti. Neke od prisutnih je i poplašio oštrom kritikom da vlasti više podržavaju kič, banalnost, rijalitije i tabloide, dok se naučne institucije prepuštaju propadanju i jadnom životarenju. Ministarstvo kulture i opština jesu pomogli štampanje knjiga, ali nijedan autor nije dobio honorar za višegodišnji rad. Srećom, njihov entuzijazam i ljubav prema nauci i domovini bili su jači od državnog nipodoštavanja njihovih pregnuća. Tim iz Muzeja rudničko-takovskog kraja predvođen Aleksandrom Marušićem i Anom Bolović uložio je svake hvale vredan urednički i izdavački napor. Okupili su desetine kustosa i povesničara i oni su pedantnim istraživanjima skrupulozno predstavili, vihorom političkih strasti i interesa, zbrisanu srpsku dinastiju. Mogao bi se projekat nazvati i «U potrazi za zametenim Obrenovićima», i utoliko je značajniji, jer kompletira argumente za ispravljanje, do zlaboga, velike nepravde, učinjene ne samo žrtvama, nego i srpskom narodu. U našoj istoriji nema ličnosti, posle Vuka Brankovića, po kojima se prosipala tolika količina vitriola mržnje, laži i skrnavljenja, ne bi li se Miloš, Mihailo, Milan i Aleksandar unizili i stigmatizovali za sva vremena. Da li bismo bolje živeli da oni nisu satrti, naravno, nikada nećemo saznati, ali, ukoliko se uopšte ovde razmišlja o budućnosti, vredi razmisliti o njihovoj sudbini.

I danas se ovde pokušava igrati šah i sa istočnim i sa zapadnim velikim silama, mada nas one međusobnim tajnim dogovorima ili ratom često stavljaju u šah-mat poziciju. Videli smo kako je premijerka Brnabić morala ruskom ambasadoru Čepurinu nositi stenogram intervjua dat Blumbergu, ne bi li ga razuverila da je kategorički izjavila da bi u slučaju da mora da bira između EU i Rusije, Srbija izabrala EU. Ironija je da je Aleksandar Čepurin, što se tiče budućnosti svoje porodice, prednost dao EU, jer je, kako nas je obavestio Sputnjik, ćerku poslao da studira u Pariz, udala se za Francuza aristokratskog porekla, žive i rade u Beču, tako da će i Čepurin kada ode u penziju čuvati unuke u Evropskoj uniji. I ovdašnji rusofili više žive na Zapadu, nego u Rusiji. Kakve to veze ima sa Obrenovićima? Oni nisu čekali 1948. godinu da bi ruskoj hegemoniji rekli odlučno Ne, već su još u svoje vreme smatrali da je Zapad sigurniji partner u razvoju nezavisnosti i napretka.

U Nišu bi danas bio NATO, a ne ruski vatrogasci, da kralj Milan nije sa zapadnim saveznicima poništio odluku ruskog cara da Niš bude u Bugarskoj, a Bugarska preko Sandžaka sve do Kolašina. Dok je ruska diplomatija sklapala ugovor u San Stefanu, kralj Milan je, prema zabelešci Stevana Sremca, doveo ruskog konzula pred Ćele-kulu i rekao mu:»Evo, Ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tada će tek dobiti Bugari Niš». Sremac je ovu izjavu ocenio kao «osvajanje Niša po drugi put».

A da se ne radi o anegdoti, potvrdio je dr Vladan Đorđević u svojoj raspravi o Berlinskom kongresu navodeći besedu Jovana Ristića s tajne sednice Narodne Skupštine od 19. jula 1878. godine:»Što g. Ristić nije mogao kazati ni u tajnoj sednici Narodne Skupštine to ćemo mi kazati ovde: Knjaz Milan je poručio u ruski stan da će Niš braniti, ako zatreba, i protiv same bratske ruske vojske».

Paradoksi istorije, vreme je velika mešalica, ruski car nije ni sanjao da će jednog dana zapadni vojni savez biti u Bugarskoj, na obalama Crnog mora, ali, izgleda, ni Obrenovići nisu bili svesni da će suprotstavljanjem evroazijskom carstvu plaćati i progonima i glavama. Nema ih, imovina im je poništena, pokradena i rasturena, u njihove dvorove, vile, kuće i stanove uselili su se uzurpatori i njihovi likvidatori. Preostale privatne, uglavnom stvarčice, pisma, fotografije, portreti, isečci iz novina, po neka stolica, putir ili vaza, nešto novčića sa njihovim likovima, ordenje, po koja bista, nalaze se u muzejskim i privatnim zbirkama u Srbiji, Francuskoj, Austriji, Slovačkoj, (verovatno i u Rumuniji, nije još dovoljno istraženo), ali izgleda da nema nijedne zbirke njihovih stvari ni u državnim, niti u privatnim fondovima Rusije.

Tabloidno ruženje dinastije bilo je dugotrajno, smišljali su ga i podsticali, pre svega, radikali, zatim ubice poslednjeg Obrenovića, i oni koji su sebe nazivali karađorđevićevcima. I sve što je moglo da podseća na Obrenoviće sprženo je. Kontaminacija još uvek ozračuje, te su se i neki od priređivača na smederevskoj promociji izvinili i upozorili prisutne da ih ne smatraju «obrenovićevcima», oni su samo profesionalno obavili svoj posao. Otklon je i bio potreban u sredini ispunjenoj pristrasnostima i navijanjima, i ubeđenoj da se ništa ne radi iz poštenih namera. Poverovao sam priređivačima i na reč, a i ono što su istražili i «na svet izdali» samo za sebe govori da se radi o ozbiljnom i nepristrasnom poslu. Konačno smo shvatili! Konačno smo progledali! Toliko je vremena moralo da prođe, čitav vek i više, da bi se pogledalo istini u oči, ali i u dugotrajnu jadnu i strašljivu nebrigu o značajnom istorijskom nasleđu. Da nije bilo retkih pojedinaca-kolekcionara kao što su recimo Branko Stojanović, Jevđa Jevđević, Joca Vujić, Sigolen Franš d’Epere-Vujić, te osmišljene sakupljačke politike muzeja u Beogradu i Šumadiji pedesetih godina prošlog veka, ili francuskih i austrijskih naučno-kulturnih institucija teško da bismo videli sada na jednom mestu, u nekoliko knjiga, rasute ostatke davnog brodoloma jedne, za nas, značajne dinastije, koju smo, uz nagovaranja sa strane, sami potopili.

Gotovo se u svim tekstovima zaključuje da su Obrenovići izveli veličanstveni poduhvat stvaranja države, postigli zavidna teritorijalna proširenja, uzdigli jednu naciju (srpsku) iz etnički nedovoljno identifikovanih a sukobljenih rajetinsko-podaničkih masa Balkana, formirali identitet, povezali nas sa Evropom, podigli ugled u njoj, i odbili da budu ruske manevarske marionete na prostoru od Crnog do Jadranskog mora. Kralj Milan je posebno gradio dobre odnose sa Bečom, pažljivo balansirao, ne bi li izdejstvovao što bolji položaj Srba u Austrougarskoj, sprečio mađarizaciju i germanizaciju, i očuvao njihov identitet, što mu je i polazilo za rukom. Smatrao je da je ideologija ruskog slavjanstva za Srbiju put u iščeznuće i odbijao je da se utopi u projektovanu Zadunajsku guberniju. Kada su ruska carska diplomatija i tajna policija označili Obrenoviće kao protivnike, počeo je nemilosrdni lov, koordinirali su radikale, karađorđevićevce, Bosance, Makedonce i cetinjsku dvorsku policiju.

Krajem osamdesetih prošlog veka je, u jugoslovenskom raspletu, velika grupa intelektualaca oko Dobrice Ćosića, zajedno sa socijalistima i radikalima, odbacivala obrenovićevsku politiku kao veštinu, smatrali su je izdajom, i opredeljivali su se za «revolucionarnog kneza Đorđa», Jeljcinovu Rusiju, zapravo za rat (širila se priča po Beogradu da će Milošević dobiti rakete S-300). Stambolićevce su etiketirali kao «obrenovićevce». Ove jeseni je trideset godina od prevratničke Osme sednice kada su «karađorđevićevci» sa «voždom» Slobodanom Miloševićem srušili «obrenovićevce» sa «mekanim» Ivanom Stambolićem na čelu. U tom trenutku nije bilo krvi. Ali, bez krvi nije moglo, i u nju je zemlja potonula sledećih deset godina. Glavama su platili i Stambolić i Milošević. A domove i identitet su pogubile stotine hiljada Srba proteranih iz zavičaja. Izgubili su sve ono što im je obrenovićevska politika čuvala još sa kraljem Milanom.

U zbirkama kragujevačkog istorijskog arhiva Šumadije nalazimo tajne izveštaje agenata iz Srbije, Bosne, Hercegovine, Vojvodine o tome kako Rusija i Crna Gora šire među lokalnim stanovništvom nezadovoljstvo i mržnju prema dinastiji Obrenović. Upozoravaju agilni agenti da se smišljaju prljave kampanje, pripremaju atentati na kralja i da radikali veoma uspešno agituju u inostranim novinama (francuskim, austrijskim, švajcarskim) protiv kralja Milana. Izmišljali su finansijske i ljubavne afere, konfabulirali o njegovim dugovima i bolestima, hipostazirali banalnosti u skandale. Bio je to pravi tornado difamacija i dezinformacija koji je dekomponovao Obrenoviće.

Između dva rata, naročito pred Drugi svetski rat, bilo je intelektualaca, javnih ličnosti, među najistaknutijima Dragoljub Jovanović, koji su počeli da razotkrivaju prljave igre oko Obrenovića i da ističu mračnu ulogu Nikole Pašića. Tako je na primer poznati advokat, publicista, Svetolik Grebenac polemisao sa stavovima Slobodana Jovanovića o Obrenovićima ukazujući na njegovu pristrasnost, zlonamernost, izmišljanje «istina» nepotkrepljenih činjenicama. Po njemu je Jovanović tračarenja tetki i strina, te rasuto lupetanje dorćolskih i savamalskih mahala, kombinovao sa prljavom propagandom radikala i sve to prelivao u «naučne» knjige o Obrenovićima. A knjige Slobodana Jovanovića su, na žalost, mnoga pokoljenja lenjih i guslarskih istoričara prepisivala kao neupitnu hroniku, i uvodili feljtonističku papazjaniju u naučni pogled na prošlost. Radikali, zaverenici i korupcionaši su «pročešljali» i osakatili mnoge arhive, naročito su iskoristili dane posle Majskog klanja 1903. i haos na početku Prvog svetskog rata. Uništili su sav kompromitujući materijal protiv sebe i nije se imalo čime braniti Obrenoviće.

Grebenac je optuživao Pašića da je tajni agent Ohrane za Balkan, i da je od nje dobijao velike svote novca za podmićivanja, a da je oko sebe, i na vlast, okupljao mnogobrojni ološ koji je lako mogao korumpirati i indoktrinirati, i tako se došlo i do sloma 1941. godine. O Milanovim «basnoslovnim dugovima» dizala se larma do neba, a o marifetlucima Pašića je vladala duboka tišina, prava zavera ćutanja. Najviše Pašić se, tvrdi Grebenac, na čelu mnogobrojnih raznih vlada godinama «otimao za najbolje rudarske terene i koncesije, ali ne da bi se sam bavio rudarstvom, već da bi ih on, ili njegova deca, prodali strancima». I danas na centralnom beogradskom trgu je podignut spomenik Pašiću, njegovi osporitelji bi rekli da je podignut u 21. veku spomenik korupciji. I baš u Ulici kralja Milana iz Moskve je pre neku godinu, sa neba, spušten kip ruskog cara. Pedeset tona, nije šala, ako je Milan izbegavao za života ruskog cara, nije mu suđeno da se mrtav oslobodi njegove težine. Stvaraoci srpske države, Miloš i Milan, ni do danas u glavnom gradu nemaju spomenike.

Austrijska nacionalna biblioteka, obaveštava nas istoričar Zlatan Stojadinović, u zbirkama poseduje preko 11 miliona predmeta. Samo Zbirka papirusa ima oko 180.000 predmeta i UNESKO je upisao u registar «Pamćenja sveta». U Zbirci slika i grafika sa 600 hiljada predmeta nalazi se 54 portreta članova dinastije Obrenovića. Stojadinović upozorava da su periodi emigracija članova dinastije najmanje obrađeni u srpskoj istoriografiji. Tu prazninu su svojim radovima u trećem i četvrtom tomu popunili i on i Gordana Krstić Faj i mr Snežana Cvetković. Malo je poznato da je Milan odrastao u Beču i da se čuveni pisac i dramaturg Artur Šnicler u autobiografiji priseća svojih dečačkih druženja s njim u bečkom predgrađu. Duboki su koreni Obrenovića u Beču, u njegovom javnom, političkom i kulturnom životu. I to nije istraženo. Ništa se ne zna o bliskim odnosima kneza Miloša sa prvim čovekom i političkim arhitektom ondašnje Evrope knezom Meternihom. Naš doživljaj Miloša još uvek se svodi na psovačke doživljaje njegovog berberina Nićifora iz posleustaničkih dana, a ne veruje se u poslovicu da za sobara nema velikog čoveka. Obrenovići su, recimo, bili kumovi carskom general-majoru Đorđu Stratimiroviću. Kum na venčanju je bio knez Mihailo, a generalovu decu su krstili kneževi Mihailo i Milan, a 1896. kralj Aleksandar ga je odlikovao ordenom Takovskog krsta. Na Slovenskim balovima pod pokroviteljstvom kneževa Miloša i Mihaila među gostima su bili mnogobrojni grofovi i baroni, čak i princ Švarcenberg. Knez Mihailo je ušao i u bečku muziku, njemu je Johan Štraus Mlađi posvetio Srpski kadril, a Filip Farbah Stariji – Srpsku polku. Koliko su srpski kneževi bili poštovani govori i poseta Franca Jozefa srpskoj crkvi Sveti Sava prilikom njenog osvećenja i tom prilikom je bio najveći priloženik za njenu izgradnju.

U minuciozno dokumentovanom radu Gordana Krstić Faj je pokazala da nema u Francuskoj monumentalnog muzeja ili biblioteke a da u svojim zbirkama ne poseduju predmete članova dinastije Obrenović. Dobila je ekskluzivno pravo od Versajskog muzeja da samo u knjizi o Obrenovićima objavi do sada kod nas nikada viđena dva portreta kneza Miloša iz 1842. i 1843. godine. Jedan je uradila Žozefina Gocel Sepolina, za koji je na Salonu u Luvru nagrađena zlatnom medaljom. A drugi je naslikao Eduar Engert, poznati austrijski slikar istorijskih portreta i scena. Krstić Faj je i ušla u trag aukcijama u Londonu i Parizu na kojima se od 1904. do 1926. krčmila brojna zaostavština svrgnute dinastije, kralja Milana, kraljice Drage i kralja Aleksandra. Sačuvani su katalozi sa spiskom stvari i cenama. Među njima je bilo preko 300 umetničkih dela, i to slike Manea, Sezana, Muhe, Dega, Gogena, Monea, Renoara, Sislija, Gistava Dorea. Ti katalozi svedoče o visokom kulturnom nivou i modernom životu likvidirane srpske dinastije. I ne samo da su posedovali, već su se i lično poznavali sa umetnicima. Milan je bio u ličnom kontaktu sa pariskim fotografom Nadarom, ali i sa jednim od najvećih francuskih pesnika – Polom Verlenom. U književnoj biblioteci Žak Duse nalazi se i Verlenov crtež posvećen kralju Milanu.

Tek zveckanja u metalu, ali ne oružja, već novca i ordenja, oglasilo je svetu potpunu nezavisnost Kneževine Srbije. Iskivanje i izlivanje suvereniteta u metalu preduzimaju Mihailo i Milan, upućuju kustosi Marija Marić Jerinić i Jelena Vasić Delmanović. Do 1868. godine u Srbiji su bile u opticaju 43 različite monete od zlata, srebra i bakra. Prvi vlastiti novac, 73.464.500 komada para, iskovanih u Beču sa likom knez Mihaila, stiže u Srbiju početkom 1869. godine. Dinar uvodi 1875. knez Milan u sklopu reforme novčanog sistema zasnovanog na konvenciji Latinske monetarne unije (Francuska, Italija, Belgija, Švajcarska). Srebrni dinar imao je jednak sadržaj srebra i bakra, težinu i veličinu, kao odgovarajući srebrni novac članica Unije. Kada je Milan učinio Srbiju kraljevinom, 1882. iskovalo se trista hiljada zlatnika tzv. «Milandore», od 10 i 20 dinara u Carskoj kraljevskoj glavnoj kovnici u Beču. A savremena istorija novca Srbije počinje 1884. godine kada je osnovana Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije, i tom prilikom, saopštavaju nam kustosi, puštena je u opticaj novčanica od sto dinara u zlatu. Svi ti novci važili su kao zakonsko sredstvo plaćanja sve do pred kraj 1931. godine.

O naporima Obrenovića da državi i sebi daju dignitet, a u odsustvu uništenih artefakata i arhiva, možda najbolje govore – medalje, ta, kako napominje kustos Marija Marić Jerinić, «pozitivna dinastička propaganda kao dominantni vid političkog govora u Srbiji 19. veka». Medalje, uostalom kao i ostale stvari u kolekcijama, pričaju biografije svojih stvaralaca i vlasnika. Utisnute su i reči, ali je na medaljama i novcu najvažnije za komunikaciju – slika, slika vladara ili simbola države koja se kroz plemeniti metal emituje u večnost, a podanike uverava u nesumnjivu stabilnost i istinitost stvarnosti i poretka u kojem žive. Bile su, međutim, kratkotrajne, kao i glave na prestolu. Brzo su ih događaji pretvarali u antikvarne predmete. Na pedesetogodišnjicu Drugog srpskog ustanka, 1865, u Beču je iskovana srebrna medalja sa naporednim profilnim poprsjima kneževa Miloša i Mihaila, ujedinjeni otac i sin na slici u punoj snazi obećavali su i garantovali napredak. Smrt je, prvo prirodna a zatim nasilna, i mogućnost i medalju odbacila u ropotarnicu neuspelih pokušaja. Povodom ubistva knez Mihaila iskovana je (a gde drugde nego opet u Beču) spomen medalja i na poleđini boginja Pobede ovenčava Mihaila palminom grančicom i krilaticom «Tvoja misao poginuti neće». A on je i ubijen da bi njegova misao poginula. Na petstogodišnjicu Kosovske bitke, 1889, Obrenovići zvanično proglašavaju Vidovdan za nacionalni praznik posvećen uspomeni na pale u borbama za otadžbinu. Miropomazan je Aleksandar I Obrenović u Žiči i iskovana je medalja sa njegovim likom, a na reversu je bio lik ktitora i manastir sa natpisom «Sedmovratni manastir Žiča, zadužbina kralja Stevana Prvovenčanog, sazidan 1222.» Od 1893. godine ova medalja se dodeljivala srpskim podoficirima i vojnicima stalnog kadra. Medalje se u narodu doživljavaju kao talismani, kao zaštita od nesreće, ali ni medalja, ni miropomazanje, ni manastir Žiča nisu zaštitili poslednjeg Obrenovića, pa su ga iskasapili i bacili kroz prozor upravo oni koji su mu se zakleli na vernost i koje je odlikovao. Da im slučajno ne bi proradila savest, odmah su po kasapskom poslu dobili orden. Ovog puta – Karađorđevu zvezdu.

Signali i poruke iz prošlosti, stvari su elokventne, govore i o sebi i o društvu. Direktor Britanskog muzeja Nil MekGregor je napisao «Istoriju sveta kroz hiljadu predmeta», u rasponu od dva miliona godina pre naše ere pa do 2010. godine, od kamenog oruđa do kreditne kartice. Čudesno je šta je MekGregor uspeo da očita, recimo, iz ranoviktorijanskog seta za čaj ili sa ruskog revolucionarnog porculanskog tanjira urađenom i oslikanom 1921. u San Petersburgu. Stvari Obrenovića nude istraživačima sa novim tehnikama, i uz pomoć poetske imaginacije, nove i velike mogućnosti razumevanja njihovog doba i njih samih. Nikada više nisam video fotografija Obrenovića, u više poza, u raznim situacijama, u raznim mestima Evrope, i muških i ženskih, i tek prohodalih i na samrtnom odru, nego li u ove dve knjige. Kroz njih istraživači ili pisci mogu zaroniti u intimne i beskrajne priče ljudi koje navodno znamo, a zapravo ih ne znamo, niti njihove drame.

Gordana Krstić Faj u Nacionalnoj biblioteci Francuske u kompleksu «Rišelje» je otkrila u fondu Žiljet Adam potresnu beogradsku korespondenciju u pet pisama kraljice Natalije sa generalom i predsednikom vlade Savom Grujićem od 11. do 13. novembra 1890. godine. Poput srpske Antigone ona je zahtevala poštovanje prirodnog prava majke pred neumoljivim pravom državnog i kraljevskog rezona. Bio joj je zabranjen pristup sinu i ona piše generalu Grujiću i traži dozvolu da se preko Narodne skupštine obrati javnosti za pomoć. Smatrala je da prestiž kraljevske kuće ne može ništa izgubiti ako se majka kralja Srbije obrati narodu preko njegovih predstavnika da bi ga upoznala sa ružnom nepravdom, jer oduzimajući joj sina, kako piše, sve joj je oduzeto, čak i razlozi za postojanje, a ona je poslednjih 14 godina bila potpuno posvećena sinu jedincu. Za 14 meseci boravka u Beogradu samo je sedam puta videla sina i to po sat vremena. Već dva meseca, žalila se, sina viđa samo kada u šetnji, na konju u velikom galopu projaše pored njenih prozora. Sukob oko starateljstva i kontrole nad naslednikom i kraljevstvom, kao što je poznato, rešen je njenim progonom.

Viši kustos mr Snežana Cvetković je rekonstruisala dvadesetdvogodišnji boravak kraljice Natalije u Bijaricu na obali Atlantika u vili «Sašino» sve do njenog povlačenja 1913. u manastir Sionske Bogorodice, gde je u paviljonu «Solitude» (Samoća) ostala do smrti 1941. godine. Mr Cvetković je uspela da dobije iz Istorijskog arhiva u Bijaricu spisak oko stotinu predmeta dinastije Obrenović koji su nabavljeni akvizicijom između 1983. i 2004. godine. Deo je predstavljen i čitaocima kataloga. Meni je pažnju privukla drvena tabakera, da li je i kraljica Natalija bila strastven pušač kao i njen suprug?

U Beogradu do pedesetih godina prošlog veka, ni vlada monarhije, niti dvor nisu bili zainteresovani da skupe rasute memorabilije dinastije Obrenovića u izgnanstvu. Snežana Cvetković je aktuelizovala izveštaj Milana Jovanovića Stojimirovića, novinara, književnika i kolekcionara, koji je pred Drugi svetski rat obišao dvorac kneza Mihaila u Ivanki kod Bratislave i opisao ga. Tada je još uvek bio pun Mihailovih i Julijinih stvari i nameštaja. Po povratku u Beograd on je preko Milana Kašanina obavestio kneza Pavla i apelovao da se inventar iz Ivanke sačuva. Preko Kašanina je dobio i sarkastičan odgovor kneza Pavla:»Knez Pavle jako voli kneza Mihaila. Posle Karađorđa, on ga odmah stavlja na drugo mesto. Kaže mi da je on bio jako blagorodan čovek i da je mnogo voleo Mocarta». Pavle je, dakle, bagatelno odmahnuo rukom, i iskoristio priliku da još jednom skrajne jednog Obrenović i nametne prvenstvo svog pretka. A šta je mogao drugo da odgovori, jer da knez Mihailo nije ubijen, ni knez Pavle ne bi bio u mogućnosti da na prestolu miriše ruže, niti bi mogao milostivo i blazirano da negira da ih je zbližio, njih dva Srbina, ne zločin (što i jeste), već tobože Amadeus, jedan Bečlija. Ali, uskoro je i on morao da otpelja u izgnanstvo, kako je Crnjanski pisao, u zemlju Mau-Mau.

I tako je u poslednjem času kada je mogla biti spašena imovina kneza Mihaila iz Ivanke propala, prepuštena rasturanju i nestanku. Delom je ipak, obaveštava nas i teši Snežana Cvetković, integrisana posle rata u muzejske zbirke Čehoslovačke, delom rasprodata, a dvorac je danas u vlasništvu jezuita.

Nestali su ljudi, ali njihovi predmeti, kao što svaki dobar detektiv zna – govore. Nil MekGregor je «saslušao» sto predmeta u Britanskom muzeju iz vremenskog raspona od dva miliona godina i u njima pronašao čitavu ljudsku istoriju. Za razliku od ljudi i pisma, predmeti ne lažu, i MekGregor je ubeđen da je njegov razgovor sa predmetima autentična istorija. Tako i predmeti Obrenovića ne lažu – dinastija je bila autentična i graditeljska. Činjenica da su tako temeljno uništeni, a da su njihove stvari poput konfeta bile raspršene po Evropi, govori kakvoj su se sili suprotstavili i koliko je teško izgraditi modernu i nezavisnu državu na ovim prostorima.

http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=358614&title=Povratak+Obrenovi%C4%87a

Снежана Нешић – ЋУТАЊЕ

Пут кроз тишину је пут на крилима змаја
који бљује ватру на твоје срце
Пут на коме једеш страх
и пијеш несаницу
Да допреш до оног чија је реч
једина коју чујеш у свету
Твоје уши само тај звук распознају
и хоће да се распсну од мука
који је прогутао простор
Ћутање је превише тешко од значења
или од празнине
Умире се од обоје
Трагање за смислом бола
чини ти се јединим спасом
а смисао је дубоко у тишину упретен
Толико да ти реч не може дати
ни онај ко је тишину направио
Тражиш Реч сопственог постања
разрешења
ослобођења
твог новог дисања
да ти се каже и створи твој нови свет
лаког корака
Зашто си склон превидети зидове ћутања
док вичеш Волим те
и утапаш се полако у тишини
док као млада Гојковица не останеш
зазидан у њој
Иштући ствар скупљу од времена
Реч

pismo