Снежана Нешић – ЋУТАЊЕ

Пут кроз тишину је пут на крилима змаја
који бљује ватру на твоје срце
Пут на коме једеш страх
и пијеш несаницу
Да допреш до оног чија је реч
једина коју чујеш у свету
Твоје уши само тај звук распознају
и хоће да се распсну од мука
који је прогутао простор
Ћутање је превише тешко од значења
или од празнине
Умире се од обоје
Трагање за смислом бола
чини ти се јединим спасом
а смисао је дубоко у тишину упретен
Толико да ти реч не може дати
ни онај ко је тишину направио
Тражиш Реч сопственог постања
разрешења
ослобођења
твог новог дисања
да ти се каже и створи твој нови свет
лаког корака
Зашто си склон превидети зидове ћутања
док вичеш Волим те
и утапаш се полако у тишини
док као млада Гојковица не останеш
зазидан у њој
Иштући ствар скупљу од времена
Реч

pismo

Advertisements

Snežana Nešić – TIŠINA

Ja o tebi neću pričati

Neću te deliti slovima, razmacima, tačkama.

Neću te stavljati u tudje oči

da te izedu zenicama, sopstvenim nesrećama

Neću te predavati tudjim usnama

da te glodju rečima,

da te ispijaju svojim bolovima

Nikome ništa reći neću

o snu čiji si mi kraj ti ispričao

dišući kraj mog lica

Ni o tome kakav je život zafrkant

Kako te vodi do ivice ničega u tebi

samo da ti pokaže koliko srećan možeš biti

u krugu od četiri ruke

I da hoću ne mogu da objasnim

koliko je lako smejati se s nekim

sasvim običnim centrom svemira

koga srce ustoličava

koji srce ustoličava

S nekim s kim si ti samo ti

najbolja esencija tebe

nasledstvo svih žena tvoje loze

što brišu ruke od hlebnog brašna

što šapuću reči ljubavi u mraku postelje

Ne, neću te izdati lovcima na tudje osmehe

neću nas lomiti o usamljene sujete

Sreća u meni želi da ćuti i mljacka

Sreća u meni želi da peva i odjekuje

i onda priča o tome kako ne želi da priča

A samo jedno želi da kaže

Volim te.

srce

B. SUBAŠIĆ – Miloš Obrenović prvi ekolog u svetu

Vođa Drugog srpskog ustanka 1837. izglasao zakon o zaštiti šuma. Poslanicima poručio: Ko obori jedno drvo, ubije jednog Srbina. Pohlepa je uzimala danak a šume krčene.

 Ni zakon knjaza Miloša, ni kasnije vlasti, nisu zaustavili seču

VELIKA priča o uzdizanju obnovljene Srbije iz zapustele divljine u modernu državu još uvek je malo poznata. Bilo je to vreme kada su doseljenici, potomci Srba koji su iz otadžbine otišli u vekovnim seobama, ponovo mukotrpno krčili prostore za sela i puteve u „okeanu srpskih šuma“, kako je našu zemlju 1833. video francuski diplomata i putopisac Lamartin.

Posle uspeha Drugog srpskog ustanka, u Beogradskom pašaluku, koji je bio cela Srbija, živelo je oko 120.000 poreskih glava, odnosno muškaraca hrišćana od sedam do 80 godina. Austrijski arhivi navode da je oko 80 odsto teritorije bilo pod gustim, starim, hrastovim šumama. Pruski oficir, plemić i putopisac Oto Dubislav fon Pirh divio se srpskim šumama i smatrao je da će njihovo mudro korišćenje doneti bogatstvo zemlji koja se razvija.

– Savršena tišina vlada u Šumadiji. Nijedne ptice pevačice, samo jedva čujan šum vetra koji njiše talase od lišća. Sveto drveće, od kojeg se svako u danima opasnosti pretvara u hajduka, kao da je bilo potpuno crno pod plavim nebom. Poslovica veli: Ko obori jedno drvo, ubije jednog Srbina. Ove šume, u kojima prebivaju vile i mala božanstva, oživljavaju sećanja na bića koja smo voleli a kojih više nema – setno je opisao franuski putopisac Žozef Renak ostatke prašuma u Šumadiji, kroz koju je prošao u drugoj polovini 19. veka.

Danas je tek nešto više od četvrtine Srbije pokriveno šumom, što je daleko ispod prosečne šumovitosti evropskih zemalja od 46 odsto. To pokazuje da nije poslušan savet i zavet knjaza Miloša, koji je ubrzo po stvaranju autonomne kneževine pokušao da zaštiti šume. On je bio zgrožen nestajanjem zelenih tvrđava koje su vekovima bile utočište i svetilište Srba. U doba osmanskih progona, kao seoska crkva i zborište najčešće je korišćen upravo prostor pod krošnjama svetog drveća, starih hrastova zapisa. Uništavanje prirodnih bogatstava Srbije, kojima su se divili zapadni putopisci, Miloš je pokušao da zaustavi na Spasovdan 1837, kada je sazvao skupštinu i u uvodnoj besedi ponovio – Ko obori jedno drvo, ubija jednog Srbina. Nepismeni knjaz se pokazao kao dalekovidi prvi ekolog i urbanista Srbije, pokušavajući da uvede zakon o uređenju sela koji podrazumeva da se raštrkane kuće ušore, urede i grupišu.

– Nevolja je naš narod prinuždavala, te se morao po šumama, gudurama i vrletima kriti i kojedkud sebi kuće graditi. Kako se nevolja ova počela umanjivati i iščezavati, narod se naš umnožavao, osiguravao i bolje nastanjavati počeo, obogaćivajući sebe raznijem dobrima zemnim. No što se on većama umnožavao i rasprostranjavao, to je sve veću štetu sebi činio. Tolike se šume utamaniše, tolika zemlja beskorisna leži. Kuće ostadoše na daleko, zbog čega nit sused sa susedom ne može ni sastajati se ni porazgovarati, nit jedan drugom šta pomoći može – ubeđivao je Miloš skupštinu da prihvati zakon.

Naime, posle pobede u Drugom ustanku, „Srbija slobodija“, u kojoj nije bilo plemića velikoposednika i gde je svako mogao da ima onoliko zemlje koliko je iskrči, postala je magnetski privlačna. Statistika navodi da je proporcionalno veličini teritorije mlada srpska država u 19. veku imala najveći procenat useljavanja posle Sjedinjenih Američkih Država. Kolonisti, u najvećem broju stočari iz dinarskih predela, počeli su da grade veoma raštrkana sela starovlaškog tipa. Začuđeni savremenik Vuk Karadžić je govorio da neka od njih zauzimaju prostor „veći od Beča“.

Kako su se porodice širile i živele u sve većem blagostanju, blagorodnog drveća je bilo sve manje, kao i zajedničkih pašnjaka. Pohlepa je uzimala danak, drevne šume su neplanski i nemilosrdno krčene radi njiva i livada, i svako je postavljao svoje mnogobrojne međe i ograde oko udžerica i čatrlja. Tako je nestalo prostranstvo na kome su pasla mnogobrojna zajednička stada, stoke je bilo sve manje, a ljudi su živeli sve teže. Knjaz Miloš je na to upozoravao, ali nije bio ozbiljno shvaćen, pa je ružan običaj divlje gradnje, neracionalnog zauzimanja zajedničkog prostora i uništavanja zelenih površina opstao do današnjih dana.

Kao i danas, ni u Miloševo vreme prosvetiteljski govori nisu donosili ozbiljniji učinak. Spasovdanska skupština je odbila Milošev zakon o uređivanju sela, a odlučni knjaz je tad rešio da se na drugi način bori protiv primitivizma i zaostalosti. Njegovi momci i vojska, koji su već sa uspehom sakupili dobrovoljce za krčenje i izgradnju puteva, s jednakim elanom počeli su da pomažu u ekologiji i urbanizaciji Srbije.

ŠUME SAČUVALE NACIJU

Srbija je početkom 19. veka bila oštro podeljena.

– Usred „okeana srpskih šuma“, kako ih Lamartin naziva, nailazilo se s vremena na vreme na proplanke iz kojih su se uzdizali visoki jablanovi i minaret. Među njima i oko njih čamili su naši oboreni gradovi i porušene i opustošene varoši s turskim, grčkim, cincarskim i već odnarođenim srpskim stanovništvom, koje se nosilo kao i Turci i živelo po turski – zapisao je veliki etnolog Tihomir R. Đorđević.

U šumskim prostranstvima krila se druga Srbija.

***Organizovano korišćenje šuma u Srbiji je počelo daleke 1820, godine, kada je Knez MIloš Obrenović doneo Naredbu o čuvanju i zaštiti šuma.

RUŠI KUĆU ZBOG KROVA

Knjaz Miloš je imao muke da skine sa srpskih kuća slamu i koru drveta koje su služile kao krovni pokrivač i lako se palile izazivajući katasrofe. Još 1820. on izdaje naredbu:

– Ko god nije dosad pokrio svoj dom s ćeramidom ili daskom, ima do dva meseca da je pokrije, ako ne želi da mu se kuća iz temelja razvali.

Istu naredbu ponavlja i 1821, posle serije požara koji su izazvani paljenjem slamnih krovova.

– Da svaki svoju kuću slamom pokrivenu, sad daskama ili ćeramidom pokrije, a ko ne posluša, da mu se kuća otkrije i ostane tako dok ne napravi krov od šindre ili crepa – naredio je Miloš. Odluku o raskrivanju kuća nadzirali su njegovi opasni gardisti, pa su krovovi Srbije ubrzo bili napravljeni od šindre i crepa.

 

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:616717-Milos-Obrenovic-prvi-ekolog-u-svetu

http://www.nptara.rs/np-tara/sumarstvo/koriscenje-suma.html

Snežana Nešić – TAKO

Nemam šta da kažem.

Kako može biti tamna noć pod svetlošću rotacije…

Kako se minuti ukoče, kao komadi stene zapadnu za brojčanik

da ne možeš dovoljno brzo opet pozvati

dovoljno brzo saznati

reč života ili onu drugu reč

za koju znaš da ne može biti stvarna

sem kao senka giljotine nad tvojom dušom

Kako se kilometri kotrljaju po tvom  mozgu

teže nego pod točkovima teretnjaka

mereći blizinu il daljinu srca na koje si prikopčana..

Ne znam, ne znam šta da kažem.

Kako jutro sipi kroz roletne

kao da ga neko pipetom pušta s oblaka

a tebi treba svetlost i užasno daleki sat

da budeš tamo gde već jesi ceo, sem tvojih nogu

i tvojih ruku i onog izmedju

I jasno vidiš razliku, kad si i tu i tamo

a ono tamo si ti, a ovo ovde tek školjka čekanja

Ne umem ništa reći.

I onda ti više nisi ti, ti si ruke što miluju

ti si molitva što teče

ti si nemir što jede

ti si usne što se ludače,

što hoće tvoju krv i tvoju snagu dati njemu,

a samo ljube.

Ti si najbolje što možeš biti.

I ti si nedovoljno.

Ne mogu to rečima…

Kad su ti molitve uslišene,  i srećan si

i kad ti je čitav svet pao na očigled tebe

baš tu pred noge, i bol ti mljacka po utrobi.

Eto tako je. Pa vi shvatite.

Ja ne mogu.

Sem što više nemam reči.

Eto.psenica

Ингеборг Бахман – ВОДЕНА ВИЛА ОДЛАЗИ (Књига САН О ПЛАВОЈ СВЕТЛОСТИ)

Мушкарци. Ви чудовишта!
Ви чудовишта с именом Ханс! Тим именом које никако да заборавим….
Да, научила сам ту логику да се неко мора звати Ханс, да се сви ви тако зовете, и овај и онај, а опет само један. Увек је само један тај, који носи то име, које не могу да заборавим, и ако вас све и заборавим, ако вас баш потпуно заборавим, као што сам вас све потпуно волела. И кад многе велике воде-кише, реке, мора – давно већ исперу и однесу ваше пољупце и ваше семе, и тада ће то име остати, да се под водом размножава, јер не могу престати да га зовем: Ханс, Ханс…
Нисам вам родила децу, јер нисам знала ни за каква питања, ни за какав захтев, ни за какав опрез, намеру, ни за какву будућност и нисам знала како се заузима место у туђем животу. Није ми било потребно никакво издржавање, никакво уверавање и осигурање, једино ваздух, ноћни ваздух, ваздух с обале, ваздух с границе, да бих опет могла да повратим дах за нове речи, нове пољупце, за једно непрекидно признавање: Да. Да. То кад бих признала, била сам осуђена да волим; кад сам се једног дана љубави ослободила, морала сам натраг у воду, у тај елемент у коме нико не гради себи гнездо, не навлачи кров преко греда, не покрива се крилом од платна. Нигде не бити, нигде не остати. Ронити, мировати, кретати се без утрошка снаге – и једног дана се сетити, опет изронити, ићи преко пропланка, угледати њега и рећи: „Ханс“. Почети одакле се почиње:
„Добро вече.“
„Добро вече.“
„Колико је далек пут до тебе?“
„Далек је, далек.“
„А далек је и до мене.“
Увек понављати исту грешку, грешку која ти је урођена. И шта онда помаже што си окупана свим водама, водама Дунава и Рајне, водама Тибра и Нила, светлим водама ледених мора, мастиљавим водама пучине и чудесних вирова? Жестоке жене мушкараца оштре своје језике и севају очима, благе жене мушкараца пуштају у тишини неколико суза, и оне ће исто тако постићи свој циљ. Али мушкарци на то ћуте. Поузданом руком гладе своје жене, своју децу по коси, отварају новине, прегледају рачуне и навијају гласно радио, а ипак, изнад свега тога, чују звук из шкољке, фанфару ветра, и онда, још једанпут, касније, кад је у кућама мрак, потајно устају, отварају врата, ослушкују низ ходник, у башти, низ алеје, и сад сасвим јасно чују: тај болни звук, тај позив издалека, ту аветињску музику. Дођи! Дођи! Само једном дођи!
Ви чудовишта с вашим женама!
Зар ниси рекао: То је пакао, и зашто остајем крај ње, то нико неће разумети. Зар ниси рекао: Моја жена, да, она је изванредан човек, да, ја сам јој поребан, не би знала како да без мене живи? – Зар то ниси рекао! И зар се ниси насмејао и у обести својој рекао: Немој то схватити озбиљно, такве ствари немој никада сватати озбиљно. Зар ниси рекао: Нека увек буде тако, оно друго нека престане да постоји, оно више не важи! Ви чудовишта, с вашим речима, ви који тражите речи жена, да вам ништа не би недостајало, да би свака ствар била на свом месту. Ви кји од жена чините своје љубавнице и жене, жене за један дан, жене за викенд, жене за цео живот, који од себе чините њихове мужеве. (Можда због тога вреди пробудити се!). Ви са својом љубомором на ваше жене, са својим надменим разумевањем и својом тиранијом, ви који код својих жена тражите заштиту, ви са вашим кућним буџетом и вашим заједничким плановима пред лаку ноћ, тим охрабривањима, тим начинима да останете у праву пред осталима, оним напољу, ви с вашим беспомоћним, а зналачким, беспомоћним и расејаним загрљајима.
………..
Издајице! Кад вам више ништа није помагало, онда вам је помогла поруга. Онда би изненада знали шта вам је на мени било сумњиво, вода и вео и оно што се не зна шта је. Онда сам изненада ја постала опасност коју сте правовремено препознали, и тада бисте ме проклели, за трен ока би се за све покајали. Кајали сте се на црквеним клупама, пред вашим женама, вашом децом, вашом јавношћу. Пред вашим великим инстанцама сте били тако храбри што се кајете јер сте били са мном, да учврстите све оно што је у вама постало несигурно: били се на сигруном. Брзо сте подигли олтаре и принели ме на жртву. Да ли вам је пријала моја крв? Да ли је имала мало укус коутин крви и кври белог кита? Укус њихове бесловесности?
Благо вама! Много вас воле и много вам опраштају. Али не заборавите да сте ме ви позвали да дођем на свет, да сте ме сањали, мене која сам друкчија, нешто друго, што је од вашег духа, а не од вашег лика, непознату жену која на вешим венчањима пева жалопојку, која стиже мокрих ногу и од чијег пољупца се плашите да ћете умрети, онако како желите да умрете и како никада више нећете умрети: ван сваког реда, и највишим духом понети и прожети.
Зашто да то не изговорим, да вам не покажем колико заслужујете презир, пре него што одем.
Ионако идем.
…..
Али не могу да одем овако. Дозволите ми зато да опет кажем нешто добро, да се не раздовојимо тако. Да се ништа не раздвоји………
У вашим тромим телима би требало похвалити вашу нежност. Нешто изузетно нежно појављује се у вама кад учините неку услугу, када поступате благо. Много нежнија од сваке нежности ваших жена ваша је нежност када дајете своју реч и неког слушате и разумете га. Ваша тешка тела седе ту, али сте ви без икакве тежине и један тужни поглед, један ваш осмех могу да буду такви да чак и неизмерна сумња ваших пријатеља остаје на тренутак изилшна.
Хвалити ваља ваше руке кад у њих узимате ствари ломљиве, чувате их и одржавате, и када носите терет и тешке ствари склањате с пута. И добро је када лечите тела људи и животиња, с пуно опреза уклањате из света бол…..
За дивљење је и када се надвијате над моторе и машине, правите их и разумете и објашњавате све док, од толиких објашњења, од њих опет не постане тајна. Зар ниси рекао да је то тај принцип и она сила? Зар то није јасно и лепо реченео? Нико никада неће моћи да тако говори о струјама и силама, магнетима и механици и о језгрима свих ствари…….
Никада над предметима није било толико чаролије као кад си ти говорио, и никада речи нису биле тако надмоћне. Кроз тебе би се и језик уздигао, залутао или постао моћан. Све си постизао речима и реченицама, с њима си се споразумевао или их мењао, давао стварима нова имена; и предмети, што не разумеју ни парне ни непарне речи, од тога су се готово покренули.
Ах, нико није умео тако добро да свира, ви чудовишта! Све игре сте изумели, игре с бројевима и игре с речима, игре сна и игре љубави.
Неће више бити пропланака. Ти, друкчији од осталих. ..
И сада неко горе хода и мрзи воду и мрзи зелено и не разуме, никада неће разумети. Као што ни ја никада нисам разумела. …
vodena1