Загледао се у лепу
У облу плавооку
У лакомислену бескрајност
У беоњачу се њену
Сав прометнуо
Једино га она разуме
Загрљај њен једини има
Облик његове жеље
Мутаве и бездане
Сенке је њене све
У себи заробио
Слепо је заљубљен
И никакве друге лепоте
Осим оне коју воли
И која ће му доћи главе
Не види
…Јер ма какав био тај сан
једно је Сунце, сву ноћ, у њему зрачило
Али сутра ако би се наоблачило
да л` би ме грејало бар један дан?
Куд одлазе вечерас лепа чудовишта облака
душу моју нагриза бољка нека црна опака
она је мрачно небо олујно до крви мучена
куд одлазе вечерас луда ова јагњад облака
од тебе је до мене стаза збрисана стаза свака
описат ко ће икад сву ову пустош без имена
где ли су руке твоје крила и сва моја милина
пусти да их обујми сомотна звездана тишина
између нас шуња се тихо слепа суза скривена
свет је суморна река ниска ова злехудих дана
пепео узалудан крв са гвожђем толико згрушана
воде радости пије та ноћ пала избезумљена
свет је суморна река оковани ми дани пузе
ти одсутност даљина не кријемо више тихе сузе
ти драгост вечери кап једина нежна сећања
једина ти сенко свежа ти на мојим уморним трепавицама
ти си моја арабија арарат и бистри сан на пропланцима
ја сам ти смешни и горки и слеђени видик свих пламених чекања
куд одлазе вечерас лепа чудовишта облака
куд одлазе вечерас луда ова јагњад облака
ја сам ти пламени видик свих горких и наших чекања.
Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет:
Без свега, и без радости; мада нам груди
Чезну за цвет.
Звуци виолина, вино, јак додир жена
Дају нам пир,
Ал` свуда се крећу сенке мртвих времена,
Умрли мир.
Музика с песмом пружа нам старе јауке,
Опела траг;
Загрљај, занавек наше скрштене руке
И живот наг.
У самоћи нам станује, к`о у ћутању,
Велики страх;
Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању,
Ледени дах.
У игри, у пољупцима тражимо бесно
Израза, сна;
Плачемо, мртвима што је у паклу тесно,
Кад нема дна.
Јер свак живи у гробу свом, само што неће
Да види гроб.
Ни своје дане што горе, к`о мртвом свеће,
Ни своју коб.
Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила
Стварам зрак;
Све нас је довела тајна што нас убила,
Откала мрак.
Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет;
И знамо, радост не може да се пробуди,
Опао цвет.
Овај мрак биће вековима,
Овај пожар вековима биће,
Узалуд свиће
У црним јековима.
Бол неће пламеном крају,
Звук горко гори…
Гле! тамно се врело бори…
Гле! песме се распознају!…
1
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;
А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.
2
И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.
И крикнем,
и у срце као нож
рођени зарије се крик.
3
И крвљу ту па ту
матером у круг.
А свићем са зорама,
а с вечери сетно
нестаје ме за горама.
4
И немо из твари тугом
објави се друг.
И тугом зацвркуће тица
и зазелени луг.
5
И секира кад љуто
засече дуб;
и јагњету вук, – кости кад млави зуб;
немо све свему тугом
верни остаје друг.
6
Слобода робу, – одбеглом далеко,
а све дубље ту.
И благослов што гробу
колевци проклетство неко, –
одужити дуг.
7
Све зове –
остајем.
Кореном у камену
тузи затварам круг.
8
Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.
И чудно,
на рамену себи,
светли свој сагледа лик.
9
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза.
А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.
| пише: Јован Пејчић |
 |
Дипломата, тајни агент своје владе, пе-сник, национални радник, добровољац у четничким јединицама, Милан Ракић конзул, патриота и аутор наших најдубљих родољубивих стихова, из Париза уронио је у приштинске мракове и блата, смислом и задатком свог живота сматраће онај кад је, у последнјим редовима војничког строја, он, тада начелник у Министарству иностраних послова, са малим чином водника, реденика прекрштених преко груди, слушао како војницима, пред напад на Приштину официри рецитују његове стихове. „То је Ракићев Газиместан!“, рекао је официр показујући Муратово турбе, а војници су се сагли да пољубе земљу. Водник Ракић, добровољац у четничком одреду војводе Вука, први је ушао у ослобођену Приштину! |
 |
| Милан Ракић као конзул у Приштини, 1907. године |
|
Не, о догађајима у Приштини, о свом конзуловању доле, не могу вам ништа рећи, још је прерано говорити. Какви догађаји, какви људи! То је било херојско доба, велико доба“ – тако је године 1928, на питање Бранимира Ћосића о његовој служ-би на Косову, одговорио Милан Ракић.
Био је то одговор дипломате који се држи реда и зна за такт. Ракић је, по свему, био „човек у себе окренуте амбиције“ (Исидора Секулић): таквим људима ништа није толико страно као говор о сопственоме јавном раду и националним заслугама. Бранимиру Ћосићу и свем ондашњем српскоме свету, па и шире, у европским политичким круговима, ова особина Ракићева била је навелико позната – и он се о приштинским данима песниковим даље није распитивао. Ракићеви конзулски дани: „Сав интегралан, као затворена линија“
Међутим, о Ракићевом службовању у Турском царству знало се до тог доба можда и више него што је он сам претпостављао да се зна. Није се, свакако, знало све, па су се испредале приче. И писало се о његовим конзулским данима на Косову. Писали су историчари, есејисти, новинари. Могле су се читати приповетке у којима се Ракић, по имену и презимену, појављује као уметнички лик.
|
|
Има цвећа које плаче, има студенаца који извиру испод ћивота, има траве на којој народ види крв“. Тако је Војислав Илић описивао, пред своју смрт, Браниславу Нушићу,Косово, жалећи што ће умрети а никад неће завршити свој спев о Косову. Тешко болестан, месец дана по Илићевој смрти Нушић пише у дневник: „Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу још само толико живота да довршим Косово!“. Тек трећи конзул, Милан Ракић, успео је да косовски еп искаже циклусом од шест песама |
|
Да је пред собом имао особу чије звање није постављало „границе… око његове личности“ и чији се погледи на свет морала и политике толико много, елементарно не разликују од „очекиваних“, да је то био стваралац уобичајеног народноснога и психичког склопа а не човек „сав… интегралан, сав затворена линија“, што значи личност у којој нема ничег „наполовичног, условног, конвенционалног“ (Јован Дучић) – какву би повест млади књижевник чуо од славнога саговорника?
Милан Ракић рођен је 30. септембра 1876. у Београду. Правни факултет започео је у Београду, завршио га у Паризу 1901. Године 1904. постављен је за писара у Министарству иностраних послова. Од маја 1905. је у конзулату у Приштини, у својству писара друге класе. Пет месеци доцније видимо га као вицеконзула у Скопљу, где ће остати до октобра 1906, па се враћа у Српски конзулат у Приштини, и ту ради до средине идуће године. Од јула 1907. Ракић је дипломатски представник Србије у Солуну. На Космет по трећи пут одлази у септембру 1908. и у Приштини проводи три наредне године – испрва, годину и три месеца, у ранијем звању, затим као шеф конзулата.
Октобра 1911. Ракић је добио унапређење и из Приштине премештен је у Министарство иностраних дела у Београду.
Али није то прича која би Бранимира Ћосића задовољила. До ње је он, уосталом, лако могао доћи у неком од Дипломатско-конзуларних годишњака и у бројним новинским написима који су о Ракићу постојали.
Тему Косова увела је у женевски разговор двојице писаца заправо Ракићева супруга Милица, реагујући на мужевљеве речи да у његовом животу „од 1905. године нема догађаја. Каријера, премештаји, конзулство у Приштини, Скопљу, Солуну, затим поново у Београд“. Госпођа Милица Ракић само је убацила:
|
|
„Нигде животне прилике нису тако бедне, а живот без дражи као овде“, писао је млади конзул Ракић из Приштине. „Па ипак нисам видео да је души негде тако слатко као овде“ |
|
„Али пре Приштине женидба, а у Приштини је написао свој Косовски циклус“.
Године 1905, на путу од Београда према Приштини, где је требало да преузме место писара у конзулату – о чему је могао размишљати песник Милан Ракић, правник по образовању, за кога је неприкосновени Скерлић у Српском књижевном гласнику написао да је већ првом збирком песама „успео да својим снажним талентом одскочио од… бедне гомиле расплаканих стихотвораца“? Да ли га је „тресла“ Скерлићева брига на шта ће „млађи песници… утрошити своје лепе таленте које младост греје, и свој живот, који је тако кратак“? Да ли му је, тада, мисли опседало критичарево упозорење да „накићена, хладна поезија, антисоцијална, туђа и непријатељска према животу“, није и не сме да буде последнја реч младих књижевних стваралаца?
 |
| Српски конзулат у Приштини: Под српском заставом, међу Турцима и Арнаутима, био је једина, каква-таква, заштиа Срба од прогона, потурчавања, угњетавања |
|
Или је по сећањима пребирао суморне стихове Војислава Илића, свога претходника у истом звању и у истом граду од пре деценију и нешто више, из чијих се болних груди, тамо, онамо моћно извила песма о јуначким прецима што су самрт примили часно?
„Жао ми је што ћу умрети а нећу стићи да израдим Косово“, поверио је Илић пред своју смрт Браниславу Нушићу, вицеконзулу у Приштини, своме претпостављеном.
„Има цвећа које плаче; има студенаца светих који извиру испод ћивота; има траве на којој народ види крв…“
Да ли је Ракић знао за ове речи насмрт болеснога песника?
Нушић је, по свему, речи Илићеве примио као завет и својски је прионуо на посао. Војислав Илић жалио је што неће стићи да напише спев о Косову, а он је радио на књизи друге, њему много својственије врсте.
Но и Нушић се убрзо разболео. Ни месец дана по Илићевој смрти, на Три Јерарха 1894, он пише из постеље:
„Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу само да довршим дело Косово и да видим моје дете“.
Књигу за каквом је, као за својим неоствареним делом, жалио његов грудоболни пријатељ, Нушић је ипак написао. Да ли је Ракић, путујући спором железницом на „страдални југ српски“, убрзавао време Нушићевим Косовом (1902) – геокултурном повешћу о свету који тек има да упозна, о свету који, вековима већ, остварује велику историјску мисију? Да ли су се баш над тим зналачки израђеним списом о народним обичајима, легендама, песмама, манастирима и другим светињама српским на Косову и и Метохији зачеле неке од доцнијих Ракићевих животних и књижевних одлука? Или су му се кроз главу преметала само конзулска писма и извештаји о шиптарским и турским насиљима над незаштићеном српском рајом, документа што их је недуго пред полазак изучавао у архиви Министарства иностраних дела, ук-ључујући ту и обимну Преписку о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898-1899?
„Је ли потребно потцртавати чудни контраст што се намеће мислима свакога који зна Ракића, а познаје Приштину“ – узвикнуће Милан Ћурчин док буде покушавао да прво именује и разложи, а онда и разјасни мотиве који су Ракића навели да се прими службе на неослобођеном Косову.
 |
| Мобилизација српске војске, у Београду, 1912. године |
|
„Млади дипломат и песник, тек што се вратио са студија из Париза, и оженио девојком из најбоље београдске куће, тек што је почео радити у министарству, и објављивати песме, по узору на француске парнасовце а ипак оригиналне и по мисли и по изради – одлази у Приштину, и остаје онде – као једини страни представник, на најистакнутијем и најопаснијем месту за нашу пропаганду у Турској – (толико) година у друштву само своје жене, турских ‘власти’, и наших комита, или понеког нашег прерушеног официра“.
Један други књижевник, Григорије Божовић, који је прилике у Старој Србији познавао са самога њиховог извора, и као староседелац осећао их много дубље и болније, кратко бележи:
„Српском народу у царству се смркавало. Била је на помолу блиска самртна ноћ… Тако је стање затекао на Косову Милан Ракић.“
Али, зар је Ракић као службеник српскога Ми-нистрарства иностраних дела ступио на Косово као у непознату земљу?
Ћурчинове речи не треба, дакле, узети као чуђење; оне пре исказују одушевљење и занос:
„Колико интензивни и снажни мора да су били патриотско чувство и вера у идеју којој се служи, који су човека као што је Ракић, обдарена ретким способностима осећања и могућности да их искаже, високе културе, правог господина – већег него што је иједан у овој земљи – а који је, уза све то, још и деликатна здравља, могли држати привезана за ону суморну, пет векова опевану али пет векова необрађивану груду косовске земље, кроз толики низ лепих, младих, никад неповративих година, у онаким приликама!“
 |
| Војвода Вук: Иако начелник у министарству, Ракић се, као добровољац пријавио у четнички одред војводе Вука |
|
О приликама у којима је у Приштини живео и радио, оставио је Милан Ракић и лично сведочанство.
„Нигде ваљда нису животне прилике тако бедне а живот без дражи као овде“, признао је у писму пријатељу Јовану М. Јовановићу. И одмах додао: „Па ипак, нигде нисам видео да је душа тако слатка као овде.“
Писали су му, међу осталима, Скерлић и Богдан Поповић. Тражили су нове песме за Српски књижевни гласник.
„И не пишите само кад вам падне на памет, ради забаве, него радите као најамник… И тако човек“, тешио га је Поповић, „испуни време најбоље и најкорисније, кад живи у Приштини или Београду, што је једно исто“.
Ракић се није оглушивао о савете пријатеља, али је, као човек „светог и свесног поимања дуж-ности, и у приватном и у јавном животу“, знао шта је његов пра-ви задатак: да брани „клето Ко-сово“ и да ради на његовом ос-лобођењу. Стога је највише времена проводио с народом, примао је угрожене и зулумом зап-лашене људе и бивао међу њима, сусретао се с комитама и комитским војводама, о великим са-борима одлазио у Грачаницу, о Петровудне обилазио манастир Девич. Пун националне вере и спремности да на сваку невољу снажно одговори („у једној класичној храбрости и у неимоверној српској топлини“, како ће записати Григорије Божовић), ширио је око себе одлучни оптимизам и будио наду у скоро ослобођење.
У приче су ушле његове дневне шетње до ушћа Лаба у Ситницу и ноћне по Гази-Местану.
Национални рад Милана Ракића на Косову и Метохији одвијао се у две равни. Једну је испу-њавао његов дипломатски, др-жавно-политички ангажман.
Друга раван косовских година Ракићевих нашла је исходиште у његовој поезији. О томе ће најпре бити речи.
Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је псеник – иако с повременим кратким прекидима – провео у конзулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године.
Осам је Ракићевих песама инспирисано заветним косовским искуством. По редоследу настанка, то су: Минаре (1905), На Гази-Места-ну, Симонида и Божур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911). Сем Божура и Наслеђа (које су први пут објављене у збирци Нове песме, Београд 1912), и Јефимије (која је, заједно са песмом Кондир, штампана у Српско-хрватском алманаху) све друге песме објављене су у Српском књижевном гласнику.
Групишући, међутим, песме у циклус с насловом „На Косову“ Ракић се није држао хроноло-шког, већ семантичког критеријума распоређивања. По том ме-рилу, на прво место дошла је песма Божур; иза ње уследиле су: Симонида, На Гази-Местану, Наслеђе, Јефимија, Напуштена црква и, у епилошкој функцији, Минаре.
Није, према томе, тешко васпоставити опште духовно значење и социјалноисторијски смисао Ракићевих родољубивих стихова. Песнику се најпре показује косовско минаре, бело изнад црних кућа, симбол турске власти. Тмурно расположење што га је, тако, захватило при ступању на косовско тле, продужује се у три потоње песме. Затим му се у визији јавља Арнаутин који боде очи краљици Симониди на фресци, па монахиња Јефимија како плаче над српским племеном „које обухвата тама, док светлости нема на видику целом“. Запевање и плач Старе Црне Горе преноси се, онда, на страну икону у напуштеној цркви, на којој, „очајан и страшан, Хри-стос руке шири, / Вечно чекајући паству, које нема“.
У песми Наслеће, последнјој по настанку, догађа се, међутим, преокрет – мит и предање постају активан чинилац историје и песникове садашњости: чин идентификације лирског субјекта остварује се у димензији која временске појавности доживљаја свенародне страдалничке повести (релација: некад-сад, у преименованој атрибуцији: сјај-тама, мит-кулатура) брише као не-отолошки израз бића, што значи да етничка одређеност прераста у генеричку предодређеност, замрла колективна свест у пробуђену националну самосвест, и у спремност да се изазов прошлости прихвати као одговорност за будућност. Најбоље се то види у завршним строфама Наслеђа:
Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових, да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепкост стари-нских јунака.
Све ишчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу.
Свесна, разумна љубав према свом народу
 |
| Јован Дучић и Милан Ракић: „Национални Милан Ракић био је онакав какав је и у песмама“, написао је Григорије Божовић |
|
С Ракићевим косовским песмама живело је и њима се напајало све Српство, не само Стара Србија – мада она највише. Скерлић их је назвао дубокима, нагласивши притом да „свесну, разумну љубав према своме народу нико није боље изразио но Ракић, у песми На Гази-Местану“.
Уопште, нема међу Ракићевим родољубивим песмама остварење које се по своме друштвеном значењу и непосредном утицају може упоредити са газиместанским стиховима. Исидора Секулић означује их као сигнале и печате:
„Када се наведе: Ја ћу дати живот, отаџбино моја, /Знајући шта дајем и зашто га дајем, онда сви видимо камен међаш на прелому историјских времена пијемонтске Србије.“
Лозинка покољења, песма-порука, На Гази-Местану могла је, опет, деловати тако освешћујуће не зато што је то песма која паразитски живи од косовског мита, већ стога што је она тај мит оживљавала и преоб-ражавала (Никола Кољевић) – уздижући га истовремено, пос-редством једне сугестивне и сли-ковите, само Ракићу својствене песничке реторичности, на висине пророчанства које, самим тим што се јавља као израз јединства Ракићевог друштвенога и духовнога бића, подразумева крајње доследно поступање у животу, безуслован избор – лично прегнуће, индивидуални чин.
У Ракићевом примеру обистинила се и ова друга, национано-патриотска страна човекове личности. На два начина.
Најпре у његовим публицистичким текстовима. У косовске теме Ракићеве ваља наиме, поред песама, убројити и три његова чланка о Арнаутској побуни 1910. године, у којима је аутор, указавши најпре на узроке, под-робно размотрио могућан „одраз“ побуне на положај и стање Срба у њиховој древној постојбини
Чланци су објављени 1910. године у Београдском Словенском југу, сви под псеудонимом „З“, истим оним псеудони-мом под којим је Ракић 1902. штампао прве своје песме.
Српска дипломатија не само што је поменуте чланке запазила, она их је и свестрано „употребљавала“. О томе постоје бројна сведочанства. Навешћу само једно: тадашњи српски посланик у Паризу Миленко Веснић истицао је у својим изве-штајима и преписци да су одлични и да их је он, на положају на ком је, искористио до максимума.
Ракићево ангажовање има, међутим, и свој непосредан вид. Ту се он појављује као ратник, добровољац у редовима најодлуч-нијих ослободилаца Старе Србије, као бивши конзул који сада – како ће забележити Милан Грол – „са реденицима прекрш-теним преко кожуха и шубаром на глави, улази на челу колоне у Приштину“.
Ракић се, као што је познато, кратко време задржао на месту шефа Конзуларног одељења у Београду. Кад је букнуо Балкански рат, напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јавља-јући се ником, отишао, као комита, на границу, с првом четом Војина По-повића – војводе Вука.
Доцније ће Ракић јед-ва, али с поносом, при-знати да је први од ослободилаца ушао у Приш-тину.
Прича је заносна. Са-стоји се од две епизоде, на које се може гледати као на чинове једнога истог драмског збивања.
Прву епозиду сачувао је у својим успоменама Младен Ст. Ђуричић и она се тиче, доживљаја о којем ће сам Ракић младом пријатељу поверити:
„То ми је био највећи дан у животу“.
Младен Ст. Ђуричић не препричава догађај него се у потпуности препушта Ракићевом казивању:
„Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе… Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.
– Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?
У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.
 |
| После Војислава Илића, Нушић је био српски вицеконзул у Приштини, пред полазак на дужност у Приштину, Ракић је проучавао Нушићева конзлска писма с Косова: Да ли би и данас песници и књижевници боље бранили Косово од полицајаца? |
|
– Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Газиместан, на ком је Обилић…
Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:
На Гази-Местану, од Милана Ракића!
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава… Исказа ме целог – планина!… Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:
– Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука!
И одмах одјекну командантов глас:
– Добровољац Ра-кић, напред!
Чуо сам све, али нисма могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последнји пут тада.“
Други део приче завештао је потомству Милан Ћурчин. По уласку у Приштину, Ракић се с ослободиоцима упутио право у конзулат и потражио велико црквено звоно што га је 1908. сакрио од Турака у подруму. Изнео га је с војницима и окачио о грану у порти православне цркве. Први је повукао уже, па га је предао оном до себе, да и он зазвони. Народ и војници приступали су звону један по један, скидали капу, крстили се и повлачили за уже – читав тај дан звонило је опет звоно на Косову оглашавајући ослобођење и испуњење заветне мисли српскога народа.
Ћурчиново казивање деловало би непотпуно без једног фрагмента из Ракићевог писма упуће-ног жени, из Приштине, 10. октобра 1912. године:
„Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.“
Године 1939, у тексту који је имао да васпостави лик тек умрлога песника (1938), стари друг и профињени тумач његових стихова подсетиће управо на косовске године Ракићеве:
„Такав је то био човек, увек и у свему исти: као родољуб у Приштини, као борац у рату, као човек код кога су после речи долазила дела, после песме На Гази-Местану одлазак у добровољце.“
Не знам за тачнију оцену Ракићеве личности и њего-вог карактера од овог сажетога и дубоког исказа Богдана Поповића.
Родио сам се,растао, јачао, постајао свестан себе и свега око себе. Где сад, морам бити део нечега, морам имати смисао постојања. Прикључи нам се и бићеш срећан! Само са нама ћеш бити успешан! Приклони нам се и уживаћеш! Ево нашег вође, ово је наша наука, ово је наша филозофија: „живиш да би уживао“, „живи брзо и буди леп леш“, „узми све што ти живот пружа“, „боље да се кајеш што јеси него што ниси“, „хедонизам ће спасти свет“, „све су то варијетети људске природе“, „немој то да држиш у себи, издувај се и биће ти лакше“ , „ти си господар свога тела“, „не могу толико да сагрешим колико Бог може да опрости“….Лице се променио, сав се измењујем и сад не могу да се препознам. Године пролазе, живот пролази и све је тама. Мисли су тама, осећања су тама, речи су тама, дела су тама и прљавштина која се не може опрати. Ко у тој тами и прљавштини може да живи? Чије је то природно станиште? Само онога који је запосео оне бесомучнике, онога који је завапио „…Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао пре времена да нас мучиш?..“(Мт.8,28-34) и кога је Христос отерао у крдо свиња.
„Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“, каже Свети Апостол Павле (1. Кор. 6,12). Помисли, осећања, речи и дела помраче вид и заглуше слух или их изоштре, стврдну срце или га омекшају, помраче разум или га просветле, све зависи од тога ко је у бити човека. Ђаво нема власти ни да уђе у свиње а камоли у човека, али ако човек себе припреми за станиште њему он ће лако ући и настанити се. Развалиће темеље, полупати прозоре, одвалити врата, урушити кров, целог човека претворити у рушевину и буњиште од кога ће сви бежати. Али, један је човекољубац Христос који се не гнуша човека, какав год он био, само да човек завапи: „Господе, спаси ме! (Мт. 14,30).
„Озбиљно дело је човек. Озбиљно је дело Божије. Није се Бог шалио када је створио човека. Пази како живиш! Ти живиш на земљи само за вечни живот. Зато је Господ дошао, да нам да вечну Истину, вечну Правду, Вечни Живот.“ (Преподобни Јустин Ћелијски).
(Лист „Напред“, 24.10.2013.)
Чудно ли ме слободи ово
чудније ли веза.
Букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.
И траг путањама твој,
па ме пали.
А чудно застрепи срце,
а студим.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?
Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.
Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.
И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.
Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.
Љубећи шта ли убијам,
шта ли будим?
 |
| Снимио Имре Сабо |
Полазећи с једног на други крај Америке, из Лос Анђелеса у Чикаго, у лето 1992. године, док је био у мисији повратка у канонско јединство Српске православне цркве њених (америчких) отцепљених епархија, Његова светост патријарх српски господин Павле заврну мантију и уђе у воде Тихог океана. Постоја тако неко време, загледан у даљину, на моменте упирући молитвено поглед и у висину, а онда се сагну и из воде узе два бела каменчића, пољуби их и стави у џеп, потом се прекрсти и крену према колима која су га недалеко одатле чекала. Један од агената америчког ФБИ-ја (Федералног истражног бироа), који су били у обезбеђењу, задивљен побожношћу човека кротког и малог по расту, а очигледне смерности и духовне узвишености, приђе, клекну на колена и пољуби руку српском патријарху, изустивши наглас: „Ово је светац који хода!”
Павле
Искушеник Гојко Стојчевић замонашио се уочи Благовести 1948. године у манастиру Благовештењу. Добио је монашко име Павле. Име које је потом на сваки начин настојао да оправда, следећи мисионарски пут, речи и дело онога по коме је добио име – Светог апостола Павла.
Сродио се са именом својим, и по самом етимолошком значењу имена Павле: латински Паулус и грчки Паулос, у преводу – мали човек, према хришћанском значењу – мали пред Богом. А ко је мали пред Богом, тај је, у ствари – велики.
Патријарх
Изборно заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржано је 1. децембра 1990. године, у Патријаршијском двору у Београду. Сабором је председавао најстарији архијереј Српске православне цркве по посвећењу Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Владислав. А заседању су присуствовали сви архијереји, осим епископа средњозападноамеричког Фирмилијана, који је гласао преко посредника. Тако је свих 25 архијереја учествовало у гласању.
Сходно Уставу Српске православне цркве, сваки од чланова Сабора (сваки владика) требало је да заокружи по три кандидата од оних који испуњавају потребне услове, а за које сматра да могу да буду кандидати за патријарха. У тројну кандидатуру могли су да уђу само они који добију више од половине гласова чланова Изборног сабора, а то је значило да се за њих изјаснило најмање 13 владика.
У првом кругу гласања резултат је био следећи: епископ шумадијски Сава добио је 16 гласова, епископ жички Стефан 13 гласова, епископ рашко-призренски Павле 11 гласова, митрополит загребачко-љубљански Јован и епископ банатски Амфилохије по 8 гласова… Дакле, у првом кругу добијена су само два кандидата: епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан. Требало је добити и трећег кандидата. Приступило се изнова гласању. Опет није било трећег кандидата с натполовичном већином гласова. Понављало се тако, безуспешно, гласање неколико пута. А онда се неко од владика досети: „Ајмо, људи, да бирамо Павла!” На то је Павле журно устао са свог места и учинио метанију, бацивши се на под испред владика: „Немојте, браћо, мене, кумим вас Богом, нисам достојан, а осим тога имам шећер (у крви)!” Али, молбе његове владике не послушаше. И тако, тек у деветом кругу гласања изабран је трећи кандидат. Био је то епископ рашко-призренски Павле, са 20 добијених гласова.
Уследио је, потом, избор патријарха међу тројицом кандидата, на апостолски начин, жребом. Дешавало се то у придворном храму Светог Симеона Мироточивог. У општој молитвеној атмосфери, високопреподобни архимандрит Антоније (Ђурђевић), настојатељ манастира Троноше, облачи епитрахиљ, метанише пред целивајућом иконом Спаситеља и Пресвете Богородице, улази у олтар, метанише пред светим Престолом и целива свети Престо и Јеванђеље. Упире поглед према небу, затим са Јеванђеља узима три запечаћена истоветна коверта с именима тројице кандидата за патријарха српског, премеће их неколико пута, а онда један од њих предаје начелствујућем Изборног сабора митрополиту дабробосанском Владиславу.
Митрополит Владислав, ставши на свете двери, показује запечаћени коверат, потом га отвара и онда свечано саопштава: „Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски је епископ рашко-призренски Павле.”
 |
| Владика Павле по избору за епископа рашко-призренског, 1957. године |
Народ
 |
| Гојко Стојчевић као Богословског факултета (десно, у матилу) на Теразијама, у Београду, 1937. године |
…У јесен 1992. године Његова светост позива и моли српски народ у источној Босни да пропусти конвој помоћи муслиманима у Сребреници. Срби су били љути што међународне хуманитарне организације помажу углавном муслимане и Хрвате, а при том неће да виде и њихова страдања и њихове патње. Патријарх их разуме, али их родитељски опомиње да тај револт не исказују спутавањем помоћи другима, с друге стране фронта, јер и они су – људи.
Пише Његова светост:
„Очински молим српски народ у Скеланима на Дрини да ослободе пролаз конвоју међународне хуманитарне помоћи, намењене Сребреници. Ако и мислите да је таква помоћ преча вама и вашим пострадалим породицама, радије за сада претрпите неправду него да је ви чините другима, вашој браћи друге вере, али једнако несрећној као и ви.
Будимо сви људи, деца Божја, и уздајмо се више у Његову правду него у свој гнев, ма колико се он чинио оправданим.
У име јеванђелске љубави Божје и наше Свете Цркве која је проповеда, шаљем вам свој благослов са вером да ће помоћ стићи и вашем страдању ако се на зло не одговара злим, већ се и у најтежим искушењима понесемо као хришћански, светосавски народ.
У свакодневним молитвама за вас Патријарх српски ПАВЛЕ”
(Патријарх је писмо сам откуцао на механичкој писаћој машини и сам га својеручно исправио.)
 |
| Епископ браничевски Хризостом и рашко-призренски Павле с архимандритом др Јустином Поповићем пре полазак из манастира Ћелија 1967. године (здесна налево) |
Из књиге Јована Јањића „Будимо људи, живот и реч патријарха Павла”
Јутро: пушити, пушити…
Подне: рушити…
Вече: љубити…
Поноћ: убити.
Нигде зар, ни љубави, ни моћи.
Анђео сам у ноћи.
Свуда је тешко шумило,
Крв се црвено збивала,
Црвљиво сунце глумило,
Једнакост лудо је бивала,
Небеса се посакривала.
Ал`све се знало, како сећало!
Све се без појма схватало,
Канџом се сенку хватало…
– Светско је Веће већало.
Време се горко згрушало,
Негде се треном слушало:
Ко да је дивни цвркут корио,
Ко да се давни неко борио,
Ил опет: мене, без мене – створио…
Залуд је све у сну од сумора.
Покајни шумор тромог умора
И све што икад ико волео.
Све чему икад ико одолео,
Све: слепа, кобна, тупа сечива…
А стварност густа, гњила, неизлечива…
udicazasrce 