“Mi smo zemlja koja je do savršenstva dovela tu simulaciju stvarnosti. JUL-ovci su negde bili stali, a ovi su sad to do perfekcije doveli. Sve kao postoji, unutra nema ništa.”
„Suština problema korupcije u Srbiji je da je ona sistemska i da počiva na sprezi političkih struktura, krupnog kapitala i delova sveta kriminala. Na toj sprezi počiva vlast. Tako se finansiraju političke stranke, i tako krupni kapital ostvaruje svoj uticaj na parlament i na Vladu. Njihovi neformalni dogovori se pretaču u zakone, podzakonska akta, odluke Vlade, u kreiranje institucija… Taj problem je nasleđen, ali se vrlo malo uradilo na njegovom suzbijanju, tako da je ova sprega sve jača.“
„Nikome oni i ne daju argumente. Svakako da nema potrebe za uslugama agencija, pored postojećih službi, odnosno trebalo bi da se opredele ili za jedno ili za drugo. Sve ove godine se govori o smanjenju birokratije, a ona sve više raste. Imate fenomen da što je više birokratije ima sve više nadležnosti koje niko ne pokriva. Izmišljaju se razne institucije i funkcije, što je pogodno za zapošljavanje partijskog kadra. Jedan od načina kako partije korumpiraju svoje članstvo u uslovima potpune nezaposlenosti i siromaštva vidi se u tome da sve više ima izmišljenih radnih mesta.“
Hrabrost. To je ono što nam, pre svega, padne na pamet kada se izgovori ime Verice Barać. Osam godina nalazi se na čelu Saveta za borbu protiv korupcije. Maliciozni kažu da je najdugovečniji funkcioner bilo čega u Srbiji. Drugi, pak, tvrde da vlast ne sme da je smeni, ili ukine Savet, jer je gospođa Barać suviše glasna tako da bi to stvorilo pometnju u žabokrečini na šta liči današnja Srbija. A nove afere nikome nisu potrebne.I zaista je tako – Verica Barać oduvek je bila glasna. Uvek je reagovala na nepravdu. Branila slabije. Ukazivala na nepravilnosti, zloupotrebe, krađe, korupciju… Izgleda da za nju drugog puta nije bilo.
Verica Barać kaže da je ideja o formiranju Saveta za borbu protiv korupcije (2001) potekla od Božidara Đelića. Kasnije je, međutim, promenila mišljenje: „Hteli su da naprave da to ne bude mnogo opasno a da, ipak, pred Evropom izgleda da se mi ozbiljno borimo protiv korupcije. I to u Srbiji koja je sistemski bolesna od korupcije, i to po svim šavovima. Jer borba za vlast u Srbiji se ne računa kao borba za neke opšte ciljeve, već uglavnom za ličnu vlast.“
„Kako je moguće da posle 10 godina njihove vlasti najbogatije kompanije u Srbiji i dalje ne plaćaju porez, da se najvredniji poslovi obavljaju preko of-šor kompanija koje su služile ne samo da se izbegne plaćanje poreza, već i za pranje novca? Ako je to tačno, onda predsednik ne treba da se žali građanima, već da objasni zašto je njegova stranka sa svojim koalicionim partnerima donosila loše zakone?“
Tužilaštvo će, prema rečima portparola Tome Zorića, „veoma detaljno ispitati ceo slučaj u vezi privatizacije Luke Beograd“. Dosadašnje iskustvo, međutim, ne nagoveštava pompezne rezultate istrage: „U Srbiji od 2000. godine nijedan političar, nijedan tajkun nikada nije optužen. U svim velikim aferama, koje je ovdašnja vlast predstavljala kao odlučan obračun sa korupcijom, uvek su stradali sitni izvršioci„, podsetila je, u jednom intervjuu, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije: „Recimo, u slučaju drumske mafije, gde se novac krao na taj način što je lopovski softver bio ugrađen na naplatnim rampama i gde je bilo potpuno jasno da vertikala ide i do tadašnjeg ministra, na kraju su glavni krivci ispali ljudi koji su radili na rampama.“
Vlast samo simulira borbu protiv korupcije
Način na koji su „otkrivane“ sve dosadašnje „mafije“ više podseća na političku kampanju nego na rad državnih institucija, tako da je važno postaviti pitanje zašto se pojedini slučajevi sumnje na korupciju „otkrivaju“, a neki drugi ne, kaže u razgovoru za „Blic nedelje“ Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Nije slučajno što je prosvetna mafija „otkrivena“ baš na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, a javnosti su poznati i brojni drugi slučajevi mnogo ozbiljnijih sumnji na korupciju na Beogradskom univerzitetu. I zašto sada Zrenjanin, kada činjenice ukazuju na mnogo ozbiljnije povrede zakona prilikom donošenja odluke o izmeštanju Luke „Beograd“, o čemu je Savet uradio izveštaj i dostavio ga i Vladi i tužilaštvu.
Da li su osobe koje su „pale“ sa građevinskom mafijom zaista glavni igrači u korupciji?
– Mnogo jači primer kršenja propisa bio je prilikom dodele odobrenja za izgradnju univerzitetskog naselja, ali očigledno je da postoje politički razlozi zbog čega se stvara atmosfera linča i unapred se proglašavaju mafijom ljudi kojima još nije počelo suđenje. To je vrlo opasno ne samo za okrivljene, već i za pravosuđe, jer sudiju koji je nesiguran u svoj položaj, kome posao zavisi od izvršne vlasti, stavlja u situaciju da ukoliko ne bude dokaza o krivici, treba da oslobodi čoveka koga je ministar na konferenciji za štampu već „proglasio krivim“.
Zbog čega takvi slučajevi nemaju epilog? Da li je problem u sporom pravosuđu ili nedostatku političke volje?
– Javnost mora da postavi pitanje odgovornosti državnih organa koji su pokrenuli postupke koji sada ne vode nikuda. Da li su zaista postojali dokazi da su ti ljudi učestvovali u korupciji, ko je i zbog čega pokrenuo postupak? To su vrlo opasne stvari, koje zadiru u naša osnovna prava – pohapse ljude, drže ih mesecima, čak godinama u pritvoru, pokrenu medijsku kampanju u kojoj ih proglase za mafijaše, da bi se na kraju sve pretvorilo u beskrajne sudske procese. To obesmišljava samu ideju suda i tužilaštva.
.Gde je korupcija trenutno najveća?
– Tamo gde su najveća diskreciona ovlašćenja i gde ima najviše novca. Sigurno ne u prodaji diploma Pravnog fakulteta u Kragujevcu i u prodaji zemljišta za izgradnju benzinske pumpe u Zrenjaninu.
GLAS: Kako komentarišete to što država odbija pet miliona evra koje je Stanko Subotić ponudio da se brani sa slobode. Da li je i to urađeno sa nekim interesom?
BARAĆ: To jeste vrlo zanimljiv fenomen. Interes tužilaštva i suda jeste da im okrivljeni i osumnjičeni budu dostupni, jer tek onda imaju mogućnosti za potpun krivični postupak. Za tužioca je naročito bitno to što će osumnjičeni braneći sebe dati brojne važne informacije, tako da je neshvatljiva odluka da se ne prihvati Subotićevo ponuđeno jemstvo. U slučaju Subotića se možda radi o ozbiljnom kršenju ljudskih prava, jer nije jasno zašto to njemu nije dozvoljeno. Ovo je posebno važno jer se radi o slučaju za koji čitava javnost zna da u takve poslove, kao što je šverc duvana, nije mogao biti uključen samo jedan čovek, već se to radilo u dosluhu sa državnim organima i u organizaciji tajnih službi, koje ove poslove nisu obavljale direktno, već preko određenih ljudi. Švercom cigareta su se bavili mnogi drugi pojedinci koji danas ne samo da nisu na poternici, već se nazivaju ,,poslovnom javnošću” i savetuju Vladu kako da izađe iz krize. Zato bi za tužilaštvo moralo biti interesantno da mu svi osumnjičeni budu dostupni i da Srbija konačno sazna istinu o tokovima novca iz Miloševićevog vremena. Ta istina se, međutim, neće saznati ako se postupak bude vodio selektivno, samo protiv određenih ljudi. Isti smo videli i kod ,,C marketa” – četiri čoveka su zaključila tajni kartelski sporazum, samo Slobodan Radulović se našao na optužnici, Milan Beko pozvan je kao svedok, a ostala dvojica, Danko Đunić i Miroslav Mišković kao da u tome nisu ni učestvovali. Ko pravi takvu selekciju?
„ Naša vlast počiva na sistemskoj korupciji. Poredak koji su izgradili zajedno s tajkunima posle 2000. funkcioniše mimo svih demokratskih pravila, nije uspostavljena podela vlasti, a samim tim ni kontrola, institucije su urušene, ekonomski kapaciteti upropašteni… Pokušavaju da nas ubede da je sistem koji su napravili na putu za Evropu, ali on suštinski nikakve veze s evropskim standardima nema. To je sistem u kome su vlasnička prava svih građana ugrožena i u kome državne institucije prepoznaju samo prava tajkuna.“ – počinje razgovor za „Blic nedelje“ Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.
Председница Савета за борбу против корупцијеВерица Бараћ изјавила је у интервјуу за ,,Чисте руке” поводом петогодишњице радатог саветодавног тела Владе Србије, да је Влада, после извештаја Савета о Националној штедионици, прекинула сваки контакт са Саветом и посветила се припремама да га укине, као и друге антикорупцијске институције.
,,Влада је престала и формално да одговара на наше дописе, о сарадњи да и не говоримо.Мислим да је суштински проблем који Влада има са Саветом заправо начин на који Савет разуме корупцију. Влада жели да корупцију сведе на узимање и давање мита, на кривично-правни проблем, док ми инсистирамо на томе да је корупција у Србији проблем урушених институција које нису у стању да омогуће владавину закона, односно да је борба против корупције заправо борба за успостављање снажних и независних институција. Влади, што је Национални инвестициони план (НИП) учинио очигледним, одговарају слабе институције,одговара јој систем који омогућује владавину уз помоћ корупције, систем који омогућује неконтролисано расипање буџетских средстава за потребе предизборнекампање министара, као што је НИП”
– У којем државном органу, односно служби има највише корупције?
,,Корупција је проблем система, недоследно спроведене поделе власти, што је реликт партијског јединства власти, које се сада се манифестује као вишепартијска партијска држава, и тешко је рећи у ком државном органу има највише корупције. Сматрам да је положај Владе у оваквом систему власти суштински проблем који генерише корупцију.Влада има огромну власт, огромну моћ без икакве контроле. Сведоци смо да парламент није у стању да контролише Владу, јер посланици нису преставници грађана, већ партија, то је и нови устав потврдио. Парламент је пре више од године дана усвојио закон о независној ревизорској институцији, чланови парламентарног одбора за финансије су, заједно са експертима радили на изради закона, али парламент није имао снагу да се избори за почетак рада те институције. Ми смо и даље једина земља у Европи која нема независну ревизорску институцију, односно нема екстерну ревизију ни буџета, ни јавних фондова, ни јавних предузећа, али ни контролу финансирања политичких странака, нити контролу планирања јавних набавки и контролу реализације уговора закључених у јавним набавкама. Уз сву кампањску ларму о борби против корупције, нема помена да не постоји институција која контролише финансирање политичких странака и баснословно скупих кампања. Када би постојао механизам који би открио ко све то финансира, који део долази из буџета, који од тајкуна, а који од криминала, кад би ти подаци били објављени, ми би смо преко ноћи остали без политичких странака и без кампање и избора”.
Да ли се у предизборним кампањама борба против корупције злоупотребљава ?
,,Злоупотребљава се, и то управо од оних учесника у кампањи који су до сада отежавали борбу против корупције, уместо да је подрже. Странке које чине ову Владу у одласку, у свом коалиционом споразуму пре три године између осталог потписале су да ће подржати борбу против корупције и рад Савета за борбу против корупције. Те исте странке су у међувремену, почеле да траже начин да Савет укину, али да то не изгледа као укидање, већ као унапређење антикорупцијске борбе. Тада је Министарство правде из текста Националне стратегије који је усвојила радна група за израду овог документа, избацило део везан за регулисање односа Савета и новог тела, и такав измењен текст дало Влади на усвајање, и поред противљења радне групе. Данас се у предизборбој кампањи помпезно најављује оснивање јаке антикорупцијске агенције која ће хапсити министре и одузимати имовину стечену корупцијом. Тај мутант, којим се обмањују бирачи, нигде не постоји, корупција је кривично дело, и мора бити у надлежности неколико различитих институција – полицијске истраге, оптужења у надлежности тужилаштва, и суђења у надлежности судова”.
CINS: Savet takođe podnosi krivične prijave tužilaštvu, a to nije u opisu vašeg posla?
Barać: Nije, ali mora da se radi. Godinama smo dostavljali izveštaje, ali nikada ništa nije urađeno. Imamo sve podatke o luci „Beograd“, koji su opšte poznati. Kako je moguće da na takvu sumnju na kriminal država to ne proveri? Da je ministar znao da je vrednost akcija nekoliko puta veća, a prodao 40% državnih akcija? Ako je to tačno – to je kriminal. Jel tako? Za „Novosti“ – to je totalni kriminal koji traje deset godina, u kome učestvuju sve vlade i sve državne institucije. I na kraju, kao kruna svega, Beko je pre pet godina na berzi kupio sa svoje tri povezane firme 62% akcija „Novosti“. Navodno je prikrio činjenicu da se radi o povezanim licima. On je mogao da kupi samo 25% da je Komisija (za hartije od vrednosti, prim. red.) izvršila proveru. Komisija navodno nije mogla to da utvrdi. Otvaranjem običnog registra možete to utvrdite! Pet godina kasnije, znate šta je komisija uradila? Dala mu je nalog da istakne ponudu za preuzimanje, a rešenje koje je donela neće nikome da dostavi – to je, kao, “poslovna tajna”. Kako može da bude poslovna tajna? To mora da bude poznato zbog učesnika na berzi, da vas ne prevari kako ko hoće. On je prevario učesnike na berzi. Kako to može da bude bez sankcija?
CINS: Vi niste u najboljim odnosima sa Vladom?
Barać: Kako možemo? Vlada učestvuje u ovome.
CINS: To je mnogo čudno. Vi ste savetodavno telo Vlade.
Barać: Šta da radim? Dugo smo se borili sa tim šta da radimo. Krenuli smo da istražujemo, na primer šverc šećera, misleći da će taj naš izveštaj da pomogne Vladi da reši pitanje šverca. Nismo pretpostavili da Vlada u tome učestvuje. Kada počnete da istažujete, vidite na primer da je Vlada, ili ministar, ili državna institucija učestvovala u tom kriminalu. Sad postavite pitanje: da li da obustavite istraživanje zato što ste videli da su oni umešani, a vi ste savest Vlade, ili pak profesionalno nastavite da radite, pa ko je umešan – umešan je.
CINS: Kada ste pokvarili te odnose?
Barać: Čim smo uradili prvi izveštaj o šećeru 2003.
CINS: Da li im i dalje podnosite izveštaje?
Barać: Da, prvo njima.
CINS: Gde to ide? Kod premijera?
Barać: Kod premijera. To je test. Vlada tvrdi da je vrlo zainteresovana da se bori protiv korupcije i da joj je to jedan od prioriteta. Savet je tri nedelje čekao sa objavljivanjem izveštaja o „Novostima“, misleći da će Vlada ipak sesti da o tome razgovara. To su ozbiljna kršenja zakona, ozbiljno ugroženi državni interesi. Tu je ozbiljno ugrožen interes Vlade kao vlasnika državne imovine. Kao kad bih ja vama, kao vlasniku nečega, napravila izveštaj koji vam ukazuje na opasnost po vašu imovinu. Vi biste meni, naravno, bili zahvalni. Vrlo jednostavno: ako oni žele da se bore protiv korupcije, makar da razumeju šta tu treba uraditi, oni bi jedva dočekali sve što je stiglo. Tu je nestao ogroman državni kapital. Oni su stopirali sve medije da niko ništa ne objavi. Oni su umešani u to. Meni je to potpuno jasno. I svima treba da bude jasno. Centar korupcije u Srbiji je Vlada.
Kakvo je danas stanje u Čačku? Imate li informacije?
-Čačak je danas zamro grad.Veljin brat je na čelu preduzeća za urabanizam Gradac, potpisuje se kao magistar, a verovatno nije završio ni srednju školu. Gde je magistrirao, gde je diplomirao? To se sve izvrgava ruglu. Pa, Velja Ilić nije mogao da se seti kako mu se zove magistarski rad. To je jedna lakrdija, to je dno koje smo dotakli.
Ali, Ilić tvrdi da nam je on „doneo demokratiju“.
-Taj čovek ništa ne zna o onome o čemu priča. On je čuo usput, to su za njega neke floskule koje on ponavlja. Da vi njega pitate šta je demokratija, on ne zna od čega se to sastoji, nikad nije ni pročitao. To su parole i floskule koje dobro zvuče. Velja Ilić je primer kako u Srbiji možete bez znanja, bez obrazovanja, i stvarnog i formalnog, bez kvaliteta, i moralnih i svakih drugih, biti uspešni. On uvek priđe nekoj grupi koja ima neke šanse, a kod nas se za najvažnije poslove ljudi biraju po tome kako su se snašli u tim partijskim stvarima.
Plaši li Vas to što su nekompetentni ljudi na važnim funkcijama?
–Nekompetentnost je najveći problem Srbije. Srbija nema nikakav drugi razlog, ali apsolutno nikakav drugi razlog za ovoliko siromaštvo, neobrazovanje, loš kvalitet obrazovanja, nezaposlenost… Jedini problem je to što potpuno nekompetentni ljudi vrlo dugo obavljaju najvažnije funkcije. Kad njih slušate, vi se uplašite od onog što oni pričaju, jer oni nemaju nikakav osećaj odgovornosti.
Bili ste član G17 plus dok je to još bila nevladina organizacija. Danas niste član nijedne partije. Zašto?
-Nemam ja strast za to. Naše političke stranke su stranke šefova tih stranaka i svih poslušnika okolo. Ja nisam taj tip. Drugo, ljudi ulaze u u stranke da bi nešto dobili. To što meni treba tamo ne može da se dobije. G17+ je bila dobra ideja, ali je potrošena na ambicije nekoliko ljudi, ambicije bez pokrića. Mlađana Dinkića, pre svega.
Suprotstavili ste se Miškoviću i Beku, Savet je radio izveštaje o C marketu, Sartidu, Mobtelu, izvozu sećera…, ali nijedan slučaj nije dobio epilog na sudu. Da li Vas to obeshrabruje, kako Vas, tako i članove Saveta?
-Ne. Dok to radite, pretpostavka je da radite nešto što je za javnost važno. Edukujemo javnost šta su problemi korupcije. Građanima se serviraju informacije koje nisu tačne, zatim razne poluistine. Drugo, ako se nešto poboljša mi ćemo time što radimo samo pomoći Tužilaštvu, to njima može biti velika pomoć.
Može, ali institucije kao da ne žele vašu pomoć?
-To su potpuno zavisne institucije. Piše da su nezavisne. Piše – nezavisno sudstvo. To ne postoji.
Čak ni reformisano sudstvo?
-Tu reformu, da bi to u stvari bila reforma, morala je da radi sudska vlast u okviru pravosuđa. Niko drugi. Je l’ bi pustila izvršna vlast da nju reformiše sudska vlast? Ili, parlamentarna koja ima velika ovlašćenja prema izvršnoj vlasti? Ma, kakvi…
Namere Ministartva pravde, odnosno Demokratke stranke, odnosno koalicije na vlasti bila je da od tog pravosuđa, koje je imalo mnogo mana, napravi još poslušnije pravosuđe, sa većim prostorom za uticaj izvršne vlasti. Da ih i zaplaši ako treba, kao što su to i uradili. Da ih potceni i ponizi, i da oni budu gori nego što su bili. I oni su sada, zaista, gori. Time je namera Ministrastva pravde ostvarena, to se videlo na samom početku, kad su napravljene izmene zakona, tj. odredbi na kraju, koje su u potpunosti menjale suštinu onoga što u osnovnom zakonu piše. Tu je namera izvršne vlasti bila jasna i ona se ostvarila. Uradili smo potpuno pogrešnu stvar.
Šta je sporno sa reformom pravosuđa?
– Posledica sprovedene reforme pravosuđa je činjenica da su izabrane sudije, koje treba da čine osnov nezavisne sudske vlasti, izabrane na nezakoniti način i u nezakonitom postupku. Reizbor sudija i tužilaca izvršili su nezakonito sastavljeni Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, koji nisu radili po jasnim kriterijumima, već pod pritiskom izvršne vlasti, koristeći podatke tajnih službi. Visoki savet sudstva nije izabrao 837 sudija bez ikakvog obrazloženja, koje nisu ni mogli da imaju zato što nisu primenili kriterijume. S druge strane, veliki je broj neopravdano izabranih sudija, i ako se uporede podaci iz izveštaja o radu izabranih i neizabranih sudija, proizilazi zaključak da su rezultati nekih izabranih sudija u više i apelacione sudove lošiji od rezultata neizabranih.
Koje je onda rešenje?
– Jedino moguće zakonito rešenje bilo je da se ceo postupak poništi i da se sprovede postupak u skladu sa međunarodnim standardima i zakonima. Međutim, umesto da se postupak poništi, napravljene greške pokušavali su da otklone pravljenjem novih. Usledio je novi niz propusta Visokog saveta sudstva i Ministarstva pravde, koji su ponovo pokazali svoju nestručnost i neznanje….. Ono što zabrinjava je činjenica da nije utvrđena odgovornost organa koji su učestvovali u postupku reizbora i što niko od članova Visokog saveta i Državnog veća tužilaca nije odgovarao za grubo kršenje zakona u ovom postupku.
Jeste li dobili metodologiju sprovođenja reforme?
– Do danas nismo dobili odgovore na pitanja na osnovu kakve metodologije se pristupilo „reformi“, određivanju broja sudija, stepena i nadležnosti sudova, koliko do sada košta isplata na ime zarada neizabranim sudijama i tužiocima, koliko košta nova mreža sudova i koliko će biti utrošeno za reviziju reforme pravosuđa. Umesto da se sudski postupci ubrzaju, da postanu jeftiniji, da broj predmeta bude manji, da sudovi budu ravnomerno opterećeni, sudski sistem postao je neracionalan, skuplji i znatno usporeniji, pa je takav postao i pristup građana pravdi
Ipak, naša vlast, posebno DS, ističe Evropu kao jedini pravi put za Srbiju. Je l’ Vam se čini da postoji veliki jaz između onoga što govore i onoga što čine?
–Sve lošije zakone predlažu. Sve više institucija stavljaju pod svoju šapu. Procesi su potpuno suprotni od onoga što oni pričaju. To mogu tako da rade jer su pre toga građane doveli u egzistencijalne probleme, tako da više ne mogu da razlikuju šta je tačno, a šta ne. Zamislite tu nezaposlenost, siromaštvo… To dovodi ljude u situaciju da možete da radite šta god hoćete, oni nemaju čime da pruže otpor.
Druga stvar je kontrola medija. Savet ima dobru saradnju sa svima, osim sa onim medijima koje drže tajkuni. Postoje sjajni profesionalci u medijima, ali je pitanje kad on to napiše, i dobro razume, da li će to njegov urednik da pusti. Kao i kod institucija, sarađujete sa dosta dobrih ljudi, dobrih profesionalaca, kažu da im je jasno, ali kad ode tamo ne može ništa da uradi osim da izgubi posao, da navuče gnev, da postane neko koga će stvaviti na neku listu. Ljudi se ne usuđuju da to rade. Ja sam imala neke olakšavajuće okolnosti, na primer nisam imala decu. Od toga što napravim, sve što je loše, što će me dovesti u neki problem, sve će se odnositi samo na mene.
Da li se, ipak, pomalo plašite?
-Nisam plašljiva osoba. Ljudi iz tih službi za dezinformisanje seju strah. Šta će da nam rade? Hoće li sve da nas pobiju? Ili da nas stave u koncentracione logore? Oni hoće da uplaše ljude i plaše ih stvarno, jer oni bi bili u problemu da više ljudi iznese svoje mišljenje. Ima ovde sjajnih ljudi i sve razumeju. Sve ovo što serviraju u medijima većina prostojnog sveta zna da to ništa nije tačno. Nisu ljudi blesavi. Stvar je u tome što vrlo vešto manipulišu. Strah je iracionalna stvar.
Ovih dana čaršija dosta burno govori o slučaju Ceca i njenom nagodbom sa tužilaštvom. Ipak, s druge strane imamo Dragana Džajića, koji je odbio nagodbu. Kako to vidite?
-Jedan od razloga što rade ovo Džajiću je ozbiljna opomena. Mislim da je Džajić sjajan čovek koji nikada nije učinio krivično delo i koji je bio naš ponos. Zahvaljujući svom blistavom talentu treba da bude basnoslovno bogat. Za njega znamo da to zaslužuje. Ali, kao što vidite, za njega je tužilaštvo, odnosno policija našla za shodno da utvrđuje da li je njegova imovina srazmerna njegovim prihodima. To pitanje ne postavlja se za Miškovića, Peconija, Beka, Kostića, Arkanovu udovicu… Tu ima ljudi koji su nakupovali desetine preduzeća u privatizaciji, a nikad se ranije nisu bavili legalnim poslom, makar neki za koji se zna. Sad, našli su Džajića, jer im on kao sjajan čovek, smeta. Smatraju da je on ozbiljna opomena, a drugo – njega su kao primer nacionalne veličine, i čoveka od velikog ugleda, hteli da slome da bi tako uplašili što više drugih ljudi. Mislim da za to što rade Džajiću nema drugog razloga osim što je Mišković rešio da od Crvene Zvezde napravi lokaciju za izgradnju, kao što to želi da uradi sa Lukom Beograd, autokomandom… Autobuskoj stanici na autokomandi promenjena je namena, sada to više neće biti autobuska stanica, iako je to jedina lokacija koja je obezbeđivala da 85 odsto autobuskog saobraćaja dođe na tu lokaciju. Sad je to zbog Miškovića promenjeno. Ili nekog drugog. Mišković je simbol. Mi ne znamo koliko je tih ljudi, kolika je njihova moć, kako se oni organizuju, ko njima daje ovu moć koja nema veze ni sa izborima, ni sa novcem, ni sa bilo čim. Ta moć potiče, izgleda, iz tajnih arsenala iz kojih je poticala i Miloševićeva moć.
„To pitanje se kod Ražnjatovićke uopšte ne postavlja. Zašto? U slučaju Džajića izgleda treba da se osnaži krivični postupak koji se protiv njega vodi, ali koji, čini se, ide veoma loše. Ja sam čak išla na jedno suđenje koje se vodi protiv Džajića i reći ću vam samo jednu rečenicu koja je mene, kao pravnika, dovela u stanje šoka. Džajićeva odbrana je tražila od sudije orignal dokumente, pošto postoji problem valjane originalne finansijske dokumentacije koja joj nije dostupna još od istražnog postupka, Advokat, dakle, kaže: „Gospodine sudija, molim vas, šta je sa originalnom dokumentacijom koja nedostaje a ipak je usvojena optužnica?” A sudija kaže lakonski: „Ne mogu kolega ništa da vam pomognem i mi smo u istoj situaciji. Tužilaštvo nam nije dostavilo originale dokumenata .” Pa, zaboga, kako je onda optužnica mogla da stupi na pravnu snagu. Ako se radi o novcu, ako se proveravaju novčani tokovi, Sud jedino može da prihvati originalnu dokumentaciju. To nam direkno govori o tome da Tužilaštvo ni u predmetu nije bilo nezavisno.“
Kako ste shvatili poruku koju je, pre par meseci, predsednik Tadić uputio tajkunima?
–Da je on držao do sebe, do ugleda institucije koju predstavlja, ali pre svega do svog ličnog ugleda, jer je i predsednik stranke koja je okosnica vlade, ne bi to učinio. Ne treba on nikome ništa da poručuje, već njegova vlada treba da pripremi dobre zakone, da se kontroliše poreklo novca, da se oporezuju oni koji treba da se oporezuju, da se popravi ono što se vidi da ne funkcioniše kako treba, i tu ne treba nikog da moli, jer su zakoni imperativ za sve. I on je tada priznao da za tajkune zakon nije imperativ.
Slučaj Jugoremedije je i te kako uspeh Saveta. Da li je to, istovremeno, i najveći uspeh?
-Jeste, na neki način.To je više zasluga akcionara Jugoremedije. To je sjajna ekipa. Da ima sto Jugoremedija, slika Srbije bi u ekonomskom, ali i moralnom smislu, bila bolja. Akcionari Jugoremedije sve su postigli protiv institucija sisteme.
Da li su Vas upornost, hrabrost i beskompromisnost koštali u životu?
-Nije me ništa koštalo. Mene bi više koštalo da sam radila drugačije. Verujem u takav svet. Verujem da se svaki pristojan čovek mora boriti i za to da imamo, recimo, kišnu kanalizaciju, da nam obrazovanje bude dobro… U staroj Grčkoj su govorili da su idioti oni što se brinu samo za svoj položaj. I mislim da su idioti, jer svaki idiot zna za sebe da se brine. A treba da se brinemo za opšte stvari, da svima bude bolje… Nije siromaštvo problem samo siromašnih. Ako je tako, oni nikada neće prestati da budu siromašni.
Nisam ništa izgubila. Ja sam dobila. Upoznala sam sjajne ljude, sa mnogim sjajnim ljudima sam sarađivala, a ne bi bilo tako da sam se bavila samo svojim poslom. Dobila sam u iskustvu, zatim u pohvalama sjajnih ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo.
Dobili ste nagrade Osvajanje slobode i Dragoljub Stošić za građansku hrabrost. Da li postopjanje tih nagrada znači da u našem društvu nema slobode i hrabrosti?
–Nema slobode i hrabrosti. Inače nam ne bi ovako bilo. Sloboda je najvažnija stvar. Bez slobode nema demokratije i nema ničega od ovog što mi hoćemo
CINS: Šta se moglo uraditi da privatizacija bude bolja?
Barać: Privatizacija će i dalje imati dosta problema sa korupcijom zato što imamo ogromnu društvenu svojinu koja nema titulara i koja je zgodan plen. Mi smo već u prethodnom periodu imali izvlačenje kapitala iz društvenih preduzeća, jer je to direktorima, menadžerima, konsultantima omogućavao sistem. Ako hoćete koliko-toliko zakonit proces privatizacije, morate rešiti neka prethodna pitanja. Oni su inače i zakone pravili tako da postoji praznina tamo gde im je to potrebno. Znači ova vlast, to mora da se zna, namerno donosi loše zakone. Ne možete da u zakonu neke stvari ne definišete. U pravu se zna: ako je nešto definisano, a neko to ne poštuje, mora da bude tačno propisano šta se onda radi. Ovlašćenja moraju u potpunosti da se poklapaju sa odgovornošću. Gde to nemate, imate zakonitu mogućnost za kršenje zakona. To je kao kod Agencije za privatizaciju – ako znate šta je nekome dužnost, a nigde nemate mogućnost postavljanja pitanja njegove odgovornosti kad to ne radi, onda su vam sve propisane obaveze zapravo deklaracija, a ne pravna norma. Oni su majstori za to, odlično to rade.
CINS: Kako bi ste ocenili rad Agencije za privatizaciju?
Barać: Ljudi koji su smislili taj koncept napravili su Agenciju za privatizaciju koja je jedan potpuni specifikum. To je državno telo bez ikakve odgovornosti. Sami kreiraju, sprovode i kontrolišu proces privatizacije. Njih ne kontroliše niko. Tu je napravljena jedna ozbiljna politička podvala. Navodno, Agenciju za privatizaciju kontrolisaće Odbor za privatizaciju Narodne skupštine. To je nepostojeća kontrola zato što je parlament političko telo i ne zna da uđe u poslove prodaje – kako se vrši procena u preduzeću, kako se prihvataju nalazi veštaka odnosno konsultantske kuće, kako se to kontroliše, kako organizujete tender ili aukciju. Agencija za privatizaciju nije radila dobro svoj posao – nije tražila dobre vlasnike (za privatizovana preduzeća), a to je bio njen osnovni zadatak. Suština problema društvene svojine je to što nema dobar menadžment, nema dobrog vlasnika. I zašto biste imali sve te povlastice od države (da kupite jeftinije, dobijete pogodnosti…), osim ako država ne zaključi da će sa dobrim vlasnikom da zadrži proizvodnju i zaposlenost i da unapredi biznis? Onda shvatite da novi vlasnici nisu traženi po tom ključu. To su bili ljudi vrlo bliski režimu, tajkunima, političkim strankama… Prosto bi se po tom kretanju novca moglo shvatiti ko je taj ko odlučuje o svemu u Srbiji. Oni su, da kažemo uslovno, pravili uslove (privatizacije) za svoje ljude. Pa se, da bi ti ljudi jeftino kupili preduzeća, naduvaju socijalni program i investicija i tako se smanji cena. To je apsurd. Zašto biste se uopšte petljali u buduće investicije nekoga ko kupuje fabriku? Neko ko ozbiljno kupuje fabriku, ozbiljnim parama, će svakako da investira, to je u prirodi njegovog biznisa. Ali ako hoćete da mu smanjite cenu, ti kriterijumi su neophodni. Zatim se postupak napravi tako da ne uspe aukcija. Na svakoj narednoj aukciji se smanjuje cena i onda imate preduzeća koja su prodavana za neki mali procenat knjigovodstvene vrednosti. Znači bud-zašto. Onda se to još naplati u 6 godišnjih rata, a onda se napravi ugovor koji Agencija neće da kontroliše jer je to već izabran vlasnik kome je omogućeno da tako pere svoje ili tuđe pare. Novi vlasnik onda stavi preduzeće pod hipoteku, za to kupi sledeće preduzeće, pa to preduzeće pod hipoteku, pa kupi sledeće preduzeće… Imate ljude koji su kupili više desetina preduzeća – bez novca, jer Agencija, kao, nije bila nadležna da to kontroliše. Naravno da je bila nadležna! Jer ako vi nemate pare da kupite, kako onda Agencija može da veruje da ćete vi biti dobar vlasnik? Nemate pare da kupite firmu, a treba da razvijate biznis! Pa od čega ćete da razvijate biznis? I onda imate kriminalce, njihove pomagače, ljude iz Miloševićeve države koji su prali novac, razne takve krugove ljudi. Tako su otišla srpska preduzeća. I zato su sva propala. Omogućeno je tajkunima i kriminalcima da kupujući preduzeća ustvari dođu do ogromnih nekretnina. To je njih interesovalo. Oni su namerno upropašćavali preduzeća da bi došli do nekretnina, zemljišta i tako dalje, očekujući da će jednog dana to da valorizuju tako što će doći neki sledeći, pa će oni to njima da prodaju.
CINS : Kako ocenjujete aktuelni Zakon o privatizaciji?
Barać: Zakon o privatizaciji je fantastičan za korupciju. Da biste napisali jedan zakon o privatizaciji koji će pružiti neki otpor korupciji, morate rešiti neka prethodna pitanja. Pre svega pitanje svojine, znači šta je to što se privatizuje. U Zakonu o privatizaciji piše da će se privatizovati državna i društvena imovina. To je opasan pravni dualizam. Kod nas je društvena svojina često imala elemente onoga što je državno, to nije bilo razdvojeno. Imali ste društvena preduzeća koja su imala prava na korišćenje državnih resursa. Šta vi u stvari privatizujete? Na primer, kada prodajete “Knjaz Miloš”, da li prodajete izvore vode? Ako prodajete “Knjaz Miloš”, morate prodati samo punionicu, jer je to u društvenoj svojini. To je fabrika, ali i da uspostavite pravilo kako dajete vodu na korišćenje, pod koncesijama ili na drugi način regulisano. Da se ne bi desilo kao u Srbiji – da ste sve prodali, što bi rekao ministar Škundrić – “u paketu”. Ni jedna država ne prodaje javna dobra!
CINS: Da li su zakoni loši zbog korupcije ili nesposobnosti?
Barać: To je namerno sve urađeno.
GLAS: Kako prolaze oni investitori koji pokušavaju da rade po zakonu?
BARAĆ: Dešava se da dobiju sve potrebne saglasnosti za investiranje i da uplate novac, ali da zbog nečijeg interesa na kraju budu onemogućeni da rade, kao na primer investicioni fond BRIF i vlasnici ,,Tehnohemije” koji su investirali na području ,,Luke Beograd” i sukobili se sa interesom njenih vlasnika. To je ogroman problem u Srbiji i on se najjasnije mogao videti kad je ,,Danon” 2004. godine onemogućen da kupi akcije ,,Knjaz Miloša”. Najveći problem je što se u svim ovim slučajevima zahtevi investitora ne rešavaju. Oni ili odustanu od svojih zahteva, ili tuže Srbiju pred međunarodnim arbitražama. Država u ovim sporovima gubi velike sume novca, kao što se to recimo desilo u sporu sa kompanijom ,,Uniorld”, ali se to skriva od javnosti.
Barać: Ovakvo stanje u društvu odgovara samo tajkunima za koje su sve vlade od 2000. godine radile. Upravo je vlast omogućila onima koji su devedesetih bili na listama sumnjivih ljudi da posle 2000. operu svoje biografije i postanu najveći kapitalisti u zemlji. Hiljadu je primera da i danas i vlast i državne institucije rade u korist tajkuna. Kako drugačije protumačiti činjenicu da država prepoznaje Jovicu Stefanovića Ninija s Interpolove poternice kao pravog vlasnika „Jugoremedije“, a poništava prava većinskog vlasnika – malih akcionara, istera ih na ulicu, pa ih još na smenu batinaju policija i privatno obezbeđenje. Proces privatizacija je ekonomski propao, jer je poslužio isključivo da tajkuni operu novac. Upravo zato nikada nije postavljano pitanje porekla novca. Vlast je dozvolila tajkunima i kriminalcima da kupuju dobre firme, da ih unište i prodaju kao nekretnine.
Kako da danas od iste te vlasti očekujemo da se obračuna s organizovanim kiriminalom?
– Nikako, i ovo što rade je sve obična farsa. Sigurna sam da bi, da SAD nije insistirao na hapšenju Šarića, on kroz neko vreme postao isto što i Peconi ili bilo koji drugi biznismen čije se poreklo novca ne zna. Naše tužilaštvo je potpuno instrumentalizovano za političke ciljeve i dnevni trenutak. Umesto da druge državne institucije rade na slučajevima Karić, Subotić, Radulović, da se ispita sve – od porekla novca do poreskih istraga, sve je prebačeno na tužilaštvo. I time se zaklanja suština problema, da svaka državna institucija treba da radi svoj posao u okviru svoje nadležnosti i da u tom procesu bude kontrolisana. Da se ispita šta su u svim tim slučajevima, od tajkuna do organizovanog kriminala, uradile Uprava za sprečavanje pranja novca, Poreska uprava, kako je Agencija za privatizaciju mogla da omogući Šariću, a takvih je u Srbiji mnogo, da opere više od 20 miliona evra u privatizaciji… Šta je radila Agencija, kakvog je ona sigurnog kupca našla, da li je tražila proveru porekla novca? Nije. E ako niko ništa nije uradio, onda će se kao posledica pritiska javnosti pojaviti montirani procesi kojima će biti zatrpano tužilaštvo i sudovi, i koja će se završiti kao afera „Kofer“, nagodbom iza očiju javnosti.
Upravo su predstavnici institucija, za koje i sada kažete da nisu radile svoj posao, na krivičnim prijavama Saveta za preuzimanje akcija Luke Beograd? Verujete li tužilaštvu i sudovima da će obaviti svoj posao kako treba?
– Mi smo uradili ono što je trebalo i što smo mogli da uradimo. Zaista smo došli do dobre i relevantne dokumentacije koja potkrepljuje optužbe. Ako tužilaštvo bude moglo i smelo da radi, njemu je dobar deo posla urađen. Do sada, međutim, nismo dobili nikakvu povratnu informaciju, a dosadašnje iskustvo s tužilaštvom u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije je bilo veoma loše. Ono čega se mi bojimo jeste da je će se ova partijska čistka koja je urađena u sudstvu još gore odraziti na te procese. Ako Ministarstvo pravde može zbog toga što određeni politički trenutak nije dobar za određenu presudu da smeni sudiju, onda je to dokaz da mi od suda nemamo ništa i da i ona najosnovnija ljudska prava više nema ko da štiti.
Kakva je to zemlja u kojoj monopolisti mogu da izazovu nestašicu mleka, a vlast to mirno gleda?
– Monopoli su već napravljeni u procesu privatizacije i to je tako namerno činjeno. Vlast je svojim tajkunima prodavala tržišta kako duvana ili nafte, tako i mleka. Bilo je jasno da ste onog trenutka kada ste kupili 60 odsto mlekara postali monopolista. I iza toga je stajao Milan Beko, kao i iza mnogih drugih nezakonitih i štetnih državnih poslova. On je uništio proizvođače, kao što je Mišković uništio dobavljače. Ta cena koju su oni kao monopol držali nije mogla da bude ekonomski održiva za proizvodnju mleka i tako su uništavani proizvođači mleka. U međuvremenu je zatvorena jedna od najstarijih mlekara u Srbiji, Čačanska. Na čitavom tom području godinama niko ne otkupljuje mleko. To je automatski značilo uništavanje stočarstva, dalje u lancu ratarstva, a na kraju i celokupne poljoprivrede. Njima kao monopolu sasvim je svejedno da li u Srbiji postoje stočarstvo ili poljoprivreda, jer oni mogu da kupe i mleko u prahu, da dodaju vodu i prodaju to kao normalno mleko. Za oporavak ove oblasti bi trebalo više od 10 ili 15 godina, a naravno kod nas za to nema nikakve šanse jer naša država ne vodi ekonomsku politiku koja je u opštem interesu, već politiku koja je u interesu tajkuna.
Kako da se tom bahatom ponašanju vlasti stane na put?
– U ovakvom sistemu nikako, jer su ga zajedno s tajkunima i kriminalom napravili tako da mogu potpuno neodgovorno, nekontrolisano i nesmenjivo da vladaju. Napravili su političke stranke za koje sami priznaju da se finansiraju na tajni način, parlament nam se sastoji od 250 ljudi koji glasaju ili diskutuju samo onako kako je već unapred odlučeno u partijskoj centrali, i dalje smo jedina zemlja u Evropi u kojoj ne funkcioniše državna revizija i u kojoj se ne radi završni račun budžeta… Ako išta može da se uradi da se tome stane na put, to može da se učini kroz medije, ali su i oni nažalost potpuno kontrolisani.
Država je pre gotovo dve godine ustanovila funkciju revizora, pa opet ništa od kontrole trošenja novca poreskih obveznika?
– I taj prvi izveštaj koji je napravila državna revizija s malim kapacitetima (da ne kažemo da su ih namerno napravili tako da i ne mogu bolje da rade) Parlament je mogao da koristi za ozbiljnu raspravu i pozivanje vlade na odgovornost, ali ga je odbacio. A tamo ima takvih finih detalja – da je Dinkić svom partijskom institutu dao 100.000 evra za projekat ili 1.600 evra za svaku stranicu tog projekta. Da je u tom institutu bila zaposlena njegova majka i da dve trećine tog takozvanog projekta čine podaci iz statistike i tržišta rada koje su već napravile države institucije i za šta su već bile plaćene… To je samo mali detalj, a zamislite šta bi sve otkrila ozbiljna državna revizija. Nepostojanje državne revizije u Evropi postoji samo u Srbiji i Vatikanu. U takvom načinu nekontrolisane vlasti koja nikome ne polaže račune, ona sama postaje sve više korumpirana, zatvorena u korupcionaške krugove, iz kojih urušava sve institucije sistema. Videli smo šta se dešava sa onim institucijama koje pokušaju da dosledno primene zakon, kao što je ombudsman, poverenik ili antimonopolska komisija kojima se pruža otpor i upućuju pretnje.
Šta onda radi opozicija? Zašto ne kritikuju vlast i ne traže kontrolu?
– Srbija i nema opoziciju, jer ako je ne zanimaju završni račun budžeta i revizorski izveštaj, to znači samo da opozicija ne želi da kontroliše vladu. A to je abeceda borbe za vlast! Budući da njih to ne interesuje, zaključak je da se i njihove, kao i stranke na vlasti finansiraju i formiraju na isti način. A stranka koja prizna da se tajno finansira, što sve priznaju, jeste tajna organizacija koja ne bi trebalo da učestvuje u javnom životu i koja se ne može nazivati političkom strankom jer je suprotna njenoj definiciji. Bez političkih stanaka nema smene vlasti. Ovaj sistem nema odgovor ni na jedan problem. Završili su posao za tajkune, što je dovelo do ekonomskog kraha, stravične nezaposlenosti i činjenice da uopšte i nemamo vladu. Umesto nje, mi imamo određene partije s određenim ministrima koji ih predstavljaju, premijera koji ne vodi politiku, i koji zajedno s istim tim strankama odgovara predsedniku republike.
U Vladi sede konsultanti
Ko nam uopšte sedi u Vladi?
– To su određeni konsultanti koji su tu došli da prenesu na državni nivo poslove svojih konsultantskih kuća. Oni to i ne kriju, a premijer Cvetković je vrlo izraziti primer. Čovek koji je bio direktor Agencije za privatizaciju kada su se desile krupne nezakonitosti i koji je istovremeno bio izvršni direktor konsultantske firme. Kada bi se napravila ozbiljna revizija projekata koje rade ministarstva i vlada i pratili ti tokovi novca, videlo bi se da su svi projekti dogovoreni između konsultanata koji su ostali u konsultantskoj kući i drugih koji su došli u vladine institucije. A sve su to izmišljeni projekti i ogroman novac. |
„Ako su mislili da ih vlast neće promeniti, čini mi se da su se prevarili. Prošle godine, kada su oni došli, mi smo bar sedeli i lepo razgovarali. Nije bilo potrebe da se dokazuje kako u Sartidu ili Jugoremediji nema korupcije. Bilo je pitanje kako da se to istraži, kako da se pokrenu postupci za odgovornost. Sad su oni okrenuli stvar“, objašnjava Verica Barać. „Sad su korupcija ‘drugi’. Vi ćete često čuti kako u Vladi Srbije nema korupcije. Centar korupcije je Vlada, na razne načine. Oni, naime, omogućavaju korupciju. Očigledno je da izvršna vlast krupnu korupciju omogućava, a da pravosuđe dozvoljava da ta korupcija ne bude kažnjiva.“
„VREME“: Slučaj o kome se trenutno najviše priča jeste slučaj Miroljuba Labusa, odnosno stipendije koju je dobila njegova ćerka. Da li će Savet preduzeti nešto po tom pitanju?
VERICA BARAĆ: Savet je pre praznika uputio Vladi pismo u kome traži objašnjenja. Naš je stav da bi Miroljub Labus trebalo da podnese ostavku, ne samo zbog ovog slučaja već i zbog njegove odgovornosti u drugim aferama, pre svega u aferi oko izvoza šećera, Sartida i Nacionalne štedionice. Zbog svega toga, on više nema kredibilitet da pomogne Srbiji da ide evropskim putem i njegova ostavka bila bi logično rešenje. Ovaj aktuelni slučaj samo je povod za tako nešto.
Savet za borbu protiv korupcije nedavno je objavio izveštaj o Mobtelu. Podaci koji su tu izneti već su objavljivani po medijima, a situacijom u Mobtelu bavio se i UBPOK. Da li posle ovog izveštaja očekujete da će se po tom pitanju konačno nešto dogoditi?
…Mobtel je posebno značajan, jer od njegovog osnivanja do danas tu postoji izrazito kršenje zakona i ugovora na štetu države. Ono što nam je bilo posebno važno jeste zašto državni organi ni tada ni sada nisu ništa preduzeli po tom pitanju, zašto se država ne ponaša kao vlasnik kad jeste vlasnik. U Mobtelu se takođe može videti šta je korupcija u svom izvornom značenju, kakvo je to kvarenje vlasti, kako se opšti interes vrlo lako podredi ličnom ili grupnom interesu i kako se u poslednje četiri godine zaista ništa nije promenilo.
Zašto se po pitanju Mobtela do sada ništa nije događalo?
Kod nas je potpuno narušen odnos između zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. One bi trebalo da su potpuno nezavisne jedna od druge, što kod nas ne funkcioniše. Sve što uradi izvršna vlast, ne izaziva reakciju sudske vlasti. Neshvatljivo je da tužilaštvo ili UBPOK ne analizira sve to. Pravosuđe nema svoj vlastiti kapacitet da se nosi s takvim stvarima i potpuno zavisi od izvršne vlasti na razne načine. Izvršna vlast drži pravosuđe u pokornosti, insistira na nekvalitetnom pravosuđu, a tako dolazimo do nekažnjivosti krupne korupcije, do grupa koje očigledno odlučuju o svemu u ovoj državi, potpuno svesni da nikakav postupak neće biti pokrenut. Zato su tajkuni bliski partijama na vlasti, ili su njihovi članovi, ili su kućni prijatelji funkcionera tih partija.
.I vi i drugi članovi Saveta mnogo puta ste ukazivali da mediji ne posvećuju dovoljno pažnje slučajevima korupcije.
Osim pritiska javnosti koji se vrši kroz medije, nema drugog načina da se napravi odgovorna institucija. Bez kontrole vlasti, svaka vlast je ista, ona želi da bude neograničena. Za nas je poseban fenomen bila Nacionalna štedionica.
Naime, napravljena je privatna banka od državnih para, od državnog poslovnog prostora i nazvana je Nacionalna štedionica. Pritom, prodaja poslovnog prostora jeste nešto što običnom građaninu više od ičega ukazuje na dimenzije te prevare. S jedne strane, niko ne bi prodao svoj najbolji poslovni prostor da bi ga pretvorio u akcije privatnih banaka. S druge strane, sama Vlada je priznala da je prodaja obavljena putem nameštenog oglasa, odnosno da je sa zainteresovanima pregovarala pre objavljivanja oglasa. Kad smo saznali za takvu prodaju, za to da je nekoliko hiljada kvadrata najboljeg poslovnog prostora u zemlji prodato u nameštenom oglasu, mislili smo da će to biti vest dana. Mi smo informaciju dostavili agenciji Beta, ali to niko nije preuzeo, niko nije postavio nijedno pitanje i ništa se nije pojavilo.
Kako objašnjavate takvo ponašanje medija?
Mediji su takođe u postupku privatizacije, i oni imaju razne brige. Mislim da tu ima i straha, teško se boriti protiv korupcije u zemlji gde je mnogo nezaposlenih i gde je veliko siromaštvo. Ako je neko vrlo zabrinut za svoj posao, verovatno će imati zazor prema takvim temama. Pojave se povremeno dobri istraživački tekstovi, o Mobtelu na primer, ali se tu negde i zastane. Ako medij dobro odradi temu, to bi za njega trebalo da bude stalna tema. Umesto toga, jednostavno se zaćuti. Možda tu ima i malo zamora, malo onog stava da to „ne vredi“. Ali, u borbi protiv korupcije nema „ne vredi“. Sa ovakvom korupcijom ne može se napraviti demokratska država i mi nećemo moći da budemo deo Evrope. Institucije su razorene korupcijom, što se videlo i kad se donosi zakon, i kad se on primenjuje ili ne primenjuje, i kad se on uopšte ne donosi. U medijima se često pojavljuju velike teme, ali na kraju ne bude ništa, jer krupnu korupciju zapravo niko institucionalno ne istražuje – uvek se desi da, kao, tužilac nije znao, UBPOK nije obradio, a onda ni UBPOK nije znao…U stvari, neko važan rekao je da se ništa nije desilo.
Da li se Savet bavio slučajevima takozvane sitne korupcije?
Nismo se time mnogo bavili, jer je sitna korupcija samo posledica sistemske. Sistemska korupcija moguća je svuda, ali ona ne može da ugrozi državu i to nije dominantna pojava. Kod nas nije taj slučaj. Kad budemo stigli do toga da nam je glavna korupcija primanje i davanje mita, mi smo prošli znatan deo puta. Ako je onome ko se bavi krupnom korupcijom jasno da mu se ništa neće dogoditi, onda je i onome ko uzima mito u zdravstvu ili školstvu očigledno da će proći bez kazne. Kad krivično delo nije kažnjivo, to mnogim ljudima daje mogućnost da dalje srozavaju i ugled profesije i ugled institucije.
„Kada pročitate Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, kada znate da naša policija nije nikada depolitizovana, nikad reformisana, nikada lustrirana, da su naše tajne službe i njihovi zločini i dalje potpuno neotkrivena stvar, kako oni pre tako i oni posle 2000, onda vi u taj ambijent smeštate primenu mehanizma nagodbe, gde dajete ogromna ovlašćenja i policiji i tajnoj policiji, Tužilaštvu i tužiocima za koje znamo i kako sa biraju i kako napreduju u karijeri i kako se nagrađuju,odnosno, ostavljaju bez posla
Vi imate ovde na desetine ljudi koji su kupovali tolika preduzeća. Sve ove tajkune iz Miloševićevog vremena. Postoji li srazmera između njihove imovine i njihovih legalnih prihoda? Iz kojih legalnih prihoda je nastala Arkanova imovina? I naravno, pošto je čitav postupak vođen po dogovoru, onda su napravili nešto što je za nju najmanje štetno. Očigledno da postoje ozbiljni razlozi zbog kojih mi nismo prešli onaj put koji su prešle sve postkomunističke zemlje, a to je da otvorimo sve dosije, da rasformiramo tajne službe i da konačno saznamo koliko ih ima. Da otvorimo priču o svim zločinima koji su nerešeni do danas. Sa istim rukopisom, sa istim načinom zataškavanja, bili su i zločini posle 2000. Da li je neko zaboravio ubistvo sudije Simeunovića, gardista, zaštićenog svedoka, očevica u ubistvu premijera, majora Gavrilovića, novinara? Mislim da to baca jedno potpuno drugačije svetlo na našu izvršnu vlast, odnosno, otvara pitanje njenih veza sa tim službama. Zašto oni nikada nisu postavili ta pitanja? Da li mi ovde, u stvari, imamo i mnogo ucenjenih političara koji zbog toga da bi sačuvali nešto iz svoje prošlosti ili načina finansiranja svoje stranke ne postavljaju nijedno ozbiljno pitanje u Srbiji?
Međutim, ako se ta pitanja ozbiljno ne otvore, Srbija neće nikada biti na demokratskom putu. Nemoguće je biti na tom putu sa tajnim službama iz Miloševićevog režima, sa skrivenim zločinima, sa raznim dosijeima kojima se neko ucenjuje. Ovo sve što se radi poslednjih godina, to je samo šminkanje Miloševićeog režima. Pogledajte samo kako se svi zakoni donose po hitnom tajnom postupku, kako ti zakoni postaju opasnost za elementarana građanska, svojinska i druga prava. Pročitajte, recimo, ovaj Zakon o oduzimanju imovine. Tu jedinica policije može da pokrene postupak po službenoj dužnosti a da nema nikakav inicijalni akt Tužilaštva. Zašto se to donosi? Kako to funkcioniše u našem sistemu? Kako funkcionišu ovi zakoni koje ministar Oliver Dulić predlaže, a koji su omogućili konverziju prava korišćenja u vlasništvo nad zemljištem onima koji su do sada samo kršili zakon?“
RSE: Kako je to moglo nekažnjeno da prođe? Da li ste upozorili na taj zakon?
Barać: Kako da ne. Pisali smo premijera i to više puta, pa smo podneli i predlog Ustavnom sudu da ta uredba o konverziji nije ustavna. Međutim, vi znate da je to ostalo bez ikakvog odjeka. Zato što u Srbiji postoji ta sprega vlasti i krupnog biznisa. Zbog načina na koji su formirane sve stranke, dakle,zbog njihovih korena u tajnim policijama, zbog činjenice da se sve partije – i vladajuće i one van vlasti – finansiraju iz istih tajkunskih novčanika, imamo još jedan fenomen, a to je da u Srbiji uopšte i nema opozicije. Očigledno je, dakle, da one svi zajedno funkcionišu tako da imaju iste centre moći od kojih zavise.
Zato je moguće da vi sve te zakone hitno donesete. A Dulićev zakon je samo nastavak procesa koji je odavno započet, procesa svojinske transformacije, čiji je cilj da jedna grupa privilegovanih ljudi pod vrlo povoljnim uslovima, najveće i najbolje komade skupog zemljišta dobije besplatno i da se ona sutra pojavi kao prodavac prema strancima iz Evrope.
Pošto je u privatizaciji nemilice prodavana nacionalizovana imovina ispod svake tržišne vrednosti, sledeći korak je da se to uradi sa zemljištem. I tu postoje dve grupe ozbiljnih problema. Jedno je građevinsko zemljište koje su određeni i privilegovani pojedinci dobili pre desetak i više godina radi izgradnje u određenom roku. Oni nisu platili zemljište, eventualno su platili samo naknadu za uređenje zemljišta.
RSE: Ali nisu ništa izgradili?
Barać: Nisu ništa izgradili, ali oni znaju da im ono neće biti oduzeto iako su svi rokovi za izgradnju prošli. Njima država, dakle, nije oduzela zemljište iako je prošlo deset, a ne samo tri godine, što je bio rok da na njemu nešto izgrade. I upravo smo u Savetu jedan takav slučaj razmatrali. Slučaj Miškovićeve firme „Delreal”, ili ne znam već kako se zove, neke fantomske firme iza koje stoji. Naravno nije lako utvrditi da je on, jer su sve sa tih rajskih ostrva.
15 hektara zemljišta na Novom Beogradu prvo je dobila Miškovićeva firma, pa onda neka kćerka firma, tako da je imala obavezu da u određenom roku to zemljište privede nameni i izgradi. Prošle su sve godine, prošlo je deset godina, oni nisu ni započeli izgradnju objekata jer nisu ni imali nameru, a onda je donet Dulićev zakon 2009. godine i svim tim korisnicima zemljišta – koji su prema ugovoru i zakonu prestali da budu korisnici jer zemljište nisu priveli nameni – data je mogućnost da to zemljište konvertuju u privatnu svojinu, ali navodno tako što će platiti tržišnu vrednost. Dulić je išao u posebne kampanje da obmane sve koje može da obmane, da kaže da je to jedno konačno pravično rešenje jer će oni svi platiti tržišnu vrednost
E, kad pogledate ovo rešenje o konverziji, onda vidite da je sve namešteno tako da oni ne plate ništa. U konkretnom slučaju Miškovićevih 15 hektara na Novom Beogradu to je urađeno na sledeći način: utvrđena je osam puta manja tržišna vrednost zemljišta nego što je utvrdila Poreska uprava. Da se ne vide odviše sve te prevarne radnje, oni su angažovali i veštaka. U Izveštaju je i pitanje veštaku o razlici izmedju poreske i njegove procene – on je zemljište procenio na 5.000 dinara po metru kvadratnom a poreska uprava 39.000 za obližnje parcele kad je naplaćivala porez, što je osam puta više. Na pomenuto pitanje veštak je rekao sledeće: „Pa, jeste, te parcele su blizu, ali ovo zemljište je uz autoput pa nije atraktivno i niko za to zemljište nije zainteresovan.” Zamislite to! To je jedno od zemljišta koje je država pre pet-šest godina trebalo da oduzme zato što u zakonom predviđenom roku nije privedeno nameni, da ga dà na konkurs i kako bi za njega, na primer, neka IKEA mogla da konkuriše i da ga pod normalinim i transparentnim uslovima dobije.
RSE: Da li ćete za to podneti krivičnu prijavu?
Barać: Hoćemo, kako da ne. Drugi slučaj konverzije na ovaj prevarni način, jeste konvertovanje zemljišta koje je dobijeno na korišćenje krz kupovinu preduzeća u privatizaciji. Dulićev zakon je omogućio da to zemljište konvertujete u privatnu svojinu, tako da se u troškove pribavljanja zemljišta, uz objekte u privatizaciji, od troškova za zemljište oduzme ukupna cena kapitala preduzeća.
To su najpre predvideli pre godinu dana Uredbom zbog koje smo mi pisali Ustavnom sudu, a onda nam je na jednom sastanku Dulić rekao: „Pa šta vam je tu problem što je Uredba neustavna? Ako vam to smeta mi ćemo to iz Uredbe premestiti u zakon.” I u izmenama zakona koje su usvojili krajem marta meseca, uredba o tome da se u trošove pribavljanja zemljišta priznaje cena za kapital preduzeća je sada deo Zakona o prostornom planiranju. Mislim da je sve nezakonito i neustavno, ali je pitanje šta se ovde može raditi.
RSE: Biznismen Milan Beko žalio se nedavno premijeru Mirku Cvetkoviću da ugrožavate njegova ljudska i građanska prava. Po Bekovoj žalbi, vi ugrožavate čak njegovu i bezbednost njegove porodice. Prvi put Vam se premijer Cvetković, i to upravo povodom Bekove žalbe, obratio.
Barać: Kada je Beko u pitanju, Vlada ne samo da je nama poslala pismo, nego nam je na neki način i naložila da mu odgovorimo. Odgovor smo napisali premijeru, a ne Beku. To je sigurno bila prepiska između Cvetkovića i Beka jer zašto bi Vlada od nas tražila da mi odgovorimo na nešto što je njegov zahtev prema Vladi.
Cilj nam je bio i još uvek jeste, da upozorimo Vladu na posledice korupcije u kojoj Beko vrlo često učestvuje, a na koje Vlada nikada nije reagovala. Svojim nečinjenjem omogućila je nanošenje ogromne štete državnom i interesu građana ove zemlje. Uzgred budi pomenuto, Beko je protiv nas podneo na desetine tužbi po kojima Sud naprasno postaje efikasan i veoma brzo postupa.
RSE: Kako je Sud postupao po tim tužbama?
Barać: Kada Beko podnese tužbu protiv mene ili protiv Saveta, to se za dva-tri meseca procesira i počinje postupak. Kada se podnese krivična prijava protiv Beka ili kog drugog zaštićenog tajkuna, bilo da su podnosioci mali akcionari ili bilo ko drugi, tu se godinama uopšte ne preduzme nijedan jedini procesni korak.
RSE: Pre godinu dana podneli ste krivičnu prijavu za preuzimanje “Luke Beograd“. Tu je Beko takođe u glavnoj roli.
Barać: Jeste. Kao organizator te kriminalne grupe.
RSE: Da li se nešto u Tužilaštvu dogodilo za ovih godinu dana?
Barać: Ne. Naš član Saveta, advokat, krivičar, svakog meseca svrati u Tužilaštvo da vidi da li ima nekih pomaka.
Zamislite, mi smo tek nedavno od Tužilaštva dobili odgovor na krivičnu tužbu za kiparske pare podnetu pre pet godina! Uz tu tužbu smo poslali obimnu i vrlo solidnu dokumentaciju. Osim toga to, setićete se da je istražitelj Haškog tribunala to već bio solidno detektovao i rekao vrlo jasno da se ti tragovi novca mogu jasno povezati i da se može postaviti zahtev Kipru za vraćanje tog novca. Tužilaštvo nam je, međutim, odgovorilo posle pet godina da je sve još uvek u fazi pretkrivičnog postupka. I tu dolazimo do velikog paradoksa. Tužilaštvo se navodno opredeljuje da se istražuju pare oko fudbala a ne opredeljuje se svih ovih deset godina da se istražuju pare iznete iz ove države, iz budžeta, iz banaka, iz penzijskog fonda.
RSE: Šta to vama sugeriše?
Barać: To govori o zarobljenoj državi, o zarobljenim institucijama.
RSE: To znači da ova vlast praktično nije ni htela da uđe u trag tog novca!?
Barać: Ona nikada nije ni postavila zahtev. Ne ova, nego ni jedna. Banka na Kipru, banka koju je osnovala Beogradska banka, COBU banka, ta banka treba da ide u stečaj. Ako je ona, kao što jeste, deo Beogradske banke, onda bi trebalo da se postavi pitanje skupljanja dokumentacije, otvaranja stečaja, imovine koju ima ta banka. Kako je moguće i – što je važnije – zašto je moguće da naša država, odnosno, naša Vlada nije zainteresovana za državne pare?
RSE: Mlađan Dinkić, tadašnji guverner centralne banke, kao što se svi sećamo, krenuo je na Kipar da traži taj opljačkani državni novac, da bi onda u jednom trenutku rekao da nije imao kapaciteta da ide dalje. Zašto nije mogao da ide dalje? Haški istražilac kaže da se to lako moglo istražiti, a sada je već i istraženo.
Barać: Tragovi novca se vrlo lako otkrivaju. Ako je Haški tribunal za svoje potrebe mogao to da istraži, zašto država nije mogla za svoje? Kad je Dinkićevo odustajanje od tog posla u pitanju, mislim da se u njemu krije jedan od odgovora za kasniju uspešnu Dinkićevu karijeru. Možda tada nije saznao dovoljno, možda nije imao ekipu sa kojom bi to radio, ali se postavlja pitanje zašto se kasnije, kada je imao više vlasti i moći, nije za to interesovao – kad je postao ministar finansija, recimo?
Očigledno zato što je došao do tragova koji otktivaju sve ovo što se u Srbiji događa, što je shvatio da ćemo, ukoliko bude postavljao pitanja, doći to tajnih računa, do tajne policije, do zaštićenih ljudi, do ljudi kojima je omogućeno da tim parama kupuju Srbiju i učvršćuju svoju moć u Srbiji. Da je to otvorio, verovatno ne bi mogao da bude ni guverner, ni ministar. To je i sam, naravno, shvatio i odlučio da se prikloni toj jačoj strani. Odustao, dakle.
Naše vlasti su i inače odustale od svih obećanja iz 2000. godine. Svih. Oni su videli da je lagodnije sa tajkunima napraviti pakt jer oni očigledno imaju i moć i novac i tajne službe i mnoge druge poluge moći, pa su računali da je unosnije priključiti se njima nego ulaziti u mukotrpne i teške reforme, koje prete gubljenjem vlasti..
RSE: Ako se Vlada nikada nije osvrnula ni na jedno Vaše istraživanje skandaloznih slučajeva koruptivnih privatizacija, verujete li zaista da će Vlada ovaj put da se zainteresuje za slučaj „Luka Beograd” ili slučaj „Večernje novosti”.
Barać: Na kraju krajeva, ne mora ova Vlada ni da se zainteresuje – vlade se menjaju. Dobra korist bi, međutim, bila da razumemo zašto se Vlada ne interesuje.
RSE: Jest li Vladu nekada pitali zašto vas je formirala ako ne reaguje na rezultate vašeg rada?
Barać: Zar to nije ipak posredno dobar dokaz da Vlada ne želi borbu protiv korupcije? Savet radi jednu stvar koja mislim da mora svakako da koristi, a to je stvaranje javnosti oko tog problema, tako da ljudi razumeju gde je ključ problema i da shvate da se to mora menjati. Mislim da će, ipak, proći ovo vreme gde su političke stranke u stvari privatna preduzeća svojih šefova koji sve kupuju – glasove i sve drugo. Već se jasno vidi da uprkos svoj toj kupovini – rešenja nema. A i koncept koji su zamislili Danko Djunić, Mišković, Beko i ostali oko Ekonomskog instituta, da nam ponude ovaj vid privatizacije u kojoj caruje korupcija, doživeo je, što je ova kriza pokazala, potpuni ekomomski krah. Jer, šta se sad može kupiti u ovoj državi gde je sve već prodato, a gde se država besomučno zaduživala? Čak i ako kupe glasove šta će sa njima da rade? Oni nemaju rešenje niti za jedan problem ove države. Sve je u potpunom kolapsu. Taj isti način je doživeo krah krajem 90-ih godina. Jer isti ljudi su ustvari bili kreatori i te ekonomske Miloševićeve politike.
Stiče se utisak da bi Vlada bila najsrećnija kada bi Savet samo postojao na papiru s tim da ništa ne radi?
– Oni takav stav imaju i prema drugim institucijama. Svi se sećamo kakav je bio odnos Vlade prema Komisiji za hartije od vrednosti, parlamentarnom telu koje su bukvalno naterali da promeni svoje rešenje. Ili, koliko sada može biti nezavisna i odgovorna Agencija za privatizaciju nakon što su na onako brutalan način smenili bivšeg direktora Branka Pavlovića? U svakom slučaju, naši izveštaji su rađeni sa najboljom demokratskom namerom da se pomogne Vladi u borbi protiv korupcije. Jer, nije korupcija samo kada neko uzme novac. U Srbiji je to mnogo suptilniji problem, pošto su ovde na delu razne trgovine uticajima. I ako se ta pitanja ne pokrenu i ne zauzme jasan stav o najpre političkoj, a onda i drugim vidovima odgovornosti, onda ćemo u ovoj poziciji biti jako dugo. A to znači na ivici provalije u koju tek što ne skliznemo.
Zajednički imenilac svih napada na Savet jesu tvrdnje da ste prekoračili ovlašćenje iznošenjem u javnost „nedokazivih podataka i insinuacija”?
– Svi izveštaji Saveta su dostavljani Vladi, s tim što su bili dostupni i i javnosti, jer se nalaze na našem sajtu. I jako bih volela da razgovaramo o tome šta su u tim izveštajima insinuacije, a šta nedokazivi podaci. Jer, ako ne funkcionišu institucije za utvrđivanje odgovornosti, onda uvek možete da se suočite sa izjavama poput one ministra Dinkića, koji dokaz za tvrdnju da je u slučaju Nacionalne štedionice i prodaje poslovnog prostora ZOP-a sve u redu nalazi u činjenici da nije pokrenut nijedan sudski postupak. Ako to u Srbiji neko zaista smatra neospornim dokazom, onda stvarno imamo različite aršine gledanja na pravdu i istinu.
O MEDIJIMA
“Некако се у Србији подударило да су најмоћнији у медијској сфери и најближи државном врху, па су два врло блиска човека председнику Србије, Шапер и Ђилас, преко тих својих медијских фирми успоставили контролу медијског простора”, рекла је Верица Бараћ.
Она је навела да најмање једна четвртина новца за рекламе медијима долази из буџета Србије и додала да Ђилас, градоначелник Београда и потпредседник Демократске странке, има две фирме за медије преко којих иду канали за новац и куповину реклама и друге утицаје на медије.
“Када смо пробали о томе да разговарамо, завршило се игнорисањем, као ‘какве то везе има’. Нема код нас ништа везе”, рекла је Верица Бараћ.
Додала је да са тако контролисаним и заробљеним медијима нема ни говора о ефикасној борби против корупције, јер медији јављају “оно што власт хоће и на начин како власт хоће”, па се ништа не зна о поблемима, а камоли о томе како би се они решавали. Председница Савета рекла је да независне институције не функционишу или су под контролом власти, осим повереника за информације од јавног значаја и заштитника грађана, као и да нема никакве контроле трошења буџетског новца, па је зато могуће да и више новца из буџета одлази медијима.
Власт са тако успешном контролом медија не оставља никакву могућност за основне демократске процедуре, нагласила је Бараћ и подсетила да је 840 судија остало без посла у једном дану без права на правни лек и без образложења зашто су остали без посла и да је то било мало присутно у јавности премда је то највећи проблем у последњих 10 година, рекла је Верица Бараћ.
Верица Бараћ је навела да су узроци затворености медија нетранспарентно власништво, економски утицај државе и то што Радиотелевизија Србије није јавни сервис него сервис странака и владајућих елита.
“РТС је јавни сервис, финансира се из претплате и мислим да добија новац из буџета. Када смо ми тражили докуметацију, директор РТС-а Александар Тијанић је плаћао казну по захтеву повереника за информације од јавног значаја и није ништа доставио. РТС не прави никакве финансијске извештаје нити те финансијске извештаје неко контролише”, рекла је Верица Бараћ.
Verica Barać: Pre svega, od 30 najznačajnijih medija, među kojima je 12 dnevnih novina, 7 nedeljnika, 6 TV i 5 radio stanica sa nacionalnim pokrivanjem, za čak 18 medija pravi vlasnici zvanično nisu poznati. TV Prva, B92, sa nacionalnim pokrivanjem, i pisani mediji Večernje novosti, Pres, za direktne vlasnike imaju preduzeća registrovana na Kipru, dok TV Avala i nedeljnik Standard imaju nepoznate vlasnike u Austriji. Znači ono što smo mi videli je da mediji u Srbiji pošto poto žele da sakriju ko im je vlasnik. Dobar primer su Večernje novosti. Činjenica je da je Beko za osam dana 2006. kupio 63 posto akcija, da navodno nije bilo poznato ko iza toga stoji, to su neke austrijske i kiparske firme, a onda je on, posle jedno 4 godine rekao u nekoj televizijskoj emisiji da to od početka nije bilo sporno, da je on vlasnik sve tri firme, što znači, da su firme povezana lica, pa on nije mogao da kupi više od 25 posto. Međutim, komisija za hartije od vrednosti koja navodno nije to znala, to nije utvrdila ni kad je on rekao, nego im je trebalo još jedno godinu dana, a kad su utvrdili da je on vlasnik sve tri firme i da nije mogao da kupi više od 25 posto, naravno, ništa nisu uradili, jer su očigledno u prevari učestvovali i oni. E sad, posle 5 godina oni su preko svega toga prešli kao da nije ništa bilo i onda su ga nagradili. A onda su mu sad dali mogućnost da istakne ponudu da preuzme i ostale akcije. To sa Večernjim novostima je inače jedna paradigma stvarnosti kod nas. To je firma koja nikada nije privatizovana, ni po jednom zakonu, tu su svi ministri redom kako je ko bio na vlasti, i sve državne institucije kršile zakon. To je organizovani kriminal u stvari, u kome učestvuju ljudi iz vlade, tajkuni iz Miloševićevog vremena i sve državne institucije.
Ko su vlasnici medija često možemo da zaključimo po tome kako ti mediji pišu. Šta ostaje sakriveno, a često bude previše prisutno ime nekog lica koje vam ništa ne znači ili je, na primer, mama nekog političara. Za mene je još gori primer Vreme, čiji su navodno vlasnici novinari. Kad čitate Pres ili Novosti ili Vreme, vi onda vidite ko je stvarno vlasnik ili ko stoji iza toga, to je Mišković. Pa sad je bio taj jedan strašan primer, na koji naravno, niko nije reagovao. Da su urednik Vremena i rektor državnog univerziteta postali članovi nekog fonda koji ne postoji. Znači, Mišković nije dao pare i nije formirao fond, nego im je obećao da će to nekad da uradi, ali to naravno njima ništa nije smetalo da oni odmah uđu u to, na žalost i Ružica Đinđić. Ono što je problem je da se niko nije oglasio povodom rektora državnog univerziteta, da pita ko je njemu to odobrio, kako on sme da se kocka sa ugledom državnog univerziteta, ali naravno, pošto nikada nije napravljen spisak svih dobitnika Karićeve nagrade i svih onih koji su isto to radili sa Karićem, u Miloševićevo vreme, tako svi znaju da ni ova era Miškovića isto neće biti sankcionisana.
…..
To inače rade sad svi mediji, svoje neistraživanje, neinformisanje prikrivaju time što se navodno bave humanitarnim poslom i tu se naravno nikada ne može posle pitati kako je stekao pare najveći donator, je li tako? ….Kao pravljenje sigurne kuće. Ko je nadležan da se bavi nasiljem, znači, šta je sa ministarstvom koje je nadležno za porodicu. Pa znači, neko uopšte ne kažnjava nasilnike. Ali onda mediji, umesto istraživanja tih fenomena, oni učestvuju u akciji pravljenja sigurne kuće, što može i ekonomski da bude vrlo zanimljivo isplativo, jer tu se skupi novac koji takođe niko ne kontroliše. Verovatno dobar deo tog novca takođe završi na privatnim računima. Ali nema nikakve kontrole, medijski se napravi pompa od toga i oni su junaci dana, jer nema institucije koja će da utvrdi da su većina tih junaka verovatno lopovi.
Na primer to sa Avalom je vrlo zanimljivo, da je Danko Đunić jedan od vlasnika, pa se onda vlasništvo negde zagubilo u Austriji. Kao što se za medije uopšte ne vidi čiji poslovni prostor oni koriste. Čija je oprema, čiji je novac unutra. Znamo da je B92 u poslovnom prostoru Narodne banke ali, koliko se ja sećam, nikada nismo videli ugovor. Da li je to kupljeno, da li je zakup, da li se zakup plaća, kako se to dobilo? To je bilo vezano za Mlađana Dinkića, ja se sećam da sve što je bilo za Mlađana Dinkića vezano, za Nacionalnu štedionicu, za sve stvari koje on radi, on je stvarno bio čovek koji je razarao budžetski sistem države. To se nikada na B92 nije ni pominjalo. Isto se to dešava sa Avalom, sa tim procesima koji se dešavaju u privatizaciji, o tim ljudima koji imaju, verovatno, zadatak da operu što više novca, to se onako nekritički prenose te aukcije. To je isto jedan deo uticaja na medije, jer političari mogu, potpuno nekontrolisano da raspolažu državnom imovinom i državnim parama, znamo da je Dinkić 12 i po hiljada kvadrata najboljeg poslovnog prostora u državi podelio svojim, on kaže, kućnim prijateljima. Tako je i sa ovim poslovnim prostorima koje koriste televizije ili mediji, tu bi trebalo videti čije je to i kako je dobijeno i pod kojim uslovima, jer to je takođe način uticaja. Kao i ovaj drugi fenomen koji smo videli, kako se u stvari kontrolišu mediji tako što im se daje ogroman novac iz budžeta.
Ministarstva finansiraju razne kampanje, razna istraživanja, u stvari utiču na medije. Kad smo to sve sabrali, izgleda da jedna četvrtina ukupnog novca koja ide za oglašavanje ide medijima, a dolazi iz budžeta. A lično mislim da je to mnogo više. Samo treba videti, kad bi mi imali državnu reviziju i kada bi revizor sad po ovome hteo da krene, onda bi se videlo da se te namene zovu još bog zna kako drugačije. Ali bez obzira, ipak smo došli do nekih veoma teških podataka, teških primera, na primer, da je najskuplja kampanja bila Očistimo Srbiju ministra Dulića, pa onda kampanja Kosovo je Srbija, pa vakcinacija protiv gripa, pa odvikavanje od pušenja. Šta se tu u stvari krije? Sa jedne strane se krije da ministar prosto ima svoju ličnu kampanju, promociju, pa onda promociju svoje stranke.
Ovo je inače jedan od načina kako političke stranke iz budžeta finansiraju svoje potrebe. Nije ovo Dulić ni radio toliko zbog Očisimo Srbiju, jer njega niko ne kontroliše. On je mogao ništa da ne uradi. Doduše, ovako je samo pravio štetu, ali i da ništa ne uradi, on bi svejedno imao podršku svoje stranke, jer on nije ni došao da nešto uradi. A Očistimo Srbiju, ta skupa kampanja je u stvari uradila ono što je verovatno najopasnije kad su mediji u pitanju. Videli smo kako izgleda Južna Morava posle Očistimo Srbiju, ali naravno, mediji se time uopšte ne bave jer učestvuju u toj kampanji, za to su dobili novac i sama suština problema čišćenja, zagađenja reka je potpuno van pažnje medija, kao što se za Dulića inače ništa što je radio izrazito nezakonito, nije pomenulo. Mi smo radili još jedan izveštaj koje su mediji potpuno prećutali. To što je on uradio i šta je on sve stavio u ovaj poslednji Zakon o planiranju i izgradnji, to je ozbiljan problem ove države. Taj problem koncesije, dobijanja svojine ni iz čega i bez ikakve naknade, to je neviđeno. To u pravu ne postoji.
Dulić je najznačajnije ugovore zaključio sa Blic i Alo na ime pružanja usluga istraživanja iz oblasti životne sredine, godišnje vrednih blizu pola miliona evra. Postojala je obaveza da se rezultati istraživanja objave u listovima Blic i Alo, kako bi bili dostupni javnosti. I iako na sajtu Blica ima dosta tekstova koji se bave ovom oblašću, pretražujući taj sajt nismo uspeli da pronađemo tekstove o ovim istraživanjima, ali je tokom 2010. objavljen izuzetno veliki broj tekstova u kojima se pominje ministar Dulić: Dulić u Kraljevo vodi 200 majstora, stanje životne sredine bolje nego lane, sledeće godine gradnja 1633 stana. Agencija za privatizaciju izdvajala je oko 62 miliona dinara godišnje za medije, pa možda zbog toga većina medija počinje da informiše javnost o problemima u privatizaciji tek kada Agencija poništi ugovor.
Tu inače postoji jedna neverovatna stvar. To, kad se raskida toliki broj ugovora, tu se mora govoriti o odgovornosti Agencije, a ne o tome kako je ona to dobro uradila. Oni su birali kupce. Deset godina mediji ne mogu da primete očiglednu stvar, da Agencija za privatizaciju deset godina radi bez ikakve kontrole. Ona sama kreira, sprovodi i kontroliše proces privatizacije, a onda je mediji ovenčaju slavom kad raskine ugovor. Ugovor se ne sklapa da bi se raskinuo, nego da bi ostao na snazi, da bi dao pozitivne efekte. I uvek treba gledati šta radi Dinkić. On je uvek bio majstor za trošenje budžetskih sredstava za njegove stranačke i lične promocije. Troši ne manje od 60 miliona dinara. Ministarstvo zdravlja 35 miliona za promociju u medijima, Ministarstvo poljoprivrede tokom 2009. potrošilo je najmanje 30 miliona dinara. Rada i socijalne politike, 28 miliona. Kod tog ministarstva je vrlo čudno da mediji ne znaju šta je nadležnost tog ministarstva. Znači, da se urade socijalne karte, da se zna koliko građana ima pravo na socijalnu pomoć, ne, to se rešava tako što mediji idu zajedno sa ministrom Ljajićem kada on nekome nosi šporet ili kompjuter, a to nema nikakve veze sa socijalnom politikom. Kada mi čitamo ili gledamo ili slušamo medije, to nema veze ni sa državnim nadležnostima ni sa elementarnom odgovornošću. Kako to niko ne vidi? Pa lepo, ne vidi tako što dobije ogroman novac iz budžeta. Dobije da ne vidi. Agencija za mala i srednja preduzeća naručila je usluge istraživanja od neke kompanije. Mediji mogu da istražuju kako se to sprovodi, jer od toga kako će se to sprovoditi zavisi kakve zakone ćete donositi. Inače sam često videla da ministarstva iz svoje nadležnosti daje da to neko drugi radi. I to onda skupo plaća. Kad vi pogledate u novinama te oglase šta ministarstva kao daju za projekte, onda se zapitate za šta su oni nadležni. Pa ne mogu oni da plaćaju projekte za nešto što je njihov posao. Onda su tu nezavisni eksperti vrlo bliski vlasti, nevladine organizacije, privatne konsultantske kuće podobnih ljudi ili samih ministara i njihovih ljudi, ali se naravno kriju iza nečeg sasvim drugog.
Glavne stvari se rade kroz nekoliko reklamnih agencija koje su vrlo bliske partijama ili su partijske. Na primer, savetnik predsednika Tadića, Šaper, potpredsednik stranke Đilas i još nekoliko agencija u stvari rade sve to što je u stvari kontrola medija. Oni se naravno ljute i kažu kako to nije tako. Oni formiraju te pulove i onda avansno plaćaju reklamne minute, time mogu da dobiju manju cenu za svoje klijente, ali time mogu i jako da utiču na medije. Kada se plati avansno, ako medij malo počne da piše nešto što nije u skladu sa interesima tih moćnika na vrhu stranke, onda se onaj drugi deo ne isplati ili se isplati kasnije, čime se mediji dovode u ozbiljnu finansijsku situaciju. Ja sam čak čula i ne znam kako to da proverimo, da je Đilas preko svojih preduzeća od Željka Mitrovića na Pinku kupio 5 godina unapred taj reklamni prostor, sa namerom verovatno da Demokratska stranka spase Pink, jer ništa tako dobro ne zaglupljuje ovaj narod i ne radi za njih nego što radi Pink, to je radio uostalom i za JUL. Ovde je dozvoljeno da gradonačelnik Beograda ima privatne firme koje se bave medijima. I oni naravno neće dati podatke, jer su svi u tom krugu. U izveštaju pominjemo Đilasa, Šapera, pa neki koji su očigledno vezani za G17. Tu je dolazio jedan njihov predstavnik, koji se jako ljutio na to ali mi smo ga pitali, pa jesu li podaci tačni? Da li je tačno da ste ove usluge davali ovim institucijama gde je zaista G17 postavio direktore? Da li je to tačan podatak? Kaže, jeste. Pa što se toliko ljutite? Pa kao, to nije ništa u našem prihodu. Ma mi se nismo bavili vašim prihodom. Mi smo se bavili kako država preko ovih agencija utiče na medije. I drugi su se binili. Međutim, kad ih pitate da li su ti podaci tačni, oni kažu, pa to nema veze. Pusti ti to. To je ocena. Ti misliš da nema veze, mi tvrdimo da ima veze. Jer to ne bi bio Šaper, Đilas i agencija za Dinkića da nema veze. Naprotiv. Ima veoma veze. Jer kakvo bi bilo njihovo mesto na tržištu da nisu vezani za Tadića, za Demokratsku stranku i još najgore, da nisu vezani za budžet. I tvrditi da to kao nema veze, nego su oni prosto pametni i kreativni ljudi koji po svojoj pameti okreću tolike pare. To je bezobrazluk i cinizam. Stalno posluju sa budžetom. Tako su sposobni na tržištu, tako što uglavnom posluju sa budžetom. Da, tu je jedna opasna stvar što se tiče finansiranja stranaka. Oni svi i dalje kriju kako se finansiraju i sad kaže, njegove dve firme, Đilasove, su najveći finansijeri Demokratske stranke, a ko su njihovi klijenti, ne može da se zna jer kao to je privatna firma. E, pa odlično su se setili.
Umesto da mediji kontrolišu vlast, treba da pročitamo da smo mi jedina zemlja u Evropi, pored Vatikana, koja nema državnu reviziju, pa da dobijemo sve podatke šta revizija znači, zašto mi nemamo reviziju? Kako ima Albanija? Ili činjenica, na primer, da opozicija u parlamentu nije zainteresovana za revizijski izveštaj. To verovatno nigde ne postoji. E oni ne mogu sve to da dobiju, jer ovo su u stvari glasila političkih stranaka. Jer oni isto dobijaju novac, i urednici i vlasnici su verovatno zadovoljni. Takođe nema nikakve kontrole šta je sa novinarima? Da li oni uopšte primaju platu? Šta se sve sa njima radi, jer na primer, čuli smo da nijedan privatni medij ne dozvoljava da se formira sindikat i to naravno isto ne može nigde da se pročita, a onda, naravno, kad se naprave udruženja, nevladine organizacije, razne asocijacije, onda oni koji hoće da sarađuju, oni imaju velike koristi od toga. I oni u stvari pokriju taj prostor kao da je sve u redu. Znate, ovde sve kao ima. Ovde ima i opozicija, imaju udruženje građana, imaju medijska udruženja, imaju komore, ima sve, u stvari ništa nema.
Svetlana Lukić: A šta je sa opozicijom? Zašto mi među sadašnjim opozicionim strankama nemamo nekoga ko će da dohvati ovaj vaš izveštaj i nešto uradi sa njim.
Verica Barać: Pa nemamo opoziciju. Nemamo opoziciju. Političke stranke su formirane sve na isti način, sa učešćem obilatim tajnih službi, sa novcem koji je uglavnom kriminalnog i drugog porekla. Tu je nekoliko šefova političkih stranaka, čiji je to dobar biznis. Sve ovo drugo je maska. Mi smo zemlja koja je do savršenstva dovela tu simulaciju stvarnosti. JUL-ovci su negde bili stali, a ovi su sad to do perfekcije doveli. Sve kao postoji, unutra nema ništa. Jer sad zamislite da je neko analizirao šta se desilo kada je Mišković kupio akcije C marketa, kakav je monopol uspostavio, koliko su građani plaćali sve što su plaćali, koliko je dobavljača propalo zato što on nije plaćao dobavljače i da mu je sad antimonopolska komisija, koju je vlast promenila da bude podobna, u stvari omogućila da to proda, a u stvari je prodao monopol.
Vlast u javnosti stopira izveštaj o medijima
Beograd – Reakcije javnosti nakon predstavljanja Izveštaja o pritiscima i kontroli medija u Srbiji potpuno potvrđuju navode iz tog teksta. Postoji saglasnost da se podaci iz izveštaja uopšte ne komentarišu. Izveštaj smo dostavili Vladi i Ministarstvu kulture, na njegovo predstavljanje pozvali smo predstavnike skupštinskog Odbora za informisanje, ministra kulture i državnu sekretarku za medije, ali niko nije došao, niko ništa nije napisao, niti je ko nešto komentarisao, ističe za Danas Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.
Ona objašnjava da saznanje što nema nikakve reakcije „znači da su se predstavnici vlasti potpuno obezbedili od bilo kakve kontrole“. Prema njenim rečima, predstavnici vlasti su „toliko sigurni da su uspostavili kontrolu u medijima da smatraju da nikakav izveštaj ne može to da ugrozi“. Kako kaže, izgradili su mehanizme, izvršna vlast pre svega, koji omogućavaju potpunu „nekontrolu vlasti“ i kojima mogu da „kreiraju javno mnjenje kako njima odgovara“. „O tome kakav uticaj je vlast izvršila na medije, koristeći njihovu tešku ekonomsku situaciju, može se svedočiti i na osnovu izveštavanja samih medija o nalazima Saveta“, ističe Verica Barać u razgovoru za Danas.
Kakva je vaša opšta ocena o stanju u medijima na osnovu ovog izveštaja?
– Mediji su poslednjih godina sve više zatvoreni i može se pratiti na koje načine se kontrolišu. Ta kontrola se sve više uspostavlja, što je veoma loše i opasno za borbu protiv korupcije, ali je takođe vrlo opasno i za bilo kakve demokratske promene. Dakle, nemoguće je govoriti o demokratskim procesima sa kontrolisanim i zatvorenim medijima. Prilikom rada na izveštaju, uočena su tri velika problema, od kojih je jedan sakriveno vlasništvo medija. Drugi je taj što se iz državnih fondova izdvaja ogroman novac za propagiranje u medijima, što državne institucije ne smeju da rade, ne samo zbog uticaja na medije nego i zbog svog posla. Državne institucije moraju da rade samo ono što je u njihovoj nadležnosti, ali u njihovoj nadležnosti nije, na primer, kampanja „Očistimo Srbiju“ već sprovođenje mera da Srbija bude čistija. Naše Ministarstvo za životnu sredinu, međutim, izdvaja ogroman novac za medije kako bi u medijima propagirali čišćenje Srbije, dok istovremeno Zapadnom Moravom pliva 100 kilograma opasnog medicinskog otpada. Jedini rezultat kampanje „Očistimo Srbiju“ jeste to što mediji ne postavljaju pitanje odgovornosti Ministarstva za životnu sredinu koje je finansiralo kampanju. Treći problem je problem javnog servisa, koji ne radi niti se ponaša kao takav i upravo na javnom servisu najviše možemo da vidimo kako se manifestuju uticaji izvršne vlasti.
Koliko su mediji uopšte „raspoloženi“ da se poslednjih dana bave podacima do kojih ste došli?
– Vrlo brzo ćemo uraditi izveštaj o tome koji su mediji, na koji način i koliko izveštavali, nakon čega planiramo sastanke sa novinarima i urednicima. U nekim uticajnim listovima nije se ništa pojavilo o izveštaju koji smo predstavili. Mislim da je veliki problem ako novinari i urednici ne vide to što radi vlast kao temu koja ih profesionalno interesuje, što je za novinarsku profesiju vrlo loše. Mnogi novinari će uspeti da sačuvaju posao u ovakvim uslovima, ali će polako prestajati da budu novinari.
Postoji li uopšte potreba za angažovanjem agencija za odnose sa javnošću, imajući u vidu da u institucijama već postoje PR službe? I koji su argumenti za tako nešto?
– Nikome oni i ne daju argumente. Svakako da nema potrebe za uslugama agencija, pored postojećih službi, odnosno trebalo bi da se opredele ili za jedno ili za drugo. Sve ove godine se govori o smanjenju birokratije, a ona sve više raste. Imate fenomen da što je više birokratije ima sve više nadležnosti koje niko ne pokriva. Izmišljaju se razne institucije i funkcije, što je pogodno za zapošljavanje partijskog kadra. Jedan od načina kako partije korumpiraju svoje članstvo u uslovima potpune nezaposlenosti i siromaštva vidi se u tome da sve više ima izmišljenih radnih mesta.
Verica Barać o radnicima “Zastave elektro“ iz Rače
U intervju za list “Akter“ Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, na pitanje “hoće li se Srbija iščupati iz kandži korupcije?“, odgovara:
Hoće. Nas u Savetu drži iskustvo iz kontakata sa građanima, malim akcionarima. To su tako fini i pristojni ljudi. Kada oni dođu i ispričaju nam i za “Prosvetu” i za “Raču kragujevačku”, za “Trudbenik”, za “Jugoremediju”, vi vidite da ovde živi i često se jako muči jedan prilično pristojan svet koji želi da živi od svog rada. Kada vidimo da “Politika” na naslovnoj strani napiše za radnike kragujevačke “Rače” da su neradnici i da su se opredelili ne za rad, nego za otpremnine, onda nas to potpuno obaveže da napišemo tačan izveštaj da su ti ljudi prošli kroz golgotu, da je vlada prodala “Juri” ne preduzeće, već imovinu, a Korejac im postavio takve uslove da niko nije mogao da ih ispuni. A godinama su se borili da rade i protiv onih kojima je vlada omogućavala da izvuku sve što mogu iz te firme, i da na osnovu toga podižu kredite. Prodajom imovine preduzeća radnici su izgubili sva svoja prava, a Korejac je dobio subvencije.
Da podsetimo da su radnici “Zastave elektro“, u toku borbe za očuvanje svoje fabrike od pljačke koju su sprovodili Ranko Dejanović i drugi vlasnici, morali da se suoče sa korupcijom državnih agencija, koje su u nadležnosti Dinkićevog ministarstva. Agencija za privatizaciju odbila je da raskine ugovor sa neodgovornim vlasnikom iako je na to bila obavezana Zakonom o privatizaciji. Borbu radnika “Zastave elektro“ sabotirali su takođe i predstavnici lokalne vlasti u Rači (s obzirom na to da nju čine i članovi SPS-a). Kada su protestima u Beogradu primorali Ranka Dejanovića, supruga predsednice Parlamenta (iz SPS-a), da se odrekne vlasništva nad fabrikom, Dinkić je radnicima uskratio relevantne informacije o budućem kupcu fabričke hale – južnokorejskoj kompaniji “Jura“. Neizvesna sudbina fabrike, sada u vlasništvu južnokorejske kompanije, opredelila je radnike da uzmu otpremnine i napuste fabriku. Nakon više od godinu dana rada bez ikakvih primanja, sa gomilom neplaćenih računa – to je bilo i očekivano. Međutim u orkestriranoj medijskoj kampanji takva njihova odluka dočekana je na nož uvredljivim komentarima o “neradnicima“ koji uzimaju novac a neće da rade. Iako većina njih u toj fabrici radi još od sedamdesetih godina – dočekali su da ih polupismeni beogradski novinari nazivaju neradnicima. Fabrika koja je preživela ekonomsko rasulo devedesetih, za vreme Miloševića, jedino je zalaganjem radnika uspela da preživi i “demokratsku“ tranziciju. Verica Barać ovim komentarom samo potvrđuje tu činjenicu.
Nedavno smo imali priliku da suprugu Ranka Dejanovića i predsednicu Parlamenta Slavicu Đukić-Dejanović čujemo na RTS-u kako sebe ne smatra odgovornom – jer ona je samo supruga Ranka Dejanovića i nema nikakve veze sa njegovim pljačkama. Međutim, Ranko Dejanović je opljačkao državni novac – novac iz Fonda za razvoj – i njena je obaveza bila da reaguje kao predsednica Parlamenta a ne kao supruga jednog lopova. Međutim, ćutala je o pljački i time je odgovorna za ono što Verica Barać naziva radničkom “golgotom“. I da podsetimo, Ranko Dejanović je još uvek na slobodi.
Danas je u “Juri“, koja je kupila imovinu “Zastave elektro nakon što su radnici naterali Ranka Dejanovića da se odrekne vlasništva, zaposleno oko 1.300 radnika. Računica “Jure“ je jasna – Srbija ima jeftinu radnu snagu i povoljne subvencije a to omogućava profitabilnu proizvodnju. Mediji, u verovatno opet orkestriranoj kampanji, sada Raču predstavljaju kao idealno mesto za život – što je, naravno, preterivanje, iako je nesumnjivo da je porast zaposlenosti pozitivan ishod ove radničke borbe.
Pokret za slobodu
Rođeni ste u Čačku, gde ste završili osnovnu i srednju školu. U Beograd dolazite s namerom da studirate književnost ali upisujete prava. Šta se, zapravo, dogodilo?
Želela sam da studiram francuski i književnost u isto vreme, da se tome u potpunosti posvetim i onda sam znala da mi za to trebaju mnogo bolji uslovi nego što sam ih ja imala.Trebala mi je podrška u svakom pogledu. I materijalna i svaka druga. Pošto sam videla da ću da studiram kao što se kod nas studira, da bi se došlo do diplome, do posla, otišla sam na prava jer sam mislila da je to praktična stvar koja će mi dati diplomu s kojom mogu da se zaposlim, a to je, ipak, nešto što nije moj izbor. Do dana današnjeg književnost i sve oko poezije je moja najveća strast. Ništa se tu nije promenilo, osim što me je život naterao da se time bavim mnogo manje nego što sam želela.
Na kraju, kako se odmarate i kako provodite slobodno vreme, ako ga uopšte imate?
-Idem u Preljinu kraj Čačka. Tamo mi i majka živi. Tamo i ja živim kad god mogu. Imam svoje životinje i biljke, jedan raj koji sam stvorila i koji me odmara. I naravno, imam ono što niko ne može da mi oduzme – čitanje. Ima divno napisanih knjiga. Jednom je Vida Ognjenović rekla da su sve lepe stvari zapisane, samo ih treba naći.
Izvori:
http://www.antikorupcija-savet.gov.rs/autorski-tekstovi-i-intervjui/cid1070-2033/intervju-verica-barac-predsednica-saveta-za-borbu-protiv-korupcije
http://www.cins.org.rs/?p=8780
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/202751/Verica-Barac-Politiku-kroje–tajkuni-i-kriminalci
http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=414807
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=936413
http://www.slobodnaevropa.org/content/barac_sminkanje_milosevicevog_rezima/9497627.html
http://pescanik.net/2011/10/pescanik-07-10-2011-2/
http://pokret.net/cms/index.php?mact=News,cntnt01,detail,0&cntnt01articleid=304&cntnt01origid=53&cntnt01detailtemplate=my_showdetail.tpl&cntnt01dateformat=%25d.%20%25m.%20%25Y.&cntnt01returnid=62
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/magle_medijskih_strategija.46.html?news_id=225448
http://www.antikorupcija-savet.gov.rs/autorski-tekstovi-i-intervjui/cid1070-2042/trn-u-oku-vlade-srbijebr-intervju-predsednica-saveta-za-borbu-protiv-korupcije-verica-barac
http://www.antikorupcija-savet.gov.rs/sr-Cyrl-CS/autorski-tekstovi-i-intervjui/cid1070-2040/intervju-predsednice-saveta-za-borbu-protiv-korupcije-verice-barac-dat-cistim-rukama-povodom-pet-godina-rada-saveta
http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/vlast_u_javnosti_stopira_izvestaj_o_medijima_.55.html?news_id=225213
http://www.pravda.rs/2011/07/17/verica-barac-vlada-je-odgovorna-za-korupciju/
http://www.b92.net/info/emisije/kaziprst.php?yyyy=2003&mm=07&nav_id=115265
http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1437
http://facebookreporter.org/%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9B-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D1%81%D1%83-%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B1/
udicazasrce 