Da se volimo kao cveće
u nama samima
Da rastemo na živoj
granici reči
Ja sam A
kruna uzvika,
ti si U
zimogroživi cvet.
Da se volimo kao cveće
u nama samima
kao usamljena slova
u unutrašnjosti reči
O, ti reči
pol i matrica
iz koje se rađa
sva budućnost
Da se volimo kao cveće
u nama samima
u vama samima
u njima samima,
kao cveće, samo kao cveće,
belo cveće,
cvetovi jabuke.
O HRABROSTI ŽENA
Nemam namere da potcenjujem hrabrost žena; video sam ih, u zgodama, gde nadilaze najhrabrije ljude. Treba samo da imaju da vole jednog čoveka; kako one samo osećaju kroz njega, najstrašnija neposredna i lična opasnost postaje za njih kao ruža koju imaju pred njim da uzaberu.
–
Žena koja voli, nalazi suviše sreće u osećaju koji je prožima, da bi mogla uspeti da se pretvara; dosadi joj razboritost, ne mari da se više čuva i slepo se predaje sreći da voli. Nepoverenje čini ovakvu ljubav nemogućom.
O PRVOM KORAKU
Možda ljudi koji nisu sposobni da osete ljubav-strast jesu oni koji najživlje osećaju utisak lepote; to je bar najjači utisak koji su u stanju da prime od žena.
Čovek, koji je osetio kucanje srca koje već iz daleka uzbuđuje šešir od bele svile na voljenoj ženi, sasvim je začuđen hladnoćom koju u njemu ostavlja približavanje najveće lepote na svetu. Posmatrajući zanose drugih, on čak može imati jedan pokret duševnog bola.
Žene do krajnosti lepe manje iznenađuju drugi dan. To je velika nesreća…Pošto je njihova vrlina vidna za sve i predstavlja ukras, one moraju imati više glupaka u spisku svojih ljubavnika, kneževa, milionara.
Ljubav je kao groznica, ona se rađa i gasi, a da tu volja ne uzimlje nikakvog učešća. Eto jedne glavne razlike između ljubavi-ukusa i ljubavi-strasti, i čovek može sebi čestitati radi lepih osobina koje ima voljena ličnost, samo kao na srećnom slučaju.
–
Želim da primoram na ćutanje svoje srce koje misli da ima mnogo da kaže. Vazda strepim da nisam zapisao uzdah, kad mislim da sam zabeležio jednu istinu.
–
Od časa kad voli najmudriji čovek ne vidi ni jedan predmet onakav kakav je. On u najmanju ruku preteruje svoje rodjene vrline, i još više najstinije naklone pažnje ljubljene žene. Strepnje i nade dobivaju u trenu neček romanesknog (Vevard). On više ništa ne pripisuje slučaju; gubi osećaj verovatnoće; jedna zamišljena stvar je postojeća stvar, jer treba da utiče na njegovu sreću.
Strašan znak da se pamet gubi, jeste kad mislite na neku malu činjenicu, tešku za posmatranje, vi vidite da je svetla, i tumačite je u prilog svoje ljubavi; trenutak iza toga primećujete da je u stvari crna, i opet nalazite da ona govori u prilog vaše ljubavi.
Tada duša naložena smrtnim nesigurnostima oseća živu potrebu da ima prijatelja; ali za ljubavnika nema više prijatelja.
Ako je tako teško zaboraviti ženu pored koje je čovek našao sreće, to je zato što u izvesnim časovima mašta ne može da se umori izazivajući je u pameti i ulepšavajući je.
–
Pročitao sam sto strana ovog ogleda; dao sam suviše mršav pojam o pravoj ljubavi, i ljubavi koja obuzima svu dušu, ispunjuje je slikama čas najsrećnijim, čas najočajnijima, ali vazda uzvišenima, i čini je potpuno neosetljivom prema svemu ostalom što postoji. Ne znam kako da izrazim ono što tako dobro vidim; nikad nisam osećao s više jada nedostatak dara. Kako da se osetljivo izrazi jednostavnost kretanja i karaktera, duboka ozbiljnost, pogled koji tako pravo i sa toliko otvorenosti slika prelivanje osećaja, a naročito, navraćam se, onu neizrecivu nebrižnost za sve što nije žena koju volimo? Jedno ne ili jedno da izušteno od čovek akoji voli, miropomazano je kao nikada dotle i ni u jednoj prilici.
O LJUBAVI, GROMU IZ VEDRA NEBA
Trebalo bi izmeniti ovu smešnu reč; ipak stvar postoji. Video sam ljupku i plemenitu Vilhelmicu, očajanje verlinskih krasnika, kako prezire ljubav i ruga se njezinim ludostima. Sjajna po mladosti, po duhu, po lepoti, po sreći svih vrsta…., sa bezgraničnim bogatstvom koj joj je davalo prilike da razvije sva svoja svojstva, ona se činila da se zaverila s prirodom da pokaže svetu tako redak primer savršene sreće koja joj je pala u deo i koje je ona savršeno dostojna. Ona je imala dvadeset i tri godine; na dvoru već odavno; oglušila se na udvaranje s najvišeg mesta; njena čedna ali nepokolebiva krepost bila je navođena kao primer, i od tada najljubazniji ljudi, bez svake nade da joj se dopadnu, težili su samo za njenim prijateljstvom. Jedne večeri pošla je na igranku kod kneza Ferdinanda i igrala je deset časaka s jednim mladim kapetanom.
„Od tog trenutka“, pisala je posle toga jednoj prijateljici (prevedeno iz Botmerovih Uspomena), „postao je gospodarom moga srca i mene, i to dotle da bi me to ispunilo užasavanjem, kad bi mi sreća što vidim Hermana ostavljala vremena da mislim i na što drugo u životu. Moja jedina misao bila je da posmatram da li mi on poklanja imalo pažnje.
Danas, jedina uteha koju mogu da nađem u svojim pogreškama, jeste da se uljuljkujem varavim snom da me je jedna viša sila otela od same sebe i od razuma. Ne mogu ni jednom reči ocrtati, na način koji se približava stvarnosti, do koje tačke, samo kad ga vidim, ide nered i poremećenost mog bića. Crvenim kad mislim sa kojom brzinom i sa kojom neodoljivom silom sam bila ponesena prema njemu. Da je njegova prva reč, kad mi je najzad progovorio, bila: Da li me obožavate?, uistini ne bih imala snage da mu ne odgovorim: Da. Bila sam daleko od pomisli da posledice jednog osećaja mogu biti istovremeno tako nagle i tako malo predviđena. To je išlo dotle da sam u jednom času mislila da sam otrovana.
Na žalost i vi i svet, moja draga prijateljice, znadete da sam mnogo volela Hermana; eto, on mi je tako prirastao za srce kroz četvrt sata, da od toga vremena nije ni mogao više postati miliji. Uviđala sam sve njegove mane, i sve sam mu ih praštala, pod uslovom da me voli.
Malo iza toga što sam s njime igrala, kralj je otišao; Herman, koji je bio u odredu na dužnosti, morao je da pođe sa njim. S njime, sve je za mene išćeznulo iz prirode. Uzalud bih pokušavala da vam crtam prekomernu dosadu koja me je pritisla čim ga više nisam videla. Sa njom se mogla meriti samo neodoljivost želje koju sam imala, da se nađem sama sa sobom.
Napokon mogoh da odem. Jedva što sam se dvostrukim ključem zatvorila u svome stanu, htedoh da se oprem svojoj strasti. Ah!, moja draga prijateljice, kako sam skupo platila to veče i idućih dana uživanje što sam mogla verovati da sam kreposna!“
Ovo što ste pročitali, samo je tačno pričanje o jednom događaju koji je bio dnevna novost, jer, kroz mesec ili dva, sirota Vilhelmina bila je dovoljno nesrećna da je svet mogao uočiti njezin osećaj. Takav je bio početak ovog dugog niza nesreća od kojih je umrla tako mlada i na tako žalostiv način, ili se sama otrovala ili ju je ljubavnik otrovao. Sve što se dalo videti na ovom mladom kapetanu, bilo je da je vrlo dobro plesao; imao je mnogo veselosti, još više sigurnosti, veliki izraz dobrote, i živeo je sa veselim devojkama, uostalom, neki sitni plemić, vrlo siromašan, i koji redovno nije bio prepušten na dvor.
Ne treba samo nepoverenja, nego treba malaksalosti nepovrenja, i da se tako izrazim, nestrpljive hrabrosti protiv slučaja u životu. Duša, a da i ne zna, u dosadi što živi bez ljubavi, ubeđena protiv svoje volje primerom drugih žena, nadvladavši sve strepnje u životu, nezadovoljna tužnom srećom gordosti, stvara, a da i ne primećuje jedan idealan obrazac. Sretne jednog dana neko biće koje naliči na taj obrazac, kristalizacija* prepoznaje svoj predmet po uznemirenosti koju podstiče, i posvećuje za uvek gospodaru svoga udesa ono što je odavno sanjala.
Žene podložne ovoj nesreći imaju suviše visosti u duši da vole drugačije osim strašću. One bi bile spasene kad bi se mogle poniziti do raskalašnosti….Čini ih ređima to, da ako srce koje tako voli unapred, ima i najmanji osećaj o svom položaju, nema više ljubavi-groma iz vedra neba.
Jedna žena koju su nesreće učinile nepoverljivom, nije sklona ovoj duševnoj revoluciji.
Druže, još jedno lepo veče u nizu, koje istorija neće zapamtiti….
Šta je svrha….Kamenje se tek tako kotrlja..
Dragi Vanja, ovo veče se šunja po mom srcu šapama sa isukanim kandžama..Svaki sat je istorija nedostajanja onog koga volim. Komadi praznine zatrpavaju mi dah, pa dišem tik do zaustavne linije. Kako je moguće izdržati ovoliku rupu u zagrljaju?
Ne znam o čemu govoriš…Zagrljaj je lako popuniti, teško ga je iznenaditi. Sve su dublji virovi po kojima tražim ono što sam imao. Kako sam uspeo da postanem ja sadašnji, a ne primetih kad je umro jučerašnji?…. Reci mi da stvarnost nije ravna ploča…
Srce ide u visinu, Vanja. I u širinu. I u dubinu. Svet ima dimenziju poljupca kojim se otključava dijafragma za beskraj treperavog smeha. Kad ležim na njegovim grudima, sve u meni trepti od radosti. Život se kotrlja venama kao velika kugla sladoleda. Kad želiš da si zid na koji naleću svi noževi njemu namenjeni, a izmičeš se da ga pogode sva milovanja……I što je tebe manje, živiš jače. Čak i kad ovako prestane, kad nestane……Ne bih menjala ni trena, jer je to sve što se od života sećam.
Ti si beznadežno emotivna, teško te razumem. Ali te shvatam ponekad…Kad me neko nedostajanje čačka ispod rebara u jutrima bez mana. Kao tačka na savršenoj novoj šoferšajbni. Centar katastrofe koja će doći.
Moje istrošeno i tvoje netrošeno srce mu dodju na isto, Vanja. Ljubav koja je prešla na drugu stranu Meseca. I čeka…..Jer, Vanja. Ja bih od pluća svojih novo srce sebi napravila, da opet volim.
Dobar ti dan, dobra moja ljubavi. Dobro ti sve.
I ona misao koju uvlačiš pod kapke pred spavanje.
I drhtaj koji te mine u onom ćošku dana u kom te moj zagrljaj ne može dosegnuti.
Sve da ti dobro bude.
I onaj korak kad se ustežeš da mi se približiš onoliko koliko bih želela, a koliko ti nikad nećeš želeti da putuješ.I reč koju mi dišeš kraj uveta, neizgovorljiva, neotkidiva od srca, koju ću večno tražiti po našim ćutanjima, prebirajući ih kao moja baka pasulj prebranac.
Samo dobro da te prati.
I onaj put dalek kojim putuješ bez mene kroz život, a koji se nekad ugnezdi izmedju naših dodira
kao nepremostiva daljina, kao reka u koju se ne ulazi jer je puna krokodila i svakoraznih gladnih čudovišta koja bi nas pojela.
I da ti je dobro kad u kostima osetim onaj miris tudjina koji mi više nije rekao nego što jeste, a ja ga volim zbog dve i po šake crvenog saća u grudima.
Neka ti je na dobro, mili, ta tuga kao zemaljska ploča što se pomera u tvojim osnovama, da ti izoštri vid, da ti otvori visine, da ti bude tovar blaga.
Sve neka ti je na dobro, moja ljubavi.
Završilo se i dugo, vruće i iscrpljujuće leto dve hiljade sedamnaeste i sedim u prijatnoj hladovini smederevskog muzeja, već se ušlo u septembar, zlato vinograda, Dunav, …
08. oktobar 2017. 12:00
… i za par dana počinje fešta Smederevska jesen, u tvrđavi i oko tvrđave roštilji, vinska burad, grad s nestrpljenjem očekuje Žiku i Žikinu Šarenicu, te će se RTS direktno uključiti i za celu zemlju prenositi sa centralnog gradskog trga, i tako će sa Žikinom Šarenicom fešta i početi.
A u muzeju preko puta tvrđave samo što nije počela priča o – Obrenovićima. Okuplja se radoznala publika, promovisaće se treći i četvrti tom kataloških publikacija iz projekta «Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope». Dve debele knjige sa po 350 strana i svaka na kunstdruku i na svakoj mnogobrojnoj strani mali grb dinastije, bezbroj slika i kratkih tekstova. Pripremaju se još dva, biće ukupno šest tomova, a sa projektom, započetim još pre pet godina, naravno, širu javnost mediji i nisu upoznali.
Ali, otkuda u ovom danu jesenjeg zrelog obilja te davno nestale senke knezova i kraljeva? Šta bi se tu aktuelno s njima i o njima imalo razgovarati? Kakva se to prašnjava zavesa diže u sred septembarske dionisijske floralne dekoracije pored Dunava? Pa znano je svima kako je to sa Obrenovićima pakleno završilo, nekima su se i kneževsko-kraljevske glave kotrljale. Šta tu ima više da se kaže? NJih je brojnim feljtonima pregazila naša provincijalna štampa počev još od devetnaestog veka, a sa nekim knjigama su ih dotukli i časni univerzitetski profesori. Zašto bi u ovim našim posrnulim vremenima, sa izigranim narodom u glibu mizerije, ponovo slušali tu kriminalnu hroniku? Zar nisu zabavne šarenice ugodnije i potrebnije?
Sumnje je dr Igor Borozan razvejao, malo nas i zbunio stavom da su «Obrenovići» u dve knjige deo kapitalnog projekta, značajnog za kulturu i istoriju Srbije. Kultura sećanja je u ovom slučaju Kultura Dozivanja Pameti. Neke od prisutnih je i poplašio oštrom kritikom da vlasti više podržavaju kič, banalnost, rijalitije i tabloide, dok se naučne institucije prepuštaju propadanju i jadnom životarenju. Ministarstvo kulture i opština jesu pomogli štampanje knjiga, ali nijedan autor nije dobio honorar za višegodišnji rad. Srećom, njihov entuzijazam i ljubav prema nauci i domovini bili su jači od državnog nipodoštavanja njihovih pregnuća. Tim iz Muzeja rudničko-takovskog kraja predvođen Aleksandrom Marušićem i Anom Bolović uložio je svake hvale vredan urednički i izdavački napor. Okupili su desetine kustosa i povesničara i oni su pedantnim istraživanjima skrupulozno predstavili, vihorom političkih strasti i interesa, zbrisanu srpsku dinastiju. Mogao bi se projekat nazvati i «U potrazi za zametenim Obrenovićima», i utoliko je značajniji, jer kompletira argumente za ispravljanje, do zlaboga, velike nepravde, učinjene ne samo žrtvama, nego i srpskom narodu. U našoj istoriji nema ličnosti, posle Vuka Brankovića, po kojima se prosipala tolika količina vitriola mržnje, laži i skrnavljenja, ne bi li se Miloš, Mihailo, Milan i Aleksandar unizili i stigmatizovali za sva vremena. Da li bismo bolje živeli da oni nisu satrti, naravno, nikada nećemo saznati, ali, ukoliko se uopšte ovde razmišlja o budućnosti, vredi razmisliti o njihovoj sudbini.
I danas se ovde pokušava igrati šah i sa istočnim i sa zapadnim velikim silama, mada nas one međusobnim tajnim dogovorima ili ratom često stavljaju u šah-mat poziciju. Videli smo kako je premijerka Brnabić morala ruskom ambasadoru Čepurinu nositi stenogram intervjua dat Blumbergu, ne bi li ga razuverila da je kategorički izjavila da bi u slučaju da mora da bira između EU i Rusije, Srbija izabrala EU. Ironija je da je Aleksandar Čepurin, što se tiče budućnosti svoje porodice, prednost dao EU, jer je, kako nas je obavestio Sputnjik, ćerku poslao da studira u Pariz, udala se za Francuza aristokratskog porekla, žive i rade u Beču, tako da će i Čepurin kada ode u penziju čuvati unuke u Evropskoj uniji. I ovdašnji rusofili više žive na Zapadu, nego u Rusiji. Kakve to veze ima sa Obrenovićima? Oni nisu čekali 1948. godinu da bi ruskoj hegemoniji rekli odlučno Ne, već su još u svoje vreme smatrali da je Zapad sigurniji partner u razvoju nezavisnosti i napretka.
U Nišu bi danas bio NATO, a ne ruski vatrogasci, da kralj Milan nije sa zapadnim saveznicima poništio odluku ruskog cara da Niš bude u Bugarskoj, a Bugarska preko Sandžaka sve do Kolašina. Dok je ruska diplomatija sklapala ugovor u San Stefanu, kralj Milan je, prema zabelešci Stevana Sremca, doveo ruskog konzula pred Ćele-kulu i rekao mu:»Evo, Ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tada će tek dobiti Bugari Niš». Sremac je ovu izjavu ocenio kao «osvajanje Niša po drugi put».
A da se ne radi o anegdoti, potvrdio je dr Vladan Đorđević u svojoj raspravi o Berlinskom kongresu navodeći besedu Jovana Ristića s tajne sednice Narodne Skupštine od 19. jula 1878. godine:»Što g. Ristić nije mogao kazati ni u tajnoj sednici Narodne Skupštine to ćemo mi kazati ovde: Knjaz Milan je poručio u ruski stan da će Niš braniti, ako zatreba, i protiv same bratske ruske vojske».
Paradoksi istorije, vreme je velika mešalica, ruski car nije ni sanjao da će jednog dana zapadni vojni savez biti u Bugarskoj, na obalama Crnog mora, ali, izgleda, ni Obrenovići nisu bili svesni da će suprotstavljanjem evroazijskom carstvu plaćati i progonima i glavama. Nema ih, imovina im je poništena, pokradena i rasturena, u njihove dvorove, vile, kuće i stanove uselili su se uzurpatori i njihovi likvidatori. Preostale privatne, uglavnom stvarčice, pisma, fotografije, portreti, isečci iz novina, po neka stolica, putir ili vaza, nešto novčića sa njihovim likovima, ordenje, po koja bista, nalaze se u muzejskim i privatnim zbirkama u Srbiji, Francuskoj, Austriji, Slovačkoj, (verovatno i u Rumuniji, nije još dovoljno istraženo), ali izgleda da nema nijedne zbirke njihovih stvari ni u državnim, niti u privatnim fondovima Rusije.
Tabloidno ruženje dinastije bilo je dugotrajno, smišljali su ga i podsticali, pre svega, radikali, zatim ubice poslednjeg Obrenovića, i oni koji su sebe nazivali karađorđevićevcima. I sve što je moglo da podseća na Obrenoviće sprženo je. Kontaminacija još uvek ozračuje, te su se i neki od priređivača na smederevskoj promociji izvinili i upozorili prisutne da ih ne smatraju «obrenovićevcima», oni su samo profesionalno obavili svoj posao. Otklon je i bio potreban u sredini ispunjenoj pristrasnostima i navijanjima, i ubeđenoj da se ništa ne radi iz poštenih namera. Poverovao sam priređivačima i na reč, a i ono što su istražili i «na svet izdali» samo za sebe govori da se radi o ozbiljnom i nepristrasnom poslu. Konačno smo shvatili! Konačno smo progledali! Toliko je vremena moralo da prođe, čitav vek i više, da bi se pogledalo istini u oči, ali i u dugotrajnu jadnu i strašljivu nebrigu o značajnom istorijskom nasleđu. Da nije bilo retkih pojedinaca-kolekcionara kao što su recimo Branko Stojanović, Jevđa Jevđević, Joca Vujić, Sigolen Franš d’Epere-Vujić, te osmišljene sakupljačke politike muzeja u Beogradu i Šumadiji pedesetih godina prošlog veka, ili francuskih i austrijskih naučno-kulturnih institucija teško da bismo videli sada na jednom mestu, u nekoliko knjiga, rasute ostatke davnog brodoloma jedne, za nas, značajne dinastije, koju smo, uz nagovaranja sa strane, sami potopili.
Gotovo se u svim tekstovima zaključuje da su Obrenovići izveli veličanstveni poduhvat stvaranja države, postigli zavidna teritorijalna proširenja, uzdigli jednu naciju (srpsku) iz etnički nedovoljno identifikovanih a sukobljenih rajetinsko-podaničkih masa Balkana, formirali identitet, povezali nas sa Evropom, podigli ugled u njoj, i odbili da budu ruske manevarske marionete na prostoru od Crnog do Jadranskog mora. Kralj Milan je posebno gradio dobre odnose sa Bečom, pažljivo balansirao, ne bi li izdejstvovao što bolji položaj Srba u Austrougarskoj, sprečio mađarizaciju i germanizaciju, i očuvao njihov identitet, što mu je i polazilo za rukom. Smatrao je da je ideologija ruskog slavjanstva za Srbiju put u iščeznuće i odbijao je da se utopi u projektovanu Zadunajsku guberniju. Kada su ruska carska diplomatija i tajna policija označili Obrenoviće kao protivnike, počeo je nemilosrdni lov, koordinirali su radikale, karađorđevićevce, Bosance, Makedonce i cetinjsku dvorsku policiju.
Krajem osamdesetih prošlog veka je, u jugoslovenskom raspletu, velika grupa intelektualaca oko Dobrice Ćosića, zajedno sa socijalistima i radikalima, odbacivala obrenovićevsku politiku kao veštinu, smatrali su je izdajom, i opredeljivali su se za «revolucionarnog kneza Đorđa», Jeljcinovu Rusiju, zapravo za rat (širila se priča po Beogradu da će Milošević dobiti rakete S-300). Stambolićevce su etiketirali kao «obrenovićevce». Ove jeseni je trideset godina od prevratničke Osme sednice kada su «karađorđevićevci» sa «voždom» Slobodanom Miloševićem srušili «obrenovićevce» sa «mekanim» Ivanom Stambolićem na čelu. U tom trenutku nije bilo krvi. Ali, bez krvi nije moglo, i u nju je zemlja potonula sledećih deset godina. Glavama su platili i Stambolić i Milošević. A domove i identitet su pogubile stotine hiljada Srba proteranih iz zavičaja. Izgubili su sve ono što im je obrenovićevska politika čuvala još sa kraljem Milanom.
U zbirkama kragujevačkog istorijskog arhiva Šumadije nalazimo tajne izveštaje agenata iz Srbije, Bosne, Hercegovine, Vojvodine o tome kako Rusija i Crna Gora šire među lokalnim stanovništvom nezadovoljstvo i mržnju prema dinastiji Obrenović. Upozoravaju agilni agenti da se smišljaju prljave kampanje, pripremaju atentati na kralja i da radikali veoma uspešno agituju u inostranim novinama (francuskim, austrijskim, švajcarskim) protiv kralja Milana. Izmišljali su finansijske i ljubavne afere, konfabulirali o njegovim dugovima i bolestima, hipostazirali banalnosti u skandale. Bio je to pravi tornado difamacija i dezinformacija koji je dekomponovao Obrenoviće.
Između dva rata, naročito pred Drugi svetski rat, bilo je intelektualaca, javnih ličnosti, među najistaknutijima Dragoljub Jovanović, koji su počeli da razotkrivaju prljave igre oko Obrenovića i da ističu mračnu ulogu Nikole Pašića. Tako je na primer poznati advokat, publicista, Svetolik Grebenac polemisao sa stavovima Slobodana Jovanovića o Obrenovićima ukazujući na njegovu pristrasnost, zlonamernost, izmišljanje «istina» nepotkrepljenih činjenicama. Po njemu je Jovanović tračarenja tetki i strina, te rasuto lupetanje dorćolskih i savamalskih mahala, kombinovao sa prljavom propagandom radikala i sve to prelivao u «naučne» knjige o Obrenovićima. A knjige Slobodana Jovanovića su, na žalost, mnoga pokoljenja lenjih i guslarskih istoričara prepisivala kao neupitnu hroniku, i uvodili feljtonističku papazjaniju u naučni pogled na prošlost. Radikali, zaverenici i korupcionaši su «pročešljali» i osakatili mnoge arhive, naročito su iskoristili dane posle Majskog klanja 1903. i haos na početku Prvog svetskog rata. Uništili su sav kompromitujući materijal protiv sebe i nije se imalo čime braniti Obrenoviće.
Grebenac je optuživao Pašića da je tajni agent Ohrane za Balkan, i da je od nje dobijao velike svote novca za podmićivanja, a da je oko sebe, i na vlast, okupljao mnogobrojni ološ koji je lako mogao korumpirati i indoktrinirati, i tako se došlo i do sloma 1941. godine. O Milanovim «basnoslovnim dugovima» dizala se larma do neba, a o marifetlucima Pašića je vladala duboka tišina, prava zavera ćutanja. Najviše Pašić se, tvrdi Grebenac, na čelu mnogobrojnih raznih vlada godinama «otimao za najbolje rudarske terene i koncesije, ali ne da bi se sam bavio rudarstvom, već da bi ih on, ili njegova deca, prodali strancima». I danas na centralnom beogradskom trgu je podignut spomenik Pašiću, njegovi osporitelji bi rekli da je podignut u 21. veku spomenik korupciji. I baš u Ulici kralja Milana iz Moskve je pre neku godinu, sa neba, spušten kip ruskog cara. Pedeset tona, nije šala, ako je Milan izbegavao za života ruskog cara, nije mu suđeno da se mrtav oslobodi njegove težine. Stvaraoci srpske države, Miloš i Milan, ni do danas u glavnom gradu nemaju spomenike.
Austrijska nacionalna biblioteka, obaveštava nas istoričar Zlatan Stojadinović, u zbirkama poseduje preko 11 miliona predmeta. Samo Zbirka papirusa ima oko 180.000 predmeta i UNESKO je upisao u registar «Pamćenja sveta». U Zbirci slika i grafika sa 600 hiljada predmeta nalazi se 54 portreta članova dinastije Obrenovića. Stojadinović upozorava da su periodi emigracija članova dinastije najmanje obrađeni u srpskoj istoriografiji. Tu prazninu su svojim radovima u trećem i četvrtom tomu popunili i on i Gordana Krstić Faj i mr Snežana Cvetković. Malo je poznato da je Milan odrastao u Beču i da se čuveni pisac i dramaturg Artur Šnicler u autobiografiji priseća svojih dečačkih druženja s njim u bečkom predgrađu. Duboki su koreni Obrenovića u Beču, u njegovom javnom, političkom i kulturnom životu. I to nije istraženo. Ništa se ne zna o bliskim odnosima kneza Miloša sa prvim čovekom i političkim arhitektom ondašnje Evrope knezom Meternihom. Naš doživljaj Miloša još uvek se svodi na psovačke doživljaje njegovog berberina Nićifora iz posleustaničkih dana, a ne veruje se u poslovicu da za sobara nema velikog čoveka. Obrenovići su, recimo, bili kumovi carskom general-majoru Đorđu Stratimiroviću. Kum na venčanju je bio knez Mihailo, a generalovu decu su krstili kneževi Mihailo i Milan, a 1896. kralj Aleksandar ga je odlikovao ordenom Takovskog krsta. Na Slovenskim balovima pod pokroviteljstvom kneževa Miloša i Mihaila među gostima su bili mnogobrojni grofovi i baroni, čak i princ Švarcenberg. Knez Mihailo je ušao i u bečku muziku, njemu je Johan Štraus Mlađi posvetio Srpski kadril, a Filip Farbah Stariji – Srpsku polku. Koliko su srpski kneževi bili poštovani govori i poseta Franca Jozefa srpskoj crkvi Sveti Sava prilikom njenog osvećenja i tom prilikom je bio najveći priloženik za njenu izgradnju.
U minuciozno dokumentovanom radu Gordana Krstić Faj je pokazala da nema u Francuskoj monumentalnog muzeja ili biblioteke a da u svojim zbirkama ne poseduju predmete članova dinastije Obrenović. Dobila je ekskluzivno pravo od Versajskog muzeja da samo u knjizi o Obrenovićima objavi do sada kod nas nikada viđena dva portreta kneza Miloša iz 1842. i 1843. godine. Jedan je uradila Žozefina Gocel Sepolina, za koji je na Salonu u Luvru nagrađena zlatnom medaljom. A drugi je naslikao Eduar Engert, poznati austrijski slikar istorijskih portreta i scena. Krstić Faj je i ušla u trag aukcijama u Londonu i Parizu na kojima se od 1904. do 1926. krčmila brojna zaostavština svrgnute dinastije, kralja Milana, kraljice Drage i kralja Aleksandra. Sačuvani su katalozi sa spiskom stvari i cenama. Među njima je bilo preko 300 umetničkih dela, i to slike Manea, Sezana, Muhe, Dega, Gogena, Monea, Renoara, Sislija, Gistava Dorea. Ti katalozi svedoče o visokom kulturnom nivou i modernom životu likvidirane srpske dinastije. I ne samo da su posedovali, već su se i lično poznavali sa umetnicima. Milan je bio u ličnom kontaktu sa pariskim fotografom Nadarom, ali i sa jednim od najvećih francuskih pesnika – Polom Verlenom. U književnoj biblioteci Žak Duse nalazi se i Verlenov crtež posvećen kralju Milanu.
Tek zveckanja u metalu, ali ne oružja, već novca i ordenja, oglasilo je svetu potpunu nezavisnost Kneževine Srbije. Iskivanje i izlivanje suvereniteta u metalu preduzimaju Mihailo i Milan, upućuju kustosi Marija Marić Jerinić i Jelena Vasić Delmanović. Do 1868. godine u Srbiji su bile u opticaju 43 različite monete od zlata, srebra i bakra. Prvi vlastiti novac, 73.464.500 komada para, iskovanih u Beču sa likom knez Mihaila, stiže u Srbiju početkom 1869. godine. Dinar uvodi 1875. knez Milan u sklopu reforme novčanog sistema zasnovanog na konvenciji Latinske monetarne unije (Francuska, Italija, Belgija, Švajcarska). Srebrni dinar imao je jednak sadržaj srebra i bakra, težinu i veličinu, kao odgovarajući srebrni novac članica Unije. Kada je Milan učinio Srbiju kraljevinom, 1882. iskovalo se trista hiljada zlatnika tzv. «Milandore», od 10 i 20 dinara u Carskoj kraljevskoj glavnoj kovnici u Beču. A savremena istorija novca Srbije počinje 1884. godine kada je osnovana Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije, i tom prilikom, saopštavaju nam kustosi, puštena je u opticaj novčanica od sto dinara u zlatu. Svi ti novci važili su kao zakonsko sredstvo plaćanja sve do pred kraj 1931. godine.
O naporima Obrenovića da državi i sebi daju dignitet, a u odsustvu uništenih artefakata i arhiva, možda najbolje govore – medalje, ta, kako napominje kustos Marija Marić Jerinić, «pozitivna dinastička propaganda kao dominantni vid političkog govora u Srbiji 19. veka». Medalje, uostalom kao i ostale stvari u kolekcijama, pričaju biografije svojih stvaralaca i vlasnika. Utisnute su i reči, ali je na medaljama i novcu najvažnije za komunikaciju – slika, slika vladara ili simbola države koja se kroz plemeniti metal emituje u večnost, a podanike uverava u nesumnjivu stabilnost i istinitost stvarnosti i poretka u kojem žive. Bile su, međutim, kratkotrajne, kao i glave na prestolu. Brzo su ih događaji pretvarali u antikvarne predmete. Na pedesetogodišnjicu Drugog srpskog ustanka, 1865, u Beču je iskovana srebrna medalja sa naporednim profilnim poprsjima kneževa Miloša i Mihaila, ujedinjeni otac i sin na slici u punoj snazi obećavali su i garantovali napredak. Smrt je, prvo prirodna a zatim nasilna, i mogućnost i medalju odbacila u ropotarnicu neuspelih pokušaja. Povodom ubistva knez Mihaila iskovana je (a gde drugde nego opet u Beču) spomen medalja i na poleđini boginja Pobede ovenčava Mihaila palminom grančicom i krilaticom «Tvoja misao poginuti neće». A on je i ubijen da bi njegova misao poginula. Na petstogodišnjicu Kosovske bitke, 1889, Obrenovići zvanično proglašavaju Vidovdan za nacionalni praznik posvećen uspomeni na pale u borbama za otadžbinu. Miropomazan je Aleksandar I Obrenović u Žiči i iskovana je medalja sa njegovim likom, a na reversu je bio lik ktitora i manastir sa natpisom «Sedmovratni manastir Žiča, zadužbina kralja Stevana Prvovenčanog, sazidan 1222.» Od 1893. godine ova medalja se dodeljivala srpskim podoficirima i vojnicima stalnog kadra. Medalje se u narodu doživljavaju kao talismani, kao zaštita od nesreće, ali ni medalja, ni miropomazanje, ni manastir Žiča nisu zaštitili poslednjeg Obrenovića, pa su ga iskasapili i bacili kroz prozor upravo oni koji su mu se zakleli na vernost i koje je odlikovao. Da im slučajno ne bi proradila savest, odmah su po kasapskom poslu dobili orden. Ovog puta – Karađorđevu zvezdu.
Signali i poruke iz prošlosti, stvari su elokventne, govore i o sebi i o društvu. Direktor Britanskog muzeja Nil MekGregor je napisao «Istoriju sveta kroz hiljadu predmeta», u rasponu od dva miliona godina pre naše ere pa do 2010. godine, od kamenog oruđa do kreditne kartice. Čudesno je šta je MekGregor uspeo da očita, recimo, iz ranoviktorijanskog seta za čaj ili sa ruskog revolucionarnog porculanskog tanjira urađenom i oslikanom 1921. u San Petersburgu. Stvari Obrenovića nude istraživačima sa novim tehnikama, i uz pomoć poetske imaginacije, nove i velike mogućnosti razumevanja njihovog doba i njih samih. Nikada više nisam video fotografija Obrenovića, u više poza, u raznim situacijama, u raznim mestima Evrope, i muških i ženskih, i tek prohodalih i na samrtnom odru, nego li u ove dve knjige. Kroz njih istraživači ili pisci mogu zaroniti u intimne i beskrajne priče ljudi koje navodno znamo, a zapravo ih ne znamo, niti njihove drame.
Gordana Krstić Faj u Nacionalnoj biblioteci Francuske u kompleksu «Rišelje» je otkrila u fondu Žiljet Adam potresnu beogradsku korespondenciju u pet pisama kraljice Natalije sa generalom i predsednikom vlade Savom Grujićem od 11. do 13. novembra 1890. godine. Poput srpske Antigone ona je zahtevala poštovanje prirodnog prava majke pred neumoljivim pravom državnog i kraljevskog rezona. Bio joj je zabranjen pristup sinu i ona piše generalu Grujiću i traži dozvolu da se preko Narodne skupštine obrati javnosti za pomoć. Smatrala je da prestiž kraljevske kuće ne može ništa izgubiti ako se majka kralja Srbije obrati narodu preko njegovih predstavnika da bi ga upoznala sa ružnom nepravdom, jer oduzimajući joj sina, kako piše, sve joj je oduzeto, čak i razlozi za postojanje, a ona je poslednjih 14 godina bila potpuno posvećena sinu jedincu. Za 14 meseci boravka u Beogradu samo je sedam puta videla sina i to po sat vremena. Već dva meseca, žalila se, sina viđa samo kada u šetnji, na konju u velikom galopu projaše pored njenih prozora. Sukob oko starateljstva i kontrole nad naslednikom i kraljevstvom, kao što je poznato, rešen je njenim progonom.
Viši kustos mr Snežana Cvetković je rekonstruisala dvadesetdvogodišnji boravak kraljice Natalije u Bijaricu na obali Atlantika u vili «Sašino» sve do njenog povlačenja 1913. u manastir Sionske Bogorodice, gde je u paviljonu «Solitude» (Samoća) ostala do smrti 1941. godine. Mr Cvetković je uspela da dobije iz Istorijskog arhiva u Bijaricu spisak oko stotinu predmeta dinastije Obrenović koji su nabavljeni akvizicijom između 1983. i 2004. godine. Deo je predstavljen i čitaocima kataloga. Meni je pažnju privukla drvena tabakera, da li je i kraljica Natalija bila strastven pušač kao i njen suprug?
U Beogradu do pedesetih godina prošlog veka, ni vlada monarhije, niti dvor nisu bili zainteresovani da skupe rasute memorabilije dinastije Obrenovića u izgnanstvu. Snežana Cvetković je aktuelizovala izveštaj Milana Jovanovića Stojimirovića, novinara, književnika i kolekcionara, koji je pred Drugi svetski rat obišao dvorac kneza Mihaila u Ivanki kod Bratislave i opisao ga. Tada je još uvek bio pun Mihailovih i Julijinih stvari i nameštaja. Po povratku u Beograd on je preko Milana Kašanina obavestio kneza Pavla i apelovao da se inventar iz Ivanke sačuva. Preko Kašanina je dobio i sarkastičan odgovor kneza Pavla:»Knez Pavle jako voli kneza Mihaila. Posle Karađorđa, on ga odmah stavlja na drugo mesto. Kaže mi da je on bio jako blagorodan čovek i da je mnogo voleo Mocarta». Pavle je, dakle, bagatelno odmahnuo rukom, i iskoristio priliku da još jednom skrajne jednog Obrenović i nametne prvenstvo svog pretka. A šta je mogao drugo da odgovori, jer da knez Mihailo nije ubijen, ni knez Pavle ne bi bio u mogućnosti da na prestolu miriše ruže, niti bi mogao milostivo i blazirano da negira da ih je zbližio, njih dva Srbina, ne zločin (što i jeste), već tobože Amadeus, jedan Bečlija. Ali, uskoro je i on morao da otpelja u izgnanstvo, kako je Crnjanski pisao, u zemlju Mau-Mau.
I tako je u poslednjem času kada je mogla biti spašena imovina kneza Mihaila iz Ivanke propala, prepuštena rasturanju i nestanku. Delom je ipak, obaveštava nas i teši Snežana Cvetković, integrisana posle rata u muzejske zbirke Čehoslovačke, delom rasprodata, a dvorac je danas u vlasništvu jezuita.
Nestali su ljudi, ali njihovi predmeti, kao što svaki dobar detektiv zna – govore. Nil MekGregor je «saslušao» sto predmeta u Britanskom muzeju iz vremenskog raspona od dva miliona godina i u njima pronašao čitavu ljudsku istoriju. Za razliku od ljudi i pisma, predmeti ne lažu, i MekGregor je ubeđen da je njegov razgovor sa predmetima autentična istorija. Tako i predmeti Obrenovića ne lažu – dinastija je bila autentična i graditeljska. Činjenica da su tako temeljno uništeni, a da su njihove stvari poput konfeta bile raspršene po Evropi, govori kakvoj su se sili suprotstavili i koliko je teško izgraditi modernu i nezavisnu državu na ovim prostorima.
http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=358614&title=Povratak+Obrenovi%C4%87a
Пут кроз тишину је пут на крилима змаја
који бљује ватру на твоје срце
Пут на коме једеш страх
и пијеш несаницу
Да допреш до оног чија је реч
једина коју чујеш у свету
Твоје уши само тај звук распознају
и хоће да се распсну од мука
који је прогутао простор
Ћутање је превише тешко од значења
или од празнине
Умире се од обоје
Трагање за смислом бола
чини ти се јединим спасом
а смисао је дубоко у тишину упретен
Толико да ти реч не може дати
ни онај ко је тишину направио
Тражиш Реч сопственог постања
разрешења
ослобођења
твог новог дисања
да ти се каже и створи твој нови свет
лаког корака
Зашто си склон превидети зидове ћутања
док вичеш Волим те
и утапаш се полако у тишини
док као млада Гојковица не останеш
зазидан у њој
Иштући ствар скупљу од времена
Реч
Ja o tebi neću pričati
Neću te deliti slovima, razmacima, tačkama.
Neću te stavljati u tudje oči
da te izedu zenicama, sopstvenim nesrećama
Neću te predavati tudjim usnama
da te glodju rečima,
da te ispijaju svojim bolovima
Nikome ništa reći neću
o snu čiji si mi kraj ti ispričao
dišući kraj mog lica
Ni o tome kakav je život zafrkant
Kako te vodi do ivice ničega u tebi
samo da ti pokaže koliko srećan možeš biti
u krugu od četiri ruke
I da hoću ne mogu da objasnim
koliko je lako smejati se s nekim
sasvim običnim centrom svemira
koga srce ustoličava
koji srce ustoličava
S nekim s kim si ti samo ti
najbolja esencija tebe
nasledstvo svih žena tvoje loze
što brišu ruke od hlebnog brašna
što šapuću reči ljubavi u mraku postelje
Ne, neću te izdati lovcima na tudje osmehe
neću nas lomiti o usamljene sujete
Sreća u meni želi da ćuti i mljacka
Sreća u meni želi da peva i odjekuje
i onda priča o tome kako ne želi da priča
A samo jedno želi da kaže
Volim te.
Vođa Drugog srpskog ustanka 1837. izglasao zakon o zaštiti šuma. Poslanicima poručio: Ko obori jedno drvo, ubije jednog Srbina. Pohlepa je uzimala danak a šume krčene.
VELIKA priča o uzdizanju obnovljene Srbije iz zapustele divljine u modernu državu još uvek je malo poznata. Bilo je to vreme kada su doseljenici, potomci Srba koji su iz otadžbine otišli u vekovnim seobama, ponovo mukotrpno krčili prostore za sela i puteve u „okeanu srpskih šuma“, kako je našu zemlju 1833. video francuski diplomata i putopisac Lamartin.
Posle uspeha Drugog srpskog ustanka, u Beogradskom pašaluku, koji je bio cela Srbija, živelo je oko 120.000 poreskih glava, odnosno muškaraca hrišćana od sedam do 80 godina. Austrijski arhivi navode da je oko 80 odsto teritorije bilo pod gustim, starim, hrastovim šumama. Pruski oficir, plemić i putopisac Oto Dubislav fon Pirh divio se srpskim šumama i smatrao je da će njihovo mudro korišćenje doneti bogatstvo zemlji koja se razvija.
– Savršena tišina vlada u Šumadiji. Nijedne ptice pevačice, samo jedva čujan šum vetra koji njiše talase od lišća. Sveto drveće, od kojeg se svako u danima opasnosti pretvara u hajduka, kao da je bilo potpuno crno pod plavim nebom. Poslovica veli: Ko obori jedno drvo, ubije jednog Srbina. Ove šume, u kojima prebivaju vile i mala božanstva, oživljavaju sećanja na bića koja smo voleli a kojih više nema – setno je opisao franuski putopisac Žozef Renak ostatke prašuma u Šumadiji, kroz koju je prošao u drugoj polovini 19. veka.
Danas je tek nešto više od četvrtine Srbije pokriveno šumom, što je daleko ispod prosečne šumovitosti evropskih zemalja od 46 odsto. To pokazuje da nije poslušan savet i zavet knjaza Miloša, koji je ubrzo po stvaranju autonomne kneževine pokušao da zaštiti šume. On je bio zgrožen nestajanjem zelenih tvrđava koje su vekovima bile utočište i svetilište Srba. U doba osmanskih progona, kao seoska crkva i zborište najčešće je korišćen upravo prostor pod krošnjama svetog drveća, starih hrastova zapisa. Uništavanje prirodnih bogatstava Srbije, kojima su se divili zapadni putopisci, Miloš je pokušao da zaustavi na Spasovdan 1837, kada je sazvao skupštinu i u uvodnoj besedi ponovio – Ko obori jedno drvo, ubija jednog Srbina. Nepismeni knjaz se pokazao kao dalekovidi prvi ekolog i urbanista Srbije, pokušavajući da uvede zakon o uređenju sela koji podrazumeva da se raštrkane kuće ušore, urede i grupišu.
– Nevolja je naš narod prinuždavala, te se morao po šumama, gudurama i vrletima kriti i kojedkud sebi kuće graditi. Kako se nevolja ova počela umanjivati i iščezavati, narod se naš umnožavao, osiguravao i bolje nastanjavati počeo, obogaćivajući sebe raznijem dobrima zemnim. No što se on većama umnožavao i rasprostranjavao, to je sve veću štetu sebi činio. Tolike se šume utamaniše, tolika zemlja beskorisna leži. Kuće ostadoše na daleko, zbog čega nit sused sa susedom ne može ni sastajati se ni porazgovarati, nit jedan drugom šta pomoći može – ubeđivao je Miloš skupštinu da prihvati zakon.
Naime, posle pobede u Drugom ustanku, „Srbija slobodija“, u kojoj nije bilo plemića velikoposednika i gde je svako mogao da ima onoliko zemlje koliko je iskrči, postala je magnetski privlačna. Statistika navodi da je proporcionalno veličini teritorije mlada srpska država u 19. veku imala najveći procenat useljavanja posle Sjedinjenih Američkih Država. Kolonisti, u najvećem broju stočari iz dinarskih predela, počeli su da grade veoma raštrkana sela starovlaškog tipa. Začuđeni savremenik Vuk Karadžić je govorio da neka od njih zauzimaju prostor „veći od Beča“.
Kako su se porodice širile i živele u sve većem blagostanju, blagorodnog drveća je bilo sve manje, kao i zajedničkih pašnjaka. Pohlepa je uzimala danak, drevne šume su neplanski i nemilosrdno krčene radi njiva i livada, i svako je postavljao svoje mnogobrojne međe i ograde oko udžerica i čatrlja. Tako je nestalo prostranstvo na kome su pasla mnogobrojna zajednička stada, stoke je bilo sve manje, a ljudi su živeli sve teže. Knjaz Miloš je na to upozoravao, ali nije bio ozbiljno shvaćen, pa je ružan običaj divlje gradnje, neracionalnog zauzimanja zajedničkog prostora i uništavanja zelenih površina opstao do današnjih dana.
Kao i danas, ni u Miloševo vreme prosvetiteljski govori nisu donosili ozbiljniji učinak. Spasovdanska skupština je odbila Milošev zakon o uređivanju sela, a odlučni knjaz je tad rešio da se na drugi način bori protiv primitivizma i zaostalosti. Njegovi momci i vojska, koji su već sa uspehom sakupili dobrovoljce za krčenje i izgradnju puteva, s jednakim elanom počeli su da pomažu u ekologiji i urbanizaciji Srbije.
ŠUME SAČUVALE NACIJU
Srbija je početkom 19. veka bila oštro podeljena.
– Usred „okeana srpskih šuma“, kako ih Lamartin naziva, nailazilo se s vremena na vreme na proplanke iz kojih su se uzdizali visoki jablanovi i minaret. Među njima i oko njih čamili su naši oboreni gradovi i porušene i opustošene varoši s turskim, grčkim, cincarskim i već odnarođenim srpskim stanovništvom, koje se nosilo kao i Turci i živelo po turski – zapisao je veliki etnolog Tihomir R. Đorđević.
U šumskim prostranstvima krila se druga Srbija.
***Organizovano korišćenje šuma u Srbiji je počelo daleke 1820, godine, kada je Knez MIloš Obrenović doneo Naredbu o čuvanju i zaštiti šuma.
RUŠI KUĆU ZBOG KROVA
Knjaz Miloš je imao muke da skine sa srpskih kuća slamu i koru drveta koje su služile kao krovni pokrivač i lako se palile izazivajući katasrofe. Još 1820. on izdaje naredbu:
– Ko god nije dosad pokrio svoj dom s ćeramidom ili daskom, ima do dva meseca da je pokrije, ako ne želi da mu se kuća iz temelja razvali.
Istu naredbu ponavlja i 1821, posle serije požara koji su izazvani paljenjem slamnih krovova.
– Da svaki svoju kuću slamom pokrivenu, sad daskama ili ćeramidom pokrije, a ko ne posluša, da mu se kuća otkrije i ostane tako dok ne napravi krov od šindre ili crepa – naredio je Miloš. Odluku o raskrivanju kuća nadzirali su njegovi opasni gardisti, pa su krovovi Srbije ubrzo bili napravljeni od šindre i crepa.
udicazasrce 