Наима ал Сид – ГУБИТАК (Књига САН О ПЛАВОЈ СВЕТЛОСТИ)

Полумрачни салон. Два гола тела под покривачем. Само их милиметри раздвајају. Била је мало узбуђена, али се није трудила да се ослободи тог осећања, већ је само примећивала како се са сваким комадом скинуте одеће појављују нови делови њихових тела. У очима им се назире некаква будућа црна слутња. На таваници шара црних нити. Зидове прекриле полице књига, преко којих је пала дугогодишња прашина. Окренула је лице од разбацаних делова своје одеће по поду собе. Он се покренуо под њеним погледом, извукао је голу руку испод покривача, узео цигарету и запалио је. Прошетао је својим рукама….њена рука је у његовој. Лице јој је нешто тамније него на почетку. Не жели да пропусти ниједан тренутак који треба да дође. Њена шака је заробљена у његовој. Угасио је цигарету. Сви тренуци због којих су стрепели сада су били њихови. Да ли је дошао час велике побуне?

Тело јој је било немоћно, ребра само што нису пукла. Рам који их је повезивао сада је пробијен бујицом предигравања. Какав им сада празник следи? Њена женственост изгледа као цвет чији су корени у земљи и на небу. Жели да се потпуно преда. Љубавно ју је пригрлио, и шапнуо: Волим те…чаробан си, крепка…

g1

Као и сви љубавници – били су истовремено и мртви и живи. Соба је личила на њих. Њихова прозрачност била је запањујућа, носила је у себи године тешких суша. Њој се чинило као да има неколико живота у себи. Загрљај и бол који расту. Дуга река којом треба да прођу. Лагуми прошлости. Свега желе да се ослободе.

Друштво ју је научило да је последњи онај који преживи. Али је нико није научио да је он тај што је жив, а да њој преостају јад, очај, усамљеност, оговарања и препричавања. Све јој то дроби главу за коју се ухватила и прошаптала: Волим те. Волим те…

Ако би сада неко кренуо да копа по њеном сећању, нашао би у њему трупло другог. Другог. Када га се сети, добије жељу да га ошамари. Оне последње ноћи док јој је говорио „волим те“. ……

g2

…………….

У грудима јој вулкан страха. Ипак је путовање с њим показало колико њена храброст може бити неочекивано велика: у неколико секунди све је завршено. У току тих неколико секунди учинилојој се да се с њом љуља и таваница. Душа јој ишчезава с неизмерном радошћу, али растанак стиже. Увек ће ићи по ивици спокојства. Зашто?

Хватамо се у замке а не желимо да поправимо себе.

Немоћан, опружио се без речи. Упалио је цигарету. Уста су јој сува. Тело као да је са свих страна обавијено проклетством. Тихо га љуби. Лагано устаје. Притиска електрични прекидач. Соба је осветљена. Овлаш рукком прелази преко косе и хотро скупља своју одећу. Поплава светог ћутања меша се са дивним сновима, чини од ње слабачко створење. Приближио јој се, загрлио рукама, притиснуо, згазио њено тело и шануо у јамицу плећа: Ти си мој рај…волим те.

Гледа га у очи и ћутећи показује на њега. Тихо га љуби, пољуби и изађе. Зачас се нашла на улици која води ка њеној кући. Његов звиждук јој је још у ушима. Његов лик је укопан у зидове њеног сећања. Иде. Изгубљена тачка на географији постојања. Трупло оног другог на свакој кривини, на сваком завоју, као хиљаде каменова који се сручују по њима. Када, када је час велике кушње?

g10

 

 

Кнут Хамсун – ПРСТЕН (Књига САН О ПЛАВОЈ СВЕТЛОСТИ)

Видео сам једном у неком друштву једну  младу заљубљену девојку.Њене очи биле су дубоко плаве и зрачне, и она није могла да сакрије своја осећања. Кога је волела?

Младог господина тамо поред прозора, сина домаћиновог, човека у униформи и са лавовским гласом. Ах, Боже, како су миловале њене очи младог човека и како је немирно седела на својој столици!

Када смо се враћали ноћу кући, рекох, јер сам је тако добро познавао:

„Како је ведро и дивно време! Јеси ли се ноћас забављала?“

И да бих претекао њену жељу, скидох са прста свој веренички прстен и продужих:

„Гле, твој прстен ми је постао сувише узан, жуљи ме. Како би било да га даш на проширење?“

Она испружи руку и прошапта: „Дај ми га, он ће се већ проширити.“

И ја јој дадох прстен.

Prsten1

* * *

Месец дана доцније сретох је опет. Хтео сам да питам за прстен; али, опет, нисам. Није хитно, помислих, подај јој још времена. У том се она загледа дуж улице и рече:

„Да, збиља…прстен. Имала сам недаћу с њиме. Негде сам га затурила, или чак и изгубила.“

Затим причека да види шта ћу ја на то рећи.

„Љутиш ли се на мене због тога?“ упита немирно.

„Не“, одговорих.

Ах, Боже, како је лако продужила пут, кад је видела да се нисам због тога наљутио.

Prsten2

***

Потом прође читава година. Опет дођох у тај крај и шетах једне вечери једним мени познатим, веома познатим путем. Кад, ето ње, где ми излази у сусрет, очи су јој још трипут плавље и трипут зрачније. Али, уста су јој постала тако велика и тако бледа.

„Ево твога прстена“, рече, „твог вереничког прстена. Нашла сам га, драги, и дала сам га да се прошири. Сад те неће више жуљити.“

Погледах остављену жену и њена велика, бледа уста. А и прстен разгледах.

„Ах!“ рекох и поклоних се дубоко, „ми немамо са овим прстеном среће! Сад је опет преширок!“

Prsten3

 

 

 

 

Нешић Снежана – СВЕ

Реч о теби

у мени затрепена

Како да кажем другима

кад не умем објаснити себи

Као опиљци дијаманта

трагови тебе

по мојим данима

сијају неуклопљиви

заједно непроцењиви

расути неподношљиви

Тргне ме звук твог срца

у мом загрљају

Пробуди траг твоје руке

око мог тела

Застанем пред одјеком

твог гласа у мом простору

А најчешће ме рови

бескрајно твоје предавање

па се осећам

као одсечени део нечег

што не може бити

Као траг давно умрле звезде

коју још видимо

Без тебе

нема ни мене

која бејах с  тобом

Љубав заложена

за јефтино трајање

Као лоша завршница

високобуџетног филма

Кад не можете да заспите

од осећаја

да није требало тако

а тако јесте

И видим јасно

Волех

и то је све

и у томе је све.

sve

Snežana Nešić – ZID

Vreme kao cigle

slaže dane između nas

Gusti malter konačnosti

ledi mi misli u letu

krati ih za nadu

okresuje im čežnju do korena

krvavog od nedovršenosti

Kako uopšte čovek

drukčije da proglasi ljubav za mrtvu?

Sem da se napne kao strela

i slomi u sebi

ili da se odapne kroz pesmu

ili da se slomi o nečije tuđe srce

Ili da udahne silno

i proguta je

pa da ga stalno bode u dijafragmu

Ili da se stisne skroz, skroz u sebe

pa kao pesnica mlati okolo

ili u sebe

Pa ti više nisi ti, hteo ne hteo

U tebi jedno malo groblje

Jedna škrinja sa pokojnikovim stvarima

A možda i ne treba da si isti

Sad si viši za jedno voljenje

Sad si tvrdji za jedno boljenje

Sad ti je osmeh dublji za jednu tugu

Sad ti pogled mekši za jednu lepotu

I uzmeš i šaraš srca i ptice po tom zidu

I kažeš, baš je lep ovaj zid

izmedju tebe i mene

Vratio je mene meni i tebe tebi

A MI koji bismo

sad iskrimo negde unutra

iz grumena zlata

ili grumena soli.

Know that one day your pain will become your cure. Rumi

Ахмед Адемовић – трубач који је преокренуо Кумановску битку

јул 3, 2016

Широм планете данас се обележава Светски дан Рома, а ми вас подсећамо на једног Рома из Лесковца који је носилац Карађорђеве звезде коју је заслужио својим подвигом током Кумановске битке.

Ратови за ослобођење од 1912 до 1918 године изнедрили су многе јунаке. Неки од њих данас су познати широј јавности док је већи број нажалост још увек заборављен и засењен јунацима новог доба.

Један од тих заборављених јунака је и лесковачки трубачАхмед Адемовић, носилац Карађорђеве звездеиз ослободилачких ратова од 1912 до 1918 године.

Легенда о његовом брилијантном подвигу током Првогбалканског рата и данас живи, прича се са времена на време али недовољно. Недовољно јер нас свакодневно гуше ријалити програмима, кичом, шундом и црном хроником. Намећу се лажни идоли и узори. Сваки облик друштвене вредности је данас урушен и оскрнављен.

Јунаци попут Ахмеда, били су само нормални људи тог времена. Данас су нормални људи тотално другачији. Требало би сви ми да се свакодневно подсећамо тих нормалних, малих људи који су чинили невероватно велике ствари за нашу будућност и наш опстанак.

leskovac-ahmed-ademovicАхмед Адемовић је служио као трубач у српској војсци. Током Балканских ратова, трубачи би специфичним трубним знацима слали сигнале војсци који би означавали јуриш или повлачење. Током Кумановске битке 24. октобра 1912 године, у тренутку када се она, како ће се испотавити, ломила. Ахмед се ушуњао у позадину турске војске и одсвирао по слухуњихов трубне знаке за повлачење. Збуњена турска војска која је у том тренутку била у силовитом налету, почела је да се повлачи а Ахмед је онда засвирао знак за јуриш српској војсци која је полетела на збуњену турску војску и потукла је.

Српска војска је нанела Турцима пораз и отворила пут за надирање долином Вардара.

Управо за овај подвиг, Ахмед је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. А његов подвиг који је био толико прост и једноставан завршио је у уџбеницима на француским и руским војним академијама као позитиван пример лукавства обичног војника.

Ахмед Адемовић се поносио својим подвигом и Карађорђевом звездом толико да одликовање није скидао до краја живота. Мештани Лесковца памтили су ипоштовалињегово херојство. У свакој прилици и обележавању годишњица Ахмед је добијао почасна места и сви су му указивали велику пажњу.

Међутим старина није имао среће да до краја свог живота ужива у својим заслугама и часном животу. Током Другог светског рата Немци су стрељали двојицу његових синова – Реџу и Раму. 

Лесковчани су им подигли споменик у Араповој долини,у подножју Хисара, на том месту су Немци 3. децембра 1941. године стрељали око 500 Рома.

Последње године живота Ахмед је провео у кућерку свог унука Фадила.

Умро је децембра 1965. године у својој 92. години.

Иначе, поред Ахмеда Адемовића, златну Карађорђеву звезду са мачевима добила су још двојица трубача – Рома из лесковачког краја: каплар Амет Иде Аметовић, бомбаш српске војске из Лесковца и Рустем Сејдић из Бојника, прадеда познатог трубача Фејата Сејдића.

Аутор: Милан Богојевић
Обрада: Магацин портал
Извор: Недељник

Snežana Nešić – POLAKO

I polako

sve što je bilo ništilo se

i polako

sve što je sjalo rdjalo je

i polako

svaki treptaj srca grčio se

i polako

sva vatra ledila se

i polako

svaki osmeh krivio se

i polako

sve čarobno jeftinilo je

i polako

večnost kraćala je

Dok od tebe i mene

samo tišina nije ostala

Preslaba za svako pitanje

Prejaka za svaki odgovor

Tišina kao pokrov

greški s namerom

Kao potvrda

zakasnelog odustajanja

Tišina kao rešenje

za bol bez opravdanja

Tišina bez vidika

kao olovo zakočeno u cevi

I odjednom

izmedju nas nepregaziva daljina

I odjednom

dan bez nas

Sa nama

Da li je ikad bio?

12573055_947594208621990_7272124318584767659_n

Adrijen Rič – DIJALOG

Sedi. Glava joj je oslonjena na dlan, dok drugom rukom

ka svetlosti okreće stari prsten

naš razgovor satima dobuje

kao kiša po prozoru, te nam se čini

da je sad letnja oluja usred avgusta

Ustajem, kuvam čaj, vraćam se

gledamo se

onda ona kaže (i to preživljavam

uvek iznova – kaže: Ne znam

da li je seks iluzija

 

Ne znam

ko sam bila dok sam radila takve stvari

ili šta sam rekla da sam

i da li sam želela da osetim

ono o čemu sam čitala

i ko je zapravo to bio sa mnom

i da li sam znala, čak i tada

da postoji sumnja oko tih stvari

1007

САМО ЈЕ ЉУБАВ НЕШТО У ЖИВОТУ…-Писмо Жорж Санд – Алфреду Мисеу

Можда је то божанско умеће које се губи и опет налази, које ваља гајити или куповати суровим патњама, болним искушењима. Можда си ме волео с мукама да би другу волео нехајно. Она ће доћи, можда ће те волети мање него ја, и можда ће бити срећнија и вољенија. Има у тим стварима таквих тајни, а Бог нас наводи на тако нове и непредвиђене путеве ! Пусти, не одупири му се. ….Можда ће ти последња љубав бити најромантичнија и најслађа. Али твоје добро срце, твоје добро срце, не убиј га молим те! Нека уђе делом или цело-целцато у све љубави твога живота, али нека му увек остане његова племенита улога, да би једног дана могао погледати уназад и рећи као ја: ЧЕСТО САМ ПАТИО, НЕКАД САМ СЕ ВАРАО, АЛИ ВОЛЕО САМ. ЖИВЕО САМ ТО ЈА, А НЕ НЕКАКВО ВЕШТАЧКО СТВОРЕЊЕ МОЈЕ ОХОЛОСТИ И ЧАМЕ……

7391342-md

Elizabeth DiUbaldo watches intently as the southern Italian countryside passes by her on a train headed south from Rome to her home town, Caulonia Superiore. This past November, along with ten members of her family, she traveled overseas for the first time since she was three years old to see the town in which she was born and answer some lingering questions in her mind.

БРАЋА ГЛИШИЋ -Добри синови отаџбине

Braća Glišić

 

Браћа Глишићи, из породице чачанског трговца – Александар, Душан и Милутин, учесници су ослободилачких ратова Србије.

Александар Глишић (Чачак 1873Сртевица код Куманова 23. октобар 1912.) је био  потпуковник српске војске.

У Београду је завршио нижу и вишу школу Војне академије. У првом балканском рату, у кумановској бици, командовао 7. пуком Дунавске дивизије I. Првог дана борбе 10. (23) октобра 1912. на Младом Нагоричану, самоиницијативно је повео пук у битку и у жестоким борбама разбио надмоћније турске снаге и повратио Сртевицу на којој је и погинуо. Тим је чином допринео да дивизија врати изгувбљене положаје, задржи надмоћније турске снаге, стабилизује лево крило своје одбране и утиче на позитиван успех кумановске битке.

– Потпуковник српске војске из Чачка Александар Глишић, командант 7. пешадијског пука Дунавске дивизије, погинуо је у Кумановској бици 23. октобра. Он је први српски официр који је у том боју дао живот за отаџбину. Од тада па све до 1941. кад је његов пук престао да постоји, та јединица је свакодневну прозивку обавезно почињала читањем имена и презимена Александра Глишића. Дежурни официр увек би на то одговорио: „Славно погинуо на Куманову”, а тек после тога читано је име тренутног команданта пука. Сем Глишића, такву почаст није доживео ниједан официр српске војске – каже за „Политику” Радивоје Бојовић, историчар Народног музеја у Чачку.

Душан Глишић (1875 – 1915), пешадијски потпуковник из 26. класе Војне академије, командант подофицирске школе и чувене ђачке чете „1.300 каплара“ у Скопљу. Учествовао и храбро се борио у оба рата за ослобођење и уједињење. После тешких окршаја, оболео, не мирећи се са чињеницом да је одбрана Србије сломљена, убио се на Качанику 1915. године,  да га, тешко болесног, војници не би вукли на носилима.

Као ветеран из Балканских ратова, руководио је обуком ђачке чете „1300 каплара“. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године. Понајвише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. У батаљон су укључени студенти са престижних европских универзитета, који су осетили да је отаџбина у опасности и масовно похитали да је помогну.

Потпуковник Душан Глишић био је строг старешина, али су га војници памтили и по очинској бризи. У Скопљу се се на обуци налазили и омладинци из академског певачког друштва Обилић. Једног дана, после обуке у касарни, из свег гласа су певали песму која ће их пратити док буду постојали:

Хеј трубачу с бујне Дрине,

дед’ затруби збор,

нек одјекне Шар планина,

Ловћен, Дурмитор…!

Уз тај ехо појави се и озбиљни а строги командант батаљона, Душан Глишић, овога пута сав озарен и весео. Повикао им је:

  • Тако Обилићи, песму хоћу. Хоћу да чује Шваба да Срби немају страха. Омладина је била и остаје носилац народне слободе. Певајте, нек одјекне Шар-планина. Певајте, још певајте!

 Милутин-Рујо Глишић (1880 – 1915), чиновник министарства финансија, резервни поручник, погинуоје у борбама код Вишеграда 1915. године. Непријатељска граната му је однела главу.

ХЕЈ, ТРУБАЧУ С БУЈНЕ ДРИНЕ

Хеј, трубачу, с бујне Дрине,
Де затруби „збор“!
Нек’ одјекну Шар-планине,
Ловћен, Дурмитор!
И нек’ Дрина јекне Сави,
Сава Дунаву,
Дунав бујни Тиси, Драви:
„У бој! У славу!“
Нек’ се бојни јеци оре
Кроз све горе,
Чак на море, —
Кроз све горе чак на море,
Где витешка срца бију,
Ој, на море, на Адрију!

Хеј, народни барјактару,
Развиј барјак твој,
На зборишту на Врачару
Купи народ мој!
Све оружје бојном вичне
Убојне слике,
Та народне наше дичне
Храбре војнике!
И где год је јоште која
У јунака
Мишца јака,
Нека дође, — биће боја,
Љута боја и мејдана
Од Адрије до Балкана!

А ви, Срби, са свих страна,
Кад чујете глас,
На оружје, на душмана,
Хајд, у добри час!
Са свих страна на душмана
Сложно, Срби, сад!
Преко Шаре и Балкана
Хајд’ на Цариград!
Нек’ се исток сав затресе
Чак до мора,
До Босфора;
Па нек’ ропске ланце стресе,
Тешке ланце од Косова,
Србадија Душанова!

Хајде, Србе, хајде, роде,
Век је данас твој!
Век је данас ос слободе,
Српски роде мој!
Не дај да ти душман пије
Крви кап по кап,
За слободу ли’, проли’је,
И последњу кап!
Из крви ће поникнути
Слободе час —
Народа спас —
А слава ће васкрснути
Свеколике Србадије:
Од Балкана до Андрије!…
Песма је познатија по почетном, можда и најлепшем, стиху у српској лирици XИX века: Хеј, трубачу с бујне Дрине и дуго година сматрала се „српском марсељезом“.

Хорско извођење песме — Народни збор (Хеј, трубачу с бујне Дрине)

УЛИЦА БРАЋЕ ГЛИШИЋ у Чачку (име добила1933. године).

Chrome Legacy Window 782016 103255 PM.bmp

Улица Александра Глишића у Београду

Chrome Legacy Window 782016 103354 PM.bmp

 

http://www.glaszapadnesrbije.rs/vest987327.html

http://www.politika.rs/scc/clanak/237798/Dobri-sinovi-otadzbine

http://akademskikrug.rs/besmrtni-djacki-bataljon/