Snežana Nešić – ĆUTANJE

Ćutanjem me daruješ.
Zlatnom ogrlicom od slepila,
bisernim mindjušama fine sebičnosti.
Vid nemoćno pipa za odgovorom.
Ne može se iza ni okom, ni srcem, ni nogom.
Kao čudovište iz trista jedne nedokazane priče,
stvarno baš zato,
strašno uprkos tome,
ćutanje.
A neće ti ništa,
sem koji naramak duše
za potpalu u hladne dane sećanja.
Hiljadama pitanja ružnih od nervoze
noseća ćutnja.
Kao kamen navaljena na moje prste
koji bi da pobegnu
il da dodiruju bilo šta izvan bola.
Umeš li prepoznati granicu kad više nisi jak ?
Umeš li da ne budeš jak ?
Nemam izbora.
Evo ti moji prsti,
evo ti tvoji neodogovori.
U ogledalu tvog ćutanja,
spazih sebe……

 

PERLE2

Snežana Nešić – UDAH SAZVEŽĐA

Kako je slatko tvoje disanje
na mom ramenu.
Ućutim.
Obnevidim.
Obezmislim.
I pijem ga.
Hiljade zvezdanih sazvežđa
ulazi u moju dušu
svakim tvojim udisajem.
I hiljade je napušta
svakim tvojim izdisajem,
a ja pokušavam da zadržim u sebi
taj trenutak božanske svetlosti
i dišem s tobom, ljubavi moja.
I drukčije više ne mogu.

Luia-is-facing-the-sun

Брана Димитријевић – Карантини у обновљеној Србији

 

zid

Карантинска изолација спада у присилне профилактичке изолације још не оболелих, за које се, међутим, сумња да би могли оболети. Овом против епидемијском мером привремено се задржавају у изолацији људи, животиње, предмети и алати, на за то одређеном и уређеном месту.

Назив карантин дошао је од италијанске речи quaranta (четрдесет), будући да је та изолација, у најранијим временима постојања карантина, трајала 40 дана, што се данас, с обзиром да је познавање трајања инкубације свих заразних болести, сматра предугачким. Карантине су, као посебне установе, почели да у 14. веку уводе медитерански лучки градови, преко којих се обављала трговина са Левантом. Наводи се да су га први увели Дубровчани. Други пак веле да их је прва увела Венеција. Сто година касније уводе их Француска, Шпанија и Холандија.

Доба увођења карантинских установа широм Европе поклапа се са опадањем броја оболелих од лепре, па се лазарети – који су до тада служили као уточишта за оболеле од губе – преображавају у карантинске болнице; а сама реч – лазарет – добија ново значење: карантинска болница. Мада су Руси реч лазарет користили за означавање ратних пољских (војних) болница.

У Србији се карантини помињу први пут почетком 18. века, а тичу се северне Србије, коју је Аустрија добила од турске Пожаревачким миром 1718. године. Аустријска окупација потрајала је релативно кратко, до 1739. А за време њеног трајања појавила се куга. Да би спречили њено даље ширење Аустријанци су подигли и карантине у Параћину, Црној Бари и Чачку. За карантин у Параћину поуздано се зна да је имао лекара и једног кужног хирурга. Године 1727. издат је за ову службу правилник под насловом: Контумац и уредба за чишћење; како такву треба одржавати како са лицима тако и са робом која долази, као и са писмима, у десет тачака, са врло детаљним упутствима.

Све карантинске уредбе против куге које је Аустрија донела од 1723. до 1755. године највећим делом су копија венецијанских прописа за сузбијање куге, познатих под именом Венецијанске норме. Те и друге доцније уредбе сабране су за време владавине Марије Терезије и штампане (1770) под називом Санитетски главни норматив.

Куга је Аустрији претила највећма из Турске, па је на граници према њој основан и постављен Стални гранични санитетски кордон (Здравствени ланац)Истовремено, већ поменути Санитетски главни норматив трпео је, током наредних деценија допуне и измене, па су све оне званично обнародоване 1837. године под именом Полицијски закон о куги.

У погледу здравственог стања које се помно пратило у суседним државама – нарочито Турској – оно је означавано овим изразима: неподозриво време на кугу, подозриво време на кугу и опасно на кугу.

За разлику од Аустрије у Отоманском царству карантинска изолација путника и еспапа (робе) није постојала, па тако ни пратећи прописи, стога ће се обновљена Србија у потпуности ослањати на аустријске. Тадашњи владар Србије Кнез Милош који својим очима је видео грдну несрећу коју је народ претрпео приликом епидемије куге 1814. године, кужну заразу која је 1836. године вазалној Србији запретила из Турске, схватио је веома озбиљно; одлучан да се свом својом снагом ухвати у коштац с њом. Већ 21. августа 1836 године предложено је Совјету оснивање три контумаца (карантина): у Алексинцу, на ушћу Дрине, Мокрој гори и Брегову, и два састанка.

За разлику од карантина где људи и роба бораве извесно време, током карантинског испита, састанак се зове оно погранично место, где је одређено, да се народ обе суседне земље може састајати, договарати, и међу собом трговати, али под строгим надзором. На састанцима у парлаторији, посебном месту одређеном за разговоре, могу се и међусобни уговори од једне и друге стране чинити. Од прилепчивих ствари, допушта се, да се само писма на састанку примају; но и та писма морају бити мала и без икаквих прилога. Писма с прилозима и пакети, упућују се у карантин.

Састанци су, иначе, постојали одвојено или у саставу појединих карантина. Од два поменута састанка један је основан на Вршкој Чуки а други на Пазарском путу. Убрзо потом основани су још један карантин и седам састанака. Тачни датуми оснивања нису познати.

Ево тог списка:

Рача, на утоку Дрине у Саву,

Жепачка Ада, на Дрини између Лознице и Ковиљаче,

Мокра Гора, на путу Ужице – Вишеград,

Василина чесма, на планини Јавору, на путу Ивањица – Сјеница.

Рашка,

Суповац, у долини Мораве, на путу Алексинац – Ниш,

Јанкова клисура, на правцу Крушевац – Куршумлија –

Алексинац,

Вршка Чука, недалеко од Зајечара,

Пандирало, испод планине Бабина глава, на путу Сврљиг – Бела

Паланка,

Радујевац (у ово место је доцније премештен карантин из Брегова).

Рача, Мокра Гора, Рашка, Алексинац и Радујевац (Брегово) били су карантини за људе, еспап (робу) и стоку; сва остала места били су састанци.

На граници према Аустрији карантина и састанака није било, јер је Аустрија имала своје карантине и погранични санитетски кордон према Србији, као делу Отоманске Турске.

Од чланова Совјета одређених да поред шачице тадашњих лекара воде борбу против куге, која ће убрзо запретити Србији, најистакнутији је био Аврам Петронијевић, за ондашње прилике, иако без нарочите школе, врло образован човек. Говорио је немачки, грчки, влашки, италијански, турски и француски језик. У њему ће доцније др Карло Нађ, лекар из Земунског карантина, главни стручњак и саветодавац 1837. године, за време најинтензивније борбе против куге имати одличног сарадника.

Аврам Петронијевић је уз сарадњу ондашњих лекара издао упутство: Наставленије карантинским чиновницима и служитељима у Алексинцу под којим стоји Парлаторија Суповачка и Грамадска.

Ево неких одредби:

„Тачка 13. Све људе како дођу у карантин одма доктор визитира, да нема белеге кужне на ком.

Т. 14. Сви људи бацају своје хаљине у кад, а новце у сосуд сирћетом и водом смешаном, потом улазе и они собом у кад, који морају онда бити распасани, како би кад кроз аљине њихове прошао, и потом узевши са собом њине ствари из када (а) новце из сосуда, одлазе у опредељене им собе.

Т. 15. На одређени дан изласка доктор визитира све људе по собама и даје им онде још по један кад.

Т. 28. под а. Ако би се трефило да неки човек у контумац дошавши, падне у какву болест напрасну, или се покажу на њему знаци кужни, износи се одма у одређени за то бурдељ, гди ће имати кревет са сламом прострт, и ватру наложену, почешће виђа се од доктора и карантинског момка, а ако има надежде исцеленију, то доктор употребљава над њим сва своја средства, ако ли је за други свет одређен, то пошто умре, да се ископа гроб и са чакљом одвучен донде баца се у гроб, и пошто се поспе не гашеним кречом даде се затрпати са земљом, а све његове кађене аљине даду се спалити, а ствари, које кугу не прифатају, као сребро, гвоздене, дрвене филдишне итд. бацају се 2 сата у сирће, а потом под печатом директорским бацају се у депо, до пришествија сродника оног, који ће поради тога некад доћи и који ће морати имати свидетељство (доказ) да су онога прави наследници.

б. Соба у којој би такав човек појавио се болестним затвара се одма, и објављује свим сапутницима његовим да они морају 15 дана лазарет стојати, пак ако соизволу на то, одма додаје се у исту собу више када, и чешће, визитирају се свако јутро и вече, а ако десети дан дође, а никакав више није се показао кужним, отпушта се у Сербију, аколи на толико дана соизволе, то даје им се средство да се могу вратити опет у Ниш.

г. Ако би болесник у бурдељу однешен могао преболети, то гледа се од доктора, одређује му овај нужну дијету, и ако би пре сасвим оздрављен се видио, не отпушта се пре у Сербију док не одстоји онде гди је, равно 40 дана.

д. Бурељ који ће се назвати шпитаљем, биће на среди преграђен зидом, а на среди под каменом имаће свака страна по оџаклију гди ће се ватра ложити. Једна од ових преграда биће за кужне болеснике, а друга за оне који трпе обичне, а не кужне болести.

Имајући у виду да је ово упутство настало ослањањем на аустријске законе, уредбе и прописе, лако је замислити да је истоветна пракса примењивана у свим европским установама сличне намене. Данашњег читаоца збуњује можда реч – бурдељ; која означава станиште слично земуници, касније и јавну кућу, док овде означава лазарет; болницу у саставу карантина, која има део за кужне и део за болеснике од свих осталих болести. Ови лазарети нису били баш земунице већ колибе.

Карантинска изолација била је, иначе, изузетно непопуларна мера. Ко је у карантинској изолацији тај губи, макар и привремено, слободу кретања и располагања сопственом имовином, па је од стране трговаца било не мало гунђања и протеста. Нарочито је био оптерећен карантин у Алексинцу, у коме је почев од септембра 1836. године, време карантинског испита износило пет дана. Није се, стога, имало где сместити људе, стоку и еспап (робу), будући да се у Алексинцу задржавало скоро редовно више од 1.000 путника. Било је јасно да зграде у карантину – махом колибе – нису могле да све то приме. Тако члан Совјета Стојан Јовановић извештава да је еспапа много, да су амбарови тесни… и да се (толики) еспап тешко кади. Милош је стога затражио помоћ Аустрије, која је увиђајући да је то и у њеном интересу у Србију послала неколико чиновника из земунског карантина.

Зграде за карантин у почетку су подизане на брзу руку и без икаквог стручног плана, али је већ с пролећа 1837. године сачињен план инжењерски који је предвидео све што је потребно за један велики карантин. Из тог плана, који је сачуван, види се да је карантин имао: канцеларије и просторије за особље карантина и ђумрука (царинарнице), засебно одељење за татаре (поштоноше), механу а у њеној близини зграду за састанке. Имао је амбаре и друге магазе за разне врсте еспапа, стаје за коње и другу стоку, болницу (шпитаљ – бурдељ – лазарет), гробље, колибе и зграде за карантиниране људе, бунаре и колибе за карантинску стражу, нужнике и неколико шупа.

Није, наравно глатко ишло ни са особљем карантина, које се обучавало на брзину, или – како би се данас рекло – „у ходу“; особљем, по природи ствари, склоном нереду и нераду, над којим је, међутим, вршена строга контрола, а ако би дисциплина попустила, ако би завладали нехат и небрижљивост, предузимано је оштро кажњавање.

Сам Кнез Милош, посредно је, али свакодневно, надзирао рад карантина. Бдио је даноноћно.

Највеће тешкоће Милош је имао са турским великодостојницима, који једноставно нису ни знали шта су то карантини, а како је Србија била део Турске, сматрали су да их Милош задржава и шиканира из пуке самовоље. Али, Милош беше непопустљив и одлучан, улагао је грдан труд и умешност, сав свој углед и дипломатски вештину да Турке увери, да су мере карантинске изолације и у њиховом интересу.

Нарочито драматично било је задржавање високог турског изасланика Бејџукли Ибрахим Сарим ефендије, који је путовао на крунисање британске краљице Викторије. О доласку високог госта Милош је био благовремено обавештен, те је Бејџукли Ефендија на граници дочекан с почастима, али је истовремено обавештен да мора провести у карантину прописано време испита. Мало је рећи да је ефендија био запрепашћен. Цар мој, за овај карантин и не зна. Да је знао оправио би ме морем у Лондон… Поручио је Милошу. На шта му је Милош посредством Ресавца, команданта вароши Алексинац одговорио учтиво али одлучно, подвукавши да „противу Карантина Нашег никако поступити не можемо, јербо би се то звало поступити противу самог себе и народа свог.“ А и други владари своје карантине имају…

Проблем је био и преглед турских жена, па Милош наређује да се у карантинима алексиначком и радујевачком постави каква баба (народна видарица), „која ће у карантин ступајући женска лица, по дати јој се имајућем наставленију (упутству) од доктора, визитирати…

Свим овим невољама придружиће се и подозрење паше београдског – који је Милоша отворено мрзео – да Срби спремају устанак. У једном тренутку изгледало је да ће паша наредити бомбардовање Београда, од чега су га с муком одвратили страни конзули.

Куга се, међутим, већ у лето 1837. године, сасвим приближила Србији. Умирало се у Лесковцу, Нишу… који су тада припадали Турској царевини. Само у Нишу – који је тада бројао једва 30.000 становника умирало је на стотину дневно.

А онда је продрла у Србију.

Према извештају алексиначког карантина од 22. јула (по јулијанском календару): „… Од дошавши Низама (турских војника) из Битоља…“ у карантину су умрла двојица „…обојица никакве друге болести имали нису, кромје грознице, као што приложеним Атестом Доктор карантински сведочи… Од дружине њине, последњу ноћ карантинирања не дочекавши сванути, њи’ 14 преко ограде карантинске разбивши стражу своју прескоче…“ (И врате се у Турску)

Нажалост, др Мајнерт који кугу никада није видео, беше тај доктор који је дао потврду турским војницима да о куги није реч. Трагедија је била на помолу.

Најпре, 53 турска војника на путу за Београд – где је требало да се придруже турској посади – стигоше у Алексинац 6. јула. Истог дана почели су издржавање карантина. 19. и 20 јула умреше један за другим двојица. За првог др Мајнерт даде дијагнозу febris intermitens а за другог nervadynamia, а како време карантинског испита беше истекло, низами – уз његов атест – кретоше за Београд. Од првобитно 53 војника, из карантина је побегло у Турску 14, а два су умрла. Остали, снабдевени пропусницом наставише путовање преко Ражња, Ћићевца, Параћина, Ћуприје, Јагодине. Већ у Ражњу умире и трећи војник, али се још увек не сумња да је умро од куге. У Багрдану, код Јагодине четврти. Убрзо по одласку низама „…поболе се меанџија у чијој меани низами на конаку били, и Милете Аџића мајка, у првој до меани куће… Менаџији је изишло на препони нешто, а Милетиној мајци (која ће убрзо умрети) под мишком…“ Стога јагодински заповедник одмах наређује да се око заражене куће постави санитарни кордон.

Ове вести одјекнуле су као гром из ведра неба.

Куга је продрла у Србију!

Јер осим ове коју су путујући ка Београду, ширили низами, куга је („необјашњиво“) избила и у Срезу колубарском, у Осечини и селу Бреза. Доцније је утврђено да ју је тамо пренео некакав Цинцарин из Битоља, кобилар, који је „са оним истим низамима карантин одстојао“.

17. августа 1837. године Кнез Милош наређује да се период карантинског испита подигне на 6 недеља. Два дана пре те наредбе (15. августа) на молбу Милошеву у Србију долази др Карло Нађ, иначе лекар у земунском карантину, који одмах креће у заражено подручје. Снабдевен Милошевим пуномоћјем, а уз помоћ Аврама Петронијевића, Нађ издаје хитна упутства: да се око сваке заражене куће постави стража; да се око села, и коме та кућа припада, постави здравствени ланац (санитетски кордон), затраживши од месних власти строго спровођење ових наредби.

Нађова упутства била су врло детаљна: како се врши изолација болесника и сумњивих, изолација кућа и места заражених кугом, како се сво изоловано становништво снабдева храном, затим о гробљима и сахранама умрлих, и тако даље….

Због појаве куге у Јагодини и ваљевском округу, оправдан беше страх да се куга не појави и у густо насељеном Београду. Стога Милош нареди да се око Београда постави кордон, здравствени ланац. Било је то лако наредити а тешко извршити, јер су господари у Београду били Турци. Радити заједно с Турцима на тако важном послу, као што је сузбијање куге, стога беше претешка ствар: једно због турске глупости и јавашлука, друго због њиховог подозрења да Срби спремају побуну. Јусуф паша, који по сведочењу др Куниберта био „…плаћен да Милошу причињава сва могућа зла…“, био је не само подмуклица него и плашљивац; он је, за случај да се куга размахне био спреман да се затвори у свој харем као што је то већ чинио док је као паша столовао у Алепу у Сирији. Он одмах протествова код Милоша, чим кордон би постављен. Узалудна беху, неко време, уверавања и аустријског и британског консула и пограничних аустријских власти. Јусуф паша нареди да се муслиманском живљу по Београду раздели оружје, и да се поставе њихове страже. Осим тога, упорно је порицао, мада су чињенице говориле сасвим супротно, да су низами и онај Цинцарин из Битоља донели кугу у Србију. Упитан од стране београдских Турака треба ли да се и они – муслимани – покоравају Милошевим наредбама и хигијенским упутствима, од којих једно беше да се сви пси по вароши побију и потрују, и у Дунав баце, одговарао је да они нису ни у каквој обавези спрам закона неверника (ђаура).

Упркос томе, благодарећи поменутим строгим мерама, и њиховом стриктном спровођењу, као и срећној околности да нико више од оних турских низама, који стигоше напослетку у београдску тврђаву, није оболео, куга беше заустављена. Већ у другој половини октобра 1937. године укинут је кордон око Београда. Док је борба против куге у срезу колубарском потрајала нешто дуже. У извештају од 27. новембра 1837. године, каже се „да више куге нема у Брези и Осечини“. Званично саопштење о престанку куге у Србији издато је 1. децембра исте године.

Према табеларном извештају др Карла Нађа, Цесарско краљевског земунског контумацког лекара, у местима: Ражањ, Параћин, Јагодина, Радошевац, Ћићевац, Варош, Пардик од укупно 8.567 становника од куге је оболело 243, умрло 192, оздравило 51 лице.

Број оболелих од куге у целој Србији 1837. године изнео је 323 лица, а број умрлих 254, што чини смртност од 79%. (Мада је овде ипак реч о приближним бројевима.)

Србија је у то доба имала око 650.000 становника. Лако је израчунати колико би умрлих било да је само половина становништва била заражена кугом, чак и да је смртност била мања од 79%! Становништво Србије било би десетковано, трговина уништена, напредак заустављен, без изгледа на скори опоравак… Историчари, како прошли, тако и садашњи, међутим, као да недовољно схватају овај пресудни Милошев допринос за опстанак Србије, помињући га гдегде овлаш, или никако, вероватно из бојазни да им се не пребаци „љубав према Милошевом апсолутизму“, или похвала апсолутизму уопште; не разумевајући поенту оваквих подухвата, који морају бити енергични, брзи, беспоговорни, у којима – када је о великим народним моријама реч – мора да учествује цела држава. А она је тада била оличена у Кнезу Милошу. Он је био главни чинилац, који се своју беспоговорну власт на најбољи начин употребио за добробит становништва Србије; он је осим тешке борбе са својим политичким противницима и Турцима, имао и ни мало лакшу борбу са сопственим народом, који није проницао у мудрост „његових“ мера предузетих на ползу општег спаса.

С друге стране, иако је ценио знање и стручност лекара, ипак је и Кнез Милош лично платио данак древним предрасудама, наредивши да „девет голих као од мајке рођених баба, за једну ноћ, према ватри, тајно без свеће опреду и изаткају кошуљу, кроз коју се потом провуче он сам, а потом и сви чланови његове породице, сва његова свита, и сви војници у пожаревачкој касарни.“ (Милићевић М.: Кнез Милош у причама. Народно дело, Беогард, стр. 118.

Успех Србије у борби против куге 1837. године, на коме јој је цела Европа била тада захвална, показао је по први пут, да Србија више није део заосталог Оријента.

Чини се, међутим, да је поменута поента када је реч о великим народним моријама – да у сузбијању смртоносних зараза мора учествовати цела држава, свим расположивим средствима – касније била заборављена, можда и стога, што карантини, као остаци средњег века више нису ни постојали, што се имало катастрофалне последице у епидемији три тифа 1915. године у Србији.

Као институције карантини ће се у Србији задржати све до 1870. године (потим ће бити претворени у царинарнице) а показаће се врло успешним и у борби против сточних зараза – говеђе куге нарочито. Насупрот томе, показаће се немоћним у заустављању колере. Али карантинска борба против колере показаће се неуспешном и широм света.

MilosObrenovic_1848

Kako je zahvaljujući naredbi kneza Miloša sprečeno širenje epidemije

Daleke 1837. na srpsko-turskoj granici uz kuluk podignuta ograda na potezu od Drine do Ibra.

U LETO 1837. godine na Zlatibor su stizale vesti da se iz unutrašnjosti Turske prema našoj granici približava kuga, teška i zarazna bolest koja je odnosila hiljade života. Knez Miloš se odlučio na neobičan poduhvat, podizanje visokog drvenog plota na ovom delu srpsko-turske granice, koji treba da izgradi narod opštim kulukom. Nisu pomogle žalbe seljaka da je te godine bilo dosta kulučenja. Morali su na stari srednjovekovni način sa nešto hrane u torbici, da odlaze daleko od svojih kuća. Žestok pritisak vlasti i nadolazeća opasnost učinili su da je granični plot brzo završen.

Ovako, za „Novosti“, istraživač prošlosti užičkog kraja, profesor istorije iz Čajetine Milisav R. Đenić (87), svedoči kako je sprečen prelazak kuge preko tadašnje granice Kneževine Srbije i Otomanske carevine u jugozapadnoj Srbiji, uspostavljene posle drugog hatišerifa.

Tragajući za arhivskom građom o zlatiborskoj hajdučiji u 19. veku, ovaj hroničar je u knjizi „Zločini u ime pravde“, zabeležio i druge pojedinosti vezane za graničnu ogradu:

– Odmah su angažovani novi stražari, mobilisan i naoružan narod pograničnih sela i zabranjen svaki prelaz, nije puštana ni srpska sirotinja koja je bežala pred terorom. U ovakvim prilikama ni hajduci se nisu oglašavali, skrili su se duboko u šumama Murtenice, znajući da su im u slučaju potera utočišta preko Uvca nedostupna.

U narodu Starog Vlaha čuva se predanje da je tada „samo ‘tica“ mogla da se nađe s druge strane međe, a na padinama planine Čemernice, u selu Trudovu, očuvani su ostaci graničnog kamenog zida. Zanimljivi su i zapisi u knjizi Novaka Živkovića „Užički nemiri 1823-1838“, objavljenoj 1979. godine, o naredbama kneza Miloša – „da se duž cele granice postavi ograda od plota, preseka ili na način koji najbolje odgovara terenskim uslovima“.

– Podizanje granične ograde i sprečavanje svakog dodira stanovništva i stoke između pograničnih područja, kao i njeno održavanje, padali su na teret pograničnih okruga. Održavanje je delovanjem raznih prestupnika, od švercera do hajduka, kao i prirodnim uništavanjem od vremena i truljenja, bilo stalni teret. Zbog ovoga se dizao glas i na najvišim mestima – u Sovjetu kod vladara. Tražila se raspodela troškova i na okružja po unutrašnjosti ili da se oni prenesu na državnu kasu – piše, pored ostalog, Živković.

U prvim godinama uspostavljanja granice kroz isti narod, gde nikad nije bila, sela su kulukom, a i graničari, izradili duž kordonske linije staze za prolaz patrola. Međutim, čarke i nasrtaji na granici bili su gotovo svakodnevni jer je carska vlast nastojala da iznuri srpsku vojsku i državu, zagorčavajući život u pograničnim selima. Mlada kneževina, pak, utvrđuje graničnu liniju gradnjom karaula za smeštaj desetak ljudi, sa kamenim podzidama, puškarnicama i zidovima od teških balvana kao zaklonom od metaka. Ubrzo je počela izgradnja i karantina, najpre u Mokroj Gori.

karaula

Karaula na Drini Crtež F. Kanica

KARAULE

NA Drini su bile karaule kod Bačevaca i Rogačice, na ušću Rače i u Perućcu, a Štula visoko u planini. Odavde su se nizale rujanske karaule – Zapolje, Balvan u Mokroj Gori, Cigla, pa Seništa i Kokin Brod ispod Murtenice, te Vitlište na Čemernici. Na Javoru je bila najpoznatija, kod Vasilijine česme, jer je zaprečavala put od Sjenice, štitila prelaz i takozvani sastanak na Javoru i uz njega ćumurkanu. Prema Ibru bile su zapažene karaule na Jankovom kamenu i Odvraćenici.

 

ostaco zida

Ostaci ovog srpskog zida i danas se mogu videti u okolini Nove Varoši. Mada je, koliko se zna, jedino ovde sačuvana i predstavlja dragocenog svedoka istorije, kamena ograda je zarasla u trnje i kleku, a za njene ostatke malo ko zna.

– Kada je kuga najozbiljnije ugrozila Srbiju, knez Miloš je naredio da se duž cele granice postavi ograda od plota, proseka ili na način koji najbolje odgovara terenskim uslovima. Narod je, uplašen strahom od kuge, podigao graničnu ogradu bez roptanja, a njeno održavanje kulukom bilo mu je stalni teret – navodi Novak Živković u knjizi „Užički neimari“.

Zbog granica koja je iscrtana padinom Prisoja posle drugog hatišerifa 1833, meštani Donjeg i Gornjeg Trudova su sve do balkanskih ratova 1912. godine živeli razdvojeni u dve države.

– Kamen iz ograde meštani su poslednjih decenija mleli u frakciju za zidanje kuća, tako da joj danas ili nema traga ili se vide samo temelji. A naši stari su pričali da su zbog ograde na granici nekada imali mnogo problema. Tako je, kažu, mladoženja iz Topalovića u Donjem Trudovu morao sa svatovima da po mladu jaše više od pet sati preko Javora, mada je od svoje kuće mogao iz ruke da baci kamen u njeno dvorište u susednoj Debelji – kaže Jordan Džekulić iz Gornjeg Trudova.

„Turčijaši“ i „Obalaši“

Mada je davno izbrisana, „stara granica“ još živi u narodnom sećanju, a stalna je i inspiracija meštanima u svađi i šali.

– Ovi iz Donjeg Trudova za komšije u selima preko stare granice pogrdno kažu da su „turčijaši“ kako bi nas podsetili da smo skoro vek duže robovali pod Osmanlijama. Ni mi njima ne ostajemo dužni, pa ih zovemo „obalaši“ – kažu u Gornjem Trudovu.

 

http://www.rastko.rs/rastko/delo/15162

https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:855195-Kako-je-zahvaljujuci-naredbi-kneza-Milosa-spreceno-sirenje-epidemije-Drveni-plot-zaustavio-kugu

https://www.blic.rs/vesti/srbija/tragovi-istorije-u-novoj-varosi-knez-milos-dizao-zidove-na-granici-srbije-a-ovo-je/vrd7kbn

НА­ДЕ­ЖДА ТО­МИ­ЋЕ­ВА – Зоран Живковић Христић

Lolaz

„„…Она је има­ла, кра­јем лет­њег се­ме­стра 1922. го­ди­не, по­ло­жи­ти док­тор­ски ис­пит и ти­ме за­врши­ти сво­је сту­ди­је. Та­ко је тре­ба­ло да бу­де, та­ко би из­ве­сно и би­ло, да суд­би­на ни­је иза­бра­ла На­де­жду, те да ње­ном тра­гич­ном смр­ћу при­ка­же нај­ци­ви­ли­зо­ва­ни­јем све­ту на за­па­ду сву ве­ли­чи­ну Срп­ске Же­не – мај­ке ко­сов­ских освет­ни­ка, за­точ­ни­ка сло­бо­де и хе­ро­ја ко­ји ве­се­ло жр­тво­ва­ше сво­је жи­во­те за Ује­ди­ње­ње сво­га на­ро­да. Хе­ро­и­зам На­де­жди­не смр­ти не огле­да се са­мо у ци­љу за ко­ји се жр­тво­ва­ла, не­го у на­чи­ну ка­ко је умрла.(…) И у том мо­мен­ту, послед­њем мо­мен­ту сво­га жи­во­та, На­де­жда је мо­ра­ла има­ти то за­до­вољ­ство да, по­ла­жу­ћи свој жи­вот за спа­се­ње ма­ло­га Кло­да, она вр­ши сво­ју ду­жност пре­ма бли­жњем и да гу­бе­ћи жи­вот на тај на­чин, спа­са­ва образ и част сво­ју, сво­га „ба­ба” и сво­га На­ро­да…”

„Sub spe­cie ac­ter­ni­ta­tis, сав свет и сав жи­вот ни­је ни­шта. Жи­вот по­је­дин­ца пак је на кра­ју кра­је­ва јед­на опа­сна, гор­ска су­за.“

                 На Но­вом гро­бљу у Бе­о­гра­ду, ка­да се по­ђе ши­ро­ком ста­зом, ле­во од цр­кве Св. Ни­ко­ле а пре­ма спо­ме­ни­ку ра­ње­ни­ци­ма из срп­ско-тур­ских ра­то­ва (1876–1878) по­мр­лим у бе­о­град­ским бол­ни­ца­ма , на ле­вој стра­ни ста­зе, бли­же овом спо­ме­ни­ку, у пр­вом ре­ду, на­ла­зи се гроб­ни­ца по­ро­ди­ца То­мић и То­ма­нић . У сен­ци ви­со­ког др­ве­ћа уз­ди­же се спо­ме­ник са ли­ком Спа­си­те­ља, ко­ји је ра­ши­ре­них ру­ку у за­гр­љај при­вио бе­жи­вот­но те­ло мла­де уто­пље­ни­це, ко­ја на сво­јим гру­ди­ма чвр­сто др­жи де­те, усну­ло у веч­но­сти, и са ру­чи­ца­ма сти­сну­тим за ње­не ску­те. Овај спо­ме­ник по­ди­гао је не­у­те­шни отац, Јо­ван То­мић, сво­јој по­жр­тво­ва­ној и хра­број кће­ри На­де­жди.

spom

     На­де­жда-На­да То­мић ро­ди­ла се као пр­во де­те у по­ро­ди­ци Јо­ва­на, по­зна­тог исто­ри­ча­ра и управ­ни­ка На­род­не би­бли­о­те­ке и Да­рин­ке То­мић . Ро­ђе­на у Алек­син­цу, где је њен отац био про­фе­сор Учи­тељ­ске шко­ле и од­ра­сла у Бе­о­гра­ду за­вр­шив­ши се­дам раз­ре­да гим­на­зи­је до об­ја­ве ра­та 1914. го­ди­не, На­да је до­жи­ве­ла све стра­хо­те Пр­вог свет­ског ра­та и са оцем и мла­ђим бра­том, Ми­о­дра­гом-Ми­шом, пре­шла је Ал­ба­ни­ју. По­сле кра­ћег за­др­жа­ва­ња у Ри­му, по­чет­ком 1916, они су до­шли у Же­неву, да би На­да 1917. по­ло­жи­ла ис­пит зре­ло­сти у срп­ској гим­на­зи­ји у Ни­ци и упи­са­ла Ме­ди­цин­ски фа­кул­тет у Же­не­ви. Би­ла је ме­ђу оним срп­ским ђа­ци­ма ко­је су при­хва­ти­ле европ­ске зе­мље да их по­мог­ну, за­шти­те и школу­ју. Са бра­том се шко­ло­ва­ла у Швај­цар­ској, јер је он упи­сао Тех­нич­ки фа­кул­тет у Ци­ри­ху.

   Де­ца Јо­ва­на То­ми­ћа, На­де­жда и Ми­о­драг, при­па­да­ла су оном бро­ју од 690 сту­дена­та ко­ји су би­ли рас­по­ре­ђе­ни у ви­ше уни­вер­зи­тет­ских ме­ста, нај­ви­ше у Фран­цу­ској, за­тим у Швај­цар­ској и Ал­жи­ру. То је учи­ње­но на осно­ву Кон­вен­ци­је о шко­ло­ва­њу срп­ске омла­ди­не на фран­цу­ским универ­зи­те­ти­ма и учи­тељ­ским шко­ла­ма, ко­ја је скло­пље­на из­ме­ђу Ср­би­је и Фран­цу­ске и пот­пи­са­на на Кр­фу у ок­то­бру 1916. го­ди­не . За оства­рива­ње ове Кон­вен­ци­је срп­ска вла­да је обра­зо­ва­ла Про­свет­но оде­ље­ње, са се­ди­штем у Па­ри­зу, чи­ји је шеф био Јо­ван Жу­јо­вић , са за­дат­ком да
из­вр­ши рас­по­ред срп­ских сту­де­на­та по уни­вер­зи­те­ти­ма. Од на­ве­де­ног бро­ја, 630 је би­ло сту­де­на­та, док је 60 би­ло сту­дент­ки­ња, од ко­јих се 28 упи­са­ло на сту­ди­је ме­ди­ци­не, а са­мо су три би­ле у Же­не­ви, ме­ђу ко­ји­ма је би­ла и На­де­жда. Она је би­ла ме­ђу 547 пи­то­ма­ца срп­ске вла­де ко­ји су при­ма­ли на­шу др­жав­ну по­моћ. Ро­ди­те­љи су би­ли ду­жни да пот­пи­шу оба­ве­зу о при­хва­та­њу усло­ва за шко­ло­ва­ње сво­је де­це у ино­стран­ству о тро­шку др­жа­ве, а де­ца оба­ве­зу др­жав­них пи­то­ма­ца о ка­сни­јем ра­ду у др­жав­ној слу­жби. Срп­ски сту­ден­ти су по­ка­зи­ва­ли из­у­зет­ну мар­љи­вост у уче­њу и за­до­во­ља­ва­ју­ћи успех при­ли­ком по­ла­га­ња ис­пи­та та­ко да су до­би­ја­ли ре­дов­ну по­моћ за из­др­жа­ва­ње – сти­пен­ди­ју. У Швај­цар­ској је за на­ше сту­ден­те, као и све из­бе­гли­це, био за­ду­жен Кон­зу­лат у Же­не­ви. По­ред Же­не­ве, сту­де­на­та је би­ло у Ло­за­ни, Ци­ри­ху, Бер­ну и Не­шта­лу .
У Же­не­ви је де­ло­вао и је­дан по­лу­зва­нич­ни бил­тен Срп­ског но­ви­нар­ског би­роа „Ср­би­ја”, у ко­ме су са­ра­ђи­ва­ли, из­ме­ђу оста­лих, Јо­ван Цви­јић, Па­вле По­по­вић, Ти­хо­мир Осто­јић, Ми­ли­во­је Ва­сић и На­де­ждин отац, Јо­ван То­мић .

originalslika_Beleznica-1917-srpskog-studenta-izbeglice-Francuska-84066733

   На­да и Ми­ша, ка­ко су се осло­вља­ва­ли са ро­ди­те­љи­ма и ме­ђу­соб­но, бу­ду­ћи да су жи­ве­ли у Же­не­ви, Ци­ри­ху и Бе­о­гра­ду, стал­но су одр­жа­вали кон­так­те ре­дов­но пи­шу­ћи јед­ни дру­ги­ма. Њи­хо­ва пи­сма чу­ва­ју се у за­о­став­шти­ни Јо­ва­на То­ми­ћа . У оче­вим пи­сми­ма ћер­ци, она ни­је са­мо На­да, већ и На­на, па се и она са­ма та­ко пот­пи­су­је у не­ким пи­сми­ма. До по­след­њег пи­сма у њи­ма су при­сут­ни не са­мо ње­го­ва бри­га за њу, већ и ње­го­во стал­но обра­ћа­ње њој као ста­ри­јем де­те­ту ко­је би тре­ба­ло да бри­не о мла­ђем бра­ту. Они су се јед­но дру­гом по­ве­ра­ва­ли, до­го­ва­ра­ли о пла­но­ви­ма за ње­ну бу­дућ­ност и са­ве­то­ва­ли о по­сло­ви­ма, ње­го­вим у Бе­о­гра­ду и ње­ним оба­ве­за­ма у Же­не­ви, тру­де­ћи се да по­ште­де од про­бле­ма, он су­пру­гу, а она мај­ку, ко­ја је би­ла на­ру­ше­ног здра­вља. Отац је На­де­жди још као ше­сна­е­сто­го­ди­шњој де­вој­чи­ци, ка­да је био мо­би­ли­сан 1912, по­ве­рио ста­ра­ње о ку­ћи, бра­ту и мај­ци уко­ли­ко би се ње­му не­што до­го­ди­ло за вре­ме ра­та. Са­чу­ва­но је два­де­сет и јед­но То­ми­ће­во пи­смо кће­ри. У по­след­њим пи­сми­ма стал­но је при­сут­на те­ма о за­вр­шет­ку ње­них сту­ди­ја и при­пре­ми за по­ла­га­ње док­то­ра­та. По са­ве­ту оца, она се кра­јем 1921. од­ре­кла да­љег сти­пен­ди­ра­ња од стра­не др­жа­ве да би се осло­бо­ди­ла оба­ве­зе и да мо­же сло­бод­но да иде на спе­ци­ја­ли­стич­ке сту­ди­је јер се на­ла­зи­ла на по­след­њој го­ди­ни а би­ла је по­ло­жи­ла све ис­пи­те. Оба­ве­шта­ва је да по­сле по­ло­же­ног док­то­-ра­та мо­же да ра­ди, не у ин­сти­ту­ти­ма, већ у бол­ни­ца­ма и на кли­ни­ка­ма, где ће се спе­ци­ја­ли­зо­ва­ни за од­ре­ђе­ну вр­сту бо­ле­сти, па јој пред­ла­же да мо­же до­би­ти и Па­риз. За но­вац, ко­ји је за да­ље сту­ди­ра­ње сво­је де­це при­пре­мио, То­мић пи­ше: „Овај но­вац ме­ни не тре­ба. Са­мо да вас дво­је до­вр­ши­те ле­по сво­је шко­ло­ва­ње. То ми је бри­га.”.

Nadezda izlet
Пи­сма На­де То­мић оцу, ко­ме се увек обра­ћа­ла са бâ­бо, пу­на су не­жно­сти и бри­ге за оба ро­ди­те­ља. Оца ре­дов­но оба­ве­шта­ва о сво­јим ис­пи­ти­ма, здрав­стве­ним про­бле­ми­ма и же­ља­ма. Он је оба­ве­шта­ва и о до­га­ђа­ји­ма код ку­ће.

„Ве­ли­ка ти хва­ла”, сто­ји у ње­ном пи­сму, „за све ства­ри о ко­ји­ма ми пи­шеш. Ми смо ов­де, а ја спе­ци­јал­но, та­ко да­ле­ко од вас и од Ср­би­је, ве­сти ко­је одан­де до­но­се рет­ке су, а ми жу­ди­мо да зна­мо ка­ко је та­мо. Кад год до­би­јем ве­сти од те­бе увек се за не­ко вре­ме пре­не­сем та­мо, тру­дим се да за­ми­слим ка­ко се та­мо жи­ви, шта ви ра­ди­ те, ка­ко Бе­о­град и Ср­би­ја уоп­ште из­гле­да. Са­мо по­сле то­ли­ког вре­ме­на и по­сле свих из­ме­на си­гур­но све што ми ов­де за­ми­шља­мо ни­је тач­но. У оста­лом тре­ба ра­ди­ти, свр­ши­ти што пре па до­ћи.”

Апри­ла 1921. го­ди­не16, На­да То­мић је пи­са­ла оцу да се раз­бо­ле­ла од шар­ла­ха, ра­де­ћи на јед­ној аутоп­си­ји у Ин­сти­ту­ту за па­то­ло­ги­ју. Због то­га је из­гу­би­ла по­ла се­ме­стра.

   На по­чет­ку овог пи­сма сто­ји На­ди­но упозо­ре­ње оцу: „Про­чи­тај пр­во ово: да не би до­био од ме­не шар­лах ухва­ти пи­смо са­мо са два пр­ста, опе­ри до­бро ру­ке по­што си га про­чи­тао, и изгр­го­ћи гу­шу ма и са сла­ном во­дом ако не­маш ни­шта бо­ље. Ако си га већ имао кад си био ма­ли опа­сност је ма­ња, али ипак учи­ни све што сам ти ка­за­ла. Ми ће­мо мет­ну­ти пи­смо на сун­це и ка­ко при­лич­но пу­ту­је има­ће вре­ме­на да се из­ве­три. Адре­су ће на­пи­са­ти бол­ни­чар­ка да не бих ди­ра­ла ко­вер­ту”.

Од та­да су је пра­ти­ли про­бле­ми са здра­вљем; по­чет­ком 1922. са гр­лом, ми­сли­ла је да је ан­ги­на, и ка­шљем. До­ста је на­пор­но ра­ди­ла, ис­цр­пљи­ва­ла се и сла­би­ла. На про­бле­ме са здра­вљем жа­ли­ла се и у два по­след­ња пи­сма оцу, од 18. ма­ја и 5. ју­на 1922, пет да­на пре смр­ти. У пи­сми­ма бра­ту Ми­о­дра­гу-Ми­ши она је не­жна, па­жљи­ва и бри­жна ста­ри­ја се­стра. Да­је му са­ве­те, по­ма­же у од­лу­ка­ма и пла­ни­ра са њим да про­ве­де зим­ске и лет­ње рас­пу­сте, што че­сто чи­не ка­ко би се ви­де­ли. Зна да ши­је – се­би ха­љи­не и дру­го, а и ње­му; јед­ном при­ли­ком му је са­ши­ла сви­ле­ну ко­шу­љу. И ње­му се жа­ли на здрав­стве­не про­бле­ме са ка­шљем; под­се­ћа га на шар­лах из прет­ход­не го­ди­не, а у пи­сму од 13. ма­ја 1922, пи­ше да се осе­ћа бо­ље:

„… На­рав­но да ни­сам са­свим здра­ва, али сам боље не­го што сам би­ла пре 2 ме­се­ца… Ка­ко је по­бољ­ша­ње до­шло из­ван сва­ког оче­ки­ва­ња мо­же и по­гор­ша­ње исто та­ко. Са­ве­то­вао ми је [лекар] да се не уда­ља­вам мно­го од ме­ста где има ле­ка­ра, у слу­ча­ју по­гор­ша­ња, и да про­ду­жим да па­зим на се… По­на­вљам: још ни­је све свр­ше­но, мо­же ста­ње да се по­гор­ша из­не­на­да, без раз­ло­га и ти од­јед­ном да до­би­јеш рђаве ве­сти, али за са­да бу­ди на ми­ру и гле­дај сво­ја по­сла…”

Из не­ко­ли­ко пи­са­ма са­зна­је се за ње­на ин­те­ре­со­ва­ња за кон­цер­те на ко­је иде и књи­ге ко­је ку­пу­је и чи­та. У пи­сму од 7. но­вем­бра 1921. го­ди­не19, На­да пи­ше о кон­цер­ту ко­ји је био по­све­ћен Шо­пе­ну и на ко­ме је сви­рао пи­ја­ни­ста Bra­ïlov­ski:

„Из­ван­ред­но! Још ни­кад ни­сам чу­ла пи­ја­ни­сту да она­ко фи­но и из­ра­зи­то сви­ра.” О то­ме оп­шир­ни­је пи­ше њен брат Ми­о­драг у ру­ко­пи­су ко­ји да­је­мо у при­ло­гу VI.

Brat NT

По­чет­ком 1919. из­нај­ми­ла је је­дан, ка­ко пи­ше, „ста­ри кла­вир”, у ства­ри, пи­ја­ни­но, ко­ји је са­чу­ва­ла и на ко­ме је по­вре­ме­но сви­ра­ла; чак је и узи­ма­ла ча­со­ве кла­ви­ра, док је Ми­о­драг знао да сви­ра на ви­о­ли­ни. У ју­ну 1921. она пи­ше бра­ту:

„… Ју­трос сам по­че­ла пр­ви пут ча­со­ве му­зи­ке по­сле бо­ле­сти… бо­ље сви­рам кад не узи­мам ча­со­ве не­го кад узи­мам. То је са­свим при­род­но, јер кад имам ча­со­ве мо­рам да ју­рим, не­мам вре­ме­на ни да на­у­чим љуц­ки… Ова­ко сам има­ла вре­ме­на да па­зим на све, да не ра­дим на ју­риш…”.

Сло­бод­не ча­со­ве и шет­ње по при­ро­ди, ко­ју је во­ле­ла, ко­ри­сти­ла је и за сли­ка­ње. Са­чу­ва­ни су ње­ни цр­те­жи: се­дам­на­ест за­вр­ше­них, од то­га шест у ко­ло­ру и ше­сна­ест не­за­вр­ше­них – у јед­ном бло­ку и по­је­ди­нач­но. Цр­та­ла је пор­тре­те и пеј­са­же, олов­ком и тем­пе­ром. На јед­ном цр­те­жу ви­ди се ча­мац на Же­нев­ском је­зе­ру.

Crtez Nadezda Tomic
По­след­ње пи­смо ко­је је на­пи­са­ла би­ла је раз­глед­ни­ца упу­ће­на бра­ту Ми­о­дра­гу на дан свог стра­да­ња, не­ко­ли­ко са­ти ра­ни­је:
Razglednica

Cham­pex 10. VI [19]22.
„Дра­ги мој Ми­шо,
По­сла­ла сам ти кар­ту са Lac Cham­pex, и хо­те­ли­ма (у јед­ном од ко­јих сам за са­да, не де­вет fr.[анака], не­го осам јер су по­пу­сти­ли). Кроз не­де­љу да­на идем у Ch.[am­pex] d’en Ha­ut, у је­дан вр­ло, вр­ло ма­ли хо­тел где ћу би­ти са­свим на ми­ру, се­дам дин. 25 пан­си­он, ле­пе шу­ме око­ло, tor­rent и ле­пе ли­ва­де и по­глед на Dent du Mi­di (са Lac Ch.[am­pex] је ма­ло друк­чи­ји, ви­ди се G d27 Cоmbrin). Пре­по­ру­чио ми га је Roch, ваљ­да ће би­ти до­бро. За са­да пи­ши још на Lac Cham­pex P.[ost] Rest.[an­te]. По­сле ћу ти ја­ви­ти но­ву адре­су. По­здрав од На­де.”
Пи­смо је адре­со­ва­но на: Mon­si­e­ur M. To­mitch, 2 Fe­hren­str. 2,Zürich.

  Ми­о­драг То­мић је раз­глед­ни­цу до­био сле­де­ћег да­на, ка­да му је стигла и вест да му се се­тра уто­пи­ла у Же­нев­ском је­зе­ру. Од­мах је оти­шао у Шам­пе да пре­не­се се­стри­но те­ло у Же­не­ву, ода­кле пи­ше ро­ди­те­љи­ма:
„Дра­ги мо­ји ма­ма и ба­бо, (…) Са­мо де­ло ко­је је ста­ло смр­ти та­ко је узви­ше­но да је цео свет остао за­па­њен. (…) Њен по­што­ва­ни про­фе­сор Dr.Rock, ко­ји је ле­чио, и ко­ји је и по­слао го­ре у пла­ни­не био је про­сто за­ па­њен (као и оста­ли). Ре­че ми да је би­ла озбиљ­но обо­ле­ла и да је има­ла озбиљ­но да се ле­чи… Ку­ра­жи је има­ла и су­ви­ше што је и ста­ло жи­во­та. (…) У су­бо­ту (10 ог) на­пи­са­ла ми је јед­ну кар­ту и Де­бор­же­о­вим јед­но пи­смо (вр­ло ле­по) за тим сре­ди­ла ра­чу­не у хо­те­лу (као што је то ред био)
и око 5 са­ти узе­ла је дво­је ма­лих у ча­мац да се про­ше­та­ју по је­зе­ру. Би­ло је ма­ло ве­тра, а и ча­мац је био при­лич­но ма­ли, са­мо ипак не­ма кри­ви­це до ње­га. Ма­ли garçonnet је ве­слао и мо­тив се не­зна, пад­не слу­чај­но у во­ ду. Она ско­чи од­мах, без раз­ми­шља­ња, да га спа­се и у па­ду оти­сне ма­ло ча­мац ко­га ве­тар ухва­ти с бо­ка и оти­сне још ви­ше. Ви­де­ли су је са оба­ле ка­ко је учи­ни­ла не­ко­ли­ко по­кре­та с де­сном ру­ком (у ле­вој ве­ро­ват­но је др­жа­ла ма­лог или он њу) и за тим је по­то­ну­ла. Што се ти­че спа­са­ва­ња ту из­гле­да ни­је све би­ло она­ко ка­ко је мо­гло би­ти. Или су би­ли из­гу­би­ли гла­ву а и са­мо­по­жр­тво­ва­ња ни­је ниг­де би­ло. Јед­но што је тач­но то је да је ве­тар оте­жао рад јер во­да, ко­ја је би­стра, по­ста­је цр­на и ни­шта се не ви­ди. Из­ва­ди­ли су је 2 са­та доц­ни­је… Деч­ка су из­ва­ди­ли тек су­тра у ју­тру не­да­ле­ко од истог ме­ста. (…) По­зна­ни­ци су би­ли за­пре­па­шће­ни. Ка­жу да су Де­бар­жо­ви пла­ка­ли као де­ца. Ње­не дру­га­ри­це, дру­го­ви, про­фе­со­ри из­ра­зи­ли су ми сви са­у­че­шће. Опо­је­на је би­ла у ру­ској цр­кви где је и при­вре­ме­но сме­ште­на до­бро­том ру­ско­га про­те Г. Ор­ло­ва. (…) Срп­ска ко­ло­ни­ја, а на­ро­чи­то ње­ни дру­го­ви су ми се на­шли на ру­ци. Хва­ла им. Сви је по­шту­ју и са­ми се чу­де ка­кав је глас у Же­не­ви ужи­ва­ла…”.

Eglise_Orthodoxe_Russe_de_Geneve

Исто­га да­на, ро­ди­те­љи­ма ша­ље сво­је пи­смо и ди­рек­тор Прес би­роа за ин­фор­ми­са­ње „Са­ва” у Же­не­ви, Дра­го­љуб В. Ми­ле­тић, ко­ји опи­су­је опе­ло у Ру­ској цр­кви, чи­но­деј­ство­ва­ње про­то­је­ре­ја Ор­ло­ва и ђа­ко­на По­по­виц­ког, го­вор Ор­ло­ва ко­ји је ис­та­као „да је по­кој­ни­ца из­вр­ши­ла де­ло, нај­у­зви­ше­ни­ји за­вет пра­во­слав­не цр­кве – са­мо­по­жр­тво­ва­ње за бли­жњег сво­га” и да је при­вре­ме­но са­хра­ње­на у гроб­ни­ци Ру­ске пра­во­слав­не цркве где се та­ко­ђе на­ла­зи те­ло кне­за Алек­си­ја Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа. Та­ко­ђе и Ге­не­рал­ни кон­зу­лат Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца у Же­не­ви оба­ве­шта­ва Јо­ва­на То­ми­ћа о де­та­љи­ма не­срећ­ног до­га­ђа­ја, пре­но­су Нади­ног те­ла из Шам­пеа у Ло­за­ну и са­хра­ни у Же­не­ви.
Мај­ка Да­рин­ка То­мић, ко­ја је от­пу­то­ва­ла у Швај­цар­ску, у пи­сму су­пру­гу, из Ци­ри­ха, 22. ју­на 1922. го­ди­не32 опи­су­је ћер­ки­ну смрт: „…Мо­ја гор­ска ви­ло, ка­ко је ма­ма у ра­ту кр­сти­ла и та­ко ми и оде као горска до­бра ви­ла у ви­со­ким го­ра­ма ска­чу­ћи у во­ду. Ето ти чо­ве­че стра­шне сли­ке у мо­јој па­ме­ти не­из­бри­са­не. (…) На­де­жда иде у по­моћ, и не­зна неви­на­шце мо­је, да ко­га да­вље­ник ухва­ти не­ма му спа­са. Ка­ко мо­же че­до мо­је мла­до не­ис­ку­сно спа­сти де­те му­шко ја­ко од 6 год.[ина]. Ту­ма­чи се да су сук­ње ње­не во­дом на­ква­ше­не још ви­ше узрок ње­ног му­че­нич­ког кра­ја. Од­мах по­то­ну и ви­де­ше љу­ди, да је два пу­та ру­ком ма­ну­ла и ви­ше ни­шта. То ти је она те­би и ме­ни по­след­њи по­здрав по­сла­ла, или од ма­ме и ба­ба по­моћ тра­жи­ла…”

   По­ме­ну­ли смо текст Ми­ло­ја М. Ва­си­ћа, про­фе­со­ра Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, ко­ји је о На­де­жди То­мић пи­сао у ча­со­пи­су „Вар­дар”. Ов­де ће­мо на­ве­сти не­ко­ли­ко ре­че­ни­ца из то­га ра­да: „…Она је има­ла, кра­јем лет­њег се­ме­стра 1922. го­ди­не, по­ло­жи­ти док­тор­ски ис­пит и ти­ме за­врши­ти сво­је сту­ди­је. Та­ко је тре­ба­ло да бу­де, та­ко би из­ве­сно и би­ло, да суд­би­на ни­је иза­бра­ла На­де­жду, те да ње­ном тра­гич­ном смр­ћу при­ка­же нај­ци­ви­ли­зо­ва­ни­јем све­ту на за­па­ду сву ве­ли­чи­ну Срп­ске Же­не – мај­ке
ко­сов­ских освет­ни­ка, за­точ­ни­ка сло­бо­де и хе­ро­ја ко­ји ве­се­ло жр­тво­ва­ше сво­је жи­во­те за Ује­ди­ње­ње сво­га на­ро­да. Хе­ро­и­зам На­де­жди­не смр­ти не огле­да се са­мо у ци­љу за ко­ји се жр­тво­ва­ла, не­го у на­чи­ну ка­ко је умрла.(…) И у том мо­мен­ту, по­след­њем мо­мен­ту сво­га жи­во­та, На­де­жда је мо­ра­ла има­ти то за­до­вољ­ство да, по­ла­жу­ћи свој жи­вот за спа­се­ње ма­ло­га Кло­да, она вр­ши сво­ју ду­жност пре­ма бли­жњем и да гу­бе­ћи жи­вот на тај на­чин, спа­са­ва образ и част сво­ју, сво­га „ба­ба” и сво­га На­ро­да…”.

Miloje Vasić

   О на­чи­ну стра­да­ња На­де­жде То­мић пи­са­но је мно­го не са­мо у швајцар­скимно­ви­на­ма, не­го и у штам­пи су­сед­них зе­ма­ља ко­је су оба­ве­шта­ва­ле сво­је чи­та­о­це о тра­гич­ном до­га­ђа­ју. Већ по­ме­ну­ти Прес би­ро Дра­го­љу­ба В.Ми­ле­ти­ћа, пу­бли­ци­сте из Же­не­ве, по­слао је Јо­ва­ну То­ми­ћу пре­ко ше­зде­сет но­вин­ских исе­ча­ка. Ка­да се у зе­мљи са­зна­ло, на адре­су ро­ди­те­ља сти­гло је три­де­се­так (са­чу­ва­них!) из­ја­ва са­у­че­шћа. Ме­ђу њи­ма чи­та­мо име­на: Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа, Па­вла По­по­ви­ћа, Ни­ка Жу­па­ни­ћа, Ти­хо­ми­ра Р.Ђор­ђе­ви­ћа, про­те Сте­ва­на М. Ди­ми­три­је­ви­ћа, Све­ти­сла­ва Б. Цви­ја­но­ви­ћа, Мар­ка Ле­ка, Ми­ла­на Мар­ја­но­ви­ћа, Све­те М. Мак­си­мо­ви­ћа, Дра­го­љу­ба В.Ми­ле­ти­ћа и дру­гих. Из њих се мо­же ви­де­ти ко­ли­ко је На­де­жда То­мић би­ла по­што­ва­на и ува­жа­ва­на не са­мо од ко­ле­га и при­ја­те­ља, не­го и од мно­гих лич­но­сти ко­је је има­ла при­ли­ке да срет­не у свом крат­ко­трај­ном жи­во­ту.
О њој је ка­сни­је пи­са­но по­себ­но у не­ким ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма. У при­ло­зи­ма на­во­ди­мо пет пи­са­ма – из­ја­ва са­у­че­шћа: С. Јо­ва­но­ви­ћа, Тих. Р. Ђор­ђе­ви­ћа, С. Ди­ми­три­је­ви­ћа, Н. Жу­па­ни­ћа и На­ди­ног ко­ле­ге Љу­би­ше П. Или­ћа. Пи­сма су по­ре­ђа­на хро­но­ло­шки.

     За­ни­мљив за­пис о На­ди оста­вио је њен брат Ми­о­драг То­мић.Он је у тек­сто­ви­ма зо­ве На­ди­ја. Пи­сао га је у де­ло­ви­ма, на ли­сто­ви­ма разли­чи­тог фор­ма­та; на кан­це­ла­риј­ском па­пи­ру ве­ћег фор­ма­та, ко­ји је био по­це­пан на по­ло­ви­не и че­твр­ти­не ли­сто­ва, по ду­жи­ни; по­лу­ли­сто­ва је де­сет а че­тврт ли­сто­ва се­дам; на ве­ћи­ни ли­сто­ва пи­са­но је обо­стра­но, а на три ли­ста са­мо са јед­не стра­не; цео текст је ис­пи­сан ћи­ри­ли­цом, са фран­цу­ским на­зи­ви­ма ге­о­граф­ских ло­ка­ли­те­та и име­ни­ма, ко­ји су ис­пи­са­ни из­вор­но. Овај текст да­је­мо на кра­ју при­ло­га, ди­пло­ма­тич­ки, са на­по­ме­на­ма о свим из­ме­на­ма ко­је је аутор сам вр­шио и без исправљања погрешно написаних речи и имена.

   По­смрт­ни оста­ци На­де­жде То­мић екс­ху­ми­ра­ни су у Же­не­ви и пре­не­ти у Бе­о­град кра­јем но­вем­бра 1927. и са­хра­ње­ни у гроб­ни­ци на Но­вом гро­бљу.

Бе­о­град
18 ју­ни 1922
Дра­ги госп.[одине] То­ми­ћу,
Мо­лим вас да у ва­шој те­шкој по­ро­дич­ној жа­ло­сти при­ми­те из­ра­зе и мо­га
искре­ног при­ја­тељ­ског са­у­че­шћа. Удар ко­ји сте ви до­би­ли, не да се ни­ка­квим
ре­чи­ма убла­жи­ти, али ва­ши при­ја­те­љи, ко­ји ни­ка­да ни­су у ми­сли­ма би­ли ви­ше
с ва­ма не­го у ове да­не, не мо­гу а да вам не ка­жу ко­ли­ко су по­тре­се­ни ве­ли­ком
не­сре­ћом ко­ја вас је та­ко нео­че­ки­ва­но сна­шла.
Ваш сваг­да­шњи
Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић

Slobodan_Jovanović,_by_Uroš_Predić_(1931)

Же­не­ва, 18 – VI – 1922
По­што­ва­ни Го­спо­ди­не,
Ка­да би слу­жи­ло не­че­му, ка­ко бих ра­до по­ку­шао да Вам ис­ка­жем уте­шне ре­чи за не­из­мер­ним гу­бит­ком ко­ји Вас је за­де­сио при­ли­ком уз­ви­ше­не смр­ти Ва­ше див­не Је­ди­ни­це.
На жа­лост, уте­хе не­ма за не­срећ­не ро­ди­те­ље ко­ји су из­гу­би­ли јед­но она­кво блâго, као што је би­ла Ва­ша пок. Кћи!
Да! Ви сте све из­гу­би­ли, као што смо и ми, овд.[ашњи] сту­ден­ти, из­гу­би­ли не­из­мер­но мно­го, јер пле­ме­ни­тост иде­ал­не ду­ше ва­ше Кће­ри, ње­на из­ра­же­на ин­те­ли­ген­ци­ја и крај­ња скром­ност би­ле су наш по­нос. И њен по­след­њи уз­ви­ше­ни жи­вот­ни акт био је сјај­на ма­ни­фе­ста­ци­ја ње­не ис­кре­не, ду­бо­ке пле­ме­ни­то­сти, ње­не Ве­ли­чи­не.
Ја се кла­њам ду­бо­ко, са по­што­ва­њем, пред Ње­ним ве­ли­ким Се­ни­ма!
При­ми­те, По­што­ва­ни Го­спо­ди­не, са Го­спо­ђом, ово не­ко­ли­ко ре­да­ка, као из­раз мо­га ду­бо­ког по­што­ва­ња.
Љу­би­ша П. Илић

Дра­ги То­ми­ћу,
Био сам про­сто из­ван се­бе кад ми је Ге­ца Кон40 са­оп­штио не­сре­ћу ко­ја је тво­ју ку­ћу за­де­си­ла. Ти знаш ко­ли­ко смо мо­ја ма­ти и ја во­ле­ли по­кој­ну На­ду, ка­ко ми је увек би­ло ми­ло кад сам ви­део ка­ко ле­по на­пре­ду­је и ка­ко сам [се] са ра­до­зна­ло­шћу рас­пи­ти­вао о њој. Мо­гу ми­сли­ти ко­ли­ко сте тек ти и Го­спо­ђа ужи­ва­ли у сво­ме кра­сно­ме де­те­ту и ко­ли­ко осе­ћа­те што сте ли­ше­ни те сре­ће до кра­ја жи­во­та. Због то­га ја не умем ни­чим да вас уте­шим до ти­ме што искре­но раз­у­мем ваш бол и уча­ству­јем у ње­му.
Хтео сам од­мах да ти из­ја­вим [са]учешће, али сам био чуо да си от­пу­то­вао.
Кад сам чуо да ни­си оче­ки­вао сам да ћу те ви­де­ти да то усме­но учи­ним.
Мо­лим те да Го­спо­ђи из­ја­виш мо­је по­што­ва­ње, да по­здра­виш Ми­шу кад му пи­шеш и да при­миш мо­је искре­но по­здра­вље,
Тих.[омир] Р. Ђор­ђе­вић     (Тихомир Ђорђевић (Књажевац19. фебруар 1868 — Београд28. мај 1944) је био етнологфолклориста и културни историчар, професор београдског универзитета.)

TihomirDjordjevicgeca

21. ју­на 1922. г. у Бе­о­гра­ду
Дра­ги г.[осподине] То­ми­ћу,
Про­ђо­ше не­ко­ли­ко да­на, од ка­ко се, по не­сре­ћи, об­и­сти­ни­ше не­ја­сно при­спе­ле пр­ве ве­сти о тра­гич­ној смр­ти ва­шег по­но­са, по­кој­не кће­ри ва­ше На­де­жде, а ја не мо­гу да при­бе­рем сна­гу, да бих вам из­ја­вио са­у­че­шће у за­и­ста ве­ли­кој и дир­љи­вој жа­ло­сти овој. Од ка­ко сам и на се­би ис­пи­тао, да и нај­и­скре­ни­је уче­шће нај­бли­жих и нај­о­ба­зри­ви­је уте­хе при­ја­те­ља оста­ју без сва­ког ути­ца­ја на оја­ђе­не ро­ди­те­ље, ја без на­де на ка­кво ствар­но из­вр­ше­ње ду­га и с уве­ћа­ним бо­лом при­сту­пам без ребо­ла уцве­ље­ни­ма. Па ипак чо­ве­ку ја­ке ду­ше, ка­кав сте ви, сме­ло би се по­но­ви­ти оно, што би наш, и у ова­квим слу­ча­је­ви­ма те­шког ис­ку­ше­ња, ве­ли­ки на­род, сво­јомпри­род­ном ло­ги­ком и про­стим го­во­ром са­ве­то­вао, а то је, да се тре­ба оба­зре­ти на оне, што су оста­ли, па ра­ди њих, као и ра­ди ду­ше и успо­ме­не по­кој­ни­ка, гу­ши­ти бол и ту­гу сво­ју.
Ви има­те ра­ди ко­га да жи­ви­те. Ра­ди сре­ће ва­шег са­да је­дин­ца си­на и ра­ди чу­ва­ња
осе­ћа­ја ва­ше уне­сре­ће­не су­пру­ге, за ко­ју ви­ше ни­кад ни­ка­кав уте­шни раз­го­вор не
ће има­ти вред­но­сти, ви мо­ра­те, ко­ли­ко је то мо­гу­ће, оста­ти она­кав, ка­кав сте би­ли у јав­ном жи­во­ту и у нео­кр­ње­ној ро­ди­тељ­ској сре­ћи. На­чин, на ко­ји је ва­ша по­кој­на кћи оста­ви­ла овај свет, за из­ба­вље­ње ту­ђег жи­во­та пре­зре­ла свој, ни­је смрт, не­го ула­зак у пра­ви жи­вот, је­дан но­ви ре­ђи при­лог кла­сич­ним при­ме­ри­ма по­жр­тво­ва­ња, ко­ји је усуд хтео пру­жи­ти све­ту и из да­на­шњег на­шег мо­рал­но тру­лог по­ко­ле­ња, ра­ди на­у­ка, па у тој на­ме­ри на свој су­ро­ви на­чин увен­чао ваш дом и на­шу срп­ску на­род­ност. Ро­ди­те­љи не мо­гу у то­ме на­ћи ни сен­ке од уте­хе, али им то мо­же би­ти је­дан од раз­ло­га, да се уме­ре у очај­ној жа­ло­сти сво­јој.
Бог не­ка у том по­гле­ду учи­ни оно, што сла­бе људ­ске ре­чи и раз­ло­зи ни­су у ста­њу, а ва­шој по­кој­ној На­ди и у свом цар­ству не­ка дâ ве­чи­то на­се­ље и спо­мен, ка­кав је ме­ђу љу­ди­ма и жи­во­том и вр­ли­на­ма сво­јим, а на­ро­чи­то по­след­њим са­ мо­пре­го­ре­њем за сваг­да се­би сте­кла.
Ваш по­што­ва­лац,
прот.[а] Сте­ван М. Ди­ми­три­је­вић

преузимање-1

Дра­ги го­спо­ди­не То­ми­ћу,
У Три­бу­ни од 13. о.[вог] м.[есеца] ми је па­ла у очи сли­ка Ва­ше ћер­ке На­де­
жде. Кад сам про­чи­тао при­па­да­ју­ћи текст, ви­део и са­знао сам, да је не­ма ви­ше
на овом све­ту. Би­ло ми је вр­ло те­шко. Тра­ги­чан на­чин ње­ног пре­ста­вље­ња [ме
је] по­тре­со а и по­ми­сао на Вас и Ва­шу по­ро­ди­цу иза­звао је и у мом ср­цу ду­бо­ко
са­жа­ље­ње ко­је из­во­ли­те при­ми­ти за­јед­но са г. Ми­шом.
Ви сте, дра­ги при­ја­те­љу, до­вољ­нофи­ло­зоф, да се уте­ши­те, но по­мо­зи­те под­носи­ти бол мла­до­ме си­ну и го­спо­ђи Ва­шој. Sub spe­cie ac­ter­ni­ta­tis, сав свет и сав жи­вот
ни­је ни­шта. Жи­вот по­је­дин­ца пак је на кра­ју кра­је­ва јед­на опа­сна, гор­ска су­за.
По­здра­вља Вас
Ваш ста­ри
Жу­па­нић

niko zupan

 

                            Пле­ме­ни­та не­жна па­жња јед­не се­стре

( Ру­ко­пис је на­пи­сао Ми­о­драг То­мић о сво­јој се­стри На­де­жди. Пр­во­би­тан на­слов био је: Пле­ме­ни­та љу­бав јед­не се­стре, па је реч љу­бав пре­цр­та­на, а из­над су до­да­те две ре­чи не­жна па­жња. На­пи­сан је на одво­је­ним ли­сто­ви­ма од ко­јих смо за­вр­ше­так сва­ког и по­че­так сле­де­ћег раз­дво­ји­ли зве­зди­ца­ма. Ру­ко­пис има сиг­на­ту­ру: 14509/VI–Г–113, са 17 ли­сто­ва раз­ли­чи­те ве­ли­чи­не и не­ма да­ту­ма на­стан­ка. Текст у обич­ним за­гра­да­ма је ауто­ров, као и под­ву­че­не ре­чи. )

Има ли пле­ме­ни­ти­јег и дир­љи­ви­јег осе­ћа­ја од оно­га, ко­га је она има­ла пре­ма сво­јим ро­ди­те­љи­ма а на­ро­чи­то пре­ма сво­ме бра­ту. Док је пре­ма пр­ви­ма би­ла пу­на за­хвал­но­сти и по­што­ва­ња, сво­ме бра­ту је пак ука­зи­ва­ла не­жност и пле­ме­ни­тост ле­ген­дар­не се­стре из срп­ских на­род­них пе­са­ма.
Од­ра­сли су за­јед­но. За­јед­но су и из­бе­гли на стра­ну и то у мо­мен­ту кад разви­ја­ње ум­них спо­соб­но­сти узи­ма та­ко на­гло ма­ха; и је ли чу­до, што су, на­шав­ши се убр­зо са­ми у ту­ђем све­ту, тра­жи­ли је­дан у дру­го­ме, мо­рал­ног ослон­ца. Изабра­не стру­ке су хте­ле да их при­вре­ме­но раз­дво­је, али ипак су оста­ли оба­дво­је у Швај­цар­ској, ипак је­дан бли­зу дру­го­га, ви­ђа­ју­ћи се ре­дов­но о рас­пу­сту, ка­да је брат до­ла­зио се­стри у го­сте, ко­ја се као пра­ва до­ма­ћи­ца тру­ди­ла да за­јед­но про­ве­де­но вре­ме оста­ви нај­леп­ше успо­ме­не. Она, ко­ја је ре­дов­но про­во­ди­ла цео дан у шко­ли и у сво­ме ста­ну, из­ла­зе­ћи по ко­ји пут са дру­га­ри­ца­ма у по­ље, или пак на син­фо­нич­ке кон­цер­те, чи­ји је би­ла пред­плат­ник, са­да је мо­гла ићи и у по­зо­ри­ште, на ко­ји ве­ћи из­лет или на skis, јер ви­ше ни­је би­ла са­ма, брат јој је био ту и она је би­ла пу­на сре­ће и за­до­вољ­ства.
У ле­то, кад год се да­ва­ла при­ли­ка, не­ко­ли­ко не­де­ља рас­пу­ста су би­ле про­ве­де­не на ви­со­кој пла­ни­ни или пак у пе­ша­че­њу по пла­нин­ским пу­те­ви­ма и ста­за­ма са ма­лим од­мо­ри­шти­ма у уса­мље­ним49 хо­те­ли­ма, ра­се­ја­ним на пу­теви­ма ту­ри­ста.
Ме­ђу­тим баш на кра­ју ње­них сту­ди­ја, про­шло­га про­ле­ћа, услед на­пор­но­га
ра­да на кли­ни­ка­ма и спре­ма­ња за док­тор­ске ис­пи­те, ње­но здра­вље по­че­ло је да по­пу­шта. Зна­ју­ћи пак, да су баш та­да бра­то­вље­ни ис­пи­ти у пу­ном је­ку, она ни­је хте­ла ни ре­чи му ре­ћи о то­ме и ….. оти­шла је тај­но у Ру­ску Цр­кву да се по­мо­ли Бо­гу за ње­гов успех у ис­пи­ти­ма. Тај по­јам о Бо­гу, и ако га је баш ње­на стру­ка, ме­ди­ци­на, че­сто по­би­ја­ла, ипак је по­сто­јао код ње, јер ње­на осе­тљи­ва ду­ша јед­не иде­а­лист­ки­ње ни­је га мо­гла су­ро­во од­ба­ци­ти; и она се обра­ћа­ла у тим те­шким пси­хич­ким мо­мен­ти­ма, тој над­при­род­ној си­ли, не за се­бе, не­го за до­бро дру­го­га, ње­ног бра­та, ко­ји се ипак ни­ка­да ни­је мо­гао на­да­ти та­кво­ме из­ли­ву се­стрин­ске љу­ба­ви. Че­сто је тад, го­во­ри­ла: „до са­да је он био мој ма­ли а од сад је он мој ве­ли­ки брат, и би­ћу сва срет­на ако бу­де­мо мо­гли про­ве­сти за­јед­но и ово ле­то не­где у пла­ни­ни као и пре, па би­ло то и у нај­ма­њем хо­тели­ћу”. Али јој се та скром­на же­ља ни­је ис­пу­ни­ла.
А ка­да је брат сти­гао, са­знав­ши ужа­сну вест, за­те­као је сво­ју се­стру, не­по­мич­ну, са за­тво­ре­ним очи­ма у сре­ди­ни буј­ног пла­нин­ског цве­ћа, ко­је је она са­ма баш, уочи сво­је смр­ти бра­ла и ко­јим је сво­ју со­бу оки­ти­ла. Би­ло је чак и алп­ских ру­жа, ње­ног оми­ље­ног цве­ћа, ко­је [је] не­чи­ја да­ре­жљи­ва ру­ка об­ра­ла и по­бо­жно на одар спу­сти­ла.
Ње­но бол­но и уко­че­но ли­це има­ло је из­глед да мо­ли бра­та по­след­њи пут за опро­штај, што га је овим не­срет­ним слу­ча­јем по­тре­сла, баш оно што је она пре на све мо­гу­ће на­чи­не гле­да­ла да из­бег­не. (да не учи­ни?)
* * *
Рад у ла­бо­ра­то­ри­ју­му је ве­о­ма ин­те­ре­со­вао. Про­во­ди­ла је чи­та­ве ча­со­ве у ис­тра­жи­ва­њу и по­ку­ша­ји­ма да до­би­је не­што што ни њој ни­ти пак про­фе­со­ру аси­стен­ту ни­је по­ла­зи­ло за ру­ком. Кад­кад, по­сле под­не, ишла је да на­ба­ви себи ма­те­ри­јал, жа­бе, ко­је је хва­та­ла са дру­га­ри­ца­ма по ба­ра­ма у Meyrin-у бли­зу Же­не­ве. Оста­ја­ла је та­ко це­ло по­сле под­не у при­ро­ди, брч­ка­ју­ћи се са бо­сим но­га­ма по во­ди и га­зе­ћи по све­жој тра­ви.
По­сле за­гу­шљи­вог школ­ског и ва­ро­шког ва­зду­ха, осе­ћа­ла је по­тре­бу за кре­та­њем, жи­вот на чи­сто­ме зра­ку. Би­ло је кад­кад и пе­ња­ње по др­ве­ћу или пак про­ме­на­да на обич­ним ко­ли­ма јед­не ње­не дру­га­ри­це из то­га ме­ста. Али при том ра­ду у ла­бо­ра­то­ри­ју­му она ни­је за­бо­ра­вља­ла на свој бу­ду­ћи рад и на сво­ју те­зу.
Јед­ног да­на вра­ћа­ју­ћи се са пре­да­ва­ња по­ка­за, сва ра­до­сна, сво­јој ма­ми
је­дан фла­кон са не­чим уну­тра и ре­че:
– „Ма­ма, ето то је мо­ја док­тор­ска те­за.”

      Тра­жи­ла је да­клем не­што и нај­по­сле на­шла, пла­ни­ра­ју­ћи у на­пред рад сво­га на­уч­ног ис­тра­жи­ва­ња. Го­во­ри­ла ми је о ди­а­гра­ми­ма ко­ји­ма би том при­ли­ком гра­фич­ки пре­ста­ви­ла до­би­ве­не ре­зул­та­те. То је би­ло већ у 6-ом се­ме­стру и од та­да ни­шта ни­је ви­ше о то­ме го­во­ри­ла, по­нев­ши сво­ју тај­ну са со­бом.

* * *
На­да

Во­ле­ла је ве­о­ма при­ро­ду и кад год јој се да­ва­ла при­ли­ка из­ла­зи­ла је са дру­га­ри­ца­ма у Же­нев­ску кам­па­њу (око­ли­ну) чи­је су је пи­то­ми­на и при­ја­тан осме­јак стал­но при­вла­чи­ли. То су би­ла пе­ша­че­ња са ма­лим „рук­са­ком” на ле­ђи­ма, об­у­че­на у свој алп­ски ко­стим и са ма­ра­мом или фран­цу­ском алп­ском ка­пом на гла­ви. Че­сто кад ни­је би­ло ви­ше да­на пре­да­ва­ња, ишло се на Ју­ру има­ња Sal­ève, где су но­ћи про­во­ди­ле у Cha­lets-има или обич­ним се­на­ра­ма, на сла­ми и се­ну, пу­не сре­ће и за­до­вољ­ства да жи­ве у пра­вој при­ро­ди, за­бо­ра­вља­ју­ћи и на ва­рош и на шко­лу.
Ју­ру и Sal­ève под­јед­на­ко је во­ле­ла. Пр­ва са сво­јим шу­ма­ма и про­план­ци­ ма ку­да ре­ђе до­пи­ре но­га же­нев­ских из­лет­ни­ка и са сво­јим нај­ви­шим вр­хом la Dôle, ку­да су још но­ћу из Cha­let-а по­ла­зи­ле да гле­да­ју ве­ли­чан­стве­но ра­ђа­ње сун­ца. Sal­ève, пак ди­вљи, са ого­ле­лим ли­ти­ца­ма окре­ну­тим је­зе­ру, пун ге­о­лошких ин­те­ре­сант­но­сти, пе­ћи­на и фо­си­ла, на ко­ме је ре­дов­но но­си­ла свој блок за цр­та­ње са олов­ком, и док су се дру­га­ри­це од­ма­ра­ле у хла­ду, она је цр­та­ла обли­жњи вис Môle, ка­кву пе­ћи­ну или је­дан за­ни­мљи­ви део Sal­ève-а, чу­ва­ју­ћи та­ко ве­чи­ту успо­ме­ну на ове дра­ге јој пре­де­ле.

* * *
St. Luc је би­ло јед­но ме­сто ко­је је вр­ло го­ди­ло ње­ној при­ро­ди. На ве­ли­кој ви­си­ни (око 1600 m), са је­ло­вим шу­ма­ма око­ло, хо­тел бео као снег је ја­сно кон­тра­сти­рао са (там­ном) мр­ком бо­јом бо­ро­ва и ме­ле­за. Али тек је па­но­ра­ма би­ла нај­ве­ли­чан­стве­ни­ја. Мt Cer­vin, Dent­te Blan­che, Gr. еt pt. Cor­ni­er с јед­не стра­не а са дру­ге опет Di­a­blo­us, Rot­hom – Mo­ming, док је им­по­зант­ни We­in­horn оста­јао скри­вен. На­ди­ја је гле­да­ла ту при­ро­ду са ус­хи­ћа­ва­њем, и жуд­но је уди­са­ла свеж и оштар пла­нин­ски ва­здух. Про­во­ди­ла је кад­кад чи­та­ве са­те ужи­ва­ју­ћи у тим пра­вим ле­по­та­ма при­ро­де.

800px-Stluc-village
Кло­ни­ла се дру­штва због че­га је је­дан угле­дан же­нев­ски го­спо­дин и на­звао „pe­ti­te Sa­u­va­ge”. Ме­ђу­тим упо­зна­ла је јед­ну ста­ру сли­кар­ку, аква­ре­ли­сту пеј­за­жа M-el­le Ca­la­me из Же­не­ве, ко­ја је про­во­ди­ла ле­то сли­ка­ју­ћи по пла­ни­на­ма. При­ја­тељ­ство је би­ло бр­зо скло­пље­но и На­ди­ја је вр­ло ра­до но­си­ла сто­ли­цу, ку­ти­ју са бо­ја­ма или на­слон за плат­но. То су би­ле иде­ал­не шет­ње по ли­ва­да­ма, шум­ским ста­за­ма а за тим су до­ла­зи­ли ча­со­ви ње­ног нај­ве­ћег ужи­ва­ња гле­да­ју­ћи ка­ко, ис­под ве­ште ки­чи­це, из­ла­зи ве­ли­чан­стве­на val d’ An­ni­vi­ers; ко­ја уса­мље­на гру­па ме­ле­за у сред ка­квог про­план­ка, или рас­пе­ће са бо­го­ро­ди­цом на пу­ту за Chan­do­lin или пак се­ло St Luc са сво­јом цр­кви­цом и пе­тлом на зво­ни­ку. Мо­жда је, ви­де­ћи ова­кве ле­пе ра­до­ве, од­у­ста­ла да по­ву­че озбиљ­ни­је ко­ју ли­ни­ју на сво­ме цр­та­ћем бло­ку ко­ји је ина­че на сва­ком ве­ћем из­ле­ту пра­тио.

 * * *
У St. Luc – у (val. d’An­ni­vi­ers)

 

За вре­ме на­шег ба­вље­на у St. Luc ја­ви­ше те­ле­фо­ном јед­ног да­на у наш хо­тел, ко­ји је ре­дов­но имао по јед­ног док­то­ра, из хо­те­ла We­isshorn (на 2350 m) да је се је­дан др­во­се­ча (hûc­hern) по­се­као се­ки­ром у но­гу и да је по­треб­на хи­тра ле­кар­ска по­моћ. Соп­стве­ни­ца хо­те­ла сва пре­пла­ше­на, док­тор слу­чај­но још ни­ је био до­шао, зна­ју­ћи да је (пок) На­ди­ја сту­дент ме­ди­ци­не по­тра­жи је од­мах, али ка­ко је она већ би­ла оти­шла у шу­му то од­ју­рих ја да је тра­жим. На­ђох је у сред алп­ских ру­жа ка­ко мир­но чи­та сво­ју књи­гу. Ре­кох јој за не­сре­тан слу­чај а она, ду­бо­ко по­тре­се­на, том пр­вом при­ли­ком да спа­са­ва је­дан људ­ски жи­вот и ако јој [још] ни­ка­кве кли­ни­ке ни­је по­ха­ђа­ла и те слу­ча­је има­ла, од­ју­ри пра­во на те­ле­фон да се де­таљ­ни­је рас­пи­та о ра­ни. Се­ћам је се још ка­ко, сва за­ја­пу­ре­на, по­што су јој об­ја­сни­ли на те­ле­фо­ну, ка­ко се ми­сли и кон­цен­три­ше раз­ба­ца­не ми­сли, на­пре­жу­ћи свој мо­зак да на­ђе спа­са не­срет­ни­ку. Нај­зад је ус­пе­ла [да] про­на­ђе, пре­ко те­ле­фо­на, не­ка­кав лек у ма­лој хо­тел­ској ам­бу­лан­ти и да да по­треб­не ин­струк­ци­је да се за­у­ста­ви крв и при­ви­је ра­на. Ра­ње­ник је пре­здра­вио а она о то­ме ни­ко­ме ни­је хте­ла причати.

* * *
St. Luc
Ње­на ве­ли­ка дру­же­љу­би­вост са де­цом и ов­де се по­ка­за­ла, јер је од­мах по до­ла­ск у упо­зна­ла јед­ну ма­лу ме­штан­ку Lo­u­i­se X. од сво­јих 6 го­ди­на ко­ја мо­ра са сво­јим ма­њим бра­том да чу­ва ко­зе и да се ве­ре по гу­ду­ра­ма, бед­но об­у­че­на, са ве­ли­ким гло­ма­зним ци­пе­ла­ма и оде­лом пу­ним пра­ши­не. Ма­ла при­лич­но жи­ва, при­ча­ла јој је о сво­јој по­ро­ди­ци, сво­ме има­њу (јед­на ча­тр­ња са не­ко­ли­ко ко­за) пи­са­ла је сво­је име и учи­ла је ди­ја­лек­ту из те до­ли­не. (Val. d’An­ni­vi­ers).
На­рав­но да је је ње­на ве­ли­ка при­ја­те­љи­ца ле­по да­ро­ва­ла бон­бо­на­ма и чо­ко­ла­да­ ма, што су че­сто го­сти пре­ма де­ци из се­ла чи­ни­ли. Поп у се­лу пак, обра­зо­ван и
па­ме­тан чо­век, при­ме­ти го­сти­ма да пре­ко­мер­на па­жња пре­ма де­ци са­мо мо­же
да их раз­ма­зи и да ство­ри ро­ди­те­љи­ма те­шко­ћа, кад го­сти­ју ви­ше не бу­де би­ло.
Кад за­пи­тах На­ди­ју шта ми­сли да ра­ди а она ре­че: „По­па има пот­пу­но пра­во, али ће и де­ци би­ти жао.”, и она је про­ду­жи­ла, мо­жда са­мо ре­ђе, да и да­ље де­ли слат­ки­ше сво­јој ма­лој при­ја­те­љи­ци, али под по­год­бом да она о то­ме ни­ко­ме ни­шта не ка­зу­је.
* * *
Ten­na
(Ње­на до­се­тљи­вост и би­стри­на би­ле су сви­ма по­зна­те ко­ји су је по­зна­ва­ли.)
То је би­ло при­ли­ком јед­ног из­ле­та пра­вље­ног 1920 у ле­то на Piz Be­ve­rin (3150
m) у Гри­зон­ско­ме Кан­то­ну (Grisóus). По­што смо се кре­ну­ли из на­шег хо­те­ла у се­лу Ten­na још око 3 ч.[аса] из ју­тра, На­ди­ја јед­на го­спо­ђи­ца, Ци­ри­шки­ња и ја, при­спе­смо око 11 ча­со­ва на врх, где као сву­да на­ђе­мо алп­ску књи­гу за за­пи­сива­ње ту­ри­ста у јед­ној ли­ме­ној ку­ти­ји. При се­би ни­сам имао ни пе­ро за ма­сти­ло ни­ти олов­ку. Ка­ко ће мо сад? Уз­је­дан­пут њој па­де јед­на иде­ја на па­мет, из­ва­ди јед­ну чи­о­ду, и ка­ко сам слу­чај­но на­шао јед­но пе­ро у џе­пу од ка­пу­та, то за­ву­чем чи­о­ду у је­дан прст из ко­га ис­це­дим до­вољ­но кр­ви за за­пи­си­ва­ње на­ша 3 име­на. Го­спо­ђи­ца швај­цар­ки­ња нас је гле­да­ла и сме­шка­ла се. И дан да­њи по­сто­је у књи­зи ту­ри­ста на Piz Be­ve­rin-у име­на бра­та и се­стре, јед­но по­ред дру­гог, ис­пи­са­на кр­вљу, у знак ве­чи­те љу­ба­ви и сла­га­ња из­ме­ђу њих.

2736256l

* * *
St. Ser­gue.
Одав­но смо већ сме­ра­ли да, за вре­ме бо­жић­њег рас­пу­ста, про­ве­де­мо неко­ли­ко да­на у пла­ни­ни на Skis. Про­шле зи­ме нам се баш да­де при­ли­ка за то. И ако ду­го не бе­ше сне­га, пред са­му но­ву го­ди­ну уда­ри јед­на сна­жна bi­se и ја са мо­јим при­ја­те­љем, од­лич­ним спор­тсма­ном L. de S., одох до Och-Frê­res, да ви­ди­мо те­ле­гра­ме да ли ко­ја ста­ни­ца ја­вља за снег. Са St. Ser­gue баш ја­вља­ју: „15 cm ne­i­gue po­u­dre­u­se, ex­cel­len­te po­ur les90 Skis”. Од­мах одо­смо до ку­ће да јој са­оп­шти­мо ра­до­сну вест. На­ди­ја је баш не­што спре­ма­ла по апарт­ма­ну.
– „По­ла­зи­мо су­тра из­ју­тра” ре­кох јој сав ра­до­стан.
– „Бла­го ва­ма” од­го­во­ри ми она, очи пу­не су­за, ми­сле­ћи да сам ре­ко са­мо за се­бе и мог при­ја­те­ља.
– „Не, не и ти идеш. Зар би ја ишао без те­бе”?!
Ње­но ли­це се раз­ве­дри, су­зе се осу­ши­ше и про­го­во­ри: „Хва­ла вам”.
Ах, тај по­глед ни­кад не­ћу за­бо­ра­ви­ти, у ко­ме је ис­ка­за­на сва се­стрин­ска љу­бав пре­ма сво­ме бра­ту.
А кад смо се по­сле не­ко­ли­ко да­на ра­ста­ја­ли на же­нев­ској ста­ни­ци, јер је био већ крај рас­пу­ста, за­гр­ли­ла ме је и по­љу­би­ла, што је ина­че вр­ло рет­ко чи­нила, као да је пред­о­се­ћа­ла да ће то би­ти по­след­њи пут.

* * *
Пред сам њен по­ла­зак у Cham­pex ор­га­ни­зо­ва­но је би­ло ку­пље­ње при­ло­га од стра­не уни­вер­зи­тет­ске швај­цар­ске омла­ди­не у ко­рист са­на­то­ри­ју­ма за си­ро­ма­шне ту­бер­ку­ло­зне сту­ден­те. По­ну­ди­ли су јој да узме уче­шћа у про­да­ји цве­ћа што је она, и ако је би­ла пре­мо­ре­на и из­ну­ре­на, при­ми­ла, жр­тву­ју­ћи оста­так свог здра­вља на по­ма­га­ње бол­них и очај­них дру­го­ва, стра­на­ца.
Са уку­сом ко­ји јој је био уро­ђен, скро­ман али еле­ган­тан, ко­ји је иза­зи­вао са­мо по­што­ва­ње, она је пред­ста­вља­ла сло­вен­ки­њу у ру­ској но­шњи, са својом не­раз­двој­ном цр­ве­ном ма­ра­мом на гла­ви, та­ко по­зна­та они­ма ко­ји су про­ве­ли са њом (вре­ме) на ра­ду у Ма­тер­ни­те-у за вре­ме ста­жа. Мо­гли сте је ви­де­ти, како сва жи­вах­на и ве­се­ла, у прат­њи дво­ји­це дру­го­ва, ме­ди­ци­на­ра, из дру­штва bel­les let­hres и ма­ле M-el­le De­bar­ge, ну­ди про­ла­зни­ци­ма цве­ће, ко­је им је ву­као у ко­ли­ци­ма је­дан ма­гар­чић. (ма­ли ма­га­рац)
То цве­ће, ко­је је она та­ко во­ле­ла и са нај­ве­ћим га за­до­вољ­ством бра­ла и
сли­ка­ла. То цве­ће, ко­јим је она сво­ју со­бу у Шам­пе-у, сву ис­ки­ти­ла и од ко­га је сво­
јим при­ја­те­љи­ца­ма и по­зна­ни­ца­ма у Же­не­ву, у па­ке­ти­ма по­сла­ла обе­ћа­ва­ју­ћи им уско­ро и ал­пи­ских ру­жа, кад се бу­де по­пе­ла на још ве­ћу ви­си­ну. То бе­за­зле­но цве­ће, тај сим­бол де­во­јач­ки, пру­жао јој је са­да мо­гућ­ност да омек­ша ср­це про­ла­зни­ка и да по­мог­не не­срећ­ним сту­ден­ти­ма, ње­ним дру­гови­ма, ко­ји жр­тву­ју сво­је мла­де жи­во­те за љу­бав на­у­ке и на­пред­ка.
Ње­на со­ба је би­ла пре­тво­ре­на у цве­ћар­ни­цу у ко­јој је она ода­би­ра­ла, ло­мила гран­чи­це, ски­да­ла тр­ње са бо­дљи­ка­вих ру­жа, пра­ви­ла бу­ке­ти­ће и ода­тле га пре­но­си­ла у ко­ли­ца и про­да­ва­ла по ули­ца­ма са сво­јим дру­го­ви­ма. То је тра­ја­ло це­лог да­на, и вра­ти­ла се ку­ћи сва пре­мо­ре­на. Али шта је био и тај умор по­ред оног ве­ли­ко­га ду­га ко­јим се она ве­чи­то пре­ма бол­ним и оскуд­ним дру­го­ви­ма оду­жи­ла и то баш на не­ко­ли­ко да­на пред сво­ју пре­ра­ну и из­не­над­ну смрт.

800px-Alpenroos

* * *
Стаж у Ма­тер­ни­те-у, кра­јем про­ле­ћа, био је вр­ло за­мо­ран, што се на њој по­че­ло и при­ме­ћи­ва­ти. Али ку­ра­жна, као и увек, она ни­је хте­ла на­пу­сти­ти ме­сто у сво­јој гру­пи, у ко­јој су би­ле ње­не нај­бо­ље дру­га­ри­це. Та гру­па је би­ла јед­на ма­ла фа­ми­ли­ја у ко­јој се сва­ка од њих тру­ди­ла да вре­ме, ко­је су та­ко за­јед­нич­ки про­во­ди­ле, ис­пад­не што леп­ше и што при­јат­ни­је.
По­што су но­ћи­ва­ле у бол­ни­ци, а бди­ло се ду­бо­ко у ноћ, то су се­дељ­ке би­ле вр­ло че­сте. На­ди­ја је про­во­ди­ла вре­ме ши­ју­ћи, као и увек, са­ма сво­је хаљи­не, пле­ла бра­ту swŭ­ter за skis, или је чи­та­ла Шек­спи­ро­ва де­ла на ен­гле­ском. Ме­ђу­тим она ни­је са­мо ми­сли­ла на се­бе и на сво­је. Њен ал­тру­и­стич­ки дух ни­је мо­гао за­бо­ра­ви­ти ни ма­ла не­ја­ка ство­ре­ња, чи­је су мај­ке ле­жа­ле у по­сте­ља­ма, и она се ла­ти­ла те ма­те­рин­ске ду­жно­сти, ства­ра­ју­ћи ра­дост и мај­ка­ма а и де­ци. Је­дан је ма­ли­шан до­био ча­ра­пи­це а дру­ги пле­те­ну ка­пу, а на­ро­чи­то им је ра­до пру­жа­ла би­скви­те, ко­је су они као ми­ше­ви гриц­ка­ли. По кад­кад, опет, при­ча­ла је, оку­пље­ним дру­га­ри­ца­ма, о сво­јим ро­ди­те­љи­ма, о сво­ме на­ро­ду и о сво­јој зе­мљи. Из­бе­га­ва­ла је да по­зле­ђу­је ра­не при­ча­ју­ћи им о не­срет­но­ме про­вла­че­њу кроз Ал­ба­ни­ју, али им је че­сто чи­та­ла и пре­во­ди­ла пе­сме о Ко­со­ву, Ко­сов­ки девој­ци, мај­ци Ју­го­ви­ћа и Ха­сан аги­ни­ци, као и пе­сме из Ан­то­ло­ги­је од Б.[огдана]
П.[оповића]. Би­ра­ла је ту­жне пе­сме, из­раз на­род­но­га бо­ла и ту­ге, ко­је су у но­ћи,
при по­лу­све­тло­сти, ства­ра­ле ви­зи­је про­шло­сти, а глас јој је да­вао из­раз бо­ла и
ту­ге ду­ше ко­ја пла­че; као да је пред­о­се­ћа­ла да ће се уско­ро ра­ста­ти са тим дру­га­
ри­ца­ма, ко­је су је па­жљи­во слу­ша­ле, и са на­ро­дом ко­га је то­ли­ко во­ле­ла.

Kosovo_Maiden,_Uroš_Predić,_1919

* * *
Че­сто је ишла у ку­ћу г. D….. углед­но­га же­нев­ског па­сто­ра, чи­ја је нај­ста­ри­ја кћи би­ла ње­на нај­бо­ља дру­га­ри­ца. Во­ле­ла је и по­што­ва­ла је ову скром­ну али углед­ну по­ро­ди­цу, из­раз по­ште­ња и до­бро­те, и103 ко­ја је пред­ста­вља­ла у ње­ним очи­ма сим­бол че­сти­то­сти.
И по­ро­ди­ца је во­ле­ла и при­ма­ла је љу­ба­зно и че­сто су при­ре­ђи­ва­не ма­ле му­зич­ке се­дељ­ке на ко­ји­ма је она ра­до при­су­ство­ва­ла. На­ди­ја је увек има­ла у сало­ну јед­но ме­сто ко­је је во­ле­ла и где је, по­сле пр­вих акор­да, оста­ја­ла по­ву­че­на у са­му се­бе. То је ме­сто нај­зад по­ста­ло „ње­но” ме­сто и око­ло ње­га су се на­ла­зи­ле и не­ко­ли­ко ства­ри, по­кло­ње­не по­ро­ди­ци као успо­ме­не, од ње­не стра­не. Ето то се ме­сто у са­ло­ну углед­но­га г. D…[Du­bo­is] зо­ве corn de Na­dia (На­ди­јин угао).
По­сле ње­не тра­гич­не смр­ти, у спо­мен оне ко­ју су то­ли­ко во­ле­ли, при­ре­де ње­не дру­га­ри­це, у истом са­ло­ну, је­дан ма­ли, ре­ли­ги­о­зни кон­це­рат, са оним ко­ма­ди­ма ко­је је она не­кад ту ра­до слу­ша­ла.
И док је ви­о­ли­на, у прат­њи кла­ви­ра, је­ца­ла па­са­же из Бе­ке­ро­вог ада­ђа, пу­ног ту­ге и пла­ча, очи пу­не су­за упи­ра­ле су се пре­ма На­ди­ји­ном углу, тра­же­ћи ону ко­ја ви­ше ни­је ту и ко­ја је не­кад слу­ша­ла те исте ту­жне акор­де, са са­ња­лач­ким очи­ма упр­тим у про­зор, гле­да­ју­ћи, пре­ко Ба­сти­о­на, пла­ве огран­ке Ју­ре ка­ко се гу­бе у да­љи­ни.
И да­нас по­сто­ји у ку­ћи углед­но­га г. D.[u­bo­is-а] На­ди­јин угао, као успо­ме­на
на јед­но љуп­ко ство­ре­ње, при­род­но об­да­ре­но да у по­ште­ној и ча­сној сре­ди­ни
за­до­би­је сим­па­ти­је свих оних ко­ји су је упо­зна­ли.

* * *
Му­зи­ку је во­ле­ла као ама­тер. По­ред из­ле­та и спор­то­ва, она јој је би­ла је­ ди­но ра­зо­но­ђе­ње.
Ре­дов­ни пред­плат­ник син­фо­нич­них кон­це­ра­та, и при­ље­жни ђак, уко­ли­ко јој је то, шко­ла до­зво­ља­ва­ла, она је љу­би­ла му­зи­ку као умет­ност ко­ја опле­ме­њу­је ду­шу и из­ди­же чо­ве­чи­је вр­ли­не. Сви­ра­ла је по­ву­че­но из лич­ног за­до­вољ­ства и без пре­тен­зи­ја пре­ма дру­ги­ма. Што пак ни­је мо­гла са­ма да сви­ра ишла је и слу­ша­ла је по кон­цер­ти­ма ко­ји су тај  не­до­ста­так до­пу­ња­ва­ли.
Има­ли ве­ћег ус­хи­ће­ња од оно­га кад је слу­ша­ла ви­о­ли­ни­сту Busch-а са (у) Bеethoven-овим кон­цер­том, Flesch-а ка­ко сви­ра Cha­co­u­ne-у од Bach-а, Лан­довску са (у) Bach-овим сим­фо­ни­ја­ма за cla­ve­cin, или нај­зад 3-ћу (хе­ро­јич­ну) и 5-ту (син­фо­ни­ју суд­би­не) од Beеt­ho­ven-а, ко­ју је она на­ро­чи­то ра­до слу­ша­ла.

Му­зи­ка, у оп­ште, би­ла она за ор­ке­стар, ин­стру­мент, со­ло или (ка­мер – музи­ка), све је ути­ца­ло на њу и она је, без ве­ли­ког кон­зер­ва­то­ри­јум­ског обра­зова­ња, осе­ћа­ла ту моћ бо­жан­ске умет­но­сти и ужи­ва­ла у њој. Кла­си­ча­ре на­ро­чи­то нај­ра­ди­је је слу­ша­ла. По­чев­ши од ста­ре ита­ли­јан­ске му­зи­ке 17 сто­ле­ћа са сво­јим син­фо­ни­ја­ма, ка­то­лич­ког ге­ни­ја, пу­них по­бо­жне хар­мо­ни­је; за тим не­мач­ки ге­ни­ји Glück, Mo­zart и на­ро­чи­то Beеthoven и Bach су ја­ко4 ути­ца­ли на њу.
Са ка­квим се ус­хи­ће­њем мо­ра­ла вра­ти­ти јед­но ве­че ка­да је про­ве­ла ду­бо­ко у ноћ, сви­ра­ју­ћи ти­хо (да не би бу­ди­ла уку­ћа­не) со­на­те Bach-ове, чи­је је компо­зи­ци­је баш исто ве­че слу­ша­ла; или пак кад је слу­ша­ла Ше­хе­ра­за­ду од Рим­ског Кор­са­ко­ва, бруј­ну, сен­су­ал­ну и од огром­не ор­ке­стра­ци­је.
И ов­де, у му­зи­ци, се пот­пу­но сла­га­ла са Du­ha­mel-ом, ко­ји у овој ужи­ва, пред­по­ста­вља­ју­ћи јед­ног до­брог ама­те­ра му­зи­ча­ра пр­во­кла­сно­ме вир­ту­о­зу акро­ба­ту.
Али глав­на лич­ност ко­ја јој је да­ва­ла пот­по­ре у овим сво­јим по­гле­ди­ма био је сам Ro­man Rol­land, тај нај­ху­ма­ну­ти­ји и нај­у­зви­ше­ни­ји пи­сац овог до­ба, обо­жа­ва­лац Beеthoven-а, ка­ког ни­кад ни­је би­ло. На­ди­ја је про­чи­та­ла ње­го­во­га „Beеthoven-а” а за тим и „Jean-а Chri­stop­he-а” и сва је би­ла оду­ше­вље­на, на­шав­ши још јед­но ли­це, нај­чо­ве­чан­ски­јег пи­сца, ко­ји кри­ти­ку­је она­ко ка­ко осе­ћа, љу­бе­ћи из­над све­га ову чо­ве­чан­ску му­зи­ку, из­раз ра­до­сти и огром­них ду­шев­них пат­њи не­срет­но­га ге­ни­ја ко­ји се звао Bеt­ho­ven.

http://www.gutenberg.org/files/55941/55941-h/55941-h.htm

beethoven-79

* * *
Има­ла је да­ра и во­ље за уче­ње је­зи­ка. Ен­гле­ски, ко­ји је по­чела са­мо­уч­ки, још у Ср­би­ји, за вре­ме ра­та, на­ста­ви­ла је са успе­хом у же­нев­ском ко­ле­жу и код јед­не го­спо­ђи­це ен­гле­ски­ње у Же­не­ви, ко­ја јој је да­ва­ла ча­со­ве. Успех је био вр­ло брз, јер је уско­ро и до­би­ла јед­ну на­гра­ду на кон­кур­су ен­гле­ског је­зи­ка код г. Ber­ford-а про­фе­со­ра у ко­ле­жу, ко­ји је да би под­ста­као вред­но­ћу сво­јих уче­ни­ка, ор­га­ни­зо­вао на­ро­чи­те кон­кур­се са на­гра­да­ма, на ен­гле­ском је­зи­ку и са вр­ло раз­ли­чи­тим си­же­и­ма. На­гра­да се са­сто­ја­ла из јед­не књи­ге Шек­спи­рових де­ла ко­ју је она доц­ни­је по­бо­жно са­чу­ва­ла у сво­јој би­бли­о­те­ци, а за тим је на­ба­ви­ла и оста­ла Шек­спи­ро­ва де­ла.
Ита­ли­јан­ски пак про­ду­жи­ла је у Же­не­ви, са мно­го во­ље са сво­јом дру­га­ри­цом ита­ли­јан­ком Be­a­tri­ce X. Је­зик јој је ишао вр­ло ла­ко због фран­цу­ског а и због за­до­вољ­ства ко­ји јој је при­чи­ња­вао. Про­шле го­ди­не на пред­лог г.De­bar­ge-а при­ми­ла је, је­дан ин­те­ре­сан­тан чла­нак ита­ли­јан­ског пи­сца Гу­и­јел­ма Фе­ре­ча: „Hydro­pi­sie de l’ar­gent” (S. Lit­he­ra­i­re…..) из „Séco­la”, да га пре­ве­де и од­штам­па у S. Lith. По­ку­шај јој је од­лич­но ис­пао за ру­ком, а као на­гра­да, по­ред за­до­вољ­ства ко­је је тај успех при­чи­ња­вао, до­би­ла је и јед­ну ку­ти­ју бон­бо­на од г. De­bar­gea-а, ко­је је она „gê­nê­re­u­se­ment” по­де­ли­ла са сво­јим бра­том.

* * *
Шпан­ски
Ње­но ин­те­ре­со­ва­ње за ме­де­цин­ску на­у­ку би­ло је ве­ли­ко, и на­ро­чи­ту је па­жњу по­кла­ња­ла на­уч­ним пи­та­њи­ма из ми­кро­би­о­ло­ги­је ко­јој би се ве­ро­ват­но и доц­ни­је би­ла по­све­ти­ла.
При­би­ра­ју­ћи раз­не док­тор­ске те­зе, ин­фор­ми­ра­ју­ћи се о но­вим про­на­ла­сци­ма до­спе до јед­ног вр­ло ин­те­ре­сант­ног и рет­ког ра­да, јед­ног по­зна­тог шпан­ског про­фе­со­ра из Ма­дри­да (cas d’Anen­cep­ha­li­te….. – ви­де­ти бро­шу­ру са по­сла­тим књи­га­ма). По­што пре­вод те књи­ге ни­је по­сто­јао то се она ку­ра­жно од­лу­чи да учи шпан­ски да би је мо­гла раз­у­ме­ти. На­ба­ви­ла је од­мах гра­ма­ти­ку и реч­ник шпан­ско-фран­цу­ски, да­ла се на рад, и уско­ро је це­лу бро­шу­ру пре­ве­ла и ин­те­ре­сант­не ства­ри уне­ла у сво­је из­во­де, на ма­лим кар­то­ни­ма ко­ји још и да­нас сво­је.

* * *

Du­ha­mel
Ње­но оду­ше­вље­не за те­о­ри­ју по­зна­тог фран­цу­ског пи­сца Du­ha­mel-а не­пре­ста­но је ра­сло. Док­тор по за­на­ту, вр­ло обра­зо­ван, он је про­шао и ви­део све бе­де ра­та, жи­ве­ћи и па­те­ћи се за­јед­но са ра­ње­ни­ци­ма, што је он та­ко дир­љи­во опи­сао у сво­јој књи­зи „la vie des martyres”. И она је би­ла исто­га по­зи­ва и она се пи­та­ла ка­кав тре­ба да јој је циљ то­га па­ће­нич­ког и не­из­ве­сно­га жи­во­та и она је ме­ђу­тим обо­жа­ва­ла при­ро­ду као и Du­ha­mel. Са ка­квим је ин­те­ре­со­ва­њем ишла са­мо на пре­да­ва­ње овог док­то­ра – фи­ло­зо­фа, ко­је је он одр­жао на же­нев­ском Универ­зи­те­ту, и где је ви­со­ко про­кла­мо­вао да је ње­гов циљ жи­во­та за­до­вољ­ство ко­је чо­век сам се­би мо­ра да ства­ра. Тај прин­цип та­ко ја­сан и та­ко чврст али исто та­ко че­сто и нео­ствар­љив ни­је био не­мо­гућ за њу, јер за­до­вољ­на са ма­лим, са оним што се има, дру­га мно­го­број­на и уз­ви­ше­на по­ља, на­у­ке, му­зи­ке, сли­кар­ства и спор­то­ва би­ла би не­ис­црп­ни из­во­ри уте­хе и за­ни­ма­ња у те­шким мо­мен­ти­ма не­сре­ће и ис­ку­ше­ња у жи­во­ту.

Fullscreen capture 14.03.2020 72644 PM

* * *
Па­три­о­ти­зам је њен био та­ко јак да је пре­ла­зио по ма­ло и у шо­ви­ни­зам.
Тру­ди­ла се сву­да да оба­ве­сти стран­це о ста­њу на­ше опу­сто­ше­не отаџ­би­не и ње­ним пра­вед­ним ре­кла­ма­ци­ја­ма и са до­сто­јан­ством је се ка­зи­ва­ла Срп­ки­ња а не ју­го­сло­вен­ка. Ко­ли­ко је са­мо би­ло ди­ску­си­ја са г. De­bar­ge-ом о то­ме! Би­ло је по кад­кад и љут­ње и за­тег­ну­тих од­но­са ко­ји на­рав­но су оста­ја­ли без по­сле­ди­ца.
Пре­ма Бу­га­ри­ма на­ро­чи­то, би­ла је не­по­ко­ле­бљи­ва. Љу­ти­ла се на­ро­чи­то на њи­хову ефи­ка­сну про­па­ган­ду у Же­не­ви и на на­шу не­ак­тив­ност. У foyer des étu­di­an­tes
ку­да је че­сто од­ла­зи­ла при­ме­ти­ла је на пр.[имер] нат­пис „до­бро до­шли” го­то­во
на свим је­зи­ци­ма са од­го­ва­ра­ју­ћим по­ра­ка­ма141 (у бо­ји), са­мо срп­ски ни­је био142.
Ка­ко је143 тај дом пру­жао је уто­чи­ште сви­ма стран­ки­ња­ма, то је би­ло и не­ко­ли­ко
Бу­гар­ка [Бугарки] ко­је су то го­сто­прим­ство на­рав­но упо­тре­би­ле на сво­ју ко­рист,
кле­ве­та­ју­ћи144 нас. На­ди­ју је то ве­чи­то гри­зло и те­жи­ла је свом си­лом да убе­ди
сво­је дру­га­ри­це и по­зна­ни­це да су то ви­ше или ма­ње ла­жи.
Али ка­ко сам био са­мо по­тре­сен, кад ми по­ка­за­ше у го­ми­ли ње­них дру­го­ва
ме­де­ци­на­ра, ко­ји су, ода­ју­ћи по­след­њу по­част сво­јој ко­ле­ги­ни­ци, уно­си­ли, у цркве­ну крип­ту на ру­ка­ма те­шки и пре­те­шки ков­чег, и два бу­гар­ска ме­де­ци­на­ра
ко­ји су, за­бо­ра­вља­ју­ћи на сву мр­жњу ра­са, ода­ва­ли по­след­њу по­част оној, ко­ју су и по­ред свих ра­спра ипак це­ни­ли и по­што­ва­ли.

milos golubovic vizija

(Милош Голубовић – Визија)

Click to access 0350-66730704141Z.pdf