Snežana Nešić – ĆUTANJE

Ćutanjem me daruješ.
Zlatnom ogrlicom od slepila,
bisernim mindjušama fine sebičnosti.
Vid nemoćno pipa za odgovorom.
Ne može se iza ni okom, ni srcem, ni nogom.
Kao čudovište iz trista jedne nedokazane priče,
stvarno baš zato,
strašno uprkos tome,
ćutanje.
A neće ti ništa,
sem koji naramak duše
za potpalu u hladne dane sećanja.
Hiljadama pitanja ružnih od nervoze
noseća ćutnja.
Kao kamen navaljena na moje prste
koji bi da pobegnu
il da dodiruju bilo šta izvan bola.
Umeš li prepoznati granicu kad više nisi jak ?
Umeš li da ne budeš jak ?
Nemam izbora.
Evo ti moji prsti,
evo ti tvoji neodogovori.
U ogledalu tvog ćutanja,
spazih sebe……

 

Snežana Nešić – UDAH SAZVEŽĐA

Kako je slatko tvoje disanje
na mom ramenu.
Ućutim.
Obnevidim.
Obezmislim.
I pijem ga.
Hiljade zvezdanih sazvežđa
ulazi u moju dušu
svakim tvojim udisajem.
I hiljade je napušta
svakim tvojim izdisajem,
a ja pokušavam da zadržim u sebi
taj trenutak božanske svetlosti
i dišem s tobom, ljubavi moja.
I drukčije više ne mogu.

НА­ДЕ­ЖДА ТО­МИ­ЋЕ­ВА – Зоран Живковић Христић

„„…Она је има­ла, кра­јем лет­њег се­ме­стра 1922. го­ди­не, по­ло­жи­ти док­тор­ски ис­пит и ти­ме за­врши­ти сво­је сту­ди­је. Та­ко је тре­ба­ло да бу­де, та­ко би из­ве­сно и би­ло, да суд­би­на ни­је иза­бра­ла На­де­жду, те да ње­ном тра­гич­ном смр­ћу при­ка­же нај­ци­ви­ли­зо­ва­ни­јем све­ту на за­па­ду сву ве­ли­чи­ну Срп­ске Же­не – мај­ке ко­сов­ских освет­ни­ка, за­точ­ни­ка сло­бо­де и хе­ро­ја ко­ји ве­се­ло жр­тво­ва­ше сво­је жи­во­те за Ује­ди­ње­ње сво­га на­ро­да. Хе­ро­и­зам На­де­жди­не смр­ти не огле­да се са­мо у ци­љу за ко­ји се жр­тво­ва­ла, не­го у на­чи­ну ка­ко је умрла.(…) И у том мо­мен­ту, послед­њем мо­мен­ту сво­га жи­во­та, На­де­жда је мо­ра­ла има­ти то за­до­вољ­ство да, по­ла­жу­ћи свој жи­вот за спа­се­ње ма­ло­га Кло­да, она вр­ши сво­ју ду­жност пре­ма бли­жњем и да гу­бе­ћи жи­вот на тај на­чин, спа­са­ва образ и част сво­ју, сво­га „ба­ба” и сво­га На­ро­да…”

„Sub spe­cie ac­ter­ni­ta­tis, сав свет и сав жи­вот ни­је ни­шта. Жи­вот по­је­дин­ца пак је на кра­ју кра­је­ва јед­на опа­сна, гор­ска су­за.“

                 На Но­вом гро­бљу у Бе­о­гра­ду, ка­да се по­ђе ши­ро­ком ста­зом, ле­во од цр­кве Св. Ни­ко­ле а пре­ма спо­ме­ни­ку ра­ње­ни­ци­ма из срп­ско-тур­ских ра­то­ва (1876–1878) по­мр­лим у бе­о­град­ским бол­ни­ца­ма , на ле­вој стра­ни ста­зе, бли­же овом спо­ме­ни­ку, у пр­вом ре­ду, на­ла­зи се гроб­ни­ца по­ро­ди­ца То­мић и То­ма­нић . У сен­ци ви­со­ког др­ве­ћа уз­ди­же се спо­ме­ник са ли­ком Спа­си­те­ља, ко­ји је ра­ши­ре­них ру­ку у за­гр­љај при­вио бе­жи­вот­но те­ло мла­де уто­пље­ни­це, ко­ја на сво­јим гру­ди­ма чвр­сто др­жи де­те, усну­ло у веч­но­сти, и са ру­чи­ца­ма сти­сну­тим за ње­не ску­те. Овај спо­ме­ник по­ди­гао је не­у­те­шни отац, Јо­ван То­мић, сво­јој по­жр­тво­ва­ној и хра­број кће­ри На­де­жди.

     На­де­жда-На­да То­мић ро­ди­ла се као пр­во де­те у по­ро­ди­ци Јо­ва­на, по­зна­тог исто­ри­ча­ра и управ­ни­ка На­род­не би­бли­о­те­ке и Да­рин­ке То­мић . Ро­ђе­на у Алек­син­цу, где је њен отац био про­фе­сор Учи­тељ­ске шко­ле и од­ра­сла у Бе­о­гра­ду за­вр­шив­ши се­дам раз­ре­да гим­на­зи­је до об­ја­ве ра­та 1914. го­ди­не, На­да је до­жи­ве­ла све стра­хо­те Пр­вог свет­ског ра­та и са оцем и мла­ђим бра­том, Ми­о­дра­гом-Ми­шом, пре­шла је Ал­ба­ни­ју. По­сле кра­ћег за­др­жа­ва­ња у Ри­му, по­чет­ком 1916, они су до­шли у Же­неву, да би На­да 1917. по­ло­жи­ла ис­пит зре­ло­сти у срп­ској гим­на­зи­ји у Ни­ци и упи­са­ла Ме­ди­цин­ски фа­кул­тет у Же­не­ви. Би­ла је ме­ђу оним срп­ским ђа­ци­ма ко­је су при­хва­ти­ле европ­ске зе­мље да их по­мог­ну, за­шти­те и школу­ју. Са бра­том се шко­ло­ва­ла у Швај­цар­ској, јер је он упи­сао Тех­нич­ки фа­кул­тет у Ци­ри­ху.

   Де­ца Јо­ва­на То­ми­ћа, На­де­жда и Ми­о­драг, при­па­да­ла су оном бро­ју од 690 сту­дена­та ко­ји су би­ли рас­по­ре­ђе­ни у ви­ше уни­вер­зи­тет­ских ме­ста, нај­ви­ше у Фран­цу­ској, за­тим у Швај­цар­ској и Ал­жи­ру. То је учи­ње­но на осно­ву Кон­вен­ци­је о шко­ло­ва­њу срп­ске омла­ди­не на фран­цу­ским универ­зи­те­ти­ма и учи­тељ­ским шко­ла­ма, ко­ја је скло­пље­на из­ме­ђу Ср­би­је и Фран­цу­ске и пот­пи­са­на на Кр­фу у ок­то­бру 1916. го­ди­не . За оства­рива­ње ове Кон­вен­ци­је срп­ска вла­да је обра­зо­ва­ла Про­свет­но оде­ље­ње, са се­ди­штем у Па­ри­зу, чи­ји је шеф био Јо­ван Жу­јо­вић , са за­дат­ком да
из­вр­ши рас­по­ред срп­ских сту­де­на­та по уни­вер­зи­те­ти­ма. Од на­ве­де­ног бро­ја, 630 је би­ло сту­де­на­та, док је 60 би­ло сту­дент­ки­ња, од ко­јих се 28 упи­са­ло на сту­ди­је ме­ди­ци­не, а са­мо су три би­ле у Же­не­ви, ме­ђу ко­ји­ма је би­ла и На­де­жда. Она је би­ла ме­ђу 547 пи­то­ма­ца срп­ске вла­де ко­ји су при­ма­ли на­шу др­жав­ну по­моћ. Ро­ди­те­љи су би­ли ду­жни да пот­пи­шу оба­ве­зу о при­хва­та­њу усло­ва за шко­ло­ва­ње сво­је де­це у ино­стран­ству о тро­шку др­жа­ве, а де­ца оба­ве­зу др­жав­них пи­то­ма­ца о ка­сни­јем ра­ду у др­жав­ној слу­жби. Срп­ски сту­ден­ти су по­ка­зи­ва­ли из­у­зет­ну мар­љи­вост у уче­њу и за­до­во­ља­ва­ју­ћи успех при­ли­ком по­ла­га­ња ис­пи­та та­ко да су до­би­ја­ли ре­дов­ну по­моћ за из­др­жа­ва­ње – сти­пен­ди­ју. У Швај­цар­ској је за на­ше сту­ден­те, као и све из­бе­гли­це, био за­ду­жен Кон­зу­лат у Же­не­ви. По­ред Же­не­ве, сту­де­на­та је би­ло у Ло­за­ни, Ци­ри­ху, Бер­ну и Не­шта­лу .
У Же­не­ви је де­ло­вао и је­дан по­лу­зва­нич­ни бил­тен Срп­ског но­ви­нар­ског би­роа „Ср­би­ја”, у ко­ме су са­ра­ђи­ва­ли, из­ме­ђу оста­лих, Јо­ван Цви­јић, Па­вле По­по­вић, Ти­хо­мир Осто­јић, Ми­ли­во­је Ва­сић и На­де­ждин отац, Јо­ван То­мић .

   На­да и Ми­ша, ка­ко су се осло­вља­ва­ли са ро­ди­те­љи­ма и ме­ђу­соб­но, бу­ду­ћи да су жи­ве­ли у Же­не­ви, Ци­ри­ху и Бе­о­гра­ду, стал­но су одр­жа­вали кон­так­те ре­дов­но пи­шу­ћи јед­ни дру­ги­ма. Њи­хо­ва пи­сма чу­ва­ју се у за­о­став­шти­ни Јо­ва­на То­ми­ћа . У оче­вим пи­сми­ма ћер­ци, она ни­је са­мо На­да, већ и На­на, па се и она са­ма та­ко пот­пи­су­је у не­ким пи­сми­ма. До по­след­њег пи­сма у њи­ма су при­сут­ни не са­мо ње­го­ва бри­га за њу, већ и ње­го­во стал­но обра­ћа­ње њој као ста­ри­јем де­те­ту ко­је би тре­ба­ло да бри­не о мла­ђем бра­ту. Они су се јед­но дру­гом по­ве­ра­ва­ли, до­го­ва­ра­ли о пла­но­ви­ма за ње­ну бу­дућ­ност и са­ве­то­ва­ли о по­сло­ви­ма, ње­го­вим у Бе­о­гра­ду и ње­ним оба­ве­за­ма у Же­не­ви, тру­де­ћи се да по­ште­де од про­бле­ма, он су­пру­гу, а она мај­ку, ко­ја је би­ла на­ру­ше­ног здра­вља. Отац је На­де­жди још као ше­сна­е­сто­го­ди­шњој де­вој­чи­ци, ка­да је био мо­би­ли­сан 1912, по­ве­рио ста­ра­ње о ку­ћи, бра­ту и мај­ци уко­ли­ко би се ње­му не­што до­го­ди­ло за вре­ме ра­та. Са­чу­ва­но је два­де­сет и јед­но То­ми­ће­во пи­смо кће­ри. У по­след­њим пи­сми­ма стал­но је при­сут­на те­ма о за­вр­шет­ку ње­них сту­ди­ја и при­пре­ми за по­ла­га­ње док­то­ра­та. По са­ве­ту оца, она се кра­јем 1921. од­ре­кла да­љег сти­пен­ди­ра­ња од стра­не др­жа­ве да би се осло­бо­ди­ла оба­ве­зе и да мо­же сло­бод­но да иде на спе­ци­ја­ли­стич­ке сту­ди­је јер се на­ла­зи­ла на по­след­њој го­ди­ни а би­ла је по­ло­жи­ла све ис­пи­те. Оба­ве­шта­ва је да по­сле по­ло­же­ног док­то­-ра­та мо­же да ра­ди, не у ин­сти­ту­ти­ма, већ у бол­ни­ца­ма и на кли­ни­ка­ма, где ће се спе­ци­ја­ли­зо­ва­ни за од­ре­ђе­ну вр­сту бо­ле­сти, па јој пред­ла­же да мо­же до­би­ти и Па­риз. За но­вац, ко­ји је за да­ље сту­ди­ра­ње сво­је де­це при­пре­мио, То­мић пи­ше: „Овај но­вац ме­ни не тре­ба. Са­мо да вас дво­је до­вр­ши­те ле­по сво­је шко­ло­ва­ње. То ми је бри­га.”.

Пи­сма На­де То­мић оцу, ко­ме се увек обра­ћа­ла са бâ­бо, пу­на су не­жно­сти и бри­ге за оба ро­ди­те­ља. Оца ре­дов­но оба­ве­шта­ва о сво­јим ис­пи­ти­ма, здрав­стве­ним про­бле­ми­ма и же­ља­ма. Он је оба­ве­шта­ва и о до­га­ђа­ји­ма код ку­ће.

„Ве­ли­ка ти хва­ла”, сто­ји у ње­ном пи­сму, „за све ства­ри о ко­ји­ма ми пи­шеш. Ми смо ов­де, а ја спе­ци­јал­но, та­ко да­ле­ко од вас и од Ср­би­је, ве­сти ко­је одан­де до­но­се рет­ке су, а ми жу­ди­мо да зна­мо ка­ко је та­мо. Кад год до­би­јем ве­сти од те­бе увек се за не­ко вре­ме пре­не­сем та­мо, тру­дим се да за­ми­слим ка­ко се та­мо жи­ви, шта ви ра­ди­ те, ка­ко Бе­о­град и Ср­би­ја уоп­ште из­гле­да. Са­мо по­сле то­ли­ког вре­ме­на и по­сле свих из­ме­на си­гур­но све што ми ов­де за­ми­шља­мо ни­је тач­но. У оста­лом тре­ба ра­ди­ти, свр­ши­ти што пре па до­ћи.”

Апри­ла 1921. го­ди­не16, На­да То­мић је пи­са­ла оцу да се раз­бо­ле­ла од шар­ла­ха, ра­де­ћи на јед­ној аутоп­си­ји у Ин­сти­ту­ту за па­то­ло­ги­ју. Због то­га је из­гу­би­ла по­ла се­ме­стра.

   На по­чет­ку овог пи­сма сто­ји На­ди­но упозо­ре­ње оцу: „Про­чи­тај пр­во ово: да не би до­био од ме­не шар­лах ухва­ти пи­смо са­мо са два пр­ста, опе­ри до­бро ру­ке по­што си га про­чи­тао, и изгр­го­ћи гу­шу ма и са сла­ном во­дом ако не­маш ни­шта бо­ље. Ако си га већ имао кад си био ма­ли опа­сност је ма­ња, али ипак учи­ни све што сам ти ка­за­ла. Ми ће­мо мет­ну­ти пи­смо на сун­це и ка­ко при­лич­но пу­ту­је има­ће вре­ме­на да се из­ве­три. Адре­су ће на­пи­са­ти бол­ни­чар­ка да не бих ди­ра­ла ко­вер­ту”.

Од та­да су је пра­ти­ли про­бле­ми са здра­вљем; по­чет­ком 1922. са гр­лом, ми­сли­ла је да је ан­ги­на, и ка­шљем. До­ста је на­пор­но ра­ди­ла, ис­цр­пљи­ва­ла се и сла­би­ла. На про­бле­ме са здра­вљем жа­ли­ла се и у два по­след­ња пи­сма оцу, од 18. ма­ја и 5. ју­на 1922, пет да­на пре смр­ти. У пи­сми­ма бра­ту Ми­о­дра­гу-Ми­ши она је не­жна, па­жљи­ва и бри­жна ста­ри­ја се­стра. Да­је му са­ве­те, по­ма­же у од­лу­ка­ма и пла­ни­ра са њим да про­ве­де зим­ске и лет­ње рас­пу­сте, што че­сто чи­не ка­ко би се ви­де­ли. Зна да ши­је – се­би ха­љи­не и дру­го, а и ње­му; јед­ном при­ли­ком му је са­ши­ла сви­ле­ну ко­шу­љу. И ње­му се жа­ли на здрав­стве­не про­бле­ме са ка­шљем; под­се­ћа га на шар­лах из прет­ход­не го­ди­не, а у пи­сму од 13. ма­ја 1922, пи­ше да се осе­ћа бо­ље:

„… На­рав­но да ни­сам са­свим здра­ва, али сам боље не­го што сам би­ла пре 2 ме­се­ца… Ка­ко је по­бољ­ша­ње до­шло из­ван сва­ког оче­ки­ва­ња мо­же и по­гор­ша­ње исто та­ко. Са­ве­то­вао ми је [лекар] да се не уда­ља­вам мно­го од ме­ста где има ле­ка­ра, у слу­ча­ју по­гор­ша­ња, и да про­ду­жим да па­зим на се… По­на­вљам: још ни­је све свр­ше­но, мо­же ста­ње да се по­гор­ша из­не­на­да, без раз­ло­га и ти од­јед­ном да до­би­јеш рђаве ве­сти, али за са­да бу­ди на ми­ру и гле­дај сво­ја по­сла…”

Из не­ко­ли­ко пи­са­ма са­зна­је се за ње­на ин­те­ре­со­ва­ња за кон­цер­те на ко­је иде и књи­ге ко­је ку­пу­је и чи­та. У пи­сму од 7. но­вем­бра 1921. го­ди­не19, На­да пи­ше о кон­цер­ту ко­ји је био по­све­ћен Шо­пе­ну и на ко­ме је сви­рао пи­ја­ни­ста Bra­ïlov­ski:

„Из­ван­ред­но! Још ни­кад ни­сам чу­ла пи­ја­ни­сту да она­ко фи­но и из­ра­зи­то сви­ра.” О то­ме оп­шир­ни­је пи­ше њен брат Ми­о­драг у ру­ко­пи­су ко­ји да­је­мо у при­ло­гу VI.

По­чет­ком 1919. из­нај­ми­ла је је­дан, ка­ко пи­ше, „ста­ри кла­вир”, у ства­ри, пи­ја­ни­но, ко­ји је са­чу­ва­ла и на ко­ме је по­вре­ме­но сви­ра­ла; чак је и узи­ма­ла ча­со­ве кла­ви­ра, док је Ми­о­драг знао да сви­ра на ви­о­ли­ни. У ју­ну 1921. она пи­ше бра­ту:

„… Ју­трос сам по­че­ла пр­ви пут ча­со­ве му­зи­ке по­сле бо­ле­сти… бо­ље сви­рам кад не узи­мам ча­со­ве не­го кад узи­мам. То је са­свим при­род­но, јер кад имам ча­со­ве мо­рам да ју­рим, не­мам вре­ме­на ни да на­у­чим љуц­ки… Ова­ко сам има­ла вре­ме­на да па­зим на све, да не ра­дим на ју­риш…”.

Сло­бод­не ча­со­ве и шет­ње по при­ро­ди, ко­ју је во­ле­ла, ко­ри­сти­ла је и за сли­ка­ње. Са­чу­ва­ни су ње­ни цр­те­жи: се­дам­на­ест за­вр­ше­них, од то­га шест у ко­ло­ру и ше­сна­ест не­за­вр­ше­них – у јед­ном бло­ку и по­је­ди­нач­но. Цр­та­ла је пор­тре­те и пеј­са­же, олов­ком и тем­пе­ром. На јед­ном цр­те­жу ви­ди се ча­мац на Же­нев­ском је­зе­ру.

По­след­ње пи­смо ко­је је на­пи­са­ла би­ла је раз­глед­ни­ца упу­ће­на бра­ту Ми­о­дра­гу на дан свог стра­да­ња, не­ко­ли­ко са­ти ра­ни­је:

Cham­pex 10. VI [19]22.
„Дра­ги мој Ми­шо,
По­сла­ла сам ти кар­ту са Lac Cham­pex, и хо­те­ли­ма (у јед­ном од ко­јих сам за са­да, не де­вет fr.[анака], не­го осам јер су по­пу­сти­ли). Кроз не­де­љу да­на идем у Ch.[am­pex] d’en Ha­ut, у је­дан вр­ло, вр­ло ма­ли хо­тел где ћу би­ти са­свим на ми­ру, се­дам дин. 25 пан­си­он, ле­пе шу­ме око­ло, tor­rent и ле­пе ли­ва­де и по­глед на Dent du Mi­di (са Lac Ch.[am­pex] је ма­ло друк­чи­ји, ви­ди се G d27 Cоmbrin). Пре­по­ру­чио ми га је Roch, ваљ­да ће би­ти до­бро. За са­да пи­ши још на Lac Cham­pex P.[ost] Rest.[an­te]. По­сле ћу ти ја­ви­ти но­ву адре­су. По­здрав од На­де.”
Пи­смо је адре­со­ва­но на: Mon­si­e­ur M. To­mitch, 2 Fe­hren­str. 2,Zürich.

  Ми­о­драг То­мић је раз­глед­ни­цу до­био сле­де­ћег да­на, ка­да му је стигла и вест да му се се­тра уто­пи­ла у Же­нев­ском је­зе­ру. Од­мах је оти­шао у Шам­пе да пре­не­се се­стри­но те­ло у Же­не­ву, ода­кле пи­ше ро­ди­те­љи­ма:
„Дра­ги мо­ји ма­ма и ба­бо, (…) Са­мо де­ло ко­је је ста­ло смр­ти та­ко је узви­ше­но да је цео свет остао за­па­њен. (…) Њен по­што­ва­ни про­фе­сор Dr.Rock, ко­ји је ле­чио, и ко­ји је и по­слао го­ре у пла­ни­не био је про­сто за­ па­њен (као и оста­ли). Ре­че ми да је би­ла озбиљ­но обо­ле­ла и да је има­ла озбиљ­но да се ле­чи… Ку­ра­жи је има­ла и су­ви­ше што је и ста­ло жи­во­та. (…) У су­бо­ту (10 ог) на­пи­са­ла ми је јед­ну кар­ту и Де­бор­же­о­вим јед­но пи­смо (вр­ло ле­по) за тим сре­ди­ла ра­чу­не у хо­те­лу (као што је то ред био)
и око 5 са­ти узе­ла је дво­је ма­лих у ча­мац да се про­ше­та­ју по је­зе­ру. Би­ло је ма­ло ве­тра, а и ча­мац је био при­лич­но ма­ли, са­мо ипак не­ма кри­ви­це до ње­га. Ма­ли garçonnet је ве­слао и мо­тив се не­зна, пад­не слу­чај­но у во­ ду. Она ско­чи од­мах, без раз­ми­шља­ња, да га спа­се и у па­ду оти­сне ма­ло ча­мац ко­га ве­тар ухва­ти с бо­ка и оти­сне још ви­ше. Ви­де­ли су је са оба­ле ка­ко је учи­ни­ла не­ко­ли­ко по­кре­та с де­сном ру­ком (у ле­вој ве­ро­ват­но је др­жа­ла ма­лог или он њу) и за тим је по­то­ну­ла. Што се ти­че спа­са­ва­ња ту из­гле­да ни­је све би­ло она­ко ка­ко је мо­гло би­ти. Или су би­ли из­гу­би­ли гла­ву а и са­мо­по­жр­тво­ва­ња ни­је ниг­де би­ло. Јед­но што је тач­но то је да је ве­тар оте­жао рад јер во­да, ко­ја је би­стра, по­ста­је цр­на и ни­шта се не ви­ди. Из­ва­ди­ли су је 2 са­та доц­ни­је… Деч­ка су из­ва­ди­ли тек су­тра у ју­тру не­да­ле­ко од истог ме­ста. (…) По­зна­ни­ци су би­ли за­пре­па­шће­ни. Ка­жу да су Де­бар­жо­ви пла­ка­ли као де­ца. Ње­не дру­га­ри­це, дру­го­ви, про­фе­со­ри из­ра­зи­ли су ми сви са­у­че­шће. Опо­је­на је би­ла у ру­ској цр­кви где је и при­вре­ме­но сме­ште­на до­бро­том ру­ско­га про­те Г. Ор­ло­ва. (…) Срп­ска ко­ло­ни­ја, а на­ро­чи­то ње­ни дру­го­ви су ми се на­шли на ру­ци. Хва­ла им. Сви је по­шту­ју и са­ми се чу­де ка­кав је глас у Же­не­ви ужи­ва­ла…”.

Исто­га да­на, ро­ди­те­љи­ма ша­ље сво­је пи­смо и ди­рек­тор Прес би­роа за ин­фор­ми­са­ње „Са­ва” у Же­не­ви, Дра­го­љуб В. Ми­ле­тић, ко­ји опи­су­је опе­ло у Ру­ској цр­кви, чи­но­деј­ство­ва­ње про­то­је­ре­ја Ор­ло­ва и ђа­ко­на По­по­виц­ког, го­вор Ор­ло­ва ко­ји је ис­та­као „да је по­кој­ни­ца из­вр­ши­ла де­ло, нај­у­зви­ше­ни­ји за­вет пра­во­слав­не цр­кве – са­мо­по­жр­тво­ва­ње за бли­жњег сво­га” и да је при­вре­ме­но са­хра­ње­на у гроб­ни­ци Ру­ске пра­во­слав­не цркве где се та­ко­ђе на­ла­зи те­ло кне­за Алек­си­ја Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа. Та­ко­ђе и Ге­не­рал­ни кон­зу­лат Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца у Же­не­ви оба­ве­шта­ва Јо­ва­на То­ми­ћа о де­та­љи­ма не­срећ­ног до­га­ђа­ја, пре­но­су Нади­ног те­ла из Шам­пеа у Ло­за­ну и са­хра­ни у Же­не­ви.
Мај­ка Да­рин­ка То­мић, ко­ја је от­пу­то­ва­ла у Швај­цар­ску, у пи­сму су­пру­гу, из Ци­ри­ха, 22. ју­на 1922. го­ди­не32 опи­су­је ћер­ки­ну смрт: „…Мо­ја гор­ска ви­ло, ка­ко је ма­ма у ра­ту кр­сти­ла и та­ко ми и оде као горска до­бра ви­ла у ви­со­ким го­ра­ма ска­чу­ћи у во­ду. Ето ти чо­ве­че стра­шне сли­ке у мо­јој па­ме­ти не­из­бри­са­не. (…) На­де­жда иде у по­моћ, и не­зна неви­на­шце мо­је, да ко­га да­вље­ник ухва­ти не­ма му спа­са. Ка­ко мо­же че­до мо­је мла­до не­ис­ку­сно спа­сти де­те му­шко ја­ко од 6 год.[ина]. Ту­ма­чи се да су сук­ње ње­не во­дом на­ква­ше­не још ви­ше узрок ње­ног му­че­нич­ког кра­ја. Од­мах по­то­ну и ви­де­ше љу­ди, да је два пу­та ру­ком ма­ну­ла и ви­ше ни­шта. То ти је она те­би и ме­ни по­след­њи по­здрав по­сла­ла, или од ма­ме и ба­ба по­моћ тра­жи­ла…”

   По­ме­ну­ли смо текст Ми­ло­ја М. Ва­си­ћа, про­фе­со­ра Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, ко­ји је о На­де­жди То­мић пи­сао у ча­со­пи­су „Вар­дар”. Ов­де ће­мо на­ве­сти не­ко­ли­ко ре­че­ни­ца из то­га ра­да: „…Она је има­ла, кра­јем лет­њег се­ме­стра 1922. го­ди­не, по­ло­жи­ти док­тор­ски ис­пит и ти­ме за­врши­ти сво­је сту­ди­је. Та­ко је тре­ба­ло да бу­де, та­ко би из­ве­сно и би­ло, да суд­би­на ни­је иза­бра­ла На­де­жду, те да ње­ном тра­гич­ном смр­ћу при­ка­же нај­ци­ви­ли­зо­ва­ни­јем све­ту на за­па­ду сву ве­ли­чи­ну Срп­ске Же­не – мај­ке
ко­сов­ских освет­ни­ка, за­точ­ни­ка сло­бо­де и хе­ро­ја ко­ји ве­се­ло жр­тво­ва­ше сво­је жи­во­те за Ује­ди­ње­ње сво­га на­ро­да. Хе­ро­и­зам На­де­жди­не смр­ти не огле­да се са­мо у ци­љу за ко­ји се жр­тво­ва­ла, не­го у на­чи­ну ка­ко је умрла.(…) И у том мо­мен­ту, по­след­њем мо­мен­ту сво­га жи­во­та, На­де­жда је мо­ра­ла има­ти то за­до­вољ­ство да, по­ла­жу­ћи свој жи­вот за спа­се­ње ма­ло­га Кло­да, она вр­ши сво­ју ду­жност пре­ма бли­жњем и да гу­бе­ћи жи­вот на тај на­чин, спа­са­ва образ и част сво­ју, сво­га „ба­ба” и сво­га На­ро­да…”.

   О на­чи­ну стра­да­ња На­де­жде То­мић пи­са­но је мно­го не са­мо у швајцар­скимно­ви­на­ма, не­го и у штам­пи су­сед­них зе­ма­ља ко­је су оба­ве­шта­ва­ле сво­је чи­та­о­це о тра­гич­ном до­га­ђа­ју. Већ по­ме­ну­ти Прес би­ро Дра­го­љу­ба В.Ми­ле­ти­ћа, пу­бли­ци­сте из Же­не­ве, по­слао је Јо­ва­ну То­ми­ћу пре­ко ше­зде­сет но­вин­ских исе­ча­ка. Ка­да се у зе­мљи са­зна­ло, на адре­су ро­ди­те­ља сти­гло је три­де­се­так (са­чу­ва­них!) из­ја­ва са­у­че­шћа. Ме­ђу њи­ма чи­та­мо име­на: Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа, Па­вла По­по­ви­ћа, Ни­ка Жу­па­ни­ћа, Ти­хо­ми­ра Р.Ђор­ђе­ви­ћа, про­те Сте­ва­на М. Ди­ми­три­је­ви­ћа, Све­ти­сла­ва Б. Цви­ја­но­ви­ћа, Мар­ка Ле­ка, Ми­ла­на Мар­ја­но­ви­ћа, Све­те М. Мак­си­мо­ви­ћа, Дра­го­љу­ба В.Ми­ле­ти­ћа и дру­гих. Из њих се мо­же ви­де­ти ко­ли­ко је На­де­жда То­мић би­ла по­што­ва­на и ува­жа­ва­на не са­мо од ко­ле­га и при­ја­те­ља, не­го и од мно­гих лич­но­сти ко­је је има­ла при­ли­ке да срет­не у свом крат­ко­трај­ном жи­во­ту.
О њој је ка­сни­је пи­са­но по­себ­но у не­ким ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма. У при­ло­зи­ма на­во­ди­мо пет пи­са­ма – из­ја­ва са­у­че­шћа: С. Јо­ва­но­ви­ћа, Тих. Р. Ђор­ђе­ви­ћа, С. Ди­ми­три­је­ви­ћа, Н. Жу­па­ни­ћа и На­ди­ног ко­ле­ге Љу­би­ше П. Или­ћа. Пи­сма су по­ре­ђа­на хро­но­ло­шки.

     За­ни­мљив за­пис о На­ди оста­вио је њен брат Ми­о­драг То­мић.Он је у тек­сто­ви­ма зо­ве На­ди­ја. Пи­сао га је у де­ло­ви­ма, на ли­сто­ви­ма разли­чи­тог фор­ма­та; на кан­це­ла­риј­ском па­пи­ру ве­ћег фор­ма­та, ко­ји је био по­це­пан на по­ло­ви­не и че­твр­ти­не ли­сто­ва, по ду­жи­ни; по­лу­ли­сто­ва је де­сет а че­тврт ли­сто­ва се­дам; на ве­ћи­ни ли­сто­ва пи­са­но је обо­стра­но, а на три ли­ста са­мо са јед­не стра­не; цео текст је ис­пи­сан ћи­ри­ли­цом, са фран­цу­ским на­зи­ви­ма ге­о­граф­ских ло­ка­ли­те­та и име­ни­ма, ко­ји су ис­пи­са­ни из­вор­но. Овај текст да­је­мо на кра­ју при­ло­га, ди­пло­ма­тич­ки, са на­по­ме­на­ма о свим из­ме­на­ма ко­је је аутор сам вр­шио и без исправљања погрешно написаних речи и имена.

   По­смрт­ни оста­ци На­де­жде То­мић екс­ху­ми­ра­ни су у Же­не­ви и пре­не­ти у Бе­о­град кра­јем но­вем­бра 1927. и са­хра­ње­ни у гроб­ни­ци на Но­вом гро­бљу.

Бе­о­град
18 ју­ни 1922
Дра­ги госп.[одине] То­ми­ћу,
Мо­лим вас да у ва­шој те­шкој по­ро­дич­ној жа­ло­сти при­ми­те из­ра­зе и мо­га
искре­ног при­ја­тељ­ског са­у­че­шћа. Удар ко­ји сте ви до­би­ли, не да се ни­ка­квим
ре­чи­ма убла­жи­ти, али ва­ши при­ја­те­љи, ко­ји ни­ка­да ни­су у ми­сли­ма би­ли ви­ше
с ва­ма не­го у ове да­не, не мо­гу а да вам не ка­жу ко­ли­ко су по­тре­се­ни ве­ли­ком
не­сре­ћом ко­ја вас је та­ко нео­че­ки­ва­но сна­шла.
Ваш сваг­да­шњи
Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић

Же­не­ва, 18 – VI – 1922
По­што­ва­ни Го­спо­ди­не,
Ка­да би слу­жи­ло не­че­му, ка­ко бих ра­до по­ку­шао да Вам ис­ка­жем уте­шне ре­чи за не­из­мер­ним гу­бит­ком ко­ји Вас је за­де­сио при­ли­ком уз­ви­ше­не смр­ти Ва­ше див­не Је­ди­ни­це.
На жа­лост, уте­хе не­ма за не­срећ­не ро­ди­те­ље ко­ји су из­гу­би­ли јед­но она­кво блâго, као што је би­ла Ва­ша пок. Кћи!
Да! Ви сте све из­гу­би­ли, као што смо и ми, овд.[ашњи] сту­ден­ти, из­гу­би­ли не­из­мер­но мно­го, јер пле­ме­ни­тост иде­ал­не ду­ше ва­ше Кће­ри, ње­на из­ра­же­на ин­те­ли­ген­ци­ја и крај­ња скром­ност би­ле су наш по­нос. И њен по­след­њи уз­ви­ше­ни жи­вот­ни акт био је сјај­на ма­ни­фе­ста­ци­ја ње­не ис­кре­не, ду­бо­ке пле­ме­ни­то­сти, ње­не Ве­ли­чи­не.
Ја се кла­њам ду­бо­ко, са по­што­ва­њем, пред Ње­ним ве­ли­ким Се­ни­ма!
При­ми­те, По­што­ва­ни Го­спо­ди­не, са Го­спо­ђом, ово не­ко­ли­ко ре­да­ка, као из­раз мо­га ду­бо­ког по­што­ва­ња.
Љу­би­ша П. Илић

Дра­ги То­ми­ћу,
Био сам про­сто из­ван се­бе кад ми је Ге­ца Кон40 са­оп­штио не­сре­ћу ко­ја је тво­ју ку­ћу за­де­си­ла. Ти знаш ко­ли­ко смо мо­ја ма­ти и ја во­ле­ли по­кој­ну На­ду, ка­ко ми је увек би­ло ми­ло кад сам ви­део ка­ко ле­по на­пре­ду­је и ка­ко сам [се] са ра­до­зна­ло­шћу рас­пи­ти­вао о њој. Мо­гу ми­сли­ти ко­ли­ко сте тек ти и Го­спо­ђа ужи­ва­ли у сво­ме кра­сно­ме де­те­ту и ко­ли­ко осе­ћа­те што сте ли­ше­ни те сре­ће до кра­ја жи­во­та. Због то­га ја не умем ни­чим да вас уте­шим до ти­ме што искре­но раз­у­мем ваш бол и уча­ству­јем у ње­му.
Хтео сам од­мах да ти из­ја­вим [са]учешће, али сам био чуо да си от­пу­то­вао.
Кад сам чуо да ни­си оче­ки­вао сам да ћу те ви­де­ти да то усме­но учи­ним.
Мо­лим те да Го­спо­ђи из­ја­виш мо­је по­што­ва­ње, да по­здра­виш Ми­шу кад му пи­шеш и да при­миш мо­је искре­но по­здра­вље,
Тих.[омир] Р. Ђор­ђе­вић     (Тихомир Ђорђевић (Књажевац, 19. фебруар 1868 — Београд, 28. мај 1944) је био етнолог, фолклориста и културни историчар, професор београдског универзитета.)

21. ју­на 1922. г. у Бе­о­гра­ду
Дра­ги г.[осподине] То­ми­ћу,
Про­ђо­ше не­ко­ли­ко да­на, од ка­ко се, по не­сре­ћи, об­и­сти­ни­ше не­ја­сно при­спе­ле пр­ве ве­сти о тра­гич­ној смр­ти ва­шег по­но­са, по­кој­не кће­ри ва­ше На­де­жде, а ја не мо­гу да при­бе­рем сна­гу, да бих вам из­ја­вио са­у­че­шће у за­и­ста ве­ли­кој и дир­љи­вој жа­ло­сти овој. Од ка­ко сам и на се­би ис­пи­тао, да и нај­и­скре­ни­је уче­шће нај­бли­жих и нај­о­ба­зри­ви­је уте­хе при­ја­те­ља оста­ју без сва­ког ути­ца­ја на оја­ђе­не ро­ди­те­ље, ја без на­де на ка­кво ствар­но из­вр­ше­ње ду­га и с уве­ћа­ним бо­лом при­сту­пам без ребо­ла уцве­ље­ни­ма. Па ипак чо­ве­ку ја­ке ду­ше, ка­кав сте ви, сме­ло би се по­но­ви­ти оно, што би наш, и у ова­квим слу­ча­је­ви­ма те­шког ис­ку­ше­ња, ве­ли­ки на­род, сво­јомпри­род­ном ло­ги­ком и про­стим го­во­ром са­ве­то­вао, а то је, да се тре­ба оба­зре­ти на оне, што су оста­ли, па ра­ди њих, као и ра­ди ду­ше и успо­ме­не по­кој­ни­ка, гу­ши­ти бол и ту­гу сво­ју.
Ви има­те ра­ди ко­га да жи­ви­те. Ра­ди сре­ће ва­шег са­да је­дин­ца си­на и ра­ди чу­ва­ња
осе­ћа­ја ва­ше уне­сре­ће­не су­пру­ге, за ко­ју ви­ше ни­кад ни­ка­кав уте­шни раз­го­вор не
ће има­ти вред­но­сти, ви мо­ра­те, ко­ли­ко је то мо­гу­ће, оста­ти она­кав, ка­кав сте би­ли у јав­ном жи­во­ту и у нео­кр­ње­ној ро­ди­тељ­ској сре­ћи. На­чин, на ко­ји је ва­ша по­кој­на кћи оста­ви­ла овај свет, за из­ба­вље­ње ту­ђег жи­во­та пре­зре­ла свој, ни­је смрт, не­го ула­зак у пра­ви жи­вот, је­дан но­ви ре­ђи при­лог кла­сич­ним при­ме­ри­ма по­жр­тво­ва­ња, ко­ји је усуд хтео пру­жи­ти све­ту и из да­на­шњег на­шег мо­рал­но тру­лог по­ко­ле­ња, ра­ди на­у­ка, па у тој на­ме­ри на свој су­ро­ви на­чин увен­чао ваш дом и на­шу срп­ску на­род­ност. Ро­ди­те­љи не мо­гу у то­ме на­ћи ни сен­ке од уте­хе, али им то мо­же би­ти је­дан од раз­ло­га, да се уме­ре у очај­ној жа­ло­сти сво­јој.
Бог не­ка у том по­гле­ду учи­ни оно, што сла­бе људ­ске ре­чи и раз­ло­зи ни­су у ста­њу, а ва­шој по­кој­ној На­ди и у свом цар­ству не­ка дâ ве­чи­то на­се­ље и спо­мен, ка­кав је ме­ђу љу­ди­ма и жи­во­том и вр­ли­на­ма сво­јим, а на­ро­чи­то по­след­њим са­ мо­пре­го­ре­њем за сваг­да се­би сте­кла.
Ваш по­што­ва­лац,
прот.[а] Сте­ван М. Ди­ми­три­је­вић

Дра­ги го­спо­ди­не То­ми­ћу,
У Три­бу­ни од 13. о.[вог] м.[есеца] ми је па­ла у очи сли­ка Ва­ше ћер­ке На­де­
жде. Кад сам про­чи­тао при­па­да­ју­ћи текст, ви­део и са­знао сам, да је не­ма ви­ше
на овом све­ту. Би­ло ми је вр­ло те­шко. Тра­ги­чан на­чин ње­ног пре­ста­вље­ња [ме
је] по­тре­со а и по­ми­сао на Вас и Ва­шу по­ро­ди­цу иза­звао је и у мом ср­цу ду­бо­ко
са­жа­ље­ње ко­је из­во­ли­те при­ми­ти за­јед­но са г. Ми­шом.
Ви сте, дра­ги при­ја­те­љу, до­вољ­нофи­ло­зоф, да се уте­ши­те, но по­мо­зи­те под­носи­ти бол мла­до­ме си­ну и го­спо­ђи Ва­шој. Sub spe­cie ac­ter­ni­ta­tis, сав свет и сав жи­вот
ни­је ни­шта. Жи­вот по­је­дин­ца пак је на кра­ју кра­је­ва јед­на опа­сна, гор­ска су­за.
По­здра­вља Вас
Ваш ста­ри
Жу­па­нић

 

                            Пле­ме­ни­та не­жна па­жња јед­не се­стре

( Ру­ко­пис је на­пи­сао Ми­о­драг То­мић о сво­јој се­стри На­де­жди. Пр­во­би­тан на­слов био је: Пле­ме­ни­та љу­бав јед­не се­стре, па је реч љу­бав пре­цр­та­на, а из­над су до­да­те две ре­чи не­жна па­жња. На­пи­сан је на одво­је­ним ли­сто­ви­ма од ко­јих смо за­вр­ше­так сва­ког и по­че­так сле­де­ћег раз­дво­ји­ли зве­зди­ца­ма. Ру­ко­пис има сиг­на­ту­ру: 14509/VI–Г–113, са 17 ли­сто­ва раз­ли­чи­те ве­ли­чи­не и не­ма да­ту­ма на­стан­ка. Текст у обич­ним за­гра­да­ма је ауто­ров, као и под­ву­че­не ре­чи. )

Има ли пле­ме­ни­ти­јег и дир­љи­ви­јег осе­ћа­ја од оно­га, ко­га је она има­ла пре­ма сво­јим ро­ди­те­љи­ма а на­ро­чи­то пре­ма сво­ме бра­ту. Док је пре­ма пр­ви­ма би­ла пу­на за­хвал­но­сти и по­што­ва­ња, сво­ме бра­ту је пак ука­зи­ва­ла не­жност и пле­ме­ни­тост ле­ген­дар­не се­стре из срп­ских на­род­них пе­са­ма.
Од­ра­сли су за­јед­но. За­јед­но су и из­бе­гли на стра­ну и то у мо­мен­ту кад разви­ја­ње ум­них спо­соб­но­сти узи­ма та­ко на­гло ма­ха; и је ли чу­до, што су, на­шав­ши се убр­зо са­ми у ту­ђем све­ту, тра­жи­ли је­дан у дру­го­ме, мо­рал­ног ослон­ца. Изабра­не стру­ке су хте­ле да их при­вре­ме­но раз­дво­је, али ипак су оста­ли оба­дво­је у Швај­цар­ској, ипак је­дан бли­зу дру­го­га, ви­ђа­ју­ћи се ре­дов­но о рас­пу­сту, ка­да је брат до­ла­зио се­стри у го­сте, ко­ја се као пра­ва до­ма­ћи­ца тру­ди­ла да за­јед­но про­ве­де­но вре­ме оста­ви нај­леп­ше успо­ме­не. Она, ко­ја је ре­дов­но про­во­ди­ла цео дан у шко­ли и у сво­ме ста­ну, из­ла­зе­ћи по ко­ји пут са дру­га­ри­ца­ма у по­ље, или пак на син­фо­нич­ке кон­цер­те, чи­ји је би­ла пред­плат­ник, са­да је мо­гла ићи и у по­зо­ри­ште, на ко­ји ве­ћи из­лет или на skis, јер ви­ше ни­је би­ла са­ма, брат јој је био ту и она је би­ла пу­на сре­ће и за­до­вољ­ства.
У ле­то, кад год се да­ва­ла при­ли­ка, не­ко­ли­ко не­де­ља рас­пу­ста су би­ле про­ве­де­не на ви­со­кој пла­ни­ни или пак у пе­ша­че­њу по пла­нин­ским пу­те­ви­ма и ста­за­ма са ма­лим од­мо­ри­шти­ма у уса­мље­ним49 хо­те­ли­ма, ра­се­ја­ним на пу­теви­ма ту­ри­ста.
Ме­ђу­тим баш на кра­ју ње­них сту­ди­ја, про­шло­га про­ле­ћа, услед на­пор­но­га
ра­да на кли­ни­ка­ма и спре­ма­ња за док­тор­ске ис­пи­те, ње­но здра­вље по­че­ло је да по­пу­шта. Зна­ју­ћи пак, да су баш та­да бра­то­вље­ни ис­пи­ти у пу­ном је­ку, она ни­је хте­ла ни ре­чи му ре­ћи о то­ме и ….. оти­шла је тај­но у Ру­ску Цр­кву да се по­мо­ли Бо­гу за ње­гов успех у ис­пи­ти­ма. Тај по­јам о Бо­гу, и ако га је баш ње­на стру­ка, ме­ди­ци­на, че­сто по­би­ја­ла, ипак је по­сто­јао код ње, јер ње­на осе­тљи­ва ду­ша јед­не иде­а­лист­ки­ње ни­је га мо­гла су­ро­во од­ба­ци­ти; и она се обра­ћа­ла у тим те­шким пси­хич­ким мо­мен­ти­ма, тој над­при­род­ној си­ли, не за се­бе, не­го за до­бро дру­го­га, ње­ног бра­та, ко­ји се ипак ни­ка­да ни­је мо­гао на­да­ти та­кво­ме из­ли­ву се­стрин­ске љу­ба­ви. Че­сто је тад, го­во­ри­ла: „до са­да је он био мој ма­ли а од сад је он мој ве­ли­ки брат, и би­ћу сва срет­на ако бу­де­мо мо­гли про­ве­сти за­јед­но и ово ле­то не­где у пла­ни­ни као и пре, па би­ло то и у нај­ма­њем хо­тели­ћу”. Али јој се та скром­на же­ља ни­је ис­пу­ни­ла.
А ка­да је брат сти­гао, са­знав­ши ужа­сну вест, за­те­као је сво­ју се­стру, не­по­мич­ну, са за­тво­ре­ним очи­ма у сре­ди­ни буј­ног пла­нин­ског цве­ћа, ко­је је она са­ма баш, уочи сво­је смр­ти бра­ла и ко­јим је сво­ју со­бу оки­ти­ла. Би­ло је чак и алп­ских ру­жа, ње­ног оми­ље­ног цве­ћа, ко­је [је] не­чи­ја да­ре­жљи­ва ру­ка об­ра­ла и по­бо­жно на одар спу­сти­ла.
Ње­но бол­но и уко­че­но ли­це има­ло је из­глед да мо­ли бра­та по­след­њи пут за опро­штај, што га је овим не­срет­ним слу­ча­јем по­тре­сла, баш оно што је она пре на све мо­гу­ће на­чи­не гле­да­ла да из­бег­не. (да не учи­ни?)
* * *
Рад у ла­бо­ра­то­ри­ју­му је ве­о­ма ин­те­ре­со­вао. Про­во­ди­ла је чи­та­ве ча­со­ве у ис­тра­жи­ва­њу и по­ку­ша­ји­ма да до­би­је не­што што ни њој ни­ти пак про­фе­со­ру аси­стен­ту ни­је по­ла­зи­ло за ру­ком. Кад­кад, по­сле под­не, ишла је да на­ба­ви себи ма­те­ри­јал, жа­бе, ко­је је хва­та­ла са дру­га­ри­ца­ма по ба­ра­ма у Meyrin-у бли­зу Же­не­ве. Оста­ја­ла је та­ко це­ло по­сле под­не у при­ро­ди, брч­ка­ју­ћи се са бо­сим но­га­ма по во­ди и га­зе­ћи по све­жој тра­ви.
По­сле за­гу­шљи­вог школ­ског и ва­ро­шког ва­зду­ха, осе­ћа­ла је по­тре­бу за кре­та­њем, жи­вот на чи­сто­ме зра­ку. Би­ло је кад­кад и пе­ња­ње по др­ве­ћу или пак про­ме­на­да на обич­ним ко­ли­ма јед­не ње­не дру­га­ри­це из то­га ме­ста. Али при том ра­ду у ла­бо­ра­то­ри­ју­му она ни­је за­бо­ра­вља­ла на свој бу­ду­ћи рад и на сво­ју те­зу.
Јед­ног да­на вра­ћа­ју­ћи се са пре­да­ва­ња по­ка­за, сва ра­до­сна, сво­јој ма­ми
је­дан фла­кон са не­чим уну­тра и ре­че:
– „Ма­ма, ето то је мо­ја док­тор­ска те­за.”

      Тра­жи­ла је да­клем не­што и нај­по­сле на­шла, пла­ни­ра­ју­ћи у на­пред рад сво­га на­уч­ног ис­тра­жи­ва­ња. Го­во­ри­ла ми је о ди­а­гра­ми­ма ко­ји­ма би том при­ли­ком гра­фич­ки пре­ста­ви­ла до­би­ве­не ре­зул­та­те. То је би­ло већ у 6-ом се­ме­стру и од та­да ни­шта ни­је ви­ше о то­ме го­во­ри­ла, по­нев­ши сво­ју тај­ну са со­бом.

* * *
На­да

Во­ле­ла је ве­о­ма при­ро­ду и кад год јој се да­ва­ла при­ли­ка из­ла­зи­ла је са дру­га­ри­ца­ма у Же­нев­ску кам­па­њу (око­ли­ну) чи­је су је пи­то­ми­на и при­ја­тан осме­јак стал­но при­вла­чи­ли. То су би­ла пе­ша­че­ња са ма­лим „рук­са­ком” на ле­ђи­ма, об­у­че­на у свој алп­ски ко­стим и са ма­ра­мом или фран­цу­ском алп­ском ка­пом на гла­ви. Че­сто кад ни­је би­ло ви­ше да­на пре­да­ва­ња, ишло се на Ју­ру има­ња Sal­ève, где су но­ћи про­во­ди­ле у Cha­lets-има или обич­ним се­на­ра­ма, на сла­ми и се­ну, пу­не сре­ће и за­до­вољ­ства да жи­ве у пра­вој при­ро­ди, за­бо­ра­вља­ју­ћи и на ва­рош и на шко­лу.
Ју­ру и Sal­ève под­јед­на­ко је во­ле­ла. Пр­ва са сво­јим шу­ма­ма и про­план­ци­ ма ку­да ре­ђе до­пи­ре но­га же­нев­ских из­лет­ни­ка и са сво­јим нај­ви­шим вр­хом la Dôle, ку­да су још но­ћу из Cha­let-а по­ла­зи­ле да гле­да­ју ве­ли­чан­стве­но ра­ђа­ње сун­ца. Sal­ève, пак ди­вљи, са ого­ле­лим ли­ти­ца­ма окре­ну­тим је­зе­ру, пун ге­о­лошких ин­те­ре­сант­но­сти, пе­ћи­на и фо­си­ла, на ко­ме је ре­дов­но но­си­ла свој блок за цр­та­ње са олов­ком, и док су се дру­га­ри­це од­ма­ра­ле у хла­ду, она је цр­та­ла обли­жњи вис Môle, ка­кву пе­ћи­ну или је­дан за­ни­мљи­ви део Sal­ève-а, чу­ва­ју­ћи та­ко ве­чи­ту успо­ме­ну на ове дра­ге јој пре­де­ле.

* * *
St. Luc је би­ло јед­но ме­сто ко­је је вр­ло го­ди­ло ње­ној при­ро­ди. На ве­ли­кој ви­си­ни (око 1600 m), са је­ло­вим шу­ма­ма око­ло, хо­тел бео као снег је ја­сно кон­тра­сти­рао са (там­ном) мр­ком бо­јом бо­ро­ва и ме­ле­за. Али тек је па­но­ра­ма би­ла нај­ве­ли­чан­стве­ни­ја. Мt Cer­vin, Dent­te Blan­che, Gr. еt pt. Cor­ni­er с јед­не стра­не а са дру­ге опет Di­a­blo­us, Rot­hom – Mo­ming, док је им­по­зант­ни We­in­horn оста­јао скри­вен. На­ди­ја је гле­да­ла ту при­ро­ду са ус­хи­ћа­ва­њем, и жуд­но је уди­са­ла свеж и оштар пла­нин­ски ва­здух. Про­во­ди­ла је кад­кад чи­та­ве са­те ужи­ва­ју­ћи у тим пра­вим ле­по­та­ма при­ро­де.

Кло­ни­ла се дру­штва због че­га је је­дан угле­дан же­нев­ски го­спо­дин и на­звао „pe­ti­te Sa­u­va­ge”. Ме­ђу­тим упо­зна­ла је јед­ну ста­ру сли­кар­ку, аква­ре­ли­сту пеј­за­жа M-el­le Ca­la­me из Же­не­ве, ко­ја је про­во­ди­ла ле­то сли­ка­ју­ћи по пла­ни­на­ма. При­ја­тељ­ство је би­ло бр­зо скло­пље­но и На­ди­ја је вр­ло ра­до но­си­ла сто­ли­цу, ку­ти­ју са бо­ја­ма или на­слон за плат­но. То су би­ле иде­ал­не шет­ње по ли­ва­да­ма, шум­ским ста­за­ма а за тим су до­ла­зи­ли ча­со­ви ње­ног нај­ве­ћег ужи­ва­ња гле­да­ју­ћи ка­ко, ис­под ве­ште ки­чи­це, из­ла­зи ве­ли­чан­стве­на val d’ An­ni­vi­ers; ко­ја уса­мље­на гру­па ме­ле­за у сред ка­квог про­план­ка, или рас­пе­ће са бо­го­ро­ди­цом на пу­ту за Chan­do­lin или пак се­ло St Luc са сво­јом цр­кви­цом и пе­тлом на зво­ни­ку. Мо­жда је, ви­де­ћи ова­кве ле­пе ра­до­ве, од­у­ста­ла да по­ву­че озбиљ­ни­је ко­ју ли­ни­ју на сво­ме цр­та­ћем бло­ку ко­ји је ина­че на сва­ком ве­ћем из­ле­ту пра­тио.

 * * *
У St. Luc – у (val. d’An­ni­vi­ers)

 

За вре­ме на­шег ба­вље­на у St. Luc ја­ви­ше те­ле­фо­ном јед­ног да­на у наш хо­тел, ко­ји је ре­дов­но имао по јед­ног док­то­ра, из хо­те­ла We­isshorn (на 2350 m) да је се је­дан др­во­се­ча (hûc­hern) по­се­као се­ки­ром у но­гу и да је по­треб­на хи­тра ле­кар­ска по­моћ. Соп­стве­ни­ца хо­те­ла сва пре­пла­ше­на, док­тор слу­чај­но још ни­ је био до­шао, зна­ју­ћи да је (пок) На­ди­ја сту­дент ме­ди­ци­не по­тра­жи је од­мах, али ка­ко је она већ би­ла оти­шла у шу­му то од­ју­рих ја да је тра­жим. На­ђох је у сред алп­ских ру­жа ка­ко мир­но чи­та сво­ју књи­гу. Ре­кох јој за не­сре­тан слу­чај а она, ду­бо­ко по­тре­се­на, том пр­вом при­ли­ком да спа­са­ва је­дан људ­ски жи­вот и ако јој [још] ни­ка­кве кли­ни­ке ни­је по­ха­ђа­ла и те слу­ча­је има­ла, од­ју­ри пра­во на те­ле­фон да се де­таљ­ни­је рас­пи­та о ра­ни. Се­ћам је се још ка­ко, сва за­ја­пу­ре­на, по­што су јој об­ја­сни­ли на те­ле­фо­ну, ка­ко се ми­сли и кон­цен­три­ше раз­ба­ца­не ми­сли, на­пре­жу­ћи свој мо­зак да на­ђе спа­са не­срет­ни­ку. Нај­зад је ус­пе­ла [да] про­на­ђе, пре­ко те­ле­фо­на, не­ка­кав лек у ма­лој хо­тел­ској ам­бу­лан­ти и да да по­треб­не ин­струк­ци­је да се за­у­ста­ви крв и при­ви­је ра­на. Ра­ње­ник је пре­здра­вио а она о то­ме ни­ко­ме ни­је хте­ла причати.

* * *
St. Luc
Ње­на ве­ли­ка дру­же­љу­би­вост са де­цом и ов­де се по­ка­за­ла, јер је од­мах по до­ла­ск у упо­зна­ла јед­ну ма­лу ме­штан­ку Lo­u­i­se X. од сво­јих 6 го­ди­на ко­ја мо­ра са сво­јим ма­њим бра­том да чу­ва ко­зе и да се ве­ре по гу­ду­ра­ма, бед­но об­у­че­на, са ве­ли­ким гло­ма­зним ци­пе­ла­ма и оде­лом пу­ним пра­ши­не. Ма­ла при­лич­но жи­ва, при­ча­ла јој је о сво­јој по­ро­ди­ци, сво­ме има­њу (јед­на ча­тр­ња са не­ко­ли­ко ко­за) пи­са­ла је сво­је име и учи­ла је ди­ја­лек­ту из те до­ли­не. (Val. d’An­ni­vi­ers).
На­рав­но да је је ње­на ве­ли­ка при­ја­те­љи­ца ле­по да­ро­ва­ла бон­бо­на­ма и чо­ко­ла­да­ ма, што су че­сто го­сти пре­ма де­ци из се­ла чи­ни­ли. Поп у се­лу пак, обра­зо­ван и
па­ме­тан чо­век, при­ме­ти го­сти­ма да пре­ко­мер­на па­жња пре­ма де­ци са­мо мо­же
да их раз­ма­зи и да ство­ри ро­ди­те­љи­ма те­шко­ћа, кад го­сти­ју ви­ше не бу­де би­ло.
Кад за­пи­тах На­ди­ју шта ми­сли да ра­ди а она ре­че: „По­па има пот­пу­но пра­во, али ће и де­ци би­ти жао.”, и она је про­ду­жи­ла, мо­жда са­мо ре­ђе, да и да­ље де­ли слат­ки­ше сво­јој ма­лој при­ја­те­љи­ци, али под по­год­бом да она о то­ме ни­ко­ме ни­шта не ка­зу­је.
* * *
Ten­na
(Ње­на до­се­тљи­вост и би­стри­на би­ле су сви­ма по­зна­те ко­ји су је по­зна­ва­ли.)
То је би­ло при­ли­ком јед­ног из­ле­та пра­вље­ног 1920 у ле­то на Piz Be­ve­rin (3150
m) у Гри­зон­ско­ме Кан­то­ну (Grisóus). По­што смо се кре­ну­ли из на­шег хо­те­ла у се­лу Ten­na још око 3 ч.[аса] из ју­тра, На­ди­ја јед­на го­спо­ђи­ца, Ци­ри­шки­ња и ја, при­спе­смо око 11 ча­со­ва на врх, где као сву­да на­ђе­мо алп­ску књи­гу за за­пи­сива­ње ту­ри­ста у јед­ној ли­ме­ној ку­ти­ји. При се­би ни­сам имао ни пе­ро за ма­сти­ло ни­ти олов­ку. Ка­ко ће мо сад? Уз­је­дан­пут њој па­де јед­на иде­ја на па­мет, из­ва­ди јед­ну чи­о­ду, и ка­ко сам слу­чај­но на­шао јед­но пе­ро у џе­пу од ка­пу­та, то за­ву­чем чи­о­ду у је­дан прст из ко­га ис­це­дим до­вољ­но кр­ви за за­пи­си­ва­ње на­ша 3 име­на. Го­спо­ђи­ца швај­цар­ки­ња нас је гле­да­ла и сме­шка­ла се. И дан да­њи по­сто­је у књи­зи ту­ри­ста на Piz Be­ve­rin-у име­на бра­та и се­стре, јед­но по­ред дру­гог, ис­пи­са­на кр­вљу, у знак ве­чи­те љу­ба­ви и сла­га­ња из­ме­ђу њих.

* * *
St. Ser­gue.
Одав­но смо већ сме­ра­ли да, за вре­ме бо­жић­њег рас­пу­ста, про­ве­де­мо неко­ли­ко да­на у пла­ни­ни на Skis. Про­шле зи­ме нам се баш да­де при­ли­ка за то. И ако ду­го не бе­ше сне­га, пред са­му но­ву го­ди­ну уда­ри јед­на сна­жна bi­se и ја са мо­јим при­ја­те­љем, од­лич­ним спор­тсма­ном L. de S., одох до Och-Frê­res, да ви­ди­мо те­ле­гра­ме да ли ко­ја ста­ни­ца ја­вља за снег. Са St. Ser­gue баш ја­вља­ју: „15 cm ne­i­gue po­u­dre­u­se, ex­cel­len­te po­ur les90 Skis”. Од­мах одо­смо до ку­ће да јој са­оп­шти­мо ра­до­сну вест. На­ди­ја је баш не­што спре­ма­ла по апарт­ма­ну.
– „По­ла­зи­мо су­тра из­ју­тра” ре­кох јој сав ра­до­стан.
– „Бла­го ва­ма” од­го­во­ри ми она, очи пу­не су­за, ми­сле­ћи да сам ре­ко са­мо за се­бе и мог при­ја­те­ља.
– „Не, не и ти идеш. Зар би ја ишао без те­бе”?!
Ње­но ли­це се раз­ве­дри, су­зе се осу­ши­ше и про­го­во­ри: „Хва­ла вам”.
Ах, тај по­глед ни­кад не­ћу за­бо­ра­ви­ти, у ко­ме је ис­ка­за­на сва се­стрин­ска љу­бав пре­ма сво­ме бра­ту.
А кад смо се по­сле не­ко­ли­ко да­на ра­ста­ја­ли на же­нев­ској ста­ни­ци, јер је био већ крај рас­пу­ста, за­гр­ли­ла ме је и по­љу­би­ла, што је ина­че вр­ло рет­ко чи­нила, као да је пред­о­се­ћа­ла да ће то би­ти по­след­њи пут.

* * *
Пред сам њен по­ла­зак у Cham­pex ор­га­ни­зо­ва­но је би­ло ку­пље­ње при­ло­га од стра­не уни­вер­зи­тет­ске швај­цар­ске омла­ди­не у ко­рист са­на­то­ри­ју­ма за си­ро­ма­шне ту­бер­ку­ло­зне сту­ден­те. По­ну­ди­ли су јој да узме уче­шћа у про­да­ји цве­ћа што је она, и ако је би­ла пре­мо­ре­на и из­ну­ре­на, при­ми­ла, жр­тву­ју­ћи оста­так свог здра­вља на по­ма­га­ње бол­них и очај­них дру­го­ва, стра­на­ца.
Са уку­сом ко­ји јој је био уро­ђен, скро­ман али еле­ган­тан, ко­ји је иза­зи­вао са­мо по­што­ва­ње, она је пред­ста­вља­ла сло­вен­ки­њу у ру­ској но­шњи, са својом не­раз­двој­ном цр­ве­ном ма­ра­мом на гла­ви, та­ко по­зна­та они­ма ко­ји су про­ве­ли са њом (вре­ме) на ра­ду у Ма­тер­ни­те-у за вре­ме ста­жа. Мо­гли сте је ви­де­ти, како сва жи­вах­на и ве­се­ла, у прат­њи дво­ји­це дру­го­ва, ме­ди­ци­на­ра, из дру­штва bel­les let­hres и ма­ле M-el­le De­bar­ge, ну­ди про­ла­зни­ци­ма цве­ће, ко­је им је ву­као у ко­ли­ци­ма је­дан ма­гар­чић. (ма­ли ма­га­рац)
То цве­ће, ко­је је она та­ко во­ле­ла и са нај­ве­ћим га за­до­вољ­ством бра­ла и
сли­ка­ла. То цве­ће, ко­јим је она сво­ју со­бу у Шам­пе-у, сву ис­ки­ти­ла и од ко­га је сво­
јим при­ја­те­љи­ца­ма и по­зна­ни­ца­ма у Же­не­ву, у па­ке­ти­ма по­сла­ла обе­ћа­ва­ју­ћи им уско­ро и ал­пи­ских ру­жа, кад се бу­де по­пе­ла на још ве­ћу ви­си­ну. То бе­за­зле­но цве­ће, тај сим­бол де­во­јач­ки, пру­жао јој је са­да мо­гућ­ност да омек­ша ср­це про­ла­зни­ка и да по­мог­не не­срећ­ним сту­ден­ти­ма, ње­ним дру­гови­ма, ко­ји жр­тву­ју сво­је мла­де жи­во­те за љу­бав на­у­ке и на­пред­ка.
Ње­на со­ба је би­ла пре­тво­ре­на у цве­ћар­ни­цу у ко­јој је она ода­би­ра­ла, ло­мила гран­чи­це, ски­да­ла тр­ње са бо­дљи­ка­вих ру­жа, пра­ви­ла бу­ке­ти­ће и ода­тле га пре­но­си­ла у ко­ли­ца и про­да­ва­ла по ули­ца­ма са сво­јим дру­го­ви­ма. То је тра­ја­ло це­лог да­на, и вра­ти­ла се ку­ћи сва пре­мо­ре­на. Али шта је био и тај умор по­ред оног ве­ли­ко­га ду­га ко­јим се она ве­чи­то пре­ма бол­ним и оскуд­ним дру­го­ви­ма оду­жи­ла и то баш на не­ко­ли­ко да­на пред сво­ју пре­ра­ну и из­не­над­ну смрт.

* * *
Стаж у Ма­тер­ни­те-у, кра­јем про­ле­ћа, био је вр­ло за­мо­ран, што се на њој по­че­ло и при­ме­ћи­ва­ти. Али ку­ра­жна, као и увек, она ни­је хте­ла на­пу­сти­ти ме­сто у сво­јој гру­пи, у ко­јој су би­ле ње­не нај­бо­ље дру­га­ри­це. Та гру­па је би­ла јед­на ма­ла фа­ми­ли­ја у ко­јој се сва­ка од њих тру­ди­ла да вре­ме, ко­је су та­ко за­јед­нич­ки про­во­ди­ле, ис­пад­не што леп­ше и што при­јат­ни­је.
По­што су но­ћи­ва­ле у бол­ни­ци, а бди­ло се ду­бо­ко у ноћ, то су се­дељ­ке би­ле вр­ло че­сте. На­ди­ја је про­во­ди­ла вре­ме ши­ју­ћи, као и увек, са­ма сво­је хаљи­не, пле­ла бра­ту swŭ­ter за skis, или је чи­та­ла Шек­спи­ро­ва де­ла на ен­гле­ском. Ме­ђу­тим она ни­је са­мо ми­сли­ла на се­бе и на сво­је. Њен ал­тру­и­стич­ки дух ни­је мо­гао за­бо­ра­ви­ти ни ма­ла не­ја­ка ство­ре­ња, чи­је су мај­ке ле­жа­ле у по­сте­ља­ма, и она се ла­ти­ла те ма­те­рин­ске ду­жно­сти, ства­ра­ју­ћи ра­дост и мај­ка­ма а и де­ци. Је­дан је ма­ли­шан до­био ча­ра­пи­це а дру­ги пле­те­ну ка­пу, а на­ро­чи­то им је ра­до пру­жа­ла би­скви­те, ко­је су они као ми­ше­ви гриц­ка­ли. По кад­кад, опет, при­ча­ла је, оку­пље­ним дру­га­ри­ца­ма, о сво­јим ро­ди­те­љи­ма, о сво­ме на­ро­ду и о сво­јој зе­мљи. Из­бе­га­ва­ла је да по­зле­ђу­је ра­не при­ча­ју­ћи им о не­срет­но­ме про­вла­че­њу кроз Ал­ба­ни­ју, али им је че­сто чи­та­ла и пре­во­ди­ла пе­сме о Ко­со­ву, Ко­сов­ки девој­ци, мај­ци Ју­го­ви­ћа и Ха­сан аги­ни­ци, као и пе­сме из Ан­то­ло­ги­је од Б.[огдана]
П.[оповића]. Би­ра­ла је ту­жне пе­сме, из­раз на­род­но­га бо­ла и ту­ге, ко­је су у но­ћи,
при по­лу­све­тло­сти, ства­ра­ле ви­зи­је про­шло­сти, а глас јој је да­вао из­раз бо­ла и
ту­ге ду­ше ко­ја пла­че; као да је пред­о­се­ћа­ла да ће се уско­ро ра­ста­ти са тим дру­га­
ри­ца­ма, ко­је су је па­жљи­во слу­ша­ле, и са на­ро­дом ко­га је то­ли­ко во­ле­ла.

* * *
Че­сто је ишла у ку­ћу г. D….. углед­но­га же­нев­ског па­сто­ра, чи­ја је нај­ста­ри­ја кћи би­ла ње­на нај­бо­ља дру­га­ри­ца. Во­ле­ла је и по­што­ва­ла је ову скром­ну али углед­ну по­ро­ди­цу, из­раз по­ште­ња и до­бро­те, и103 ко­ја је пред­ста­вља­ла у ње­ним очи­ма сим­бол че­сти­то­сти.
И по­ро­ди­ца је во­ле­ла и при­ма­ла је љу­ба­зно и че­сто су при­ре­ђи­ва­не ма­ле му­зич­ке се­дељ­ке на ко­ји­ма је она ра­до при­су­ство­ва­ла. На­ди­ја је увек има­ла у сало­ну јед­но ме­сто ко­је је во­ле­ла и где је, по­сле пр­вих акор­да, оста­ја­ла по­ву­че­на у са­му се­бе. То је ме­сто нај­зад по­ста­ло „ње­но” ме­сто и око­ло ње­га су се на­ла­зи­ле и не­ко­ли­ко ства­ри, по­кло­ње­не по­ро­ди­ци као успо­ме­не, од ње­не стра­не. Ето то се ме­сто у са­ло­ну углед­но­га г. D…[Du­bo­is] зо­ве corn de Na­dia (На­ди­јин угао).
По­сле ње­не тра­гич­не смр­ти, у спо­мен оне ко­ју су то­ли­ко во­ле­ли, при­ре­де ње­не дру­га­ри­це, у истом са­ло­ну, је­дан ма­ли, ре­ли­ги­о­зни кон­це­рат, са оним ко­ма­ди­ма ко­је је она не­кад ту ра­до слу­ша­ла.
И док је ви­о­ли­на, у прат­њи кла­ви­ра, је­ца­ла па­са­же из Бе­ке­ро­вог ада­ђа, пу­ног ту­ге и пла­ча, очи пу­не су­за упи­ра­ле су се пре­ма На­ди­ји­ном углу, тра­же­ћи ону ко­ја ви­ше ни­је ту и ко­ја је не­кад слу­ша­ла те исте ту­жне акор­де, са са­ња­лач­ким очи­ма упр­тим у про­зор, гле­да­ју­ћи, пре­ко Ба­сти­о­на, пла­ве огран­ке Ју­ре ка­ко се гу­бе у да­љи­ни.
И да­нас по­сто­ји у ку­ћи углед­но­га г. D.[u­bo­is-а] На­ди­јин угао, као успо­ме­на
на јед­но љуп­ко ство­ре­ње, при­род­но об­да­ре­но да у по­ште­ној и ча­сној сре­ди­ни
за­до­би­је сим­па­ти­је свих оних ко­ји су је упо­зна­ли.

* * *
Му­зи­ку је во­ле­ла као ама­тер. По­ред из­ле­та и спор­то­ва, она јој је би­ла је­ ди­но ра­зо­но­ђе­ње.
Ре­дов­ни пред­плат­ник син­фо­нич­них кон­це­ра­та, и при­ље­жни ђак, уко­ли­ко јој је то, шко­ла до­зво­ља­ва­ла, она је љу­би­ла му­зи­ку као умет­ност ко­ја опле­ме­њу­је ду­шу и из­ди­же чо­ве­чи­је вр­ли­не. Сви­ра­ла је по­ву­че­но из лич­ног за­до­вољ­ства и без пре­тен­зи­ја пре­ма дру­ги­ма. Што пак ни­је мо­гла са­ма да сви­ра ишла је и слу­ша­ла је по кон­цер­ти­ма ко­ји су тај  не­до­ста­так до­пу­ња­ва­ли.
Има­ли ве­ћег ус­хи­ће­ња од оно­га кад је слу­ша­ла ви­о­ли­ни­сту Busch-а са (у) Bеethoven-овим кон­цер­том, Flesch-а ка­ко сви­ра Cha­co­u­ne-у од Bach-а, Лан­довску са (у) Bach-овим сим­фо­ни­ја­ма за cla­ve­cin, или нај­зад 3-ћу (хе­ро­јич­ну) и 5-ту (син­фо­ни­ју суд­би­не) од Beеt­ho­ven-а, ко­ју је она на­ро­чи­то ра­до слу­ша­ла.

Му­зи­ка, у оп­ште, би­ла она за ор­ке­стар, ин­стру­мент, со­ло или (ка­мер – музи­ка), све је ути­ца­ло на њу и она је, без ве­ли­ког кон­зер­ва­то­ри­јум­ског обра­зова­ња, осе­ћа­ла ту моћ бо­жан­ске умет­но­сти и ужи­ва­ла у њој. Кла­си­ча­ре на­ро­чи­то нај­ра­ди­је је слу­ша­ла. По­чев­ши од ста­ре ита­ли­јан­ске му­зи­ке 17 сто­ле­ћа са сво­јим син­фо­ни­ја­ма, ка­то­лич­ког ге­ни­ја, пу­них по­бо­жне хар­мо­ни­је; за тим не­мач­ки ге­ни­ји Glück, Mo­zart и на­ро­чи­то Beеthoven и Bach су ја­ко4 ути­ца­ли на њу.
Са ка­квим се ус­хи­ће­њем мо­ра­ла вра­ти­ти јед­но ве­че ка­да је про­ве­ла ду­бо­ко у ноћ, сви­ра­ју­ћи ти­хо (да не би бу­ди­ла уку­ћа­не) со­на­те Bach-ове, чи­је је компо­зи­ци­је баш исто ве­че слу­ша­ла; или пак кад је слу­ша­ла Ше­хе­ра­за­ду од Рим­ског Кор­са­ко­ва, бруј­ну, сен­су­ал­ну и од огром­не ор­ке­стра­ци­је.
И ов­де, у му­зи­ци, се пот­пу­но сла­га­ла са Du­ha­mel-ом, ко­ји у овој ужи­ва, пред­по­ста­вља­ју­ћи јед­ног до­брог ама­те­ра му­зи­ча­ра пр­во­кла­сно­ме вир­ту­о­зу акро­ба­ту.
Али глав­на лич­ност ко­ја јој је да­ва­ла пот­по­ре у овим сво­јим по­гле­ди­ма био је сам Ro­man Rol­land, тај нај­ху­ма­ну­ти­ји и нај­у­зви­ше­ни­ји пи­сац овог до­ба, обо­жа­ва­лац Beеthoven-а, ка­ког ни­кад ни­је би­ло. На­ди­ја је про­чи­та­ла ње­го­во­га „Beеthoven-а” а за тим и „Jean-а Chri­stop­he-а” и сва је би­ла оду­ше­вље­на, на­шав­ши још јед­но ли­це, нај­чо­ве­чан­ски­јег пи­сца, ко­ји кри­ти­ку­је она­ко ка­ко осе­ћа, љу­бе­ћи из­над све­га ову чо­ве­чан­ску му­зи­ку, из­раз ра­до­сти и огром­них ду­шев­них пат­њи не­срет­но­га ге­ни­ја ко­ји се звао Bеt­ho­ven.

http://www.gutenberg.org/files/55941/55941-h/55941-h.htm

* * *
Има­ла је да­ра и во­ље за уче­ње је­зи­ка. Ен­гле­ски, ко­ји је по­чела са­мо­уч­ки, још у Ср­би­ји, за вре­ме ра­та, на­ста­ви­ла је са успе­хом у же­нев­ском ко­ле­жу и код јед­не го­спо­ђи­це ен­гле­ски­ње у Же­не­ви, ко­ја јој је да­ва­ла ча­со­ве. Успех је био вр­ло брз, јер је уско­ро и до­би­ла јед­ну на­гра­ду на кон­кур­су ен­гле­ског је­зи­ка код г. Ber­ford-а про­фе­со­ра у ко­ле­жу, ко­ји је да би под­ста­као вред­но­ћу сво­јих уче­ни­ка, ор­га­ни­зо­вао на­ро­чи­те кон­кур­се са на­гра­да­ма, на ен­гле­ском је­зи­ку и са вр­ло раз­ли­чи­тим си­же­и­ма. На­гра­да се са­сто­ја­ла из јед­не књи­ге Шек­спи­рових де­ла ко­ју је она доц­ни­је по­бо­жно са­чу­ва­ла у сво­јој би­бли­о­те­ци, а за тим је на­ба­ви­ла и оста­ла Шек­спи­ро­ва де­ла.
Ита­ли­јан­ски пак про­ду­жи­ла је у Же­не­ви, са мно­го во­ље са сво­јом дру­га­ри­цом ита­ли­јан­ком Be­a­tri­ce X. Је­зик јој је ишао вр­ло ла­ко због фран­цу­ског а и због за­до­вољ­ства ко­ји јој је при­чи­ња­вао. Про­шле го­ди­не на пред­лог г.De­bar­ge-а при­ми­ла је, је­дан ин­те­ре­сан­тан чла­нак ита­ли­јан­ског пи­сца Гу­и­јел­ма Фе­ре­ча: „Hydro­pi­sie de l’ar­gent” (S. Lit­he­ra­i­re…..) из „Séco­la”, да га пре­ве­де и од­штам­па у S. Lith. По­ку­шај јој је од­лич­но ис­пао за ру­ком, а као на­гра­да, по­ред за­до­вољ­ства ко­је је тај успех при­чи­ња­вао, до­би­ла је и јед­ну ку­ти­ју бон­бо­на од г. De­bar­gea-а, ко­је је она „gê­nê­re­u­se­ment” по­де­ли­ла са сво­јим бра­том.

* * *
Шпан­ски
Ње­но ин­те­ре­со­ва­ње за ме­де­цин­ску на­у­ку би­ло је ве­ли­ко, и на­ро­чи­ту је па­жњу по­кла­ња­ла на­уч­ним пи­та­њи­ма из ми­кро­би­о­ло­ги­је ко­јој би се ве­ро­ват­но и доц­ни­је би­ла по­све­ти­ла.
При­би­ра­ју­ћи раз­не док­тор­ске те­зе, ин­фор­ми­ра­ју­ћи се о но­вим про­на­ла­сци­ма до­спе до јед­ног вр­ло ин­те­ре­сант­ног и рет­ког ра­да, јед­ног по­зна­тог шпан­ског про­фе­со­ра из Ма­дри­да (cas d’Anen­cep­ha­li­te….. – ви­де­ти бро­шу­ру са по­сла­тим књи­га­ма). По­што пре­вод те књи­ге ни­је по­сто­јао то се она ку­ра­жно од­лу­чи да учи шпан­ски да би је мо­гла раз­у­ме­ти. На­ба­ви­ла је од­мах гра­ма­ти­ку и реч­ник шпан­ско-фран­цу­ски, да­ла се на рад, и уско­ро је це­лу бро­шу­ру пре­ве­ла и ин­те­ре­сант­не ства­ри уне­ла у сво­је из­во­де, на ма­лим кар­то­ни­ма ко­ји још и да­нас сво­је.

* * *

Du­ha­mel
Ње­но оду­ше­вље­не за те­о­ри­ју по­зна­тог фран­цу­ског пи­сца Du­ha­mel-а не­пре­ста­но је ра­сло. Док­тор по за­на­ту, вр­ло обра­зо­ван, он је про­шао и ви­део све бе­де ра­та, жи­ве­ћи и па­те­ћи се за­јед­но са ра­ње­ни­ци­ма, што је он та­ко дир­љи­во опи­сао у сво­јој књи­зи „la vie des martyres”. И она је би­ла исто­га по­зи­ва и она се пи­та­ла ка­кав тре­ба да јој је циљ то­га па­ће­нич­ког и не­из­ве­сно­га жи­во­та и она је ме­ђу­тим обо­жа­ва­ла при­ро­ду као и Du­ha­mel. Са ка­квим је ин­те­ре­со­ва­њем ишла са­мо на пре­да­ва­ње овог док­то­ра – фи­ло­зо­фа, ко­је је он одр­жао на же­нев­ском Универ­зи­те­ту, и где је ви­со­ко про­кла­мо­вао да је ње­гов циљ жи­во­та за­до­вољ­ство ко­је чо­век сам се­би мо­ра да ства­ра. Тај прин­цип та­ко ја­сан и та­ко чврст али исто та­ко че­сто и нео­ствар­љив ни­је био не­мо­гућ за њу, јер за­до­вољ­на са ма­лим, са оним што се има, дру­га мно­го­број­на и уз­ви­ше­на по­ља, на­у­ке, му­зи­ке, сли­кар­ства и спор­то­ва би­ла би не­ис­црп­ни из­во­ри уте­хе и за­ни­ма­ња у те­шким мо­мен­ти­ма не­сре­ће и ис­ку­ше­ња у жи­во­ту.

* * *
Па­три­о­ти­зам је њен био та­ко јак да је пре­ла­зио по ма­ло и у шо­ви­ни­зам.
Тру­ди­ла се сву­да да оба­ве­сти стран­це о ста­њу на­ше опу­сто­ше­не отаџ­би­не и ње­ним пра­вед­ним ре­кла­ма­ци­ја­ма и са до­сто­јан­ством је се ка­зи­ва­ла Срп­ки­ња а не ју­го­сло­вен­ка. Ко­ли­ко је са­мо би­ло ди­ску­си­ја са г. De­bar­ge-ом о то­ме! Би­ло је по кад­кад и љут­ње и за­тег­ну­тих од­но­са ко­ји на­рав­но су оста­ја­ли без по­сле­ди­ца.
Пре­ма Бу­га­ри­ма на­ро­чи­то, би­ла је не­по­ко­ле­бљи­ва. Љу­ти­ла се на­ро­чи­то на њи­хову ефи­ка­сну про­па­ган­ду у Же­не­ви и на на­шу не­ак­тив­ност. У foyer des étu­di­an­tes
ку­да је че­сто од­ла­зи­ла при­ме­ти­ла је на пр.[имер] нат­пис „до­бро до­шли” го­то­во
на свим је­зи­ци­ма са од­го­ва­ра­ју­ћим по­ра­ка­ма141 (у бо­ји), са­мо срп­ски ни­је био142.
Ка­ко је143 тај дом пру­жао је уто­чи­ште сви­ма стран­ки­ња­ма, то је би­ло и не­ко­ли­ко
Бу­гар­ка [Бугарки] ко­је су то го­сто­прим­ство на­рав­но упо­тре­би­ле на сво­ју ко­рист,
кле­ве­та­ју­ћи144 нас. На­ди­ју је то ве­чи­то гри­зло и те­жи­ла је свом си­лом да убе­ди
сво­је дру­га­ри­це и по­зна­ни­це да су то ви­ше или ма­ње ла­жи.
Али ка­ко сам био са­мо по­тре­сен, кад ми по­ка­за­ше у го­ми­ли ње­них дру­го­ва
ме­де­ци­на­ра, ко­ји су, ода­ју­ћи по­след­њу по­част сво­јој ко­ле­ги­ни­ци, уно­си­ли, у цркве­ну крип­ту на ру­ка­ма те­шки и пре­те­шки ков­чег, и два бу­гар­ска ме­де­ци­на­ра
ко­ји су, за­бо­ра­вља­ју­ћи на сву мр­жњу ра­са, ода­ва­ли по­след­њу по­част оној, ко­ју су и по­ред свих ра­спра ипак це­ни­ли и по­што­ва­ли.

(Милош Голубовић – Визија)

Click to access 0350-66730704141Z.pdf