To je jedna sirota bol.
Bol usana precvetalih,
kao neopevani božuri.
Usana stiglih na vrh glave
od čežnje da se spoje s nečim
što nije zemlja.
Kao da u sred tebe
raste rupakroz
koju ti visi noga
i nikad da potrčiš.
Nikad nisi cela
zato što sebe nisi stigla dati
onom čija si bila.
Bol koju ne smeš
priznati za svoju
jer bi umrla istog trena
od gubitka.
Ovako čekaš
da počneš ponovo da živiš
i svi zatočeni vatrometi u tebi
čekaju.
Da dođe bajka kojoj veruješ.
Da dođu ruke
u kojima se opet prepoznaješ
i sloboda o kojoj si maštala
samo do poluosmeha
da se ne bi previše opustila
i zaboravila da stražariš
pred vratima svog bola.
udicazasrce 
Поезија!!!
Hvala puno.