СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ – АКО МИТРОПОЛИТИ ЋУТЕ, КО ЋЕ ГОВОРИТИ

staracpajsijem

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица…

Хоћу да кажем да све отуда полази. Ако човек не верује у Бога неће имати обзира ни према породици, ни према свом завичају, ни према својој отаџбини. И то је оно што неки желе да униште, зато и стварају дух немара…

Гледај у узрок. Можда ћемо морати да преживимо много од онога о чему се говори у Апокалипси. Наступило је отпадништво (апостасија) и преостало је још само да дође ”син погибли„ (2.Сол.2,3). Свет ће се претворити у лудницу… Видећемо како се збивају најневероватнији, најбезумнији догађаји, али је добро само то што ће они веома брзо смењивати један другога. Екуменизам, заједничко тржиште, једна велика држава, једна светска влада, једна религија, скројена према њиховој мери – такви су планови мрачних сила.

Мене узнемирава владајући спокој. Нешто се спрема. Ми још нисмо схватили како треба, ни то у каквом времену живимо, ни то да ћемо умрети. Шта ће из тога произаћи, не знам, стање је јако тешко. Судбина света зависи од неколико људи, али Бог још увек држи кочницу. Треба се много и са болом молити, да би се Бог умешао у оно што се дешава…Време је јако тешко.

Накупило се много пепела, ђубрета, равнодушности – и за то да би све то одлетело, треба јако да дуне… Страшно! Наступила је вавилонска пометња! Потребно је да се Бог умеша… Постоји велики немир. Све се помешало! Народу је глава потпуно помрачена.

Па ипак, без обзира на то врење, ја осећам у себи неку утеху, неку увереност. Ипак има хришћана у којима почива Бог. Има још Божијих људи, људи молитве и свеблаги Бог нас трпи и поново ће све довести у ред.

Не бојте се! Ми смо преживели толико невоља и нисмо нестали. Зар ћемо се уплашити буре која треба да се разиђе? Нећемо умрети ни сада! Бог нас воли. У човеку постоји сакривена сила за случај потребе. Тешких година ће бити мало. Само једна олуја…

Не узнемиравајте се нимало, јер је над свиме Бог, Који управља свиме и поставиће сваког на клупу за оптужене да би дао одговор за учињено, у складу са чиме ће свако и добити награду од њега. Биће награђени они који су на неки начин помогли добро а биће кажњен онај који чини зло. Бог ће на крају крајева све поставити на своје место, али ће свако од нас дати одговор за оно што је урадио у те тешке године молитвом, добротом…

Данас се труде да разруше веру и за то да би се здање вере срушило, ваде помало, по камичак. Али свеједно су за то рушење одговорни сви: не само они који руше већ и ми који видимо како се руши вера и не трудимо се да је укрепимо. Затим ће ти кваритељи смишљено да нам задају још више тешкоћа, да се озлобе на Цркву, монаштво. Садашњој ситуацији је могуће супротставити се само духовно а не по светски. Олуја ће да се појача још мало, да избаци на обалу сво ђубре, све непотребно, а затим ће ситуација да се разбистри. И једни ће добити чисту награду а други ће да плате дугове.

Данас је много таквих, који се труде да искваре све: породицу, омладину, Цркву. У наше време радити за народ је – исповедништво, јер држава војује против божанског закона. Закони које она доноси су против закона Божијег. Али ми смо одговорни за то да не дамо непријатељима Цркве да све униште. Чак сам био у прилици да слушам и како свештеници говоре: “Немојте се ви тиме бавити, то није ваша ствар!“ Када би они молитвом долазили до таквог стања да се ни око чега не би бринули, ја бих им целивао ноге. Али не, они су незаинтересовани зато што желе да буду свима добри и да живе певајући. Равнодушност није дозвољена чак ни мирјанима а тим пре свештенству.

Искрен, духован човек не треба ништа да ради незаинтересовано. “Проклет сваки који немарно ради дело Господње“, говори пророк Јеремија (Иер. 48,10)… Сада је рат, духовни рат. Ја треба да будем напред. Колико марксиста, колико масона, колико сатаниста и свих других! Колико бесомучних, анархиста, прелешћених… Ја видим шта нас очекује и то ме боли. У грлу ми је горчина од људске боли…

Влада дух млакости, јунаштва уопште нема! Сасвим смо се искварили! Како нас Бог још трпи? Данашње поколење – то је поколење равнодушности. Не рата. Већина и може само за параду. Безбожницима, хулитељима дају да наступају на телевизији. И Црква ћути и не одлучује те богохулнике. А требало би одлучивати такве. Жао им је да их одлуче, шта ли? Хајде да не чекамо да неко други да извади змију из рупе, да бисмо ми били спокојни. Ћуте због равнодушности. Лоше је то што су чак и људи који имају нешто у себи, почели да се хладе и говоре: “Зар ја могу да изменим ситуацију?“

Ми смо дужни да храбро исповедамо нашу веру зато што ако будемо ћутали, сносићемо одговорност. У овим тешких годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију. Тако ће нам савест бити мирна. Ако се ми не будемо супротставили, устаће из гробова наши преци. Они су толико страдали за Отаџбину, а шта ми радимо за њу? Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?

Благодарите Богу за све. Потрудите се да будете мужествени (храбри). Подигните се мало. Знате шта подносе хришћани у другим земљама?… А код нас су многи тако равнодушни… Недостаје доброг расположења, подвига.

Али ако ми не почнемо да ратујемо против зла, ако не почнемо да разобличавамо оне који саблажњавају верујуће, онда ће зло постати још веће. Ако се не уплашимо, мало ћемо ободрити верне. И онима који ратују против Цркве ће бити много теже. У прошлости је наш народ живео духовно, зато га је Бог благосиљао, и свети су нам на чудесне начине помагали. И ми смо побеђивали наше непријатеље који су нас увек превазилазили бројчано. Ми сада говоримо да смо православни иако, на жалост, често само носимо име православних али не живимо православним животом.

Лењо свештенство успављује народ, оставља га да буде какав јесте, да се не би узнемиравао. “Види, кажу они, ни у ком случају им не говори да ће бити рат или Други Долазак и да се зато треба припремати за смрт. Да се људи ни у ком случају не би узнемиравали!“ А други, од лажно схваћене доброте, говоре: “Не разобличавајте јеретике, да су у прелести, да бисмо показали нашу љубав према њима“.

Данас је наш народ умешен “на води“. Квасац није исти. Ако ја избегавам узнемиравање ради тога да не нарушим свој телесни покој, онда сам ја равнодушан према светињи! Духовна кротост је једно, а мекоћа због равнодушности – сасавим друго. Неки говоре: “Ја сам хришћанин и зато треба да будем радостан и спокојан“. Али то нису хришћани. То је равнодушност, то је светска радост. Тај у коме постоје та светска начела – није духован човек.

Духован човек  је – сав бол. То јест, њега боли то што се догађа, боли га због људи. И због те боли му се даје духовна утеха.

Говорим уопштено; хоћу да кажем колико нас је захватила равнодушност. Иди до неке школе и видећеш: ако отворени прозори ударају у зид од ветра тешко ћеш наћи једно дете да устане и затвори их како се не би разбили. Нека деца ће гледати у празно, нека гледати како се прозори разбијају, нека ће пролазити поред прозора као да се ништа не дешава. Равнодушност. Причао ми је један официр: „Бојим се да не могу да нађем ни једног поверљивог војника да чува складишта са горивом како се непажњом не би изазвао пожар.“

Данас је у нас ушао неки дух који се среће у комунистичким државама. У Русији ће ове године, без обзира на принос житарица, бити глад. Нису пожњели пшеницу на време него врло касно. Почели су са жетвом у јесен. Зар се у јесен жање? Кад није њихово како да им буде жао како да се труде око њега? Живот им се претворио у најамништво. Немају жара ни жеље да нешто створе јер годинама нису ништа стварали. Готово! Оде! Држава им је пропала од тог духа ленчарења и равнодушности. Пада киша на покошено жито и уопште се не узбуђују. Је ли се завршило радно време? Одлазе. Жито остаје да кисне. Следећег дана, у радно време, доћи ће да покупе оно жита што преостане! Али кад је жито твоје хоћеш ли га оставити на стрњишту да пропадне? Нећеш ни спавати да би га спасао. И осећаш радост, усхићење од таквог умора.

Писао ми је један полицајац: „Нисам могао да дођем јер сам.био презаузет послом. Дежурали смо само нас двојица у целој области, а требало је, по правилу, да нас буде осморица.“ Чујеш ли ти то? Уместо да додају још двојицу, они остављају ону двојицу да буду сами!

Срећом, постоје и изузеци.

Дође ми је једном приликом један отац и каже: „Моли се за мога Ангела, јер ће га убити.“ Његовог сина упознао сам још као малог дечака, а сада је већ служио војску. „Зашто“ питам га, „шта се десило?“ „Отишао је једном“, каже ми, „и затекао остале да играју карте док су били на дужности. Опоменуо их је, али га нису послушали, касније је поднео извештај и један од њих му сада прети да ће га убити.“ „Види“, кажем му ја, „да ће га убити – неће. А ја ћу да се молим да Ангела не отерају на војни суд што и он није играо карте!“

Чуо сам за још један случај и рекао: „Хвала Богу, још постоје људи који брину за отаџбину.“

Кад су Турци повредили ваздушну границу са Грчком један наш пилот им се приближио да би их што боље снимио и могао да докаже да су повредили границу. Дежурни везиста му је говорио преко радија да се врати али је овај инсистирао и покушавао!.. Међутим, Турчин је имао бољи авион тако да је оборио овог нашег јадника у море. Сад кад то упоредите са некима којима авиони служе за излете видећете колика је разлика!

Треба пронаћи смисао, схватити да је добро неопходно, све остало је промашена ствар. Хајде неког ко је равнодушан да позовеш у рат. Гледаће само како да побегне одавде, да се извуче оданде.. Али кад схвати какво зло ће непријатељ нанети, биће после добровољац.

 

Старац Пајсије Светогорац (Езнепидис)

 

Извор: Москва Третии Рим,

http://3rm.info/19674-starec-paisij-svyatogorec-ob-apokalipsise.html

ЧУВАЈТЕ ДУШУ! РАЗГОВОРИ СА СТАРЦЕМ ПАЈСИЈЕМ СВЕТОГОРЦЕМ О СПАСЕЊУ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, образ Светачки, Београд, 2006.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije.htm

Превод: Православна породица, мај 2014

 http://xn--80aaaaaibs0byayigaejhlk6i8q.xn--90a3ac/2013-05-21-08-20-10/2013-05-23-14-28-08/490-starac-pajsije-o-ravnodusnosti
Advertisements

Отац Павле Гумеров: Како се борити с депресијом

Као и свака страст, туга има сасвим природно порекло. Несрећа, туга, плач – то су обичне емоционалне реакције човека на неке тешке околности у животу. На пример, када умире блиски човек, ретко ко остане равнодушан к том догађају. Ми не можемо да останемо равнодушни при тешким ударцима. Наше емоције нам помажу, као прво, да преживимо стрес, као друго, да мобилишемо своје силе у борби с тешкоћама, оне нас покрећу к некаквим активностима. Али је лоше када емоције овладају нама. Када дођемо у дуготрајно стање туге, онда смо већ близу депресије. Шта је то страст туге, депресија?

То је продужено, болесно стање душе. Од туге постајемо зависници, почињемо да јој служимо, и она, као и сваки идол, захтева жртве. Човек који се налазио у депресији, и који је потом, с Божијом помоћи, успео да превазиђе то стање, потом се с ужасом сећа ње, као кошмарног сна. Све што га је тада узнемиравало, изгледало као чудовишни проблем, потом је изгледало смешним и апсурдним. И уопште говорећи, туга – то је лако лудило, помрачење ума и душе. За време депресије, човек је неспособан да адекватно оцењује животне околности, људе и себе самог. Какве се мисли врте у глави човека, који страда од туге: „Све је лоше, у мом животу нема ничег доброг, мене нико не воли, не разуме, мој живот је бесмислен“. И наравно, самобичевање: „Ја сам најнесрећнији човек, губитник,глуп и безвредан, људима доносим само страдања“. У целом том монологу, оно што највише узбуњује и брине, то су категоричка осуђивања: „Све, ништа, нико, нај“ итд. Било којој здравој, нормалној особи, која се не налази у стању продужене депресије, је јасно, да не може све бити лоше. То је апсурд, бесмислица. Сваки човек има могућност за живот и срећу. Једноставно, човек у депресији то упорно не жели да прихвати. Сигурно да постоји здравље (у мањој или већој мери), руке, ноге, глава, чула, постоји некакво занимање, посао, постоје вештине, навике, блиски људи, рођаци и другови, значи, постоји могућност да се воли и да будеш вољен. И свако то схвата. То је јасно, као два пута два: у човеку који страда од туге, не говори његов разум, већ неко други. Ко? Његова страст! Она је овладала његовом душом и свешћу. Али страсти нису део наше душе, оне долазе споља, ми их само пуштамо у душу. Сада је јасно, ко нам шапуће мисли о бесмислености живота и нашој потпуној неспособности. Бес туге. И ми га мирно слушамо, примајући његове поруке као сопствене мисли. Неопходно је почети борбу с њима: не сматрати их својим и не допуштати да бораве у нашој души. А ако су оне већ овде, терати их прљавом метлом и што пре уселити на њихово место друге – светле и добре мисли.

Опасност туге, депресије, је у томе, што се она појављује у виду страсти, а значи, делује као било која од 8 страсти. С једне стране мучи човека (страст – значи страдање), а с друге стране доноси масу пријатних осећања, иначе се нико не би упецао на ту ђаволску удицу. И страдајућем од туге се, такође, ма колико то чудно било, у нечему свиђа то слатко робовањетој страсти.

Зато је веома тешко изаћи из тог стања, зато тако лоше утичу утехе блиских; човек не очекује исцељење, већ пријатан осећај самосажаљења, он уопште не жели да га теше. Туга заиста може да опије, као вино, као наркотик, и налажење у том топлом пријатном блату за депресивног је пријатно, иако, наравно, такво стање приноси страдања и води к саморазарању. Поред тога, понављам, изаћи из тог стања није лако, то је труд, и за многе је лакше препустити се тој „речној струји“. Баш зато веома често од депресије и меланхолије страдају лењи људи, који нису навикли на рад.

Иако, туга може бити изазвана некаквом жалошћу, тешки догађаји нису узрок туге, они само могу да је испровоцирају. Узрок је увек у самом човеку. У томе, како он доживљава догађања у животу. Зато што је то апсолутно познато, то је доказани факт – депресија не зависи од околности у животу и од животне средине, разлог је увек, не спољашњи, већ унутрашњи, то је болесно стање душе. То потврђују статистички подаци. Највећи проценат депресије и самоубистава није у бедним земљама трећег света, већ у најразвијенијим и најбогатијим, где је веома висок ниво живота и људи више немају чему да теже и шта да желе. Сваки пети представник „златне милијарде“ пати од депресије. И што је најчудније, међу бескућницима, скоро да нема самоубица. То јест, чини се да им је живот испуњен очајем и безизлазношћу, а самоубистава практично нема.

Зашто је страст туге, узбуне, узнемирења, тако распрострањена у савременом свету? Због губитка вере. Запад стрмоглаво губи веру.У нашој земљи се такође, на жалост, примећује спад интереса к Цркви. Када у човеку нема праве вере у Бога, јер и „И длака с главе ваше неће погинути“ без воље Божије (Лк. 21,18), у његовом срцу се појављује узбуна, узнемирење, а то је већ почетак депресије. Човек почиње свега да се боји и размишља: „Шта ће се са мном десити сутра, а шта ако се разболим, пензију нећу дочекати, шта ако ме убију, ето какве ужасе на телевизији приказују. Шта ако изгубим посао и умрем од глади, а ту још ако додаш економску кризу…“ Због страха, узнемирености, људи се боје да верују једни другима, да формирају породице, да рађају децу. Верник добро зна: ако помажеш другима, сам никада нећеш остати без парчета хлеба, – то је закон духовног живота.Још једно пројављивање неверја – губитак смисла живота, а управо он лежи у основи депресије: „Нема смисла живота, ја никоме нисам потребан“ итд.

Хришћанин увек има смисао живота. Тај смисао је у љубави к Богу и ближњем, он зна, верује, да га Бог никад неће оставити, с Богом он никада неће остати сам у невољи. Тако победити тугу и депресију, човек може само уколико сву наду усмери на Господа. Да Му повери своје туге и проблеме, измоливши од њега помоћ и подршку. Нашу узнемиреност за будућност и садашњост треба положити на Бога. Тако ће се много лакше победити узнемиреност и туга.

С спадом вере, повезан је, код депресивног човека, и губитак интереса к животу. Њега све престаје да радује, он ништа не цени и мало на шта обраћа пажњу. А живот је, у свим његовим формама, најглавнији дар Бога човеку и тако се односити према њему је велики грех. Ето зашто је туга смртни грех. Човек ће бити срећан само онда, када сам то пожели, када почне да се радује животу. „Радујте се свагда. Молите се Богу без престанка. На свачему захваљујте“, – говори нам апостол Павле (1 Сол. 5, 17-18). Управо захваљујте. Кроз захвалност Богу се учимо да ценимо дар живота. А радост и срећу доноси само то, што се цени. Један свештеник је саветовао својим духовним чедима да на крају сваког дана записују најмање 50 тачака: „За шта да захвалим Богу“. Други баћушка је дошао за савет старцу протојереју Николају Гурјанову на острво Залита. Дошао је тужан и о. Николај, саслушавши га, рече: „Радуј се!“ Свештеник је помислио, чему овде да се радујем? И о. Николај је продужио: „Радуј се, што си се родио, радуј се што си се крстио, радуј се што си православне вере, радуј се што си још увек жив!“ Палим у депресију, онима који су изгубили радост и укус живота, можемо да посаветујемо да пажљиво прилазе сваком дану. Све што радите, радите с пажњом и смислом. У свему се трудите да видите нешто добро, пријатно, учите се да се радујете и најмањој радости. Апостол Павле говори: „Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божију чините.“ (1Кор. 10, 31). То јест, све радите за спас душе, захваљујући иславећи Бога. На пример, узимање хране. Ми се молимо пре јела да нам да „хлеб насушни“ и једемо с захвалношћу Творцу, не просто уносећи у себе храну, већ једући с радошћу, знајући да је то дар Божији. А. И. Солжењицин описује, како једе затвореник у логори специјалне намене. С каквим задовољством он то ради! А једе храну, која би код нас вероватно изазвала повраћање. За затвореника је и та храна велика радост. И ето он једе ту кашу, с задовољством поједе свој комад црног хлеба, а потом до блеска обрише свој тањир остатком од хлеба. И он памти, да му је за вечеру остало још једно парче хлеба, зарађено и сакривено с великим трудом, негде испод душека. И заиста, сиромашан човек, лишен многих задовољства, може добијати од живота много више радости, него онај ко је обезбеђен свим земаљским благом.

Човек који хоће да се избави од туге, мора да се учи да види смисао и радост у сваком дану, часу и минути живота. Идемо у шетњу – трудимо се да на све обраћамо пажњу, да посматрамо, разговарамо с неким, тежимо да у њему видимо нешто лепо, да нешто научимо. Читамо књигу – не да просто „гутамо странице“, већ се замислимо, вадимо белешке, потом анализирамо. Тако ће наш живот да постане осмишљени и испуњен.

Одлично је, уколико је рад заиста за душу, уколико доноси задовољство. Али чак и ако није такав, било какав рад може се обављати с радошћу, ако се научи да се у њему виде оне пријатне стране. Чак и такав примитиван рад, као што је чишћење, прање посуђа итд. може да донесе задовољство, ако је одрађен добро и по савести.

О томе да туга може бити изазвана невољама, тешкоћама, већ смо причали раније. Али неког невоље повлаче у понор очаја, а други часно излазе из њих, страдања их притискају, али их не ломе. Овде је све,заправо, у самом односу према невољама. Уопште узев, било коју ствар лошом или добром чини наш однос према њој.

Хтели ми то или не, страдања су неизбежна у нашем животу. Ни један човек на земљи није их избегао. Патње, болести и смрт су дошли на свет с грехопадом Адама.Изменила се људска природа, изменио се и цео свет. Али понављам, према патњама и невољама се може односити на различите начине. Као прво, треба памтити, да Бог никада и никоме не шаље искушења више него што може да поднесе. Он је наш Отац и боље од нас зна шта могу, а шта не, да поднесу његова деца „…веран је Бог који вас неће пустити да се искушате више него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднети.“ (1 Кор. 10:13). Као друго, после периода патњи увек долази утеха. Ако се негде од човека узима, значи, на другом месту му се даје.

У нашем животу се ништа не дешава случајно, сваки догађај има свој значај. И бесмислено Бог не допушта страдања. Ми страдамо или ради очишћења наших грехова, да не би страдали у вечном животу, или нам се невоље шаљу да би нас оградиле од грехопада и других опасности. Још један смисао невоља је у њиховом очишћујућем дејству, које они производе на нашу душу. Патње, (уколико имамо исправан однос према њима) нас чине бољим, чистијим, смиренијим. Оне нас принуђују да другачије погледамо на себе, да укажемо помоћ ближњем, да почнемо да саосећамо с њим. Понекад, тек кроз многе године видимо да искушења нису била послата случајно, она су нам тада била потребна. Протојереј Николај Гурјанов је много година одседео за веру православну у логорима. И ето он је говорио, да ни мало не жали за године проведене у затвору. Многи људи, који су прошли кроз пакао логора, затвора, изгубивши здравље, нису жалили због тога, и сећали су се касније тог периода с захвалношћу према Богу. А другачије ни бити не може, јер ако би имали други прилаз к животу, једноставно не би преживели та страшна искушења.

Сам човек не зна на шта је способан, неко издржава нељудска страдања, а неко због малих непријатности пада у депресију, очај, и спреман је да одузме себи живот. Када се човек одлучи на самоубиство (уколико, наравно, није изазвано психичким болестима), то је увек слабост, малодушје и маловерје. Самоубица хоће да оде о привремених, земних страдања, не може да их трпи, али он не зна шта га чека тамо, где ће га та страст мучити вечно.

Све што ради Господ – све води к бољитку, такав наш став треба да буде сваки дан. Врло често нас оптерећују и узнемиравају, не само реалне, већ и претпостављене, хипотетичке невоље и искушења. Преживљаваћемо непријатности по мери њиховог доласка. Против панике и бриге постоји веома добро средство – МОЛИТВА. Не једном сам је користио, бринући за децу. Сваки пут, када сам с бригом мислио о њима, налазећи се далеко од дома, читао сам кратку молитву о здрављу и спасењу и забринутост је пролазила.

Већина људи, који су код мене исповедали грехе туге и очаја, нису имали стално занимање или посао. Веома је добро, када човек у депресији нађе посао који може да га заинтересује. Али чак и када таквог посла нема, треба себе принуђивати к обављању неких простих послова, који не захтевају умно напрезање. Сваки сат, или чак минута, у дану мора бити нечим испуњена, да не би остало места за мрачне мисли. Човек не може истовремено да мисли о две ствари, зато је неопходно негатив заменити позитивом, мислити о добром.

Некакав ручни рад, хоби или просто рад у кући – то је то, чиме се увек може попунити време, чак и при одсуству сталног посла. Колико год да је тешко принудити себе на неки посао, то је неопходно радити. Прочитао сам некад још један одличан савет: „Ако сте тужни, у очају, и чини вам се да вас нико не воли, – укажите помоћ ближњем, учините неко добро дело, пожељно је некоме коме је још горе него вама“. Радећи тако, ми „једним ударцем убијамо 2 муве“, одвлачимо се од туге и осећамо да смо некоме потребни. Такође ћемо схватити, да нисмо ми ти којима је потребна помоћ, већ наши ближњи.

Туга и униније могу бити изазвани и грешним животом, често, неисповеданим и неокајаним гресима. Јер савест, тај глас Божији говори у сваком човеку. И ако човек не зна како да се ослободи грехова, како да се покаје због њих, он онда често пада у депресију. Овде је, наравно, неопходна детаљна исповест, пожељно за цели свој живот и дела, која су достојна покајања. Депресивни човек мора да се труди да се често причешћује. Пожељно, сваке недеље.

Посете психотерапеута и антидепресанти могу да дају само привремени ефекат, али истински се туга лечи само духовним животом и личним радом.

Изведимо закључак.Изборити с тугом, се може помоћу јачања у себи вере у Бога и полагањем наде на Њега. Требамо научити да видимо Његову безграничну благодат према нама и да будемо захвални за њу. Депресиван човек сам одбија да живи, не цени дар Божији. И још, наравно, борба с том страшћу је непрестани труд. И то наш лични труд. Зато што је „спасење дављеника – дело руку оног ко се дави“. Туга, очај – то је слабост воље, а васпитавати вољу може само сам човек. „Бог нас не може спасити без нас самих“, он нам шаље помоћ и средства, а ми их морамо искористити.

Разговори о породичном животу – сајт свештеника Павла Гумерова

Превод са руског: С.Л.

Извор: Манастир Лепавина

 

Протонамесник Бранко Чолић – БЕСОМУЧНОСТ

Родио сам се,растао, јачао, постајао свестан себе и свега око себе. Где сад, морам бити део нечега, морам имати смисао постојања. Прикључи нам се и бићеш срећан! Само са нама ћеш бити успешан! Приклони нам се и уживаћеш! Ево нашег вође, ово је наша наука, ово је наша филозофија: „живиш да би уживао“, „живи брзо и буди леп леш“, „узми све што ти живот пружа“, „боље да се кајеш што јеси него што ниси“, „хедонизам ће спасти свет“, „све су то варијетети људске природе“, „немој то да држиш у себи, издувај се и биће ти лакше“ , „ти си господар свога тела“, „не могу толико да сагрешим колико Бог може да опрости“….Лице се променио, сав се измењујем и сад не могу да се препознам. Године пролазе, живот пролази и све је тама. Мисли су тама, осећања су тама, речи су тама, дела су тама и прљавштина која се не може опрати. Ко у тој тами и прљавштини може да живи? Чије је то природно станиште? Само онога који је запосео оне бесомучнике, онога који је завапио „…Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао пре времена да нас мучиш?..“(Мт.8,28-34) и кога је Христос отерао у крдо свиња.

„Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“, каже Свети Апостол Павле (1. Кор. 6,12). Помисли, осећања, речи и дела помраче вид и заглуше слух или их изоштре, стврдну срце или га омекшају, помраче разум или га просветле, све зависи од тога ко је у бити човека. Ђаво нема власти ни да уђе у свиње а камоли у човека, али ако човек себе припреми за станиште њему он ће лако ући и настанити се. Развалиће темеље, полупати прозоре, одвалити врата, урушити кров, целог човека претворити у рушевину и буњиште од кога ће сви бежати. Али, један је човекољубац Христос који се не гнуша човека, какав год он био, само да човек завапи: „Господе, спаси ме! (Мт. 14,30).

„Озбиљно дело је човек. Озбиљно је дело Божије. Није се Бог шалио када је створио човека. Пази како живиш! Ти живиш на земљи само за вечни живот. Зато је Господ дошао, да нам да вечну Истину, вечну Правду, Вечни Живот.“ (Преподобни Јустин Ћелијски).

(Лист „Напред“, 24.10.2013.)

Његова светост патријарх српски господин Павле (1914–2009)

Мали човек пред Богом

„Живео је
више на небу
него на хлебу”,
 
владика Лаврентије
о патријарху Павлу


Светац

Снимио Имре Сабо

Полазећи с једног на други крај Америке, из Лос Анђелеса у Чикаго, у лето 1992. године, док је био у мисији повратка у канонско јединство Српске православне цркве њених (америчких) отцепљених епархија, Његова светост патријарх српски господин Павле заврну мантију и уђе у воде Тихог океана. Постоја тако неко време, загледан у даљину, на моменте упирући молитвено поглед и у висину, а онда се сагну и из воде узе два бела каменчића, пољуби их и стави у џеп, потом се прекрсти и крену према колима која су га недалеко одатле чекала. Један од агената америчког ФБИ-ја (Федералног истражног бироа), који су били у обезбеђењу, задивљен побожношћу човека кротког и малог по расту, а очигледне смерности и духовне узвишености, приђе, клекну на колена и пољуби руку српском патријарху, изустивши наглас: „Ово је светац који хода!”

Павле
Искушеник Гојко Стојчевић замонашио се уочи Благовести 1948. године у манастиру Благовештењу. Добио је монашко име Павле. Име које је потом на сваки начин настојао да оправда, следећи мисионарски пут, речи и дело онога по коме је добио име – Светог апостола Павла.
Сродио се са именом својим, и по самом етимолошком значењу имена Павле: латински Паулус и грчки Паулос, у преводу – мали човек, према хришћанском значењу – мали пред Богом. А ко је мали пред Богом, тај је, у ствари – велики.

Патријарх
Изборно заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржано је 1. децембра 1990. године, у Патријаршијском двору у Београду. Сабором је председавао најстарији архијереј Српске православне цркве по посвећењу Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Владислав. А заседању су присуствовали сви архијереји, осим епископа средњозападноамеричког Фирмилијана, који је гласао преко посредника. Тако је свих 25 архијереја учествовало у гласању.
Сходно Уставу Српске православне цркве, сваки од чланова Сабора (сваки владика) требало је да заокружи по три кандидата од оних који испуњавају потребне услове, а за које сматра да могу да буду кандидати за патријарха. У тројну кандидатуру могли су да уђу само они који добију више од половине гласова чланова Изборног сабора, а то је значило да се за њих изјаснило најмање 13 владика.
У првом кругу гласања резултат је био следећи: епископ шумадијски Сава добио је 16 гласова, епископ жички Стефан 13 гласова, епископ рашко-призренски Павле 11 гласова, митрополит загребачко-љубљански Јован и епископ банатски Амфилохије по 8 гласова… Дакле, у првом кругу добијена су само два кандидата: епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан. Требало је добити и трећег кандидата.  Приступило се изнова гласању. Опет није било трећег кандидата с натполовичном већином гласова. Понављало се тако, безуспешно, гласање неколико пута. А онда се неко од владика досети: „Ајмо, људи, да бирамо Павла!” На то је Павле журно устао са свог места и учинио метанију, бацивши се на под испред владика: „Немојте, браћо, мене, кумим вас Богом, нисам достојан, а осим тога имам шећер (у крви)!” Али, молбе његове владике не послушаше. И тако, тек у деветом кругу гласања изабран је трећи кандидат. Био је то епископ рашко-призренски Павле, са 20 добијених гласова.
Уследио је, потом, избор патријарха међу тројицом кандидата, на апостолски начин, жребом. Дешавало се то у придворном храму Светог Симеона Мироточивог. У општој молитвеној атмосфери, високопреподобни архимандрит Антоније (Ђурђевић), настојатељ манастира Троноше, облачи епитрахиљ, метанише пред целивајућом иконом Спаситеља и Пресвете Богородице, улази у олтар, метанише пред светим Престолом и целива свети Престо и Јеванђеље. Упире поглед према небу, затим са Јеванђеља узима три запечаћена истоветна коверта с именима тројице кандидата за патријарха српског, премеће их неколико пута, а онда један од њих предаје начелствујућем Изборног сабора митрополиту дабробосанском Владиславу.
Митрополит Владислав, ставши на свете двери, показује запечаћени коверат, потом га отвара и онда свечано саопштава: „Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски је епископ рашко-призренски Павле.”

Владика Павле по избору за епископа рашко-призренског, 1957. године


Хришћанство
„…Не значи то, нити хришћанство значи такву љубав према непријатељима, да кажемо: Оди, брате! – да га загрлимо, а он да нас убије. То није емоција. То је став еванђелски, који треба да утиче на нас да останемо људи. То значи, што наш народ каже: „Кад је пушка ти је, пушка ми је, коме Бог и срећа јуначка!” Али, ако је њему избачена пушка из руку, ако је немоћан, вадити му очи, сећи главу, масакрирати га, е, то ни по коју цену! Нема тога интереса који би то могао дозволити и оправдати, без обзира шта други раде. Ти који то тако раде су злочинци. А шта ћемо бити ми ако на то истом мером одговоримо?!
Такође, ја често помињем случај једне просте жене с Косова. Деца су јој одрасла и отишла. Остала је сама са мужем. Посаде њих двоје воће на својој земљи. Али, комшије то ноћу почупају. Када су то ујутру видели, пожале се другим комшијама. Ове комшије им кажу: „И они су сад посадили воће, узмите па и ви њима почупајте.” На то ће ова жена: „Ми то њима нећемо.” „Како нећете?! Они су вама почупали, шта сад ту има друго, него да и ви њима почупате?!” На ове речи, жена упита: „Је л’ то добро што су они нама урадили?” „Није”, одговорише комшије. „Е, па по чему ће бити добро ако и ми њима то исто учинимо?!”…

Народ

Гојко Стојчевић као Богословског факултета (десно, у матилу) на Теразијама, у Београду, 1937. године

…У јесен 1992. године Његова светост позива и моли српски народ у источној Босни да пропусти конвој помоћи муслиманима у Сребреници. Срби су били љути што међународне хуманитарне организације помажу углавном муслимане и Хрвате, а при том неће да виде и њихова страдања и њихове патње. Патријарх их разуме, али их родитељски опомиње да тај револт не исказују спутавањем помоћи другима, с друге стране фронта, јер и они су – људи.
Пише Његова светост:
„Очински молим српски народ у Скеланима на Дрини да ослободе пролаз конвоју међународне хуманитарне помоћи, намењене Сребреници. Ако и мислите да је таква помоћ преча вама и вашим пострадалим породицама, радије за сада претрпите неправду него да је ви чините другима, вашој браћи друге вере, али једнако несрећној као и ви.
Будимо сви људи, деца Божја, и уздајмо се више у Његову правду него у свој гнев, ма колико се он чинио оправданим.
У име јеванђелске љубави Божје и наше Свете Цркве која је проповеда, шаљем вам свој благослов са вером да ће помоћ стићи и вашем страдању ако се на зло не одговара злим, већ се и у најтежим искушењима понесемо као хришћански, светосавски народ.
У свакодневним молитвама за вас Патријарх српски ПАВЛЕ”

(Патријарх је писмо сам откуцао на механичкој писаћој машини и сам га својеручно исправио.)

Епископ браничевски Хризостом и рашко-призренски Павле с архимандритом др Јустином Поповићем пре полазак из манастира Ћелија 1967. године (здесна налево)

Човек
Београђани су патријарха Павла често сретали на улици, у трамвају, у градском аутобусу… Једном приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром Улице краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у најновијем моделу „мерцедеса”, познати свештеник једне од најпознатијих београдских цркава.   Зауставио је аутомобил, изашао и обратио се патријарху:
– Ваша Светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба…
Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе. Чим кренуше, видевши како раскошно изгледа овај аутомобил, упита га патријарх:
– А, је л’ те, оче, чији је ово ауто?
– Мој, Ваша Светости! – као да се похвали протојереј.
– Станите! – заповеди патријарх Павле.
Изађе, прекрсти се и рече свештенику:
– Нека вам је Бог у помоћи!

Аутор:

Из књиге Јована Јањића „Будимо људи, живот и реч патријарха Павла”

Јован Дучић(1871-1943) – ТАЈНА

Кад мину месец жут за косама,
Тада с небеских црних ледина, –
Као кап паде та реч једина:
Тад појмих шта је моја осама…
И појмих као отет чарима,
Шта значи страх мој међу стварима.

Развије јутро као пламене,
Хиљаду белих крила по мору,
А светлом земљом проспе знамене,
И речи свуд по белом мрамору.
Тад су,пред тајном што је морила,
Сва уста ствари проговорила.

Творче, кроз олуј и кроз ћутање,
Слушам све твоје сјајне гласове;
А чекам кад све минеш путање,
Пољем кроз наше светле класове,
Крај пута к мени, атому скривеном,
Да приђеш у те часове:
И ословиш ме правим именом.

 

81c282ffd1eb16497b628de6a135bd32

Презвитер Оливер Суботић – ДИГИТАЛНА ТЕХНОЛОГИЈА И ПРАВОСЛАВЉЕ

„Зар човек није непрестано изазиван? Од кога изазван? Од Бога, ђавола, природе, другог човека, друштва, мушкарац од жене и жена од мушкарца, од народа коме човек припада, од другог народа? Још једном, није нам одговор на ово питање оно битно у проблему којим се бавимо, битан је и одлучујући наш одговор на изазов. Да ли смо, најпре, свесни да смо изазвани, што би хришћански размишљајући требало да значи, позвани? Јер када смо већ дозвани у овај живот без наше воље и одлуке, нисмо ли у исто време изазвани и позвани да живот осмислимо и обогатимо?“
Академик Владета Јеротић, „Учење Светог Исака Сирина и наше време“
„Бог помаже човеку да доспе до таквих изума; и ђаво се њима користи, па зар је допуштено да се ми хришћани њима не ко­ристимо?“ 
Одговор светогорског старца Порфирија на питање у вези са коришћењем савремених технологија од стране хришћана (из књиге „Старац Порфирије“, Беседа 2003.)

Дигиталне технологије су свуда око нас: од персоналних рачунара, преко дигиталних комуникационих средстава све до MP3 музичких производа и кућних апарата у чијој су основи дигитални чипови. Ко год је имао рачунар пре само петнаест-двадесет година може се сетити да је тадашњи ниво дигитализације процеса био далеко, далеко нижи и да готово нико није давао озбиљне прогнозе о садашњем стању.

Интернет је целу ствар убрзао за ред величина, тако да је сада још теже дати иоле прецизнију слику куда би све то могло даље ићи…

У целој причи се на крају појављују они који заступају екстремне ставове по питању ове проблематике. Крајњи левичари, да се тако изразимо, гаје према дигиталној индустрији готово месијанске идеје, док други, које би могли назвати ултрадесна опција , на рачунаре и све што је повезано са њима гледају као на највеће зло које је човек могао да смисли. Такве ставове би могли (у недостатку прецизније терминологије) да окарактеришемо као технолатријске (у случају готово идолатријског односа према рачунарима) и технофобијске (када је у питању готово ирационалан страх од свега што је повезано са дигиталном технологијом).

Осмотримо укратко ова два става под лупом православног критичког расуђивања.

Технолатрија – дигитално златно теле

Изгледа да човек ни данас не престаје са својеврсним обоготворавањем творевине и сопствених креација. Као што је то одлично приметио Панајотис Христу – пошто није успео да се вине до Бога и Божанских висина преко обожења које му је назначено као циљ, човек покушава да спусти Бога на свој ниво и да идолатризује нешто око себе.

Много је оних који у свом односу према дигиталним феноменима гаје готово идолатријске односе. Сетимо се само да је пре неких двадесетак година часопис Тиме за личност године прогласио компјутер! Бити личност, оно што би по природи ствари требало да припада само Богу и ономе ко је створен по образу Божјем, приписује се мртвој ствари, што је равно катастрофи људског персоналистичког поимања данас. Императив времена постаје што пре се уклопити у трендове, постићи што већу брзину, брже, јаче… Брзина и могућности које рачунари отварају постају основни параметар модерног човека. Уместо да у рачунарима и дигиталним средствима уопште виде само просте алатке за остварење својих циљева, полако се долази до идеја о готово аутономним рачунарским системима или пак хибридима који ће у неком ступњу имати људске особине, попут самосталног одлучивања. Имамо ли право да на такве крајње изливе модернизма не реагујемо критички? Нипошто!

Често се чују гласови да је најпотребније да нашу децу научимо да користе модерна дигитална средства, те да ће им то бити довољно за готово све егзистенцијалне потребе у ужем смислу. Ово је крајње поједностављен и у многоме лабилан и сувише либералан став. Нико не пориче потребу да дете буде широко образовано, те да поред математичко-логичких, језичких, историјских наука познаје и информатичке постулате – али проналазити у дигиталном свету сведовољност је погубно до крајности ! Замислите дете који не уме да обави просту рачунску операцију, јер је од малих ногу навикнуто само на дигитални калкулатор (дигитрон, у популарном општењу) или које не зна где се налази Индија док не отвори Енкарту или неку другу енциклопедију на рачунару! Рачунар у том смислу не сме да буде замена, иако се ка томе све више тежи, већ само ефикасна и брза допуна.

Човек као да покушава да тежиште својих проблема (које је сам створио) пребаци на машину, која ће тај проблем решити хладно и професионално, без грешке. Управо се та безгрешност у рационалном смислу форсира када је о рачунарима реч, иако смо сведоци да и они итекако умеју да погреше – сетимо се грешке Интелових инжењера код процесора Пентиум IV пре десетак година.

Модернисти од рачунара очекују некакво виртуелно царство небеско, које ће по њима доћи када сви дођу на тај ступањ информатичке савести – бојим се да ће све што би таква крајност донела било отуђење од људи. Овде би ваљало навести одговор једног старца монаха – када су га упитали како ћемо познати последња времена, он је рекао да ће се то десити када људи престану ићи једни другима и када се забораве путеви и стазе међу кућама. Немојмо стога дозволити да техноидолатријска доктрина са електронским дисплеј-контактима замени чврст стисак руке и топли пријатељски загрљај. Опет ваља поновити : дигиталну технологију у том смислу можемо користити само као допуну нашег природног општења, а ни у ком случају као тоталну замену.

Технофобија – страх од створеног

Вероватно нема ништа више страно једном хришћанину од ирационалног страха. Страхопоштовање односно страх Божји, страх да се не почини грех и не повреди Бог и ближњи је једини здрав страх у том смислу. Међутим, у погледу коришћења рачунарских технологија постоје многи људи који су верујући, а који показују огромну фобију и негирање свега што носи префикс „дигитално“. У свему и свуда се виде разне завере и интриге, ништа од тога није добро нити добру може послужити… и слично. Најгоре од свега је што таквим понашањем управо иду на руку завереничким процесима који би потенцијално могли бити одиграни уз помоћ неких дигиталних средстава (прислушкивање, праћење, уцене, контрола…), јер се пажња дисперзује и одвлачи од онога што је истински опасно. Пошавши од једне апсолутне негације тиме се парадоксално стиже до фактичке релативизације.

Православни не треба да имају страх од коришћења технолошких средстава, уколико то чине са расуђивањем и молитвеним расположењем. Код отаца какав је Свети Максим Исповедник, налазимо мисао да ствари саме по себи не могу бити ни добре ни лоше, већ је начин њихове употребе такав. Дакле, треба посматрати начин употребе ствари, а не ствари саме по себи, иначе ћемо доћи до неоманихејских ставова.

Једном приликом сам, у једном домаћем часопису за друштвено-религиозна питања, прочитао сјајно поређење у вези са коришћењем модерних технологија: аутор текста је поредио апостоле у време Христово и апостоле модерног доба. Први су, да би свуда стигли да благовесте Еванђеље Христово, користили широке римске путеве који су били последња реч тадашње технологије (условно речено) и којима су ишле и римске легије, познате по суровости. Данашњи апостоли, односно преносиоци Христовог учења, такође користе модерну технологију (рачунаре и Интернет), широке путеве 21. века, не осврћући се на то да исту технологију користе сви остали, међу којима има и антихришћански настројених људи. Наравно, нико неће од монаха и пустињака тражити да користе технолошка средства, нити ће им она бити потребна, узевши у обзир природу њиховог завета и служења Богу и ближњем, али активним мисионарима ће итекако бити од користи.

Доста се говори о томе да ће управо дигиталне технологије бити једна од главних полуга власти и тираније Антихристовог режима у последња времена. Заиста, нико са сигурношћу не би могао да каже да то неће бити тако, поготово ако се у обзир узму нови покушаји у тоталној електронској идентификацији људи преко микрочипова (тој теми ћемо због важности посветити посебан чланак). Но, управо ту треба да се искаже наша савест и активност, као свесних и одговорних личности у историји, оних који треба да преображавају ток историје и дају јој смисао, да се суочавају са искушењима, а не да беже од њих. Дакле, чак и ако је то случај, наша је дужност и обавеза да дамо свој одговор по том питању и упозоримо остале, јер ће то вероватно бити и један од наших одговора на Страшном суду – да ли смо размишљали само о себи или и о другима. И ту не сме бити никаквог страха и фобије – најлакше је окренути главу, но оно што је истински одговорно јесте хватање у коштац са бременом времена.

Како се поставити?

Крајности технолатрије и технофобије су стране аутентичном православном поимању света и човека. Можда би чак могли речи да су у питању паралелни ставови онима из давних, чак прехришћанских времена – паганској идолатрији и тотемизму сваке врсте са једне стране, а платонизму и идеалистичкој философској доктрини са друге стране. Истина је ипак на средини и од нас тражи да се помучимо мало да би је увидели. Најлакше је приклонити се једној или другој екстремној струји (иако је прва далеко бројнија), но да би се нашло право решење потребно је много више. Одговорни смо за милионе људи који користе дигиталне технологије – православна мисао и њима треба да буде свећа која се на трпезу ставља, а не испод ње, да би светлела свима и указала на правоживље по том питању.

У целој причи се, међутим, открива једно дубље питање које је вековима било и остало непревазиђено између мисли Истока и Запада – древни проблем индивидуализма.

Начин постојања модерног човека је углавном постојање као индивидуа, а не као личност у живом и аутентичном односу са другим људима. На тај начин је образ Божји који има сваки човек у неку руку потамњен, ослабљен (али не и уништен). Подсетимо се да је човек створен као икона Божија са циљем да доспе до подобија, да се уподоби Богу, да се оствари у заједници љубави и слободе са Богом и ближњима. Може се слободно рећи да ван таквог односа човек суштински и престаје да живи, тачније постоји „на смрт“, како то неки мислиоци карактеришу. Данас се човек полако навикава да му буде потпуно свеједно да ли ће у стану имати дигиталног или правог кућног љубимца, а већ сутра ће му се сугерисати да је дигитална верзија много исплативија и сврсисходнија, за одржавање чиста, а за комуницирање неупоредиво лакша.

Хоће ли човек данашњице имати снаге да се одупре таквом искушењу? Ако не буде имао подвижничку перспективу и литургијску динамику живота, то ће бити веома тешко…
Не треба мислити да је ова будућност далеко те да сада треба размишљати о пречим стварима. Криза личносног постојања је одавно присутна у уму модерног човека, а дигитална технологија је само омогућила да се оно што се збива у дубинама људског духа пројектује кроз опипљиве ствари и види као спољашњи феномен. Како другачије објаснити чињеницу да се озбиљно рекламирају производи попут компјутерске кабине за стан у коју човек коме досаде укућани само треба да уђе и да се изнутра закључа, па ће коначно бити сам са својим омиљеним дигиталним саговорником – рачунаром?! Зар нам дигитална технологија у овом случају не помаже да на најочигледнији начин схватимо на ком нивоу поразне индивидуалности човек данас живи и до које мере је угрожена идеја људске заједнице и општења?

Имплементирање модерне дигиталне технологије на свеобухватном плану само појачава индивидуалистичке тежње ка којима је запад одувек показивао слабост, почевши од Августина, преко Декарта све до данашњих модерниста. Индивидуализам и јесте одувек био камен спотицања између источне и западне богословске мисли (погледати студије Лоског, професора Христа Јанараса и митрополита Јован Зизиуласа). Била би међутим велика грешка одбацити све технолошке новине (па и дигиталне) које је запад донео, само зато што је западни човек несвесно почео да их обоготворава или да се према њима погрешно поставља. У формирању става по том питању нам доста помаже и бриљантна мисао Светог Максима Исповедника, са својим поукама о коришћењу ствари на добар и правилан начин (за дубљи увид погледати главе 1, 4 и 86 Трећег стослова његових познатих Глава о љубави):

1. Благоразумна употреба појмова и ствари рађа целомудреност, љубав и знање, а неразумна распусност, мржњу и незнање.
4. Нису јела зла, већ стомакоугађање; нити рађање деце  већ блуд; нити новац  већ среброљубље; нити слава  већ сујета (празнославље). Ако је дакле тако, онда у бићима (самим по себи) ништа није зло, до злоупотреба (истих), која се догађа због немарности ума за природно обделавање (душевних сила).
86. Јела су створена из два разлога: ради исхране и лечења. Они дакле који их употребљавају не са тим намерама, као они што злоупотребљавају дарове Божије дате за употребу, биће осуђени као сластољупци. И у свим другим стварима, злоупотреба (истих) јесте грех.

Требало би да имамо на уму и размишљања можда највећег философа 20. века, Мартина Хајдегера, који је опоменуо модерног човека да према технологији мора имати подвиж нички став. На који начин практич но можемо превазићи дигитални индивидуализам и не подлећи својеврсној фрагментацији свести због коришћења најмодернијих дигиталних средстава?

Решење се налази у ономе што је одавно замрло у уму западног човека: у постојаној ЕСХАТОЛОШКОЈ СВЕСТИ, оној свести по којој се данашњи секуларизовани хришћани толико разликују од хришћана првих векова (како је то приметио умни Александар Шмеман). Управо је елементарни недостатак те свести довео западно-мислећег човека до неугодног положаја да зависи од технологије, уместо да њоме господари. Имати ум Христов (како то богонадахнуто говори апостол Павле,ср. 1Кор 2,16: „Јер ко позна ум Господњи да га поучи? А ми ум Христов имамо.“ ) је предуслов без кога не можемо даље, а да не будемо савладани смрћу индивидуалног постојања. Човек који живи за следеће литургијско сабрање, од недеље до недеље, човек коме је есхатолошки Дан Господњи односно недеља као мали Васкрс истински центар живота нема разлога да страхује од дигиталног или пандигиталног индивидуализма. Доживљавајући икону Царства Небеског на сваком евхаристијском сабрању, православни хришћанин који је укорењен у живот литургијске заједнице, чијом динамиком живи и дише, једини може имати исправан став према дигиталном окружењу. Реално окушавајући истинско царство Духа, он нема потребе да га мења дигиталним царством или било каквим „виртуелним Царством Небеским“. Такав човек технологију користи слободно, као господар, не робује јој (као у случају технолатрије) нити се ње плаши (у смислу некакве ирационалне технофобије). У рукама таквог човека свака технологија (а самим тим и дигитална) служи својој сврси, без опасности од застрањивања било ког типа. Хајдегер је можда несвесно мислио управо на таквог човека када је говорио о подвижничком ставу по питању модерне технике.

Гледано у светским размерама, мислим да ће се у догледној будућности већина људи по инерцији приклонити првој крајности, осим у случају какве глобалне катаклизме (попут оне екранизоване у филму The day after tomorrow), када би то фактички било онемогућено.

За нас, православне хришћане, је најбитније да задржимо литургијско, тео-антропо-центрично усмерење бића, које би у старту својом здравом динамиком елиминисало обе наведене крајности. Ко зна, можда ћемо управо таквим ставом дати убедљиво и аутентично сведочанство живота 21. века људима који живе уроњени у западну хемисферу мишљења и тако бити „светлост свету“, овде и сада.

Даљи увид – крађа идентитета

Светску јавност редовно узбуркавају вести о „крађама идентитета“ милиона грађана света из рачунарских база података, тачније крађама њихових личних идентификационих података. Ти подаци се масовно краду из банковних, војних, административних… и многих других база података, а последице тих криминалних аката су веома озбиљне. Но то је само једна раван проблема – важна, али не и суштинска. Наиме, у оквиру теме о такозваној крађи електронског идентитета ваља нам прво одговорити на питање колико је сам појам идентитета у данашњим условима сужен и разводњен.
Питање идентитета човека једно је од кључних вековних несугласица између источне и западне мисли. Запад, практичан и са смислом за друштвене институције и организацију (очигледан пример је римско право), одувек је човека посматрао као индивидуу, појединца који у друштвеним односима изражава свој идентитет.

Насупрот томе, увек контемплативно оријентисани Исток није имао такву мисаону путању у одређивању идентитета.За те Оце човек, као икона Божја, није могао бити појмљен ван односа са другим људима, и то односа који би почивао на љубави и слободи. Таквим односом љубави и слободе човек је боголик – другим речима, као што идентитет Личности Свете Тројице извире из њиховог међусобног односа, тако и човек свој идентитет црпи из односа са другим људима и са Богом. Ван тог односа све се сурвава у трагичан индивидуализам, у који су први закорачили наши прародитељи Адам и Ева.

Битно је нагласити да се пуноћа животног односа не може остварити уколико је усмерена само према човеку, јер смрт потире и такав однос – у вечности, када буду порушене баријере времена и простора, неће постојати само међуљудски однос, већ и однос према Богу. То прожимање односа према Богу и ближњем најбоље се види код светог Јована Богослова, који поручује да себе лаже сваки који каже да Бога воли, а брата свога мрзи (види: 1. Јн 4,20). Такав духовни доживљај је описала и древнохришћанска изрека: „Видех брата свога, видех Бога свога!“, изречена од египатских монаха и записана у Старечнику. Стога је сваки хуманизам, уколико није утемељен богоцентричном динамиком, лажан и пропадљив. Често је он замаскиран људским правима, магловитим антрополошким одређењима, понекад националном припадношћу, некада обичним породичним односима – али увек је једнодимензионалан, без вертикале која би га извлачила из смртне агоније. Двоје младих се, рецимо, воли и свој однос базира на љубави и слободној вољи, али то није довољно за превазилажење смрти уколико та веза није крунисана Христом и усмерена на изградњу Тела Христовог. То је духовно евидентно, посебно ових дана, када прослављамо празник Васкрсења Христовог, празник победе над смрћу. Уколико сви наши међуљудски односи из којих црпимо идентитет нису заокружени истим таквим односом ка Васкрслом Христу, на који начин можемо очекивати истинско остварење идентитета? Неко ће рећи да и после Христовог Васкрсења људи умиру, па чак и Светитељи. Како на то одговорити? Јесте, тачно је да људи умиру и после тог славног догађаја, али то није смрт каква је била раније. Пасха Христова је смрт учинила једним пролазом ка животу вечном, у коме ће наш истински идентитет бити потврђен у потпуности, када Бога будемо видели као што јесте (како је то истицао архимандрит Софроније).  Уколико је наш идентитет у овоземаљском животу био истински везан за Бога и ближњег, биће потврђен за пуноћу живота вечног, а уколико је био одређен било чиме што је ниже од тога (новац, статусни симболи, острашћеност према било чему…), биће потврђен за муку вечну – не у смислу да ће Бог да мучи човека, већ да човек у вечности неће моћи да задовољи оне страсти којима је испуњавао свој овоземаљски идентитет.

Дакле, дошли смо до закључка да је идентитет аутентичан једино уколико извире подједнако из односа љубави ка ближњем и ка Богу. То се у животу Цркве најбоље одражава у литургијском животу. Хришћанин ван Литургије суштински није хришћанин – он свој идентитет налази, потврђује и овековечује на литургијском сабрању, што се одлично уочава већ у теолошкој мисли апостолских отаца. Тај суштински идентитет се преноси у вечност причешћивањем Телом Христовим, што је круна подвижничко-литургијског живота – у Христу као Глави мистичног Тела-Цркве, идентитет везујемо како један за другог, тако и према Богу.

Такав органски спој у потпуности разоткрива површност данашњег „електронског“ идентитета како се он узима у обичном разговору. Хришћани, као друштвено одговорни људи, треба да подрже борбу друштвених институција у вези са манипулисањем рачунарским идентификационим подацима. Са друге стране, православно хришћанство сведочи да су проблеми у оквиру друштвених односа само пројекција проблема у вези са међуличним односима.

У овом конкретном случају, проблем дакле није само у нелегалном преузимању и коришћењу података од стране хакера, већ поимање идентитета онако како га друштво данас под притиском технократије узима. Као хришћани, никада не можемо пристати да наш идентитет лежи у гомили података на хард-диску или некој картотеци, већ ћемо га увек налазити у светој Литургији –  друштвене односе ћемо увек поштовати, али их никада нећемо обоготворавати. Терминологија мора бити кристално јасна и недвосмислена – иако су идентификациони подаци у друштвеним односима увек били коришћени, идентитет човека је ипак много шири од њих.

Проблем крађе идентитета није нов – први лопов био је ђаво, а први покрадени Адам и Ева. Иако тада нису постојале компјутерске базе података, целом човечанству је украден идентитет, али не хакерским упадом, већ одвајањем од Бога и раскидом заједнице живота. Свака даља крађа идентитета само је пројекција те крађе, а изгубљени идентитет је у целости могуће пронаћи само васпостављањем међуличне заједнице, онако како је Црква живи и доживљава.

Виртуална реалност

Да ли је у питању „забрањени плод“, који споља изгледа веома лепо и привлачно (уп. 1Мој 3, 6), али који води ка пропасти? Одговор је јасан: у једном делу ове проблематике треба бити строго одречан и већ на почетку, готово хируршки, одсећи примену у виду савремених комерцијаних видео игара, осим у ретким случајевима када видео игра има здрав садржај или је повезана са учењем, поготово оне деце која заостају у развоју. Ипак, треба бити реалан: виртуелна реалност не само да најчешће узима огроман део слободног времена, него може имати и разоран утицај на духовном плану, па чак и негативан утицај на телесни развој, с обзиром да одваја од физичке активности. Са друге стране, примене у образовању студената, медицини, војсци… могу бити веома корисне, с обзиром на то да саме по себи подразумевају да је у питању употреба технологије од стране човека, а не супротно. Оно што важи за начелни став према информационим технологијама, важи и за виртуелну реалност: није добро одбацити могућности које доноси, али је далеко горе некритички прихватити све што нам она нуди.

Примери­ правилне­ примене­ ­концепта виртуалне реалности

Иако се у домену видео игара виртуелна реалност најчешће користи на духовну штету, она ван тог круга има неких примена које би, у складу са икономијским ставом, могле бити дозвољене, па и корисне. Примера ради, студенти Академије ликовних уметности могу да „прођу“ кроз виртуелни модел неких од познатих светских музеја и да разгледају највиша уметничка достигнућа директно у амфитеатру свог факултета. Архитекте употребом истог концепта могу да прегледају тродимензионалне пројекције најпознатијих светских архитектонских решења. Студенти медицине и ветеринари вежбе из анатомије и судске медицине могу да врше на виртуелним моделима без потребе за сецирањем људских лешева или животиња. Чак би и студенти теологије имали користи од овог приступа јер би, примера ради, могли на вежбама из Црквене уметности да се упознају са унутрашњошћу најпознатијих манастира из православног света – један такав тродимензионални приказ манастира Хиландара је својевремено урадио познати уметник Тејлор, што је био авангардни технички пројекат. На нашем Православном богословском факултету у Београду пионири правилног коришћења овог приступа су катедре за патрологију и литургичко богословље чији предавачи повремено организују мултимедијалне презентације за образовне потребе. Но не би само образовање имало користи од ограничене употребе виртуелне реалности. Војска, рецимо, има велике користи при обучавању пилота или тенкиста коришћењем виртуелних симулатора, при чему се чува природна средина и смањују трошкови обуке на правим објектима.
Све су то примене које се могу и дају осмислити, али још једном треба поновити: једино уз строго усмерен приступ, дакле не са циљем замене стварности или бежања из ње,  већ за остварење практичних ствари у којима се виртуелна реалност користи као алатка. То никако није нека врста „православног утилитаризма“, већ покушај преображаја умног става према овом феномену и његовог правилног схватања од стране савремених хришћана који ће пре или касније доћи у сусрет са њим.

Компјутерске игре

Наш некадашњи професор Пастирске психологије на Православном богословском факултету у Београду, академик Владета Јеротић, често у својим антрополошким есејима истиче да је човек не само homo sapiens, homo religiosus итд. већ и homo ludens – биће које се игра односно има потребу за игром. Ово играње не би требало схватати сувише уско јер се игра често спаја и са озбиљним, свакодневним пословима, ради разбијања монотоније. Компјутерске игре у већини случајева данас губе свој смисао јер уместо одмора углавном доносе напетост чула. Погрешна стремљења се не увиђају одмах и томе често доприносе разни еуфемизми попут речи „игрице“.

Иако је тема видео игара независна од годишта, треба је првенствено третирати у односу на најмлађи узраст, када се први пут долази у додир са том сфером. Ту се ваља држати златног правила о умерености и здраворазумском расуђивању: деци треба дозволити временски ограничено коришћење одређеног круга видео игара које би могли свести под ненасилне, опуштајуће и што је могуће корисније. Није добро да родитељи уводе тоталне забране и својеврсни „мораторијум“ на област видео игара, не само због бунта који се може јавити код деце, већ због чињенице да ће они свакако пронаћи начина да се играју код својих вршњака, у играоници или другде. Далеко је боље решење да родитељи имају активну улогу и да заједно са децом прокоментаришу неке видео игре, дају свој савет, и, што да не, укључе се ако је видео игра корисна за развој детета. То се поготов односи на ону грану компјутерских игара која је по својој намени образовног карактера и омогућава квалитетан видео и звучни запис, као и брзу претрагу информација, што је предност у односу на класичне уџбенике. А када је реч о забранама, оне имају своје место, али примењене селективно: потребно је ускратити видео игре агресивне, нездраве тематике и скренути деци пажњу на њихову погубност.

Најгори приступ је препуштање деце рачунарском свету без икакве родитељске контроле. Не само због утицаја неких видео игара на дечију психу, већ и стога што је дете често склоно да проналази самодовољност у виртуелном свету и да се одвоји се од породичне атмосфере. Најлакше је користити видео игре за својеврсног „виртуелног помагача“ у васпитању, за смиривање превише активне деце или једноставно да би се у миру одгледала нека телевизијска серија док су деца испред монитора. Но тако неодговоран приступ води ка великим проблемима. А уколико родитељи буду имали одговоран став према овој теми, став који је изнад радикалних забрана, простог игнорисања или непромишљеног допуштања, и њихова деца ће временом изградити здрав и расудљив став према рачунарским технологијама уопште.

http://www.covekitehnologija.com/

Центар за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве http://www.cepis.spc.rs/node/16

Библиотека православних књига www.wco.ru/biblio

 

Александра Фјодоровна (6.6.1872.-17.7.1918.), жена Николаја II Александровича Романова

Из „Књига духовних савета, Одговори духовника на недоумице савремених хришћана“Јован Србуљ.

Каква осећања је гајила заточена царица открива нам њен духвни дневник из 1917. године (Дневнички записи. Преписка. Москва, 1998):

„Достојан је само онај живот у којем постоји пожртвована љубав“ (стр.403)

„Никад не падајте духом и не дајте другима да клону духом“ (стр.403)

„У човеку треба видети најбоље што у њему постоји; треба да умемо да нађемо лепоту и добро у животу свакога, ако желимо да подстичемо људе на развој њихових најбољих особина“ (стр.404)

„“Ако схватимо да нема ничег бесциљног, да нема ничег случајног, што је створено на нашу штету, већ да је све замишљено да би нам помогло да постанемо племенитији и да живимо потпунијим, срећнијим животом, то ће учврстити нашу веру и помоћи ће нам да верујемо за време страдања и искушења. “ (стр.405)

“ У једну ствар увек морамо бити сигурни – у то да нам Бог шаље страдања зато што нас воли“ (стр.405)

„“Радост спасења рађа се из туге покајања. Пепео великих невоља чини плоднијом земљу људских живота и врлине на њој ничу у изобиљу. После велике туге живот вам постаје хиљаду пута важнији. И плодовима ваше љубави хране се многи други.“ (стр.401)

Romanovi 2

Одлазећи у Тобољск, у  место прогонства, Александра Фјодоровна је понела Библију, Молитвеник, …..и књигу „О трпљењу невоља по учењу светих Отаца „. Аутор – епископ Игњатије (Брјанчанинов)(издање из 1893. године). Александра Фјодоровна је подвлачила места која су била у складу с њеним душевним осећањима. На страници 80. издвојене су речи преподобног Марка Подвижника:

„У сваком времену и на сваком месту и у делу чврсто се држимо једног циља да бисмо се, излажући се различитим увредама од људи, радовали, а не туговали – радовали се не просто, не бесмислено; да бисмо се радовали на основу тога што стичемо повољну прилику за добијање опроштаја наших сагрешења опраштајући ближњем. У овом е се садржи разум истине.“

Последње две речи су подвучене два пута.

Владика Николај Велимировић – из „Беседе под Гором“

Ја само предлажем своју веру, ја је ником не намећем. Да ли ће ко усвојити моју веру? Ако је нико од људи не усвоји,ја у остати сам под гором, – сам са својом вером. Но такве самоће ја се не плашим. Ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим једне празније самоће, – плашим се самоће без вере.

Није вера циљ но мотив живота. Не постоји вера вере ради, нити Бога ради, но људи ради. Својом вером људи могу учинити већим и славнијим само себе, не Бога.

Бог не верује ништа, Бог зна све. Човек, који не верује ништа, мора или знати све или уображавати да зна све. Човек, који би знао све – такав не постоји ниједан – био би раван Богу, човек, кјои уображава да зна све – таквих има много – стоји испод онога, који не зна ништа. Ко знањем подржава своју веру и вером допуњује своје знање, тај је практично решио проблем вере и знања. Свако друго решење, диктирано обично сујетом или незнањем, чини гору тајни и загонетки, под којом се човек у животу налази, још огромнијом и тежом.

Под гором тајни и загонетки светских налазимо се ми из двадесетог века после Христа као и они из двадесетог века пре Христа. И у наше време, као и у сва минула мисаона времена, чују се уздаси сумње и немоћи:

О разрешите ми загонетку живота,

Ту премучну, прастару загонетку!…

Раците ми, шта означава човек?

Одкуда је дошао? куда иде?

Ко станује тамо горе на златним звездама!“

(Х. Хајне, Die Fragen)

 

Вера која је само теорија, вера појмова и силогизма, увек има Икарова крила, увек је изложена сумњи. Вера пак, која је постала нераздвојни део душевног живота, која управља свим мотивима и свим делима једнога човека, вера, којом се живи, – таква вера има боља крила од Икарових, такве се вере сумња не дотиче. С таквом вером човек може узлетети високо, – високо на гору, где је Христос, и с таквом вером човек може и пред гором тајни и загонетки живота бити херој, пун храбрости и срећног мира душевног. Такву веру, држим, предлажем ја браћи својој под гором.

Да ли ће ко усвојити моју веру? Или ћу ја остати сам, – сам са својом вером? Уосталом такве самоће ја се не плашим, – ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим самоће без вере, јер то је најпразнија и најмучнија свамоћа, каква може снаћи малене становнке под гором.

 

 

artworks-000047756880-fv9jl0-original

 

 

 

 

Владика Николај, Беседе под Гором – О КРАЉЕВСКИМ СИНОВИМА

„Један Бог и Отац свију.“ (Ефес. 4,5)

Сви су људи краљевски синови, драга браћо.

 

Ми смо за сажаљење зато,што називамо себе синовима краљевским, називајући се синовима Божјим, а чинимо дела, недостојна краљевских синова, или, називамо себе децом светлости, а ходимо по мраку. Ми ценимо себе као краљевске синове, јер признајемо Бога за оца свога, и по томе смо ми деца светлости, јер је Бог краљ светлости, но ми ходимо по мраку кад одричемо другим људима оно, што и њих чини децом Божјом, децом светлости.

Ми смо деца мрака а не светлости, кад негирамо људе скроз и скроз, и ако их познајемо само летимично и површно. Иликако да ми нисмо деца мрака, кад смо у стању да због једног греха безмилосно осудимо једног човека,кога познајемо по том греху. осудимо и изједначимо га са нулом, и избришемо га из списка људи?

Неко је убио. Он је за то био под судом, носио је окове, пред стотине слушалаца у судској сали н је признао свој злочин, па је потом испаштао свој грех неколико хиљада дана и ноћи за решетком у тамици. Кад је опет изашао на светлост, и вратио се у друштво људи, он се владао као поправљен честити човек. Па ипак је он остао у  нашем нотесу записан заувек као човек раван нули.

Други неко је украо, трећи обмануо, четврти се опио, пети променио партију, шести покушавао све, да би дошао до богатства или власти. И за то су они толико криви у очима нашим,да их ми одмах увршћујемо у нуле, и где седнемо и станемо ми говоримо о њима као о нулама. Је ли се само повела реч о њима, ми се гурамо напред и вичемо:

– Дозволите, господо, тога и тога је познајем потпуно: он је лопов. Кад је био у школи, украо је буквар у свога суседа, и зато је био истеран. Тај је човек раван нули.

Почиње ли се говор одругоме, чији се патриотизам хвали, ми добацујемо:

-Дозволите, господо, тога и тога ја познајем потпуно: он је променио до сад две партије. Тај човек је раван нули.

Иде ли реч о трећем, који је изабран за какав висок полжај у држави, ми грмимо:

– Дозволите, господо, та он је на то место дошао само обманом и поткупљивањем. Ја њега добро пзнајем: и мене је он једном хтео обманути и поткупити. Тај човек је раван нули.

И тако редом. Тако ми о људима говоримо, тако и пишемо. Јесмо ли некога само једном ухватили у некоме греху, тај се никада више не може дићи у очиима нашим, и ми му не дамо да се дигне у очима осталога света. Може он свој грех лако и по сто пута искупитипред Богом, пред нама га он никад и никако не може искупити.

Но нашој неправди према људима није ту крај. Ми осуђујемо људе због несравњено незнатнијих, и често пута од њих независних ствари. Једнога човека ми не трпимо зато: што кашље, другога: што муца, трећега: што има тичији глас, четвртога: што има змијаво лице, петога: што има коврџаву косу. Или још: јоденога не трпимо због његове родмине, другога због пријатеља му, трећега због чина или новца. Или још: ми се првипут налазимо с некимчовеком у трамвају: одкад се земља окреће око сунца и одкад сунце гледа земљу ми се налазимо први пут један уз другог, и – ми га већ смртно мрзимо, само за то, што је сео сувише близу нас. Ми га смртн мрзимо и придевамо му у себи најгрубље придеве.

И тако смо ми слчни вулкану, пуном сумпорног огња и пепела. Ко год се приближи нама, ми га пржимо и прљамо. Ми не опраштамо ономе, ко је једном у животу убио, а ми непрстано убијамо. Ми не дамо човеку да се дигне, но га гурамо сасвим у пропаст, у коју га је један грех отиснуо. Зар то није убиство?

Но ми још и крадемо. Ми истичемо и трубимо на све стране смо зло, које је у човеку, и намерно скривамо и од себе и од других оно, што је у њему добро. И тако, осуђујући друге за крађу ми сами крадемо од других, скривајући њихову врлину нашим сумпорним димом и пепелом. Јер како да то није крађа? Сакрити некоме стотину динара значи нанети дотичноме штете смо стотину динара, но сакрити његово поштење и представити га свету као непоштење, значи извесно оштетити га више од стотину динара.

 

Ми не можемо да се узмисимо над погрешкама једног човека и да ценимо човека као човека: за нас је један човек идентичан с његовом једном погрешком. Ми не примећујемо, да је човек шири појам од његове погрешке; ми не допуштамо, да ван погрешке једнога човека ма шта још преостане у њему. И ми нисмо свесни, како се таквим својим понашањем неприметно делимо и удаљавамо од нашег небесног, краљевског оца, и како се спуштамо до свињарских чобана, који се хране оном истом храном, којом и њихово стадо.

 

Ах, брао, колико је осуђеника и ван казнених завода! Колико их је у друштву међу нама, који су ма каквим случајем изгубили поверење људи и који се отуда једино још Богу могу обратити! Колико их је, који су непромишљено увредили свога пријатеља, и тиме га за свагда изгубили! Колико је трговаца, који су упропастили свој трговачки кредит, и који због тга немају мира ни дању ни ноћу! Колико је чиновника, којима је на неки начин пресечена каријера, и који су зато изложени презрењу људи! Колико је радника, који су због једне неуренодти изгубили рад на много дана, и тиме изложили себе и своје ужасима бедности и глади! Колико је извиканих, обележених, компромитованих, ах компромитованих!

И сви ови људи синови су краљевски, као и ми, мада их ми за такве не признајемо. Признаје их за такве краљ, отац њихов и отац наш, но ми, браћа њихва, не признајемо их.Увек брат мање воли брата него отац сина.

Ми познајемо компромитоване људе само по ономе греху, који их је компромитовао, ноБог, који дубину свачије душе испитује, познаје код тих људи и оно што их још оправдава као синове његове. За то они никад нису у очима Божјим равни нули,ма им ми писали нуле и начелу и на леђима.

Ми пишемо компромитованим људима нуле и на челу и на леђима, међутим, кад ти љуи – нуле – изврше самоубиство, ми се бунимо против тога, и говоримо: самоубиство је тежак грех. Зар то ние недоследност од наше стране. И зар самоубиство таквих људи није сасвим објашњиво?

Човек неки лакомислено произграо свој кредит. Он зна да је учинио велики грех, но он зна, да и поред тога греха он је способан за још много добро и племенито дело. Али шта то вреди, кад ћемо га ми  до смрти звати банкротом? А он и то зна, и за то претпоставља смрт животу. О, не мсилимо,да је он сам крив за своје самоубиство, и не слежимо раменима равнодушно, као да ми у одузимању његовог живота нисмо имали никаква удела.

Млада девојка снвала о срећи живота ив еровала у људе. Шта има природније у свету, но да млада девојка снева о срећи и верује у људе? Но једнога дана ми се сви почињемо бацати камењем на младу девојку. Зашто? „Та зато, забога, што је погрешила, вичемо ми, зато, што је погершила. Хајте да је што пре каменујемо!“ Христос не би тако говорио; он би рекао: “ ко је без греха, тај нек се први баци каменом на њу“. Но ми тако не говоримо. И ко је онда крив за самоубиство такве једне беднице, ако не наша фарисејска ревност? Она је, сирота, хтела да говори, да виче, да се брани, да моли и да нас уверава, да у њеној души има пуно још места за врлину, пуно још вере у идеал, и да се она горко каје за свој грех. Она је хтела, но ми јој нисмо дали. Ми смо од њеног греха направили сензацију дана, употребивши сву техничку окретност нашег времена, да ту сензацију у што већем формату и што јаснијим бојама представимо и распростремо. И зар се у том случају, господо, може и сме говорити о самоубиству једног младог неискусног створења, у том случају, када је далеко истинитије говорити о убиству, којес мо ми извршили?

Тако ми себе компромитујемо радујући се туђем компромитовању. Ми компромитујемо тако наше хришћанско име и наше краљевско достојанство. Наша сва врлина свела се на осуду туђег греха.

Фарисеји су били готови, да се на свакога грешника баце каменом, Христос је био готов, да сваки тај бачени камен заустави и врати натраг од главе грешничке. Фарисеји су гурали ногама онога, ко је пао у блато, да би га што више упрљали, Христос га је прихватио рукама и дизао из блата на ноге, говорећи му: устани и иди! Фарисеји су сматрали испод достојанства ходити међу мале људе и интересовати се њиховом судбином, Христос је то сматрао баш за своје достојанство.

У томе је разлика имеђу Христа и Фарисеја. Поставимо разлику између Христа и нас! Христос је знао,да у души свакога човека има понешто узвишено и племенито, понешто краљевско или божанско, што може да се засветли као огањ, кад се с њега одува пухор. Христос је тај пухор с душа људских одувљивао, а ми тај пухор већма нагомилавамо. У томе је разлика између Христа и хас. Христос је тражио оно, што је добро у сваком човеку, а ми тражимо оно што је зло. Христос је тражио добро у људима с намером да оправда људе, ми тражмо зло у људима с намером да осудимо људе. Христу је било одвратно говорити огреху других људи, нама је то пријатно. Христос је својим методом обраћао грешнике у правденике, а ми нашим методом стварамо од грешника још веће грешнике. Христос је спасавао људе, а ми их упропашћујемо. У томе је разлика.

Но, гле, ми можемо бити и слични Христу. Потребно је на првом месту да будемо доследни: кад себе називамо краљевским синовима постарајмо се, да и оправдамо тај назив. Имајмо храбрости и узвисимо се над личним антипатијама и предрасудама, и размислимо о човеку на првом месту као човеку. Нека грешник дође на друго место. Презиримо грех, но не презримо грешнике, јер гле, ми сви у свему смо им браћа.

Имајмо, даље, стрпљења, да у такозваним компромитованим људима тражимо испод греха и порока њихову краљевску легитимацију. Наћи ћемо је, верујте. И највећи грешник носи је гдегод скривену, у неком кутићу душе своје, и сам можда не знајући за њу.И најкомпромитованији човек, кога ми за нулу сматрамо, готов је у даном тренутку пружити руку дављенику и спасти га, готов је са гладним поделити хлеб свој, или расхладити уста ономе, који умире од жеђи.

Имајмо најзад још нешто: имајмо дрскости да будемо и недоследни; недоследни у мржњи и презирању људи. Ми смо сви неуморни у прокламовању доследности као врлине; но, гле, и недоследност је врлина.Благо онима који не мрзе доследно, и који не презиру људе доследно. Такви су прави краљевски синови, који чине славу оцу своме.

Не заричимо се никад, да за навек с једним човеком нећемо речи проговорити. Можда ће нам сутра бити потребно да погазимо своју заклетву. Не усуђујмо се никад, да кажемо за једног човека: он је за нас мртав човек! Јер гле, човек није са свим мртав ни кад умре, а камо ли док је у животу.

Не усуђујмо се никад, да кажемо за једног човека: кад њега не би било, свет би овај био савршенији. Може бити да тај човек то исто за нас каже. Наш заједнички краљевски Отац пак, који је на небу, не каже то ни за њега ни за нас.

Уздигнимо с тога наше мисли и наша срца, као што и приличи краљевским синовима. Погледајмо у нашег краљевског оца светлсоти, и наше мисли биће осветљене; погледајмо у нашег краљевског оца милости, и наша срца биће охрабрена и загрејана.

21v

 

 

Dimitrij Mereškovski (1865-1941) – BOG

Bože moj, počuj hvale reči,

za to što dade mojim očima

da vide svet Tvoj, taj hram večit,

zoru i vale u noćima…

 

Nek mi nauka samo preti,

hvala za ovaj tren izboren,

za sve što srcem, tek, osetih,

o čemu zvezde meni zbore…

 

Osećam, svuda oko sebe

Tebe, Bože, sred noćne tmuše,

kroz udaljene zvezde nebne

i u dubini moje duše.

 

Ja k Bogu žudeh – ne znah stazu,

još ne verovah. Al` ,voleći,

mada poreče moj Te razum,

ja osećah Te, srcem bdeći.

 

I Ti se ukaza: svet si ceo,

Ti si- sve: nebo, voda, bezdan.

Ti glas si bure. Etar beo,

miso poete. Ti si – zvezda…

 

Dok živim, molim Ti se, kajan,

Tebe volim, i Tobom dišem.

Kad umrem – s Toboj ja se spajam,

kao u zoru zvezde s kišom.

 

Hoću da život sav moj bude

bruj neprestane Tebi ode,

za noć, za zore koje rude,

za život i smrt – hvala, Gospode!…

 

molitva_001

 

Библиотека Свети Наум – О ГРЕХУ

Највећи грех нашег времена јесте губљење осећања за грех.

Ово је највећа опасност времена у коме живимо. Није грех оно што највише узнемирава. Грех је нешто што се уселило у људску природу. Иако неприродан и противприродан, он је постао као нека друга природа у човеку. Оно што ужасава јесте право губљење осећања за њега, бестидно чињење греха; његово наметање и озакоњење зБог претварања у навику и његовог честог понављања.

Наравно, чинити грех већ је не мало зло. Али грешити и немати осећање греха и стида за грех је оно што је језиво и опасно, што посведочује и постаје знак моралног распадања и пропасти.

Ако човек греши и осећа своју слабост, признаје свој пад, то је знак да још увек постоји нада покајања, поправке и подизања. Ако пак греши сматрајући то за нешто природно, законито, правилно, чак зашто да не — и за подвиг, спретност и способност, то је оно што је „горе од сваког зла“. Посуновраћеност и бестидност су најнижи пад до кога може доспети човек као разумно биће и друштво као заједница људи. „Зло је грешити“, каже свети Јован Златоусти, „али још је веће зло поносити се својим гресима.“

На једном другом месту овај велики зналац људске душе и анатом људског друштва додаје и ово: „Зло је чинити гадости, но ако постоји стид код онога који их чини, зло је упола мање. А кад се неко њиме кити — то представља врхунац бестидности. Овај први постајући свестан после пада, временом се може и подићи; онај пак који се хвали грехом, лишава себе исцељења које даје покајање.“

Опасност која настаје из таквог односа према злу је очевидна. Налазимо се пред унакажењем моралног чула, пред тријумфом духовне окамењености. Та и таква духовна клима и став узима у наше време узнемирујуће размере. Она подмукло и безобзирно подрива темеље како заједничког тако и друштвеног живота. Нису у питању само јавни скандали појединаца и расипање друштвеног новца, неосетљивост за морална начела и јавна бестидност. Ради се о обликовању „Новог морала“ и типа „новог човека за кога је свеједно добро и зло, врлина и грех; за кога је бестидност већа „врлина“ од стида, самољубље и саможивост — једини Бог и Господ.

Неразликовање добра и зла рађа духовну отупелост и окамењеност, раслабљеност сила отпора у човеку; човек престаје бити имун на зло и силе зла, на грех и болест. Трулеж и распадање улазе у човекове кости, човек постаје роб болесне пасивности и незаинтересованости. Такво стање је стање наркозе које води неминовно смрти душе и тела и распадању свих виталних унутарњих човекових сила и покретачких импулса.

Тај отров духовне неосетљивости за грех и за зло шири се као куга више од сиде или било које друге болести и трује плућа модерног света. Шта је страшније и од најстрашнијег? Кад и хришћани оболе од те болести на смрт. Хришћани којима је показан пут живота и пут смрти, који су стекли дар разликовања светлости од таме, добра од зла, Бога од ђавола.
Хришћанин који изгуби осећање за грех, престаје бити хришћанин. А тиме престаје бити човек. Од тог духовног мртвила до нечовечности је само један корак.

Док не постанемо свесни греха, не можемо да добијемо опроштај од Бога. „Схаватање греха је почетак спасења“ — говори блажени Августин. — „Ако човек скрива, Господ открива; ако човек таји, Бог јавним чини; ако човек признаје, Бог прашта“.

Често људи долазе на исповест и не знају шта да кажу — о покајању, као да нема шта да се каже! Душевне очи су њихове затворене, душа спава мртвим сном. Зашто спава душа? Зашто је човек у тако страшном стању?

Ђаво зна шта је главно у делу спасења искрено покајање, и гађа у сам центар: лишава људе исповести. И ево резултата: човек не контролише своја дела, речи и мисли, разум његов се помрачује, он не види своје грехове и не примећује да је преступио закон Божји.Грех постаје навика, улази у природу човека и живи у њему. И он се више не плаши смрти, ни пакла, чак ни Страшног суда. „Шта Бог да…“ — говоре многи из навике. А Бог је дао Свето Писмо и судиће у Задњи дан свима нама по вери и делима.

Грех не само да нашу душу заражује злом већ трује и све око нас. „Сваки грех, чак и најмањи, утиче на судбину света“, каже старац Силуан. И обрнуто, покајање наше благотворно се одражава на околину, радује је. „Грех је највеће зло у свету“ — каже Јован Златоуст. Наши неокајани грехови — то су нове ране које ми наносимо Христу Спаситељу. То су страшне живе ране наше душе, и ожиљци од њих остају за читав живот.
Copyright (C) 2003 Библиотека Св. Наум
Овај текст је преузет са сајта http://www.bsn.org.yu/index.php?id=azb/006

pravoslavlje-na-internetu-4

дипл. инг. Оливер СуботиЋ – Пост као информациона апстиненција

Тешко је пронаћи макар једну особу из најближег окружења која нема (у мањој или већој мери) устаљену навику праћења потпуно бескорисних аудио/видео садржаја. У неким случајевима, временски консеквентно продужена пракса примања информација празног садржаја прелази у очигледну зависност. То се видело и за време не тако давних рестрикција струје: људи су били нервозни и утучени махом зато што нису могли да отпрате омиљену ТВ серију, информативну емисију, филм или пак да одиграју неку видео игру или да сурфују интернетом. Одсечен од светотајинског живота, савремени човек је до неслућених граница развио потребу за „информационо-технолошким причешћивањем“, задовољавајући своју метафизичку жеђ свим другим, само не Извором воде живе. Нажалост, под налетом секуларизма од овога често нису имуни ни хришћани.

Дубински смисао Великог поста

 

Општа информациона инфлација и њихово апсорбовање од некритичких конзумената сигурно су на првом месту проблематичних питања данашњице. Са свих страна човек је буквално бомбардован низом информација преко модерних технолошких (углавном дигиталних) средстава. Бујица информација која стиже са ТВ екрана, компјутерског монитора или пак слушалица МП3 плејера, често варира од посредно штетних (у најбољем случају бескорисних) до очигледно духовно опасних. Веома је тешко наћи баланс између крајњег изолационизма и искључивости, са једне, и некритичког примања информација и информационог либерализма са друге стране. Нажалост, велика већина људи не само да не тражи решење за овај проблем, већ своју зависност од разних информационих садржаја сматра за најнормалнију ствар. Крајња последица је феномен познат као информацијско-чулна преоптерећеност. Модерни човек ће ту преоптерећеност покушати да заборави неком од „техника заборава“, али је неће решити. Ако је у питању верујући човек, и ако благодаћу Божјом постане свестан те преоптерећености, најбоље време за обнову је управо време Великог поста.

У једном преносном и дубинском значењу, Часни пост проживљавамо подвигом старозаветног Израиља, његовим проласком кроз пустињу до Обећане земље. Усвајајући такав смисао, хришћанин време овог поста види као сопствени седмонедељни пролазак и борбу са пустињом својих страсти да би га овенчао Пасхом, учешћем у васкршњој радости. Пут правилног усмеравања бића узводи нас до назначеног циља целе творевине, до заједнице са Богом кроз Васкрслог Господа Христа, наше обећане земље – Земље живих. Великопосна обнова нашег бића управо је пролеће душе, како се о томе дивно изразио отац Александар Шмеман.

Барем за тренутак усвајајући логику Великог поста, хришћанин долази у директан судар са устаљеним навикама, које на први поглед често немају ничег заједничког са духовним животом, али раслабљују умну сферу личности уколико нису под јаком уздом. Потребно је имати искрености и одлучности, јер се поставља само једна дилема: да ли ићи у директну конфронтацију са старим навикама или пак усвојити лаганији приступ? За решавање овог питања нема просте формуле, већ је најбоље слушати савет искусног духовника, који ће по структури личности најбоље оценити која је тактика најпогоднија.

 

Почетак у категоријама негације

 

Отац Александар Шмеман у својој изврсној студији о Великом посту подвлачи да је немогуће спојити покајничку великопосну атмосферу са најновијим шоу програмом на телевизији. У контексту наше ситуације, можемо рећи да је немогуће спојити усмереност ума ка васкршњем циљу са информационом инфлацијом у нашем окружењу. Почетак решавања овог проблема мора бити у категоријама негације, у смислу да се напором воље елиминишу сви сувишни извори информација. Логично је да човек и за време поста, да би нормално функционисао у друштву, мора колико-толико да прати информативне емисије, но да ли мора да прати и све остале емисије? Са друге стране, да ли је потребно пратити баш сваку информативну емисију (осим ако је то повезано са професијом, као у случају новинара)?

У молитви светог Јефрема Сирина, која се чита током Великог поста, између осталог молимо за дух целомудрености, односно умне целовитости нашег бића. Ова првобитна целовитост је распарчана и фрагментована прародитељским падом у рају и потребан је подвиг воље да би се она постигла. Тај циљ је немогуће постићи у амбијенту пренатрпаном разноврсним информацијама, било да је то музика која, као каква илустрација стварности, нон-стоп иде у позадини, или непрестано смењивање берзанских цифара на екрану (на каналима попут ЦНН-а). Ако већ није могуће у потпуности елиминисати прилив сличних информација, могуће је бити избирљивији по питању њиховог садржаја и количине. Лавина информација различитог садржаја увек је била главни противник сабирања ума, о чему сведочи подвижничка пракса Цркве. Тако у Старечнику и Филокалији налазимо савете да се клонимо од рада који расејава мисли, колико до нас то стоји.

Није проблем само у расејаности као таквој, већ и у некаквој чудној равнодушности и пустоши душе која је често прати. Наиме, за време поста смо и те како позвани да размишљамо о потребама својих ближњих, пре свега у смислу милосрђа. Оно увек бива подстакнуто благодаћу Божјом, али не противно човековој вољи, јер би супротно била тиранија попут оне којом западни „доброчинитељи“ утерују срећу по свету. Осетљивост срца је знатно снижена код просечног медијског конзумента који у току једног дана само са телевизије прикупи огроман број података различитог садржаја (радосног, тужног, лепог, ружног, здравог, болесног…) и то насумично поређаних (без реда се смењују информације различите тематике и опсега). Пред чулима се секвенцијално одвијају поплаве, земљотреси, затим прославе, шоу-програми, квизови… Таква динамика улазних информација напросто меље гносеолошко-критички апарат ума који не успева да се избори са огромним приливом информација различитог типа. Критички апарат постепено отупљује и духовна учмалост је неминовна (тј. онај дух празности на почетку поменуте молитве Јефрема Сирца).

Било због професије, било због потребе сазнања информација битних за функционисање у друштвеном систему, многи од нас нису у могућности да за време поста потпуно држе искључен ТВ, радио или компјутер. И у таквим околностима постоји начин да се све сведе на разумну меру. Уколико имате рачунар и пратите вести са интернета, паметније је да направите списак сајтова који су заиста потребни, и да у оквиру њих листате оне категорије које су од интереса. Тиме се бар донекле елиминише праћење сувишног материјала. Тај задатак је већ мало тежи код телевизије. Примера ради, човек који на телевизији прати збивања са српским народом на Косову, најчешће прво мора да погледа низ умарајућих вести везаних за политичка препуцавања, или серију рекламног материјала, што опет води до поменутог проблема релативизације.

На крају, изузетно је битно истаћи да се све не своди на „информациону дијету“ до следећег „мрсног периода“, већ је циљ да се сазнајни апарат изоштри до те мере да лакше препознаје корисне од бескорисних (и штетних) информација и убудуће.

Дијахронично време

 

Велики пост са својом посебном динамиком помаже да се схвати цела проблематика о којој је реч, јер заглушујућој буци информација са свих страна противставља говор тишине. Свету који је навикао да живи по овоземаљским похотама и да се оријентише гастрофилософијом, посни став је лудост. Хришћанин, са друге стране, свој живот обликује управо преко свештеног времена, односно преко седмичног богослужбеног циклуса, овенчаног недељом, и годишњег круга празника и постова, са Васкрсом у центру. Чак и да под утицајем омамљујућих спољних информација његов критички апарат утоне у сан, лако му је да се врати у истинску реалност ако живи часовником Цркве.

Време које Црква доживљава је дијахронично и не познаје дистинкцију између прошлости, садашњости и будућности. Све је повезано у односу на есхатон, који је Истина, по светом Максиму Исповеднику. Велики петак стога није комеморација на тужан дан од пре два миленијума, већ директно духовно проживљавање Голготе. Хришћанин се тада ставља у положај Јована Јеванђелисте који стоји под Крстом, гледајући свог љубљеног Господа како страда. Зар би такав дан требао да буде испуњен посетом биоскопу или пак гледањем омиљене ТВ серије? И да ли је Васкрс дан када баш морамо да ревносно прегледамо све вести светских медијских кућа?

 

Антиномични закључак

Заиста је антиномична ситуација да информатичар говори о потреби за информационом апстиненцијом. Но, читалац који разуме антиномије Светог Писма и који је проживео антиномију радосне туге (феномен јединствен за православни етос), разумеће и овај позив. То није позив у смислу радикалног изолационизма, већ упућивање на критичко преиспитивање количине и каквоће информација које преко модерних технолошких средстава допиру до наших чула, често их отупљујући до жалосних граница.

Апстиненцијом од преобилних информација открићете још једну антиномију, антиномију Великог поста који у себи обједињује средство и циљ. Средство, јер нам помаже да уредимо свој дух кроз сваковрсни, па и информациони пост; циљ, гледано кроз призму свештеног времена, односно годишњег богослужбеног круга, јер кроз учествовање у празнику Васкрсења Христовог иконично испуњавамо своју есхатолошку веру и наду.