Ćutanjem me daruješ.
Zlatnom ogrlicom od slepila,
bisernim mindjušama fine sebičnosti.
Vid nemoćno pipa za odgovorom.
Ne može se iza ni okom, ni srcem, ni nogom.
Kao čudovište iz trista jedne nedokazane priče,
stvarno baš zato,
strašno uprkos tome,
ćutanje.
A neće ti ništa,
sem koji naramak duše
za potpalu u hladne dane sećanja.
Hiljadama pitanja ružnih od nervoze
noseća ćutnja.
Kao kamen navaljena na moje prste
koji bi da pobegnu
il da dodiruju bilo šta izvan bola.
Umeš li prepoznati granicu kad više nisi jak ?
Umeš li da ne budeš jak ?
Nemam izbora.
Evo ti moji prsti,
evo ti tvoji neodogovori.
U ogledalu tvog ćutanja,
spazih sebe……
udicazasrce 