Ахмед Адемовић – трубач који је преокренуо Кумановску битку

јул 3, 2016

Широм планете данас се обележава Светски дан Рома, а ми вас подсећамо на једног Рома из Лесковца који је носилац Карађорђеве звезде коју је заслужио својим подвигом током Кумановске битке.

Ратови за ослобођење од 1912 до 1918 године изнедрили су многе јунаке. Неки од њих данас су познати широј јавности док је већи број нажалост још увек заборављен и засењен јунацима новог доба.

Један од тих заборављених јунака је и лесковачки трубачАхмед Адемовић, носилац Карађорђеве звездеиз ослободилачких ратова од 1912 до 1918 године.

Легенда о његовом брилијантном подвигу током Првогбалканског рата и данас живи, прича се са времена на време али недовољно. Недовољно јер нас свакодневно гуше ријалити програмима, кичом, шундом и црном хроником. Намећу се лажни идоли и узори. Сваки облик друштвене вредности је данас урушен и оскрнављен.

Јунаци попут Ахмеда, били су само нормални људи тог времена. Данас су нормални људи тотално другачији. Требало би сви ми да се свакодневно подсећамо тих нормалних, малих људи који су чинили невероватно велике ствари за нашу будућност и наш опстанак.

leskovac-ahmed-ademovicАхмед Адемовић је служио као трубач у српској војсци. Током Балканских ратова, трубачи би специфичним трубним знацима слали сигнале војсци који би означавали јуриш или повлачење. Током Кумановске битке 24. октобра 1912 године, у тренутку када се она, како ће се испотавити, ломила. Ахмед се ушуњао у позадину турске војске и одсвирао по слухуњихов трубне знаке за повлачење. Збуњена турска војска која је у том тренутку била у силовитом налету, почела је да се повлачи а Ахмед је онда засвирао знак за јуриш српској војсци која је полетела на збуњену турску војску и потукла је.

Српска војска је нанела Турцима пораз и отворила пут за надирање долином Вардара.

Управо за овај подвиг, Ахмед је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. А његов подвиг који је био толико прост и једноставан завршио је у уџбеницима на француским и руским војним академијама као позитиван пример лукавства обичног војника.

Ахмед Адемовић се поносио својим подвигом и Карађорђевом звездом толико да одликовање није скидао до краја живота. Мештани Лесковца памтили су ипоштовалињегово херојство. У свакој прилици и обележавању годишњица Ахмед је добијао почасна места и сви су му указивали велику пажњу.

Међутим старина није имао среће да до краја свог живота ужива у својим заслугама и часном животу. Током Другог светског рата Немци су стрељали двојицу његових синова – Реџу и Раму. 

Лесковчани су им подигли споменик у Араповој долини,у подножју Хисара, на том месту су Немци 3. децембра 1941. године стрељали око 500 Рома.

Последње године живота Ахмед је провео у кућерку свог унука Фадила.

Умро је децембра 1965. године у својој 92. години.

Иначе, поред Ахмеда Адемовића, златну Карађорђеву звезду са мачевима добила су још двојица трубача – Рома из лесковачког краја: каплар Амет Иде Аметовић, бомбаш српске војске из Лесковца и Рустем Сејдић из Бојника, прадеда познатог трубача Фејата Сејдића.

Аутор: Милан Богојевић
Обрада: Магацин портал
Извор: Недељник

Advertisements

БРАЋА ГЛИШИЋ -Добри синови отаџбине

Braća Glišić

 

Браћа Глишићи, из породице чачанског трговца – Александар, Душан и Милутин, учесници су ослободилачких ратова Србије.

Александар Глишић (Чачак 1873Сртевица код Куманова 23. октобар 1912.) је био  потпуковник српске војске.

У Београду је завршио нижу и вишу школу Војне академије. У првом балканском рату, у кумановској бици, командовао 7. пуком Дунавске дивизије I. Првог дана борбе 10. (23) октобра 1912. на Младом Нагоричану, самоиницијативно је повео пук у битку и у жестоким борбама разбио надмоћније турске снаге и повратио Сртевицу на којој је и погинуо. Тим је чином допринео да дивизија врати изгувбљене положаје, задржи надмоћније турске снаге, стабилизује лево крило своје одбране и утиче на позитиван успех кумановске битке.

– Потпуковник српске војске из Чачка Александар Глишић, командант 7. пешадијског пука Дунавске дивизије, погинуо је у Кумановској бици 23. октобра. Он је први српски официр који је у том боју дао живот за отаџбину. Од тада па све до 1941. кад је његов пук престао да постоји, та јединица је свакодневну прозивку обавезно почињала читањем имена и презимена Александра Глишића. Дежурни официр увек би на то одговорио: „Славно погинуо на Куманову”, а тек после тога читано је име тренутног команданта пука. Сем Глишића, такву почаст није доживео ниједан официр српске војске – каже за „Политику” Радивоје Бојовић, историчар Народног музеја у Чачку.

Душан Глишић (1875 – 1915), пешадијски потпуковник из 26. класе Војне академије, командант подофицирске школе и чувене ђачке чете „1.300 каплара“ у Скопљу. Учествовао и храбро се борио у оба рата за ослобођење и уједињење. После тешких окршаја, оболео, не мирећи се са чињеницом да је одбрана Србије сломљена, убио се на Качанику 1915. године,  да га, тешко болесног, војници не би вукли на носилима.

Као ветеран из Балканских ратова, руководио је обуком ђачке чете „1300 каплара“. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године. Понајвише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. У батаљон су укључени студенти са престижних европских универзитета, који су осетили да је отаџбина у опасности и масовно похитали да је помогну.

Потпуковник Душан Глишић био је строг старешина, али су га војници памтили и по очинској бризи. У Скопљу се се на обуци налазили и омладинци из академског певачког друштва Обилић. Једног дана, после обуке у касарни, из свег гласа су певали песму која ће их пратити док буду постојали:

Хеј трубачу с бујне Дрине,

дед’ затруби збор,

нек одјекне Шар планина,

Ловћен, Дурмитор…!

Уз тај ехо појави се и озбиљни а строги командант батаљона, Душан Глишић, овога пута сав озарен и весео. Повикао им је:

  • Тако Обилићи, песму хоћу. Хоћу да чује Шваба да Срби немају страха. Омладина је била и остаје носилац народне слободе. Певајте, нек одјекне Шар-планина. Певајте, још певајте!

 Милутин-Рујо Глишић (1880 – 1915), чиновник министарства финансија, резервни поручник, погинуоје у борбама код Вишеграда 1915. године. Непријатељска граната му је однела главу.

ХЕЈ, ТРУБАЧУ С БУЈНЕ ДРИНЕ

Хеј, трубачу, с бујне Дрине,
Де затруби „збор“!
Нек’ одјекну Шар-планине,
Ловћен, Дурмитор!
И нек’ Дрина јекне Сави,
Сава Дунаву,
Дунав бујни Тиси, Драви:
„У бој! У славу!“
Нек’ се бојни јеци оре
Кроз све горе,
Чак на море, —
Кроз све горе чак на море,
Где витешка срца бију,
Ој, на море, на Адрију!

Хеј, народни барјактару,
Развиј барјак твој,
На зборишту на Врачару
Купи народ мој!
Све оружје бојном вичне
Убојне слике,
Та народне наше дичне
Храбре војнике!
И где год је јоште која
У јунака
Мишца јака,
Нека дође, — биће боја,
Љута боја и мејдана
Од Адрије до Балкана!

А ви, Срби, са свих страна,
Кад чујете глас,
На оружје, на душмана,
Хајд, у добри час!
Са свих страна на душмана
Сложно, Срби, сад!
Преко Шаре и Балкана
Хајд’ на Цариград!
Нек’ се исток сав затресе
Чак до мора,
До Босфора;
Па нек’ ропске ланце стресе,
Тешке ланце од Косова,
Србадија Душанова!

Хајде, Србе, хајде, роде,
Век је данас твој!
Век је данас ос слободе,
Српски роде мој!
Не дај да ти душман пије
Крви кап по кап,
За слободу ли’, проли’је,
И последњу кап!
Из крви ће поникнути
Слободе час —
Народа спас —
А слава ће васкрснути
Свеколике Србадије:
Од Балкана до Андрије!…
Песма је познатија по почетном, можда и најлепшем, стиху у српској лирици XИX века: Хеј, трубачу с бујне Дрине и дуго година сматрала се „српском марсељезом“.

Хорско извођење песме — Народни збор (Хеј, трубачу с бујне Дрине)

УЛИЦА БРАЋЕ ГЛИШИЋ у Чачку (име добила1933. године).

Chrome Legacy Window 782016 103255 PM.bmp

Улица Александра Глишића у Београду

Chrome Legacy Window 782016 103354 PM.bmp

 

http://www.glaszapadnesrbije.rs/vest987327.html

http://www.politika.rs/scc/clanak/237798/Dobri-sinovi-otadzbine

http://akademskikrug.rs/besmrtni-djacki-bataljon/

Снежана Нешић – КРАЈ ТЕБЕ

Како је слатко твоје дисање на мом рамену…
Ућугим.
Обневидим.
Обезмислим.
И пијем га.
Хиљаде звезданих сазвежђа
улази у моју душу
сваким твојим удисајем.
И хиљаде је напушта
сваким твојим издисајем.
А ја покушавам да задржим у себи
тај тренутак божанске светлости,
и дишем с тобом, љубави моја.
И друкчије више не могу…

18251_586735824687983_1149036105_n

Снежана Нешић – МИЛИНЕ

На твоје срце бих, мили

Наслонила главу да чујем

Шум  милина које сањах читав век

Дубоко , из његовог  дна самог

Што нетакнуто је копљем  злобе

До кога нису стигла тешка ђулад издаје

Милина којима мирише твоја крв,

И руке их твоје цртају по мојој кожи.

Милина без којих је ваздух недовољан за дисање.

Милина које именују твојим именом

Све жудње моје за коначним осмехом

Живота овог

Исходиште њино у твом срцу је

Ни кап кише на њега више не сме пасти

Ни крило туге преко њега минути

Такве су те милине неисказне

Морам те загрлити чвршће

7ff68b9b19ea3efd88f8f572c291d629

Владислав Петковић Дис (1880-1917) – НЕ УМЕ ЧОВЕК…

Не уме човек да буде јак

Кад кише лију са свију страна.

Нема очију за дубок мрак.

Не пева тица са умрлих грана.

Добро ми је данас ту,под туђим небом,

Ал` ми срце труне за мојом колебом.

 

Што је најцрње за овај мах,

То је што немам ни мало моћи.

Тол`ко  сам мали да ме је страх:

Живим са`рањен као у ноћи.

Ах, ти моћни људи из овога века.

Више немам куда, умирем без лека.

 

Petkovic01

Milan Nenadić – BALADA

Danima je, nad ovom glavom,

Stajalo samo par redaka,

Hteo sam mudro, potom stravom,

Da ih dosegne mir predaka.

U ovom trenu kada shvatam

Da je, u sve, umešan Šeli –

Crni se omča oko vrata,

Na dva se, mrtva, sveta delim.

„Svet je sumoran,

A ja sam umoran

Od lutanja bez tebe, Meri.“

 

Zanos što je terao vuka

Da stigne srnu, potom sebe –

To je razbijen komad zvuka,

To je trozubac kojim grebem

Po svojoj duši, u crnini.

Nekad smo se, već, negde, sreli

Ili se mnei, bolnom, čini

Da je, u sve, umešan Šeli.

„Svet je sumoran,

A ja sam umoran

Od lutanja bez tebe, Meri.“

 

Vreme se zguslo nad sećanje.

Srca nam spaja paučina.

Usnuo Bog nad svoje zdanje.

Mojim stihom vlada belina

U ovom trenu kada shvatam

Da je, u sve, umešan Šeli.

Za sobom čujem grobna vrata,

Na dva se, mrtva, sveta delim.

„Svet je sumoran,

A ja sam umoran

Od lutanja bez tebe, Meri.“

 

Иван Клајн – Текстови

Иван Клајн  – Папа и премијер

Поводом повлачења папе Бенедикта, готово у свим медијима поменут је папа „Селестин V“, који је исти неочекиван гест начинио још давне 1294. године. Данте Алигијери му није могао опростити „што кукавички одби звање строго“ (по преводу Коље Мићевића), па га је сместио у предворје пакла, где испаштају неодлучни и малодушни.

Био папа крив или не, треба га звати Целестин а не Селестин, јер папска имена су у оригиналу латинска. Транскрипција са „с“ могла се јавити само под утицајем опште англоманије. Надајмо се да неће доћи дан кад ћемо уместо Цезар и Цицерон говорити „Сизар“ и „Сисеро“.

Папу Целестина тешко да ћемо опет имати прилике да помињемо, али ћемо помињати Пјер Луиђија Берсанија, могућег председника италијанске владе. Извештавајући о изборима у тој земљи, наши новинари најчешће су га звали „Берзани“. Слово S после сугласника изговара се „с“, не „з“.

Такво правило је важило у латинском, а пренело се и у све романске језике. Код нас је, додуше, преовладао немачки изговор латинских речи, па кажемо универзитет, конзул, курзив, транзиција и слично. Занимљиво је ипак да у предворју Капетан Мишиног здања, на четири велике табле, пише „Студенти Университета погинули за отаџбину 1912–1919“.

Можда је то још један знак да су наши дедови, пре једног века, боље знали латински него ми (мада би посреди могао бити и утицај руског језика). Заједничке именице више не можемо преправљати, али властита имена пишемо као што се изговарају. Као што кажемо Орсини, Марсала, Версаче, Ансалдо итд., тако ће бити и Берсани а не Берзани. Берза и берзански извештаји ту немају шта да траже.

Иван Клајн  – Коштана срж

„Млечна криза“, с новим термином афлатоксин (који су бар половина спикера на телевизији, па и понеки експерт, претварали у „алфа‑токсин“), још је била у пуном јеку кад ме је Политика шокирала насловом „До сада 3.400 давалаца костне сржи“.

Није помогло, значи, што је у истом листу, новембра прошле године, др Рада Стијовић објаснила да не може бити „костна“, јер не кажемо ни „мастна“ ни „радостна“. Од именице кост придев гласи коштан(и), што не значи само „начињен од кости“, као што неки мисле, него и „који се односи на кост“ или „који се налази у кости“. Шестотомни речник Матице српске потврђује да је др Стијовић дала добар савет. У њему налазимо косни1 „који се односи на косу“, без примера, косни2 „који се односи на кост“, с примером „косна туберкулоза“, костни нема, а под коштан наводи се и израз коштана срж, како се одувек код нас говорило.

Не знам зашто данашњи лекари толико воле да кажу „костна срж“, али изгледа да они нису главни кривци. Правопис из 1960. први је прописао „косни (према коса; друго је костни)“, „костни (према кост)“, што је пренето и у Правопис Матице српске из 1993. У другом издању Матичиног правописа (2011) косни је остављено за косу, „костни“ је с правом избачено, а под коштани дато је коштана срж, као и у речнику. У стварности, питање је да ли нам уопште треба „косни“ од коса, јер такав придев никад нисам чуо, нити могу да замислим шта је то „косно“ (боју косе сигурно нико не би назвао „косна боја“). Најбоље је држати се једнотомног Речника српског језика (друго издање 2011), који не даје ни косни ни костни, а коштан дефинише слично као у шестотомнику, с неколико примера међу којима је први коштана срж.

Питање власништва

Више не знам ни ко ми је послао те исечке који су се нагомилали у мојој фасцикли. Најпре из једног старог броја НИН-а, где се за глумца Миодрага Радовановића Мргуда каже: „Власник је Вукове награде, Златног беочуга Београда, награде Раша Плаовић…“

Из „Политике“ фотографија испод које пише „Власница пет олимпијских медаља: Јасна Шекарић у Атини 2004“, као и чланак поводом прошлогодишњег београдског концерта квартета „Ил диво“, где читамо да су они у Гинисовој књизи рекорда означени као „власници албума који се најдуже задржао на врху британске топ-листе“. Ко зна колико би исечци још чекали да није пре неки дан објављена вест о Оскару Писторијусу, несретном јужноафричком параолимпијцу који је ухапшен због убиства своје девојке. У Пинковом дневнику за њега су рекли да је „власник рекорда на 400 метара“. Време је да се постави питање о тим власницима.

Медаље јесу Јаснина својина, али их она није купила на сајму антиквитета или наследила, него их је освојила вештим гађањем. Писторијус, кад је у полицијској станици предавао личне ствари, није могао на пулту да остави рекорд на 400 метара. Што се тиче четворице певача, они су извођачи или аутори албума, а власник албума (тј. диска) је свако онај ко га купи у радњи.

Ни за награду власник није погодан израз: ви можете бити власник пехара, прстена, статуете, плакете и томе слично, али награда и даље остаје на располагању свима који се пријаве.
Треба размислити о речима као носилац или освајач, а пре свега добитник. Нема разлога да добитником називамо само последњег ко је освојио неку награду, јер он ће то остати до краја живота, мада ће му се придружити и други добитници, сваке године по један.

Леди зна граматику

Годинама већ коментаришем језичке грешке, па ми дође као олакшање, а и мала сензација, када могу из медијског језика да наведем неки исправан пример. У „Глорији“ је објављен интервју са Одри Тоту, Кустуричином гошћом.


То је без сумње први пут да је презиме ове француске глумице (Tautou) код нас написано како треба: досад су је сви звали „Тату“, као да су опчињени енглеском речју за тетоважу. (Французи, узгред речено, изговарају Audrey као Одре, али пошто је име по пореклу енглеско, није баш неопходно да их и у томе следимо.)

На РТС-у, у оквиру „Фестових премијера“, гледали смо филм о Маргарет Тачер, онај за који је Мерил Стрип добила трећег „Оскара“. Наслов је дат исправно као „Челична леди“ (мада је у новинским програмима, где се сви праве Енглези, готово свуда писало „лејди“). И то није све. На једном месту, према титлу, премијерка каже: „Били смо суочени са ничим неизазваном агресијом“. Тачно по граматици, дакле, која каже да у српском важи правило двоструке негације, а не по наопаком обичају који влада још од „ничим изазваних санкција“ па све до „никад разјашњених афера“ и „никад остварених обећања“!

У „Политикином забавнику“, у броју 3181, један читалац је поставио питање о Крајслеровој згради у Њујорку. За њеног пројектанта у одговору је речено да су га „многи оптуживали да је смислио зграду која је прави кич“. Постоји, дакле, још неко ко зна за глагол смислити, не замењује га са осмислити (глаголом који има друго значење). Хоћемо ли доживети и то чудо да креативни људи опет могу да замишљају, праве, састављају, пројектују, проналазе, изумевају, као некада, насупрот неумољивој моди која захтева да се све без разлике „осмишљава“?

 

Није доста кликнути

Још пре тридесетак година у лингвистици се расправљало о томе да ли компјутер може сам да преводи („аутоматско превођење“) и одговор је гласио – не.

Може речи из једног језика да замени речима из другог. Тако се већ онда радило, на пример, у канадској метеоролошкој служби, за извештаје и прогнозе на енглеском и француском, али ту је у питању мали број јасно одређених термина, а стил и граматика нису битни. Прави преводилац, будући да је већина речи вишезначна, мора да одлучи који од могућих страних израза да употреби, а уз то да примени сложена граматичка правила. То компјутер није умео онда, а не уме ни данас.

Ипак, наука је наука, а бизнис је бизнис. Продавци софтвера сетили су се да обично замењивање речи понуде као превод: кликните „Translate“ и готов посао! Отуда мејлови као онај цитиран у прошлом броју, у коме се на потпуно несувисле реченице („Тренутно смо надоградњу све налог да тек покренутог…“) надовезују енглеске речи написане ћирилицом („вебмаил“, „цопиригхт“, „аццесс“) и англосрпски („попуните форму испод“, буквални превод од „fill in the form below“, где form не значи форма него формулар).

Изгледа да на пољу комуникације сваки технички напредак повлачи за собом назадовање људских вештина. Предмет „краснопис“ ишчезао је из основних школа кад је писаћа машина ушла у широку употребу. Уметност писања писама задобила је тежак ударац проналаском телефона. Данас је комуникација опет великим делом писана, али у и‑мејловима (да СМС и не помињемо) готово нико не води рачуна о стилу и лепоти изражавања. Што бисте се мучили кад знате да порука неће завршити у нечијој фиоци, него ће одмах или кроз неколико недеља бити „делетирана“?

Кад компјутер преводи

Често се у последње време чују изрази забринутости због језичких навика наших најмлађих, којима за међусобну комуникацију не служи српски, ни српскохрватски, ни „БХСЦ језик“, него – СМС језик.

Често се у последње време чују изрази забринутости због језичких навика наших најмлађих, којима за међусобну комуникацију не служи српски, ни српскохрватски, ни „БХСЦ језик“, него – СМС језик. Зна се да нико од њих не формира свој речник и стил на класицима, да је мало који прочитао макар и књиге из обавезне лектире, али зато најчешће већ од првог основне имају мобилни. Шаљу и примају поруке, све мора да стане на сићушни дисплеј, па користе скраћенице, шифре, формуле неразумљиве одраслима, енглеске фразе, емотиконе, еротиконе и ко зна шта све не, а кад треба написати писмени задатак – не знају да саставе ни једну честиту реченицу.

Је ли то озбиљна опасност за наш језик и културу? На то питање никад се нисам усуђивао да одговорим, јер о СМС порукама знам мање него малочас поменути ђаци прваци. Изгледа, међутим, да нису проблем само најмлађи ни само мобилни телефони, него и одрасли који се служе компјутером, интернетом и друштвеним мрежама. Колега с факултета, познати лингвиста, показао ми је недавно примљени и‑мејл који гласи, ћирилицом, буквално овако:

„Поштовани еф.унс.ац.рс кориснику. Тренутно смо надоградњу све еф.унс.ац.рс налог да тек покренутог еф.унс.ац.рс аццесс 3ГБ Унлимитед.Иоу су савет да дају налог идентитета Доле бисте надоградили свој налог Молимо попуните форму испод: Име:… Корисничко име… Шифра:… Датум рођења:… Вебмаил Цопиригхт С еф.унс.ац.рс 2013 Сва права задржана.“
Препознајем стил „транслатора“, једног од оних програма који вам нуде да сваки текст аутоматски преведу на било који језик, па онда добијете гомилу бесмислених реченица, док мало ређе речи остају непреведене. Више о томе идуће недеље.

Јадници

Писао ми је наш познати књижевник који живи у иностранству (зато је писмо дуго путовало) и који не жели да му помињем име. У НИН‑у, крајем октобра, прочитао је белешку о Труману Капотију, тачније о једном француском документарном роману који се угледа на Капотијево „Хладнокрвно убиство“ (In Cold Blood) из 1966. Откад је Capote постао „Капоти“? – пита наш писац. Зар није код нас уобичајено Капот, и зар се у енглеском не изговара Капоут?

Могуће је да многи Американци изговарају тако, као што кажу и „Ал Капоун“ или „Силвестер Сталоун“. Код нас, у „Мадленијануму“, где се изводи драматизација „Доручак код Тифанија“, писац је наведен као Капот. Ипак, Capote је презиме шпанског порекла, и по енглеским нормативним приручницима мора се изговарати тросложно: Капоте (како пише у Прћићевом транскрипционом речнику) или Капоти, будући да се у енглеском крајње „е“, уколико није немо, изговара „и“.

По најбољем роману Виктора Игоа, два Француза су пре четврт века направила мјузикл. Опет у „Мадленијануму“, тај мјузикл је приказиван под изворним француским насловом, „Les Miserables“. Зашто? Вероватно зато што је тако уобичајено у земљама енглеског језика, како за роман тако и за мјузикл. У Холивуду је сада по мјузиклу снимљен филм који је већ добио три „Златна глобуса“ и очекује „Оскара“. Политикина „ТВ ревија“, у новогодишњем броју, писала је о младој глумици која у том филму тумачи „једну од важних рола – Косет“. Косет?!? Куд нестадоше она времена кад смо читали „Јаднике“ у преводу Николе Банашевића и с узбуђењем пратили доживљаје мале Козете, њене мајке Фантине, Жана Валжана, Гавроша и опаког инспектора Жавера?

Један од тридесет

Још нешто о 30-језичном упутству за монитор, поменутом прошлог пута на овом месту. Необично је искуство читати текст за текстом, сваки звучи друкчије, а ништа не разумете.

Могло би свашта да вам падне на памет кад у једном тексту прочитате „Bruk denne hurtigtasten for a koble fra seks forhandsinnstillinger…“, у другом „Brug denne genvejsknap til at skifte mellem seks…“, у трећем „Optimalseks vaatamiseks paigutage monitor…“ а у четвртом „Parhaan katselukulman saavuttamiseksi“. Да не треба можда на овом монитору да стоји упозорење „Није погодно за особе млађе од 16 година“? Не, јер прве две реченице су на скандинавским језицима, где seks или sex значи напросто „шест“, а за друге две немам појма на ком су језику, али поређење са истим текстом на познатијим језицима указује да се односе на подешавање нагиба екрана.

Један од тридесет језика је и српски, писан латиницом, али екавски. Колико сам могао да закључим, ово није нека локална верзија упутства, јер произвођач је на Тајвану, дистрибутер у Калифорнији, а међу језицима су и западноевропски, укључујући шпански и португалски, затим турски, арапски и неколико азијских. То би могло значити да српски спада међу тридесет најважнијих језика на свету. Није лош резултат, ако знамо да се на нашој планети говори око 7.000 језика (и ако се сетимо толиких других статистика у којима је Србија готово увек при дну листе).

Биће занимљиво ако ово упутство открију наши суседи из региона, па затраже од произвођача да екавске облике преиначи у ијекавске, у три копије које би биле потпуно једнаке међу собом, али би се једна рачунала као „хрватска“, друга „босанска“ а трећа „црногорска“.

Масукан дудукан

Покварио ми се монитор од компјутера, па сам морао да купим нов. Мало сам се бринуо како ћу га монтирати, будући да сам тотално невешт у тој грани технике. Својевремено, кад сам први пут купио компјутер, он је дошао с подебелом књижицом упутстава.

Последњих година, напротив, кажу ми да упутства за све електронске справе долазе на це-деу, или нема ни тога, него се очекује да их потражите на интернету. Знајући менталитет данашњих компјутераша, који без електронских направа не иду ни у кревет, питао сам се да ли произвођачи могу да замисле да неко коме треба нов монитор нема могућности да погледа ни це-де ни интернет.

Срећом, у кутији је било дугачко упутство. Исувише дугачко. Кад сам размотао лист и узео лупу да погледам густи, ситни текст, испоставило се да је писан на тридесет језика. Била су ту грчка слова, и арапска, и још четири азијска писма. Препознао сам турски, мађарски, најважније словенске, германске и романске језике, али вероватно никада нећу сазнати на ком језику је реченица „Massukan dudukan ke monitor seperti dutampikan pada gambar du bawah ini“, на коме „Aseta teline monitoriin kuten alla olevassa kuvassa“, а на коме, опет, „Paspausdus ir 2-4 sekundes laikant nuspaudus ši mygtuka, vaizdas automatiškai nustatomas i optimalia padetj“. Мало неугодна ситуација за лингвисту, од кога се очекује ако не да разуме, а оно бар да препозна поједине језике.

Него, ви се сигурно питате: је ли међу тих 30 језика био и српски? Јесте, али га није било нимало лако пронаћи, јер упутство има четири поглавља, а у сваком од њих распоред језика је потпуно различит, ваљда ради равноправности. Још о овоме следећег пута.

Енглеско, а лажно

Како се на енглеском каже олдтајмер?“ наслов је рада Твртка Прћића у најновијем „Зборнику Матице српске за филологију и лингвистику“. Наш најпознатији стручњак за англицизме, Прћић овде говори о српско-енглеским „лажним паровима“.

Под тим термином у лингвистици се подразумевају парови речи које у два језика гласе мање‑више једнако, али имају сасвим различито значење. Тема је важна за теорију језичког позајмљивања, али може бити и поучна за све нас који замишљамо да богзна како добро говоримо енглески.

Простор допушта да наведемо само неколико занимљивијих и мање познатих примера. Реч из наслова, old-timer, у енглеском значи „старији човек с много искуства, часна старина“. За наше „олдтајмере“, тј. старинске аутомобиле, Прћић бележи чак четири енглеска израза, зависно од периода кад су произведени: classic car, vintage car, antique car, veteran car У енглеском playback је само репродукција снимка, а наше „певање на плејбек“ зове се lip-sync (од lip, усна, и synchronize, синхронизовати). „Мобинг“, о коме се толико прича последњих година, наше данашње значење стекао је у немачком (и то пре свега у примени на животиње), док би Енглези и Американци радије рекли (workplace) bullying. Goal‑getter на енглеском означава успешног или амбициозног човека, онога ко постиже циљ, а голгетер је на енглеском top scorer или best scorer.

„Пребукиран“ јесте делимични превод енглеског overbooked, али би се у енглеском односило на хотел, авион, представу и слично, никада на људско биће као код нас („Читаве недеље сам пребукирана, боље да то одложимо за викенд“). Још неколико „лажних англицизама“ погледаћемо идуће недеље.

Шта значи Бенито 

На недавном конгресу своје странке, где је поново изабран за председника, Ненад Чанак је изразио забринутост што су дан ослобођења Новог Сада заједнички прославили држава, црква и војска. „То доста подсећа“, рекао је он, „на Шпанију генерала Франка или Италију Бенита Мусолинија.“

Додао је затим: „Знате ли ко је био Бенито Мусолини? Бенито – то је на италијанском Добрица. Значи, то су фашистичке диктатуре које имају култове ослобођења.“

О Чанковој логици и о његовом смислу за хумор свако ће дати свој суд, али етимологија му баш не иде од руке. Benito је шпански облик светачког имена Бенедикт (лат. Benedictus, благословен). У Италији је то име било непознато пре фашизма. Мусолинијев отац, социјалиста, тако је назвао сина јер се дивио Бениту Хуарезу, мексичком револуционару из 19. века.

Познавање шпанског језика добро би дошло и састављачу укрштенице из Политикиног „Магазина“ коју ми је послала читатељка из Новог Сада. Ту једна дефиниција гласи „Име сликара Грека“, а решење је – „Ел“! El Greco значи „Грк“, где је „el“ одређени члан. Славном сликару, родом са Крита, Шпанци су дали тај надимак јер им је његово право име, Доменикос Теотокопулос, било претешко за изговор.

У истом броју где је пренета Чанкова изјава, „Политика“ је објавила чланак свог сталног дописника у листу „Вашингтон пост“, под насловом „Гласник са Потомка“. Река која протиче кроз Вашингтон зове се Потомак (Potomac), али то име, индијанског порекла, нема никакве везе с нашим прецима и потомцима. Непостојано „а“ је особеност српског језика, не јавља се у страним именима (Барак – Барака, кадилак – кадилака, Бержерак – Бержерака), па је требало рећи „са Потомака“.

 

 

Звучно-безвучни точак

За раткапну зна сваки возач, а домаћег израза за тај појам немамо. (Верујем да чак ни Хрвати нису смислили „котачопокривало“ или нешто слично томе.) Инж. Владимир Лапчевић, који говори немачки, пише ми да га љути што су „паметњаковићи, а не бих се чудио можда и неки лингвисти, спровели једначење сугласника по звучности“, уместо да пишу радкапна, будући да је у првом делу сложенице немачко Rad, точак.

Немачки, као ни енглески, не познаје једначење по звучности: у речима као Roentgen или football безвучно „т“ остаје такво испред звучног сугласника. Ми смо их још пре једног века ускладили с фонетиком нашег језика, па изговарамо и пишемо рендген и фудбал. У Правопису из 1960. чак је било прописано рендген као назив апарата, али Рентген за презиме његовог изумитеља, док данас и презиме пишемо са „д“.

У истом смислу, уместо ранијег Хабсбург, Инсбрук, Регенсбург Матичин Правопис увео је писање Хабзбург, Инзбрук, Регензбург. Ипак, за већину именица германског порекла, а поготову имена, једначење не вршимо, што се изричито напомиње у тачкама 20в и 214 Правописа, с примерима као штрајкбрехер, пресбиро, нокдаун, драгстор, гангстер, пингпонг, Апдајк, Ешби, Мекдоналд, Вашингтон, Редфорд (од немачких имена могли бисмо додати Штутгарт, Витгенштајн, Гевандхаус и још понеко). С обзиром на све то, раткапна је ближе нашим правилима, али ни радкапна не би била погрешна.

Други словенски језици имају једначење као и ми, мада га у писању обично не бележе. Стога у словенским именима треба писати Бупка, Дупчек, Ришков, Витепск, како се изговара (Правопис, тачке 20в и 200г), а не Бубка, Дубчек, Рижков, Витебск, као што пречесто виђамо у новинама.

Укидање човека

Претпрошле суботе, у кафићу, над отвореном страницом „Политике“, два пријатеља су водила овакав дијалог.

–        Погледај овај наслов, молим те! „Председник Николић аболирао Џајића“. Слично и остали. У оном тамо таблоиду пише „Тома аболирао Џају“, у телевизијским вестима видео сам наслов „Џајић аболиран“ и тако редом.

– Па шта ти ту смета? Мислиш да је Џајић крив?

– Ама не говорим ти о Џајићу, него о речима! Ти знаш да латинско abolire, а такав глагол имаш и у француском, енглеском и другим језицима, значи укинути или поништити. Укида се кривични поступак, или пресуда, или нека институција, али не може се укинути човек.

Аболиционисти у Америци, у 19. веку, залагали су се за укидање ропства, не за укидање црнаца!

– Хм… У праву си, али наслов мора да буде кратак. Ако уместо „аболирао Џајића“ мораш да кажеш „аболирао кривично гоњење против Џајића“, или „аболирао судски поступак против Џајића“ – то су четири речи уместо једне. Предугачко за наслов, па и за новински језик уопште.

– Добро, онда нека кажу: помиловао Џајића. Или амнестирао Џајића.

– По мени, то би могло, али правници кажу да је помиловање могуће само после пресуде, а пресуде овде нема. Амнестија се, опет, односи на све осуђене који испуњавају одређене услове, а не на један специфичан случај, као аболиција. Али кад већ причамо о томе: шта кажеш на јучерашњи скандал из Хага? Нико код нас, а чини ми се ни код Хрвата, није написао да су Готовина и Маркач аболирани. Можда зато што је све решено у оквиру истог суда, а не од стране шефа државе или неког другог вишег органа.

– Да… Баш штета. Управо за њих двојицу не би ми било жао да су аболирани, али у правом смислу те речи!

Snežana Nešić – ŠTA PROLAZI

Tako si daleko
da te samo kroz suzu mogu videti
Tako si blizu
da mogu koračati samo kroz tebe
bilo gde da krenem
Ne mogu te dohvatiti nikako
a toliko sam pun tebe
da nema mesta za mene
Mogu te obuhvatiti samo ćutanjem
i čekati odgovore
odnekud iznutra
Ti si već tako dugo
tako daleko
da se ja više ne sećam sebe
u tvom osmehu
Tako dugo da se čudim
svemu čudim sada
i tvojoj želji kao zvezdi padalici
i tvojim očima na mom prozoru
kao zalutaloj zori
Jedina stvarnost sada
je tvoje prisustvo
razmazano ljubavlju
svuda u meni, po meni
Svakom udahu duše
svakom pokretu svesti
U plućima, u kosi
Krv te moja sanja
od pamtiveka već
Sam s tom ljubavlju
koja i ne boli više
da bih mogao dalje
čekam da prođje
Život, valjda

186900_4871f

Иван Клајн – Леди је још жива

 

На свим киосцима можете купити роман „Љубав једне леди“. То сигурно није књижевни догађај сезоне (не зна се чак ни име ауторке), али је сведочанство да реч леди још постоји, мада је све више потискује „лејди“.

Примера ради, „Политика“ је из часописа „Форбс“ пренела чланак о моћним женама у коме се Ангела Меркел описује као „челична лејди ЕУ“, а помиње се и ексцентрична певачица Лејди Гага.

Леди је једна од оних речи које смо примили у време кад са енглеским језиком није било директних контаката. Енглеске речи су долазиле преко француског и немачког, два језика који не познају гласовни скуп „еј“. То је разлог што и данас кажемо гем, тренер, коктел, Шекспир, Твен и тако даље, мада би „гејм“, „Шејкспир“ итд. било ближе енглеском изговору. Такве устаљене речи и имена данас не би имало смисла мењати.

Проналазача парне машине увек смо звали Џемс Ват. Данас знамо да се изговара Вот, али за промену је касно, јер су од тог презимена настале мерне јединице ват и киловат. Уместо Џемс данас радије кажемо Џејмс (још је и Флемингов јунак, пре педесет година, код нас називан Џемс Бонд, док данас на телевизији гледамо Џејмса Бонда). Та корекција може се прихватити, будући да није у питању ни заједничка именица нити име једне одређене личности.

То ипак не значи да данас пишемо тачно „како се изговара“. Изговара се Џејмз, пошто се енглеско „s“ на крају речи после сонанта увек изговара „з“, али га ми преносимо као „с“ (Чарлс Дикенс, Роџерс, Битлси и сл.). Све ово потврђује начело дато у тачки 197в(4) Правописа: „Ако су се за имена неког језика у спонтаној пракси створила постојана правила, не треба их мењати ради изговора ближег изворном језику.“

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=74625&#txt74625

 

Иван Клајн – СрБство са Б

„Приметио сам“, пише читалац Душан Бојић, „да неки покрети или удружења пишу срБски, а не српски. Колико знам, облик срБски је коришћен у хрватском новоговору у време НДХ. У чему је ствар? По мени, правилно је само српски.“

За анализу мотивације једних и других екстремиста требало би превише простора, али је јасно да ни једнима ни другима девиза није „Пиши као што говориш“ него „Пиши као што се некад писало“. Отуда им главни кривац мора бити Вук Караџић. Не могу праве Србенде да следе тог изрода који је живео у Бечу, оженио се Швабицом, сарађивао са Словенцем, зарадио жестоке осуде српских архимандрита и митрополита. Не могу хрватски домољуби да му опросте што је написао чланак „Срби сви и свуда“, што им је у Загреб послао Србина Даничића да покрене Речник ЈАЗУ (данашње ХАЗУ), а поготову што је за своја учења придобио хрватске језикословце, па су све до Првог светског рата, неки и касније, били убеђени вуковци.

Шалу на страну, у наше време многи разумни критичари (оне неразумне засад оставимо по страни) истичу да је Вук погрешио у веровању да се речник и граматика модерне цивилизације могу заснивати искључиво на народном говору, прекидајући везу с дотадашњим књижевним наслеђем. Не можемо му, међутим, замерити што је рускословенску ћирилицу заменио много доследнијим и једноставнијим писмом. Ко у то не верује, ко не признаје правила о једначењу по звучности и о губљењу сугласника, нека проба да и у Србији уведе ендехазијски „корјенопис“ (за који се и данас у Хрватској многи залажу), па ћемо писати „дружтво“, „гризти“, „сладко“, „подпуно“, „петдесет“, „шестдесет“, „гостба“, „мастноћа“, „беззвучан“ и томе слично.