Седма симфонија у Це-дуру Дмитрија Шостаковича „Лењинградска“

20. август 2012. РИА „Новости“

Пре 70 година, у августу 1942, у опкољеном Лењинграду изведена је Седма симфонија у Це-дуру Дмитрија Шостаковича, која је касније добила назив „Лењинградска“. Тај догађај открива једну важну црту руске борбе у Другом светском рату. То је отпор руске културе, то је борба против агресије на највишем духовном нивоу – на нивоу музике
Симфонија против Хитлера
Музика као оружје: совјетски војник држи концерт пред својим саборцима. Фотографија из слободних извора.

Немци су надахнуће за напад налазили у музици Рихарда Вагнера, фиреровог омиљеног композитора. Вагнер је био један од идола нацизма. Његова мрачна и величанствена музика потпуно је одговарала идеји реванша и култу расе и силе који је тих година доминирао у немачком друштву. Вагнерове монументалне опере и патос његових ремек-дела „Тристана и Изолде“, „Прстена Нибелунга“, „Рајнског злата“, „Валкире“, „Зигфрида“, „Сумрака богова“ и уопште величанственост његове заносне музике – све је то глорификовало космос германских митова. Вагнерове мелодије биле су свечане фанфаре Трећег рајха, који је за свега неколико година покорио народе Европе и закорачио на Исток.

Све је то свакако знао и Шостакович. Он је по Вагнеровој музици доживљавао немачку инвазију као злокобни победоносни ход тевтонских витезова, и тај свој осећај генијално је оваплотио у музичкој теми инвазије која прожима читаву Лењинградску симфонију.

За одговор на инвазију Шостакович је изабрао тему Отаџбине, тему словенског лиризма, која у својој кулминацији рађа тако моћан талас, да он својом силином укида, сатире и одбацује вагнеровску вољу.

Седма симфонија је одмах после првог извођења снажно одјекнула у свету и доживела потпуни тријумф. И музичко бојно поље остало је у руским рукама. Генијално дело Шостаковича, заједно са песмом „Свештени рат“, постало је симбол борбе и победе у Другом светском рату, који се у Русији зове Велики отаџбински рат.

Дмитриј Шостакович, 1942. Фотографија из слободних извора.

Дмитриј Дмитријевич Шостакович је 16. септембра 1941. наступио на лењинградском радију: „Пре сат времена сам завршио партитуру двају делова велике симфоније. Ако ми пође за руком да добро напишем остатак, тј. да завршим трећи и четврти део, онда ће то дело моћи да се назове Седма симфонија. Зашто ово говорим?“, питао је композитор. „Говорим да би сви који ме сада слушају знали да живот нашег града нормално тече. Свако од нас је сада на свом ратном дежурству… Драги совјетски музичари, моји многобројни саборци, пријатељи! Не заборављајте да нашој уметности прети велика опасност. Бранићемо нашу музику, радићемо часно и пожртвовано…“

Прва три дела симфоније написана су у кући „Бенуа“ на Каменоостровском проспекту. Рад на овим деловима Шостакович је завршио у августу 1941, а 8. септембра је почела блокада града.

„Са болом и поносом сам посматрао вољени град, а он је стајао опаљен пожарима, прекаљен у борбама и искушан тешким страдањима бораца. И онако суров, величанствен, био ми је још лепши и дражи. Како не волети тај Петров град, како не испричати целом свету колико је славан, колико су одважни његови браниоци… А моје оружје била је музика“, писао је касније композитор.

Пренос рањеника у опкољеном Лењинграду. Фотографија из слободних извора.

У мају 1942. партитура је авионом допремљена у опкољени град. На концерту у Лењинградској филхармонији Симфонију бр. 7 извео је Велики симфонијски оркестар Лењинградског радиокомитета под диригентском палицом Карла Елиазберга. Неки чланови оркестра су претходно већ умрли од глади, па су замењени музичарима који су за ту прилику били повучени са фронта.

Концерт у блокираном Лењинграду постао је својеврсни симбол отпора града и његових житеља, али и сама музика је инспирисала све који су је чули. Ево шта је писала песникиња Олга Берголц о једном од првих извођења Шостаковичевог дела:

„И ето, 29. марта 1942. уједињени оркестар Бољшог театра и Свесавезног радиокомитета извео је Седму симфонију, коју је композитор посветио Лењинграду и назвао је Лењинградском.

„У дворани са стубовима у Дому Савеза окупили су се пилоти, писци и ударници познати целој земљи. Било је ту много бораца са Западног, Јужног и Северног фронта који су послом дошли у Москву на неколико дана да се сутра опет врате на бојно поље, али су ипак одвојили време да чују Седму, Лењинградску симфонију. Окачили су своје ордење, добијено од Републике, и сви су били у својим најбољим оделима, празнично расположени, лепи и свечани.

Борба против Хитлера на највишем духовном нивоу: премијерно извођење Седме симфоније Дмитрија Шостаковича у опкољеном Лењинграду. Фотографија из слободних извора.

Први звуци Седме симфоније су чисти и радосни. Упијаш их жудно и чудиш се како смо ми живели пре рата, како смо само били срећни, како слободни, колико простора и тишине је било свуда око нас. И пожелиш да слушаш само ту мудру и слатку музику мира. Али изненада веома тихо почиње суво пуцкетање, суво добовање бубњева, као да бубњеви шапућу. То је још увек само шапат, али он је све неумитнији, све наметљивији. Кратком музичком фразом, тужном и монотоном, али уједно некако изазовно веселом, почињу да се допуњују инструменти оркестра. Суво добовање бубњева постаје све гласније. Почиње рат. Сада већ бубњеви тутње. Кратка, монотона и узнемирујућа музичка фраза овладава целим оркестром и постаје страшна. Музика тако бесни да се од ње не може дисати, и не може се побећи… То непријатељ иде на Лењинград. Он прети смрћу, трубе урлају и звижде. Је ли са нама готово? Па шта! Не бојимо се, нећемо одступити, нећемо се предати непријатељу. Музика бесни као махнита… Другови, ово је музика о нама, о септембарским данима Лењинграда, пуним гнева и изазова. Са јарошћу грми окрестар, све у једној истој монотоној фрази звече фанфаре и незадрживо носе душу у сусрет смртном боју… И када већ потпуно нестаје дах од грмљавине и рике оркестра, одједном се све прекида и тема рата прелази у величанствени реквијем. Усамљени фагот се издиже изнад подивљалог оркестра, са пуно трагизма подиже увис свој ниски глас. Све друго је замукло, а фагот пева сам, потпуно сам у тој тишини…

Фрагмент првог става Седме симфоније Дмитрија Шостаковича („Лењинградске“) под диригентском управом Валерија Гергијева у Великој сали Московског конзерваторијума.

„‘Не знам како да окарактеришем ту музику’, каже композитор. ‘Можда су у њој материнске сузе, или чак осећање када је жалост толико велика да више ни суза нема.’

„Другови, ово је музика о нама, ово је наш велики бол без суза, бол због наших ближњих, због бранилаца Лењинграда који су погинули у биткама на прилазима граду, који су пали на његовим улицама и помрли у полутами његових зграда…

„Ми одавно више не плачемо, јер наша жалост је већа од суза. Жалост је убила у нама сузе, али није убила живот у нама. О томе говори Седма симфонија. Њен други и трећи део такође су написани у Лењинграду. То је прозрачна, радосна музика, пуна опијености животом и дивљења природи. И то говори о нама, о људима који су научили да на нов начин воле и цене живот! И јасно је зашто се трећи део стапа са четвртим: у четвртом делу се тема рата понавља усплахирено и изазовно, а затим одважно прелази у тему скоре победе, и музика опет слободно хучи, и незамисливу снагу добија њено тријумфално и страховито, готово окрутно ликовање, које буквално потреса сводове дворане.

„Победићемо Немце.

„Другови, сигурно ћемо их победити!

„Спремни смо на сва искушења која су још пред нама, спремни смо у име тријумфа живота. О том тријумфу сведочи ‘Лењинградска симфонија’, дело светског гласа, створено у нашем опкољеном и гладном граду, без светла и грејања. У граду који се бори за срећу и слободу целог човечанства.

„И сав онај народ, који је дошао да чује ‘Лењинградску симфонију’, устао је и стојећи аплаудирао композитору, сину и браниоцу Лењинграда. А ја сам га гледала онако малог, крхког, са великим наочарама, и размишљала: овај човек је јачи од Хитлера…“

Advertisements

Ivo Lola Ribar – PISMO SLOBODI TRAJKOVIĆ

ivo-lola-sloboda-trajkovic-288x300 Ivo_Lola_Ribar

Pismo koje je napisao svojoj devojci Slobodi Trajković.  Nije ga nikad dobila – ubijena je prije nego sto je on poginuo.

„Najdraža jedina moja!

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvijek! – da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano.
U ovom trenutku, kada polazimo u posljednju, odlučnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i naša lična budućnost i sreća, – želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih,mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i nase pobjede. I zato su te dvije stvari u suštini, u meni samom, jedno.

Znaj dušo, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti.
Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svijetu u kome budeš tad živjela, naći ćeš , uvijek živ, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.
Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života naći ćeš osvetu i sreću.

Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s’ tobom dočekam veliki čas pobjede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.

Uvijek tvoj. “

Ovo pismo je preradila za pesmu Korni grupa:

Najdraza moja, jedina moja
Ne stiglo te ovo pismo
Verujem u zivot, videcu te opet
Nadam se, nadaj se

Samo borba za slobodu
Samo ljubav prema tebi
U zivotu mome jos postoje
Nek’ u pobedi se u jedno spoje

Ivo Lola, Ivo Lola
Ivo Lola nije sam
S’ nama Ivo Lola nije sam…

Ako primis pismo na praznik slobode
Ne daj smrti da nadjaca
Ziveces u svetu sanjanom za dvoje
Ne tuguj, vec raduj se…

Zivot neka put tvoj bude
Sve moje nek’ u tebi zivi
Nadji osvetu i srecu nadji
Moja jedina, u sebi me nadji

S’ nama Ivo Lola nije sam…

 

Из Википедије:

Слобода Бода Трајковић  ( 7.10.1918- 9.5.1942), студенткиња хемије и вереница Иве Лоле Рибара. 

Рођена је у Врњачкој Бањи. После окупације Краљевине Југославије, 1941. године, заједно са целом својом породицом, активно се укључила у Народноослободилачки покрет (НОП). Њен отац, угледни београдски апотекар Светолик Трајковић, давао је велике количине лекова и санитетског материјала за партизане, а њен брат Мирослав је служио као веза у Београду.

Цела породица Трајковић – отац Светолик, мајка Милена, син Мирослав и ћерке Вера и Слобода, ухапшена је половином јануара 1942. године, када је београдској полицији пало у руке једно писмо Лоле Рибара које је он упутио својој вереници Боди. У Специјалној полицији су покушавали да је присиле да напише Лоли писмо, којим би га намамила да дође. Она је то одлучно одбила. Пребачена је почетком фебруара у логор на Бањици, заједно са осталим члановима своје породице, и заједно с њима 9. маја 1942. године угушена у гасној комори.

У знак сећања на њу, и остале чланове њене продице, једна улица у београдском насељу Бањица, носи назив Улица породице Трајковић.
Иво Лола Рибар (Загреб, 23. април 1916 — Гламочко поље, 27. новембар 1943), правник и студент филозофије, један од организатора и предводника омладинског и студентског револуционарног покрета у Југославији, секретар ЦК СКОЈ и председник УСАОЈ, члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ и народни херој Југославије.
Рођен је 23. априла 1916. године у Загребу. Син је познатог хрватског и југословенског политичара др Ивана Рибара. Основну школу похађао је у Карловцу и Београду, а гимназију је завршио у Београду. Једно време живео је и у Ђакову. На почетку школске 1934/35. године, Лола је отишао у Париз где је почео да студира политичке науке. После атентата на краља Александра, по савету Светозара Прибићевића, напустио је Француску и прешао у Женеву, где је студирао политичку економију. У јесен 1935. године вратио се у Београд и уписао се на Правни факултет.

Октобра 1943. године Иво Лола Рибар је одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ одређен за шефа Прве војне мисије НОВ и ПОЈ, која је требала да отпутује у Каиро, у Штаб савезничке команде за Блиски исток, као први опуномоћени представник Нове Југославије. Поред Лоле у овој војној мисији налазили су се Владимир Велебит и Милоје Милојевић. У тренутку када се спремао да полети авионом у Каиро, 27. новембра 1943. године, непосредно пре полетања, на аеродрому на Гламочком пољу погођен је бомбом из непријатељског авиона и на лицу места погинуо.

Лолина сахрана одржана је у Јајцу, одмах после Другог заседања АВНОЈ-а. После одавања почасти Лолино тело је сахрањено на тајном месту у околини Гламочког поља, како не би пало у руке непријатеља. На седмогодишњицу, одвеликих мартовских демонстрација 1941, 27. марта 1948. године Лолини посмртни остаци су, заједно са посмртним остацима Ивана Милутиновића свечано пренети у новоизграђену Гробницу народних хероја на Калемегдану. У исту гробницу касније су пренети посмртни остаци Ђуре Ђаковића, а 1957. године ту је сахрањен и Моша Пијаде.
Читава Лолина породица учествовала је у Народноослободилачкој борби. Отац Иван био је председник АВНОЈ-а; млађи брат Јурица погинуо је октобра 1943. код Колашина; мајка Тоница убијена је јула 1944. године у сремском селуКупинову; сетра, по мајци, Божена, била је заточена у логору на Бањици; а вереница Слобода Трајковић, је са читавом својом породицом убијена у гасној комори у Бањичком логору