Снежана Нешић – ПРЕПОЗНАТИ ПТИЦУ РУГАЛИЦУ

Ово нису сати када сам будна – ово су сати у којима не могу да спавам због тебе.

Можда „због тебе“ није права реч.  Због оног што си покренуо у мени. Због оног што сам ја желела да се покрене у мени због тебе.

И због чега су сви стражари измилели на ово зимско сунце, с бојевом муницијом у шаржерима, а да нисам ни знала да су ту, ни колико их има.

Године су када већина нас већ има иза себе своје личне албанске голготе…..И потребна је велика сила да те опет натера на гудуре.

Некада, љубав је била јединствена сила која те троши без питања и носи без одговора. И није ти било битно.

Питања и одговори долазе тек касније.

После њих, то јединствено и непоновљиво осећање љубави постаје склопиви механизам.

Оно што смо некад називали љубављу  – жеља за давањем, за жртвовањем, за непрестаним певом феникс птице, све ради једног осмеха вољених очију – данас је раздвојено од поверења – силе која гура преко границе, руши, лети, плива, носи……

Без поверења љубав остаје тек препозната чежња.

Стакло памти тачке пуцања и после одређене дозе бола, одређене количине огреботина, постајеш тек живинче које се бори једино за опстанак.

Спонтано и невољно и увек изненада, ма колико суштински трајало – постајеш мајстор вештине гутања сопственог срца, да те не би одвело на богазе са којих се нећеш овај пут вратити.

Ако довољно желиш да ме видиш с друге стране Проклетија, мораш бити лепак који ће опет спојити растављене делове.

Колико год била лепа моја замисао тебе, колико год ја желела да си мој – мој ниси, ако не видим да су у твом присуству сви моји чувари заспали.

И то је тек оно право.

А ако није право онда су и ови сати неспавања узалуд утрошени.

 

 

 

 

Advertisements

Snežana Nešić – NEZAVRŠENO ILI ŠTA SA PLETIVOM

Sve pletilje to znaju – muka ti je kad god ga pogledaš. Nezavršeno pletivo.

Ne znaš šta ćeš s njim – ni da ga baciš (uloženo je toliko truda, kupljeno predivo, čista grehota!), ni da nastaviš da ga pleteš – ruke nisu više iste kao kad su počele da ga štrikaju, bod je labaviji ili čvršći, ali nikad isti. Osim toga, i ukus ti se promenio, a i moda u međuvremenu. Pa, sve i kad bi poželeo da ga završiš, vremena nikad dovoljno…..

Nek ostane!

I tako – nek ostane, pa nek ostane, i uglavnom, godinama se po kesama, ćoškovima, ormarima, krevetima i svim u te svrhe raspoloživim mestima, vuku nedovršena pletenja, heklanja , i kad god naletiš na njih, u nekom inspirativnom spremanju kuće, ili prosto pri traženju nečeg drugog – uvek te štrecne….

Prosto vapi da se završi – one petlje zure u tebe kao gladno dete. Hoće da ispune svoju sudbinu. I sve ono što si bio ti  tada kada si počinjao, i što si želeo, čemu si se nadao, što si sanjao – zuri u tebe sa tog prediva. Nedovršenog.

I stoji ti to uvek iza svih misli, na kraju svakog napora, nesvesno pritiska ganglije – neprirodna je prosto ta toliko očigledna, bolna nezavršenost. Neusklađena sa ljudskom prirodom.

Do pola kreativno, ljubavlju i strpljenjem i životnom energijom urađeno, od pola čeka i cupka nogom. I to cupkanje nogom ti stalno čuješ…tup…tup..tup…

Jedino na to me podsećaju sva ona nezavršena emotivna tkanja koja nosimo u sebi.

Tup…tup…tup…

Nepodnošljivo.

A umesto petlji, stotine pitanja – zjape, krive se, kreću da paraju tkanje.

Žedne za kukicom koja bi ih poduhvatila i svezala, konačno zavšila, i rekla “To je to!” – šta god da je, ali TO je, pa ti radi s tim šta ti volja, jer konačno možeš nešto s tim da radiš.

Arhiviraš pod “Kad sam ispala budala – srednje”, “Kad sam ispala potpuna budala”, “Bilo je lepo dok je trajalo”, i slično…….Ili jednostavno da ukrasiš svoju sujetu, ili pokriješ golotinju bola. Šta god. Ali možeš da činiš.

Ovako ne možeš – zapetljan u petlje, ni da ideš dalje, ni da stojiš u mestu, a da se vratiš ne možeš. Prosto zato jer si izbačen iz  autobusa na toj liniji – ili zato što si iz cuga ušao u pogrešni, ili zato što si postao nepoželjan putnik, ili čisto  zato što je taj autobus samo dotle i išao, putnici se svi iskrcali i pošli dalje svojim putem.

A ti nisi želeo da se iskrcaš – ispostavi se da si u taj autobus uneo sve svoje, a moraš da izađeš samo sa jednim koferom, da si ga obojio i ukrasio i zvao domom, a ispostavilo se da je samo autobus. U kome odjednom više nisi, nego stojiš na vetrometini i samo se pitaš, pitaš…….Šta je to bilo, ako nije bio dom? Kakav je to autobus bio – za gde? onaj jeftini? ili prve klase? je li bilo još putnika? koliko si ti važan tu uopšte bio? je li te slučajno pokupio, ili došao specijalno za tebe?……….

Tup….tup….tup………..Okrećeš se u krug kao Katrinin pokazivač pravca.

U savršenom svetu verovatno ima zakon kojim se propisuje da emotivno tkanje između dve osobe mora biti završeno, sa završetkom njihove međusobne veze, kakva god ona bila – pa tako onaj koji namerava vezu okončati, mora priložiti akt pod nazivom Obrazloženje iznuđenih/samoinicijativnih koraka (precrtati nepotrebno), u kojem će jasno i taksativno, jezikom koji svako može da razume, pobrojati razloge koji su doveli do ukidanja  jednog “nas”, i oduzimanja prava meni i tebi na “mi”. Potpisnik se priseže da će govoriti istinu i samo istinu, a onaj kome se izjava daje obavezuje se da priloženo obrazloženje žvaće sve dok ga potpuno ne svari. Onda su oboje slobodni.

U savršenom svetu u mojoj glavi, slici mira u moru otvorenih petlji.

Žudnji za konačnim bolom, primalnim krikom koji oslobađa ustajale žudnje, ostatke strasti, začaurene larve ljubavi, tvrdokorne iluzije…

Oduvek sam želela samo da me konačno zaboliš – da ne budeš pažljiv, ni obziran, ni diplomata, da mi ne uzmičeš korak po korak pa da ja kao ne primetim. Želela sam da mi sve baciš u lice, da zalupiš vratima, da sve u meni čuje i vidi da si otišao i zašto si otišao i koliko si uopšte bio tu.

Istina je da istina oslobađa. A kad nje nema, kad je negde u nekim parčićima mozaika rasutim u vremenu, sećanju, tragovima, onda ne prestaje da boli sve dok se ti parčići ne sklope. Ili se umoriš i istrošiš u sklapanju, zamažeš se skroz vremenom koje teče, i kao nov si, i šta je bilo, bilo je, kao ne dotiče te više, krenućeš iz početka.

I kreneš iz početka, a noge ti u cementu prošlosti. Stoje, u otvrdlim petljama, ili se vuku sporo i teško i odzvanjaju u svakom koraku koji napraviš u tom nečem početom, nečem novom.

Nema novog dok se ne zavši staro.

Nema novog nivoa, dok se ne reši prethodni. To je tako jednostavno i jasno u kompjuterskim igricama, zašto nije i u ljudskim?

Dugo sam uporno pokušavala da dobijem odgovore, mamila ih prerušavajući se u drugog, oblačeći srce u kostime razne, kao za Dan veštica, ne bi li dobilo bonbon.

Dok nisam shvatila  poruku  – prestani da pritiskaš to dugme.

Prestani da pritiskaš todugme!

Neće ti odgovoriti, neće proizvesti zvuk koji želiš. Ne radi!

Ostalo je samo vreme, i mozaik.

I, to sam u stvari htela da kažem –sklopih  ga.

Pletilja je napokon dovršila pletivo, i sad uživa u samoj činjenici završetka, bez svesti i promisli o tome šta dalje s tim. Ali ovako ravno i složeno, čini se kao pogodno za preći.

Posle toliko vremena koje je život sam.

Jer osim boli koja te troši, ti trošiš i život na traženje odgovora koji će tu bol da leče.

A može da bude tako jednostavno.

Reci mi.

Snežana Nešić – PISMO O TOME ŠTA SE DESILO

„Srce je moje
Razbito u tisuću
Komada, dragi;
Al ni jedan jedini 
Izgubio se nije.
 
Tužna su bila
Ona prošla vremena,
Kad su bez tebe
U mrak dani tonuli,
Dani, meseci dugi“
Izumi Shikibu (Japan), SRCE MOJE
 
 

Počeh da se zaljubljujem u repliku tebe.

Spase me što ne bi ni nalik tebi.

Tebi kakvog se sećam iz vremena kad sam ti gurala srce u šake i volela te još više, što si ga držao kao iznenađeno dete što ne zna šta će s tim, ali ga ne ispušta, jer zna kakvu dragocenost drži. Ta nijansa tebe, obojila je ceo moj život, – nijansa u kojoj si bio zatečen, uhvaćen kao iz zasede, nijansa koju ne nosiš na zvanične sastanke.

Možda je taj privid tebe u njemu i istina, možda je ovaj ostatak srca u meni prepoznao glad na koju se potrošilo, glad na koju jedino i želi da se troši, i pošlo da se sunovrati i stavi tačku na iskidanu nit svoje svrhe. Ne bi ta vatra tako buknula u meni, da taj tinjajući žar nije osetio kiseonik kojim diše.

I možda je on sada ono što si sada i ti – umoran, izgoreo u svojoj ličnoj vatri koja je gorela nekim drugim plamenom, ne mojim, i ne želi i ne može i svako “ne” koje se može zamisliti, prosto – “ne” za svako pomeranje ispražnjenog srca, otežale  duše – bilo čega sem tela kojim još jedino oseća brzake života, kojim se sunovraćuje u njegove virove, bez  pojasa, grabi, grabi…Vodu za svoju zeđ..   

Ali u tebi je srce lomljeno –  on je bio srećniji od tebe, njegovo je srce otišlo sa ženom koju je voleo, nedirnuto, samo prosto više nije u njega. Ali zato su tvoje krhotine osećale moju bol, sećale se kad su one cele bile i zvuk praska je još živ u njima bio – ja sam na te krhotine pala kao na meki dušek, nijedna me nije posekla, čime su mogle, one su mi odgovarale. Povremenim odsjajem, odslikavanjem neba…..

Čudno je to, mada me nisi voleo, opet si me voleo – zbog nekog koga si ti voleo, a koji tebe nije voleo. Preživeo si taj bol, i naučio mene da ga preživim.

Koliko ništa mi on može dati, neranjen, neslomljen, i koliko mnogo si mi dao ti, kroz koga su protutnjale sve bitke zalutalog pešadinca – i kako si mi ti mogao uzeti sve, a sve si čuvao, a kako njega ne dotiče ništa sem njegove želje, niti interesuje šta njom ruši.

Ali zbog svega što si ti, u meni, videh to sad, nema mesta za drugu ljubav, sem onu prema tebi – i vatra koja se zače, zače se jer je gledajući njega, slušajući njega, sve moje svesno i nesvesno kupilo samo oznake prepoznavanja tebe, i kad se dovoljno tački poklopilo, zanese me na put za koji u trenutku pomislih da je konačan, a on me vrati tebi.

Jedino u njemu u šta sam se zaljubila bio si ti.

Sve u njemu što nisi ti, otreznilo me.

Smatram srećom što je ušao u moj život – uzaludna nadanja, uzaludna traganja trošila su me.

Nisam bila potpuno svesna koja je dubina otiska koji si ostavio u meni – činio me je gladnom i željnom, nervoznom u potrebi da ga popunim. Ali sada znam da to nije praznina koju treba popunjavati, niti se može popuniti ičim osim tobom – to je trag najdubljeg življenja kojim se može živeti, ljubavlju bez zadrške, bez definicije, bez zastajkivanja i pitanja.

Privilegija je proživeti je, i bolna kad je.

Voljeni.

426752_606813332670252_280714985_n

Kako se gradi bes (…ili teško divljima kad pitomi polude)

 

Obrazovanje je zakon! U svemu.
Što više učiš o nečemu, što se više upoznaješ sa pravilima i načinima na koje se radi to što radiš ili želiš da radiš, to si uspešniji u tome. Dok ne postaneš vrhunski profesionalac. Svaka čast, poštovanje! – i to je to. Aliii….ima do toga podosta. A ima mnogo i onih koji ne maknu dalje od amatera. Nije ni to problem.
Osim ako je to vaš zubar. Ili ako je to neko ko se igra vašom dušom. Na primer neko ko odlučuje o vašem poslu. Amaterizam u ponižavanju. O tome želim da pišem ovaj put. Zašto se niko ne čudi kako sam povezala to dvoje – odlučivanje u poslu i ponižavanje? Pa, osim što je velika tajna, Srbija je postala i velika škola svakoraznih poniženja. Pa tako sad i tu možemo da razlikujemo profesionalce, tzv. mahere i totalne amatere.

Jer, čak i ponižavanje se uči, ima svoje finese – pravi profesionalci to rade tako da vi prosto razumete da to tako mora da bude, saosećate sa njima, jeste da ispadate budala ali ljudi to nisu hteli, prosto su morali, i vi biste im bili prijatelji da neko kojim slučajem to od vas zatraži. E, to je prava stvar – i kao što rekoh, svaka čast, poštovanje!
Ali amaterizam u ponižavanju je vađenje živca bez ikakve anestezije, bez pripreme, kasapski! Prljavo, krvavo i ostavlja strašan nered za sobom.
A naš vladajući sistem u društvu je trenutno teško oboleo od amaterizma u ponižavanju, to mu se svakim danom pokazuje kao drugo (ili istinsko?) lice. I nije ga briga za trag koji ostavlja. Ali brljotina za brljotinom, uskoro čitavu stranicu pretvara u brljotinu. I šta se radi sa takvom stranicom?
a) iscepa se i piše se ponovo
b) precrta se kosom crtom, i piše se ponovo
c) prekreči se, i piše se ponovo
d) ostavlja se takva kakva je, i dobijate jedinicu u dnevnik.

Samo što to nije nekakav stari školski dnevnik koji će biti zaboravljen za koju godinu. To je dnevnik nacije koja nema prava na popravni. I pošto sam vazda bila šaptač u školi, to je i ovaj tekst moj prilog za dobijanje prelazne ocene, i eto dajem predlog – pod hitno da se vladajuća ekipa uputi na kurs: Uspešno ponižavanje u tri poteza! Kako prevesti žedne preko vode, a da ne ukvasite noge! Ili, sačuvaj bes u buretu.

Kao u bajkama koje smo čitali kao deca, pa junak uvek naiđe na neko bure, ili neki kovčeg, koji nikako ne sme otvarati jer je tu neki strašni džin, čudovište, gladna aždaja, koju je neko nekad davno zatočio. Da li su oni uopšte šta čitali, to je već druga priča, neki drugi put o tome. Elem..

Bure koje je mene  ponukalo da počnem da govorim jeste ono na kom piše: NAMEŠTENI OGLASI ZA POSAO.
Ništa novo, otkad je sveta u Srbiji, otad je i njih.
Ali to više nije veza i vezica, to više nije u rukavicama, to je najprostiji, najvulgarniji i najružniji oblik amaterizma kad ne samo da vas pljunu, nego vam još i kažu: pljunuo sam te! Kao da vi to niste znali!

Dan je bio nešto manje vruć nego što je danas – taman da mi frizura opstane do razgovora za posao na koji sam krenula. Na brzinu premotavam u glavi edukativne sadržaje koje sam danima pre toga skupljala sa raznih strana – napraviti cv po protokolu (odličan pet, rekao mi test na sajtu za zapošljavanje – odnosno, bolji ne mogu napisati), zapamtiti ga, moguća pitanja i pravi odgovori, govor tela koji treba jasno da im kaže da takvog stručnjaka ne smeju ispustiti, adekvatna odeća koja vas predstavlja kao ozbiljne ljude kojima je stalo do sebe, uz istovremeno iskazivanje poštovanja prema instituciji u kojoj konkurišete.
Kad smo kod institucije, ženski glas koji mi je saopštio da je razgovor sa komisijom u 13h tačno, bio je utešno ljubazan i fin. To me je malo smirilo, pošto  mi se već jedna crvena lampica upalila kad sam videla da je oglas za radno mesto poništen a da čestito nije ni protekao, i onda doslovce ponovljen s izuzetkom toga da su za radno mesto za koje konkurišem dodali mogućnost prijavljivanja sa školom koja sa traženom profesijom ima veze koliko i hortikultura sa hidraulikom. No, dobro! – lampica se nije ugasila, trepće negde u pozadini, ali ne bode oči baš. Pa mogu valjda da kupim sebi par sati nade!
Osim toga, ta institucija je bila pod prinudnom upravom, i sad kreću ispočetka, pa razmišljam…..možda?

Od možda nije ostao ni znak pitanja čim sam ušla u hodnik pun lica okrenutih ka vratima na kojima je pisalo: Razgovor u toku! Ne ometaj!
Ko još ozbiljan na razgovor zove sve kandidate? Odmah ću da vam kažem, ne morate se mučiti – niko! Sem NEKO. A mi tog nekog vrlo dobro znamo, ježenje mi je istog momenta krenulo od najdublje tačke u stomaku i brzinom munje se pretvorilo u nešto kao rezignirano iščekivanje poznatog.
Tako mi je bilo i kad sam išla na drugu operaciju zuba – znala sam da sam preživela prvi put, i bila sam spremna. Znala sam da ne može toliko boleti. Ništa ne boli tako kao prvi put.
Što se posla tiče taj prvi put je bio u državnoj radio stanici koja je tražila radnika moje struke. I opet je bilo puno ljudi. I svi su sedeli po grupicama, i prepricavali i objašnjavali šta sve znaju, i gde su sve radili ili rade ali žele bolje…..Samo je moja poznanica meni u poverenju šapnula da ona taj posao nije radila već deset godina i da ništa ne zna. I jeste, pogodili ste – ona je primljena, a meni su od sramote valjda ponudili da budem – dopisnik!

I tako ja uživam u blagodeti sećanja dok stojim pred označenim vratima, i čekam onako malo inatlijski, da mi kažu u lice. Osim toga, ja ipak imam posao kod privatnika, koji nije od najgorih privatnika kod kojih sam radila, tako da….U blagoj sam prednosti s aspekta psihičkog podnošenja igranja u tom kratkometražnom dokumentarnom filmu u koji smo ubačeni, s radnim naslovom: „Predstava konkursne komisije, ili kako iskoristiti masu. “
Naravno,  ni ja nisam stena kamenita, pa sam pritisla kočnicu, pošto je ipak bilo neoprezno navući se na ona dva sata nade.

Onda polako počeh da gledam ta lica….Jedno starije, par sredovečnih i dosta mladih, uglavnom ženskih. Na svima blaga uznemirenost, strepnja. I opet ona priča – ja sam tu radila, ja nisam ali sam završila to i to, šta mislite da li će pitati za ovo, ja ipak imam neko iskustvo, možda je prednost to što sam udata – čula sam da je to znak porodične stabilnosti…..
Kandidati ulaze i izlaze, počinju prepričavanja postavljenih pitanja. A tebe? Šta su tebe pitali? Joj, valjda sam dobro rekla…..
Jedna devojčica dotrča do mene, pita imam li olovku, možda ćemo morati neki test da radimo, da pokažemo šta znamo.
Polako ali sigurno, mučnina mi usporava rad srca i vazduh kao da dobija neku posebnu težinu, i prosto moraš da ga jedeš.
Kako koji kandidat ulazi, tako sve brže i brže izlazi. Ljudi počinju da se trzaju, postaju nervozniji – šta se dešava?
Šta su te pitali? Pa, ništa, samo par pitanja……
Dok nije ušla jedna sredovečna žena i malo duže se zadržala. Kad je izašla, pošto smo već svi postali braća i sestre, najbolji prijatelji i kumovi, ja je pitam – zašto ti osta duže? Šta su tebe toliko pitali?
Ona stegnutih usana izbaci iz sebe: Ništa! Pitala sam ja njih! Neko tu već radi!…..I žurnim korakom napusti zonu uzaludnog nadanja.

Na kraju ostasmo samo nas tri. Devojka s crnim uvojcima ne mrda s mesta, raširila oči i odbija da veruje svojim ušima. Na kraju istisnu: Pa ja nikad neću naći posao!
Utom je prozvaše, i još brže otpustiše.

Meni više nije muka. Osećam kako se ta tvrdoća ispod rebara pretvara u vreo pritisak besa. Ova lepa i dobra i fina lica nisu to zaslužila. Nisu zaslužila da ih dovlače ovde, da im ulivaju nadu i strepnju, i bude snove, samo da bi oni izigravali zakonsku proceduru!
Odavno mi je jasno, sad još čekam da i mene odrade, pa da idem, a u meni samo kucka tempirana lopta besa: tik-tak, tik-tak….
Ali mene ne prozivaju……Da bude još lepše, žena nadležna za sprovođenje lica izabranih za ponižavanje, pita: Jeste li i vi tu za posao? Kako se zovete?
Naravno, to što su me oni zvali ne igra nikakvu ulogu u njenom odgonetanju toga otkud ja tu i šta uopšte hoću. I na kraju  me i prozvaše.

A unutra najlepše doba soc-realizma. Konkursna komisija od tri člana se rastegla oko onih velikih stolova za držanje sastanaka u kolektivu. Tu je direktorka iza brda papira, psiholog sakriven iza naočara i socijalni radnik raspoložen za pošalice. I šta će sad sa mnom? Ljudi mislili da su završili….Al ajd kad sam tu – pitaju me imam li iskustva. Bez obzira na svu moju pripremljenost, to pitanje kod mene proizvodi blagi šok – pa oni uopšte nisu ni čitali prijave! Oni pojma nemaju s kim razgovaraju, niti ih je briga.
Zastah za momenat od iznenađenja, pa odgovorih, da bi moj zastoj bio protumačen kao „Je li vi to niste sigurni da hoćete ovaj posao?“
To je već bilo previše čačkanja po mojoj tik-tak mašini, i uspeh da zadržim dostojanstvo kroz iskaz: Znate šta, ja sam više nego kvalifikovana za ovaj posao, ali ako neko tu već radi, džabe govoriti!
Muk…..Direktorka samo spusti oči bez reči. I osta taj trenutak tako. Bez reči.
Prekide ga socijalni radnik sa konstatacijom da eto, on uglavnom pita je li kandidat venčan. Na to se brzo nadovezaše sa par dosetki, i moj razgovor za posao bi završen uz rečenicu „Bićete obavešteni!“, čiji je bljutav ukus bio toliko intenzivan da se lice direktorke na trenutak izdužilo.
Dok sam izlazila, žena za sprovođenje pođe za mnom, i reče preostaloj kandidatkinji: Ti uđi sad!
Nije je pitala ni za ime ni je li i ona tu po pitanju konkursa.

Otišla sam i od tada je prošlo vremena, ali aždaja je puštena iz bureta. Bes me ne prolazi, i kad god se setim onih dobrih lica, postaje jak kao u izvornom momentu.
Ako čoveku uzimaš bilo kakvu nadu, moraš li mu se i rugati u lice?
Ako zadaješ ranu, koju možda moraš zadati, moraš li i koristiti prljav nož, moraš li biti aljkav?
Na neke i na mnoge stvari smo navikli. Ali na neke granice ne smemo zaboraviti. Posle njih, nisu oni ti koji su manje ljudi. Mi smo.

I kad nekog ponižavaš, moraš se prema njemu odnositi kao prema čoveku sa osećanjima, mislima, nadama, strepnjama. On nije sitan novac za tvoje raskusurivanje. Radi tvoj prljav posao, ali ne prljaj njim druge, koliko god je to u tvojoj moći.

U to ime sam danas poslala žalbu na odluku koju su mi poslali. Ne zato što mislim da će mi je usvojiti, nego zato što ne mogu da ćutim, hoću da znaju da sam ih videla i da ne želim da ih trpim.

Amatere.

stock-photo-fine-art-portraif-of-young-caucasian-angry-man-41152795

Samo su osećanja…

 

Jedino su osećanja bitna…

Ko je to rekao?

Ti.

Kako je moguće da si ti to rekao?

A šta to uopšte znači? Šta…

Dobro.

I kako to misliš? Šta je do sada uopšte bilo bitno? Palačinci s orasima?

Dobro.

Volela sam te. Svaki dan sam ti to govorila, na različite i sve moguće načine. Ti mene nisi voleo. I rekao si mi to, na jedini mogući način. Dva puta, čak. A sad kažeš – samo su osećanja bitna.

Dobro.

Koja osećanja? Moja ljubav? Umatala sam te u nju kao čokoladicu u zlatan papir, pa u mašnicu, pa u kutiju, pa te vadila, pa opet umatala. Nežno, nežno. Po definiciji ne postoji ljudsko biće kom to ne bi godilo. Znam da ti je bila bitna. Ali ti mene nisi voleo. I meni je to bilo bitno. I o kakvim osećanjima sad pričaš?

Dobro.

I zašto sad? Skoro da sam te prebolela. Kao kad te jako boli zub, koji ti više neće izrasti, pa ga izvadiš, i onda više ne boli. A i nema ga. Ali ne boli. Otkud ti ideja da na tom mestu treba ponovo bušiti? Tu ne može nići novi zub. Samo infekcija. Moj udeo je bol. To je drugo konstantno osećanje naše veze. Kome je to bitno?

Dobro.

Dao si mi sebe koliko si mi želeo dati, i koji deo si hteo dati. Smatrala sam to dovoljnim i vrednim da ti sebe celu dam. Za to malo što si mi dao, moja pretpostavka opstanka je bila pretpostavka istinitosti tog što mi daješ.

Tvoje prisustvo.

Tvoj miris.

Punoća vazduha kad šetaš okolo.

Struja u tvojim rukama.

Priče o tvom životu mimo mene, o ramu u koji je smešteno tvoje postojanje bez mene.

Tvoje misli kao šeri bombone, nikad mi se nasititi.

I šta od svega toga nije bitno? Nije bitno ono što nije istinito. Znači li da ništa od toga nije bilo istina?

Dobro.

A da li to znači da si me voleo?

I ako ništa od svega toga nije istina, da li sam ja tebe volela?

 

photophilia_net_gala08