Pre čitanja ove knjige – iz knjige „Ni ti ni ja“ Kamij Lorans:
„Pa kada već insistirate, ima nešto što apsolutno ne možete da izbegnete – član jedan tehničkih uslova – a to je da pročitate Benžamena Konstana…
Rođen je 1767. u Lozani, majka mu je umrla nekoliko dana kasnije. Mnogo je pisao, ali je poznat po jednoj knjizi, čiji je naziv Adolf. To je priča o čoveku koji žarko želi da osvoji jednu ženu, Eleonoru, ali koji, kada ostvari svoj cilj, ne uspeva da oseti ljubav prema njoj. Brzo je osvaja, brže od svih očekivanja, a potom njegove strategije raskida zauzimaju skoro čitav roman – oklevanja, kajanja, gađenja, griža savesti nikada ne prikrivaju pravu temu knjige: nemogućnost voljenja. Eleonora na kraju zbog toga umire, kao što se to dešava ženama u romanima iz te epohe.
Pročitala sam Adolfa u gimnaziji. To što sam ga ponovo pročitala pre tri godine bilo je zbog tog čoveka koga sam upravo tada upoznala i koji mi se skoro odmah obratio, čim smo se, mislim, prvi put sreli. Zvaćemo ga Arno, pošto već moramo da mu izmislimo ime i pošto danas više niko ne može da se zove Adlf – ali ako vam se to ime ne dopadne, možete ga promeniti. To je autobiografski roman; i posle toga sam takođe pročitala dnevnik Benžamena Konstana i deo njegove prepiske s prijateljima ili ljubavnicama. U jednom trenutku sam toliko zaronila u to štivo da su ubrzo Arno, Benžamen i Adolf postali jedan čovek, i kada čitam: „Oh, želo bih da volim!“, osećam se indiskretno kao da je to upravo upisao u svoju tajnu knjižicu, i nesrećna sam kao da se radi o nama, o njemu i meni. Tumači su se pitali ko je bila Eleonora u stvarnom životu: neki su bez oklevanja u njoj prepoznali gospođu De Stal, najveću ljubav Benžamena Konstana, u svakom slučaju, njegovu najveću strast – hoću da kažem: patnju koja je najdue trajala. Drugi su u Eleonori prepoznali Anu Lindzi čija biografija umnogome podseća na Eleonorinu. Ili pak Šarlotu, njegovu drugu ženu. Ali ta istraživanja nemaju svrhu. Ona sužavaju priču na jedinstveno iskustvo, izolovano u prostoru i vremenu. Međutim, Eleonora nije jedna određena žena iz života Benžamena Konstana, ona predstavlja sve žene koje je voleo zajedno. Kada na kraju Adolfa Eleonora umire pošto ju je napustio muškarac koji je ne voli, takda sve žene umiru, u svim epohama. I kada on piše: „Toliko sam umoran od toga da uvek budem potreban i nikad dovoljan“, ne predstavlja li on sve muškarce? …..
Teškoća s kojom ćemo se, bojim se, vi i ja suočiti je u tome što mene zapravo zanima Eleonora/Helena, Ona. Videćete kada budete pročitali Adolfa da je sve ispričano u prvom licu, s Njegove tačke gledišta; muški rod, jednina: kako je upoznaje, kako je osvaja, kako se njegova osećanja prema njoj raspadaju, kako povlači nit koja velikom brzinom para tekst o ljubavi koji je napisao prilikom prvog susreta; on, naravno, beleži izraze bola koje izaziva u njoj, koje vidi na njenom licu i čuje u njenim rečima, ali nikada ne ulazi, osim brzinom munje, u svoju sopstvenu realnost, u svoju dušu, ukoliko ta reč još uvek ima smisao – duša, to je ono što treba naslutiti iza tela, ili ono što je ostavljeno na cedilu iza rečenica: duša, to je tajna tela i jezika – on se ne prilagođava njenom kretanju, ne prihvta je, ne prodire u nju, evo: ne može prodreti do nje. I s razlogom: sva njihova drama je u tome, nalik je pozorišnom dekoru: visoki zidovi s vrlo malim prozorima, bez vrata. Ne može da izađe iz sebe da bi krenuo ka njoj, a ne dopušta joj da uđe. Muški i ženski rod su stravično razdvojeni. I kada slučajno uteknu iz tvrđave, sretnu se samo da bi se rastali. Sve u svemu, to je košmar.
Volim Benžamena Konstana, volim ljubav; gajim prema Adolfu nesrećnu strast, mislim da ste to shvatili. „Počeo sam da se užasavam vladavine žena. Eleonora je u meni počela da izaziva tek sažaljenje pomešano s umorom“, kaže on već u poglavlju četiri, već zasićen,razočaran. Čitam šta je napisao, čitam ponovo, čitam i ponovo čitam ono što piše o meni, o sebi i meni, i želela bih da ga zgrabim celog, da ga iscedim kao što se cedi sok iz neke voćke: kakvo je to sažaljenje? Šta ga to zamara? Šta ga iskcrpljuje, šta se iscrpljuje – takko rano, tako brzo? Da li je razlogzaista u meni? Šta to jedan muškarac prezire u jednoj ženi? Zašto ona zbog toga umire? Želela bih da budem, dva veka kasnije, Eleonorin pogled, njen dah – da izgovorim njenim glasom šta je povređuje, da vidim njenim očima šta je ubija. U njeno ime zahtevam pravo na odgovor. Tehnički rečno, planiram, dakle, jednu subjektivnu kameru. Bila bih oko i ruka, držala bih ručicu, banku, uzde. Ukratko, bio bi to ženski film. problem je u tome što ste vi muškarac. Jedini pravi problem, zapravo. Ali dobro je što je tako jer je to takođe jedina prava tema. “
Таda još nisam znao šta je stidljivost, ta unutrašnja patnja koja nas proganja sve do zrelih godina i vraća u naše srce najdublje utiske, ledi naše reči, izvitoperuje u našim ustima sve što hoćemo da kažemo, i dozvoljava nam da se izražavamo samo nejasnim rečima ili manje-više gorkom ironijom, kao da hoćemo da se svetimo čak i svojim osećanjima zbog bola koji nas tišti što ne možemo da ih izrazimo.
***
Ja sam najradije čitao kod pesnika ono što je potsećalo na kratkotrajnost ljudskog života. I našao sam da ni jedan jedini cilj ne vredi truda i napora. Ali taj utisak je slabio baš ukoliko su se godine gomilale na meni. Da li zato štu u nadi ima nečeg sumnjivog, pa, kada se ona povuče iz čovekovog života, taj život dobija stroži i pozitivniji karakter? Da li zato što život izgleda utoliko stvarniji ukoliko svih iluzija nestaje, kao što se vrhovi stena ocrtvaju bolje na horizontu kad se oblaci rasture?
***
Glupaci prave od svog morala čvrstu i nedeljivu masu, kako bi se taj moral što manje mešao sa njihovim delima i ostavio im slobodu u svim pojedinostima.
***
Neću da se pravdam; već davno sam se odrekao te ništavne i lake navike duha bez iskustva; hoću samo da kažem, i to koliko drugima toliko i samome sebi – jer više nisam na udarcu svetu – da je čoveku potrebno vremena da se svikne na ljudski rod, takav kakvog su nam ga stvorili koristoljublje, izveštačenost, taština i strah. Divljenje mladosti prema liku jednog tako veštačkog i tako usiljenog društva otkriva pre čisto srce nego rđavu dušu. To društvo, uostalom, nema čega da se boji od njega: ono nas toliko pritiskuje, njegov prikriveni uticaj je toliko snažan da mu nije potrebno mnogo vremena pa da nas prekroji po opštem kalupu. A nas, potom, ne iznenađuje više ništa osim našeg negdašnjeg iznenađenja, i osećamo se dobro u novom obliku, kao što čovek najzad slobodno diše i u prepunom pozorištu, iako je pri ulasku udisao vezduh s velikim naporom.
Ako neki izbegnu tu opštu sudbinu, oni kriju u sebi svoje tajne razlike u shvatanju; oni u većem delu smešnoga opažaju začetke poroka; oni se više time ne šale, jer preziranje zamenjuje ismejavanje; a preziranje je nemo.
Rasejan, nepažljiv, ispunjen dosadom, nisam ni opažao kakav sam utisak stvarao kod drugih, i provodio sam vreme u studijama koje sam često prekidao, pravljenju planova koje nisam ostvarivao, zadovoljstvima koja me nisu zanimala – dok jedan događaj naoko veoma ništavan, ne izazva u mojoj duši jedan značajan preokret.
Jedan mlad čovek, sa kojim sam bio u dosta velikom prijateljstvu, pokušavao je nekoliko meseci da se dopadne nekoj ženi koja je bila jedna od najmanje neukusnih u društvu u kome smo živeli; ja sam bio veoma zainteresovani poverenik te njegove namere. Posle dugih napora on je uspeo da ga ona zavoli i kao što mi nije krio svoje neuspehe i muke, smatrao je za potrebno da mi poveri i svoj uspeh: njegovom ushićenju i neumornosti njegove radosti nie bilo kraja. Slika takve sreće pobudila je u meni žaljenje što i ja nisam tako što pokušao; dotle nisam imao veze sa ženom koja bi mogla laskati mome samoljublju; izgledi na novu budućnost počeše da se otkrivaju pred mojim očima; nova potreba se rađala u dnu mog srca. Bilo je, bez sumnje, u toj potrebi mnogo sujete, ali ne samo nje; čak je bilo manje sujete nego što sam mislio. Osećanja u čoveku su zbrkana i pomešana; ona su sastavljena od mnoštva raznih utisaka koji izmiču ispitivanju, a reč, uvek suviše gruba i suviše opšta, može nekako i poslužiti da ih označi, ali ne služi nikad da ih odredi.
Ja sam, u kući svoga oca, izgradio jedan dosta nemoralan sistem u vezi sa ženama. Moj otac, mada se strogo pridržavao spoljne pristojnosti, dozvoljavao je sebi dosta često da olako govori o ljubavnim vezama; gledao je na njih kao na razonodu, ako ne baš dozvoljenu a ono bar oprostivu, i smatrao je samo venčanje kao ozbiljnu stvar….; viđao sam ga kako se smeška, u znak odobravanja, na ovu parodiju jedne poznate rečenice: „Njima to prikčinjava tako malo zla, a nama toliko zadovoljstva.“
Ljudi i ne znaju dovoljno koliko ovakve reči mogu da proizvdu dubok utisak u ranoj mladosti, i koliko se u tom dobu, kada su sva mišljenja još sumnjiva i nesigurna, deca čude posmatrajući kako se šalama, kojima ceo svet pljeska, protivreči neposrednim propisima koji su im dati. Ti propisi postaju u njihovim očima samo banalne formule koje roditelji ponavljaju svojoj deci da bi umirili savest a čini im se da šale sadrže pravu tajnu života.
Mučen nekim nejasnim uzbuđenjem, ja rekoh sebi: hoću da budem voljen, i počeh da gledam oko sebe; ali nisam video nikog ko bi u meni izazvao ljubav, nikog ko bi bio u stanju da je primi. Ispitivao sam svoje srce i svoj ukus, ali nisma osećao nikakvu želju da jednu određenu osobu pretpostavim nekoj drugoj. Tako sam se uzbuđivao u sebi dok se ne upoznadoh sa grofom od P., čovekom četrdesetih godina, čija je porodica bila u prijateljstvu s mojom. On mi predloži da ga posetim. Nesrećna poseta! Grof je imao u svome domu prijateljcu, jednu Poljakinju čuvenu po lepoti, iako više nije bila u prvoj mladosti.
***
Izložena mome pogledu u jednom trenutku kada je moje srce osećalo potrebu za ljubavlju, a moja sujeta za uspehom, Elenora mi se učini dostojna moga osvajanja. ..
Mislio sam da, kao hladan i nepristrasan posmatrač, ispitam njen karakter i njen duh; ali svaka reč koju bi ona izgovorila činila mi se puna neiskazane ljupkosti. Namera da joj se dopadnem, stavljajući u svoj život jedan novi cilj, oživala je moje biće na neuobičajen čanin. To gotovo čarobno dejstvo pridavao sam njenoj draži, a uživao bih još potpunije da nisamdao obavezu svome samoljublju. To samoljublje bilo je nešto treće između Elenore i mene. Smatrao sam se obaveznim da idem što je moguće brže cilju koji sam sebi postavio: dakle, nisam se bezuslovno podavao svojim osećanjima. Jedava sam čekao da sa njom govorim, jer mi se činilo da imam samo da kažem i – uspeh je tu! Nisam verovao da volim Elenoru; ipak, sad mi više nije bilo svejedno hoću li joj se dopasti. Neprestano sam bio ispunjen njome: pravio sam hiljadu planova, izmišljao hiljadu načina da je osvojim….
***
Rekoh čak samom sebi da ne bi trebalo da prenaljujem, da je Elonora vrlo malo pripremljena za izjavu koju sam spremao, i da je bolje da još pričekam. Da bismo živeli umiru sa samim sobom, mi gotovo uvek pretvaramo u račune i sisteme svoju nemoć i svoje slabosti: to zadovoljava onaj deo nas koji je, da se tako izrazim, posmatrač drugog dela.
***
Da je neko čitao u mome srcu, za vreme njenog otsustva, smatrao bi me za hladnog i malo osetljivog zavodnika; a da me je ko gledao kad sam pored nje, poznao bi u meni neveštog ljubavnika, zaplašenog i uzbuđenog. Ali čovek bi se prevario u oba ova slučaja: nema potpunog jedinstva učoveku i gotovo nikad čovek nije ni potpuno iskren ni potpuno zlonameran.
Ubeđen ovim ponavljanim iskustvom da nikad neću imati hrabrosti da govorim s Elonorom, reših se da joj pišem…..Elenora vide u mom pismu ono što je bilo prirodno da vidi u njemu: prolazni zanos čoveka dest godina mlađeg od nje, čije se srce otvara osećanjima koja su mu dotle bila nepoznata, a što zaslužuje pre sažaljenje nego ljutnju. Ona mi odgovoru sa dobrotom, dade mi srdačne savete, ponudi mi iskreno prijateljstvo, ali izjavi da do povratka grofa od P. neće moći da me prima.
***
Elenora je ćutala. „Čega se bojite? – nastavio sam. – Šta ja zahtevam? Ono što dajete svima prema kojima ste ravnodušni. Da li se bojite sveta? Taj svet, zauzet svojim svečanim beznačajnostima, neće moći ništa da pročita u srcu kao što je moje. Kako ne bi bio obazriv? Zar od toga ne zavisi moj život? Elenora, uslišite mi molbu: naći ćete u tome neku prijatnost. biće za vas ipak neka čar što ste ovak voljeni, što me vidite pored sbe, zauzetog samo vašom ličnošću, što živim samo za vas, što vam dugujem sva osećanja sreće za koja sam još sposoban, što me vaše prisustvo otrže od patnje i očajanja.“
***
Dopustila mi je dajoj opišem svoju ljubav. Malo po malo, ona se navikla na taj govor; ubrzo mi je priznala da me voli…
Ljubav nadoknađuje duge uspomene nekom vrstom čarolije. Sve druge naklonosti imaju potrebe za prošlošću; ljubav stvara, kao nekim čudom, prošlost kojom nas okružuje. Ona nam daje, da tako kažem, svest da smo živeli, tokom dugih godina, sa nekim bićem koje nam je do nedavno bilo gotovo strano. Ljubav je samo jedna svetla tačka, a, uprkos tome, ona kao da osvaja sva vremena. Malo je dana otkako ona postoji, uskoro je i neće biti više, ali dok postoji ona baca svoju svetlost i na vreme koje joj je prethodilo, i na ono koje će doći za njom.
Elenoru još niko nije ovako voleo. G. od P. osećao je prema njoj istinsku naklonost, mnogo zahvalnosti za njeno požrtvovanje, mnogo poštovanja prema njenom karakteru, ali on je uvek imao u svome ponašanju jednu nijansu superiornosti prema ženi koja mu se predala javno, bez venčanja. On je mogao napraviti mnogo časnije veze, prema opštem mišljenu: on joj otome nikad nije govorio, možda to nije nikad rekao ni samome sebi, ali ono što se ne govori ipak postoji, i sve što jeste ipak se nasluti.
Elenora nije dosad imala ni pojma o tom strasnom osećanju, ni o mom ćivotu utonulom u njen, koje su ak i moj bes, moje nepravde i moja prebacivanja sam neosporno dokazivali. Njen otpor je zanosio sva moja osećanja, sve moje misli: ja sam se vraća na plhovitosti koje su je plašile, na potčinjavnje, na nežnosti, na idlopokoničko obožavanje. Smatrao sam je za neko nebesko biće. Moja ljubav je bila čitavo obožavanje, i ona je za nju imala utoliko više čari pto se neprstano bojala da se ne nađe ponižena u obratnom smislu. Najzad se potpuno podade.
Teško onome koji od prvog trenutka ljubane veze ne veruje da će ta ljubav biti večna! Teško onome koji, u rukama prijateljice koju tek što je zadobio,sačuva kobno predosećanje i predviđa da će moći da se odvoji od nje! Žena, koju je srce povuklo, ima u tom trenutku nečeg dirljivog i svetog.
***
Čari ljubavi, ko može da vs opiše? To ubeđenje da smo našli biće koje je priroda stvorila za nas; ta iznenadna svetlost kojase prostire na čitav naš život i kao da nam tumači njegovu tajnu; ta nepoznata vrednost koja se daje i najbeznačajnijim okolnostima, ti brzi časovi čije pojedinosti beže iz sećanja baš svojom blagošću i ostavljaju u duši samo dugi put sreće, ta nestašna veselost koja se uplete ponekad bez razloga u ubičajenu nežnost, toliko zadovoljstva u prisustvu i toliko očajanje u otsustvu, odvajanje od svih svakodnevnih briga, ta superiornost nad svim što nas okružuje, to ubeđenje da svet više ne može doći do sfere u kojoj mi živimo, tomeđusobno razumevanje koje shvata svakumisao i odgovara na svako uzbuđenje: čari ljubavi, ko vas je ostetio ne može da vas opiše!
***
…bio sam srećan zbog osećanja koje mi je ukazivala. Ali interesi javnog života nisu se hteli samovlanso podrediti svim našim željama. Bilomi je neki put nezgodno da sve moje kretanje bude unapred određeno i da mi sve vreme bude odmereno….Nisam žalio ni najmanje, pored Elenore, za zadovoljstvima drušvenog života, jer za njih nikad nisam ni imao mnogo sklonosti, ali sam želeo da mi ona dozvoli da ih odbijam sa više slobode. Osetio bih više prijatnosti da sam se vraćao k njoj po svojoj slobodnoj volji, a ne govoreći sam sebi da je došao čas kada me ona očekuje sa strepnjom, a pomisao na njeno nestrpljenje mešala se u zamisao o sreći koju ću osetiti kad je ponovo ugledam. elenora je nesumnjivo bila veliko zadovoljstvo u mom životu, ali ona nije više bila cilj: ona je postala veza.
***
Osećao sam da se ne možemo spojiti zauvek, i da je zato moja sveta dužnost da poštujem njeno spokojstvo: zato joj dadoh savete da bude obazriva, ubeđujući je da je volim. Ali, ukoliko sam ja više davao savete utoliko je ona sve manje bila voljna da me posluša. U isto vreme, užasno sam se bojao da je ne ožalostim. Čim bih na njenom licu video izraz bola, njena volja postala bi i moja: meni je bilo prijatno samo onda kada je ona bila zadovoljna mnom.
…Uostalom, nejasna misao da, po samoj prirodi stvari, ova veza ne može trajati, misao tužna u svakom pogledu, poslužila je ipak da me umiri u trenucima umora ili nestrpljenja.
***
…sve nezgode ovog produženog boravka pojaviše se odjednom u mojoj svesti. „Još šest meseci muka i stege! – uzviknuh u sebi. – Još šest meseci vređanja čovek akoji mi je dokazao svoje prijateljstvo, još šest meseci izlaganja opasnosti žene koju volim, opasnosti da joj uporopastim jedini položaj u kome ona može da živi mirno i sa uživanjem! Ja varam svoga oca, a zašto? Da ne bih izazvao u jednom trenutku bol koji je i onako neizbežan! Ne trpimo li mi u delovima, kap po kap, taj bol? Ja činim samo zlo Elenori; moje osećanje, takvo kakvo je, ne može je zadovoljiti. Ja se žrtvujem za nju, ali bez koristi za njenu sreću; a osimtoga ja živim ovde beskoristno, bez nezavisnosti, nemajući nijednog slobodnog trenutka, u nemogućnosti da i jedan sat dišem na miru.“ Vratih se Elenori, obuzet ovim razmišljanjima….
Razgvor je postao neobično buran. Elenora je bila uvređena mojim neraspoloženjem u času kad je verovala da ću podeliti njenu radost; a ja sam bio uvređen pobedom koju je ona odnela nad mojim ranijim namerama. Razgovor je postao žustar. Počesmo sa međusobnim prebacivanjima. Elenora me optuži da sam je prevario, da sam osetio za nju samo prolazan rohtev, da sam otstranio d nje grofovu naklonost, da sam je u očima sveta doveo u dvosmislen položaj iz koga se ona čitavog svog života trudila da izaše. Naljutih se kad videh da ona protiv mene okreće baš ono što sam učinio da bih je poslušao i iz bojazni da je ne rastužim. Požalih se na svoj ograničeni život, na mladost proćerdanu u neaktivnsti, na despotizam koji ona sprovodi nad svim mojim postupcima. Dok sam tako govorio gledao sam njeno lice obliveno suzama. Tada se zaustavih. Počeh da otstupam, da poričem, da objašnjavam. Poljubismo se; ali prvi udarac je bio zadan i prva prepreka pređena. Oboje smo izgovorili reči koje se ne mogu popraviti; mogli smo da ih ne ponovimo više, ali ne i da ih zaboravimo. Ima stvari koje se dugo ne kažu, ali kad su jednom izrečene, čovek ih i dalje stalno ponavlja.
***
Da sam ja nju voleo tako kao što je ona volela mene, onda bi ona imala više spokojstva, jer bi razmišljala o opasnostima koje izaziva. Ali njoj je svaka opasnost bila odvratna, jer je obazrivost dolazila s moje strane; ona nije uzimala u obzir svoježrtve, pošto je bila zauzeta time što je htela da ih ja od nje primam; nije imala vremena da ohladni prema meni, jer je sve svoje vreme i sve svoje snage upotrebljavala da bi me sačuvala za sebe.
***
Ubeđen sam da bih, da sam imao prave ljubavi prema Elenori, popravio javno mišljenje o njoj i o sebi. Snaga pravog osećanja takva je da, kad ono progovori, pogrešna tumačenja i prazni obziri moraju da ućute. Ali ja sam bio samo slab čovek, blagodaran i potčinjen; nije me podržavao nikakav nagon koji bi dolazio iz srca.
***
Nema sumnje, trebalo je da je tešim, trebalo je da je pritisnem na grudi i da joj kažem: „Živimo jedno za drugo, zaboravimo ljude koji se prave da nas više ne poznaju, budimo srećni samo našim uzajamnim potovanjem i samo našom ljubavlju!“ Ja sam to i pokušao; ali zar osećanje koje se gasi može oživeti odluka doneta po dužnosti?
Elenora i ja glumili smo jedno pred drugim. Ona se nije usuđivala da mi poveri svoje nevolje, rezultat žrtve za koju je dobro znala da je od nje nisam tražio. Ja sam primio tu žrtvu, ali nisma smeo da se žalim na nesreću kou sam predvideo a nisam imao snage da sprečim. Nismo govorili, dakle, o jedinoj misli koja nas je stalno zaokupljala. Nismo bili štedljivi u milovanju; govorili smo o ljuavi; ali smo o ljubavi govorili iz straha da ne bismo govorili o čemu drugom.
Čim postoji neka tajna između dva srca koja s vole, čim se jedno od njih moglo rešiti da od drugog sakrije makar jednu misao, čari jenestalo is reća je uništena. Plahovitost, nepravda, čak i nepažnja mogu se popraviti; ali dvoličnost baca na ljubav jednu čudnu senku koja je menja i umanjuje joj vrednost u njenim sopstvenim očima.
Želeo sam da mogu da nađem u sebi čime da nagradimtako nepokolebljivu i nežnu naklonost; zvao sam upomoć uspomene, maštu, čak i razum, osećanje dužnosti, ali to je bio izlišan napor. Teškoća položaja, dogledna budućnost koja je trebalo da nas rastavi i možda neki revolt protiv veza koje mi je bilo nemoguće raskinuti grizli su me iznutra. Prebacivao sam sebi nezahvalnost, koju sam se upinjao da sakrijem od nje. Žalostio sam se kad je izgledalo da sumnja u ljubav koja joj je bila toliko potrebna; ali nisam bio manje tužan ni kad je izgledalo da ona veruje u nju. Osećao sam da je bolja od mene, i prezirao sam sebe što sam je nedostojan. Strašna je nesreća ne biti voljen kada se voli, ali je još veća nesreća biti strasno voljen kada se ne voli više. Život, koji sam nedavno izložio opasnosti zbog Elenore sad bih rado, i po hiljadu puta, dao da ona bude srećna bez mene.
***
Ima nečega dubokog u vezama koje se produžavaju. One postaju, bez našeg znanja, intiman deo našeg života. Mi smišljamo izdaleka, spokojno, odluku o prekidu te veze i verujemo da očekujemo sa nestrpljenjem čas da taj prekid ostvarimo; ali kad taj trenutak dođe, on nas ispunjava užasom. I naše bdenosrce je tako neobično da s užasnim bolom napuštamo one pored kojih smo živeli bez zadovoljstva.
Za vreme svog otsustva pisao sam redovno Elonori. Nalazio sam se stalno imeđu straha da joj moja pisma mogu zadati bol i želje da joj opišem osećanja kojima sam prožet. Želeo sam da ih ona pogodi, ali da ih pogodi a da se ne rastuži; čestitao sam sebi kad sam mogao napisati reči naklonosti, prijateljstva i odanost umesto reči ljubav; …Tako sam, ne rekavši nikad dovoljno da bih je zadovoljio, govorio uvek dovoljno da bih je prevario.
Elenora stiže odmah posle tog pisma i obavesti me da je došla. Ja odoh do nje, čvrsto rešen da joj pokažem veliku radost, bio sam nestrpljiv da umirim njeno srce i da joj pružim, bar trenutno, sreću i mir. Ali ona je bila uvređena; posmatrala me je sa nepoverenjem i ubrzo je opazila moj napor i razdražila moju gordost svojim prebacivanjem; najzad je uvredila moj karakter. Prikazala me tako bednim u mojoj slabosti da me je izazvala još više protiv sebe nego protiv mene samog. Spopao nas je bezuman bes: svaki obzir je odbačen, svaka nežnost zaboravljena. Reklo bi se da su nas furije gurale jedno protiv drugog. Ono što je najneutoljivija mržnja mogla da izmisli protiv nas, to smo sad primenjivali jedno prema drugome, i ova dva nesrećena bića, koja se jedina znaju na zemlji,koja samo jedno drugome mogu dati za pravo, razumeti se i utešiti se, izgledala su sad kao dva nepomirljiva neprijatelja, ustremljena jedan na drugog.
***
Za vreme puta obasipao sam je milovanjem, pritiskivao na srce; na njena pitanja odgovarao sam samo zagrljajima. Najzad joj rekoh kako sam, čim sam opazio nameru moga oca da nas rastavi, osetio da ne mogu biti srećan bez nje; hoću da nas dvoje vežem na sve moguće načine. Njena zahvalnost bila je spočetka beskrajna, ali ubrzo ona primeti neke protivrečnosti u mom govoru. Upornim navaljivanjem ona mi izvuče istinu; njene radosti nestade, lice joj se pokri mračnim oblacima. „Adolfe, – reče mi, – vi se varate u pogledu samog sebe; vi ste velikodušni, vi se žrtvujete za mene zato što me gone; vi mislite da me volite, ali vi me samo sažaljevate!“ Zašto je izgovorila te kobne reči? Zašto je otkrila tajnu koju nisam hteo da znam? Trudio sam se da je umirim, i uspeo sam možda; ali istina je prošla kroz moju dušu i spontani pokret je bio uništen. Bio sam odlučan u svom požrtvovanju, ali zato nisam bio srećniji. I već je u meni bila jedna misao koju sam ponovo bio primoran da krijem.
***
Oboje smo znali vrlo dobrosve štoćemo reći jedno drugom, i ćutali smo da ne bismo to čuli. Kadkad bi neko od nas bio gotov da popusti, ali smo propuštali ove povoljne trenutke da se ponovo približimo. Naša nepoverljiva i ranjena srca više se nisu slagala. …
I zaista, požosmo na put. Razonode puta, novi doživljaji, napori koje smo činili da se savladamo, sve je to oživljavalo, s vremena na vreme, ostatke naše prisnosti. Duga navika zajedničkog života i različite prilike kroz koje smo zajedno poršli vezivale su za svaku reč, gotovo za svaki pokret, one uspomene koje bi nas trenutno vraćale u pošlost i ispunjavale nas potsvesnom naklonošću, kao munje koje blesnu kroz noć – ali nemaju snage da je odagnaju. Živeli smo, da se tako izrazim, ekom vrstom ljubavnog sećanja, dovoljno snažnog da bi pomisao na rastanak postala bolna, ali duviše slabog da bismo bili srećni što smo zajedno. Ja sam se podavao tim osećanjima da bih se odmorio od svoje uobičajene neugodnosti. Možda sam hteo da dam Elenori dokaze o nežnosti koji bi je zadovoljili; započinjao sam katkad sa njom ljubavni razgovor , ali ta uzbuđenja i taj govor ličili su na ono bledo i bezbojno lišće koje, kao trag posmrtnog rastenja, čežnjivo izbija na granama nekog iščupanog drveta.
***
Posle nekoliko minuta zbunjenog razgovora, on mi reče: „…nema čoveka koji se, jednom u životu, nije našao rastrzan željom da prekine jednu neshvatljivu vezu i strahom da će ožalostiti ženu koju je voleo. Neiskustvo mladosti mnogo preteruje u teškoćama sličnog položaja; čovek tada veruje u istinitost svih izliva bola koji zamenjuju, kod slabog i zanesenog pola, sva sredstva snage i razuma. Srce pritom pati, ali samoljublje likuje, i čovek koji najdobronamernije misli da sebe žrtvjuje očajanju kome je on uzrok, žrtvuje se ustvari samo iluziji svoje taštine. Ne postoji nijedna od tih strasnih žena – a njih je pun svet – koja nije izjavila da će umreti ako bude ostavljena; a nema nijedne koja još nije u životu i koja se nije utešila.“
***
Ma kavi bili, ne dajte nikada drugome da rešava stvari vašeg srca; samo srce može da brani svoje sporove; ono jedino može da ispituje svoje rane; svaki posrednik postaje sudija; on analizira, vrši poravnanja; shvata čak i ravnodušnost i prima je kao mogućnu, priznaje je kao neizbežnu, a time je i opravdava, te ravnosdušnost postaje, na njegovo veliko iznenađenja, pravilna i u njegovim očima. ……Bio sam nateran na potpuno priznanje svojih osečanja: priznao sam da sam prema Elenori pokazao požrtvovanje, simpatije i sažaljenje, ali sam dodao da ljubav nema nikakv veze sa dužnostima koje sam sebi nametnuo. Ta istina, dotle zatvorena umome srcu i ponekad samo otkrivena Elenori usred svađe i besa, dobi umojim očima više stvarnosti i snage samim tim što sam je sada i nekom drugom poverio. To je veliki korak koji se ne može popraviti, kada se, pred očima trećeg lica, odjednom otkriju skriveni kutovi jedne intimne veze. Svetlost koja se probije u to svetilište, osvetljava i dovršava uništenje onoga što je noć skrivala svojom tamom: tako i tela zatvorena u grobovima često sačuvaju svoj prvobitni oblik sve dok ih spoljni vazduh ne dodirne i ne pretvori u prah. …..Osetio sam se u savezništvu s nekim drugim licem protiv Elenre: to je sad bila jedna prepreka više među našim srcima.
***
Ona je mislila da će raspaliti moju ljubav ako izazove moju ljubomoru; ali to je značilo samo uzvitlavati pepeo kkoji se ničim više nije mogao zagrejati. Možda se u to umešala i izvesna ženska taština, a da ona toga nije bila svesna. Bila je uvređena mojom hladnoćom, pa he htela da dokaže samoj sebi da još ima izgleda da se dopadne. Možda je, najzad, u usamljenosti u kojoj sam ostavio njeno srce, nalazila neku vrstu utehe u tome što čuje kako joj ponavljaju reči ljubavi koje ja već odavno nisam izgovarao.
***
Tako sam, samim tim što u sebi nosim i jdeno skriveno osećanje, varao, više-manje, ceo svet: varao Elonoru, jer sam znao da baron hoće da me odvoji od nje, a ipak sam joj to tajio; varao g. odT. jer sam mu davao nade da sam spreman da prekinem svoju vezu. Ta dvojnost bila je vrlo daleko od mog prirodnog karaktera; ali čovek se izopači čim nosi u srcu misao koju mora stalno da krije.
***
Bio je to jedan od onih zimskih dana kad sunce neveselo obasjava sivkasta polja, kao da sažaljivo gleda u zemlju koju je prestalo da greje. Elenora mi predloži da iziđemo….Utonusmo u ćutanje. Nego je bilo vedro, ali dvreće je bilo bez lišća; nikakav vetrić nije pokretao vazduh, nikakva ptica nije proletala; sve je bilo nepomično, a jedini šum koji se čuo bilo je lomljenje zaleđene trave pod našim koraima.- „Kako je sve mirno, – reče mi Elenora – kako se priroda smirila! Zar ne, i srce treba da nauči da se tako smiri?“
Moj bol bio je sumoran i usamljenički; ja nisam mislio da ću umreti sa Elenorom; imao sam da živim bez nje u ovoj pustinji sveta, kojom sam toliko puta želeo da prođem kao nezavisan čovek. Skršio sam biće koje me je volelo; slomio sam to crce, vernog druga mog srca, koje mi je do kraja bilo odano u svojoj neumornoj nežnosti. I eto, već me je obuzimala usamljenost. Elenora je još disala, ali ja joj više nisam mogao poveriti svoje misli, već sam bio sâm na zemlji. Nisam više živeo u onoj atmosferi ljubavi koju je ona širila oko mene. Vazduh koji sam disao činio mi se grublji, ljudska lica koja sam sretao izgledala su mi ravnodušnija. Čitava priroda kao da je htela da mi kaže da sam zasvagda prestao da budem voljen.
Ne čudim se tome što čovek ima potrebu za nekom religijom; čudi me to što čovek poveruje da je dovoljno zaštićen od nesreće, pa se usudi da odbaci jednu od njih; šta više, čini mi se da bi trebalo, u svojoj slabosti, da priziva sve religije. U mračnoj noći, koja nas obavija postoji li svetlost koju bismo odbacili? Usred bujice koja nas nosi, ima li grane koju bismo odbili da prihvatimo?
***
Koliko me je sada pritiskivala ta sloboda za kojom sam toliko žalio! Koliko je mome srcu nedostajala ta zavisnost zbog koje sam se često bunio! Pre svega, svaka moja radnja imala je izvestan cilj: bio sam siguran ili da otklanja kakvu nezgodu ili da izaziva neko zadovoljstvo. Ali onda mi to nije bilo pravo, izvodilo me je iz strpljenja to što prijateljsko oko posmatra moje postupke i što je tuđa sreća sa njima povezana. Sada ih niko više nije posmatrao, nikoga više oni nisu zanimali, niko mi nije oduzimao ni časove ni minute; nikakav glas me nije zvao natrag kad izlazim; bio sam stranac za ceo svet….
„Adolfe , – pisala je ona – zašto se toliko ustremljujete na mene? Kakav je to moj zločin? Što vas volim, što ne mogu da živim bez vas? Zbog kakvog to čudnog milosrđa ne usuđujete se da prekinete vezu koja vam je teška, i razdirete nesrećno biće pored koga vas zadržava vaše sažaljenje? Zašto mi odbijate jadno zadovoljstvo da vas smatram bar velikodušnim? Zašto se pokazujete tako razjareni i tako slabi? Misao na moj bol vas proganja, ali pred slikom tog bola vi se ni najmanje ne uzdržavate. Šta vi želite? Da vas napustim? Zar ne vidite da ja za to nemam snage? Ah, na vama koji ne volite, na vama je da nađete tu snagu u svome srcu umornom od mene , u srcu koje tolika ljubav neće moći obezoružati. …..Najbolje što od vas dobijam, to je vaše ćutanje! Toliko grubosti ne dolikuje vašem karakteru. Vi ste dobri, vaši postupci su plemeniti i predani, ali koji postupci mogu da izbrišu vaše reči? Te zajedljive reči odjekuju oko mene: čujem ih noću, one me prate, one me ubijaju, one prljaju sve pto vi činite. treba li da umrem, Adolfe? Pa dobro, bićete zadovoljni: umreće to siroto stvorenje koje ste štitili, ali koje i jako udarate. Umreće nesrećna Elenora koju ne možete da trpite pored sebe, koju gledate kao smetnju, zbog koje ne možete da nađete na ovoj zemlji neki kutak gde se ne biste zamrali. Umreće ona, a vi ćete koračati sami usred gomile za kojom toliko hrlite, jer želite da se u nju umešate! Upoznaćete vi te ljude kojima danas zahvaljute što su ravnodušni; možda ćete jednog dana, uvređeni od tih jalovih srca, žaliti za onim srcem kojim ste raspolagali, koje je živelo od vaše nakolonosti,koje bi jurnulo u hiljade opasnosti da vas brani, a koje vi nećete više da udostojite nijednog pogleda.“
Komentar izdavača u knjizi:
Prilike su vrlo malo važne, karakter je sve; uzalud prekidamo sa predmetima i spoljnim bićima, čovek ne može da prekine sa samim sobom. Prilike se menjaju, ali čovek u svako novo stanje prenosi svoje bolove, u nadi da će ih se osloboditi; ali kako se on ne popravlja time što menja mesto, samo dodaje nova kajanja starom žaljenju i nove pogreške staroj patnji.
udicazasrce 