Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska
Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrčala među liticama
Gonjen točilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska
Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska
Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrcavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska
Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska
Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska
Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska
Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran – pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska
Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska
Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska
Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska
Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska
Početkom decembra 1956. u život Matije Bećkovića ulazi plavokosa devojka koja će mu postati i prva ljubav, i prva ljubavna pesma, i prva knjiga, i doživotna saputnica, i majka njegove dece. Bilo je to tačno u subotu 9. decembra 1956. oko pola osam uveče kada na valjevskom korzou, „u Karađorđevoj ulici, između Pošte i Suda“ upoznaje Veru Pavladoljsku, učenicu petog razreda. Iduće, 1957. godine, objaviće i prvu pesmu u „Mladoj kulturi“ – nazvaće je „Preludium“. Pričalo se da je pesnik i stidljivi lepuškasti Crnogorac počeo slobodnije da se ponaša – pustio je dugačku kosu, a usudio bi se da u „Šofer baru“ popije i poneko piće. Ali, od tog subotnjeg korzoa, otkako je upoznao Veru, njegova galaksija se menja – on prati svaki njen korak, a i ona njega, dolazi da ga sluša, pa i uzima reč na sastancima literarne družine u Gimnaziji… Roditelji su joj uoči rata došli u Valjevo, otac joj je iz Rusije, rođen u Pjatigorsku na Kavkazu i pred Oktobarsku revoluciju, kao dečak, stiže u bežaniji u Srbiju… Vera nosi ime očeve majke.
Koliko je Matijina čuvena poema bila popularna, njegove ćerke su saznale igrajući se u dvorištu. Često su im prilazili neke devojke i mladići s molbom: – Možete li da nam donesete knjigu Vera Pavladoljska? – S druge strane, ta poema je u našoj kući bila predmet humora – otkriva Olja. – Mama je uvek tvrdila da to uopšte nije ona, da je pre reč o pesničkom bezobrazluku, da je on njoj samo marno ime, a ko zna ko je ta kojoj je on to napisao. Nažalost, da je to zaista ona, prvi put sam shvatila kad je mama umrla. Shvatila sam ko su to dvoje ljudi i kakva je to bila ljubav. Njih dvoje su stvarno morali da se nađu i da provedu četrdeset godina zajedno. To nije kič priča. To je beskrajno obožavanje dvoje ljudi što spolja uopšte ne mora da izgleda tako. Iako je poreklom Ruskinja, gospođa iz one divne ljubavne pesme, Vera Pavladoljska – Bećković, nikad ne bi otišla u zavičaj predaka da njena ‘starija’ ćerka Ljudmila posle udaje nije živela neko vreme u Petrogradu. Gospođa Vera nije čak ni govorila ruski, mada ga je razumela.
преко Matija Bećković – Vera Pavladoljska prepričano | Lektire.me.
udicazasrce 