НА­ДЕ­ЖДА ТО­МИ­ЋЕ­ВА – Зоран Живковић Христић

Lolaz

„„…Она је има­ла, кра­јем лет­њег се­ме­стра 1922. го­ди­не, по­ло­жи­ти док­тор­ски ис­пит и ти­ме за­врши­ти сво­је сту­ди­је. Та­ко је тре­ба­ло да бу­де, та­ко би из­ве­сно и би­ло, да суд­би­на ни­је иза­бра­ла На­де­жду, те да ње­ном тра­гич­ном смр­ћу при­ка­же нај­ци­ви­ли­зо­ва­ни­јем све­ту на за­па­ду сву ве­ли­чи­ну Срп­ске Же­не – мај­ке ко­сов­ских освет­ни­ка, за­точ­ни­ка сло­бо­де и хе­ро­ја ко­ји ве­се­ло жр­тво­ва­ше сво­је жи­во­те за Ује­ди­ње­ње сво­га на­ро­да. Хе­ро­и­зам На­де­жди­не смр­ти не огле­да се са­мо у ци­љу за ко­ји се жр­тво­ва­ла, не­го у на­чи­ну ка­ко је умрла.(…) И у том мо­мен­ту, послед­њем мо­мен­ту сво­га жи­во­та, На­де­жда је мо­ра­ла има­ти то за­до­вољ­ство да, по­ла­жу­ћи свој жи­вот за спа­се­ње ма­ло­га Кло­да, она вр­ши сво­ју ду­жност пре­ма бли­жњем и да гу­бе­ћи жи­вот на тај на­чин, спа­са­ва образ и част сво­ју, сво­га „ба­ба” и сво­га На­ро­да…”

„Sub spe­cie ac­ter­ni­ta­tis, сав свет и сав жи­вот ни­је ни­шта. Жи­вот по­је­дин­ца пак је на кра­ју кра­је­ва јед­на опа­сна, гор­ска су­за.“

                 На Но­вом гро­бљу у Бе­о­гра­ду, ка­да се по­ђе ши­ро­ком ста­зом, ле­во од цр­кве Св. Ни­ко­ле а пре­ма спо­ме­ни­ку ра­ње­ни­ци­ма из срп­ско-тур­ских ра­то­ва (1876–1878) по­мр­лим у бе­о­град­ским бол­ни­ца­ма , на ле­вој стра­ни ста­зе, бли­же овом спо­ме­ни­ку, у пр­вом ре­ду, на­ла­зи се гроб­ни­ца по­ро­ди­ца То­мић и То­ма­нић . У сен­ци ви­со­ког др­ве­ћа уз­ди­же се спо­ме­ник са ли­ком Спа­си­те­ља, ко­ји је ра­ши­ре­них ру­ку у за­гр­љај при­вио бе­жи­вот­но те­ло мла­де уто­пље­ни­це, ко­ја на сво­јим гру­ди­ма чвр­сто др­жи де­те, усну­ло у веч­но­сти, и са ру­чи­ца­ма сти­сну­тим за ње­не ску­те. Овај спо­ме­ник по­ди­гао је не­у­те­шни отац, Јо­ван То­мић, сво­јој по­жр­тво­ва­ној и хра­број кће­ри На­де­жди.

spom

     На­де­жда-На­да То­мић ро­ди­ла се као пр­во де­те у по­ро­ди­ци Јо­ва­на, по­зна­тог исто­ри­ча­ра и управ­ни­ка На­род­не би­бли­о­те­ке и Да­рин­ке То­мић . Ро­ђе­на у Алек­син­цу, где је њен отац био про­фе­сор Учи­тељ­ске шко­ле и од­ра­сла у Бе­о­гра­ду за­вр­шив­ши се­дам раз­ре­да гим­на­зи­је до об­ја­ве ра­та 1914. го­ди­не, На­да је до­жи­ве­ла све стра­хо­те Пр­вог свет­ског ра­та и са оцем и мла­ђим бра­том, Ми­о­дра­гом-Ми­шом, пре­шла је Ал­ба­ни­ју. По­сле кра­ћег за­др­жа­ва­ња у Ри­му, по­чет­ком 1916, они су до­шли у Же­неву, да би На­да 1917. по­ло­жи­ла ис­пит зре­ло­сти у срп­ској гим­на­зи­ји у Ни­ци и упи­са­ла Ме­ди­цин­ски фа­кул­тет у Же­не­ви. Би­ла је ме­ђу оним срп­ским ђа­ци­ма ко­је су при­хва­ти­ле европ­ске зе­мље да их по­мог­ну, за­шти­те и школу­ју. Са бра­том се шко­ло­ва­ла у Швај­цар­ској, јер је он упи­сао Тех­нич­ки фа­кул­тет у Ци­ри­ху.

   Де­ца Јо­ва­на То­ми­ћа, На­де­жда и Ми­о­драг, при­па­да­ла су оном бро­ју од 690 сту­дена­та ко­ји су би­ли рас­по­ре­ђе­ни у ви­ше уни­вер­зи­тет­ских ме­ста, нај­ви­ше у Фран­цу­ској, за­тим у Швај­цар­ској и Ал­жи­ру. То је учи­ње­но на осно­ву Кон­вен­ци­је о шко­ло­ва­њу срп­ске омла­ди­не на фран­цу­ским универ­зи­те­ти­ма и учи­тељ­ским шко­ла­ма, ко­ја је скло­пље­на из­ме­ђу Ср­би­је и Фран­цу­ске и пот­пи­са­на на Кр­фу у ок­то­бру 1916. го­ди­не . За оства­рива­ње ове Кон­вен­ци­је срп­ска вла­да је обра­зо­ва­ла Про­свет­но оде­ље­ње, са се­ди­штем у Па­ри­зу, чи­ји је шеф био Јо­ван Жу­јо­вић , са за­дат­ком да
из­вр­ши рас­по­ред срп­ских сту­де­на­та по уни­вер­зи­те­ти­ма. Од на­ве­де­ног бро­ја, 630 је би­ло сту­де­на­та, док је 60 би­ло сту­дент­ки­ња, од ко­јих се 28 упи­са­ло на сту­ди­је ме­ди­ци­не, а са­мо су три би­ле у Же­не­ви, ме­ђу ко­ји­ма је би­ла и На­де­жда. Она је би­ла ме­ђу 547 пи­то­ма­ца срп­ске вла­де ко­ји су при­ма­ли на­шу др­жав­ну по­моћ. Ро­ди­те­љи су би­ли ду­жни да пот­пи­шу оба­ве­зу о при­хва­та­њу усло­ва за шко­ло­ва­ње сво­је де­це у ино­стран­ству о тро­шку др­жа­ве, а де­ца оба­ве­зу др­жав­них пи­то­ма­ца о ка­сни­јем ра­ду у др­жав­ној слу­жби. Срп­ски сту­ден­ти су по­ка­зи­ва­ли из­у­зет­ну мар­љи­вост у уче­њу и за­до­во­ља­ва­ју­ћи успех при­ли­ком по­ла­га­ња ис­пи­та та­ко да су до­би­ја­ли ре­дов­ну по­моћ за из­др­жа­ва­ње – сти­пен­ди­ју. У Швај­цар­ској је за на­ше сту­ден­те, као и све из­бе­гли­це, био за­ду­жен Кон­зу­лат у Же­не­ви. По­ред Же­не­ве, сту­де­на­та је би­ло у Ло­за­ни, Ци­ри­ху, Бер­ну и Не­шта­лу .
У Же­не­ви је де­ло­вао и је­дан по­лу­зва­нич­ни бил­тен Срп­ског но­ви­нар­ског би­роа „Ср­би­ја”, у ко­ме су са­ра­ђи­ва­ли, из­ме­ђу оста­лих, Јо­ван Цви­јић, Па­вле По­по­вић, Ти­хо­мир Осто­јић, Ми­ли­во­је Ва­сић и На­де­ждин отац, Јо­ван То­мић .

originalslika_Beleznica-1917-srpskog-studenta-izbeglice-Francuska-84066733

   На­да и Ми­ша, ка­ко су се осло­вља­ва­ли са ро­ди­те­љи­ма и ме­ђу­соб­но, бу­ду­ћи да су жи­ве­ли у Же­не­ви, Ци­ри­ху и Бе­о­гра­ду, стал­но су одр­жа­вали кон­так­те ре­дов­но пи­шу­ћи јед­ни дру­ги­ма. Њи­хо­ва пи­сма чу­ва­ју се у за­о­став­шти­ни Јо­ва­на То­ми­ћа . У оче­вим пи­сми­ма ћер­ци, она ни­је са­мо На­да, већ и На­на, па се и она са­ма та­ко пот­пи­су­је у не­ким пи­сми­ма. До по­след­њег пи­сма у њи­ма су при­сут­ни не са­мо ње­го­ва бри­га за њу, већ и ње­го­во стал­но обра­ћа­ње њој као ста­ри­јем де­те­ту ко­је би тре­ба­ло да бри­не о мла­ђем бра­ту. Они су се јед­но дру­гом по­ве­ра­ва­ли, до­го­ва­ра­ли о пла­но­ви­ма за ње­ну бу­дућ­ност и са­ве­то­ва­ли о по­сло­ви­ма, ње­го­вим у Бе­о­гра­ду и ње­ним оба­ве­за­ма у Же­не­ви, тру­де­ћи се да по­ште­де од про­бле­ма, он су­пру­гу, а она мај­ку, ко­ја је би­ла на­ру­ше­ног здра­вља. Отац је На­де­жди још као ше­сна­е­сто­го­ди­шњој де­вој­чи­ци, ка­да је био мо­би­ли­сан 1912, по­ве­рио ста­ра­ње о ку­ћи, бра­ту и мај­ци уко­ли­ко би се ње­му не­што до­го­ди­ло за вре­ме ра­та. Са­чу­ва­но је два­де­сет и јед­но То­ми­ће­во пи­смо кће­ри. У по­след­њим пи­сми­ма стал­но је при­сут­на те­ма о за­вр­шет­ку ње­них сту­ди­ја и при­пре­ми за по­ла­га­ње док­то­ра­та. По са­ве­ту оца, она се кра­јем 1921. од­ре­кла да­љег сти­пен­ди­ра­ња од стра­не др­жа­ве да би се осло­бо­ди­ла оба­ве­зе и да мо­же сло­бод­но да иде на спе­ци­ја­ли­стич­ке сту­ди­је јер се на­ла­зи­ла на по­след­њој го­ди­ни а би­ла је по­ло­жи­ла све ис­пи­те. Оба­ве­шта­ва је да по­сле по­ло­же­ног док­то­-ра­та мо­же да ра­ди, не у ин­сти­ту­ти­ма, већ у бол­ни­ца­ма и на кли­ни­ка­ма, где ће се спе­ци­ја­ли­зо­ва­ни за од­ре­ђе­ну вр­сту бо­ле­сти, па јој пред­ла­же да мо­же до­би­ти и Па­риз. За но­вац, ко­ји је за да­ље сту­ди­ра­ње сво­је де­це при­пре­мио, То­мић пи­ше: „Овај но­вац ме­ни не тре­ба. Са­мо да вас дво­је до­вр­ши­те ле­по сво­је шко­ло­ва­ње. То ми је бри­га.”.

Nadezda izlet
Пи­сма На­де То­мић оцу, ко­ме се увек обра­ћа­ла са бâ­бо, пу­на су не­жно­сти и бри­ге за оба ро­ди­те­ља. Оца ре­дов­но оба­ве­шта­ва о сво­јим ис­пи­ти­ма, здрав­стве­ним про­бле­ми­ма и же­ља­ма. Он је оба­ве­шта­ва и о до­га­ђа­ји­ма код ку­ће.

„Ве­ли­ка ти хва­ла”, сто­ји у ње­ном пи­сму, „за све ства­ри о ко­ји­ма ми пи­шеш. Ми смо ов­де, а ја спе­ци­јал­но, та­ко да­ле­ко од вас и од Ср­би­је, ве­сти ко­је одан­де до­но­се рет­ке су, а ми жу­ди­мо да зна­мо ка­ко је та­мо. Кад год до­би­јем ве­сти од те­бе увек се за не­ко вре­ме пре­не­сем та­мо, тру­дим се да за­ми­слим ка­ко се та­мо жи­ви, шта ви ра­ди­ те, ка­ко Бе­о­град и Ср­би­ја уоп­ште из­гле­да. Са­мо по­сле то­ли­ког вре­ме­на и по­сле свих из­ме­на си­гур­но све што ми ов­де за­ми­шља­мо ни­је тач­но. У оста­лом тре­ба ра­ди­ти, свр­ши­ти што пре па до­ћи.”

Апри­ла 1921. го­ди­не16, На­да То­мић је пи­са­ла оцу да се раз­бо­ле­ла од шар­ла­ха, ра­де­ћи на јед­ној аутоп­си­ји у Ин­сти­ту­ту за па­то­ло­ги­ју. Због то­га је из­гу­би­ла по­ла се­ме­стра.

   На по­чет­ку овог пи­сма сто­ји На­ди­но упозо­ре­ње оцу: „Про­чи­тај пр­во ово: да не би до­био од ме­не шар­лах ухва­ти пи­смо са­мо са два пр­ста, опе­ри до­бро ру­ке по­што си га про­чи­тао, и изгр­го­ћи гу­шу ма и са сла­ном во­дом ако не­маш ни­шта бо­ље. Ако си га већ имао кад си био ма­ли опа­сност је ма­ња, али ипак учи­ни све што сам ти ка­за­ла. Ми ће­мо мет­ну­ти пи­смо на сун­це и ка­ко при­лич­но пу­ту­је има­ће вре­ме­на да се из­ве­три. Адре­су ће на­пи­са­ти бол­ни­чар­ка да не бих ди­ра­ла ко­вер­ту”.

Од та­да су је пра­ти­ли про­бле­ми са здра­вљем; по­чет­ком 1922. са гр­лом, ми­сли­ла је да је ан­ги­на, и ка­шљем. До­ста је на­пор­но ра­ди­ла, ис­цр­пљи­ва­ла се и сла­би­ла. На про­бле­ме са здра­вљем жа­ли­ла се и у два по­след­ња пи­сма оцу, од 18. ма­ја и 5. ју­на 1922, пет да­на пре смр­ти. У пи­сми­ма бра­ту Ми­о­дра­гу-Ми­ши она је не­жна, па­жљи­ва и бри­жна ста­ри­ја се­стра. Да­је му са­ве­те, по­ма­же у од­лу­ка­ма и пла­ни­ра са њим да про­ве­де зим­ске и лет­ње рас­пу­сте, што че­сто чи­не ка­ко би се ви­де­ли. Зна да ши­је – се­би ха­љи­не и дру­го, а и ње­му; јед­ном при­ли­ком му је са­ши­ла сви­ле­ну ко­шу­љу. И ње­му се жа­ли на здрав­стве­не про­бле­ме са ка­шљем; под­се­ћа га на шар­лах из прет­ход­не го­ди­не, а у пи­сму од 13. ма­ја 1922, пи­ше да се осе­ћа бо­ље:

„… На­рав­но да ни­сам са­свим здра­ва, али сам боље не­го што сам би­ла пре 2 ме­се­ца… Ка­ко је по­бољ­ша­ње до­шло из­ван сва­ког оче­ки­ва­ња мо­же и по­гор­ша­ње исто та­ко. Са­ве­то­вао ми је [лекар] да се не уда­ља­вам мно­го од ме­ста где има ле­ка­ра, у слу­ча­ју по­гор­ша­ња, и да про­ду­жим да па­зим на се… По­на­вљам: још ни­је све свр­ше­но, мо­же ста­ње да се по­гор­ша из­не­на­да, без раз­ло­га и ти од­јед­ном да до­би­јеш рђаве ве­сти, али за са­да бу­ди на ми­ру и гле­дај сво­ја по­сла…”

Из не­ко­ли­ко пи­са­ма са­зна­је се за ње­на ин­те­ре­со­ва­ња за кон­цер­те на ко­је иде и књи­ге ко­је ку­пу­је и чи­та. У пи­сму од 7. но­вем­бра 1921. го­ди­не19, На­да пи­ше о кон­цер­ту ко­ји је био по­све­ћен Шо­пе­ну и на ко­ме је сви­рао пи­ја­ни­ста Bra­ïlov­ski:

„Из­ван­ред­но! Још ни­кад ни­сам чу­ла пи­ја­ни­сту да она­ко фи­но и из­ра­зи­то сви­ра.” О то­ме оп­шир­ни­је пи­ше њен брат Ми­о­драг у ру­ко­пи­су ко­ји да­је­мо у при­ло­гу VI.

Brat NT

По­чет­ком 1919. из­нај­ми­ла је је­дан, ка­ко пи­ше, „ста­ри кла­вир”, у ства­ри, пи­ја­ни­но, ко­ји је са­чу­ва­ла и на ко­ме је по­вре­ме­но сви­ра­ла; чак је и узи­ма­ла ча­со­ве кла­ви­ра, док је Ми­о­драг знао да сви­ра на ви­о­ли­ни. У ју­ну 1921. она пи­ше бра­ту:

„… Ју­трос сам по­че­ла пр­ви пут ча­со­ве му­зи­ке по­сле бо­ле­сти… бо­ље сви­рам кад не узи­мам ча­со­ве не­го кад узи­мам. То је са­свим при­род­но, јер кад имам ча­со­ве мо­рам да ју­рим, не­мам вре­ме­на ни да на­у­чим љуц­ки… Ова­ко сам има­ла вре­ме­на да па­зим на све, да не ра­дим на ју­риш…”.

Сло­бод­не ча­со­ве и шет­ње по при­ро­ди, ко­ју је во­ле­ла, ко­ри­сти­ла је и за сли­ка­ње. Са­чу­ва­ни су ње­ни цр­те­жи: се­дам­на­ест за­вр­ше­них, од то­га шест у ко­ло­ру и ше­сна­ест не­за­вр­ше­них – у јед­ном бло­ку и по­је­ди­нач­но. Цр­та­ла је пор­тре­те и пеј­са­же, олов­ком и тем­пе­ром. На јед­ном цр­те­жу ви­ди се ча­мац на Же­нев­ском је­зе­ру.

Crtez Nadezda Tomic
По­след­ње пи­смо ко­је је на­пи­са­ла би­ла је раз­глед­ни­ца упу­ће­на бра­ту Ми­о­дра­гу на дан свог стра­да­ња, не­ко­ли­ко са­ти ра­ни­је:
Razglednica

Cham­pex 10. VI [19]22.
„Дра­ги мој Ми­шо,
По­сла­ла сам ти кар­ту са Lac Cham­pex, и хо­те­ли­ма (у јед­ном од ко­јих сам за са­да, не де­вет fr.[анака], не­го осам јер су по­пу­сти­ли). Кроз не­де­љу да­на идем у Ch.[am­pex] d’en Ha­ut, у је­дан вр­ло, вр­ло ма­ли хо­тел где ћу би­ти са­свим на ми­ру, се­дам дин. 25 пан­си­он, ле­пе шу­ме око­ло, tor­rent и ле­пе ли­ва­де и по­глед на Dent du Mi­di (са Lac Ch.[am­pex] је ма­ло друк­чи­ји, ви­ди се G d27 Cоmbrin). Пре­по­ру­чио ми га је Roch, ваљ­да ће би­ти до­бро. За са­да пи­ши још на Lac Cham­pex P.[ost] Rest.[an­te]. По­сле ћу ти ја­ви­ти но­ву адре­су. По­здрав од На­де.”
Пи­смо је адре­со­ва­но на: Mon­si­e­ur M. To­mitch, 2 Fe­hren­str. 2,Zürich.

  Ми­о­драг То­мић је раз­глед­ни­цу до­био сле­де­ћег да­на, ка­да му је стигла и вест да му се се­тра уто­пи­ла у Же­нев­ском је­зе­ру. Од­мах је оти­шао у Шам­пе да пре­не­се се­стри­но те­ло у Же­не­ву, ода­кле пи­ше ро­ди­те­љи­ма:
„Дра­ги мо­ји ма­ма и ба­бо, (…) Са­мо де­ло ко­је је ста­ло смр­ти та­ко је узви­ше­но да је цео свет остао за­па­њен. (…) Њен по­што­ва­ни про­фе­сор Dr.Rock, ко­ји је ле­чио, и ко­ји је и по­слао го­ре у пла­ни­не био је про­сто за­ па­њен (као и оста­ли). Ре­че ми да је би­ла озбиљ­но обо­ле­ла и да је има­ла озбиљ­но да се ле­чи… Ку­ра­жи је има­ла и су­ви­ше што је и ста­ло жи­во­та. (…) У су­бо­ту (10 ог) на­пи­са­ла ми је јед­ну кар­ту и Де­бор­же­о­вим јед­но пи­смо (вр­ло ле­по) за тим сре­ди­ла ра­чу­не у хо­те­лу (као што је то ред био)
и око 5 са­ти узе­ла је дво­је ма­лих у ча­мац да се про­ше­та­ју по је­зе­ру. Би­ло је ма­ло ве­тра, а и ча­мац је био при­лич­но ма­ли, са­мо ипак не­ма кри­ви­це до ње­га. Ма­ли garçonnet је ве­слао и мо­тив се не­зна, пад­не слу­чај­но у во­ ду. Она ско­чи од­мах, без раз­ми­шља­ња, да га спа­се и у па­ду оти­сне ма­ло ча­мац ко­га ве­тар ухва­ти с бо­ка и оти­сне још ви­ше. Ви­де­ли су је са оба­ле ка­ко је учи­ни­ла не­ко­ли­ко по­кре­та с де­сном ру­ком (у ле­вој ве­ро­ват­но је др­жа­ла ма­лог или он њу) и за тим је по­то­ну­ла. Што се ти­че спа­са­ва­ња ту из­гле­да ни­је све би­ло она­ко ка­ко је мо­гло би­ти. Или су би­ли из­гу­би­ли гла­ву а и са­мо­по­жр­тво­ва­ња ни­је ниг­де би­ло. Јед­но што је тач­но то је да је ве­тар оте­жао рад јер во­да, ко­ја је би­стра, по­ста­је цр­на и ни­шта се не ви­ди. Из­ва­ди­ли су је 2 са­та доц­ни­је… Деч­ка су из­ва­ди­ли тек су­тра у ју­тру не­да­ле­ко од истог ме­ста. (…) По­зна­ни­ци су би­ли за­пре­па­шће­ни. Ка­жу да су Де­бар­жо­ви пла­ка­ли као де­ца. Ње­не дру­га­ри­це, дру­го­ви, про­фе­со­ри из­ра­зи­ли су ми сви са­у­че­шће. Опо­је­на је би­ла у ру­ској цр­кви где је и при­вре­ме­но сме­ште­на до­бро­том ру­ско­га про­те Г. Ор­ло­ва. (…) Срп­ска ко­ло­ни­ја, а на­ро­чи­то ње­ни дру­го­ви су ми се на­шли на ру­ци. Хва­ла им. Сви је по­шту­ју и са­ми се чу­де ка­кав је глас у Же­не­ви ужи­ва­ла…”.

Eglise_Orthodoxe_Russe_de_Geneve

Исто­га да­на, ро­ди­те­љи­ма ша­ље сво­је пи­смо и ди­рек­тор Прес би­роа за ин­фор­ми­са­ње „Са­ва” у Же­не­ви, Дра­го­љуб В. Ми­ле­тић, ко­ји опи­су­је опе­ло у Ру­ској цр­кви, чи­но­деј­ство­ва­ње про­то­је­ре­ја Ор­ло­ва и ђа­ко­на По­по­виц­ког, го­вор Ор­ло­ва ко­ји је ис­та­као „да је по­кој­ни­ца из­вр­ши­ла де­ло, нај­у­зви­ше­ни­ји за­вет пра­во­слав­не цр­кве – са­мо­по­жр­тво­ва­ње за бли­жњег сво­га” и да је при­вре­ме­но са­хра­ње­на у гроб­ни­ци Ру­ске пра­во­слав­не цркве где се та­ко­ђе на­ла­зи те­ло кне­за Алек­си­ја Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа. Та­ко­ђе и Ге­не­рал­ни кон­зу­лат Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца у Же­не­ви оба­ве­шта­ва Јо­ва­на То­ми­ћа о де­та­љи­ма не­срећ­ног до­га­ђа­ја, пре­но­су Нади­ног те­ла из Шам­пеа у Ло­за­ну и са­хра­ни у Же­не­ви.
Мај­ка Да­рин­ка То­мић, ко­ја је от­пу­то­ва­ла у Швај­цар­ску, у пи­сму су­пру­гу, из Ци­ри­ха, 22. ју­на 1922. го­ди­не32 опи­су­је ћер­ки­ну смрт: „…Мо­ја гор­ска ви­ло, ка­ко је ма­ма у ра­ту кр­сти­ла и та­ко ми и оде као горска до­бра ви­ла у ви­со­ким го­ра­ма ска­чу­ћи у во­ду. Ето ти чо­ве­че стра­шне сли­ке у мо­јој па­ме­ти не­из­бри­са­не. (…) На­де­жда иде у по­моћ, и не­зна неви­на­шце мо­је, да ко­га да­вље­ник ухва­ти не­ма му спа­са. Ка­ко мо­же че­до мо­је мла­до не­ис­ку­сно спа­сти де­те му­шко ја­ко од 6 год.[ина]. Ту­ма­чи се да су сук­ње ње­не во­дом на­ква­ше­не још ви­ше узрок ње­ног му­че­нич­ког кра­ја. Од­мах по­то­ну и ви­де­ше љу­ди, да је два пу­та ру­ком ма­ну­ла и ви­ше ни­шта. То ти је она те­би и ме­ни по­след­њи по­здрав по­сла­ла, или од ма­ме и ба­ба по­моћ тра­жи­ла…”

   По­ме­ну­ли смо текст Ми­ло­ја М. Ва­си­ћа, про­фе­со­ра Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, ко­ји је о На­де­жди То­мић пи­сао у ча­со­пи­су „Вар­дар”. Ов­де ће­мо на­ве­сти не­ко­ли­ко ре­че­ни­ца из то­га ра­да: „…Она је има­ла, кра­јем лет­њег се­ме­стра 1922. го­ди­не, по­ло­жи­ти док­тор­ски ис­пит и ти­ме за­врши­ти сво­је сту­ди­је. Та­ко је тре­ба­ло да бу­де, та­ко би из­ве­сно и би­ло, да суд­би­на ни­је иза­бра­ла На­де­жду, те да ње­ном тра­гич­ном смр­ћу при­ка­же нај­ци­ви­ли­зо­ва­ни­јем све­ту на за­па­ду сву ве­ли­чи­ну Срп­ске Же­не – мај­ке
ко­сов­ских освет­ни­ка, за­точ­ни­ка сло­бо­де и хе­ро­ја ко­ји ве­се­ло жр­тво­ва­ше сво­је жи­во­те за Ује­ди­ње­ње сво­га на­ро­да. Хе­ро­и­зам На­де­жди­не смр­ти не огле­да се са­мо у ци­љу за ко­ји се жр­тво­ва­ла, не­го у на­чи­ну ка­ко је умрла.(…) И у том мо­мен­ту, по­след­њем мо­мен­ту сво­га жи­во­та, На­де­жда је мо­ра­ла има­ти то за­до­вољ­ство да, по­ла­жу­ћи свој жи­вот за спа­се­ње ма­ло­га Кло­да, она вр­ши сво­ју ду­жност пре­ма бли­жњем и да гу­бе­ћи жи­вот на тај на­чин, спа­са­ва образ и част сво­ју, сво­га „ба­ба” и сво­га На­ро­да…”.

Miloje Vasić

   О на­чи­ну стра­да­ња На­де­жде То­мић пи­са­но је мно­го не са­мо у швајцар­скимно­ви­на­ма, не­го и у штам­пи су­сед­них зе­ма­ља ко­је су оба­ве­шта­ва­ле сво­је чи­та­о­це о тра­гич­ном до­га­ђа­ју. Већ по­ме­ну­ти Прес би­ро Дра­го­љу­ба В.Ми­ле­ти­ћа, пу­бли­ци­сте из Же­не­ве, по­слао је Јо­ва­ну То­ми­ћу пре­ко ше­зде­сет но­вин­ских исе­ча­ка. Ка­да се у зе­мљи са­зна­ло, на адре­су ро­ди­те­ља сти­гло је три­де­се­так (са­чу­ва­них!) из­ја­ва са­у­че­шћа. Ме­ђу њи­ма чи­та­мо име­на: Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа, Па­вла По­по­ви­ћа, Ни­ка Жу­па­ни­ћа, Ти­хо­ми­ра Р.Ђор­ђе­ви­ћа, про­те Сте­ва­на М. Ди­ми­три­је­ви­ћа, Све­ти­сла­ва Б. Цви­ја­но­ви­ћа, Мар­ка Ле­ка, Ми­ла­на Мар­ја­но­ви­ћа, Све­те М. Мак­си­мо­ви­ћа, Дра­го­љу­ба В.Ми­ле­ти­ћа и дру­гих. Из њих се мо­же ви­де­ти ко­ли­ко је На­де­жда То­мић би­ла по­што­ва­на и ува­жа­ва­на не са­мо од ко­ле­га и при­ја­те­ља, не­го и од мно­гих лич­но­сти ко­је је има­ла при­ли­ке да срет­не у свом крат­ко­трај­ном жи­во­ту.
О њој је ка­сни­је пи­са­но по­себ­но у не­ким ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма. У при­ло­зи­ма на­во­ди­мо пет пи­са­ма – из­ја­ва са­у­че­шћа: С. Јо­ва­но­ви­ћа, Тих. Р. Ђор­ђе­ви­ћа, С. Ди­ми­три­је­ви­ћа, Н. Жу­па­ни­ћа и На­ди­ног ко­ле­ге Љу­би­ше П. Или­ћа. Пи­сма су по­ре­ђа­на хро­но­ло­шки.

     За­ни­мљив за­пис о На­ди оста­вио је њен брат Ми­о­драг То­мић.Он је у тек­сто­ви­ма зо­ве На­ди­ја. Пи­сао га је у де­ло­ви­ма, на ли­сто­ви­ма разли­чи­тог фор­ма­та; на кан­це­ла­риј­ском па­пи­ру ве­ћег фор­ма­та, ко­ји је био по­це­пан на по­ло­ви­не и че­твр­ти­не ли­сто­ва, по ду­жи­ни; по­лу­ли­сто­ва је де­сет а че­тврт ли­сто­ва се­дам; на ве­ћи­ни ли­сто­ва пи­са­но је обо­стра­но, а на три ли­ста са­мо са јед­не стра­не; цео текст је ис­пи­сан ћи­ри­ли­цом, са фран­цу­ским на­зи­ви­ма ге­о­граф­ских ло­ка­ли­те­та и име­ни­ма, ко­ји су ис­пи­са­ни из­вор­но. Овај текст да­је­мо на кра­ју при­ло­га, ди­пло­ма­тич­ки, са на­по­ме­на­ма о свим из­ме­на­ма ко­је је аутор сам вр­шио и без исправљања погрешно написаних речи и имена.

   По­смрт­ни оста­ци На­де­жде То­мић екс­ху­ми­ра­ни су у Же­не­ви и пре­не­ти у Бе­о­град кра­јем но­вем­бра 1927. и са­хра­ње­ни у гроб­ни­ци на Но­вом гро­бљу.

Бе­о­град
18 ју­ни 1922
Дра­ги госп.[одине] То­ми­ћу,
Мо­лим вас да у ва­шој те­шкој по­ро­дич­ној жа­ло­сти при­ми­те из­ра­зе и мо­га
искре­ног при­ја­тељ­ског са­у­че­шћа. Удар ко­ји сте ви до­би­ли, не да се ни­ка­квим
ре­чи­ма убла­жи­ти, али ва­ши при­ја­те­љи, ко­ји ни­ка­да ни­су у ми­сли­ма би­ли ви­ше
с ва­ма не­го у ове да­не, не мо­гу а да вам не ка­жу ко­ли­ко су по­тре­се­ни ве­ли­ком
не­сре­ћом ко­ја вас је та­ко нео­че­ки­ва­но сна­шла.
Ваш сваг­да­шњи
Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић

Slobodan_Jovanović,_by_Uroš_Predić_(1931)

Же­не­ва, 18 – VI – 1922
По­што­ва­ни Го­спо­ди­не,
Ка­да би слу­жи­ло не­че­му, ка­ко бих ра­до по­ку­шао да Вам ис­ка­жем уте­шне ре­чи за не­из­мер­ним гу­бит­ком ко­ји Вас је за­де­сио при­ли­ком уз­ви­ше­не смр­ти Ва­ше див­не Је­ди­ни­це.
На жа­лост, уте­хе не­ма за не­срећ­не ро­ди­те­ље ко­ји су из­гу­би­ли јед­но она­кво блâго, као што је би­ла Ва­ша пок. Кћи!
Да! Ви сте све из­гу­би­ли, као што смо и ми, овд.[ашњи] сту­ден­ти, из­гу­би­ли не­из­мер­но мно­го, јер пле­ме­ни­тост иде­ал­не ду­ше ва­ше Кће­ри, ње­на из­ра­же­на ин­те­ли­ген­ци­ја и крај­ња скром­ност би­ле су наш по­нос. И њен по­след­њи уз­ви­ше­ни жи­вот­ни акт био је сјај­на ма­ни­фе­ста­ци­ја ње­не ис­кре­не, ду­бо­ке пле­ме­ни­то­сти, ње­не Ве­ли­чи­не.
Ја се кла­њам ду­бо­ко, са по­што­ва­њем, пред Ње­ним ве­ли­ким Се­ни­ма!
При­ми­те, По­што­ва­ни Го­спо­ди­не, са Го­спо­ђом, ово не­ко­ли­ко ре­да­ка, као из­раз мо­га ду­бо­ког по­што­ва­ња.
Љу­би­ша П. Илић

Дра­ги То­ми­ћу,
Био сам про­сто из­ван се­бе кад ми је Ге­ца Кон40 са­оп­штио не­сре­ћу ко­ја је тво­ју ку­ћу за­де­си­ла. Ти знаш ко­ли­ко смо мо­ја ма­ти и ја во­ле­ли по­кој­ну На­ду, ка­ко ми је увек би­ло ми­ло кад сам ви­део ка­ко ле­по на­пре­ду­је и ка­ко сам [се] са ра­до­зна­ло­шћу рас­пи­ти­вао о њој. Мо­гу ми­сли­ти ко­ли­ко сте тек ти и Го­спо­ђа ужи­ва­ли у сво­ме кра­сно­ме де­те­ту и ко­ли­ко осе­ћа­те што сте ли­ше­ни те сре­ће до кра­ја жи­во­та. Због то­га ја не умем ни­чим да вас уте­шим до ти­ме што искре­но раз­у­мем ваш бол и уча­ству­јем у ње­му.
Хтео сам од­мах да ти из­ја­вим [са]учешће, али сам био чуо да си от­пу­то­вао.
Кад сам чуо да ни­си оче­ки­вао сам да ћу те ви­де­ти да то усме­но учи­ним.
Мо­лим те да Го­спо­ђи из­ја­виш мо­је по­што­ва­ње, да по­здра­виш Ми­шу кад му пи­шеш и да при­миш мо­је искре­но по­здра­вље,
Тих.[омир] Р. Ђор­ђе­вић     (Тихомир Ђорђевић (Књажевац19. фебруар 1868 — Београд28. мај 1944) је био етнологфолклориста и културни историчар, професор београдског универзитета.)

TihomirDjordjevicgeca

21. ју­на 1922. г. у Бе­о­гра­ду
Дра­ги г.[осподине] То­ми­ћу,
Про­ђо­ше не­ко­ли­ко да­на, од ка­ко се, по не­сре­ћи, об­и­сти­ни­ше не­ја­сно при­спе­ле пр­ве ве­сти о тра­гич­ној смр­ти ва­шег по­но­са, по­кој­не кће­ри ва­ше На­де­жде, а ја не мо­гу да при­бе­рем сна­гу, да бих вам из­ја­вио са­у­че­шће у за­и­ста ве­ли­кој и дир­љи­вој жа­ло­сти овој. Од ка­ко сам и на се­би ис­пи­тао, да и нај­и­скре­ни­је уче­шће нај­бли­жих и нај­о­ба­зри­ви­је уте­хе при­ја­те­ља оста­ју без сва­ког ути­ца­ја на оја­ђе­не ро­ди­те­ље, ја без на­де на ка­кво ствар­но из­вр­ше­ње ду­га и с уве­ћа­ним бо­лом при­сту­пам без ребо­ла уцве­ље­ни­ма. Па ипак чо­ве­ку ја­ке ду­ше, ка­кав сте ви, сме­ло би се по­но­ви­ти оно, што би наш, и у ова­квим слу­ча­је­ви­ма те­шког ис­ку­ше­ња, ве­ли­ки на­род, сво­јомпри­род­ном ло­ги­ком и про­стим го­во­ром са­ве­то­вао, а то је, да се тре­ба оба­зре­ти на оне, што су оста­ли, па ра­ди њих, као и ра­ди ду­ше и успо­ме­не по­кој­ни­ка, гу­ши­ти бол и ту­гу сво­ју.
Ви има­те ра­ди ко­га да жи­ви­те. Ра­ди сре­ће ва­шег са­да је­дин­ца си­на и ра­ди чу­ва­ња
осе­ћа­ја ва­ше уне­сре­ће­не су­пру­ге, за ко­ју ви­ше ни­кад ни­ка­кав уте­шни раз­го­вор не
ће има­ти вред­но­сти, ви мо­ра­те, ко­ли­ко је то мо­гу­ће, оста­ти она­кав, ка­кав сте би­ли у јав­ном жи­во­ту и у нео­кр­ње­ној ро­ди­тељ­ској сре­ћи. На­чин, на ко­ји је ва­ша по­кој­на кћи оста­ви­ла овај свет, за из­ба­вље­ње ту­ђег жи­во­та пре­зре­ла свој, ни­је смрт, не­го ула­зак у пра­ви жи­вот, је­дан но­ви ре­ђи при­лог кла­сич­ним при­ме­ри­ма по­жр­тво­ва­ња, ко­ји је усуд хтео пру­жи­ти све­ту и из да­на­шњег на­шег мо­рал­но тру­лог по­ко­ле­ња, ра­ди на­у­ка, па у тој на­ме­ри на свој су­ро­ви на­чин увен­чао ваш дом и на­шу срп­ску на­род­ност. Ро­ди­те­љи не мо­гу у то­ме на­ћи ни сен­ке од уте­хе, али им то мо­же би­ти је­дан од раз­ло­га, да се уме­ре у очај­ној жа­ло­сти сво­јој.
Бог не­ка у том по­гле­ду учи­ни оно, што сла­бе људ­ске ре­чи и раз­ло­зи ни­су у ста­њу, а ва­шој по­кој­ној На­ди и у свом цар­ству не­ка дâ ве­чи­то на­се­ље и спо­мен, ка­кав је ме­ђу љу­ди­ма и жи­во­том и вр­ли­на­ма сво­јим, а на­ро­чи­то по­след­њим са­ мо­пре­го­ре­њем за сваг­да се­би сте­кла.
Ваш по­што­ва­лац,
прот.[а] Сте­ван М. Ди­ми­три­је­вић

преузимање-1

Дра­ги го­спо­ди­не То­ми­ћу,
У Три­бу­ни од 13. о.[вог] м.[есеца] ми је па­ла у очи сли­ка Ва­ше ћер­ке На­де­
жде. Кад сам про­чи­тао при­па­да­ју­ћи текст, ви­део и са­знао сам, да је не­ма ви­ше
на овом све­ту. Би­ло ми је вр­ло те­шко. Тра­ги­чан на­чин ње­ног пре­ста­вље­ња [ме
је] по­тре­со а и по­ми­сао на Вас и Ва­шу по­ро­ди­цу иза­звао је и у мом ср­цу ду­бо­ко
са­жа­ље­ње ко­је из­во­ли­те при­ми­ти за­јед­но са г. Ми­шом.
Ви сте, дра­ги при­ја­те­љу, до­вољ­нофи­ло­зоф, да се уте­ши­те, но по­мо­зи­те под­носи­ти бол мла­до­ме си­ну и го­спо­ђи Ва­шој. Sub spe­cie ac­ter­ni­ta­tis, сав свет и сав жи­вот
ни­је ни­шта. Жи­вот по­је­дин­ца пак је на кра­ју кра­је­ва јед­на опа­сна, гор­ска су­за.
По­здра­вља Вас
Ваш ста­ри
Жу­па­нић

niko zupan

 

                            Пле­ме­ни­та не­жна па­жња јед­не се­стре

( Ру­ко­пис је на­пи­сао Ми­о­драг То­мић о сво­јој се­стри На­де­жди. Пр­во­би­тан на­слов био је: Пле­ме­ни­та љу­бав јед­не се­стре, па је реч љу­бав пре­цр­та­на, а из­над су до­да­те две ре­чи не­жна па­жња. На­пи­сан је на одво­је­ним ли­сто­ви­ма од ко­јих смо за­вр­ше­так сва­ког и по­че­так сле­де­ћег раз­дво­ји­ли зве­зди­ца­ма. Ру­ко­пис има сиг­на­ту­ру: 14509/VI–Г–113, са 17 ли­сто­ва раз­ли­чи­те ве­ли­чи­не и не­ма да­ту­ма на­стан­ка. Текст у обич­ним за­гра­да­ма је ауто­ров, као и под­ву­че­не ре­чи. )

Има ли пле­ме­ни­ти­јег и дир­љи­ви­јег осе­ћа­ја од оно­га, ко­га је она има­ла пре­ма сво­јим ро­ди­те­љи­ма а на­ро­чи­то пре­ма сво­ме бра­ту. Док је пре­ма пр­ви­ма би­ла пу­на за­хвал­но­сти и по­што­ва­ња, сво­ме бра­ту је пак ука­зи­ва­ла не­жност и пле­ме­ни­тост ле­ген­дар­не се­стре из срп­ских на­род­них пе­са­ма.
Од­ра­сли су за­јед­но. За­јед­но су и из­бе­гли на стра­ну и то у мо­мен­ту кад разви­ја­ње ум­них спо­соб­но­сти узи­ма та­ко на­гло ма­ха; и је ли чу­до, што су, на­шав­ши се убр­зо са­ми у ту­ђем све­ту, тра­жи­ли је­дан у дру­го­ме, мо­рал­ног ослон­ца. Изабра­не стру­ке су хте­ле да их при­вре­ме­но раз­дво­је, али ипак су оста­ли оба­дво­је у Швај­цар­ској, ипак је­дан бли­зу дру­го­га, ви­ђа­ју­ћи се ре­дов­но о рас­пу­сту, ка­да је брат до­ла­зио се­стри у го­сте, ко­ја се као пра­ва до­ма­ћи­ца тру­ди­ла да за­јед­но про­ве­де­но вре­ме оста­ви нај­леп­ше успо­ме­не. Она, ко­ја је ре­дов­но про­во­ди­ла цео дан у шко­ли и у сво­ме ста­ну, из­ла­зе­ћи по ко­ји пут са дру­га­ри­ца­ма у по­ље, или пак на син­фо­нич­ке кон­цер­те, чи­ји је би­ла пред­плат­ник, са­да је мо­гла ићи и у по­зо­ри­ште, на ко­ји ве­ћи из­лет или на skis, јер ви­ше ни­је би­ла са­ма, брат јој је био ту и она је би­ла пу­на сре­ће и за­до­вољ­ства.
У ле­то, кад год се да­ва­ла при­ли­ка, не­ко­ли­ко не­де­ља рас­пу­ста су би­ле про­ве­де­не на ви­со­кој пла­ни­ни или пак у пе­ша­че­њу по пла­нин­ским пу­те­ви­ма и ста­за­ма са ма­лим од­мо­ри­шти­ма у уса­мље­ним49 хо­те­ли­ма, ра­се­ја­ним на пу­теви­ма ту­ри­ста.
Ме­ђу­тим баш на кра­ју ње­них сту­ди­ја, про­шло­га про­ле­ћа, услед на­пор­но­га
ра­да на кли­ни­ка­ма и спре­ма­ња за док­тор­ске ис­пи­те, ње­но здра­вље по­че­ло је да по­пу­шта. Зна­ју­ћи пак, да су баш та­да бра­то­вље­ни ис­пи­ти у пу­ном је­ку, она ни­је хте­ла ни ре­чи му ре­ћи о то­ме и ….. оти­шла је тај­но у Ру­ску Цр­кву да се по­мо­ли Бо­гу за ње­гов успех у ис­пи­ти­ма. Тај по­јам о Бо­гу, и ако га је баш ње­на стру­ка, ме­ди­ци­на, че­сто по­би­ја­ла, ипак је по­сто­јао код ње, јер ње­на осе­тљи­ва ду­ша јед­не иде­а­лист­ки­ње ни­је га мо­гла су­ро­во од­ба­ци­ти; и она се обра­ћа­ла у тим те­шким пси­хич­ким мо­мен­ти­ма, тој над­при­род­ној си­ли, не за се­бе, не­го за до­бро дру­го­га, ње­ног бра­та, ко­ји се ипак ни­ка­да ни­је мо­гао на­да­ти та­кво­ме из­ли­ву се­стрин­ске љу­ба­ви. Че­сто је тад, го­во­ри­ла: „до са­да је он био мој ма­ли а од сад је он мој ве­ли­ки брат, и би­ћу сва срет­на ако бу­де­мо мо­гли про­ве­сти за­јед­но и ово ле­то не­где у пла­ни­ни као и пре, па би­ло то и у нај­ма­њем хо­тели­ћу”. Али јој се та скром­на же­ља ни­је ис­пу­ни­ла.
А ка­да је брат сти­гао, са­знав­ши ужа­сну вест, за­те­као је сво­ју се­стру, не­по­мич­ну, са за­тво­ре­ним очи­ма у сре­ди­ни буј­ног пла­нин­ског цве­ћа, ко­је је она са­ма баш, уочи сво­је смр­ти бра­ла и ко­јим је сво­ју со­бу оки­ти­ла. Би­ло је чак и алп­ских ру­жа, ње­ног оми­ље­ног цве­ћа, ко­је [је] не­чи­ја да­ре­жљи­ва ру­ка об­ра­ла и по­бо­жно на одар спу­сти­ла.
Ње­но бол­но и уко­че­но ли­це има­ло је из­глед да мо­ли бра­та по­след­њи пут за опро­штај, што га је овим не­срет­ним слу­ча­јем по­тре­сла, баш оно што је она пре на све мо­гу­ће на­чи­не гле­да­ла да из­бег­не. (да не учи­ни?)
* * *
Рад у ла­бо­ра­то­ри­ју­му је ве­о­ма ин­те­ре­со­вао. Про­во­ди­ла је чи­та­ве ча­со­ве у ис­тра­жи­ва­њу и по­ку­ша­ји­ма да до­би­је не­што што ни њој ни­ти пак про­фе­со­ру аси­стен­ту ни­је по­ла­зи­ло за ру­ком. Кад­кад, по­сле под­не, ишла је да на­ба­ви себи ма­те­ри­јал, жа­бе, ко­је је хва­та­ла са дру­га­ри­ца­ма по ба­ра­ма у Meyrin-у бли­зу Же­не­ве. Оста­ја­ла је та­ко це­ло по­сле под­не у при­ро­ди, брч­ка­ју­ћи се са бо­сим но­га­ма по во­ди и га­зе­ћи по све­жој тра­ви.
По­сле за­гу­шљи­вог школ­ског и ва­ро­шког ва­зду­ха, осе­ћа­ла је по­тре­бу за кре­та­њем, жи­вот на чи­сто­ме зра­ку. Би­ло је кад­кад и пе­ња­ње по др­ве­ћу или пак про­ме­на­да на обич­ним ко­ли­ма јед­не ње­не дру­га­ри­це из то­га ме­ста. Али при том ра­ду у ла­бо­ра­то­ри­ју­му она ни­је за­бо­ра­вља­ла на свој бу­ду­ћи рад и на сво­ју те­зу.
Јед­ног да­на вра­ћа­ју­ћи се са пре­да­ва­ња по­ка­за, сва ра­до­сна, сво­јој ма­ми
је­дан фла­кон са не­чим уну­тра и ре­че:
– „Ма­ма, ето то је мо­ја док­тор­ска те­за.”

      Тра­жи­ла је да­клем не­што и нај­по­сле на­шла, пла­ни­ра­ју­ћи у на­пред рад сво­га на­уч­ног ис­тра­жи­ва­ња. Го­во­ри­ла ми је о ди­а­гра­ми­ма ко­ји­ма би том при­ли­ком гра­фич­ки пре­ста­ви­ла до­би­ве­не ре­зул­та­те. То је би­ло већ у 6-ом се­ме­стру и од та­да ни­шта ни­је ви­ше о то­ме го­во­ри­ла, по­нев­ши сво­ју тај­ну са со­бом.

* * *
На­да

Во­ле­ла је ве­о­ма при­ро­ду и кад год јој се да­ва­ла при­ли­ка из­ла­зи­ла је са дру­га­ри­ца­ма у Же­нев­ску кам­па­њу (око­ли­ну) чи­је су је пи­то­ми­на и при­ја­тан осме­јак стал­но при­вла­чи­ли. То су би­ла пе­ша­че­ња са ма­лим „рук­са­ком” на ле­ђи­ма, об­у­че­на у свој алп­ски ко­стим и са ма­ра­мом или фран­цу­ском алп­ском ка­пом на гла­ви. Че­сто кад ни­је би­ло ви­ше да­на пре­да­ва­ња, ишло се на Ју­ру има­ња Sal­ève, где су но­ћи про­во­ди­ле у Cha­lets-има или обич­ним се­на­ра­ма, на сла­ми и се­ну, пу­не сре­ће и за­до­вољ­ства да жи­ве у пра­вој при­ро­ди, за­бо­ра­вља­ју­ћи и на ва­рош и на шко­лу.
Ју­ру и Sal­ève под­јед­на­ко је во­ле­ла. Пр­ва са сво­јим шу­ма­ма и про­план­ци­ ма ку­да ре­ђе до­пи­ре но­га же­нев­ских из­лет­ни­ка и са сво­јим нај­ви­шим вр­хом la Dôle, ку­да су још но­ћу из Cha­let-а по­ла­зи­ле да гле­да­ју ве­ли­чан­стве­но ра­ђа­ње сун­ца. Sal­ève, пак ди­вљи, са ого­ле­лим ли­ти­ца­ма окре­ну­тим је­зе­ру, пун ге­о­лошких ин­те­ре­сант­но­сти, пе­ћи­на и фо­си­ла, на ко­ме је ре­дов­но но­си­ла свој блок за цр­та­ње са олов­ком, и док су се дру­га­ри­це од­ма­ра­ле у хла­ду, она је цр­та­ла обли­жњи вис Môle, ка­кву пе­ћи­ну или је­дан за­ни­мљи­ви део Sal­ève-а, чу­ва­ју­ћи та­ко ве­чи­ту успо­ме­ну на ове дра­ге јој пре­де­ле.

* * *
St. Luc је би­ло јед­но ме­сто ко­је је вр­ло го­ди­ло ње­ној при­ро­ди. На ве­ли­кој ви­си­ни (око 1600 m), са је­ло­вим шу­ма­ма око­ло, хо­тел бео као снег је ја­сно кон­тра­сти­рао са (там­ном) мр­ком бо­јом бо­ро­ва и ме­ле­за. Али тек је па­но­ра­ма би­ла нај­ве­ли­чан­стве­ни­ја. Мt Cer­vin, Dent­te Blan­che, Gr. еt pt. Cor­ni­er с јед­не стра­не а са дру­ге опет Di­a­blo­us, Rot­hom – Mo­ming, док је им­по­зант­ни We­in­horn оста­јао скри­вен. На­ди­ја је гле­да­ла ту при­ро­ду са ус­хи­ћа­ва­њем, и жуд­но је уди­са­ла свеж и оштар пла­нин­ски ва­здух. Про­во­ди­ла је кад­кад чи­та­ве са­те ужи­ва­ју­ћи у тим пра­вим ле­по­та­ма при­ро­де.

800px-Stluc-village
Кло­ни­ла се дру­штва због че­га је је­дан угле­дан же­нев­ски го­спо­дин и на­звао „pe­ti­te Sa­u­va­ge”. Ме­ђу­тим упо­зна­ла је јед­ну ста­ру сли­кар­ку, аква­ре­ли­сту пеј­за­жа M-el­le Ca­la­me из Же­не­ве, ко­ја је про­во­ди­ла ле­то сли­ка­ју­ћи по пла­ни­на­ма. При­ја­тељ­ство је би­ло бр­зо скло­пље­но и На­ди­ја је вр­ло ра­до но­си­ла сто­ли­цу, ку­ти­ју са бо­ја­ма или на­слон за плат­но. То су би­ле иде­ал­не шет­ње по ли­ва­да­ма, шум­ским ста­за­ма а за тим су до­ла­зи­ли ча­со­ви ње­ног нај­ве­ћег ужи­ва­ња гле­да­ју­ћи ка­ко, ис­под ве­ште ки­чи­це, из­ла­зи ве­ли­чан­стве­на val d’ An­ni­vi­ers; ко­ја уса­мље­на гру­па ме­ле­за у сред ка­квог про­план­ка, или рас­пе­ће са бо­го­ро­ди­цом на пу­ту за Chan­do­lin или пак се­ло St Luc са сво­јом цр­кви­цом и пе­тлом на зво­ни­ку. Мо­жда је, ви­де­ћи ова­кве ле­пе ра­до­ве, од­у­ста­ла да по­ву­че озбиљ­ни­је ко­ју ли­ни­ју на сво­ме цр­та­ћем бло­ку ко­ји је ина­че на сва­ком ве­ћем из­ле­ту пра­тио.

 * * *
У St. Luc – у (val. d’An­ni­vi­ers)

 

За вре­ме на­шег ба­вље­на у St. Luc ја­ви­ше те­ле­фо­ном јед­ног да­на у наш хо­тел, ко­ји је ре­дов­но имао по јед­ног док­то­ра, из хо­те­ла We­isshorn (на 2350 m) да је се је­дан др­во­се­ча (hûc­hern) по­се­као се­ки­ром у но­гу и да је по­треб­на хи­тра ле­кар­ска по­моћ. Соп­стве­ни­ца хо­те­ла сва пре­пла­ше­на, док­тор слу­чај­но још ни­ је био до­шао, зна­ју­ћи да је (пок) На­ди­ја сту­дент ме­ди­ци­не по­тра­жи је од­мах, али ка­ко је она већ би­ла оти­шла у шу­му то од­ју­рих ја да је тра­жим. На­ђох је у сред алп­ских ру­жа ка­ко мир­но чи­та сво­ју књи­гу. Ре­кох јој за не­сре­тан слу­чај а она, ду­бо­ко по­тре­се­на, том пр­вом при­ли­ком да спа­са­ва је­дан људ­ски жи­вот и ако јој [још] ни­ка­кве кли­ни­ке ни­је по­ха­ђа­ла и те слу­ча­је има­ла, од­ју­ри пра­во на те­ле­фон да се де­таљ­ни­је рас­пи­та о ра­ни. Се­ћам је се још ка­ко, сва за­ја­пу­ре­на, по­што су јој об­ја­сни­ли на те­ле­фо­ну, ка­ко се ми­сли и кон­цен­три­ше раз­ба­ца­не ми­сли, на­пре­жу­ћи свој мо­зак да на­ђе спа­са не­срет­ни­ку. Нај­зад је ус­пе­ла [да] про­на­ђе, пре­ко те­ле­фо­на, не­ка­кав лек у ма­лој хо­тел­ској ам­бу­лан­ти и да да по­треб­не ин­струк­ци­је да се за­у­ста­ви крв и при­ви­је ра­на. Ра­ње­ник је пре­здра­вио а она о то­ме ни­ко­ме ни­је хте­ла причати.

* * *
St. Luc
Ње­на ве­ли­ка дру­же­љу­би­вост са де­цом и ов­де се по­ка­за­ла, јер је од­мах по до­ла­ск у упо­зна­ла јед­ну ма­лу ме­штан­ку Lo­u­i­se X. од сво­јих 6 го­ди­на ко­ја мо­ра са сво­јим ма­њим бра­том да чу­ва ко­зе и да се ве­ре по гу­ду­ра­ма, бед­но об­у­че­на, са ве­ли­ким гло­ма­зним ци­пе­ла­ма и оде­лом пу­ним пра­ши­не. Ма­ла при­лич­но жи­ва, при­ча­ла јој је о сво­јој по­ро­ди­ци, сво­ме има­њу (јед­на ча­тр­ња са не­ко­ли­ко ко­за) пи­са­ла је сво­је име и учи­ла је ди­ја­лек­ту из те до­ли­не. (Val. d’An­ni­vi­ers).
На­рав­но да је је ње­на ве­ли­ка при­ја­те­љи­ца ле­по да­ро­ва­ла бон­бо­на­ма и чо­ко­ла­да­ ма, што су че­сто го­сти пре­ма де­ци из се­ла чи­ни­ли. Поп у се­лу пак, обра­зо­ван и
па­ме­тан чо­век, при­ме­ти го­сти­ма да пре­ко­мер­на па­жња пре­ма де­ци са­мо мо­же
да их раз­ма­зи и да ство­ри ро­ди­те­љи­ма те­шко­ћа, кад го­сти­ју ви­ше не бу­де би­ло.
Кад за­пи­тах На­ди­ју шта ми­сли да ра­ди а она ре­че: „По­па има пот­пу­но пра­во, али ће и де­ци би­ти жао.”, и она је про­ду­жи­ла, мо­жда са­мо ре­ђе, да и да­ље де­ли слат­ки­ше сво­јој ма­лој при­ја­те­љи­ци, али под по­год­бом да она о то­ме ни­ко­ме ни­шта не ка­зу­је.
* * *
Ten­na
(Ње­на до­се­тљи­вост и би­стри­на би­ле су сви­ма по­зна­те ко­ји су је по­зна­ва­ли.)
То је би­ло при­ли­ком јед­ног из­ле­та пра­вље­ног 1920 у ле­то на Piz Be­ve­rin (3150
m) у Гри­зон­ско­ме Кан­то­ну (Grisóus). По­што смо се кре­ну­ли из на­шег хо­те­ла у се­лу Ten­na још око 3 ч.[аса] из ју­тра, На­ди­ја јед­на го­спо­ђи­ца, Ци­ри­шки­ња и ја, при­спе­смо око 11 ча­со­ва на врх, где као сву­да на­ђе­мо алп­ску књи­гу за за­пи­сива­ње ту­ри­ста у јед­ној ли­ме­ној ку­ти­ји. При се­би ни­сам имао ни пе­ро за ма­сти­ло ни­ти олов­ку. Ка­ко ће мо сад? Уз­је­дан­пут њој па­де јед­на иде­ја на па­мет, из­ва­ди јед­ну чи­о­ду, и ка­ко сам слу­чај­но на­шао јед­но пе­ро у џе­пу од ка­пу­та, то за­ву­чем чи­о­ду у је­дан прст из ко­га ис­це­дим до­вољ­но кр­ви за за­пи­си­ва­ње на­ша 3 име­на. Го­спо­ђи­ца швај­цар­ки­ња нас је гле­да­ла и сме­шка­ла се. И дан да­њи по­сто­је у књи­зи ту­ри­ста на Piz Be­ve­rin-у име­на бра­та и се­стре, јед­но по­ред дру­гог, ис­пи­са­на кр­вљу, у знак ве­чи­те љу­ба­ви и сла­га­ња из­ме­ђу њих.

2736256l

* * *
St. Ser­gue.
Одав­но смо већ сме­ра­ли да, за вре­ме бо­жић­њег рас­пу­ста, про­ве­де­мо неко­ли­ко да­на у пла­ни­ни на Skis. Про­шле зи­ме нам се баш да­де при­ли­ка за то. И ако ду­го не бе­ше сне­га, пред са­му но­ву го­ди­ну уда­ри јед­на сна­жна bi­se и ја са мо­јим при­ја­те­љем, од­лич­ним спор­тсма­ном L. de S., одох до Och-Frê­res, да ви­ди­мо те­ле­гра­ме да ли ко­ја ста­ни­ца ја­вља за снег. Са St. Ser­gue баш ја­вља­ју: „15 cm ne­i­gue po­u­dre­u­se, ex­cel­len­te po­ur les90 Skis”. Од­мах одо­смо до ку­ће да јој са­оп­шти­мо ра­до­сну вест. На­ди­ја је баш не­што спре­ма­ла по апарт­ма­ну.
– „По­ла­зи­мо су­тра из­ју­тра” ре­кох јој сав ра­до­стан.
– „Бла­го ва­ма” од­го­во­ри ми она, очи пу­не су­за, ми­сле­ћи да сам ре­ко са­мо за се­бе и мог при­ја­те­ља.
– „Не, не и ти идеш. Зар би ја ишао без те­бе”?!
Ње­но ли­це се раз­ве­дри, су­зе се осу­ши­ше и про­го­во­ри: „Хва­ла вам”.
Ах, тај по­глед ни­кад не­ћу за­бо­ра­ви­ти, у ко­ме је ис­ка­за­на сва се­стрин­ска љу­бав пре­ма сво­ме бра­ту.
А кад смо се по­сле не­ко­ли­ко да­на ра­ста­ја­ли на же­нев­ској ста­ни­ци, јер је био већ крај рас­пу­ста, за­гр­ли­ла ме је и по­љу­би­ла, што је ина­че вр­ло рет­ко чи­нила, као да је пред­о­се­ћа­ла да ће то би­ти по­след­њи пут.

* * *
Пред сам њен по­ла­зак у Cham­pex ор­га­ни­зо­ва­но је би­ло ку­пље­ње при­ло­га од стра­не уни­вер­зи­тет­ске швај­цар­ске омла­ди­не у ко­рист са­на­то­ри­ју­ма за си­ро­ма­шне ту­бер­ку­ло­зне сту­ден­те. По­ну­ди­ли су јој да узме уче­шћа у про­да­ји цве­ћа што је она, и ако је би­ла пре­мо­ре­на и из­ну­ре­на, при­ми­ла, жр­тву­ју­ћи оста­так свог здра­вља на по­ма­га­ње бол­них и очај­них дру­го­ва, стра­на­ца.
Са уку­сом ко­ји јој је био уро­ђен, скро­ман али еле­ган­тан, ко­ји је иза­зи­вао са­мо по­што­ва­ње, она је пред­ста­вља­ла сло­вен­ки­њу у ру­ској но­шњи, са својом не­раз­двој­ном цр­ве­ном ма­ра­мом на гла­ви, та­ко по­зна­та они­ма ко­ји су про­ве­ли са њом (вре­ме) на ра­ду у Ма­тер­ни­те-у за вре­ме ста­жа. Мо­гли сте је ви­де­ти, како сва жи­вах­на и ве­се­ла, у прат­њи дво­ји­це дру­го­ва, ме­ди­ци­на­ра, из дру­штва bel­les let­hres и ма­ле M-el­le De­bar­ge, ну­ди про­ла­зни­ци­ма цве­ће, ко­је им је ву­као у ко­ли­ци­ма је­дан ма­гар­чић. (ма­ли ма­га­рац)
То цве­ће, ко­је је она та­ко во­ле­ла и са нај­ве­ћим га за­до­вољ­ством бра­ла и
сли­ка­ла. То цве­ће, ко­јим је она сво­ју со­бу у Шам­пе-у, сву ис­ки­ти­ла и од ко­га је сво­
јим при­ја­те­љи­ца­ма и по­зна­ни­ца­ма у Же­не­ву, у па­ке­ти­ма по­сла­ла обе­ћа­ва­ју­ћи им уско­ро и ал­пи­ских ру­жа, кад се бу­де по­пе­ла на још ве­ћу ви­си­ну. То бе­за­зле­но цве­ће, тај сим­бол де­во­јач­ки, пру­жао јој је са­да мо­гућ­ност да омек­ша ср­це про­ла­зни­ка и да по­мог­не не­срећ­ним сту­ден­ти­ма, ње­ним дру­гови­ма, ко­ји жр­тву­ју сво­је мла­де жи­во­те за љу­бав на­у­ке и на­пред­ка.
Ње­на со­ба је би­ла пре­тво­ре­на у цве­ћар­ни­цу у ко­јој је она ода­би­ра­ла, ло­мила гран­чи­це, ски­да­ла тр­ње са бо­дљи­ка­вих ру­жа, пра­ви­ла бу­ке­ти­ће и ода­тле га пре­но­си­ла у ко­ли­ца и про­да­ва­ла по ули­ца­ма са сво­јим дру­го­ви­ма. То је тра­ја­ло це­лог да­на, и вра­ти­ла се ку­ћи сва пре­мо­ре­на. Али шта је био и тај умор по­ред оног ве­ли­ко­га ду­га ко­јим се она ве­чи­то пре­ма бол­ним и оскуд­ним дру­го­ви­ма оду­жи­ла и то баш на не­ко­ли­ко да­на пред сво­ју пре­ра­ну и из­не­над­ну смрт.

800px-Alpenroos

* * *
Стаж у Ма­тер­ни­те-у, кра­јем про­ле­ћа, био је вр­ло за­мо­ран, што се на њој по­че­ло и при­ме­ћи­ва­ти. Али ку­ра­жна, као и увек, она ни­је хте­ла на­пу­сти­ти ме­сто у сво­јој гру­пи, у ко­јој су би­ле ње­не нај­бо­ље дру­га­ри­це. Та гру­па је би­ла јед­на ма­ла фа­ми­ли­ја у ко­јој се сва­ка од њих тру­ди­ла да вре­ме, ко­је су та­ко за­јед­нич­ки про­во­ди­ле, ис­пад­не што леп­ше и што при­јат­ни­је.
По­што су но­ћи­ва­ле у бол­ни­ци, а бди­ло се ду­бо­ко у ноћ, то су се­дељ­ке би­ле вр­ло че­сте. На­ди­ја је про­во­ди­ла вре­ме ши­ју­ћи, као и увек, са­ма сво­је хаљи­не, пле­ла бра­ту swŭ­ter за skis, или је чи­та­ла Шек­спи­ро­ва де­ла на ен­гле­ском. Ме­ђу­тим она ни­је са­мо ми­сли­ла на се­бе и на сво­је. Њен ал­тру­и­стич­ки дух ни­је мо­гао за­бо­ра­ви­ти ни ма­ла не­ја­ка ство­ре­ња, чи­је су мај­ке ле­жа­ле у по­сте­ља­ма, и она се ла­ти­ла те ма­те­рин­ске ду­жно­сти, ства­ра­ју­ћи ра­дост и мај­ка­ма а и де­ци. Је­дан је ма­ли­шан до­био ча­ра­пи­це а дру­ги пле­те­ну ка­пу, а на­ро­чи­то им је ра­до пру­жа­ла би­скви­те, ко­је су они као ми­ше­ви гриц­ка­ли. По кад­кад, опет, при­ча­ла је, оку­пље­ним дру­га­ри­ца­ма, о сво­јим ро­ди­те­љи­ма, о сво­ме на­ро­ду и о сво­јој зе­мљи. Из­бе­га­ва­ла је да по­зле­ђу­је ра­не при­ча­ју­ћи им о не­срет­но­ме про­вла­че­њу кроз Ал­ба­ни­ју, али им је че­сто чи­та­ла и пре­во­ди­ла пе­сме о Ко­со­ву, Ко­сов­ки девој­ци, мај­ци Ју­го­ви­ћа и Ха­сан аги­ни­ци, као и пе­сме из Ан­то­ло­ги­је од Б.[огдана]
П.[оповића]. Би­ра­ла је ту­жне пе­сме, из­раз на­род­но­га бо­ла и ту­ге, ко­је су у но­ћи,
при по­лу­све­тло­сти, ства­ра­ле ви­зи­је про­шло­сти, а глас јој је да­вао из­раз бо­ла и
ту­ге ду­ше ко­ја пла­че; као да је пред­о­се­ћа­ла да ће се уско­ро ра­ста­ти са тим дру­га­
ри­ца­ма, ко­је су је па­жљи­во слу­ша­ле, и са на­ро­дом ко­га је то­ли­ко во­ле­ла.

Kosovo_Maiden,_Uroš_Predić,_1919

* * *
Че­сто је ишла у ку­ћу г. D….. углед­но­га же­нев­ског па­сто­ра, чи­ја је нај­ста­ри­ја кћи би­ла ње­на нај­бо­ља дру­га­ри­ца. Во­ле­ла је и по­што­ва­ла је ову скром­ну али углед­ну по­ро­ди­цу, из­раз по­ште­ња и до­бро­те, и103 ко­ја је пред­ста­вља­ла у ње­ним очи­ма сим­бол че­сти­то­сти.
И по­ро­ди­ца је во­ле­ла и при­ма­ла је љу­ба­зно и че­сто су при­ре­ђи­ва­не ма­ле му­зич­ке се­дељ­ке на ко­ји­ма је она ра­до при­су­ство­ва­ла. На­ди­ја је увек има­ла у сало­ну јед­но ме­сто ко­је је во­ле­ла и где је, по­сле пр­вих акор­да, оста­ја­ла по­ву­че­на у са­му се­бе. То је ме­сто нај­зад по­ста­ло „ње­но” ме­сто и око­ло ње­га су се на­ла­зи­ле и не­ко­ли­ко ства­ри, по­кло­ње­не по­ро­ди­ци као успо­ме­не, од ње­не стра­не. Ето то се ме­сто у са­ло­ну углед­но­га г. D…[Du­bo­is] зо­ве corn de Na­dia (На­ди­јин угао).
По­сле ње­не тра­гич­не смр­ти, у спо­мен оне ко­ју су то­ли­ко во­ле­ли, при­ре­де ње­не дру­га­ри­це, у истом са­ло­ну, је­дан ма­ли, ре­ли­ги­о­зни кон­це­рат, са оним ко­ма­ди­ма ко­је је она не­кад ту ра­до слу­ша­ла.
И док је ви­о­ли­на, у прат­њи кла­ви­ра, је­ца­ла па­са­же из Бе­ке­ро­вог ада­ђа, пу­ног ту­ге и пла­ча, очи пу­не су­за упи­ра­ле су се пре­ма На­ди­ји­ном углу, тра­же­ћи ону ко­ја ви­ше ни­је ту и ко­ја је не­кад слу­ша­ла те исте ту­жне акор­де, са са­ња­лач­ким очи­ма упр­тим у про­зор, гле­да­ју­ћи, пре­ко Ба­сти­о­на, пла­ве огран­ке Ју­ре ка­ко се гу­бе у да­љи­ни.
И да­нас по­сто­ји у ку­ћи углед­но­га г. D.[u­bo­is-а] На­ди­јин угао, као успо­ме­на
на јед­но љуп­ко ство­ре­ње, при­род­но об­да­ре­но да у по­ште­ној и ча­сној сре­ди­ни
за­до­би­је сим­па­ти­је свих оних ко­ји су је упо­зна­ли.

* * *
Му­зи­ку је во­ле­ла као ама­тер. По­ред из­ле­та и спор­то­ва, она јој је би­ла је­ ди­но ра­зо­но­ђе­ње.
Ре­дов­ни пред­плат­ник син­фо­нич­них кон­це­ра­та, и при­ље­жни ђак, уко­ли­ко јој је то, шко­ла до­зво­ља­ва­ла, она је љу­би­ла му­зи­ку као умет­ност ко­ја опле­ме­њу­је ду­шу и из­ди­же чо­ве­чи­је вр­ли­не. Сви­ра­ла је по­ву­че­но из лич­ног за­до­вољ­ства и без пре­тен­зи­ја пре­ма дру­ги­ма. Што пак ни­је мо­гла са­ма да сви­ра ишла је и слу­ша­ла је по кон­цер­ти­ма ко­ји су тај  не­до­ста­так до­пу­ња­ва­ли.
Има­ли ве­ћег ус­хи­ће­ња од оно­га кад је слу­ша­ла ви­о­ли­ни­сту Busch-а са (у) Bеethoven-овим кон­цер­том, Flesch-а ка­ко сви­ра Cha­co­u­ne-у од Bach-а, Лан­довску са (у) Bach-овим сим­фо­ни­ја­ма за cla­ve­cin, или нај­зад 3-ћу (хе­ро­јич­ну) и 5-ту (син­фо­ни­ју суд­би­не) од Beеt­ho­ven-а, ко­ју је она на­ро­чи­то ра­до слу­ша­ла.

Му­зи­ка, у оп­ште, би­ла она за ор­ке­стар, ин­стру­мент, со­ло или (ка­мер – музи­ка), све је ути­ца­ло на њу и она је, без ве­ли­ког кон­зер­ва­то­ри­јум­ског обра­зова­ња, осе­ћа­ла ту моћ бо­жан­ске умет­но­сти и ужи­ва­ла у њој. Кла­си­ча­ре на­ро­чи­то нај­ра­ди­је је слу­ша­ла. По­чев­ши од ста­ре ита­ли­јан­ске му­зи­ке 17 сто­ле­ћа са сво­јим син­фо­ни­ја­ма, ка­то­лич­ког ге­ни­ја, пу­них по­бо­жне хар­мо­ни­је; за тим не­мач­ки ге­ни­ји Glück, Mo­zart и на­ро­чи­то Beеthoven и Bach су ја­ко4 ути­ца­ли на њу.
Са ка­квим се ус­хи­ће­њем мо­ра­ла вра­ти­ти јед­но ве­че ка­да је про­ве­ла ду­бо­ко у ноћ, сви­ра­ју­ћи ти­хо (да не би бу­ди­ла уку­ћа­не) со­на­те Bach-ове, чи­је је компо­зи­ци­је баш исто ве­че слу­ша­ла; или пак кад је слу­ша­ла Ше­хе­ра­за­ду од Рим­ског Кор­са­ко­ва, бруј­ну, сен­су­ал­ну и од огром­не ор­ке­стра­ци­је.
И ов­де, у му­зи­ци, се пот­пу­но сла­га­ла са Du­ha­mel-ом, ко­ји у овој ужи­ва, пред­по­ста­вља­ју­ћи јед­ног до­брог ама­те­ра му­зи­ча­ра пр­во­кла­сно­ме вир­ту­о­зу акро­ба­ту.
Али глав­на лич­ност ко­ја јој је да­ва­ла пот­по­ре у овим сво­јим по­гле­ди­ма био је сам Ro­man Rol­land, тај нај­ху­ма­ну­ти­ји и нај­у­зви­ше­ни­ји пи­сац овог до­ба, обо­жа­ва­лац Beеthoven-а, ка­ког ни­кад ни­је би­ло. На­ди­ја је про­чи­та­ла ње­го­во­га „Beеthoven-а” а за тим и „Jean-а Chri­stop­he-а” и сва је би­ла оду­ше­вље­на, на­шав­ши још јед­но ли­це, нај­чо­ве­чан­ски­јег пи­сца, ко­ји кри­ти­ку­је она­ко ка­ко осе­ћа, љу­бе­ћи из­над све­га ову чо­ве­чан­ску му­зи­ку, из­раз ра­до­сти и огром­них ду­шев­них пат­њи не­срет­но­га ге­ни­ја ко­ји се звао Bеt­ho­ven.

http://www.gutenberg.org/files/55941/55941-h/55941-h.htm

beethoven-79

* * *
Има­ла је да­ра и во­ље за уче­ње је­зи­ка. Ен­гле­ски, ко­ји је по­чела са­мо­уч­ки, још у Ср­би­ји, за вре­ме ра­та, на­ста­ви­ла је са успе­хом у же­нев­ском ко­ле­жу и код јед­не го­спо­ђи­це ен­гле­ски­ње у Же­не­ви, ко­ја јој је да­ва­ла ча­со­ве. Успех је био вр­ло брз, јер је уско­ро и до­би­ла јед­ну на­гра­ду на кон­кур­су ен­гле­ског је­зи­ка код г. Ber­ford-а про­фе­со­ра у ко­ле­жу, ко­ји је да би под­ста­као вред­но­ћу сво­јих уче­ни­ка, ор­га­ни­зо­вао на­ро­чи­те кон­кур­се са на­гра­да­ма, на ен­гле­ском је­зи­ку и са вр­ло раз­ли­чи­тим си­же­и­ма. На­гра­да се са­сто­ја­ла из јед­не књи­ге Шек­спи­рових де­ла ко­ју је она доц­ни­је по­бо­жно са­чу­ва­ла у сво­јој би­бли­о­те­ци, а за тим је на­ба­ви­ла и оста­ла Шек­спи­ро­ва де­ла.
Ита­ли­јан­ски пак про­ду­жи­ла је у Же­не­ви, са мно­го во­ље са сво­јом дру­га­ри­цом ита­ли­јан­ком Be­a­tri­ce X. Је­зик јој је ишао вр­ло ла­ко због фран­цу­ског а и због за­до­вољ­ства ко­ји јој је при­чи­ња­вао. Про­шле го­ди­не на пред­лог г.De­bar­ge-а при­ми­ла је, је­дан ин­те­ре­сан­тан чла­нак ита­ли­јан­ског пи­сца Гу­и­јел­ма Фе­ре­ча: „Hydro­pi­sie de l’ar­gent” (S. Lit­he­ra­i­re…..) из „Séco­la”, да га пре­ве­де и од­штам­па у S. Lith. По­ку­шај јој је од­лич­но ис­пао за ру­ком, а као на­гра­да, по­ред за­до­вољ­ства ко­је је тај успех при­чи­ња­вао, до­би­ла је и јед­ну ку­ти­ју бон­бо­на од г. De­bar­gea-а, ко­је је она „gê­nê­re­u­se­ment” по­де­ли­ла са сво­јим бра­том.

* * *
Шпан­ски
Ње­но ин­те­ре­со­ва­ње за ме­де­цин­ску на­у­ку би­ло је ве­ли­ко, и на­ро­чи­ту је па­жњу по­кла­ња­ла на­уч­ним пи­та­њи­ма из ми­кро­би­о­ло­ги­је ко­јој би се ве­ро­ват­но и доц­ни­је би­ла по­све­ти­ла.
При­би­ра­ју­ћи раз­не док­тор­ске те­зе, ин­фор­ми­ра­ју­ћи се о но­вим про­на­ла­сци­ма до­спе до јед­ног вр­ло ин­те­ре­сант­ног и рет­ког ра­да, јед­ног по­зна­тог шпан­ског про­фе­со­ра из Ма­дри­да (cas d’Anen­cep­ha­li­te….. – ви­де­ти бро­шу­ру са по­сла­тим књи­га­ма). По­што пре­вод те књи­ге ни­је по­сто­јао то се она ку­ра­жно од­лу­чи да учи шпан­ски да би је мо­гла раз­у­ме­ти. На­ба­ви­ла је од­мах гра­ма­ти­ку и реч­ник шпан­ско-фран­цу­ски, да­ла се на рад, и уско­ро је це­лу бро­шу­ру пре­ве­ла и ин­те­ре­сант­не ства­ри уне­ла у сво­је из­во­де, на ма­лим кар­то­ни­ма ко­ји још и да­нас сво­је.

* * *

Du­ha­mel
Ње­но оду­ше­вље­не за те­о­ри­ју по­зна­тог фран­цу­ског пи­сца Du­ha­mel-а не­пре­ста­но је ра­сло. Док­тор по за­на­ту, вр­ло обра­зо­ван, он је про­шао и ви­део све бе­де ра­та, жи­ве­ћи и па­те­ћи се за­јед­но са ра­ње­ни­ци­ма, што је он та­ко дир­љи­во опи­сао у сво­јој књи­зи „la vie des martyres”. И она је би­ла исто­га по­зи­ва и она се пи­та­ла ка­кав тре­ба да јој је циљ то­га па­ће­нич­ког и не­из­ве­сно­га жи­во­та и она је ме­ђу­тим обо­жа­ва­ла при­ро­ду као и Du­ha­mel. Са ка­квим је ин­те­ре­со­ва­њем ишла са­мо на пре­да­ва­ње овог док­то­ра – фи­ло­зо­фа, ко­је је он одр­жао на же­нев­ском Универ­зи­те­ту, и где је ви­со­ко про­кла­мо­вао да је ње­гов циљ жи­во­та за­до­вољ­ство ко­је чо­век сам се­би мо­ра да ства­ра. Тај прин­цип та­ко ја­сан и та­ко чврст али исто та­ко че­сто и нео­ствар­љив ни­је био не­мо­гућ за њу, јер за­до­вољ­на са ма­лим, са оним што се има, дру­га мно­го­број­на и уз­ви­ше­на по­ља, на­у­ке, му­зи­ке, сли­кар­ства и спор­то­ва би­ла би не­ис­црп­ни из­во­ри уте­хе и за­ни­ма­ња у те­шким мо­мен­ти­ма не­сре­ће и ис­ку­ше­ња у жи­во­ту.

Fullscreen capture 14.03.2020 72644 PM

* * *
Па­три­о­ти­зам је њен био та­ко јак да је пре­ла­зио по ма­ло и у шо­ви­ни­зам.
Тру­ди­ла се сву­да да оба­ве­сти стран­це о ста­њу на­ше опу­сто­ше­не отаџ­би­не и ње­ним пра­вед­ним ре­кла­ма­ци­ја­ма и са до­сто­јан­ством је се ка­зи­ва­ла Срп­ки­ња а не ју­го­сло­вен­ка. Ко­ли­ко је са­мо би­ло ди­ску­си­ја са г. De­bar­ge-ом о то­ме! Би­ло је по кад­кад и љут­ње и за­тег­ну­тих од­но­са ко­ји на­рав­но су оста­ја­ли без по­сле­ди­ца.
Пре­ма Бу­га­ри­ма на­ро­чи­то, би­ла је не­по­ко­ле­бљи­ва. Љу­ти­ла се на­ро­чи­то на њи­хову ефи­ка­сну про­па­ган­ду у Же­не­ви и на на­шу не­ак­тив­ност. У foyer des étu­di­an­tes
ку­да је че­сто од­ла­зи­ла при­ме­ти­ла је на пр.[имер] нат­пис „до­бро до­шли” го­то­во
на свим је­зи­ци­ма са од­го­ва­ра­ју­ћим по­ра­ка­ма141 (у бо­ји), са­мо срп­ски ни­је био142.
Ка­ко је143 тај дом пру­жао је уто­чи­ште сви­ма стран­ки­ња­ма, то је би­ло и не­ко­ли­ко
Бу­гар­ка [Бугарки] ко­је су то го­сто­прим­ство на­рав­но упо­тре­би­ле на сво­ју ко­рист,
кле­ве­та­ју­ћи144 нас. На­ди­ју је то ве­чи­то гри­зло и те­жи­ла је свом си­лом да убе­ди
сво­је дру­га­ри­це и по­зна­ни­це да су то ви­ше или ма­ње ла­жи.
Али ка­ко сам био са­мо по­тре­сен, кад ми по­ка­за­ше у го­ми­ли ње­них дру­го­ва
ме­де­ци­на­ра, ко­ји су, ода­ју­ћи по­след­њу по­част сво­јој ко­ле­ги­ни­ци, уно­си­ли, у цркве­ну крип­ту на ру­ка­ма те­шки и пре­те­шки ков­чег, и два бу­гар­ска ме­де­ци­на­ра
ко­ји су, за­бо­ра­вља­ју­ћи на сву мр­жњу ра­са, ода­ва­ли по­след­њу по­част оној, ко­ју су и по­ред свих ра­спра ипак це­ни­ли и по­што­ва­ли.

milos golubovic vizija

(Милош Голубовић – Визија)

Click to access 0350-66730704141Z.pdf

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s