Ингеборг Бахман – ВОДЕНА ВИЛА ОДЛАЗИ (Књига САН О ПЛАВОЈ СВЕТЛОСТИ)

Мушкарци. Ви чудовишта!
Ви чудовишта с именом Ханс! Тим именом које никако да заборавим….
Да, научила сам ту логику да се неко мора звати Ханс, да се сви ви тако зовете, и овај и онај, а опет само један. Увек је само један тај, који носи то име, које не могу да заборавим, и ако вас све и заборавим, ако вас баш потпуно заборавим, као што сам вас све потпуно волела. И кад многе велике воде-кише, реке, мора – давно већ исперу и однесу ваше пољупце и ваше семе, и тада ће то име остати, да се под водом размножава, јер не могу престати да га зовем: Ханс, Ханс…
Нисам вам родила децу, јер нисам знала ни за каква питања, ни за какав захтев, ни за какав опрез, намеру, ни за какву будућност и нисам знала како се заузима место у туђем животу. Није ми било потребно никакво издржавање, никакво уверавање и осигурање, једино ваздух, ноћни ваздух, ваздух с обале, ваздух с границе, да бих опет могла да повратим дах за нове речи, нове пољупце, за једно непрекидно признавање: Да. Да. То кад бих признала, била сам осуђена да волим; кад сам се једног дана љубави ослободила, морала сам натраг у воду, у тај елемент у коме нико не гради себи гнездо, не навлачи кров преко греда, не покрива се крилом од платна. Нигде не бити, нигде не остати. Ронити, мировати, кретати се без утрошка снаге – и једног дана се сетити, опет изронити, ићи преко пропланка, угледати њега и рећи: „Ханс“. Почети одакле се почиње:
„Добро вече.“
„Добро вече.“
„Колико је далек пут до тебе?“
„Далек је, далек.“
„А далек је и до мене.“
Увек понављати исту грешку, грешку која ти је урођена. И шта онда помаже што си окупана свим водама, водама Дунава и Рајне, водама Тибра и Нила, светлим водама ледених мора, мастиљавим водама пучине и чудесних вирова? Жестоке жене мушкараца оштре своје језике и севају очима, благе жене мушкараца пуштају у тишини неколико суза, и оне ће исто тако постићи свој циљ. Али мушкарци на то ћуте. Поузданом руком гладе своје жене, своју децу по коси, отварају новине, прегледају рачуне и навијају гласно радио, а ипак, изнад свега тога, чују звук из шкољке, фанфару ветра, и онда, још једанпут, касније, кад је у кућама мрак, потајно устају, отварају врата, ослушкују низ ходник, у башти, низ алеје, и сад сасвим јасно чују: тај болни звук, тај позив издалека, ту аветињску музику. Дођи! Дођи! Само једном дођи!
Ви чудовишта с вашим женама!
Зар ниси рекао: То је пакао, и зашто остајем крај ње, то нико неће разумети. Зар ниси рекао: Моја жена, да, она је изванредан човек, да, ја сам јој поребан, не би знала како да без мене живи? – Зар то ниси рекао! И зар се ниси насмејао и у обести својој рекао: Немој то схватити озбиљно, такве ствари немој никада сватати озбиљно. Зар ниси рекао: Нека увек буде тако, оно друго нека престане да постоји, оно више не важи! Ви чудовишта, с вашим речима, ви који тражите речи жена, да вам ништа не би недостајало, да би свака ствар била на свом месту. Ви кји од жена чините своје љубавнице и жене, жене за један дан, жене за викенд, жене за цео живот, који од себе чините њихове мужеве. (Можда због тога вреди пробудити се!). Ви са својом љубомором на ваше жене, са својим надменим разумевањем и својом тиранијом, ви који код својих жена тражите заштиту, ви са вашим кућним буџетом и вашим заједничким плановима пред лаку ноћ, тим охрабривањима, тим начинима да останете у праву пред осталима, оним напољу, ви с вашим беспомоћним, а зналачким, беспомоћним и расејаним загрљајима.
………..
Издајице! Кад вам више ништа није помагало, онда вам је помогла поруга. Онда би изненада знали шта вам је на мени било сумњиво, вода и вео и оно што се не зна шта је. Онда сам изненада ја постала опасност коју сте правовремено препознали, и тада бисте ме проклели, за трен ока би се за све покајали. Кајали сте се на црквеним клупама, пред вашим женама, вашом децом, вашом јавношћу. Пред вашим великим инстанцама сте били тако храбри што се кајете јер сте били са мном, да учврстите све оно што је у вама постало несигурно: били се на сигруном. Брзо сте подигли олтаре и принели ме на жртву. Да ли вам је пријала моја крв? Да ли је имала мало укус коутин крви и кври белог кита? Укус њихове бесловесности?
Благо вама! Много вас воле и много вам опраштају. Али не заборавите да сте ме ви позвали да дођем на свет, да сте ме сањали, мене која сам друкчија, нешто друго, што је од вашег духа, а не од вашег лика, непознату жену која на вешим венчањима пева жалопојку, која стиже мокрих ногу и од чијег пољупца се плашите да ћете умрети, онако како желите да умрете и како никада више нећете умрети: ван сваког реда, и највишим духом понети и прожети.
Зашто да то не изговорим, да вам не покажем колико заслужујете презир, пре него што одем.
Ионако идем.
…..
Али не могу да одем овако. Дозволите ми зато да опет кажем нешто добро, да се не раздовојимо тако. Да се ништа не раздвоји………
У вашим тромим телима би требало похвалити вашу нежност. Нешто изузетно нежно појављује се у вама кад учините неку услугу, када поступате благо. Много нежнија од сваке нежности ваших жена ваша је нежност када дајете своју реч и неког слушате и разумете га. Ваша тешка тела седе ту, али сте ви без икакве тежине и један тужни поглед, један ваш осмех могу да буду такви да чак и неизмерна сумња ваших пријатеља остаје на тренутак изилшна.
Хвалити ваља ваше руке кад у њих узимате ствари ломљиве, чувате их и одржавате, и када носите терет и тешке ствари склањате с пута. И добро је када лечите тела људи и животиња, с пуно опреза уклањате из света бол…..
За дивљење је и када се надвијате над моторе и машине, правите их и разумете и објашњавате све док, од толиких објашњења, од њих опет не постане тајна. Зар ниси рекао да је то тај принцип и она сила? Зар то није јасно и лепо реченео? Нико никада неће моћи да тако говори о струјама и силама, магнетима и механици и о језгрима свих ствари…….
Никада над предметима није било толико чаролије као кад си ти говорио, и никада речи нису биле тако надмоћне. Кроз тебе би се и језик уздигао, залутао или постао моћан. Све си постизао речима и реченицама, с њима си се споразумевао или их мењао, давао стварима нова имена; и предмети, што не разумеју ни парне ни непарне речи, од тога су се готово покренули.
Ах, нико није умео тако добро да свира, ви чудовишта! Све игре сте изумели, игре с бројевима и игре с речима, игре сна и игре љубави.
Неће више бити пропланака. Ти, друкчији од осталих. ..
И сада неко горе хода и мрзи воду и мрзи зелено и не разуме, никада неће разумети. Као што ни ја никада нисам разумела. …
vodena1
Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s