Ivo Lola Ribar – PISMO SLOBODI TRAJKOVIĆ

Pismo koje je napisao svojoj devojci Slobodi Trajković.  Nije ga nikad dobila – ubijena je prije nego sto je on poginuo.

„Najdraža jedina moja!

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvijek! – da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano.
U ovom trenutku, kada polazimo u posljednju, odlučnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i naša lična budućnost i sreća, – želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih,mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i nase pobjede. I zato su te dvije stvari u suštini, u meni samom, jedno.

Znaj dušo, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti.
Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svijetu u kome budeš tad živjela, naći ćeš , uvijek živ, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.
Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života naći ćeš osvetu i sreću.

Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s’ tobom dočekam veliki čas pobjede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.

Uvijek tvoj. “

Ovo pismo je preradila za pesmu Korni grupa:

Najdraza moja, jedina moja
Ne stiglo te ovo pismo
Verujem u zivot, videcu te opet
Nadam se, nadaj se

Samo borba za slobodu
Samo ljubav prema tebi
U zivotu mome jos postoje
Nek’ u pobedi se u jedno spoje

Ivo Lola, Ivo Lola
Ivo Lola nije sam
S’ nama Ivo Lola nije sam…

Ako primis pismo na praznik slobode
Ne daj smrti da nadjaca
Ziveces u svetu sanjanom za dvoje
Ne tuguj, vec raduj se…

Zivot neka put tvoj bude
Sve moje nek’ u tebi zivi
Nadji osvetu i srecu nadji
Moja jedina, u sebi me nadji

S’ nama Ivo Lola nije sam…

 

Из Википедије:

Слобода Бода Трајковић  ( 7.10.1918- 9.5.1942), студенткиња хемије и вереница Иве Лоле Рибара. 

Рођена је у Врњачкој Бањи. После окупације Краљевине Југославије, 1941. године, заједно са целом својом породицом, активно се укључила у Народноослободилачки покрет (НОП). Њен отац, угледни београдски апотекар Светолик Трајковић, давао је велике количине лекова и санитетског материјала за партизане, а њен брат Мирослав је служио као веза у Београду.

Цела породица Трајковић – отац Светолик, мајка Милена, син Мирослав и ћерке Вера и Слобода, ухапшена је половином јануара 1942. године, када је београдској полицији пало у руке једно писмо Лоле Рибара које је он упутио својој вереници Боди. У Специјалној полицији су покушавали да је присиле да напише Лоли писмо, којим би га намамила да дође. Она је то одлучно одбила. Пребачена је почетком фебруара у логор на Бањици, заједно са осталим члановима своје породице, и заједно с њима 9. маја 1942. године угушена у гасној комори.

У знак сећања на њу, и остале чланове њене продице, једна улица у београдском насељу Бањица, носи назив Улица породице Трајковић.
Иво Лола Рибар (Загреб, 23. април 1916 — Гламочко поље, 27. новембар 1943), правник и студент филозофије, један од организатора и предводника омладинског и студентског револуционарног покрета у Југославији, секретар ЦК СКОЈ и председник УСАОЈ, члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ и народни херој Југославије.
Рођен је 23. априла 1916. године у Загребу. Син је познатог хрватског и југословенског политичара др Ивана Рибара. Основну школу похађао је у Карловцу и Београду, а гимназију је завршио у Београду. Једно време живео је и у Ђакову. На почетку школске 1934/35. године, Лола је отишао у Париз где је почео да студира политичке науке. После атентата на краља Александра, по савету Светозара Прибићевића, напустио је Француску и прешао у Женеву, где је студирао политичку економију. У јесен 1935. године вратио се у Београд и уписао се на Правни факултет.

Октобра 1943. године Иво Лола Рибар је одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ одређен за шефа Прве војне мисије НОВ и ПОЈ, која је требала да отпутује у Каиро, у Штаб савезничке команде за Блиски исток, као први опуномоћени представник Нове Југославије. Поред Лоле у овој војној мисији налазили су се Владимир Велебит и Милоје Милојевић. У тренутку када се спремао да полети авионом у Каиро, 27. новембра 1943. године, непосредно пре полетања, на аеродрому на Гламочком пољу погођен је бомбом из непријатељског авиона и на лицу места погинуо.

Лолина сахрана одржана је у Јајцу, одмах после Другог заседања АВНОЈ-а. После одавања почасти Лолино тело је сахрањено на тајном месту у околини Гламочког поља, како не би пало у руке непријатеља. На седмогодишњицу, одвеликих мартовских демонстрација 1941, 27. марта 1948. године Лолини посмртни остаци су, заједно са посмртним остацима Ивана Милутиновића свечано пренети у новоизграђену Гробницу народних хероја на Калемегдану. У исту гробницу касније су пренети посмртни остаци Ђуре Ђаковића, а 1957. године ту је сахрањен и Моша Пијаде.
Читава Лолина породица учествовала је у Народноослободилачкој борби. Отац Иван био је председник АВНОЈ-а; млађи брат Јурица погинуо је октобра 1943. код Колашина; мајка Тоница убијена је јула 1944. године у сремском селуКупинову; сетра, по мајци, Божена, била је заточена у логору на Бањици; а вереница Слобода Трајковић, је са читавом својом породицом убијена у гасној комори у Бањичком логору