Matija Bećković – KOSOVO NAJSKUPLJA SRPSKA REČ

  

Po našem narodnom verovanju, zemlja na kojoj je grob se ne prodaje. Domaćini bez naslednika ili oni koji su se pribojavali da bi njihovi potomci mogli prodati imanje, osiguravali su se od ove mogućnosti tako što su se umesto na groblju sahranjivali na svojoj okutnjici.

Pred grobom bi ustuknuo i onaj ko je sklon da proda i onaj koji bi želeo da kupi.

Na kosovskoj okutnjici je sahranjen ceo srpski narod. Zato tom zemljom Srbi ne mogu trgovati.

4663655363_e030bab67f_m

Mapa velike Albanije objavljena je u našoj i stranoj štampi više puta, a duhovna mapa Kosova nije gotovo nigde. A samo je još nebo načičkano zvezdama, kao što je Kosovo ozvezdano srpskim kulturnim spomenicima, manastirima i crkvama, svetištima i grobištima.

Kad bismo to Kosovo izgubili, samo bismo dokazali da smo potomci onih koji su tamo izdali još 1389. godine. I još gore: izgubiti na Kosovu nije isto što i izgubiti Kosovo.

mapa_srpski_manastiri_na_kosovu

 

 

Kosovo5

Berni Zigel – LJUBAV, MEDICINA I ČUDA

Odlična knjiga, napisana da nauči i motiviše, a tako da je svi razumeju – i mislim da je pre svega trebaju pročitati zdravi, da bi sagledali put kojim idu i kuda ih on vodi.

Ili, kako kaže dr. Zigel:“Ako imate neki manji poremećaj, ili ako niste bolesni već se samo istinski ne radujete životu, principi koje sam naučio od izuzetnih pacijenata mogu vam doneti radost i pomoći vam da izbegnete boelst u budućnosti.“

978-86-481-0072-6_k1     Ljubav medicina i čuda,

Autor: Berni Zigel

 

 

Sadržaj

Predgovor (Dr Vladeta Jerotić), 7
Povodom izlaska novog izdanja, 13
Uvod, 19

ODUHOVLJAVANJE TELA
Privilegovan slušalac, 31
Isceljujuća saradnja, 65
Bolest i duh, 111
Volja za životom 161

OTELOVLJAVANJE UMA
Početak putovanja, 197
Usmeravanje uma na isceljenje, 227
Slike kod bolesti i isceljenja, 241
Postati izuzetan, 247
Ljubav i smrt, 309
Dodatak, 339
O autoru, 353
Pogovor (Dr Vuk Stambolović), 355

Detaljni podaci o knjizi
Naslov: Ljubav medicina i čuda
Izdavač: Plavi jahač
Godina izdanja: 2012
Strana: 380
Povez: meki
Format: A5
ISBN: 978-86-481-0072-6

 

PREDGOVOR

Rak je izlečiv

Kancerologija kao deo medicinske nauke saopštava da su za početak stvaranja tumora odgovorni virusi, opšta mutacija ćelija i raznovrsni karcinogeni činioci; uzima se u obzir i nasledna predispozicija, ali ono što je bitno u nastupanju, a zatim u napredovanju ili povlačenju malignog procesa, jeste odbrambena sposobnost organizma, njegov imunološki sistem.
Shodno mojim psihijatrijskim i psihoterapeutskim razmišljanjima i istraživanjima, uspešan razvoj psihosomatske medicine u toku proteklih četrdeset – pedeset godina i možda pre svega odlučujuća otkrića u psihoneuroendokrinoimunologiji, bitno su unapredili naša znanja o raku, najavljujući nam i obećavajući ne toliko pronalazak nekog čudotvornog leka koji će, u jedan mah, otkloniti i uništiti rak, koliko stavljanje odlučnog akcenta u lečenju raka na čovekovu volju, želju, slobodnu odluku da se leči.

Još je slavni Hipokrat rekao da on radije želi da sazna kakva je ličnost čoveka koji se razboleo od neke ozbiljne bolesti nego kakvu bolest ima taj čovek. I danas, međutim, mnogo je više lekara koji misle i postupaju tako kao da bolest napada ljude, umesto da shvate da su ljudi ti koji ,,ulove“ bo lest, i to onda kada postanu prijemčivi za uzročnike bolesti kojima smo svakodnevno svi izloženi.

Naš savremenik, američki hirurg, pedijatar i onkolog Berni Zigel iz Nju Hejvena, profesor na Jejlskom univerzitetu, napisao je neobičnu i uzbudljivu knjigu, naučnu i filosofsku, psihološku i psihoterapeutsku. Posle višegodišnjih priprema, koje su se sastojale u prikupljanju empirijskog znanja i korišćenju probrane literature (naročito iz dubinske analitičke psihologije Karla Gustava Junga), kao i religijske i religijsko-ezoterne literature azijskih religija i hrišćanstva (naročito literature o meditaciji i molitvi), Berni Zigel je 1978. godine započeo originalan i pionirski rad na lečenju teških i takozvanih neizlečivih bolesti u medicini, u prvom redu na lečenju raznih oblika raka. Nakon što je deset godina radio sa takvim bolesnicima koristeći snove bolesnika i njihove crteže, podstičući ih na stvaralaštvo manifestovano na različite načine, služeći se individualnom i grupnom psihoterapijom, Berni Zigel je postigao izvanredne uspehe u lečenju, često i izlečenje teških oblika raka kod pacijenata različitog uzrasta. Knjiga koju prikazujemo plod je, dakle, spomenutog dugogodišnjeg rada Bernija Zigela. Ona se odlikuje ozbiljnom naučnom opremom, preciznim navođenjem bolesti i njenog toka, procesa lečenja i upotrebljenih metoda.

Onkološki radovi u svetu i kod nas poslednjih godina, a za mene naročito plodna knjiga Bernija Zigela Ljubav, medicina i čuda, nedvosmisleno su mi pokazali da je rak izlečiva bolest. Odmah se, naravno, postavlja glavno pitanje, važnije čak i od vrste raka, doba bolesnika, njegovog socijalnog stanja; naime – kakvo je psihičko ustrojstvo bolesnika, koliki su potencijali njegove vere, nade i ljubavi, koliko je u njemu želje da živi, a ne da umre, da se bori, a ne da se preda. Iz dosadašnjih istraživanja poznato je da se od raka najčešće razboljevaju ljudi sa dugotrajnim psihičkim konfliktima seksualne, agresivne ili neke druge prirode, depresivni ljudi, previše racionalni ljudi sa nerazvijenim emocijama ili strahom od emocija, siromašnog života fantazije, kao i ljudi sputanih i pasivnih emocija. Spremnost čoveka da ispolji svoje emocije straha i besa, kao i svoja tužna osećanja i doživljaj krivice (otud veliki značaj ispovedništva u hrišćanskoj crkvi u toku dve hiljade godina), smanjuju (prema verodostojnim istraživanjima naučnika) verovatnoću razboljevanja od raka. Ne treba zaboraviti da je ljutnja normalna emocija, ako se ispolji onda kada se oseća i ako odgovara stvarnom izazovu. Ako se ona, međutim, ne ispolji pravovremeno, razvija se skrivena, dugotrajna, često nesvesno u sebi gajena kivnost, pa i mržnja koja deluje destruktivno i samodestruktivno.

Elida Evans, Jungova učenica, u mnogome je utrla put današnjim psihoonkolozima 1926. godine, kada je objavila knjigu Psihološke studije raka. Evansova zaključuje svoj rad rečima: „Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje daje nešto proticalo pogrešno u pacijentovom životu i opomena je da treba da ide drugim putem. „Evo, kako smo dobili, prema mom mišljenju, ključ za razrešavanje zagonetke raka. Ako se čovek već razboleo od raka, ne može i ne treba da izbegne egzistencijalno sučeljavanje sa samim sobom, sa u nečem bitnom – pogrešnim sobom. Šta je to bitno pogrešno bilo u prošlosti pacijenta – možda neka krivica koju je hteo od sebe i drugih da sakrije, dugotrajan strah ili žalost čije uzroke nije želeo da upozna? A potom stižu dva nova značajna pitanja koja treba uputiti sebi sebi; prvo pitanje: želiš li svim bićem svojim da se promeniš, da ono pogrešno, staro, okaješ, a novo i drukčije izabereš i, drugo pitanje, ko mi može u ovom preobražaju istinski pomoći?
Kako je žalosno mali broj ljudi koji su stvarno spremni za preobražaj, hrišćani bi rekli, za metanoju, preumljenje! Kada je Berni Zigel nudio svojim pacijentima obolelim od raka izbor između operacije i promene njihovog životnog stila kao realnu šansu za izlečenje, osmoro od deset paci- jenata odgovorilo je: „Operacija. Manje boli“.

Četiri su pitanja koja Berni Zigel postavlja svakom svom onkološkom pacijentu: 1. šta vam se dogodilo poslednjih godinu-dve pre izbijanja bolesti? 2. šta bolest za vas znači? 3. zašto vam je bolest bila potrebna? i 4. želite li da živite?
Ono što se od kanceroznih bolesnika u psihoterapiji traži jeste preuzimanje odgovornosti i aktivno sudelovanje u sopstvenom lečenju. Ništa nije nemoguće u lečenju čak i najtežih oblika raka.

Berni Zigel traži da se iz rečnika izbriše reč ,,nemoguće“, podsećajući na čuveni poklič nekadašnjeg izraelskog predsednika Davida Ben Guriona: „Niko ko ne veruje u čuda nije realist“. Ovakav ili sličan usklik traje već četiri hiljade godina u judeo-hrišćanskoj religiji. Ipak, čvrsto i duboko religiozno ubeđenje, prosto rečeno, vera u Boga nije jedini, pa čak ni nužan uslov da se neko izleči od raka. Iako takva vera jeste jedna od najvažnijih poluga za izbacivanje sebe iz lažnog na pravi kolosek življenja, iskustva Elizabete Kibler-Ros i Bernija Zigela ukazuju i na mogućnost izlečenja agnostika i ateista. Ono, međutim, što svaki kancerozan bolesnik mora iskreno i duboko da preživi, kao prvi uslov za početak uspešnog lečenja, jeste pošten uvid u sopstvene pogreške, uz jaku želju da iz njih izađe i pođe drugim, ispravnijim, moralnijim, manje sujetnim životnim putem.

Problem sa kojim se suočava bolesnik od raka koji veruje u Boga nije nimalo lakši od onog sa kojim se suočava ateist. Ukoliko i sačuva veru koju je imao pre bolesti, bolesnik od raka može ovako da razmišlja: ako mi je Bog poslao ovu bolest, ko sam ja da tražim izlečenje? Takav način razmišljanja je isto tako pogrešan kao i onaj drugi: neka me samo još ovoga puta Bog spasi i promeni moje bolesno stanje! U prvom slučaju, bolesnik je opterećen neplodnim osećanjem grešništva i rado se predaje sudbini, što ne predstavlja dobre uslove za lečenje. U drugom slučaju, čovek se ponaša detinjasto, jer traži da mu Bog izmeni spoljašnje manifestacije njegove unutarnje bolesti, izbegavajući da sam preuzme odgovornost kako za nastanak bolesti tako i za lečenje. Zato je Berni Zigel s pravom upozoravao svvoje religiozne bolesnike da o bolesti ne misle kao o Božijoj volji, ili, još gore, Božijoj kazni (samo je čovek taj koji kažnjava sebe, nikad Bog!), već upravo kao o posledici zastranjivanja ili skretanja od Božije volje.

Zaključićemo naše razmišljanje o raku i psihi ovako: onaj koji je bio voljen, i naročito obaj ko voli, ređe oboljevaju od raka. I kao hrišćanin i kao lekar-psihoterapeut, potpuno se slažem sa Bernijem Zigelom, koji pri kraju svoje knjige Ljubav, medicina i čuda piše kako oseća da sve bolesti mogu da se dovedu u vezu sa nedostatkom ljubavi ili sa uslovljenom, zapravo sebičnom ljubavi; mržnja, sebična „ljubav“ ili nedostatak ljubavi iscrpljuju tokom godina imunološki sistem organizma, dovodeći ga u jednom trenutku u stanje depresivne ispražnjenosti, nemoći za dalju odbranu. To je trenutak, kada se čovek razboljeva – od raka ili neke druge bolesti. Samo bezuslovna ljubav je moćan – najmoćniji – podsticaj za naš imunološki sistem. Ljubav sve leči! Ali ona ljubav koja se ravna prema Božijoj zapovesti:Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe!

Dr Vladeta Jerotić

ODLOMCI:

 

Odgovarajućim obrazovanjem moraju se stvoriti brižni, saosećajni lekari a ne tehničari. Bolesnim ljudima je iznad svega stalo da ih neko vodi kroz njihove poteškoće. Henri Nouven je rekao u svom delu Bekstvo od samoće:

Kada se iskreno zapitamo koji nam ljudi najviše znače u životu, videćemo da su to oni koji su spremni ne da nam dele savete već da s nama podele bol i da nam dotaknu rane blagom i  nežnom rukom. Prijatelj koji će ćutati s nama u trenucima očajanja, koji će biti s nama u bolu i koji će se zajedno s nama suočiti s našom bespomoćnošću, jeste pravi prijatelj.

***

Nakon što se pojavila ova knjiga, primio sam pisma od ljudi koji preživljavaju rak, sidu, amiotrofičnu lateralnu sklerozu, multiplu sklerozu idruge bolesti, iako im lekari nisu davali nikakve izglede.  Zato ja zaista gajim nadu i uverenje da „nema neizlečivih bolesti, već samo neizlečivih ljudi.“

***

„Kada se čovek suoči sa smrću, mora razmisliti kako će proživeti ostatak života. Mogu da ostanem kod kuće i čekam da umrem, ili da izađem i budem motivisan sopstvenim bolom i besom. Pokušavam sebi da postavim pitanje: Da li živim onako kako želim, ako je ovo poslednji mesec mog života?“

„Potrebno je da ljudi znaju da imaju izbora. Možete se usredsrediti na življenje u sadašnjem trenutku, ili se opteretiti užasima budućnosti. Ako vam za sve bude kriva sida i akko postanete opsednuti njome, stvarate u samom sebi moćnog monstruma.“

Moj savet je da živite svoj život. Dozvolite čudesnoj inteligenciji koja je u vama da govori kroz vas. Sledite svoje autentično ja koje leži u vama. Na neki mističan način, to mikroskopsko jaje iz kojeg ste nastali imalo je program za vaš telesni, intelektualni, emocionalni i duhovni razvoj. Dozvolite mu da se razvije do svoje punoće; da poraste i procveta. Sledite svoju sreću i budite ono što želite da budete. Ne penjite se lestvicama uspeha da biste na kraju konstatovali da suoslonjene na pogrešan zid. Ne dozvolite da godine ograniče rast vašeg bića.

Zapamtite: ljubav isceljuje. Ne kažem da ljubav leči sve, ali može da isceli, a u procesu isceljenja događaju se i isceljenja.

***

Luj Paster i Klod Bernar, dva velikana biologije devetnaestog veka, čitavog života su vodili raspravu o tome da li je najvažniji faktor kod bolesti „tlo“ – ljudsko telo – ili klica. Na samrtnoj postelji, Paster je priznao da je Bernar bio u pravu, rekavši: „Tlo je najvažnije.“

Uprkos ovakvim uvidima vrsnih lekara, medicina se i dalje usredsređuje na bolest, opredeljujući se za pogrešnu orijentaciju. Lekari još uvek smatraju da se bolest „zakači“ za ljude, ne želeći da shvate da se ljudi „kače za“ bolest kada postanu podložni njenom semenu, kojem smo svi mi stalno izloženi.  Medicina, u suštini, retko proučava zdrave ljude. Većina lekara retko razmatra kakav stav pacijent ima prema životu.

***

Ja osećam da u nama postoje biološki mehanizmi „života“ i „smrti“. Naučna istraživanja drugih lekara i moje svakodnevno kliničko iskustvo uveravaju me da stanje uma utiče na stanje tela, delujući na centralni nervni sistem, endokrinološki i imunološki sistem. Smiren um šalje telu poruku da živi, dok mu depresija, strah i nerazrešeni konflikti šalju poruku da umre. Tako je svako izlečenje naučno, čak iako nauka ne može tačno da objasni kako se događaju „čuda“.

***

Izuzetni pacijenti ispoljavaju snažnu volju za životom. Oni preuzimaju na sebe teret života, čak i ako to nikad ranije nisu činili, i ulažu ogroman napor da povrate zdravlje i duhovni mir.

Svako može da postane izuzetan pacijent, a najbolje je da to postane pre nego što oboli. Većina ljudi ne koristi u potpunosti svoju životnu snagu dok ih na to ne natera neka teška bolest. Ali, ne bi trebalo da se probudimo u poslednjem trenutku. Snaga uma nam je dostupna uvek i mnogo jelakše koristiti se njom pre nego što zapreti katastrofa.

***

Aleksandar Solženjicin, Odeljenje za rak:

„Kostoglotov je rekao: „Sve što hoću da kažemjeste da ne treba da se ponašamo kao kunići i u potpunosti verujemo doktorima. Na primer, ja čitam ovu knjigu. “ Podigao je veliku, otvorenu knjigu – medicinski udžbenik, Patološka anatomija,  autora Abrikosova i Strjukova. „Ovde piše da je vezaizmeđu nastajanja tumora i centralnog nervnog sistema nedovoljno proučena. A ova povezanost je zapanjujuća stvar! Ovde je napisano mnogo reči o tome. “ Pronašao je određeno mesto. „Retko se događa, ali postoje slučajevi samoizlečenja. Vidite kojim je rečima to opisano? Ne oporavak nakon tretmana, već stvarno isceljenje. Vidite?“

Nastalo je komešanje na odeljenju. Kao da je „samoinicirano“  isceljenje izletelo iz velike otvorene knjge u vidu leptira duginih boja da bi ga svako video, i svi su držali uspravno glave ne bi liih dotakao svjim isceliteljskim dodirom u letu.

***

Fjodor Dostojevski:

Nova filozofija, način života, ne dobija se besplatno. Za to se mora platiti visoka cena i stiče se jedino velikim strpljenjem i ogromnim naporom.

***

Ipak, i dalje sam želeo da održim ovu osetljivost, jer hladnokrvnost nikog ne spasava od bola, već samo potiskuje bol u dubljeslojeve. Smatrao sam da je izvesna distanca bitna, ali da je kod većine lekara ona preterana. Često pritisak uklanja našu urođenu saosećajnost. Takozvana uzdržana brižnost, kojoj su nas učili, apsurdna je. Umesto toga, trebalo bi da nas uče racionalnoj brižnosti, koja dozvoljava izražavanje osećanja, i ne remeti donošenje odluka.

***

Pokušao sam „da se oslobodim od svog stola“ ida otvorim vrata svogsrca i vrata svoje ordinacije. Moj radni sto sada stji pored zida i pacijent i ja se suočavamo kao ravnopravni. Telefonista, stolar i student medicine rekli su da mi kancelarija nije u redu, jer sto više nije na sredini sobe. Morao sam da objašnjavam da želim da vidim pacijenta, neometen preprekom između nas, umesto da budem stručnjak naspram gubitnika.

Počeo sam da podstičem pacijente da me zovu po imenu. U početku je bilo dosta zastrašujuće da budem samo Berni, ne dr. Zigel – da se suočavam sa drugima kao ličnost a ne kao titula. To je značilo da volim sebe i da tražim poštovanje za ono što radim, a ne za ono što sam naučio u školi. Vredelo je menjati se. To je jednostavan, a efektan način da se ukloni barijera između lekara i pacijenta.

***

Shvatio sam da medicina proučava svoje neuspehe, umesto da uči iz svojih uspeha. Trbalo bi da obraćamo više pažnje izuzetnim pacijentima koji neočekivano ozdrave, umesto što tupo gledamo u one koji umiru na uobičajeni način. Kako je Ren Dibo rekao: „Ponekada ono što je lakše merljivo istisne ono što je više važno.“

***

Tada sam počeo da razaznajem iz prve ruke kakvi su, u stvari, pacijenti. Klasifikovao sam ih u tri grupe.

Oko 15 do 20 procenata svih pacijenata, nesvesno iličak svesno, želi da umre. Na izvesnom stupnju, rak ili neka druga ozbiljna bolest dobro im dođu kao način da kroz bolest ili smrt izbegnu svoje probleme. Ovo su pacijenti koji ne pokazuju nikakav znak stresa kada saznaju dvoju dijagnozu. Dok se doktor bori za njihovo ozdravljenje, oni pružaju otpor i pokušavaju da umru. Ako ih pitate kako se osećaju, oni odgovaraju: „Dobro.“ A napitanje šta ih muči, odgovaraju: „Ništa.“ ..

Drugu grupu pacijenata, najbrojniju, čini 60 do 70 procenta. Oni se ponašaju kao glumci na audiciji za neku ulogu. Glume da bi zadovoljili lekara. Ponašaju se onako kako misle d doktor želi da seoni ponašaju, nadajući se da će on sve preuzeti na sebe, pri čemu lek neće biti suviše neukusan. Uzimaju redovno tablete i dolaze kada im je zakazano. Učiniće no što im se kaže, osim u slučaju ako im lekar predloži radikalniju promenu načina života – ali, njima se nikada ne događa da preispitaju lekarevu odluku ili da okrenu po svome, jer se tako osećaju bolje. Ovo su ljudi koji će, ako se nađu pred izborom, radije pristati na operaciju nego što će se aktivno boriti za sovje ozdravljenje.

Na drugoj strani su ekstremni slučajevi, njih 15 do  20 procenata, koji su izuzetni. Oni ne glume; ono su što stvarno jesu. Odbijaju da izigravaju žrtvu. Kada se užive u tu ulogu, pacijenti ne mogu da pomognu sebi, ker sve što se radi, radi se njima. ..Izuzetni pacijenti odbijaju da budu žrtve. Oni uče i postaju specijalisti za svoju boelst…Izuzetni pacijenti upućeni su u značenje svake brojke u njihovim laboratorijskim nalazima…

Doktori moraju da shvate da će najpre ozdraviti oni za koje oni misle da su teški i nepodesni za saradnju. …..Oni poseduju ono što psiholozi nazivaju unutrašnja tačka kontrole. Ne plaše se budućnosti ili spoljnih događaja. Oni znaju da je sreća stvar unutrašnjeg.

***

U početku sam bio besan na druge lekare…Kasnije sam uspeo da prevaziđem to osećanje, pošto sam shvatio koliko bola mnogi lekari ćutke podnose. Shvatio sam kako seproblem lekara može preobratiti u prednost za pacijenta. Kao što je nemački pesnik Rajner Marija Rilke zapisao o svojim nastojanjima da razveseli jednog mladog pisca:

„Nemoj poverovati da je onaj koji sada nastoji da te uteši jednostavnim i smirenim rečima koje ti ponekad donose olakšanje, sam bez briga. Njegov život pritiska mnogo više teškoća i tuge negoli tvoj. Da je drugačije, on nikad ne bi uspeo da pronađe reči utehe.“

***

Odmah smo prihvatili, kao naš moto, jednu rečenicu iz knjige Simontonovih: „Suočeni sa neizvesnošću, nećemo pogrešiti ako se nadamo.“ Neki lekari su savetovali pacijentima da me seklone, da se ne bi zamajavali „lažnom nadom“. Ja kažem da tako nešto ne postoji u umu pacijenta. Nada nije statistički pojam, već fiziološki!Pojam lažne nade i uzdržane brižnosti treba izbaciti iz medicinskog rečnika. Oba su destruktivna i za lekara i za pacijenta. ..

Ako statistički devetoro od desetoro ljudi treba da umre, smatra se da širite lažnu nadu ako svima ne kažete da će umreti. Ali, ako umesto toga objasnimsvakom ponaosob da postoje izgledi da preživi, onda će ishod sigurno biti drugačiji, jer svaka nada je realna u pacijentovom umu.  ..

Brojevima se može tako manipulisat da predrasude izgledaju logično. Radije se sda koncentrišem na pojedinačna iskustva nego što se oslanjam na statistiku. Da bi promenio duh, čovek često mora govoriti srcu…i slušati. Verovanje je stvar vere, a ne logike.

***

Ne treba nikada da kažemo: „Ne postoji više ništa što mogu da učinim za vas.“ Uvek postoji još nešto što možemo da učinimo, ako ništa drugo onda da sednemo i razgovaramo s pacijentom, pomgnemo mu da se nada i moli.

***

Uobičajena predviđanja lekara koliko je pacijentu jošostalo života su strašna greška. To proročanstvo se samo po sebi ispunjava. Mora mu se odoleti, mada mnogi pacijenti neprestano pitaju: „Koliko dugo? Koliko dugo?“ Onižele da im nekod rugi odredi granice života umeto da to preuzmu na sebe. ljudi koji su privrženi svojim lekarim ai koji su pasivni često umiru tačno prema programu, kao da žele da im pokažu da su u pravu.

***

Neočekivana izlečenja se događaju dovoljno često i lekari bi morali da se nauče da projektuju nadu čak i kada izgleda da su u pitanju poslednji časovi života. Pacijentima je potreban ohrabrujući odnos sa njihovim lekarima. Oni tragaju za nekim ko će im reći: „Izdržite, vi to možete. Mi ćemo vam pomoći“ – sve dok žele da žive. Nije na nama da vrednujemo smisao produžetka nečijeg života. Sve dok moji pacijentižive na način koji se njima činim vrednim, ja sam tu da im pomognem da nastave.

***

Boris Pasternak, Doktor Živago:

Od većine nas zahteva se da živimo životom stalne, sistematske dvojnosti. Mora imati uticaja na vaše zdravlje ako, iz dana u dan, govorite suprotno od onoga što osećate, ako puzite pred onim što vam se ne dopada i radujete se onom što vam donosi samo nesreću.  Naš nervni sistem nije fikcija, već je deo fizičkog tela, a naša duša postoji u prostoru, i unutar nas, kao zubi u ustima. Ona ne može večito nekažnjeno da se povređuje.

 

 

Tekstovi o knjizi:

Magicno bilje – KLINIKA – LJUBAV, MEDICINA I ČUDA

Lekar koji se nije slagao sa „mejnstrim“ medicinom autor bestselera koji je mnogima promenio život, u knjizi svedoči kako je od klasičnog hirurga i onkologa postao – lekar iscelitelj:

LJUBAV, MEDICINA I ČUDA

Poznati američki lekar Berni Zigel, da bi bio bliži pacijentima kojima je opadala kosa zbog zračenja, obrijao je glavu. On u svojoj knjizi Ljubav, medicina i čuda svedoči kako je od klasičnog hirurga i onkologa postao lekar iscelitelj i opisuje šta se promenilo u njegovom životu, u njegovom odnosu sa pacijentima i šta je naučio od njih.

– Bezuslovna ljubav je najbolji imunološki stimulans i svaki čovek poseduje samoisceljujuću moć. Istina je – ljubav leči, rak je izlečiv, čuda se događaju svakoga dana. Ja ništa ne mogu da učinim za vas, ako vi ne volite sebe, ako niste spremni da se menjate, ako nemate hrabrosti da se suočite sa svojom bolešću – poručuje dr Zigel.

Knjiga dr Zigela, smatraju dr Vladeta Jerotić i dr Vuk Stambolović u svom pogovoru, može biti od velike pomoći svakome ko se suočio sa bolešću opasnom po život – rakom, sidom, leukemijom…

– Ovo je prva knjiga koju bih preporučio studentima medicine – ističe dr Stambolović.

– Rak je simbol, najveća od svih bolesti, koja pokazuje da je nešto pogrešno u životu pacijenta, opomena da mora da krene drugim putem – kaže dr Jerotić.

Filozofija života i smrti

Za mnoge u Americi i svetu, dr Bernard Zigel postao je poznat još 1978. godine, kada je počeo da govori o značaju psihe na zdravlje pacijenata, o njihovom izboru da žive pun život, do poslednjeg dana, i umru u miru. Berni, kako voli da ga zovu, lekar koji je lečio hiljade pacijenata čiji je život bio ugrožen ozbiljnom bolešću, razvio je filozofiju života i smrti koja danas stoji u pročelju medicinske etike i duhovnosti.

Maja 2011. Votkins rivju – Magazin za um, telo i duh, uvrstio je dr Zigela u dvadeset duhovno najuticajnijih ljudi na planeti, posebno zbog njegovog zalaganja da promeni medicinsko obrazovanje i „humanizuje“ lekarsku praksu.

Berni je rođen u Bruklinu, u Njujorku, a medicinu je studirao na Kolgejt koledžu i Kornel univerzitetu. Specijalizaciju iz hirurgije stekao je na Jejlu, u Bolnici za veterane Vest Hejven i Dečijoj bolnici u Pitsburgu.

Godine 1989. napustio je profesuru iz opšte i pedijatrijske hirurgije da bi karijeru nastavio u novom smeru – posvetio se podučavanju pacijenata, njihovih porodica i osoba koje se brinu o njima.

Napisao je dvanaest knjiga, među kojima su i Ljubav, medicina i čuda (1986) i poslednju, objavljenu septembra 2011, Knjigu čuda: Inspirativne priče o isceljenju, zahvanosti i ljubavi, u kojoj je Dipak Čopra u predgovoru napisao:

– Berni Zigel počeo je da piše pre dvadeset godina i od početka nije zazirao od čuda. Lekar koji se nije slagao sa „mejnstrim“ medicinom, preporučuje više ljubavi kao put ka isceljenju. U novoj knjizi Berni ostaje dosledan prvobitnim verovanjima – otvaranju ka mogućnosti da se dogodi čudo, a u to, posle života ispunjenog mudrošću i iskustvom, veruje više nego ikad.

– Imamo samo današnji dan – podseća dr Zigel ljude koji se bore sa životnim izazovima. Verujući da smo ovde da bismo voleli jedni druge, Berni upliće večne istine i bezvremenu mudrost sa istinitim pričama svojih pacijenata.

Pored toga, on u svojim delima nudi „365 recepata za dušu“ (svakodnevne poruke nade i ljubavi) i „365 vežbi za dušu“ (plan aktivnosti za telo, um i duh).

U knjizi Ljubav, magija i pite od blata, bivši hirurg i onkolog pomaže roditeljima i deci svih uzrasta da se nose sa gubitkom voljenih, bilo da se radi o bliskim osobama ili ljubimcima.

Kuća puna ljubavi

Zajedno sa suprugom Barbarom Bobi Zigel, Berni je 1978. osnovao udruženje “Izuzetni onkološki pacijenti” (ECaP – Exceptional Cancer Patients), koje je aktivno i danas.

Bobi Zigel diplomirala je obrazovanje u ranom detinjstvu na učiteljskom fakultetu, i svojim znanjem i iskustvom u velikoj meri pomogla je Berniju, kako kaže, „da postane osoba kakva je danas“. Zajedno imaju petoro dece, osam unučića, životinje ljubimce i, kažu, “kuću punu ljubavi”.

U terapeutskom pristupu nazvanom „Carefrontation“, oni pomažu pacijentima da interpretiraju svoje crteže, snove i slike, kako bi izrazili osećanja u procesu izlečenja. Uvereni su da fizička, duhovna i psihološka dobrobit koja iz toga proizlazi, direktno jača imuni sistem preko moćne veze uma i tela, o kojoj je Berni neumorno pisao i govorio.

Dr Zigel veruje da će naredna decenija biti posvećena intenzivnom naučnom istraživanju uloge svesti, duhovnosti, opšteg isceljenja, telesne memorije i energije srca.

D. Š.

Izvor Fitodoktor

преко Magicno bilje – KLINIKA – LJUBAV, MEDICINA I ČUDA.

 

Ово је век зависности – Православље – НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Može li se osoba, koja je koristila psihoaktivne supstance, koje su je potpuno individualizovale i odsekle od realnog i konretnog života, u potpunosti socijalizovati? Šta o tome govore iskustva zdravstvenih institucija, a šta kampovi koje je organizovala Crkva?

– Sve se može lečiti. I ličnosti koje su duže vreme na heroinu se mogu izlečiti. Uzdajmo se u Božiju milost, dobru genetiku a čovek mora da ima bar najmanju želju na početku da se oslobodi droge. Dok uzima drogu čovek je van realnosti. To nije stalno zadovoljstvo, jer mora da je obnavlja, da ima novca za kupovinu, da poseduje dobavljača i to je zatvoreni krug. Nedavno je izašla knjiga Berni Zigela, američkog onkologa i psihoterapeuta „Medicina, ljubav i čudo“ u kojoj autor navodi primere iz prakse gde su metanojom (preobraženjem kroz pokajanje) izlečeni rak sa metastazom. Hrišćani su oduvek znali da nema ništa neizlečivo, ponekad je potrebno da se dogodi Božije čudo. Bolesnik shvati da nije dobro živeo i da nešto iznutra treba da se promeni. Lakše je promeniti bolesnika sa teškom bolešću nego narkomana. Mora u narkomanu da bude bar malo želje za lečenjem i izlečenjem. Ako toga nema on je skriveni samoubica. Svesni su da se ubijaju i žele da se ubiju drogom.

преко Ово је век зависности – Православље – НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ.

 

Apsli Čeri Garard – NAJGORE PUTOVANJE NA SVETU (Južni pol 1910-13)

Priča o ekspediciji koja je druga stigla na Južni Pol – slava je pripala suparničkoj ekipi, a novinski sažetak o tome glasi:

„Godine 1911. Englez Robert Skot i Norve­žanin Roald Amundsen otpočeli su trku do Južnog pola. Jedan čovek je pobedio; drugi je u tom poku­šaju umro. Skot, kapetan britanske mornarice, poveo je sa sobom četvoricu sunarodnika sa skijama, hranom, vodom i nekoliko ponija. Pokazalo se da su poniji bili greška; jedan po jedan su umirali od hladnoće, pa su Skotovi ljudi morali sami da tegle teške sanke. Kada su najzad stigli na Južni pol, posle 78 dana, čekalo ih je veliko razočaranje: norveška zastava koju je Amundsen tu ostavio 33 dana ranije. Vraćajući se po zaleđenom bespuću, promrzli i često u bunilu, Skot i njegovi ljudi su, posle jedne jake mećave, umrli od gladi, 18 kilometara od mesta gde su ostavili hranu. Amundsen se, sa svoje strane, bez imalo muke vratio, zahvaljujući brižljivom planiranju i besprekorno sprovedenom planu.“

Onog što u sažetku nema, ima u knjizi koja je jednako uzbudljiva i dramatična kao i najbolji avanturistički romani – samo što je u pitanju istinita priča, koju je napisao jedan od preživelih učesnika ekspedicije, uz pomoć dnevnika Roberta Skota i pisama koje su pisali članovi ekspedicije. Ako je Amundsenu pripala slava, Skotu i njegovim ljudima je pripalo duboko poštovanje i ljubav svih onih koji čitaju ove stranice, zbog veličine ljudskosti koju su pokazali u najgorim uslovima u kojima se čovek može naći.

 

KNJIGA:

 

„Istraživanje polarnih krajeva najčistiji je, a u isti mah i najsamotniji vid rđavog provoda koji su ljudi izmislili. To je jedini poduhvat u kojem možete obući odeću na Miholjdan i nositi je do Božića, a da bude čista kao nova, sem sloja prirodne masnoće s vašeg tela. Samoća je veća nego u Londonu, usamljenost veća nego u ma kojem manastiru, a pošta dolazi samo jedanput godišnje. Kad ljudi upoređuju tegobe Francuske, Palestine i Mesopotamije, zanimljivo bi bilo suprotstaviti im Antartik kao dostojnog suparnika u pogledu neugodnosti. Jedan član Kembelove grupe pričao mi je da su rovovi kod Ipra ličili na izlet u poređenju sa Antartikom. Ali dogod čovek ne postavi neko merilo izdržljivosti, nisam u stanju da zamislim kako se ta poređenja mogu vršiti. Sve u svemu, ne verujem da iko u svetu živi gore od carskog pingvina.“

 

SKOT (SCOTT) Robert Falkon 

(1868–1912)

„Najveća pokretačka snaga ekspedicije bio je Skot, koji me je uvek zadivljavao obimom posla koji je mogao savladati bez ikakvog vidljivog napora; on je u baraci mirno organizovao posao, izračunavao čitave nizove brojki, živo se interesovao za naučni rad stanice, a pored toga bi, onako sasvim uzgred, radio na nekoj iscrnoj raspravi o kakvom zamašnom, nama bliskom problemu; uživao je u svojoj luli i dobroj knjizi, na primer u Brauningu, Hardiju („Tesa“ je bila njegova omiljena knjiga), Golsvordiju.

Rado je prihvatao ideje koje su ostvarljive i svagda je bio spreman da pretresa i najneverovatnije teorije ako bi one na ma koji način mogle poslužiti postavljenom cilju; bio je živa i savremena duha kojim se duboko unosio u svako pitanje prakse i teorije. U suštini privlačna ličnost, s jakim simpatijama i antipatijama, on je s nekoliko ljubaznih i pohvalnih reči od svojih saputnika umeo da stvori svoje prijatelja; nisam poznavao nikoga, ni čoveka ni ženu, ko je mogao biti tako privlačan kad je hteo.

Na putovanju je bio istrajniji od svih ljudi za koje sam čuo. Ljudi uopšte nisu znali ko je Skot sve dok nisu pošli s njim na putovanje. Kad smo se peli uz Birdmorov Lednik, za vreme onih forsiranih marševa išli smo po 17 od 24 časa, a kad smo ustajali ujutru osećali smo se kao da smo tek maločas legli. U vreme ručka činilo nam se da po podne nećemo moći postići ono što smo postigli pre podne. Ali su šolja čaja i dva dvopeka činili čuda, pa su prva dva časa popodnevnog marša išla sasvimglatko – ustvari, tada smo najviše išli u toku celog dana. Međutim, posle četiri i po ili pet časova pešačenja već smo motrili da li se Skot osvrće levo i desno, po čemu smo znali da traži neko zgodno mesto za logor. „Stooj!“ povikao bi Skot, a zatim bi se obratio Otsu: „Kako stoji s neprijateljem, Tite?“, na što bi ovaj pun nade odgovorio da je, recimo, 7 sati. „Aha! vrlo dobro, mislim da bismo mogli još malo produžiti“, rekao bi Skot. „Napred!“ Zaustavili bismo se i ulogorili možda tek posle jednog sata ili i više. Ponekad je i sam blizard imao svoje dobre strane. Skot nije mogao čekati. Ma kako blizard bio dobrodošao umornim telima (govorim samo o letnjem putovanju), Skotu je svako odlaganje bilo nepodnošljivo. ….

Engleska poznaje Skota kao heroja, ali malo zna o njemu kao čoveku. On je svakako bi najsnažnija ličnost u našem društvu, koje nije bilo bezbojno, i on bi se svakako isticao u svakom skupu ljudi. Ali od onih koji su ga poznavali samo je nekoliko njih znalo koliko je taj čovek snebivljiv i povučen, i ovo je donekle razlog što je na druge tako često ostavljao pogrešan utisak.

Dodajte tome da je bio osetljiv, ženski osetljiv, toliko da se to već moglo smatrati manom, i biće vam jasno da je ovakvom čoveku vođstvo bilo gotovo pravo mučeništvo…“

2_captain_robert_scottKap.-Skot65444_juzni-pol-01-statua-amundsena-foto--afp_fscott_robert_falcon

 

 

„Svi mi – pomorski oficiri, naučno osoblje i posada – bili smo odabrani između 8000 dobrovoljnih kandidata. Oficiri su došli iz ratne mornarice, a isto tako i posada.

Vilson je bio šef naučnog osoblja, a istovremeno je vršio i raznovrsne funkcije zoologa (za kičmenjake), lekara, umetnika,….bio je pouzdani prijatelj u nevolji svima na brodu. Poručnik Evans je bio zapovednik broda, dok je Kembel (Viktor) bio prvi oficir.Ots i Čeri-Garard, koje je Skot nazvao „upotrebljivim pomagačima“, Čeri – pomoćni zoolog i Vilsonov pomagač. Atkinson i Levik – lekari. Penel – navigator (kao zapovednik broda „Kvin Meri“ potonuo sa svojim brodom u bitci kod Jitlanda). Renik i Bauers (koji se tek bio vratio iz Persijskog zaliva) – zapovednici brodske straže. Simpson – meteorolog. Nelson i Lili – pomorski biolozi. Rajt – fizičar i hemičar. Gran – norveški smučarski stručnjak.

Neki ljudi su već počeli da se ističu. Vilson, sa svojom – kako je izgledalo – neiscrpnom zalihom znanja o svemu i svačemu, uvek spreman da pritekne u pomoć, uvek pun pažnje i razumevanja, silan radnik i nesebičan u najvećoj meri – jedan svestrani savetodavac.

Bauers se pokazao najboljim pomorcem na brodu; znao je tačno gde se nalazi i šta sadrži svaki sanduk, svaka kutija isvaki denja, i nije se ni najmanje obazirao na žegu i hladnoću.

scott9

L to R: Lt. Armitage, Lt. Mulock, Lt. Shackleton, Dr. Wilson, Lt. Skelton, Capt. Scott,
Lt. Royds, Dr. Koettlitz, Mr. Bernacchi and Mr. Ferrar on board Discovery

Lt Henry (Birdie) Bowers, Capt Robert Falcon Scott, Dr Edward Adrian Wilson. Petty Officer (PO) Edgar Evans, Capt Lawrence (Titus) Oates.Kapetan-Skot-sa-eksped. (1)

 

 

„Tera Nova“ – drvena barka na ugalj, sagrađena 1884 u brodogradilištu A.Stiven i sinovi u Dandiju; ima 764 bruto i 400 neto tona; dimenzije su joj 187x31x19 stopa; …..“Tera Nova“ je isplovila iz londonskog Zapadnoindiskog doka 1. juna 1910, a iz Kardifa 15. juna. Došla je do Novog Zelanda, gde je dopunila i preuredila svoj tovar, ukrcala ponije, pse, motorne saonice, još neke zalihe i opremu, kao i pomorske oficire i naučnike koji nisu bili pošli njome iz Engleske, i najzad zaplovila na jug 29. novembra 1910.U Makmardov Moreuz je stigla 4. januara 1911. Za manje od dve nedelje sagradili smo na Evansovom Rtu svoju baraku i iskrcali sve zalihe. Brod je ubrzo posle toga otplovio. Grupa koja je sa Skotom ostala na Evansovom Rtu nazvana je glavnom grupom.

Međutim, radi naučnih ciljeva trebalo je jednu mnogo manju grupu, pod vođstvom Kembela, iskrcati na Zemlju EdvardaVII. Vraćajući se odatle posle jednog neuspelog pokušaja iskrcavanja, naišli su u Kitovom Zalivu na norvešku ekspediciju kapetana Raula Amundsena na starom Nansenovom brodu „Fram“…Član Amundsenove ekspedicije bio je i Johansen, jedini Nansenov pratilac na njegovom čuvenom arktičkom putovanju…Najzad se Kembel i njegovih pet pratilaca iskrcaše na Rtu Adaru i podigoše tamo baraku u blizini starog Borkgrevinkovog zimovnika. Brod se pod zapovedništvom Penela vratio na Novi Zeland, sledeće godine s novim zalihama hrane i novom opremom, opet otišao u Antarktik, a posle dve godine vratio u civilizaciju preživele članove ekspedicije.“

_51355416_rrsdiscoveryScottGroup-350pxscott_shackleton


 

 L to R: Shackleton, Scott, Wilson

scott4TERRA NOVA and MORNING reach the DISCOVERY

 

 

Tok događaja:

 

„U toku prve jeseni bile su odaslate dve grupe: jedna, pod vođstvom Skota, da na Barijeri postavi veliko skladište za polarno putovanje (putovanje radi postavljanja skladišta), druga da obavi geološke zadatke u Zapadnim planinama (prvo geološko putovanje). Slično putovanje je izvršeno u toku idućeg leta (drugo geološko putovanje). Obe grupe su se sastale u martu 1911 kod stare barake „Diskaverija“ na Hat Pointu, i tu su čekale da se more zaledi, kako bi mogle preći do Evansovog Rta na severu…Tek 12. maja okupili su se na Evansovom Rtu svi članovi glavne grupe radi zimovanja. Tri čoveka pod vođstvom Vilsona (Bauers, Čeri-Garard) izvršila su u drugoj polovini zime putovanje do Krožerovog Rta radi proučavanja embriologije carskih pingvina.

Većina onih koji su putovali saonicama posvetili su tokom sledećeg leta 1911-12 svoje napore putovanju na Južni Pol. Grupa s motornim saonicama vratila se sa same Barijere, grupa s psima sa podnožja Birdmorovog Lednika. Odatle je 12 ljudi pošlo dalje. Njih četvorica, pod vođstvom Atkinsona, vratila su se s vrha Lednika, sa 85-3 južne širine (prva povratna grupa). Posle dve nedelje krenula je natrag i druga grupa, pod vođstvom poručnika Evansa, sa 87-32 južne širine: to je druga povratna grupa. Produžilo je pet ljudi: Skot, Vilson, Bauers, Ots i narednik Evans. Oni su stigli na Pol 17 januara, i utvrdili da je Amundsen dopro do njega 34 dana ranije. U povratku su prevalili 721 englesku milju, a 177 milja od svog zimovnika izgubili su živote (11 milja od logora Uan Ton).

Pomoćne grupe vratile su se čitave, ali je poručnik Evans bio teško oboleo od skorbuta.

Atkinson (koji je preuzeo komandu nad ekspedicijom u otsustvu Skota ) je pokušao dve stvari:

Prvo  –  da sa narednikom Kihenom prodre saonicama preko Barijere. Pošli su 26. marta i naišli na vrlo rđave uslove, ali su ipak doprli nekoliko milja južno od logora Korner, odakle su se vratili. Ubrzo posle toga bilo nam je jasno da je južna grupa izginula. Nije se moglo ništa učiniti pre nego što bi se uspostavila veza sa zimovnikom na Ev.Rtu. Ova veza je ostvarena 10. aprila preko novog leda u zalivima. 14. aprila stigla je pomoć na Hat Point. Tada je učinjen drugi pokušaj. Jedna grupa od 4 čoveka pokušala je da se saonicama probije uz zapadnu obalu, da bi se srela s Kembelom i pomogla mu, ukoliko bi on pokušao da se probije do nas. Ovaj odvažni poduhvat nije uspeo, a to smo ustvari već unapred znali.

…o idućoj zimi i o našem kolebanju da li da napustimo traženje polarne grupe (koja je sigurno izginula) i njihovih dnevnika, ili Kembela i njegovih ljudi (koji su mogli biti u životu).Smatrali smo da je polarna grupa stradala od skorbuta ili da se survala u neki ponor. Nismo ni pomišljali na ono što se stvarno bilo desilo….Odlučili smo da ostavimo Kembela da se sam probije duž obale kako zna i ume, a da pokušamo da nađemo dnevnik polarne grupe. Na svoje iznenađenje, na nekih 140 geografskih milja od Hat Pointa našli smo njihov zavejani šator, dakle samo 11 teografskih milja od logora Uan Ton.Tu su bili stigli 19 marta (poslednja Skotova zabeleška 29 marta). U šatoru smo našli tela Skota, Vilsona i Bauersa. Ots je svojevoljno otišao u smrt, u blizard, nekih 18 milja južnije. Narednik Evans je ležao mrtav na podnožju Birdmorovog Lednika.

Našavši mrtva tela i dnevnike, grupa se vratila sa traganja, u nameri da pođe duž zapadne obale i potraži Kembela. Kad sam s psećim zapregama došao na Hat Point, mora biti da sam pošao da otvorim vrata barake; na njima je bila prikucana beleška napisana Kembelovom rukom. Vrlo maglovito se sećam ovog značajnog događaja. Već je toliko meseci prošlo bez dobrih vesti. Evo šta su oni doživeli:

(Pošto brod zbog pak – leda, nije mogao da dopre do njih).. rešili su da prezime tamo gde su, i da idućeg leta pođu duž obale k Evansovom Rtu….ljudi su se podelili na dve grupe, u svakoj po tri čoveka. Prva je, pod vođstvom Kembela, iskopala 6 stopa duboko okno u jednom velikom snežnom nanosu, odatle pijkuom i lopatom jedan hodnik, a na njegovom kraju zemunicu, dugu 12 stopa,široku 9 stopa i visoku 5 stopa i 6 palaca. Druga grupa, pod vođstovm Levika,išla je u lov i ubijala sve tuljane i pingvine koji su joj došli od ruku. Ali su im zalhe bile tako mršave da ljudi nisu dobijali pun obrok sve do polovine zimske noći. …17. marta zemunica je bila dovoljno prostrana da su se mogla useliti tri čoveka…Dva dana kasnije, šator u kome su živela ostalatrojica srušio im se na glavu i oni odlučiše da se probiju do svojih drugova. Hranili su se tuljanovom slaninom, kuvali na njoj,goreli je u lampama. Njihova odeća i oprema bile su natopljene tuljanovim uljem, a sami oni,vreće za spavanje (1 na dvojicu), aparati za kuvanje, zidovi i strop bili su crni od čađi, od koje im se grlo stezalo a oči podnadule i pocrvenele. Odeća natopljna uljem hladna je, a uskoro se toliko pocepala da je pružala slabu zaštitu od vetra, i postala toliko kruta da je sama stajala uspravno. Često su je strugali noževima i trljali kožom pingvina, ali to nije ništa pomagalo. Pod nogama su uvek imali veliko komađe granita, po kome se mučno hodalo čak i pri dnevnoj svetlosti i po mirnom vremenu…Pored nje (crkvene pesme „Slavite Gospoda, nebesa, i uzdižite ga“), ne znam da li je bila omiljenija pesma „Stari kralj Kol“ ili Te Deum. Za čitanje su imali Davida Koperfilda, Dekameron, Život Stivensona i Novi Zavet. A bavili su se i švedskom gimnastikom i držali predavanja.

Najveće nevolje su im zadavali skorbut i trovanje…Prva dizenterija se pojavila početkom zime, jer su upotrebljavali so iz morske vode. Međutim, obroci koje su ostavili za putovanje saonicama sadržavali su i nešto „cerebos“ soli, koju su uzimali nedelju dana i tako zaustavili oboljenje. Posle toga su se privikli na morsku so. Ali je Brauning, koji je ranije bolovao od stomačne groznice, patio od dizenterije gotovo čitave zime; da nije bio onako srčan i vedar, umo bi.

U junu se ponovio težak napad dizenterije. Dosta nevolje su im zadavala i „iglo-leđa“, neka vrsta povremenog grča koji je bio prouzrokovan stalno povijenim položajem tela u zemunici.

Bilo je i lepših, to jest manje rđavih dana. Takve su bile zimske noći, kad su držali jelo u rukama ali nisu želelei da ga jedu, jer su bili siti, ili kad bi otpevali Te Deum bez greške, ili kad bi uhvatili nekog pingvina, ili kad bi dobili oblog od slačice iz ručne apoteke.

Nije bilo veselijeg i vedrijeg društva. Oni su rešili da u svemu gledaju vedru stranu, i ako je nisu mogli videti danas trudili su se da je u svakom slučaju otkriju sutra. I to im je polazilo za rukom; nisam nikad video čvršče međusobno povezanu družinu od one koja nam se pridružila ona poslednja dva meseca u Makmardovom Moreuzu.

30. septembra pođoše kući – kako su to nazivali…Kad su izbili na Robersov Rt, iznenada su ugledali skladištekoje je Tejlor ostavio prethodne godine. Pretražili su sve unaokolo,kao psi, rijući po snežnim smetovima, i nađoše – pun sanduk dvopeka; bilo je tu i maslaca, suvog grožđa i slanine. Dan i noć bez prestanka trajala je gozba, i kad su pošli dalje, usta su im se bila ojela od silnih dvopeka. Što je važnije, ova promena u ishrani nesumnjivo je spaslaživot Brauningu. Idući dalje obalom, naišli su na drugo skladište, pa na treće. Petog novembra stigli su na Hat Point.

Tera Nova je stigla na Evansov Rt 18.januara 1913., baš u trenutku kad smo se počeli pripremati za još jednu godinu. I tako s e ostatak ekspedicije vratio u domovinu toga proleća (14,6,1913, u Kardif). Skotova knjiga je izašal u jesen.

Lična beleženja:

Bauersovo pismo majci (o Južnom Trinidadu)

Nedelja, 31 jul

„Prošla nedelja je zaista bila toliko pretrpana događajima da ne znam odakle da počnem. Izlazak na kopno izazvao je čežnju za tvojim pismima, koja su za mene čitav događaj prilikom svraćanja u neko pristanište. Međutim, čudno pusto ostrvo koje smo posetili moraće da bude naknada za moje razočarenje, dok ne stignemo u Keptaun – bolje reći Simonstaun…Ja sam preuzeo na sebe da prikupljam insekte, jer svi ostali naučnici imaju tako mnogo posla da su mi sa zadovoljstvomprepustili ove životinjice…Krabe imaju jednu osobinu koja za kratko vreme može da izbezumi usamljenog čoveka; bez obzira na to koliko ih je oko tebe, sve te gledaju i prate u stopu o dvratnom istrajnošću. Sve su žute i crvenkaste i posle pauka najgnusnija stvorenja na svetu. Kad već govorim o paucima (Bauers se oduvek užasavao pauka) – i njih moram da sakupljam zajedno s insketima. Nije ni potrebno reći da sam ih hvatao mrežom za leptire i da ih nikad nisam ni dodirnuo…Bilo je jasno da su Atkinson i mornar proveli strašnu noć, sa hranom natopljenom morskom vodom, s krabama i morskim lastama, koje su sedele i motrile ih cele noći i kričale u horu kad god bi se neko pokrenuo. Mora da je bilo užasno, pa ipak bih voleo da sam ostao sa njima, i da sam znao da neko treba da ostane, prijavio bih se dobrovoljno..Ja sam se zatim trudio gotovo pola sata da spasem jedan palamar i neku užad koja su se bila zaplela među stenje. Bio je to zabavan posao. Sačekao bh trenutno zatišje, strčao dole i zvlačio ih. Pri manjim talasima ostajao sam dole, ali sam bežao uz stene kao zec kad bi me iz čamca opomenuli da nailazi niz velikih talasa…Dok sam se jednom tako puzao, spale su mi s nogu moje braon teniske cipele (one stare), te sam navukao mornarske čizme – Nelsonove, kako sam posle ustanovio……i mi stigosmo na brod posle osmočasovnog kupanja i gnjuranja, zdravi i čitavi, izuzev nekoliko ogrebotina. Dolepotpisani je bio u odličnom raspoloženju…Jedva čekam da stignem u Kap da primim tvoja pisma i doznam sve o tebi. Izuzev ovog nedostatka vesti, život na brodu je kakav se samo može poželeti. Ja prosto volim takav život i uživam u svakom danu koji ovde provodim. Vreme leti neobično brzo, i mada se tebi mora činiti dugo, nama prolazi kao vihor – sasvim drugačije nego onedve nedelje na putu od Indije kući.“

—-

Skota je čekao telegram: „Madera. Idem na jug. Amundsen.“…Kapetan Raul Amundsen je bio jedan od najistaknutijih živih istraživača, u naponu snage – imao je 41 godinu, dve godine manje od Skota. Bio je u Antarktiku još pre Skota, sa ekspedicijom „Belgike“ 1897-99, i zato nije nikad smatrao da je Južni Pol naša svojina. …Poslednje vesti o njemu govorile su da je opremio stari Nansenov brod „Fram“ radi daljeg istraživanja u Arktiku. To je bila samo obmana. Kad je isplovio, saopštio je svojim ljudima da ne ide na sever, nego na jug, i stigavši na Maderu poslao je ovaj kratki telegram, koji je značio: „Biću na Južnom Polu pre vas.“

—–

Skot je jedva mogao predvideti da će se Bauers pokazati kao „najotporniji putnik koji je ikad pošao na polarno putovanje, a u isti mah i jedanod najsrčanijih“…..Bilo je prava divota gledati Bauersa kako izvodi ljude iz tog urnebesnog pakla..Uvek je bio sklon da potcenjuje teškoće, bilo da se radilo o jačini vetra, bilo o nevoljama polarnog putnika. Ovo treba imati na umu pričitanju njegovih živih opisa,koje mi je njegova majka tako ljubazno stavila na raspolaganje:

iz Bauersovog pisma

„Kapetan Skot je bio prosto sjajan: kao da se nalazio u kupalištu Kaus. Zahvaljujući njemu i Tediju Evansu, niko od naših ljudi, koji su tako naporno radili, nije znao u kakvom se ozbiljnom položaju nalazimo. „Čini mi se da nam se rđavo piše.Šta velite?“ reče mi mirno kapetan Skot. Odgovorih mu da još nismo mrtvi….Odmah zatim ja zaronih u vodu da spasem neke sanduke s petrolejem. Kapetan Skot mi mirno reče da „oni nisu važni“.Toznači „nisu važne“ naše toliko hvaljene motorne saonice, nije važan naš veliki plan da na njima stignemo do Pola. Naši psi kao da su bili gotovi, a i konji su bili pri kraju. Odoh da izbacujem vodu, s toplom molitvom u srcu i mornarskom pesmicom na ustima. I tako progurasmo ovaj dan. Otpevali smo ne znam koliko puta sve besmislene pesmice koje su nam pale na pamet….Ne možeš zamisliti kako smo se osećali bespomoćni u tom brodiću u takvoj buri: zauvek se odreći velike ekspedicije i svih nada. Bog nam je pokazao kako je slaba ljudska ruka, više nisu mogli izdržati ni najbolji među nama….Sa zadovoljstvom sam ustanovio da sam, posle svega, izgubio samo oko 100 galona petroleja. Istina, rđavo smo se proveli, ali je moglo biti još gore…Možeš biti uverena da će izveštaj kapetana Skota biti umeren. Ali, na moju reč, on je jedan od najboljih, i pokazao se dostojan naših najlepših tradicija u trenucima kad se pred njim otvarao mračni onor…Ovaj svet je i pod najgorim uslovima mesto na kome se može lepo živeti.“

———-

Pristli je zapisao u svoj dnevnik:

„Da je Dante video naš brod u onim najgorim trenucima, verujem da bi došao na pomisao da stvori još jedan krug pakla, mada bi mu bilo poteže da objasni odakle ovo veselo i razuzdano društvo duša.“

———-

Skot je bio strašno zabrinut, svi smo bili umorni, a skladište nikako da se pojavi. I tek kad smo mu se približili na nekih dvesta jardi, ugledasmo još jedan šator: „Hvala Bogu“, čuh kako Skog promrmlja onako zadihan, a zatim reče:“Ti si se, Bil, sigurno još više brinuo nego ja.“

Atkinson je doneo poštu s broda, koju je potpisao Kembel. „Sve nezgode ovog dana“, pisao je Skot,“blede pred neočekivanom sadržinom poštanske torbe koju mi je Atkinson predao – tu je Kembelovo pismo kojim nas obaveštava otome šta je uradio i o susretu s Amundsenom, koji se iskrcao u Zalivu Kitova.“

Ma kako se jakim izrazima Skot služio, iz njih se ne može videti kako je primio ovu vest, i kako smo je svi mi primili – uprkos opomene koju je sadržavao telegram poslat s Madere u Melburn. Otprilike čitav sat bili smo strašno besni, obuzimala nas je nerazumna želja da odemo pravo u Zaliv Kitova i da se tamo na licu mesta na neki, i nama samima nejasan nain obračunamo s Amundsenom i njegovim ljudima. U ovome nije bilo, niti je moglo biti, ni trunke trezvenog razmišljanja; ali to je bilo sasvim prirodno. Baš tada smo platili prvi obol u našem napornom prodiranju ka Polu, i smatrali smo, naravno neopravdano, da imamo pravo prvenstva. U nama se bilo neobično snažno razvilo osećanje saradnje i solidarnosti, i tako smo gotovo potpuno zaboravili da postoji i duh takmičenja, pa nas je ova neočekivana pojava suparnika strašno pogodila. Neću da pravdam naš izliv gneva – jer je to bilo u pitanju – već ga samo beležim kao bitni ljudski momenat u svom izlaganju. Ali sve se svršilo bez posledica. Skog piše dalje:

„Jedno pitanje sam međutim prečistio: da je najbolje, i najmudrije, postupati i dalje kao da se ništa nije dogodilo. Treba da idemo napred i da damo sve od sebe za čast otadžbine, bez ikakvog straha i panike. Nema sumnje da je Amundsenov poduhvat ozbiljno ugrozio naš. Njegov put do Pola je 60 milja kraći; nikad nisam ni pomislio da će bez teškoća uspeti da prebaci tolike pse na led. Njegov plan putovanja sa psima mi izgleda izvrstan. I, što je najvažnije, on može poći naput rano u leto, a to s ponijima nije mogućno.“

——-

Kao što je rekao jedan član posade: „Istraživanje je lep posao, ali se u tome može lako preterati.“

——-

Gubitak ponija, Bauersovo pismo:

„…Legao sam. Dva i po časa docnije probudio me je neki šum. Oba moja druga su hrkala, pa sam mislio da me je to i probudilo, i već sam se spremao da opet produžim spavanje, jer sam video da je tek 4:30. Ali opet začuh onaj šum. „Moj poni se dohvatio ovsa“ – pomislio sam i izašao.

Nisam u stanju da opišem ni prizor pred sobom niti svoja osećanja. To prepuštam tvojoj mašti. Nalazili smo se usred paka koji se kretao, jer se led prolovimio….ceo led je ispucao i njihao se gore-dole na uzburkanom moru. Svuda su se pružali dugački crni vodeni jezici. Santa na kojoj smo se nalazili raspukla se upravo duž konopca za koji smo povezali ponije, tako da je zid jadnog Gatska bio prepolovljen. Sam Gats je propao, i samo je tamna pruga vode pokazivala mesto gde se led otvorio pod njim. Obojesaonica za koje su bili privezani krajevi konopca nalazile su se na obližnjoj santi i bile su dovučene do same ivice. Santa na kojoj se nalazio naš šator nije imala više od 30 jardi u prečniku. Povikah Čerija i Krina i potrčah u čarapama da spasem saonice; sante su se još dodirivale na jednom mestu, te ja dovukoh saonice do tog mesta i prevukoh ih na našu santu. U tom trenutku se i naša santa prelomi nadvoje, ali smo semi svi našli na jednom komadu. Tada sam obuo svoje fineske, pomislivši da smo dosad nekoliko puta bili u teškom položaju, ali da se od ovog nešto gore ne može zamislti. .. Čeri i Krin doborvoljno se javiše da učine ma šta u istom onom duhu koji su pokazivali za sve ovo vreme. Smatrali smo da pre svega treba doći u vezu s kapetanom Skotom. Znao sam koliko će se brinuti zbog nas, i bila nam je potrebna i neka pomoć, jer smai nismo mogli ništa više učiniti…Sledeće pitanje je bilo – koga poslati. Nije uopšte dolazilo u obzir da pođem ja sam. Pitanje je bilo treba li poslati samo jednog ili oba moja druga. …Napisao sam poruku kapetanu Skogu, napunili smo Krinove džepove hranom i ispratili ga.

Čeri Garard

„Čeri,Krine, plovimo kaomoru“ – tim uzvikom nas je probudio Bauers u sredu u 4,30 ujutru, stojeći u čarapama pred šatorom. I stvarno, kad smo izašli iz štora, izgledalo je na prvi pogled da smo zapali u gotovo bezizlazan položaj. Smatrao sam da bi bilo ludo spasavati ponije i opremu kad smo se, kako jeizgledalo, i mi sami mogli spasti jedino ako odmah pojurimo ka Barijeri, – to sam i rekao. „Ipak, pokušaću“, bio je Bauersov odgovor; da li je to bilo donkihotski ili ne – tek on je uglavnom uspeo. Nikad nisam video čoveka koji je tako prezirao teškoće.

—-

Verovatno da smo usled nedostatka vina napustili i onaj običaj koji se bio odomaćio na Tera Novi, naime da u subotu uveče nazdravljamo „draganama“ i ženama: „da nam dragane postanu žene, a žene ostanu dragane“, a isto tako i onaj – u našem slučaju prikladniji – običaj da u nedelju nazdravljamo svojim „otsutnim  prijateljima“.  Među nama je bilo samo nekoliko oženjenih oficira, ali moram reći da su se preživeli članovi ekspedicije po svom povratku u civilizovani svet požurili da izmene svoje inokosne prilike. Danas su samo dvojica njih ostali neoženjeni.

——-

Bauers opisuje u svom pismu kako su vukli težak tovar uz padinu do Kasl Roka:

„Bilo nam je potrebno čitavo jutro da bismo u dve etape stigli do logora Sedl. Utvrdio sam da je uz strmo brdo mnogo bolje i lakše penjati se neprekidno odmerenim korakom negoli žuriti i svaki čas zastajati. Ovu sam teoriju s velikim uspehom sproveo u praksu. Ne znam da li su se baš svi slagali s ovom mojom namerom da se bez predaha uspemo do vrha. Kad smo i druge saonice izvukli gore, Atkinson mi reče: „Obično nemam ništa protiv tebe, ali ima trenutaka kada te zaista mrzim.“

——

 

scott

 

 

 

 

Štefan Cvajg (1881 – 1942) – Žozef Fuše lik jednog političara

Ja ne negiram da herojske biografije šire duhovni prostor i da jačaju i uzdižu duhove. One su od Plutarhovih dana postale potreba za svaki novi naraštaj i za svaki  novi podmladak. Ali one baš u političkom pogledu u sebi kriju opasnost od lažnog shvatanja istorije: kao da su u to i bilo koje drugo vreme sudbinu sveta opredeljivale istinske vođe. Jedna herojska priroda samim svojim postojanjem nesumnjivo, u toku čitavih decenija i vekova, moćno vlada ali samo duhovnim životom. Ali, treba se čuvati svakog slepog političkog verovanja. Treba naglasiti da u stvarnom životu, u delokrugu političke vlasti, retko odlučuju superiorne ličnosti, ljudi čistih ideja, nego jedan soj ljudi iz pozadine koji su znatno manje vrednosti ali umešniji. Godine 1914, kao i 1918, i sami smo videli kako svetske istorijske odluke o ratu i miru nisu potekle od razuma i od osećanja odgovornosti, nego od ljudi iz duboke pozadine, od ljudi najsumnjivijeg karaktera i nedovoljne pameti. A i u najnovije vreme doživljavamo svakog dana da u sumnjivoj, često zločinačkoj političkoj igri, kojoj narodi još slepo poveravaju svoju decu i svoju budućnost, ne pobeđuju ljudi nepokolebljivih uverenja i širokog moralnog spektra, nego ih uvek izigraju profesionalni hazarderi koje nazivamo diplomatama, ovi veštaci hitrih ruku, praznih reči i hladnih nerava. Ako je, dakle, politika – kao što je Napoleon još pre sto godina rekao – zaista postala „la fatalite moderne“, novi fatum, onda ćemo radi svoje dbrane pokušati da upoznamo ljude koji stoje iza tih sila, a zajedno s tim i opasnu tajnu njihove moći. Takav prilog tipologiji političkih ljudi neka bude i ovaj životopis Žozefa Fušea.

 

Štefan Cvajg, Salcburg, jesen 1929.

Stefan_Zweig_Signature_1927

Aleksandar Sergejevič Puškin – EVGENIJE ONJEGIN

XLVI

Sva raskoš ta je, Onjegine,

Pozlata mog života mučnog;

Jer čemu sve te svetkovine

I uspesi kod sveta hučnog?

Dala bih rado odmah sada

Sve, sve te krpe maskarada,

Sav ovaj blesak, dim i sjaj

Za svoje knjige, divlji gaj,

Za boravište naše bedno,

Za mesta gde sam kraj mog sela

Vas, Onjegine, nekad srela,

I za to groblje neugledno

Gde stoji krst i senka grana

Nad grobom gde je moja nana.

XLVII

A moguća je sreća bila…

No udes moj je rešen sada.

A možda i ja, što bih krila,

Nepažljivo postupih tada.

Zaklinjala me mati jadna,

A spremna beše duša hladna

Na svaku novu volju neba.

Udala sam se. Sada treba

Da odete, jer ja Vas molim.

U srcu vašem pored strasti

Ponosa ima, ima i časti;

Zašto da krijem? Ja vas volim,

Al drugom ja sam poverena

I ostaću mu verna žena.

 

 

Evgenije Onjegin je delo Aleksandra Sergejeviča Puškina, napisano 1825, a izdato prvi put 1833. godine. Sam pisac je doživeo sudbinu svog lika Vladimira Lenskog (umro je u dvoboju).

Siže se vrti oko neostvarene ljubav velegradskog momka Evgenija Onjegina i devojke sa sela Tanje Larine. Ukratko: Onjegin se rodio pored Neve. Njegov otac je proćerdao porodični imetak. Evgenije je dobio osrednje obrazovanje, od svega je znao po malo, ali je u zavođenju bio virtuoz. On odlazi na seosko imanje, da sa stricem koji umire i ostavlja mu ogromno bogatstvo, provede poslednje dane. Tu se u njega zaljubljuje Tanja Larina koja mu svoja osećanja iznosi u pismu. Međutim, Onjegin je odbija. Na proslavi Tanjinog imendana njena sestra Olga očijuka sa Evgenijem. Evgenije prihvata flert iz dosade. Lenski, Olgin verenik poziva Onjegina na dvoboj i tom prilikom gine.Ubrzo potom, Olga se udaje za nekog ulana i odlazi sa njegovim pukom. Nešto kasnije, udaje se i Tanja za jednog moskovskog kneza. Za to vreme Onjegin besciljno luta svetom. Kad ponovo sretne Tanju, ona se mnogo promenila. Postala je dama koja ume da sakrije osećanja; pa pri prvom susretu ne pokazuje ni zbunjenost, ni iznenađenje. Sada Evgenije pati i piše pisma. Dolazi do razgovora između njih kojom prilikom Tanja postavlja svoje čuveno pitanje koje predstavlja najbolju kritiku Onjeginovog lika: zašto je sada progoni kad mu se nije dopadala pre, van taštine i dvorske svite.

Tatjana Larina je jedan od najlepših ženskih likova u istoriji svetske književnosti. Ona jedina u Puškinovom romanu prihvata svoju, ne baš srećnu sudbinu, ne gubeći ni ravnotežu ni dostojanstvo. Posle Tanjinih reči Onjegin shvata svoje licemerje kao i ulogu svoje klase u društvenom životu Rusije: takvi nemaju nikakvu budućnost. On je tip tzv. ’’suvišnog čoveka’’, koji će se kasnije javljati i u delima drugih ruskih pisaca npr. Ljermontova, Turgenjeva itd. ’’Suvišan čovek’’ je neprilagodljivi individualista koji nije u stanju da realizuje svoje relativno velike potencijale u svetu na koji gleda sa dozom kriticizma. Onjeginova nesreća leži, dakle, u raskoraku između želja i mogućnosti. Antipod njegovom liku je Lenski, koji je takođe tragični junak. Za razliku od Onjegina on je veoma obrazovan. Obožavalac je Kanta i Getea, ali na žalost ne poznaje pravi život. Uzrok njegove nesreće leži u idealizovanju stvarnsti. Tako ga prvi životni problem sa kojim se suočava vodi u smrt.“http://sh.wikipedia.org/wiki/Evgenij_Onjegin

http://www.imdb.com/video/screenplay/vi3482976537/

http://www.tvorac-grada.com/knjige/scribd/kamenigost.html

 

Laza LazarevićЛаза К. Лазаревић (Шабац, 13. мај 1851 — Београд, 10. јануар 1891), PRIPOVETKE – Švabica (deo)

XI Pismo
Pobratime!
Dobio sam pismo i od tebe i od k u će. Oba su pod jed n ak a, samo je od kuće zamotano i zavijeno, a od tebe jasno i razgovetno. I ti, dakle! Pa dobro,  neću se ubiti. Ili sam ja kukavica ili si ti pametan isuviše. Ja pristajem,na- lazim da je sve razložito i pametno u tvom pismu. Ti si pravnik, ja lekar – šta nam je stalo što će se skrhati  jedno srce? – nek živi rezon ! Mi smo moderni ljud i, pošteni ljudi. Ne sedimo na drumu da doĉekujemo bogate putnik e, vraćamo što u zajmimo na obligaciju , pošteni smo ! Šta će vrlina? – dosta je dužnosti. Pa, istina, i ĉime sam ja obavezan? Ljudi se i prstenjuju pa se raziđu na miru i ne ubijaju se. 

A, posle, – ja ne mogu kazati ono što se mora osećati. Na to se tuže i veliki ljud , – a ja neću da  sam velik i. Hoću mira, hoću slobode, da je trošim bez raĉuna i bez uživanja kao masaroš k oji danas da na k arte pola iman ja n e vodeći raĉuna što će sutra doći do prosjaĉkog štapa. I ja sam rasipao svoja osećanja i zamalo pa ih više neću imati ni za tebe, ni za sebe, ni za kuću . Tvrdo sam se odluĉio da raskrstim s n jom e. To moram uĉiniti, kako ti reĉe, radi sebe, radi nje, radi tebe, rad i kuće… Pa dobro , d ak le.

Nemoj misliti da nemam za to kuraži, – bože moj! To će biti dobro delo! Oh, kad bi znala moja mati na kako se veliko delo spremam, ona bi se molila bogu da mi da snag e. A šta je, istina, njojzi uĉinila sirota An ? A šta sam , kao bajagi, opet ja uĉinio Ani i šta ću jo j to urad iti, ĉega se kao  plašim ? Ja vid im , i ti vidiš da ja neću biti s njom srećan – pa ĉist raĉun . Na što natezati, na što glodati svoje rođeno srce? Svi razlozi su za, jedan lakomislen  kraj srca protiv. Dole sa srcem!
A li, molim te, promisli samo : šta mene veže za nju ? Z ar ima momka na svetu koji nije „provodio ljubav“ iz koje izlazi samo luk i voda? Pa i ja sam samo obiĉan ĉovek , i ja sam kusnuo od te slasti kojoj nekažnjeno pevaju  pesnici svih vremena i naroda. Pa zar samo ja da uletim u taj strašni obru  neproraĉun jene ženidbe? A ja! Idem odmah n jojzi. Kazaću joj .. ., znam već šta ću jo j k azati.
Tvoj

 

???????

Erih Marija Remark – „Crni obelisk“ odlomak

Volim te više nego što sam i znao. To je kao vetar koji se digne i za koji mislimo da je samo igra, a srce se odjednom savije pod njim kao vrba na oluji.

 Volim te, srce moga srca, jedina tišino u svem ovom nemiru, volim te, ti koja čuješ da li je cveće žedno i vreme umorno kao lovački ker o večeri, volim te, i to bije iz mene kao iz kapije tek otvorene, iza koje se pruža nepoznat vrt, ja to još ne razumem sasvim i iznenađen sam zbog toga i stidim se još malo svojih velikih reči, ali one praskaju iz mene i odjekuju i ne pitaju me, iz mene govori neko koga ne poznajem, i ja ne znam je li to kakav melodramatičar četvrte klase ili moje srce koje ne zna više za strah…..

             Volim te, i znam da nikad više nikog neću voleti kao tebe, zato što nikada više neću biti takav kao sad u ovom trenutku koji prolazi dok govorim o njemu, i koji ne mogu da zadržim, sve kad bih i život dao….

78114223

Valter Skot – Gaj Manering

332px-Guy_Mannering_1815371px-N._M._Price_-_Sir_Walter_Scott_-_Guy_Mannering_-_At_the_Kaim_of_DerncleughVALTER-SKOT-GAJ-MANERING_slika_O_3770052

 

 

Роман сер Валтера Скота, који је објављен анонимно 1815. Књига је постигла  огроман успех, прво издање је распродато првог дана објављивања.

Pадња Гај Маннеринга је смештена у период од 1760 до 1780, углавном у области Galloway на југозападу Шкотске, али са епизодама у Cumberland, Холандија, и Индији. То је прича о Харију Бертраму (Браун), сину Лорда од Елангувена, који је киднапован у узрасту од пет година, од  стране шверцера након што је присуствовао  убиству царинског службеника. Књига прати судбину и авантуре Харија и његове породице у наредним годинама, и борбу око наслеђивања Елангована .Роман такође осликава безакоње које је постојало у то  време, када су кријумчари интензивно били присутни  дуж обале и лопови  на сеоским путевима.

Сажетак заплета:

Млади Гај Манеринг, после напуштања Оксфорда, сам путује кроз неке од дивљих делова Шкотске. Након што губи пут у сумрак, он је усмерен на Елангувен, дом господина Годфри Бертрама. Пријатељски настројен  Бертрам га поздравља, иако се његова супруга порађа са њиховим првим дететом. Док чекају вести, Манеринг упознаје пастора Сампсона, и Мег Мерилес, циганку дивљег изгледа, која живи на имању и  која је дошла да прориче судбину детета. Млади студент, међутим, нуди да се то уради са звездама, и предвиђа да ће први период живота дечака бити веома опасан, али предвиђања се односе на период када дете напуни пет година.

Међутим, пре него што је наступио његов пети рођендан , мали Хари Бертрам нестаје, док  је био поверен на чување  Кенедију, који је убијен од стране шверцера. Детету нема трага, иако Кенедијево тело налазе у подножју литице. Од стреса, Харијева мајка почиње да се порађа и након што је родила кћерку Луси, она умире.

Седамнаест година касније,  Манеринг, сада пуковник, враћа из Индије и посећује Шкотску још једном. Он стиже у Елангувен на време да присуствује  смрти сада осиромашеног Годфри Бертрама. Имовина и дом Бертрама и његове ћерке Луси се продају. Маннеринг покушава да купи имање, али је позван назад у Енглеску због вести да му је ћерка у емотивној вези, тако да пропушта продају. Елангован је купљен по ниској цени  од стране Глосинга,  чији бескрупулозни послови су један од узрока пада Бертрама. Некретнина се продаје под условом да ако мушкарац наследник буде пронађен, некретнина ће се вратити у  поседство Бертрама.

Прича прати и дешавања у породици Манеринга у Енглеској – ћерки Јулији се свиђа Ванбест Браун, млади официр из коњичког пука њеног оца. Браун је несигуран у своје порекло, пошто је одрастао у Холандији, иако је рођен у Шкотској, и каже да је био спашен у млађем узрасту од стране шверцера.

Манеринг доводи своју ћерку са собом у Шкотску, и изнајмљује кућу недалеко од Елангована. Он позива Луси Бертрам да буде пратиља за његову ћерку, а пастора Сампсон да му буде библиотекар.

Браун прати Јулију Маннеринг у Шкотску, путујући кроз Шкотску да упозна земљу у којој је рођен. Он једе у крчми где упознаје фармера, Дандија Динмонта. Овде је такође упознаје Мег Мерилес, која изгледа као да га је препознала. Газдарица крчме шаље разбојнике да оробе Динмонта на путу, и Браун стиже на време да му помогне.. У знак захвалности Динмонт позива Брауна да остане не његовом имању. Док лови са својим новим пријатељема, Браун упознаје ловочувара Габријела, који га такође препознаје. ……..

Из књиге:

„Звоно откуцава један. Ми примећујемо само оно време које је већ минуло.

Мудро је од људи да незабораве његову пролазност.

Звук тога звона звучи ми свечано као глас анђела.“

Јанг

 

„Наше наде и наше стрепње

узнемире се и погледају доле

преко уске ивице живота.

На шта? На бездани понор,

на мрачну вечност, која је неминовно наша!“

 

„Али ова бедна комедија нема ни истине ни уметности да би угодила машти и ганула срце.

Мрачна је, али не ужасна, тужна и јадна, уз брижну журбу развија се тешка сцена;

она не пружа ништа нежно и дубоко,

већ шири унаоколо своју гладну, густу таму.“

Парохијски протокол

 

„Зар за мене нема одмора, нема сигурног места нигде.

Докле ће да ме прогоне моји јади?

Несрећни млади човече, да ли те пут којим сада идеш спасава смрти?

Свуда су страже постављене да те улове.“

Задовољне жене

 

„Да ли су потомци моћних барона који су имали овај грб,“ размишљао је Бертрам, „и сада власници ове бароније, ради чије је заштите, са тако много труда, овај замак подигнут као нека тврђава? Или су они луталице, па чак и не знају за слву и моћ својих предака, чије је наследно добро сада у рукама туђинаца? Зашто,“ размишљао је он даље,“ зашто неки призори буде у човеку мисли које као да припадају сновима раног магловитог сећања, а што би мој стари Брамин Мунши приписао памћењу на раније постојање? Да ли су визије нашег сна што нејасно лебде у нашем памћењу, изазване погледом на предмете који донекле одговарају сновима наше маште? Често се догађа да се нађемо у друштву у коме никад раније нисмо били, а ипак нам се на неки чудан и необјашњив начин чини да су нам место, људи и предмети око нас познати; штавише, осећамо да можемо наслутити и онај део разговора који се још није десио! И мене обузима слично осећање кад посматрам ову рушевину. Не могу да се ослободим мисли да су ми познате ове огромне куле и ова суморна капија, скривена под масивним и осигураним сводовима, на које пада слаба светлост из дворишта. Да ли је могуће да су ми они били познати у детињству и да ћу у њиховој близини наћи оне пријатеље о којима су остале још из детињства нежне мада бледе, успомене, и које сам рано заменио за тако строге господаре? Међутим, Браун, који ме, мислим, не би обмануо, увек ми је говорио да сам доведен са источне обале, после неког окршаја у коме је погинуо мој отац. И ја се као сећам неког страшног призора у прилог овом његовом објашњењу.“

„Мрак ће постати светлост,

неправда ће бити исправљена

Кад се Бертрамово право и Бертрамова моћ

Сусретну на брду Елангувен“

 

„Недостојан и живота и смрти! О камено срце!“

Мера за меру

 

 

Bernard Kelerman (4.3.1879, Fürth, Kingdom of Bavaria – 17.10. 1951) – INGEBORG (1906)

Ingeborg

Treba slaviti i opevati dane koji su bez želja, dane koji bez želja prolaze. Oni su kao mirno leto što tišinu u srcima stvara, oni obuzmu sve, oni sade ružino žbunje po grobovima, oni su tiha plodnost koja obogaćuje, a onaj ko je bogat, pravedan je. Zato treba hvaliti dane koji su bez želja.

Ali treba hvaliti i dane vrućih, usplamtelih želja, i njih! Oni su kao udarci kosom u zađikali korov, oni unose u srce seme divnih egzotičnih cvetova u kojima ima krvi a ne meda, i koji mirišu na ubistvo i na uništenje; koji su kaocrna olujina u letnjoj omorini što munje seje i trulo drveće obara. Ti dani čine čoveka skrušenim i ponosnim, i njih treba hvaliti.

Treba slaviti život u svakom njegovom obliku, ubistvo i ljubav, sveti su ubistvo i ljubav.

***

Božja je volja bila što se ona obratila meni koji sam baš trajao svoje dane bez želja i bio umoran, suviše umoran za ljubav koja je zahtevala celog čoveka, suviše umoran.

***

Crveni dani! Plave noći! Divan je život! Dani su samo pijanstvo, noći same bajke. Dani su pesma i smeh, a noći su poljupci koji piju suze sreće ispod uzdrhtalih trepavica. Dani su veliko crveno sunce, noći su plavi tračak mesečine u oku jednom bez dna. …..

Shvata on velika srca  ali i mala, ona koja gore i ona koja se lede, razume on pesmu ptice i pesnikov stih. Znaj da on radost oko sebe seje – a ima mnogo prosjaka na putu života i mnoge može da pozna samo oko srećnih. On traži. Ima on neprijatelja koga je ljuto mrzeo duge godine, jednog koji ga je podlo izdao – srećan sam, piše sad, u redu je sve, zaboravljeno sve, novi su dani došli. Suznih očiju piše to, srce mu se presipa. I ode do prkkosnika, zakuca mu na vrata, kuca, kuca sve dok ovaj ne otvori. Oprosti, oprosti, kaže mu, ja, ja sam bio kriv.

Znao sam ljude koji su poklanjali novac, dobra, časti, jer su bili srećni, koji su čak i svoju sreću poklanjali zbog toga i ogoleli do košulje, otplesali dalje.

***

Mnogi glasovi su odjekivali u meni tako glasno da sam ih morao čuti. Ona je izgubljena, vikali su. Jedan je neprestano vikao: Ingeborg! Ingeborg! A drugi je molio, zbunjeno moliio, užasnutim, bespomoćnim rečima, bez prestanka.

Još se jedan glas pojavio u meni, i taj je bez prekida vikao: U pomoć! U pomoć! On je kršio ruke, taj glas kršio je ruke.

***

U šta verujem danas? Ne znam. Suviše svakodnevnog nakupilo se nad onim časom kad sam verovao u sva čuda i u boga, i kad sam se borio s bogom, borio se s bogom.

***

Kakva je bila moja duša? Bila je kao dolina. Sunce i senke oblaka, kovitlave senke oblaka – radovao sam se suncu i posizao za njim, hteo sam da ga zadržim – bio sam srećan, nisam mislio na senke. Nisam hteo da mislim na njih, ne.

***

Moraš da trpiš do očajanja i da se smeješ do ludila, ali da ne očajavaš i da ne poludiš.

***

Vidim kako se neki čovek uspinje stepenicama u kuću. Penje se on, penje, koliko to stepenica ima? Ne osvrće se. Nestaje u kući. Još nekolikko stepenica pa korača dugim, belim hodnikom. Zastaje, oči mu se sklapaju. To je čovek koji je izgubio sve što je imao. On bledi. Dve su reči urezane na jedna bela vrata. Zagleda se u svoju sobu. Njegova je to soba. Zastaje tu, zagleda se u sobu i ne usuđuje se da uđe. Ne usuđuje se. Soba je ta prazna, prazna. Vikati, smejati se, srušiti se? Kako? Ništa, ništa od svega toga. Drhtanje u rukama, klecanje u kolenima, to je sve. Očajni pokreti u meni, duboko u meni. Smućene, raskupusane slike u glavi, koje se razdiru, druge, razderane, nadolaze. Pa se i one kidaju. Sedam na stolicu. Smešim se. Imam na usnama neki ukus. Zbogom. Zbogom. Opraštam se. Kapi rose, moelćive oči, naga ruka. Glas jedan. Lebdi on nada mnom kao pesma. Klanjam se pred tim glasom. Smešim se. Stojim na podnožici i obujimam rukom Ingeborg. Kako je očajno vrludao osmejak na njenom licu? I njene oči koje su blagosiljale, blagosiljale! Neka ti je hvala na sve veke vekova, Ingeborg! Ja te volim. Srce mi se grči, u glavi nastaje mrak. Da, eto, otišla je. Sve što je bilo moje, izgubio sam. Ustajem, vrtoglavica me hvata. Smrklo mi se pred očima. Hoću li pasti? Kad bih samo mogao! Samo malo. Jedanput samo da se srušim, da kriknem samo za trenutak. Ne, ne činim to, stojim uspravno, borim se. I počinjem da hodam. Počinje moje lutanje. Nedeljama, mesecima trajalo je, pa sad opet počinje. U šumu? Ne. Tamo je ona. Možda u bele sobe? Kuda? U podrum? Pa ona je i tamo. I što sam bio, i što bejah, i što sam mogao biti, sunce, sreća, lepota, bogatstvo! Sve izgubljeno. Nestade moga sanjarenja. Nisam se skršio, nisam jecao, nisam zabijao nokte u čelo. Ne, to nisam činio. Jednu maramicu što iskidah na paramparčad, to je sve.

***

Išao sam sav zgužvan i zapušten. Nisam se više smejao, a i osmehivao sam se retko. Voleo sam da igram i da klikćem od radosti, voleo sam da nosim u glavi divne misli, voleo sam da čujem kako mi srce kuca. Da, onog leta bile su u meni beskrajne simfonije, beskrajne. Sad sam bio proteran iz svoga carstva, prosjak koji se vucara sa gladnim očima. Nekad sam bio u pohodu, sad sam gmizao. Neka oslepi sunce, neka se raspadne zemlja u prah i pepeo. Ruka sudbine smrskala mi je lice, i meni samom izgleda tuđe. Moje oči su se stegle i bodu, duboka brazda mi je usečena u čelo, usne su mi porubljene gorčinom. Nesrećan sam. Mala je to reč. Jao tebi ako jednog dana ništa drugo ne možeš da izustiš sem nje.

Marja Rodjevičuvna – MAGNAT

MAGNAT-i-DEVAJTIS-Marja-Rodjevicuvna_slika_O_3154121

 

 

„Oho, vi ne računate na poraze i neuspehe.“

„Ne, ko od poraza klone, taj nije ni za šta  a ko uzima u račun buduće neuspehe, taj je kukavica.“

***

„No, a sad, Olječe, pazi dobro. Stoji staklena gora i negde vrebaju baba Beda i deda Tuga. Laćaj se posla i noktima i zubima, jer su na gori kraljevstvo i kraljeva ćerka.“

***

Iz magle se dizao pozni, jesenji dan, dan bez sunca i boje. Ceo svet je bio jednoliko siv. Aleksandru se učinilo da silazi u tu sivinu, da pada, povučen prazninom.

Ko će smeti, vitez ili sluga,

Da skoči u ovaj vrtlog.“

***

„- Uvek je bolje vrat slomiti nego ga povijati ili kriviti. Kraći bol i brži rezultat.

– To je moje načelo u igri. Volim da stavljam en plein (*što se najviše može). Ali u životu bolje uspevaju kombinacije i sporazumi sa sudbinom…

– A ja prezirem cilj do koga se puzi, i položaje koji se tako stiču. Pri prvom takvom koraku čovek je već pobeđen, jer mora sam sebe da prezire, a onda nije vredan ni lepo da umre. …..

Gledao je preda se u prazninu i, posle kratkog premišljanja, dodao:

– Strašljivci i licemeri davali su podlosti razne nazive, ali čovek smeo naziva stvar po imenu, jer se ne boji za sebe.

***

A Lasota sede, pa je čitav sat premišljao. Najzad odmahnu rukom.

– Imao je pravo što je slomio vrat, jer sve ovo nije bilo za njega. Kakvi smo podlaci mi svi, svi, svi! Ne umemo čak ni da shvatimo šta je zdravo i pošteno, ne umemo čak ni da želimo nešto veliko! I on se s pravom od nas sklonio u smrt.

 

 

Ernest Hemingvej – PREKO REKE I U ŠUMU (1950)

Priča: Poslednji dani u životu pešadijskog pukovnika u američkoj vojsci, koje provodi u Veneciji, sa prijateljima I svojom mladom devojkom, pre nego što će umreti od infrakta u kolima, pri povratku kući.

416px-Hemingriver sken. naslovne strane: polovneknjige

Primeti da ga devojka posmatra i osmehnu joj se. To je bio njegov stari osmeh koji on upotrebljava već pedeset godina, još od vremena kad se prvi put osmehnuo, i funkcionisao je još besprekorno, kao dedina Perdijeva lovačka puška. Verovatno tu pušku ima sad moj stariji brat, mislio je. Bogami, uvek je umeo da puca bolje od mene i zaslužio je da je ima.

„Slušaj, ćerko“, reče, „ne budi žalosna zbog mene.“

„Nisam. Nisam ni najmanje. Samo te volim.“

„To baš nije zanimanje koje se mnogo isplaćuje, zar ne?“ On reče oficio umesto zanimanje, jer su oboje govorili i španski, kad bi prestali da govore francuski, a nisu hteli da pred drugima govore engleski. Španski je grub jezik, mislio je pukovnik, ponekad grublji od klipa kukuruza, ali tim jezikom možete da kažete šta mislite i da to stoji.

***

U  kojim godinama se postaje star u ovoj zemlji? – mislio je pukovnik. U Veneciji niko nije star, ali rastu vrlo brzo. I ja sam u Venetu postao čovek na brzu brzinu, mada se nikad nisam osećao tako star kao kad  sam imao dvadeset i jednu godinu.

***

„Ni ja ne verujem“, reče devojka. „Ali ću pokušati. Zar se ne osećaš bolje kad si voljen?“

„Naravno“, reče pukovnik. „Osećam se kao da se nalazim na nekom položaju golom kao guz, čije je tlo kameno da ne možeš da se ukopaš i sve same tvrde stene, i nigde zaklona, i sasvim iznenada, umesto što sam go, ja sam u oklopu. Sav u oklopu, a tamo nema ni kalibra 8,8.“

„To treba da ispričaš našem prijatelju piscu s mesečevim kraterima na licu, pa će noćas imati šta da piše.”

„Trebalo bi da to ispričam Danteu, ako se muva tu negde“,reče pukovnik, koji najedanput postade besan  kao more kad se iznenada digne bura.

***

„Produžujem da otkrivam tajne“, reče pukovnik. „.Slušaj dobro, ćerko. Ovo je vrhovna tajna. Slušaj. Ljubav je ljubav i šala je šala. Ali je uvek tišina kad  zlatna ribica umire.”

***

Sa tri udara je kraj, mislio je, a evo ja imam i četvrti.

Baš sam neki srećni džukac.

Dođe novi napad, i to vrlo jak.

„Džeksone“, reče. „Znaš li šta je ono jednom prilikom rekao general Tomas Dž. Džekson? Prilikom svoje nesrećne smrti? Nekada sam to znao napamet. Ne mogu da garantujem da su reci doslovne. Ali tako je zapisano: ,Naredba A. P. Hilu da se spremi za bitku.’ Onda opet nerazumljivo buncanje. A onda je rekao: ,Ne, ne, hajde da pređemo preko reke i da se odmaramo u senci drveća’.“

Kamij Lorans – NI TI NI JA

nitinija

Knjiga „Ni ti ni ja“  nastala je kao rezultat elektronske prepiske između Kamij Lorans i mladog francuskog režisera koji radi adaptaciju jedne od njenih knjiga za film. Iako je i sam sugerisao objavljivanje ovog rada nije želeo da se njegovo ime, niti ijedna njegova poruka pojave u njemu. U nadi, da će čitaocu olakšati razumevanje ove jednoglasne razmene Loransova je menjala tekstove svojih mejlova, ostavljala praznine, ispreturanu hronologiju, pišući priču o nestajanju ljubavi i priču o ljubavi. Ali i o mržnji.

Pomalo detektivski roman. Istraga o ljubavi koja je nestala.

Glavni junaci znaju, ili misle da znaju nešto o pričama koje jedni drugima kazujemo i o tome koliko glumimo jedni pred drugima. On je režiser, ona je romansijer. Oni će pokušati da daju odgovore na večita pitanja odnosa muškarca i žene, od trenutka kada se dvoje ugledaju, kada im se oči susretnu u nekom ogledalu, usred neke zadimljene gomile,  prepoznaju, upoznaju, dele zajedničke trenutke, a onda rastanu.

Šta očekujemo i šta tražimo u nekoj vezi?

Koliko smo spremni sebe da damo?

Kako reći ono što se ne može čuti, kako pokazati ono što se ne može videti?

преко B92 – Kultura – Knjige&stripovi – Preporuke – Ni ti ni ja – Kamij Lorans.

NI TI NI JA

Uvodni citati

„Šta je muškarac za ženu?“ „Njena propast.“

Žak Lakan

„To što govorite je toliko tačno da je suprotno savršeno istinito.“

Benžamen Konstan

Marijana: „Misliš li da živimo u potpunoj konfuziji?“

Johan: „Ti i ja?“

Marijana: „Ne, mi svi.“

Ingmar Bergman, Scene iz bračnog života

Odlomci:

Ne, ne uspevam da ispričam tu priču, ne uspevam jer i ne želim, ne želim da se to dogodi; kako sam uopšte dotle došla, to se ne može ispričati, a pre svega, pre svega, kao što je moj deda na samrtnoj postelji govorio mojoj uplakanoj baki, to se svima dešava – pričao je o smrti kao o ljubavnim jadima – svima nam se događa, nećeš valjda od toga da praviš problem!

Ali ako više ne pričam priče, šta onda radim? Nalik sam koverti koja je poslata bez adrese i markice.  Nemam ni odredište ni primaoca. Ne znam šta radim tu, šta bih mogla da radim. Već se više od dve godine tako razvlačim. Osećam se kao stvar bačena u neki ugao. Ja sam stolica iz hotela Roma, ja sam sako, ja sam koverat. Bez sudbine sam.

Trebalo bi da izađem iz svoje rupe, da prestanem da budem stara, i možda će se reči vratiti, poverenje u njih da bi se reklo izlišno. Već dve godine to uzalud pokušavam: taj čovek me je ostavio bez glasa. Oduzeo mi je sve reči kao u nepravednom razvodu. Više ne živim u jeziku. Živim pod zakonom tišine: napišem dvadeset redova, a onda mi od toga ruke same padnu: ne uspevam da prekoračim okvir, da okrenem stranu. Bolujem od te bolesti, od muke da ispričam svoju bolest. Da li bi bilo dovoljno da me neko sluša? Da li bi prestalo da bude apsurdno kada bi neko čuo? Da li je vaše ime na koverti? Vaše ime da zameni njegovo, onako kako sam ga pročitala na parčetu pocepanog papira, jedne zimske noći? Mogu li da napišem vaše ime, mogu li da vam pišem? Mogu li da vam se obratim? Da li ste vi neki znak na tom nebu boje mastila?

***

Kada na kraju Adolfa Eleonora umire pošto ju je napustio muškarac koji je ne voli, tada sve žene umiru, u svim epohama. I kada on piše: „Toliko sam umoran od toga da uvek budem potreban i nikad dovoljan“, ne predstavlja li on sve muškarce?

***

Teškoća s kojom ćemo se, bojim se, vi i ja suočiti je u tome što mene zapravo zanima Eleonora/Helena, Ona. Videćete kada budete pročitali Adolfa da je sve ispričano u prvom licu, s Njegove tačke gledišta; muški rod, jednina: kako je upoznaje, kako je osvaja, kako se njegova osećanja prema njoj raspadaju, kako povlači nit koja velikom brzinom para tekst o ljubavi koji je napisao prilikom prvog sureta; on, naravno, beleži izraze bola koje izaziva u njoj, koje vidi na njenom licu i čuje u njenim rečima, ali nikada ne ulazi, osim brzinom munje, u svoju sopstvenu realnost, u svoju dušu, ukoliko ta reč još uvek ima smisao – duša, to je ono što treba naslutiti iza tela, ili ono što je ostavljeno na cedilu iza rečenica: duša, to je tajna tela i jezika – on se ne prilagođava njenom kretanju, ne prihvata je, ne prodire u nju, evo: ne može prodreti do nje. I s razlogom: sva njihova drama je u tome, nalik je pozorišnom dekoru: visoki zidovi s vrlo malim prozorima, bez vrata. Ne može da izađe iz sebe da bi krenuo ka njoj, a ne dopušta joj da uđe. Muški i ženski rod su stravično razdvojeni. I kada slučajno uteknu iz tvrđave, sretnu se samo da bi se rastali. Sve u svemu, to je košmar.

***

S Arnoom je, kad razmislim, odmah bilo signala za uzbunu. Lampice su se skoroodmah upalile. Ali sam ih ja tek kasnije prepoznala, mada sam ih odmah uočila. Posle, znate, onaj koji je ostavljen pretvara se u džinovsku mašinu za dešifrovanje prošlosti, hiperosetljivi organ za sve propuštene znake, koje sakuplja i klasifikuje, koje istražuje i po kojima kopa bez kraja – da bi stavio tačku na sve i želi da veruje da će tako biti.

Naša Helen, dakle, čuje odmah da nešto nije u redu, da nešto ne štima. Čuje to jer se kvar ispoljava u izgovorenom, pre nego u telu; pokret ne odražava u potpunosti osećanja, a ni reč ih ne odražava sasvim. Alarm najsnažnije odzvanja u slojevitosti izgovorene reči (ne zaboravite da je ona književnica, to je neophodno, mora biti književnica u filmu, inače će od toga umreti, kao i ona druga: pisac je neka vrsta crne kutije, on sve snima, on poseduje ubistveno pamćenje čije ga, međutim, neprekidno beleženje sprečava da umre). Odjednom joj se učini da je sve izgovoreno lažno. Rečenice skrivaju obmane kojih niko nije svestan, osim nje. ** A zapravo je Arno sve pokrenuo, znala je to, rekao joj je: „Volim te“ i nešto se srušilo u carstvu jezika, u tom blistavom gradu u kome je sa žarom živela, srušilo se odjednom kao one visoke šipke koje padnu za nekoliko sekundi, a bile su nam potrebne godine da ih podginemo, reči otpad, reči ruševine, nepomične u prašini, beživotne, nepokretne, ne možemo s njima napraviti ni kolibu, ni pećinu ni špilju, ništa, ne možemo u njima više živeti. „Volim te“ je bila mrtva rečenica, utvara ljubavi, duh koji je pokretao čaršav, a ispod njega nije bilo tela. „Volim te“ je dolazilo iz mrtvog mesa, raspadalo se odmah, čim bi izašlo iz usta, pretvaralo se u dronjke. Ona  je, naravno, bila kriva za tu propast, ona sa svojim uhom koje je moglo da čuje nečuveno, nečujno: reči koje se paraju, škripanje njihovih kostiju koje se rastavljaju. Ništa slično joj se pre toga nije dogodilo, čak ni sa Žakom preljubnikom i njegovim izdajstvima – svaki put kad joj je Žak govorio o ljubavi, ona mu je verovala. Ali Arno, ona je govorio „Volim te“, a ona bi čula rasturanje, videla bi otpatke.

***

Jednom prilikom, sećam se, u taksiju koji me je vraćao kući – upravo sam bila provela čitav sat na stepeništu, bilo mi je hladno – taksista me je već neko vreme posmatrao kako drhtim u uglu njegovog retrovizora; bio je crnac, snažan i pričljiv; slušao je neku afričku stanicu koju je utišao da bi me pitao da li mi je dobro, odgovorila sam: „Da, da“, pomalo prkosno, a onda me je pogledao dugo i zamišljeno poput ptice marabu i rekao mi je, odgovarajući vrlo tajanstveno na pesmu koju sam čula u taksiju kojim sam išla kod Arnoa, skoro se smejao: „Hajde, ne brinite: još vas voli.“ I dodao je otvarajući štaku prema meni, kao da baca šaku prinča: „Voli vas zauvek.“

Imam poštovanje prema taksi vozilima koji nas prevoze do onih koji nam pomažu da prebrodimo noć i koji čitaju u svom srcu ono čega nema u vašim očiima.  Poštovanje prema jeziku koji zna šta govori; u rečenici „Volim te“ kriju se rečenice „Voleo sam te“ i „Nikad te nisam voleo“.

***

Muškarci koji se prema tom osećanju odnose s više ili manje odgovornosti, zbog drugih neodložnih obaveza, naviknutiji da sami budu centar onome što ih okružuje, nemaju  u istpoj meri koliko žena plemenitu i opasnu sposobnost da žive u drugome i za drugog.  Ali kod pojedinaca ta sposobnost je približno ravna nuli. ***Da li bi moglo biti drugačije? Ne znam. Hoće li bogalj ikada prohodati? Poznato mi je bolno čuđenje žene kada shvati da više nije voljena, strah koji je ščepa kada je ostavi onaj koji je obećavao da će je večno obožavati; poznajem to iznenadno potisnuto samopoštovanje, kada se ne zna kud da se dene, to podozrenje koje zamenjuje ono potpuno poverenje i koje, prisiljeno da se okrene protiv bića koje je sama podigla na pijedestal, počinje da se širi na ceo svet. Ša joj se može reći kada se ona pita koja se to reč, koji se pokret oglušio o sreću? Šta joj odgovoriti kada još traži način da je dosegne, i kada od mene očekuje znak koji neću dati?

Svetlost je ono što dodirujem, crnilo ostavljam. Ništa se ne može učiniti za životnu sreću s muškarcima poput mene: njih treba ne sretati.

 

Nerazmršena traka — Wannabe Magazine

….roman se bavi odnosom muškarca i žene, u kojem ona pokušava da u potpunosti ogoli sebe, pišući o svojoj ljubavi prema izvesnom muškarcu, takođe režiseru.

“Koji je drugi način da se približimo realnom ako ne praćenje, bez kanalisanja, životnih događaja koji kroz nas prolaze, prenošenje reči i slika gde haos, i pored svega, poprima oblik – ljudski oblik – i gde, ponekad, u jednom nesigurnom i mutnom odsjaju, kao u nečijim očima, možemo ugledati sebe?

Iako s kritičkim sumnjama u mogućnost ostvarenja projekta, Lorans ulazi u roman kao da je samo snimanje filma već počelo i uvodi čitaoca u taj svet minimalističkim rečenicama, kadrirajući slike jednu za drugom, besprekorno. U nameri da rasvetli svoj odnos sa muškarcem koji ju je ostavio, ona ulazi, kako u sebe, tako i u njega kroz sopstveno tumačenje odigranih događaja, jer je namerena da uđe u njegove dubine, možda i više nego svoje.

“Međutim, znate li šta ja želim? Da vidim ne te slike, već prelazak s jedne na drugu, da vidim kako se prelazak odigrava, kako nastaje nagla promena, kako se prepoznaje zaokret, napuštanje puta, da vidim kako događaji teku, teku li med i mleko ili sve polazi po zlu, šta se dešava između, šta nestaje, šta se dešava kada ljubav prolazi? Smatrate li vi normalnim da ljubav prolazi? Da samo prođe? Tu je, a onda više nije tu: imate li objašnjenje za to?”

“Bio bi to film suprotan prirodi, jedan okamenjeni film. Dva fiksna kadra – lice a, lice á – i dve zamrznute rečenice – “Volim te”, “Ne volim te više”.”

Nerazjašnjenost polariteta njegovih osećanja više je muče nego sama ljubav koju oseća prema njemu, jer nju uopšte ne spori, i usuđuje se da zađe, naizgled, dublje i od sujete i egoizma samog pisca, odnosno nje same. Ubacuje u radnju i roman “Adolf” Benžamena Konstana (Benjamin Constant), francuskog pisca iz XVIII veka, kako bi junaka tog romana postavila u određenu paralelu sa ličnom dramom, tražeći u njemu temelje za pojašnjenje i eventualnu nadgradnju psihološkog profila svog muškarca, svoje ljubavi. Sve vreme se igrajući svojim razumom, ona ne preza od toga da pokaže sumorne misli, bilo da postavlja teoriju o zaljubljivanju (“Zaljubiti se znači roditi se sa sećanjem na rođenje, nijedno rođenje nije bezazleno, to je staro koliko i svet.”), ili o odnosu žene i muškarca, o posledicama detinjstva na sazrevanje osobe ili samoj umetnosti i umetnicima. Staložena, mračna ili cinična, ne želi da se zaustavi, iako unapred zna da odgovore na postavljena pitanja nikada neće dobiti,…

преко Nerazmršena traka — Wannabe Magazine.