Заробиш тако неку реч у себи
И не даш јој да писне
Гураш је кишобранима, лењирима,
Дршкама од метле, украденим летвицама
Просврдлаш скроз између црева
Налијеш туткалом, па скачеш по њој
А оно она теби испод језика
Хоће да се каже несрећа
А ти не даш
Па макар ти то и срећа била
Откуд знаш да није кад нећеш да је кажеш
Не даш
Не може
Нећеш да знају
Ко?
Нико!
Најмање ти.
Нећеш да се обзнани тако гола,
Па да ти буде све јасно.
Зашто да ми буде јасно?
Јасно је мени и овако, не морам још и да чујем!
Али ако излети реч
Биће ти још јасније
Више него што можеш поднети
На себи
А у себи можеш све поднети
Можеш и умрети
Али нико неће знати
Ко?
Нико!
Најмање ти
Да си баш од ње умро
Од речи које ниси рекао
Од себе кога ниси признао
Јер си се плашио
Да ће толико болети
Да можеш умрети
udicazasrce 
Lepo.
Hvala, Siniša.