Наима ал Сид – ГУБИТАК (Књига САН О ПЛАВОЈ СВЕТЛОСТИ)

Полумрачни салон. Два гола тела под покривачем. Само их милиметри раздвајају. Била је мало узбуђена, али се није трудила да се ослободи тог осећања, већ је само примећивала како се са сваким комадом скинуте одеће појављују нови делови њихових тела. У очима им се назире некаква будућа црна слутња. На таваници шара црних нити. Зидове прекриле полице књига, преко којих је пала дугогодишња прашина. Окренула је лице од разбацаних делова своје одеће по поду собе. Он се покренуо под њеним погледом, извукао је голу руку испод покривача, узео цигарету и запалио је. Прошетао је својим рукама….њена рука је у његовој. Лице јој је нешто тамније него на почетку. Не жели да пропусти ниједан тренутак који треба да дође. Њена шака је заробљена у његовој. Угасио је цигарету. Сви тренуци због којих су стрепели сада су били њихови. Да ли је дошао час велике побуне?

Тело јој је било немоћно, ребра само што нису пукла. Рам који их је повезивао сада је пробијен бујицом предигравања. Какав им сада празник следи? Њена женственост изгледа као цвет чији су корени у земљи и на небу. Жели да се потпуно преда. Љубавно ју је пригрлио, и шапнуо: Волим те…чаробан си, крепка…

g1

Као и сви љубавници – били су истовремено и мртви и живи. Соба је личила на њих. Њихова прозрачност била је запањујућа, носила је у себи године тешких суша. Њој се чинило као да има неколико живота у себи. Загрљај и бол који расту. Дуга река којом треба да прођу. Лагуми прошлости. Свега желе да се ослободе.

Друштво ју је научило да је последњи онај који преживи. Али је нико није научио да је он тај што је жив, а да њој преостају јад, очај, усамљеност, оговарања и препричавања. Све јој то дроби главу за коју се ухватила и прошаптала: Волим те. Волим те…

Ако би сада неко кренуо да копа по њеном сећању, нашао би у њему трупло другог. Другог. Када га се сети, добије жељу да га ошамари. Оне последње ноћи док јој је говорио „волим те“. ……

g2

…………….

У грудима јој вулкан страха. Ипак је путовање с њим показало колико њена храброст може бити неочекивано велика: у неколико секунди све је завршено. У току тих неколико секунди учинилојој се да се с њом љуља и таваница. Душа јој ишчезава с неизмерном радошћу, али растанак стиже. Увек ће ићи по ивици спокојства. Зашто?

Хватамо се у замке а не желимо да поправимо себе.

Немоћан, опружио се без речи. Упалио је цигарету. Уста су јој сува. Тело као да је са свих страна обавијено проклетством. Тихо га љуби. Лагано устаје. Притиска електрични прекидач. Соба је осветљена. Овлаш рукком прелази преко косе и хотро скупља своју одећу. Поплава светог ћутања меша се са дивним сновима, чини од ње слабачко створење. Приближио јој се, загрлио рукама, притиснуо, згазио њено тело и шануо у јамицу плећа: Ти си мој рај…волим те.

Гледа га у очи и ћутећи показује на њега. Тихо га љуби, пољуби и изађе. Зачас се нашла на улици која води ка њеној кући. Његов звиждук јој је још у ушима. Његов лик је укопан у зидове њеног сећања. Иде. Изгубљена тачка на географији постојања. Трупло оног другог на свакој кривини, на сваком завоју, као хиљаде каменова који се сручују по њима. Када, када је час велике кушње?

g10

 

 

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s