БРАЋА ГЛИШИЋ -Добри синови отаџбине

Braća Glišić

 

Браћа Глишићи, из породице чачанског трговца – Александар, Душан и Милутин, учесници су ослободилачких ратова Србије.

Александар Глишић (Чачак 1873Сртевица код Куманова 23. октобар 1912.) је био  потпуковник српске војске.

У Београду је завршио нижу и вишу школу Војне академије. У првом балканском рату, у кумановској бици, командовао 7. пуком Дунавске дивизије I. Првог дана борбе 10. (23) октобра 1912. на Младом Нагоричану, самоиницијативно је повео пук у битку и у жестоким борбама разбио надмоћније турске снаге и повратио Сртевицу на којој је и погинуо. Тим је чином допринео да дивизија врати изгувбљене положаје, задржи надмоћније турске снаге, стабилизује лево крило своје одбране и утиче на позитиван успех кумановске битке.

– Потпуковник српске војске из Чачка Александар Глишић, командант 7. пешадијског пука Дунавске дивизије, погинуо је у Кумановској бици 23. октобра. Он је први српски официр који је у том боју дао живот за отаџбину. Од тада па све до 1941. кад је његов пук престао да постоји, та јединица је свакодневну прозивку обавезно почињала читањем имена и презимена Александра Глишића. Дежурни официр увек би на то одговорио: „Славно погинуо на Куманову”, а тек после тога читано је име тренутног команданта пука. Сем Глишића, такву почаст није доживео ниједан официр српске војске – каже за „Политику” Радивоје Бојовић, историчар Народног музеја у Чачку.

Душан Глишић (1875 – 1915), пешадијски потпуковник из 26. класе Војне академије, командант подофицирске школе и чувене ђачке чете „1.300 каплара“ у Скопљу. Учествовао и храбро се борио у оба рата за ослобођење и уједињење. После тешких окршаја, оболео, не мирећи се са чињеницом да је одбрана Србије сломљена, убио се на Качанику 1915. године,  да га, тешко болесног, војници не би вукли на носилима.

Као ветеран из Балканских ратова, руководио је обуком ђачке чете „1300 каплара“. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године. Понајвише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. У батаљон су укључени студенти са престижних европских универзитета, који су осетили да је отаџбина у опасности и масовно похитали да је помогну.

Потпуковник Душан Глишић био је строг старешина, али су га војници памтили и по очинској бризи. У Скопљу се се на обуци налазили и омладинци из академског певачког друштва Обилић. Једног дана, после обуке у касарни, из свег гласа су певали песму која ће их пратити док буду постојали:

Хеј трубачу с бујне Дрине,

дед’ затруби збор,

нек одјекне Шар планина,

Ловћен, Дурмитор…!

Уз тај ехо појави се и озбиљни а строги командант батаљона, Душан Глишић, овога пута сав озарен и весео. Повикао им је:

  • Тако Обилићи, песму хоћу. Хоћу да чује Шваба да Срби немају страха. Омладина је била и остаје носилац народне слободе. Певајте, нек одјекне Шар-планина. Певајте, још певајте!

 Милутин-Рујо Глишић (1880 – 1915), чиновник министарства финансија, резервни поручник, погинуоје у борбама код Вишеграда 1915. године. Непријатељска граната му је однела главу.

ХЕЈ, ТРУБАЧУ С БУЈНЕ ДРИНЕ

Хеј, трубачу, с бујне Дрине,
Де затруби „збор“!
Нек’ одјекну Шар-планине,
Ловћен, Дурмитор!
И нек’ Дрина јекне Сави,
Сава Дунаву,
Дунав бујни Тиси, Драви:
„У бој! У славу!“
Нек’ се бојни јеци оре
Кроз све горе,
Чак на море, —
Кроз све горе чак на море,
Где витешка срца бију,
Ој, на море, на Адрију!

Хеј, народни барјактару,
Развиј барјак твој,
На зборишту на Врачару
Купи народ мој!
Све оружје бојном вичне
Убојне слике,
Та народне наше дичне
Храбре војнике!
И где год је јоште која
У јунака
Мишца јака,
Нека дође, — биће боја,
Љута боја и мејдана
Од Адрије до Балкана!

А ви, Срби, са свих страна,
Кад чујете глас,
На оружје, на душмана,
Хајд, у добри час!
Са свих страна на душмана
Сложно, Срби, сад!
Преко Шаре и Балкана
Хајд’ на Цариград!
Нек’ се исток сав затресе
Чак до мора,
До Босфора;
Па нек’ ропске ланце стресе,
Тешке ланце од Косова,
Србадија Душанова!

Хајде, Србе, хајде, роде,
Век је данас твој!
Век је данас ос слободе,
Српски роде мој!
Не дај да ти душман пије
Крви кап по кап,
За слободу ли’, проли’је,
И последњу кап!
Из крви ће поникнути
Слободе час —
Народа спас —
А слава ће васкрснути
Свеколике Србадије:
Од Балкана до Андрије!…
Песма је познатија по почетном, можда и најлепшем, стиху у српској лирици XИX века: Хеј, трубачу с бујне Дрине и дуго година сматрала се „српском марсељезом“.

Хорско извођење песме — Народни збор (Хеј, трубачу с бујне Дрине)

УЛИЦА БРАЋЕ ГЛИШИЋ у Чачку (име добила1933. године).

Chrome Legacy Window 782016 103255 PM.bmp

Улица Александра Глишића у Београду

Chrome Legacy Window 782016 103354 PM.bmp

 

http://www.glaszapadnesrbije.rs/vest987327.html

http://www.politika.rs/scc/clanak/237798/Dobri-sinovi-otadzbine

http://akademskikrug.rs/besmrtni-djacki-bataljon/

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s