Sava Rosić – O defetizmu ili zašto nam preci nisu ostavili odgovarajući pojam na srpskom jeziku

Ove godine obeležava se stogodišnjica početka Velikog rata. Izlišno je govoriti o velikim žrtvama srpskog naroda – svakom poznatim makar iz istorije sopstvene porodice. Međutim, smatram da je neophodno razmotriti šta je posle pobede u tom ratu usledilo, imajući u vidu iskustvo niza potonjih ratova tokom 20. veka. Tačno je rečeno da su narodi koji ne izvuku pouku iz svoje istorije osuđeni na njeno ponavljanje. A za razliku od većinom nepismenih Karađorđevih ustanika sada imamo dovoljno učenih ljudi. Doduše, sada se i način ratovanja izopačio, da ne kažem „usavršio“: zapadni naučni instituti, umesto da se bave nečim dostojnim, razvijaju tehnike neprimetnog porobljavanja – ispod praga opažanja odabranog naroda-žrtve. Istovremeno su smišljeni i načini ućutkivanja zdravorazumske upitanosti: „mani me teorije zavere“, „ne budi sitničar“, „zar si protiv progresa“, „ko smo mi da…“, „mi moramo…“ i tako dalje.

Razaranje srpske kulture

Mislim da ćemo se složiti kako sve ukazuje na to da živimo u nekoj novoj vrsti okupacije. E sad, iz toga bi mogao da se izvuče sumoran zaključak: šta je – tu je, gde će šut s rogatim, mi smo nemoćni… Može i očajnički – koji vodi u terorizam. Sve to je za one koji nam kroje kapu predvidivo i prihvatljivo. Važno je samo da ne shvatimo šta se to uistinu dešava i kako nam rade to što rade. Znači, ovo vreme tihe okupacije, umesto da (kako je predviđeno) klonemo duhom i postanemo bensedinski, televizijski, računarski ili narkotički zavisnici, možemo iskoristiti za trezveno razmatranje stanja i pripremu za vreme koje će posle pobede uslediti. Valjda nas je istorija dosad naučila makar tome da posle svake okupacije sledi oslobođenje. A ovaj rat još nije završen; izgubljena je samo bitka, i to veličanstvena u svojoj neravnopravnosti: sami protiv svih! A mi smo i u ovom ratu na pravoj strani. Štono reče pukovnik Svetozar Radišić (navodim po sećanju): kada se ovaj rat završi, Srbi će se ponositi time što su prvi ustali protiv svetskog zla. Njegove reči potvrđuje i veliki ruski geopolitičar Aleksandar Dugin u svom predgovoru srpskom izdanju Geopolitike postmoderne: „Srbi su prvi shvatili kakav svet ih u budućnosti čeka, i dali svoje najbolje sinove i kćeri za to da budućnost bude drugačija – ne onakva kakvom je arhitekte globalizma vide“. Sada je pitanje samo u tome kako da pretrajemo dotle, ne pretvorivši se u bezobličnu masu?

I tu dolazim do onog glavnog: svako se iz ugla svoje struke može potruditi da doprinese kako posleratnom razvoju (da ne počinjemo opet ispočetka) tako i smanjivanju pričinjavane štete. Sve ovo već dugo traje, više se ne možemo izgovarati kako smo zatečeni ili neobavešteni. Ko god se potrudio, mogao je da shvati. A i tolike knjige su već napisane… Ovih dana čitam na internetu raspravu o tome kako bi valjalo po kružocima zajednički sročiti predloge smernica za delanje (što bi u novogovoru rekli: akcioni plan) u svim pravcima (a zahvaljujući računarima nije potrebno tražiti mesto za okupljanje ni trošiti vreme i novac za prevoz). Recimo, pravnici bi mogli da sačine pregled stanja i preporuke za budući Ustav, zakonodavstvo, tužbe protiv svih onih koji su kršili sve moguće zakone itd. Istoričari bi mogli da se pozabave vaspostavljanjem istinske povesnice srpskog naroda. Evo, nedavno su u Rusiji obnarodovana načela za pisanje udžbenika istorije. Uopšte, u svakoj oblasti ima toliko posla da se čoveku prosto zavrti u glavi. Ali tako bismo spremni dočekali oslobođenje. U međuvremenu bi svako ko nije uključen u „ljudske resurse“ (kakav neljudski izraz!) ono malo preostalih preduzeća ipak ostao u struci, doprinoseći plemenitom i uzvišenom cilju. Sem toga, mogli bismo da utanačimo načine nenasilne borbe protiv smišljenog naturanja onoga što nam nikako nije potrebno. Nije li to bolje nego da sve dublje tonemo u žabokrečinu „rijalitija“ koji živimo – što manje hleba, to više igara… Na primer, da stalno u prodavnicama zapitkujemo zašto su natpisi ispisani latinicom, šta im znači ta akcija ili čak „sale“ umesto sniženja cena ili rasprodaje, zašto nam prodaju uvozni kvasac, kisele krastavce, maslac, sapune, šampone, čokoladu i toliku drugu robu (što se lako može ustanoviti, doduše pomoću lupe) itd.

Jezik – meta u porobljavanju umova

Ja mogu stručno da govorim o jeziku, pošto on predstavlja metu u porobljavanju umova. Za mene je ključna bila Manipulacija svešću Sergeja Kara-Murze u kojoj je, između ostalog, potanko objašnjeno kako se i zašto razara „kulturno jezgro“ društva (po Antoniju Gramšiju), zašto je neophodno srušiti sve tabue (setite se grcave radosti povodom toga što Crkva i Vojska, ranije najuglednije ustanove među Srbima, više to nisu, ili upornog naturanja „parade ponosa“, ili onolike galame oko hapšenja grupe Pusi rajot zbog raskalašnog „performansa“ u crkvi, a niko da prevede sâm naziv)… U poglavlju o jeziku konačno mi je objašnjeno otkud ovolike tuđice: procesuiranje (suđenje), implementacija (sprovođenje, primena), generalizacija (uopštavanje), edukacija (obrazovanje, obuka)… Uvaženi Sergej Kara-Murza ih zove: reči-amebe. Njihova poplava nije nikakvo pomodarstvo, neukost ili slučajnost. Najkraće rečeno, svaki zanat ima svoj alat. A sprave mišljenja su pojmovi. Ako njih napola razumemo kako da išta pojmimo, tj. shvatimo? Preostaje nam samo da prihvatamo zdravo za gotovo ono što nam onoliko samouvereno savetuju. A autor veli da smo konačno okupirani tek onda kad prihvatimo jezik okupatora. Evo navoda iz knjige: „Jezik je glavno sredstvo potčinjavanja. ′Mi smo robovi reči′ – rekao je Marks, a potom je to bukvalno ponovio Niče. Taj zaključak dokazan je mnoštvom istraživanja, poput teoreme. Reči u-beđen i po-beđen istog su korena. To potiče od davnina, iz latinskog, u kome reč ubeđivati (convincere) bukvalno znači ′primoravati da se bude zajedno sa pobednikom′. Podložnost uticaju reči dubinsko je svojstvo psihe, nastalo znatno pre sposobnosti za logičko mišljenje“… „Nesvesno smo počeli da govorimo jezikom koji nam je nametnuo protivnik: tržišna privreda, građansko društvo, sekvestri sa sve restitucijama. Smesta smo prestali da se međusobno razumemo, pošto su to reči-klopke, njihov smisao je neodređen, svako na svoj način shvata. U rušenju sovjetskog uređenja reč je bila glavno oružje, organizam naroda nije savladao infekciju kada su naši protivnici rukama Gorbačova i njegovog tima u naš mozak zarili špric pun pojmova-virusa. To je bio rat nove vrste, za koji nisu bili spremni ni generali ni vojnici“.

Veliko spremanje u našim glavama

Znači, potrudimo se da svoj jezik, izbrušen i uglačan naporima tolikih naraštaja naših predaka, očistimo od nametnutog smeća. Potrebno je veliko spremanje u našim glavama kako bismo oruđe mišljenja doveli u ispravno stanje. Veliki je to zadatak! Kako biste posrbili sledeće: afirmisati, brifovati, demokratski kapacitet, eksponent, efektuirati, indikativan, koherentan, koalicioni potencijal, proaktivan, promovisati, relaksiranje problema, relevantan, reprezentativan, rodno senzitivan, senzibilitet, signifikantan, socijalno odgovorna vlada? Umesto gledanja zaglupljujuće omamljujućih emisija na televiziji, zavirimo u rečnik stranih reči – čekaju nas zanimljiva otkrića. Kao prvo, za svaki strani pojam ima više odgovarajućih srpskih reči, što znači da nam se jezik bogalji i sužava. Čemu to vodi prikazali su još 1927. godine Ilja Iljf i Jevgenij Petrov u liku iz romana Dvanaest stolica – Eločki-ljudožderki, koja je sve mogla da izrazi koristeći svega 30 reči. A nadimak je dobila kao poređenje sa ljudožderima plemena Mumbo-Jumbo čiji jezik ima 300 reči. A koliko reči danas koristi omladina odrasla u doba televizije i interneta? I koliko je od toga srpskih? Dalje, ako uporedimo razne rečnike stranih reči, videćemo da se ista tuđica katkad različito tumači. Zar je to moguće!? To može da znači samo da smo različito shvatali zamagljene pojmove. I kako onda sa takvim odokativno sklepanim oruđem da iskujemo neku ispravnu misao? Sem toga, jezik se kvari i srpskim rečima: vođenje ljubavi postalo je upražnjavanje seksa; Srbija je naprečac postala zemlja zapadnog Balkana; uspavati životinju znači usmrtiti je; nikako da shvatim šta je to međunarodna zajednica za razliku od OUN, i da li evropske vrednosti uključuju „humanitarno bombardovanje“ i trgovinu ljudskim organima… Najzad, kako neko za svoju jedinu zemlju i svoj jedini narod može reći: ova zemlja, ovaj narod!? Meni to tako posprdno zvuči. Međutim, pošto nam se neprestano utuvljuje, mora biti da je jako važno. Imamo i nove praznike: sveti Valentin uveden skupa s objašnjenjem da je to isto što i sveti Trifun (ali nije jasno zašto bi ga obeležavali oni koji nikad nisu slavili svetog Trifuna). A tek Noć veštica!? Ko zna zašto uvedosmo i Noć muzeja, kao da se muzeji ne mogu posećivati danju…

Uopšte, možemo u nedogled pretresati bezbrojne načine razaranja srpske kulture… Recimo, svojevremeno smo bili u prilici da danima u direktnom prenosu gledamo ceremoniju sahrane majke britanske kraljice, a da li ste ikada na televiziji videli makar deo Smederevske jeseni ili Raških duhovnih svečanosti? Zato nam u vreme Egzita nema spasa, a i Guča je pretvorena u nešto sasvim drugo pre nego što je dospela na televiziju. Zatim, ukinuta je emisija Ćirilica u kojoj su predstavljana kulturno-umetnička društva, tako da više ne znamo kada će nas iznebuha zaskočiti nekim kolom ili narodnom pesmom, pa – ko se slučajno zatekao na tom kanalu, video je, a oni će uredno zabeležiti da je ukupno prikazano toliko i toliko minuta nečeg izvorno našeg. Zato se nastavci romana o onom vešcu Hariju Poteru čak i u večernjem Dnevniku reklamiraju… A film o njemu prikazali su nam upravo na Badnje veče! A šta tek reći za savremene srpske filmove? U svima njima nema nijednog normalnog Srbina; ubijaju nas u pojam – bukvalno! Da ne nabrajam više – jasno je.

„Neka bude borba neprestana“

A o tome koji je krajnji cilj razaranja kulture rečito govori već i sâm naslov još jedne knjige Sergeja Kara-Murze: Demontaža naroda. Znači, sve nas melju u jednoobrazna zrnca nemoćna za pružanje otpora, napadnuti smo kao narod, niko nije izuzet – zato je svako od nas pozvan da učestvuje u odbrani, ako ne želimo da doživimo sudbinu onog nesrećnika iz Orvelovog romana 1984 koji se nemoćno batrgao da bi na kraju završio ushićeno gledajući Velikog brata. Te zato zasukanih rukava prionimo na posao: trebimo svoj jezik od korova reči-ameba, pomno čuvajmo svoje ćirilično pismo, potrudimo se da prokljuvimo na koje načine nas skreću na stranputicu, zašto nam zapravo savetuju da učinimo ovo ili ono, i da li je to dobro za nas…

Za mene je putokaz predstavljala prva rečenica predgovora dr Miloša S. Moskovljevića rečniku iz 1949. godine: „Da bih pomogao što lakše učenje ruskoga jezika kod nas, za vreme poslednje okupacije počeo sam raditi rusko-srpski i srpsko-ruski rečnik“. Zaista, plodno je predurao okupaciju! Evo i ja sastavljam rečnik od preko 200.000 reči, umesto da se prepustim defetizmu. Kad sam već kod te reči – razmislite zašto nam preci u nasleđe nisu ostavili odgovarajući srpski pojam? Kao ni za pesimizam… „Neka bude borba neprestana“…

Sa okruglog stola o ugroženosti ćirilice u organizaciji Srpskog udruženja Ćirilica

Izvor: Pravda

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s