Antonije Đurić – Šest stotina naših Vidovdana

I noćas, uoči Vidovdana, osedlani konj pomamno frkće i besno udara kopitom u moj san.

I noćas senke likova utopljenih u ogledalo zemlje poskakuju širokim poljem, prepliću se i sudaraju na obalama dveju reka, vitlaju britkim mačevima i zamahuju ubojnim kopljima.
I noćas s ljutog bojišta, na krilatom konju, iz čijih nozdrva izbija žuta pena, dolete oslepeli guslar i tananim gudalom, izronjenim iz utrobe zemlje, živo udari po mojim damarima.
I u tom času zdušno, kao nikad, zabrujaše umilna zvona Samodreže i Ravanice, Lazarice i Gračanice, Dečana i Svete Žiče, Studenice i Morače, Deviča i Hilandara…
I mojim venama noćas, uoči Vidovdana, potekoše crkveni božuri.
I otvori se knjiga starostavna, knjiga o Kosovu, koja se čita šest stotina godina, i koja će se čitati dok je ljudi i dok je Kosova.
I vaskrsnuše kosovski junaci, čiji zavet neprekidno traje u sluhu potomaka: „Bolje ti je izgubiti glavu, no rob biti svirepom tuđinu…“
Da li to i mene noćas, uoči Vidovdana, ispod sivog kalpaka i krvavih veđa gleda Srđa Zlopogleđa i pita grmećim glasom: smem li izaći pred Miloša? Pred onog Miloša koji „planu kao vatra živa, na Murata naskočio vučki, britku sablju povadi hajdučki…“ Smem li izaći pred onog Miloša čiji lik njegovi potomci u zlato pretopiše, lik stade u medalju, medalja zablista na prsima junaka i osta večno ime Obilića.
I noćas, uoči Vidovdana, znam: Kosovo nije dolina; nije ni ravnica, ni brežuljak na Gazi-Mestanu, ni žitno polje kraj Laba i Sitnice; ni vinogradi koje su preci naši zasadili a ruke potomaka negovale; nije ni kosturnica, nije jama nepregledna… Kosovo je planinski vrh koji seže do svoda nebeskog, i na kome sitno kolo vodi Kosovka Devojka – milina je u nju pogledati… Pored nje je Carica Milica, u Milice duge trepavice; vitezovi kolo razigrali pod krstašem Boška Jugovića. Sitno veze Banović Strahinja, još sitnije Orloviću Pavle; vedro čelo Milana Toplice, još vedrije hitrog Obilića, kome noži za pojasom sjaje…
Kosovo je i duša Srbinova, njegova rana nezaceljena, krv njegova, njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i njegova kolevka, u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majčinih grudi primilo i svetu pričest i zavet: umiranje za slobodu i mržnja na ropstvo.
Kosovo je nepresušni duhovni kladenac koji preci ostaviše svojim potomcima da ih nadahnjuju snagom i istinom kako bi se, uspravni i dostojanstveni, održali kroz vekove i kako bi između ropskog poniženja i smrti – uvek izabrali smrt kao večni život, kao večno trajanje, kao carstvo nebesko.

DAN TUGE I PONOSA
I bi utorak, dan petnaesti (dvadeset osmi), meseca juna, leta Gospodnjeg 1389.
I bi Vidovdan. Dan tuge i ponosa. Dan pada i slave. Dan smrti i u istom danu čas vaskrsenja.
I pre Vidovdana najezda turska bi neukrotiva: ognjem i mačem, nepravdom i nasiljem prokrčiše sebi put na zapad. I želja im neukrotiva: da sve hrišćanske narode porobe, slobodnu Evropu da u tamnicu pretvore. I prva uzda toj najezdi bi na Marici kod Černomena s jeseni 1371. godine. I u toj bici padoše kralj Vukašin i despot Uglješa. Padoše i tvrdi hrišćanski gradovi: Ser, Sofija, Solun. Godine 1386. zasuše kopljima i strelama Niš i mačevima posekoše njegove branioce.
I prvi boj vojske Muratove s vitezovima kneza Lazara bi u Toplici, kod Pločnika, leta 1387. I ne smede se Murat pogledati licem u lice sa Lazarom, i uteče s bojnog polja, i ponada se da će njegovi kopljanici zaobilaznim putem, s bosanske strane, udariti u leđa srpskoj vojsci… I rasprši se ova nada Muratova: vojsku njegovu kod Bileća dočeka vojvoda Vlatko Vuković i baci je na kolena…
I odlučiše Turci da sakupe sve što mač može poneti i da svom silinom udare na Lazara.
I uhode obavestiše sultana Murata da u zemlji Srbiji vladaju razdori: svađa i vlastoljublje, netrpeljivost i pokor starešina srpskih. I oni Turcima ugodiše čas da se srpska vojska napadne. I dok Murat preko svojih telala pozva silnu vojsku iz male Azije i Persije i uputi je prema Skoplju i Kosovu, još potraja nesloga velikaša srpskih.
I obeća Murat vojsci svojoj da može otimati blago srpsko, i obeća lepe robinje srpske, i zdravu decu srpsku, i još im obeća da će uživati u plamenu koji će sažižati kuće srpske, i u zveketu sindžira kojima će vezati nepokorni narod srpski…
I knez Lazar sazva sabor u Kruševcu i uputi onu zavetnu poruku svekolikom srpstvu:
„Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne doš‘o na boj na Kosovo, ne imao od srca poroda, ni muškoga, ni devojačkoga…“ I pojedini velikaši ne odazvaše se ni na ovu zakletvu, a zapadni hrišćani ne uputiše pomoć. I bi onako kako u narodnoj pesmi reče Kosančić Ivan: „Svi mi da se u so prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili…“
Knezu u pomoć pohitaše vojvoda bosanskog kralja Tvrtka Vlatko Vuković, koji se već bejaše proslavio u boju s Turcima, i ban Ivaniš Horvat iz Hrvatske sa dve hiljade uskoka.
I vojska srpska, čim uze svetu pričest i zakle se na vernost „kod bijele Samodreže crkve“, krenu na megdan junački.
I otpoče ljuti boj dve vojske: jedne, Lazareve, koja brani svoju nezavisnu državu, svoju slobodu, svoje ognjište i svoju decu, i druge, Muratove, koja hoće da srpskom narodu nametne ropski jaram, da ga veže u sindžire i okove, da mu zatre ognjište, razori slobodu, spali bogomolje, da mu otme sve što je njegovo.
I boj potraja jedanaest časova.
I usred boja Miloš Obilić prokrči sebi put do Murata, i zari mu mač u srce, i raspori ga „od učkura do bijela grla“ i odlete Miloš u carstvo nebesko, u večnaju pamjat.
I Muratova smrt izazva grdnu pometnju u turskim redovima.
I knez Lazar se junački borio uprkos šesnaest ljutih rana na telu. I dva konja koja ga kao vihor nosiše među najgušće turske redove po razbojištu padoše strelama probodena. I kad Lazar uskoči na trećeg konja – Muratov sin Bajazit, koji vešto prikri očevu smrt – ostatkom svoje vojske besno kidisa na njega.
I za glavu cara Murata pade carska Lazareva glava.

I BI VIDOVDAN
I bi Vidovdan, leta hiljadu trista osamdeset devete.
I otvori se grobnica da primi utučenu srpsku slobodu. I umuknu zveka oružja, i odjeknu zveka lanaca kojim oholi pobednik okova srpsko roblje.
I bi Vidovdan koji će srpskom narodu kroz vekove zamenjivati otadžbinu, slobodu, prosvetu; dan koji će mu značiti više nego vekovi drugim narodima, dan koji će srpski narod podići u sfere večnosti jer će se od tog Vidovdana pa kroz celo svoje trajanje do dana današnjeg lakše miriti sa smrću nego sa ropstvom.
I to je onaj sveopšti, svevideći i sveznačeći moralni čin koji mu u amanet ostaviše kosovski junaci na čelu sa čestitim knezom. Lazar bi onaj koji ostavi najčistiji, i najdublji, i najpotresniji duhovni testament: put ka carstvu nebeskom, jer se jedino na tom putu večno traje, večno živi. To je jedini put besmrtnosti.
Mogao je Lazar da izabere carstvo zemaljsko: da savije kičmu i kolena i time odrekne pravo svom narodu na ime i slobodu, na gospodarenje svojim ognjištem i svojom dušom. Da su se tome putu priklonili kosovski junaci, sačuvali bi svoj život i svoje zemaljsko blago, ali bi zauvek ugasili čežnju Srbinovu za slobodom. Da su tako učinili, nikad srpski narod ne bi imao ni crnog Đorđija u Orašcu, ni Miloša u Takovu, ne bi bilo ni Njegoša, ni Vuka Mandušića, ni Višnjića, ni Starca Vujadina, ni hajduk Stanka, ni Mrkonjića u nevesinjskoj pušci, ne bi bilo ni Aleksandra na Kumanovu, ni Bojovića na Bregalnici, ni Stepe na Ceru, ni Mišića na Kolubari, ni Gavrila u Sarajevu, ni majora Gavrilovića na Dunavskom keju u Beogradu, ne bi bilo ni etike u srpskih đaka i njihovih profesora u kragujevačkom oktobru. Ne bi bilo ni gusala. Ni srpskog imena. Ni Kosova.
Čestiti knez i njegova vojska učiniše ovaj dan večnim. Kosovski boj svojim sjajnim primerom zaseni zemaljsku kuglu. I prihvati narod srpski borbu bez straha, i bez vapaja, i bez uzdaha svestan da život daje za slobodu svetu.
I bi Vidovdan, dan u kome izgibe cvet srpski, sve što se u narodu smatralo boljim i uzoritijim pade na braniku otadžbine.
I crveni božuri iz krvi njihove nikoše.
Na Kosovu ne izdade ni čestiti knez, ni čestiti narod, jer knez je bio narod i narod je bio knez. Izdade samo Branković.
Od tada Vidovdan neprekidno grmi prokletstvom na one koji izdadoše zavet kosovskih predaka: „Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu!“
Vidovdan traži otrežnjenje i osvešćenje. Vidovdan ište očišćenje od mržnje, od bratske nesloge, Vidovdan traži spokoj pod nebom kosovskim i nebom sveta: sloboda, mir, sloga, pravda, duhovno i materijalno pouzdanje. Ko se danas veliča slobodama i slobodarima a uzmiče pred neslobodama i tiranima – ne čuje razgovetni šapat budućnosti i u njemu strašnu opomenu da će se današnji grehovi sutra spirati pokajničkim suzama! Ponositi se svojim precima a ne biti ih dostojan – čin je vredan samo prezrenja.
Sveta Sloboda!
I Kosovo, na sablji izgubljeno 1389! I Kosovo na sablji vraćeno 1912! Posle 523 godine! I taj dan uđe u istoriju.
Zavojevači dođoše na Balkan bez kulture, bez slobodarske tradicije; dođoše da poruše slavnu kulturu srpskog naroda, da poruše grčku kulturu, da potlače slobodne i stave ih pod bič tiranski! I u toj najezdi postrada narod srpski. Prekinut je život njegove države, porušena je njegova vekovna kultura, zaustavljen je njegov civilizacijski napredak, razdrobljena je njegova državna celina, raspolućena je njegova duša: jedan brat slobodan, drugi na Kosovu, u Makedoniji, u Novopazarskoj oblasti i u delovima Crne Gore još stenje pod turskim igom. I otuda stižu vapaji porobljenih, crni glasovi o neviđenom zulumu – ubistvima, paljenju kuća, silovanju majki srpskih i sestara, rušenju njegovih svetinja. Uzalud molbe i preklinjanja da se pomogne svojim sunarodnicima. I kad jalova reč umuknu – progovoriše topovi. I udružiše se balkanski narodi da sa svojih ognjišta proteraju tuđina:
Srbija i Crna Gora, Bugarska i Grčka krenuše na bojno polje. Talas oduševljenja zahvati celu Srbiju: ne bi dovoljno pušaka za dobrovoljce koji pohitaše da se svrstaju pod barjak slobode.
I bi boj na Kumanovu.
Kosovski gnev, koji pritajen tinjaše pet vekova u duši srpskog ratnika planu i razbukta se u ogroman požar u kome sagore najveći deo turske balkanske armije.
Uzalud se turska vrhovna komanda ponada da će posle poraza na Kumanovu moći da primi još koju bitku. Uzalud! Pred naletom Dušanovih, Lazarevih i Miloševih potomaka padoše Skoplje, Veles, Prilep, Bitolj, Novi Pazar, Prizren…
I srpska vojska izbi na Kosovo. Posle pet stotina dvadeset tri godine!
I pade vojska ničice i stade ljubiti zemlju praotaca svojih.

PETVEKOVNI SAN
Kosovo je osvećeno! Kosovo! Jedan san, petvekovni san uvek budnog naroda ostvaren je. I suze radosnice ispuniše oči staraca i dece, majki i sestara, pastira i vojskovođa, sveštenika i monaha. Kosovo je osvećeno! Samo Srbin može da oceni značaj ovog uzvika, jer samo Srbi imaju svoje Kosovo. Samo su Srbi pet stotina dvadeset tri godine iz dana u dan u školi, u crkvi, u domu i polju, u radosti i žalosti, o slavi i svadbi, govorili jedni drugima o Kosovu…
Kosovo nije samo bojno polje, Kosovo je duša Srbinova, njegova kletva i molitva, Kosovo je planinski vrh odakle nas motre bistre oči čestitoga kneza, koji između ropskog poniženja i smrti, izabra mučeničku smrt da bi večno živeo…
Kosovo bi osvećeno, ali srpski vojnici ne oskrnaviše nijednu bogomolju, ne porušiše nijedan spomenik, ne preoraše nijedno groblje, ne zapališe nijednu kuću, ne razoriše ničije ognjište, ne ucveliše ničiju majku, ne silovaše ničiju sestru… Oni samo zavojevača sa pradedovskog ognjišta proteraše.
I bi leto hiljadu devetsto četrnaesto. I bi Vidovdan u Sarajevu!
I pesma ispuni sav prostor: „Miloš ubi car Murata, a Gavrilo Ferdinanda…“
I bi šest stotina Vidovdana na ovom tlu.
I svaki Vidovdan je i prošlost, i sadašnjost, i budućnost. I zavet vidovdanski bi i osta nepromenjen: da budemo svoji na svojemu, umirati kadri za slobodu.

Uoči Vidovdana 1989. – „KOSOVSKA
ČITANKA“ -izdanje Dalmatinske eparhije

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s