Петар Кочић (1873-1916) – Мисли о Отаџбини

Мисли  о Отаџбини

„Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.”

Карахом југословенске илузије поткрај прошлог вијека српски народ је ушао у период кризе идентитета. Неоимперијална ревизија историјске свијести чини да потрага за националним вриједностима и грађанским достојанством дјелују као Сизифов посао. Ако томе додамо још да је национализам оптерећен југословенским искуством, не увијек без разлога, и прокажен као искључивост, постаје јасно да темеље здравом патриотизму ваља тражити у предјугословенским узорима.

Један од оваквих узора је, нема сумње, српски књижевник, политичар и народни трибун Петар Кочић. Кочићево дјело, инспирисано идејом националног јединства и борбе против рђаве туђинске управе, својеврстан је путоказ како се борити за национална права и грађанско достојанство. Ове двије идеје Кочић је објединио у идеју „Отаџбине“, часописа који је покренуо у Бањој Луци на Видовдан 1907. године. У уводнику првог броја „Отаџбине“ Кочић је записао:

Исповједајући своје дубоко увјерење, да су Босна и Херцеговина, према свом националном обиљежју, српске земље, ипак нећемо ником наметати српско имје. Нека се зове како ко хоће и милује, а ко нам приступи, добро нам дошао.

Другим ријечима, Кочић каже, „Отаџбина“ припада мени, али подједнако она припада и онима који не мисле као ја. У истом броју часописа објављен је и текст под насловом „Мисли о Отаџбини”. На једноставан, за ондашњи неуки пук адекватан начин, он говори о важности националног јединства и грађанских права и обавеза. Чини се да и нама данас може бити од користи.

Отаџбина је веза која нас спаја са људима нашега рода и језика, било да припадају прошлости или будућности, било да живе у садашњости.

Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и нжање: ми жањемо што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци.

Без отаџбине небисмо имали предака, а без њихових тековина ти би био исто онако убог и биједан као што су дивљаци.

Упамти добро ово: ако ми сви припадамо Отаџбини и она припада свакоме од нас; без тога нема ни узајамности ни узајамног повјерења међу грађанима! Ма гдје био треба да уживаш исту безбједност као и у Отаџбини и да имаш увјерење да за тобом стоји Отаџбина, готова да те свом снагом заштити.

Чим нестане правила један за све, сви за једног, Отаџбина је само једно обично име.

Отаџбина је као свако живо тијело, чије здравље зависи од радљивости удова; чим удови раде рђаво и тијело опада; раде ли добро и оно је здраво.

Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.

kocic

ИЂИНЂИ И БИРИНЂИ

Пише:
Јанко Вујиновић
Зашто је Петар Кочић речи Истина, Слобода, Отаџбина и Бог писао увек великим словом!

Један од најпознатијих Кочићевих записа гласи: Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и не-устрашив као Бог, а презрен и гладан као пас. Како је живео онај ко је записао ово, рекли бисмо, свето начело? Да ли је увек жудео за Истином, трагао за Слободом, љубио Отаџбину? Затшто је речи Истина и Отаџбина, реч Слобода и реч – Бог писао великим словима? Ко је био Петар Кочић?

Петар Кочић је рођен 1877. године, годину дана после аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, годину дана пре Берлинског конгреса на којем је управа над Кочићевом Отаџбином уместо дотадашње Турске царевине препуштена Аустроугарској, црно-жутој монархији. Или, како би то сам писац у чудесној визији-причи под насловом Староставна књига Симеуна ђака записао:

„У Босни, у срцу и снази сербског отечества, на иљаду осам стотина и неколико година послије Кристова рожденија настаће превратнија и друга судија. Земљом ће завладати два господара. Један ће се звати Иђинђи, а други Биринђи. Иђиђи ће почети слазити са пријестола, а Биринђи се пењати.“

Ето, тако је во времје оно приповедао Петров Симеун ђак. А данашњи би Кочићеви потомци, Крајишници за ту смену на престолу народски, онако просто, од срца рекли: Сјаши Курта да узјаши Мурта! Од зла – на горе! Одлијеће Ала – долијеће Врана! Иђинђи и – Биринђи! Курта и Мурта! Јер, српски народ расејан по Балкану се, стварно, носио са ове две царевине, са Турском и Аустроугарском од Косова до данас. А подсмешљиви назив Иђинђи и Биринђи био је само Кочићев одговор на то што су његову горду и тужну земљу Босну листови Ка-Унд-Ка Монархије све чешће почели звати – Неуес Остерреицх. Чуј ти њих, Босну и Херцеговину зову – Неуес Остерреицх! Која нова Аустирја кад је Босна старија од било које Естеррајх. А Херцеговина је, богме, старија и од самога Беча.


„Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неуништив као Бог, а презрен и гладан као пас.“


Сељаче рођено на Кочића главици, у Стричићима, на Змијању, школовање је започело у манастиру Гомјеница, где му се отац, свештеник, оставши удовац, закалуђерио и постао игуман ове „задужбине Немањића на Крајини Љутој“. Прва два разреда гимназије похађа у Сарајеву. Из трећега је истеран због – србовања! Школовање је наставио у Београду. Почетком века Кочић је студент славистике у Бечу. Учи и пише, па се овај период може сматрати и најинтензивнијим његовим литерарним раздобљем. Али, Петар је истовремено и један од најбунтовнијих студената. У писму упућеном Богдану Поповићу у Београд млади, гладни бунджија, између осталог, пише:

„Гладан, го и биос… Ходам ја по Бечу и сјећам се свог дјетињства… И пишем с планине и испод планине… Али ја сам задовољан јер сам самосталан“.

Не треба посебно наглашавати ову, сталну Кочићеву жељу, чак рекло би се насушну потребу, да буде самосталан, без обзира на све последице. У Бечу, у страшној оскудици, млади књижевник пише о Крајини, али истовремено предводи групу најбунтовнијих студената. Пошто је дипломирао, Кочић се враћа у Београд, одакле је упућен у тадашњу Стару Србију: постављен је за суплента Српске гимназије у Скопљу. Али, после само годину дана из политичких разлога напушта, такорећи протеран је из Скопља.

Несмирни књижевник одлази у Сарајево. Ту је постао секретар српског друштва Просвјета. Политички је веома активан, говори и пише чланке против црно-жуте монархије. После генералног штрајка, и наводно откривеног његовог писма-позива сељацима на устанак, Кочића протерују из Сарајева. Склања се у Бања луку. Оснива часопис Отаџбина. Због летка који се завршавао речима: Живела слобода и самосталност наше отаџбине! осуђен је на два месеца тамнице са, како је писало у пресуди, „појачаним постом“ и у оковима! Минула су та два месеца робије у ланцима, изашао је непокорни писац, али је, авај, кратко био на слободи. Јер, ускоро је написао и објавио чланак са насловом Мирише барут у коме је исписана и отворена порука, позив на устанак: Брату брат – Шваби рат! Због овог текста Кочић је осуђен на робију коју је издржавао у чувеној бањалучкој Црној кући и у Тузли. Што су га власти више прогањале, чешће затварале, то се глас о њему као несаломљивоме борцу за национална и социјална права, све више ширио по бунджијској, хајдучкој Крајини. Омладина му је упућивала ватрене поздраве. А он је, иако утамничен, деловао. Истомишљеници, такорећи завереници су га посећивали у тамници, Кочић их је саветовао шта и како да раде. Чак је одатле, из Црне куће дојавио да се из манастира Житомислић у Херцеговини склони оружје тек кришом унето из Србије, како га Аустро-угари и њихови жбири не би открили.

По изласку из аустроугарских казамата Петар Кочић постаје један од најватренијих противника Беча. И најпознатијих Крајишника. На пример, на изборној скупштини у Крупи окупило се више од 4.000 људи да са заставама и песмама дочекају, цитирамо тадашњу штампу „челичног српског борца Петра Кочића, сина љуте Крајине, а дику цијелог српства“… Његов углед је растао. У 1909. години изабран је за српског посланика у Босанскоме сабору. Чувени су његови говори у Сабору, на пример онај из 1911. о аграрном питању.

Исцрпен, разједен, немоћан, бунтован, усправан, Кочић се разболео. Отишао је у Београд 1912. године, на лечење. Очајан, помрачен, сатрвен, умро је 1916. године у душевној болници, док је Србија пиштала под аустроугарском чизмом а солдати, Мађари и Швабе клали старце и децу по Мачви и Јадру. Мрак Аустроугарске се надвио и над престоницом Србије, по Београду, па и по дворишту болнице где је Кочић боловао, падале су бомбе. Отишао је Петар Кочић не дочекавши ослобођење свог народа и пропаст Аустроугарске монархије против које се борио током целог свог бурног, мучног али и мушког живота. Преселио се у Рајско насеље две године пре пропасти Аустроугарске. Дакле, свој кратки, грчевити живот, Кочић је провео под аустроугарским режимом. Или, како је то он сам на једном месту записао: У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вај ме, и умријех!

Ето, тако је за-вршио писац који је искрено и страсно љубио Истину, Слободу и Отаџбину. Не-саломиви бунтовник са посне крајишке земље, са те плани-нске чемерке. Љути сељачки трибун. Усправан, неприлагодлјив, бескомпромисан…

Кочић је створио неколико посебних народних типова који ће живети у литератури докле постоји српски језик. Чак се помало чини да су се ти Кочићеви јунаци одвојили од свога творца, тако да су данас малтене познатји Давид Штрбац или Симеун ђак од Петра Кочића! Само упућени знају ко је писац а ко пишчев јунак! Па ће се чешће чути – што оно рече Давид, него оно – како то записа Кочић!

Писао о својој Крајини, о Крајишницима. По причама Петра Кочића се такорећи могу проучавати етно особине Срба са Крајине. Тим људима, записује писац, влада луди, врели планински пркос. А све је, пише даље, на овој планини и испод ове планине до зла бога љуто, горопадно, немирно и тврдоглаво. А у једној другој причи се вели како је крајишка крв снажна и врела. То су, мисли с правом књижевник, врло ћошкасти људи. Преки. Али, и несебични. То је народ који је живео под две по свему, по вери па и по раси, различите царевине. Народ који је био брана на Крајини: штитио је, одбранио Запад од Турака, од продора ислама, граничар на међи Истока јер је очувао веру православну, заустављао надирање католичанства. Укратко, народ на ветрометини. Народ од којега преверавањем постадоше два-три народа. Национ у чијој земљи, очајно записује Кочић нема праве. И додаје, дописује: Наша је права на Косову закопана. Или, што би рекао Петров јунак Мрачајски прото: Дјецо, црна је ноћ на земљу пала!

Нажалост, и данас се ове речи Кочићевог јунака могу поновити. И сада, поткрај овог нашег двадесетога века овај узвик је истинитији, ова тамна ноћ над Босном је, изгледа, тамнија, мрклија него у пишчево време. Јер, збиља, Црна је ноћ на Босну, мркла је ноћца на Херцегоивну пала. Која је данас права у Босни? Која царевина у Херцеговини? Чија влада? И данас се по тој лепој, доброј, врлетној земљи шири и Курта и Мурта! Ајфор, Ијфор, Унпрофор! Иђинђи и Биринђи! Опет Кочићевом Отаџбином владају две три царевине. Турска, нешто што и јесте и није Аустроугарска, али – постоји, и нека трећа сила која је целим светом овладала. Она која ће на Кочићево невино Змијање, на Мањачу и на Бања луку недавно испаљивати разорне, убитачне „томахавк“ ракете. А зашто? Па да би се латинлук и исламлук опет ширио по Крајини. Да би се у главу утукли, што би записао Кочић, Србови. И да би се раширио Сфор, Иђинђи и Биринђи. Ајфор, Ијфор, Унпрофор. Курта и Мурта, мој тужни, мој пркосни, мој добри Петрашине.

(Реч са Кочићевог сабора у Дортмунду)

Молитва

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.

O боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

(Штампана први пут у бањалучкој Отаџбини, I/1907, бр. 3, ушла је и у Кочићеву књигу „Јауци са Змијања“ (Загреб 1910).
Kosovo

Tako je govorio David Štrbac

– Bože moj, čudne ljepote u vašeg cara! (austrijskog). Bože moj, bože, ala vi usrećiste našu zemlju! Svijet se lijepo umrtvio od nekakva dobra, i miline, pa jedva diše!.

– Svak ves`o, zadovoljan, svak pjeva, samo se pjesna niđe ne čuje. Jedini sam ja nezadovoljan, jadan i čemeran.

Sudija pita: – Oklen si? Kako se zoveš?

– Ja se zovem, slavni sude, David Štrbac, selo Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, a zemlja, mislim glavati gospodine, da će biti Bosna. Kućna mi je lumera 17. Tako me slavni sud piše i tako mi pozovke šalje.

– A kako ti se zove njivica, Davide? To treba da zna Slavni sud.

– Zove se: „Ni Davidova, ni carska, ni spaiska“. Tako joj je ime i tako je, čini mi se, i vođe u sudu zapisato.

– Mlogo sam ja, gospodini moji, svijeta prošo, iz mlogo vuruna kruva io, sa mlogo vrela vode se napio. Odajući po svijetu i narodu, na svašto sam pazio i ovo sam uverčio: pođeš li dolje kroz Lijevče, ispod Banje Luke, svakom je gotovo drugom čojeku ime Ćetoje.

– Naši carevi, štono vele, biše i preminuše. Nego sam načukno, da mi, Srbovi, imamo jednog kralja i jednog kneza. Daj mi kaži, tako ti carskog kruva, a vidim pametan si i učevan si: bi li se ikako, ikako mogo od tog našeg kralja i knjaza istesati makar jedan osrednji car, jer smo se mi, Srbovi, odavno zaželjeli careva?

– O, zar je ćorava naša Zemljana vlada, god joj njezin! Zato nami, grdna rano, sve ćoravo i ide u ovoj zemlji!

(Fragmenti iz Kočićevog „Jazavca pred sudom“)

kocic2

Јелике и оморике

Са чистог, блиставог неба просипа се жива, треперава, весела свјетлост. Мирише дријемовац, то рано, дремовно, планинско цвијеће. По влажним пропланцима зелени се задовољни, кочоперасти кукуријек, а са сувих присојних камењака, измеђ труле, спржене бујади, почињу се плавити миришљаве љубичице.

Птице слађано и складно цвркућу и, дрхћући у њежном, раздраганом узбуђењу, прелијећу с гране на грану. Кроз чађаве комјенове тихано шуми дим и весело, лагано се повија кроз танки, бледуњавосвијетли, прољетни ваздух, губећи се у тужној, леденој модрини јелове шуме што се поносито наднијела над селом.

Укочено, скамењено, величанствено дижу се јелике и оморике кроз ведру, насмијану свјетлост. Нешто су тужне, замишљене. Све се радује ускрслом, уздрхталом животу, а оне? Њима је све једнако: и прољеће, и љето, и јесен, и зима. Оне су увијек хладне, суморне, тужне, јер – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Кад их год погледам, дође ми тешко. Зашто је природа према њима, према мојим милим и драгим јеликама и оморикама, тако немилостива срца била?

Јелике моје и оморике, и ја се више ничему не надам; и мој је живот као и ваш пун њежне, дубоке чежње; али – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Ваше оштре, шиљасте бодље, то су следењене сузе – добро ја то знам! – а њихова зелена боја, то је чежња, дубока, њежна чежња за вјечито зеленим прољећем које нам неће никада доћи!…

Срца пиште, нико их не чује; сузе теку, нико их не види.


kocicu_1909

http://akademskikrug.rs/misli-o-otadzbini/

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s