Стојан Стив Тешић – Размислите о овоме

Размотрите овај цитат:

„Геноцид је природни феномен, у хармонији са друштвеном и митолошки узвишеном природом. Геноцид не само да је дозвољен, већ се препоручује, чак и заповеда по речима Свемоћног, када год је користан за опстанак или за обнову краљевства изабране нације или за очување или ширење њене једине и праве вере.“ Хитлер? Пол Пот? Неки локални, полудели, бели расиста? Не, аутор овог цитата је Фрањо Туђман, а цитат је из његове књиге „Пустоши историјске реалности“. То је исти Фрањо Туђман кога је Америка пригрлила као демократски изабраног председника „слободољубиве“ државе Хрватске.

Хајде да размотримо други цитат, из другог извора: „Не може постојати ни мир ни коегзистенција између исламске вере и не-исламских вера и институција… Исламски покрет мора и може преузети моћ што пре да морално и бројно довољно ојача, не само да би уништио неисламску моћ, већ и да изгради нову моћ Ислама…“ Ајатолах Хомеини? Неки терориста из Хезболаха? Пуковник Гадафи? Не, аутор је Алија Изетбеговић, а цитат је из његовог дела „Исламска декларација“, тај исти Алија Изетбеговић кога амерички медији виде као прави модел либералног демократе који председава либералном демократијом муслиманске Босне.

И тако имамо ова два човека, први је расиста и прикривени фашиста, а други теократски исламски фундаменталиста, обојица представници најекстремније форме уског етничког национализма док су их западни медији пригрлили као жртве и мученике који се боре за слободу. И Фрањо Туђман и његова независна држава Хрватска и Алија Изетбеговић и његова муслиманска Босна су клијенти огромне фирме за односе са јавношћу „Рудер Фин“ која има деценије искуства у представљању страних влада у Вашингтону. Можда је објашњење њихове популарности у томе. Грађански рат, у држави која се некада звала Југославија, водио се на два фронта са две различите врсте жртава. Док су мушкарци, жене и деца са свих страна умирали у Југославији од последица самог рата, истина о рату, о томе какав је он аиста, свакодневно је умирала у „Њујорк тајмсу“ и другим медијским изворима широм земље.

Хана Арент, експерт за тоталитарне режиме и тоталитарне начине размишљања, одавно нас је упозорила да може доћи време када не само да ће се филозофске истине сматрати небитним, већ и чињеничне
истине: имена и датуми, ко је шта и коме урадио, ко је био жртва а ко агресор више неће бити важно као чињеница и замениће се мишљењима. Чини се да смо дошли у такво време и баш тако поступили и то
не у некој тоталитарној држави већ у слободној држави са слободним медијима. Догађаји у свету се више не просуђују на основу јаких доказа или непристрасно. Чак и нормални новинарски стандарди окушавања, пуког настојања да се дође до целовите приче, одбачени су као сувише тешки и досадни и превише захтевни. Оно што је заменило традицију трагања за истином, и филозофском и чињеничном, јесте нека врста претераног поједностављивања, као из ТВ сапуница, на добре и лоше момке, достојне и недостојне жртве.
Бавити се стварима на овај начин чини да се прави догађаји не рачунају ни за шта и да немају никакву суштинску важност у одлучивању ко је у праву а ко није у одређеном конфликту. Сада је то постало
питање тога ко се чини да је у праву, ко нас, по нашем мишљењу, гане да имамо одређене симпатије према њему. Масовне медије обликују те симпатије док професионалци из фирми за односе са јавношћу обликују саме масовне медије, на тај начин радећи у име својих клијената тако да се реалност дупло умањује док стигне до нас. „Селективна виктимологија“ је бизнис у развоју, како је то истакао Николас А. Ставрос у свом есеју „Балкански шкрипац и западни одговор“. Односи са јавношћу и лобирани рачуни оштећених етничких клијената су постали уносан посао у Вашингтону. („Mediterranean Quaterly“, Winter, 1993)
У овом случају као и у многим другим случајевима, рат у Заливу је постао модел медијске манипулације, али и манипулације самих медија, зарад интернационалних конфликата који су уследили. Кувајт је потрошио 12 милиона долара да би помогао Америци да придобије подршку за „Пустињску олују“. У врло добро документованом и незаборавном инциденту, гиганти односа са јавношћу, Хил и Нолтон, представили су петнаестогодишњу девојку коју су назвали само Нараја и натерали је да сведочи пред конгресним комитетом да је видела ирачке војнике како чупају кувајтске бебе из инкубатора у болници. Касније је откривено да је девојка заправо била ћерка кувајтског амабасадора и да је њена прича била обична измишљотина. Али у односима са јавношћу „касније“ је небитна чињеница. Оно што се рачуна је какав утицај лаж може да има на америчку јавност и њихове симпатије сада, а не шта ће се показати да је била права истина, касније. „Сада“ обликује мишљење јавности, а девојчина измишљена прича, коју је осмислила њена ПР фирма, мобилисала је огромну јавну подршку за америчке војне акције у Заливу.  Када је истина изашла на видело на „60 минута“ није имала никакав ефекат на ситуацију.

Морамо ово имати на уму када читамо приче о српским свирепостима, само о српским свирепостима, у грађанском рату у бившој Југославији.
Размотрите кратак примерак онога што је огромна ПР фирма „Рудер Фин“ успела да учини за своје клијенте, муслиманске Босанце, између јуна и децембра 1992. године. Листа долази из једног чланка из
The Atlanta Journal / The Atlanta Constitution, a датум је 28. 02. 1993. године. Наслов приче је следећи – „Тајно оружје: Фирме за односе са јавношћу у Сједињеним Државама продају Србе као непријатеље.“
У том периоду од 6 месеци, „Рудер Фин“ „су уговорили више од 30 интервјуа са водећим медијским организацијама и разделили су 13 објава вести, 37 ажурирања факса, 17 званичних писама и 8 званичних
изјава. Уговорили су састанак између босанских званичника и кандидата заменика председника Ала Гора, као и Лоренса Иглбергера, у улози државног секретара, и 10 утицајних сенатора укључујући Џорџа Мичела као лидера већине и Роберта Дојла као лидера мањине. Направили су 48 телефонских позива ка Белој кући, 20 позива члановима сената и више од 80 позива новинским колумнистима,  елевизијским спикерима и другим новинарима.“ Немогуће је да се српски народ и српска нација боре у овом огавном медијском рату који се води против њих из једноставног разлога што су их амерички медији  бележили као интернационалне отпаднике и што им је америчка влада наметнула санкције тако да ниједна моћна фирма за односе са јавношћу не жели да их узме за клијенте. Не би било добро за пословни имиџ ових фирми да то ураде јер њихов посао је, на крају крајева, представа, а не чињеница или било каква истина. Уколико би се права истина касније открила, након тога што је слика о једном народа већ нарушена, након што је штета учињена, сасвим је у реду. Порицања немају никакво значење у садашњем времену, то сви сада схватамо. Потребно је више деценија да би се исправила убиства карактера једне нације или појединца када се једном десе.
У класичном примеру грешке у логици коју је Аристотел назвао „заблуда онога што следи“, Србија и Срби су схваћени као зликовци јер штампа говори да се они понашају као ниткови, а штампа говори да се
они понашају као ниткови јер су Србија и Срби зликовци. То што овакав начин расуђивања иде у круг изгледа као шала док не размотримо да су многе мањине у овој држави (САД) жртве имиџа једне такве „заблуде оног што следи“. Црнци, хомосексуалци, Индијанци староседеоци, жене, сви се третирају као инфериорни јер они јесу инфериорни. То иде у круг без потребе за било каквим доказом јер је оваква митологија постала сама по себи очигледна.

Хајде да сада размотримо неке од митологија и слика које су проистекле из грађанског рата у бившој Југославији.
Најистрајнија и најнепрекиднија слика је да су Хрвати и муслимански Босанци жртве српске агресије и да њихове дотичне владе представљају демократије у западном стилу. Етничко чишћење, митолошке
државе, само су српска измишљотина и ексклузивни инструмент српске владе. Митологија истрајава упркос чињеничним доказима да су заправо српске мањине у Хрватској биле праве жртве етничког чишћења.  Симон Визентал напомиње у „Austrian Journal News“-у, марта 1993. године:
„Никада не смемо заборавити да су прве избеглице, чак и пре самог избијања рата, били 40 000 Срба који су побегли из Хрватске када је председник Туђман променио Устав и преобратио Србе у националну мањину без икаквих права.“
Амерички масовни медији се нису заинтересовали за ову причу. Ово није постојало као прича када су хрватске Усташе терорисале Србе, убијале их, палиле њихове домове, силовале њихове жене као наговор да их натерају да оду тако да Хрватска може бити етнички чиста држава. Не, бар што се тиче америчких медија, прича је оживела када су Срби из Србије дошли да спасу Србе који су још увек били у Хрватској. Али пошто нико заиста није био заинтересован за жртве хрватских свирепости, то што су дошли у помоћ овим људима се видело као пример српске агресије и српског национализма.
Новембра 1991. године, када су Америку бомбардовали новинским и телевизијским извештајима да је Југословенска народна армија гранатирала Дубровник, људи у двадесет седам српских села у Хрватској су добили четрдесетосмочасовно обавештење о евакуацији након чега је осамнаест села изгорело до темеља. („San Francisko Examiner“,August, 14, 1992) На крају, дуго рекламирано уништење старог града
Дубровника се никада није ни десило. То је била незнатна штета за стари лучки град, али је слика града у рушевинама опстајала у главама многих људи. Међутим, пошто то није било нашироко објављено од стране наших медија, у њиховим главама није било слика избеглица осталих без дома из тих двадест седам села у Хрватској, а ни осамнаест села спаљених до темеља.
Упркос овоме, упркос фашистичким замкама његовог режима, и промене у Уставу који је учинио да држављанство подлегне етничкој чистоти, упркос монструозним погледима на раније поменути геноцид,
Фрањо Туђман је предствљен као „демократа“ и „државник“ а Хрвати као „слободољубив“ народ. Питање „Слобода за кога?“ се никада није поставило. Као што Николас Ставрос истиче у „Mediterranean Quaterly“, зиме 1993. године: „То је било крајем 1991. године под двоструким притиском ‘Е.C’ и ‘CSCE’ процеса када је Хрватска дошла до легалне дефиниције прaва мањина унутар њених граница. Али је било прекасно, небитни грађански рат је већ био у току и сила је заменила разум. Да сумирамо, хрватски лидери су самоопредељење дефинисали као право на моно-етницизам.“

Ако превидимо оно што је очигледно, „моно-етницизам“ је само учена реч за чисту расу као у случају нацистичке Немачке, првобитном покровитељу Независне Државе Хрватске. Џон Р. Мекартур, у својој књизи „Други фронт“, изјављује да „у модерним ратовима преувеличане или осмишљене непријатељске свирепости играју значајну улогу као разлог за пораст ратне грознице код куће.“ Ово се нигде није испоставило тачније него у борбама које се још увек воде у Босни. „Осуда је селективна када оде тако далеко. Митови парадирају као реалности, а трагедија се наставља. Ми не знамо да ли сви телевизијски и новински извештаји одговарају реалности, јесу ли разумно усклађивање реалности или су производ ефективне кампање за односе са јавношћу. Извори из конгреса су показатељи да је у току 8 месеци ратовања у Босни потрошено око 36 милиона долара за обликовање америчке јавности.“ – изјављује господин Ставрос.
Један од најистрајнијих митова, који су створили амерички медији, јесте тај да су босански муслимани људи који се не бране, а боре се против Срба, наоружаних до зуба, готово ничим другим сем пушкама
и старинским оружјем. У документу о „Тероризму и неуобичајеним ратовањима“ за Републикански истраживачки комитет, који је урадила „Task Fors“ првог септембра 1992. године, а који је насловљен „Иран је европска одскочна даска?“, стичемо другачији утисак. Цитирам документ:
„Заиста, од раног лета, муслиманске трупе су се појачале волонтерима из ранга неколико исламских организација. Стигли су у Босну и Херцеговину као одговор на позив Техерана да се боре у џихаду и жељи да почине жртвовање у име ислама. Они су укључили добро обучене, већ доказане у борби, волонтере из Ирана, Авганистана, Либана и неколико других арапских земаља. Већина арапских волонтера се претходно борило у редовима палестинских терористичких организација у Либану и отпорашима у Авганистану, а у ствари генерал босанске армије Амин Похара је потврдио да је неких 180 муџахедина дошло са Блиског истока средином августа. (Ирански извори инсистирају на томе да је њихов број премашивао 1000.)“

„Приде, доток оружја муслиманским силама у Босни и Херцеговини се знатно повећао током августа јер су Иранци долетели у загребачке стратешки важне системе наоружања као део њиховог алармантног ‘хуманитарног’ програма помоћи. На почетку, Техеран је почео да снабдева муслиманске снаге квалитетним оружјем које је могло да поништи тактичку суперироност српских снага. Оружје је убрајало ‘неколико’ стингера које су авганистански муџахедини обезбедили Техерану, за даљу поделу ‘браћи’ у невољи. „Од тада, огромне количине оружја које су биле потребне да се створи већа војска способна да ратује ратове средњег интензитета, послате су бродовима из Ирана, Турске и Пакистана. На пример, конвој од 32 камиона оружја је стигао у Коњиц у југозападној Босни на путу ка Сарајеву, а конвој од 60 камиона стигао је крајем августа.“ Био је потребан изговор за такву војну умешаност Ирана и других исламских земаља. Потреба за овим изговором и његовим испуњењем објашњава суштину неких од најистрајнијих слика рата у Босни, слика свирепости и ратних злочина искључиво повезаних са босанским Србима. Још једном цитирам већ поменути документ:
„Изетбеговић је био убеђен да је било неопходно предузети такве мере какве су већ дуго биле заговаране у Техерану. Иранци су расправљали да пре било каквих ескалација током борбе, императив буде или да се добије наклоност Запада или да се бар осигура легитимни доказ који ће омогућити представљање било какве акције, коју је предузела муслиманска снага, као оправдане освете за српске свирепости.“
„На крају тога, почевши од маја 1992. године, специјална група босанских муслиманских снага, од којих су многи служили у исламским терористичким организацијама, починила је низ свирепости  укључујући ‘неке од најгорих скоријих убистава’ против муслиманских цивила у Сарајеву што је било пропагандна смицалица да се придобију светске симпатије и војна интервенција.“
На пример, око двадесетог јуна, српске трупе, које су опседале Сарајево, зауставиле су одред муслиманских специјалних јединица обучених у српске униформе који је био на путу да нападне муслимански сектор са положаја унутар српских линија. Један такав напад, уколико је био успешан, приписиван је Србима. Као што је и било, неке од тих муслиманских трупа су биле побијене у кратком окршају, а неке су биле заробљене.“ Ова акција није била успешна, али свеукупна муслиманска стратегија где су сами чинили свирепости, а кривили Србе је постојала и још увек постоји.

„The independent of London“, од 22. августа 1992. године, носи наслов: „Муслимани ‘поклали сопствене људе’“.Цитирам:
„Званичници Уједињених Нација и старији војни официри са Запада верују да су нека од најгорих недавних убистава у Сарајеву, укључујући и масакр најмање шеснаест људи који су чекали у реду за хлеб, били дело углавном муслиманских бранилаца града – не српских опсадника – као пропагандна смицалица да би се придобила наклоност света и подстакла војна интервенција.“
Новине, као што је „Task Force“ поменуо раније, настављаjу да спомињу друге примере свирепости које су одглумили муслимани, а онда окривили Србе као начин да придобију симпатије Запада и демонизују Србе. Ови примери укључују и познату експлозију која се десила 4. августа на гробљу док су сахрањивана два сирочета. Слика је била тако моћна да ју је, упркос извештајима УН да су то били муслимански извршиоци, Питер Џенингс искористио против Срба у својем једночасовном погледу на оно што је назвао „Земља демона“. Исти извештај УН је кривио муслимане за убиство америчког телевизијског продуцента Дејвида Каплана, упркос свему томе, слике опстају а не чињинице. Могуће је исправљати извештаје на папиру али готово немогуће и у умовима јавности. У телевизијској слици покоља ових јадних људи док су чекали у реду за хлеб дата је представа која се не може оповргнути, и када једном окривите Србе за то, слика Срба, а не муслимана, као чудовишта опстаје. Чињеницама, и када се појаве, недостаје моћ да избришу или оповргну зло које телевизија учини за десет секунди. „Сада“ обликује мишљење јавности. Истинама које се објаве касније и које доводе у питање то „сада“ недостаје „противслика“ довољно јака да оповргне зло које је учињено.
Митологија и демонизација Срба се наставља. У овом чудном грађанском рату чини се да нема српских жртава, нема свирепости почињених над њима, нема живописних телевизијских слика српских
људи који пате или жале своје мртве. Срби су ти који силују, и не само силују, већ без икаквих доказа који би изречено потврдили „систематски“ силују – као да је силовање политичка ствар. Без икаквих чињеница које подржавају оптужбе, јављају се приче о српским логорима за силовања, без икаквих чврстих доказа да оправдају тај број, штампа упорно хиперпродукује цифре од 20 и више хиљада муслиманских жена које су Срби силовали.

Ово не значи да се силовања нису десила, ни да се неће поново десити, већ да лакомислен и неоправдано нетачан начин на који се цифре представљају служи само да погоршава већ крвав конфликт. Нема
извештаја да су српске жене силоване, нема слика о њиховој патњи на ТВ екранима, а ипак организација из Бостона „Лекари за људска права“ изјављује другачије. У интервјуу са „УПИ“, 13. марта 1992. године, вођа ове групе др Шана Свис каже: „Српске снаге су силовале неке Муслиманке и неке жене из Хрватске. Такође, Српкиње је силовала хрватска и муслиманска војска.“ У својим извештајима, „Лекари за људска права“ нису нашли ни какве доказе о логорима за силовање и нису могли да тврде која је страна у босанском грађанском рату била највише крива за силовање. Међутим, они су потврдили „да су неке владине и невладине организације у бившој Југославији користиле тему силовања за своје личне политичке циљеве.“ (стр. 72 из њиховог извештаја) Нема извештаја да су, било Интернационални Црвени крст или високи комесари УН за избеглице, наишли на било какав српски логор за силовање у Босни и Херцеговини. А ипак, они постоје у главама америчке јавности заједно са осталим митовима и измишљеним сликама рата.
У таквој једној атмосфери где је само битно да се придобију симпатије америчке јавности по било коју цену, као што је битно да се придобију некретнине у земљи, цивили постају жртве на обе стране. Такав
је случај и гранатирање Сребренице 25. априла. Муслимански борци тога града нису дозволили УН да евакуишу жене и децу из Сребренице јер су хтели да их искористе као штит против српских снага. Муслимани су ово чинили током целог рата, не само као начин да заштите своје борце, већ и да искористе мртве цивиле као доказ за српске свирепости. Ово не би требало да чуди, с обзиром на то да долази од истих људи који су убили своје људе, жене и децу, у документованим случајевима које смо раније поменули, не би ли придобили битку за односе са јавношћу у иностранству. Иако се заправо не зна ко је прекинуо примирје у Сребреници, кривица је пала на Србе, а када је више од 50 људи, жена и деце убијено, опет је сва кривица пала на српске снаге. Ово није поменуто у причи у „Њујорк тајмсу“ да су ови људи били заробљени од стране својих снага и поново искоришћени у непрекидном рату за односе са јавношћу како би себе представили као жртве, а Србе као ратне криминалце. Да, српске гранате су их убиле, али ко се побринуо да они умру када су гранате пале? Наравно, овде постоји довољно кривице да се осуде обе стране.

Чини се да више не постоји чак ни некакав покушај да се извештава о комплексности овог рата. „Њујорк тајмс“, напустивши сваки изговор о непристрасности, сада користи само муслиманско-босанске
цифре, а да се при том и не потруди да дâ извор ових информација. Срби у Босни су полагали право на 64% земље пре него што је рат избио и чак их је „Њујорк тајмс“ подржао у овој тврдњи све до 10. априла
1992. године. Међутим, од тада, званична фраза у „Тајмсу“, понављана непрестано, јесте да су Срби „отели 70% босанске земље“, стварајући тако утисак да су Срби, уместо тога што су вековима живели у Босни, дојахали у овај регион као некакве номадске хорде без ичега и отели 70% земље. Овакво срамотно извртање истине, претворило је поменуте новине, бар што се тиче овог грађанског рата, у нешто више од агенције за односе са јавношћу с циљем да демонизује читаву нацију. Чини се да је њихов мото постао „Све вести које се уклапају у заплет ми желимо да штампамо.“

Лесли Гелб и Антони Луис, њихови колумнисти и две бојеве главе овог конфликта, изнова су позивали на употребу силе против Србије и самог бомбардовања Србије. Њихови чланци су критиковали нашу владу и Запад у целини што нису ништа чинили да казне Србе. Чињенице указују на то да далеко од тога да се ништа није предузимало; Запад, Америка такође, учинили су и превише по том питању. Велики део кривице, за почетак грађанског рата у бившој Југославији, лежи управо на Западу. Када је Сајрус Венс упозорио свет против давања дипломатског признања Хрватској из страха да ако би било  одобрено, грађански рат између Хрвата и Срба се не би проширио само на Босну, већ би постао далеко крвавији рат с последицама какве нисмо ни сањали, свет је послушао али само на кратко. Земље Европске Уније су биле против признавања управо услед разлога које је Венс поменуо. А када је Немачка једнострано раскрстила са земљама европске заједнице (упркос одредбама повеље земаља европске заједнице против једностране акције овакве врсте) и признала бившу државу марионету нацистичке Немачке – Хрватску, сви су то прећутно подржали. Немачка је применила економски притисак на своје европске суседе док се они нису потпуно преобратили и дали дипломатско признање Хрватској. Влада САД, која је била строго против таквог признања, окренула је своје друго лице. Признању Хрватске је уследио захтев Босне за независност. Поново крвопролиће. Нико не зна како би се овај конфликт сам од себе решио да су земље европске заједнице и Влада САД заузеле јак став и пркосиле Немачкој. Сајрус Венс, човек који је први издао упозорење, мисли да је превремено признавање ових отцепљених држава „донело рат који и сада траје.“ („Нујорк Тајмс“, 14. април 1993. године).

Стога, када се реч „умирење“ користи против Запада у суочавањима са Београдом, зар не би требало имати на уму да је оригинално помирење било помирење Владе у Бону, у Немачкој, и њено безобзирно
проширење на територије које је претходно окупирала војним путем. Сада, чудновато, све западне нације, укључујући и САД, тврде да су потпуно невине по питању крвопролића које су подстакле. Хрвати и
босански муслимани су такође невини. Сви су они слободољубиви људи из слободољубивих нација и постоји само један зликовац и агресор: Србија и Срби. Како је то сада једноставно и како подесно и како „чисти савест“ за све заинтересоване. А пошто постоји тако много нација које желе да избегну кривицу и извуку своју невиност на рачун Срба, да би свима угодили, Србе су оптужили за злочине тако подле и гнусне како би се обезбедило довољно кривице за стотину милиона прстију уперених у њих од стране „слободољубивих“ људи у свету. Ниједан догађај не описује ову потребу за претераним приказивањем једног народа као демонског боље од суђења за ратне злочине ментално оболелом пацијенту Бориславу Хераку који је признао да је убио више од двадесет људи и силовао небројене жене. Изнова је приказиван на ТВ екранима како демонстрира начине на које је касапио људе. Његово лице и његов лик, као дивљег представника Срба, сада су урезани у наше главе. Чини се да није било битно што је током суђења он био једини који је добављао доказе за своје злочине, нити се чак могло показати да су имена жртава која је наводио, од којих су нека без презимена, била имена људи који су заиста постојали. А и да су икада постојали, нема доказа да су они сада мртви. То је било само брбљање лудака, тог истог лудака који је поред својих многобројних признања тврдио да је видео бившег команданта, УН генерала Мекензија како у више наврата говори са девојкама из такозваног српског логора за силовање и нестаје са њима у ноћи. Пошто су ове девојке послужиле сврси, наређено је да их убију како би уништили све доказе. „Њујорк тајмс“, који је упадљиво истицао Херака, у једном чланку 27. новембра 1992.године, насловљеном „Прича српског силоватеља“, побринуо се да избаци све његове тврдње против генерала Мекензија, како се веродостојност овог јадног менталоног болесника не би умањила. Борислав Херак је проглашен кривим за ратне злочине и осуђен на смрт.
Чак и током најгорих дана Стаљинових политичких суђења у Москви, лажиране оптужбе биле су усмерене ка интелектуалцима чија је воља разбијена током испитивања, а не ка лудацима. Чини се да су драгоцене симпатије и мишљења америчке јавности, која се многи толико труде да придобију за себе, тако дестабилизоване да само претерани ужаси и злочини сада могу засигурно да их узбуркају. Ништа мање од морбидног, неопростивог привиђења „геноцида“ не може засигурно одрадити посао, и тако сада неописиви ужас те речи чинимо тривијалним и користимо је да повремено оптужујемо Србе, ради њене примене, како би на тај начин подстакли и пробудили јавно мњење наших људи. То је као да су наши медији у жељи да подстакну америчку јавност, заправо, трансформисали сами себе, по питању овог интернационалног проблема, у један огромни „National Enquirer“1.

А опет, овај рат не оскудева ужасима које су подједнако починили Срби, Муслимани и Хрвати. Нема умањивања реалних жртава, али је чињенична истина изгубила моћ да нас покрене. Више нам није довољ-
но да видимо децу како умиру на ратиштима или у болницама, услед недостатка лекова који су проузроковале наше санкције усмерене ка Ирану и Србији. Да нас смрт деце може ганути, били бисмо мотиви-
сани да учинимо нешто поводом насилних смрти сопствене деце у нашим градовима и гетоима. Ми смо и сами преплављени насиљем, преко 30 000 људи свакога дана бива убијено оружјем. Десеторо деце дневно убију оружјем. („Њујорк тајмс“, 4. јули 1992. године). Постоји епидемија силовања, а силоватељи су, као и њихове жртве, све чешће све млађи. Једанаестогодишњаци силују деветогодишњакиње. Адолесценти убијају адолесценте. У не тако далекој прошлости лежи пораз наше политике: три милиона Вијетнамаца мртво, преко милион Камбоџана и хиљаде умрлих и оних који још увек умиру као резултат стодневног рата у Ираку који је 90% нас одобрило, славећи генерале тог рата као хероје. Наш једини одговор на три милиона мртвих у Вијетнаму за сада је споменик који смо подигли  вијетнамском рату за наше жртве, нама самима. Колико би километара тај зид био дугачак када би садржао и имена свих наших жртава? Ми смо огуглали на насиље и насилну смрт. Наша култура је
постала култура насиља. Онда није тешко да разумемо нашу потребу да демонизујемо некога, било кога, као што смо некада Совјетски Савез, у поређењу са ким можемо деловати добро и невино. Да немамо непријатеља, чини се да бисмо произвели грешног сламнатог човека тако поквареног и нељудског да би у поређењу са њим наша сопствена људскост била обезбеђења барем привремено. Упорно се намеће питање: ако смо вољни да банализујемо геноцид, ако је оптуживање некога нови минимум који ће нас подићи из обамрлости и показати нашу хуманост, шта ће бити потребно да нас изнова уздрма, када након што смо тривијализовали геноцид – огугламо и на њега.
Важно је да се разуме да ово није покушај да се оправдају Срби за злочине које су починили. Ово је покушај да се инсистира на томе да су све стране грађанског рата чиниле злочине и да се сви ти злочини морају осудити и жртве жалити. Не смемо претеривати и увећавати. То би било страшно не само за оне које демонизујемо и лишавамо хуманости већ и за нас саме. То би и нашу хуманост подривало. Изазвало би атро фију наше способности да реагујемо и створило би потребу за неизрецивим хиперболичним ужасима, да људске реакције у нама покрену.

Таква пракса води до смрти душе и уништења људског духа. Такође, не можемо себи дозволити да означимо патњу одређених људи као недостојну наше пажње, само зато што су они, према неким дефиницијама које смо прихватили, недостојне жртве.
Патња  Курда, ирачких жртава, дотакла нас је. Они су били, обавештавају нас наши медији, достојне жртве. Смрти и патње Ирачана, жртаве нашег масовног бомбардовања, то нису. Они су недостојне жртве. Број смртности деце у Ираку, као директна последица рата и санкција које смо им наметнули, сада је троструко већи него раније, али ту децу још увек сматрамо недостојном нашег саосећања.
И тако су сада Хрвати и босански Муслимани − Курди, а Срби су Ирачани. Сви умиру у тој несрећној земљи. Злочине чине све стране, а ипак само они које ми одаберемо као достојне нашег саосећања, једино
то саосећање и добију. На дубоко узнемирујући начин, одлучили смо да су поједини људи, жене и деца ипак једно острво2 (одвојени и другачији од нас) и да када звоно звони, оно звони само њима, али не и нама. Ако су неки људи острво, онда смо и ми остали, по дефиницији, острва. Када једном прихватимо ту могућност, постаје јако лако да гледамо на патњу деце у јужном и централном Лос Анђелесу, Бронксу, Чикагу, Детроиту и Вашингтону као на патње неких људи са острва које посматрамо као Ирачане или Србе, или како су некада Немци гледали на Јевреје. Свет је сада окружен овим вулканским острвима где бесни на десетине грађанских ратова. Сваки од тих ратова узрокован је способношћу његових учесника да свог непријатеља виде као „другог“, као острво. Ако ми, који се налазимо изван овог ватреног прстена, не само толеришемо овакав поглед на човека, већ заправо и сами учествујемо у таквом виђењу, наши поступци могу смо доприносити све већем броју и много страшнијим грађанским ратовима. Ако желимо да будемо миротворци, наша осуда злочина не сме бити делимична, нити таква сме бити емпатија према жртвама.
Ако је неокомунизам Милошевића у Србији проклетство, зашто то онда није, такође, и прикривени фашизам Туђмана из Хрватске, као и теократски исламски фундаментализам Изетбеговића из Босне?
Нема добрих момака у овој тројци, али ако се не држимо чињеница и тражења истине, наше мишљење о њима зависиће од напора фирми које воде њихове односе са јавношћу. Наша равнодушност на чињеничне истине у овом конфликту, наше занемаривање истих, наше непознавање чињеница је равно злоби. Ако нас је наш сопствени грађански рат научио нечему, то је да не смемо бити злобни ни према коме.

У електронском селу какво је свет постао, трач још једном прети да постане једини начин комуникације, као што је то било у селу у коме сам одрастао. Немилосрдна тежња ка истини је наш једини избор, јер када истина престане да буде важна, више ништа не може имати важност.

Превела са енглеског Марија Крстић

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s