Франц Кафка (3. јул 1883 – 3. јун 1924)- МАНДАТ (из заоставштине)

delfi_mandat_franc_kafka

АУТОБИОГРАФСКИ ЗАПИСИ

Х.227-232 (највероватније почетак 1916)

Сваки човек је особен, па је на основу своје особености позван да делује; не – он мора да је воли. Моје искуство је да су и у школи и код куће радили на брисању особености. Тиме је олакшан посао васпитања, а и детету живот.

Х.232-1

Истицање особености – очајање.

Х.232-2

Никада нисам научио правило.

Х.233-1

Стремљење ка нивелацији. Рекох: „Није тако страшно, сви су такви“; но тиме сам само погоршао ствар.

Нужност грешака у мом васпитању; ни ја не бих знао како да то урадим другачије.

Х.233-2

Могао сам да умрем, али нисам могао да трпим болове; покушвајући да их избегнем, само сам их увећао. Могао сам да прихватим смрт, но не и патњу, јер ми је недостајала душевна покретљивост. То је као кад је све већ спаковано, затегнути каишеви изнова бивају болно затезани, а путовање ипак не уследи. Најгори су несмртоносни болови.

Х.62

Понекад верујем да ћу се за све прошле и будуће грехе искупити боловима у костим акад се увече иличак ујутру враћам кући из ноћне смене у фабрици машина. Немам довољно снаге за тај посао; то одавно знам, али пак ништа не мењам.

(Од почетка рата па до септембра 1917. године, Кафка је често морао да замењује свог мобилисаног зета, мужа сестре Валерије)

kafka_i_siostry

Колаж: Франц Кафка и његове сестре :  Gabriele („Ellie“) (1889. – 1944.),  Ottilie („Ottla“) (1892. – 1943.) и Valerie („Valli“) (1890. – 1944.)

Х.63  – 19.фебруар 1917.

У тешким чизмама које сам данас обуо по први пут (биле су првобитно намењене за војну обавезу) крије се неки други човек.

(Кафка је у неколико наврата покушао да се добровољно пријави за одлазак у војску, али је био одбијен због хронично лошег здравственог стања)

Х.70-1 – 18. октобар 1917.

Страх од ноћи. Страх од неноћи.

Х.80 – 25. октобар 1917

Тужан, нервозан, не осећам се добро физички, страх од Прага, у кревету.

(Након што је 4.9.1917. откривено да болује од туберкулозе, Кафка 6.9. узима тромесечно одсуство и 12.9. одлази код своје најмлађе сестре Отилије у село Цирау (северозападна Чешка), где остаје све до краја априла 1918. Кафка је морао да повремено одлази у Праг како би продужио одсуство)

Х.97-1 – 25, 26, 27. децембар 1917.

Ф.(елисин) одлазак. Плач. Све тешко,погрешно, а ипак добро.

(Крајем децембра 1917. Кафка одлази за Праг. 25.12. по други пут раскида веридбу са Фелисом Бауер; 6.1.1918. враћа се у Цирау –  Kafkina devojka Felisa Bauer. Kafka je Felisu upoznao preko prijatelja Maksa Broda u Berlinu 1912. Kada su se posle pet godina dopisivanja odlučili na venčanje, pisac je izjavio: „Osećao sam se kao zatvorenik“. On se užasavao društva. „Činilo mu se, pričao je Keneti, da je Felisa nastupila u ulozi tužioca koji je optuženom pokazao pisma i pročitao sve ono što ga je okrivljivalo za ‘zločin’. On se nije branio, samo je sve strpljivo slušao ne izustivši ni reč. .Tako je veridba bila prekinuta, a u svom ‘Dnevniku’ Kafka je neprestano podsećao na suđenje, sud i nekoliko sedmica posle toga počeo je da piše roman ‘Proces’. Bilo je to vreme pre izbijanja Prvog svetskog rata. Verujem da postoji veza između oba događaja, veridbe, ‘suđenja’ i početka rata. Prvo poglavlje ‘Hapšenje’, jeste zvanično veridba, a poslednje poglavlje ‘Pogubljenje’, u stvari je ono suđenje“, zaključuje veliki  engleski pesnik i esejista Elijas Kaneti, autor opsežne studije o piscu,u Londonu 1971.
Kafka je svoju vjeridbu dozivio kao gubljene slobode.Smatrao je da Felisa  nece imati razumijevanje za njegovo knjizevno stvaranje. Posle velike unutrasnje borbe odlucio se za raskid. Ali, poslije raskida je zabjelezio u svoj dnevnik:
”Sudiste u hotelu.Voznja fijakerom… Kod roditelja. Pojedinacne suze majcine. Izgovaram naucenu
lekciju. Otac shvata stvar sa svih strana. Dosao narocito zbog mene iz Malmea, putovao nocu, 
sedi u kosulji. Daju mi za pravo, protiv mene ne moze se reci nista, ili bar ne mnogo.
Paklen u svoj nevinosti.” 
Elias Kaneti, autor opsežne studije o piscu, tvrdi da su „tri najznačajnije žene u Kafkinom životu bile: Felis, Greta Bloh i Milena“ Dalje piše: „Ako se čitaju pisma koja je pisac u jednom danu pisao Greti i Felis, nema sumnje koju od njih dve više voli. Reči ljubavi u pismima Felisi imaju izveštačen i malo verovatan prizvuk, dok se u pismima Greti ljubavne izjave čitaju između redova.“Kafka se godinu dana, od oktobra 1913, do oktobra 1914, dopisivao sa Gretom Bloh, dvadeset jednogodišnjom prijateljicom svoje verenice Felis Bauer, berlinskom Jevrejkom, koja je radila kao stenograf i komercijalna sekretarica u Beču i bila posrednik između njega i Felis. Iz 85 preostalih pisama (Gretina pisma nikada nisu pronađena, mada se zna da ih je Kafka izvesno vreme čuvao), jasno se vidi da je između Kafke i Blohove vladao dvosmislen, ponekad grčevit odnos, verovatno intenzivniji od odnosa koji je pisac imao sa verenicom.
kafka_1917_verlobte_598326pBloch Grete-01 (1)
Franz Kafka et Felice Bauer(1887-1960), Juillet 1917  Grete Bloch, 1892, Berlin-1944, Aušvic 
 
Х.97-2 – 30. децембар 1917.

Не баш разочаран.

Х.107-1 – 31.јануар 1918.

Рад у башти, безизгледност. (Кафка је из терапеутских разлога често радио у башти, поготово на Пулмолошком институту у селу Троји код Прага.)

Х.112-2 – 9.фебруар 1918.

Безветрица неких дана, галама приспелих, како наши истрчавају из куће да их поздраве, ту и тамо истичу се заставе, хита се у подрум да би се донело вино, са неког прозора на калдрму пада ружа, нико не зна за стрпљење, чамци ударају о обалу док их у исто време држи стотину руку, страни мушкарци погледају унаоколо и пењу се у пуну светлост трга.

Х.118 – 23. фебруар 1918.

Ненаписано писмо. (Вероватно Фелиси Бауер)

Жена – можда још заоштреније изражено: брак – представник је живота са којим треба да се суочиш.

Х.120 – 25. фебруар 1918.

Није то ни лењост, ни зла воља, ни неспретност – премда има помало д свега тога, јер „гамад се излеже ни из чега“ – што чини да ми ништа не полази за руком, ако се уопште може говорити о неуспеху – ни породични живот, ни пријатељство, ни брак ни посао, ни књижевност – већ је у питању недостатак тла, ваздуха, заповести. Њих да створим, мој је задатак, но не како бих, рецимо, потом могао да надокнадим пропуштено, већ да не бих ништа пропустио, јер је задатак скоро сасвим другачији. То је чак најисконскији задатак, или је барем његов одсјај, као кад при успону на врх у проређеном ваздуху човек изненада може да ступи у сјај далеког сунца.

Х.131

Пут до човека поред мене за мене је превише дуг.

Х.131 ф.

У случају да ускоро умрем или да постанем потпуно неспособан за живот – та могућност је веома вероватна, јер сам протекле две ноћи јако искашљавао крв – могу да кажем да сам сам себе растргао. Ако би раније, у дивљим, али празним претњама, мој отац и рекао: Раскомадаћу те као рибу – но не би ме, у ствари, ни дотакао – сада се та претња остварује независно од њега. Свет – Ф.(елиса) је његов представник – и моје ја комадају, у нерешивом сукобу, моје тело.

Х.132

Ти, гавране, рекох, ти стари злослутниче, шта стално радиш на мом путу (?) Куд год да пођем, ти ту седиш и накострешиш оно мало перја. Заморно!

Да, рече он, шетајући преда мном тамо-амо, погнуте главе, као неки учитељ док предаје, тачно је; чак је већ и мени готово неугодно.

Х. 133-1

Шта год да ме извлачи испод два воденична камена која ме иначе мељу, то осећам, под претпоставком да собом не доноси превелик телесни бол, као благодет.

Х.133-2

Ништа ме не држи.

Врата и прозори отворени

терасе широке и празне.

Х.134

Све чега се дотакнем, распада се.

Х.137 ф.

Све док сам био здрав, нико се није бринуо за мене. То ми је у суштини и одговарало; нећу да се сада накнадно јадам због тога, само хоћу да подвучем разлику. Чим сам се разболео, почеле су посете болеснику, оне се ређају готово без паузе и нису престале до дана данашњег.

Х.153

Стојим на пустом комаду тла. Зашто нисам стављен у бољу земљу, не знам. Зар нисам вредан тога? То се не може рећи. Богатије од мене неће нигде избити ниједан жбун.

Х.237

За чим кукаш, напуштена душо? Зашто лебдиш око куће живота? Зашто не гледаш у даљину која ти припада, уместо што се овде бориш за нешто што ти је туђе? Боље жива голубица на крову него у руци полумртав врабац који се грчевито опире.

Х.252

Волим је, а не могу да разговарам са њом; вребам је – како је не бих срео.

(Односи се на Јулију Вохризек, коју је Кафка упознао почетком 1919. у Селезену код Либоха на Елби, где је у једном пансиону боравио од 30.11.1918. до марта 1919. У лето исте године веридба. Почетком новембра Кафка је требало да се ожени Јулијом, али до свадбе није дошло.)

Wohryzek Julie-02Јулија Вохризек, 1891, Праг – 1944, Аушвиц

Х.252 ф.

Волео сам једну девојку (односи се на Фелису Бауер), а и она је волела мене, али морао сам да је пустим.

Зашто?

Не знам. Као да је била окружена људима наоружаним копљима упереним споља. Кад год бих се приближио, наишао бих на њихове шиљке, повредио се и морао да устукнем. Много сам патио.

Зар девојка није била крива за то?

Сумњам; штавише, сигуран сам да није. Претходно поређење је непотпуно, јер и ја сам био окружен наоружаним људима чија су копља била уперена ка унутра, дакле и ка мени. Када бих покушао да се пробијем до девојке, прво бих се заплео у копља мојих наоружаних људи, па би већ ту моје напредовање било заустављено. Можда никада и нисам стигао до девојчиних чувара, а све и да сам допро, онда већ крварећи и без свести.

Да ли је девојка остала сама?

Није, други је допро до ње (Фелиса се удала марта месеца 1919), лако и неспутано. Изнурен од напора, ја сам то посматрао тако равнодушно као да сам ваздух кроз који су се при првом пољупцу њихова лица прислонила једно уз друго.

kafka2.300x300

Х.281

На Балзаковом штапу: Ломим све препреке.

На моме: Мене ломе све препреке.

Заједнички именитељ је „све“.

Х.303-1 – 16. септембар 1920

Понекад се чини овако: Имаш задатак, за његово извршење имаш онолико снаге колико је потребно (ни превише ни премало, мораш, додуше, да је штедиш, али не и да страхујеш за њу), остављено ти је довољно времена, имаш и вољу за рад. Где је онда препрека успешном извршењу стравичног задатка? Не троши време на тражење препреке, можда је и нема.

Х.303-2 – 17. септембар 1920.

Никада нисам био под притиском друге одговорности доли оне коју су ми наметали постојање, поглед, суд људи.

Х.303-3 – 21. септембар 1920.

Остаци похрањени.
Срећно опуштени удови
под балконом обасјаним месечином.
У пзадини нешто лишћа
црног као коса.

Х.303 ф. 15. септембар 1920.

То почиње тако што си, на њихово изненађење у свој уста хтео да уместо хране угураш онолико бодежа колико она могу да приме.

Х.330

Само једна реч. Само једна молба. Само један титрај ваздуха. Само један доказ да још живиш и чекаш. Не, не молба, само један дах, не дах, само спремност, не спремност, само једна мисао, ни мисао, само миран сан.

Х.332-1

Умем да пливам као и други, само што имам боље памћење, те нисам заборавио своју некадашњу неспособност да пливам. Будући, пак, да то нисам заборавио, способност да пливам ми уопште не помаже, па ипак незнам да пливам.

Х.332-2

Само још један мали украс на овај гроб. Зар он није већ довољно украшен? Да, али пошто ми ствари тако лако исклизну из руку…

kafka-u

Х.336

У мом случају могу се замислити три круга: унутрашњи круг А, потом Б,потом Ц. Срж А објашњава Б зашто овај човек мора да мучи самог себе и да не верује себи, зашто мора да се одрекне свега, зашто не сме да живи. (Зар, на пример, Диоген није у том смислу био тешко болестан? Ко од нас не би био срећан под Александровим блиставим погледом? Диоген га је, међутим, очајнички молио да му се склони са сунца. Тај случај је био уклет.) Делујућем човеку Ц више се не објашњава, њему Б само стравично заповеда; Ц дела под најтежим притиском, не више у страху него из увида – оно се узда, оно верује да је А све објаснило Б, те да је Б све тачно разумело.

Х.338-1

Чезнуо сам за прошлим временима,
чезнуо сам за садашњошћу,
чезнуо за будућношћу,
а са свом том чежњом умрећу
у стражарској кућици крај пута,
у усправном ковчегу, одвајкада
државној својини.
Живот сам провео
спречавајући себе да га не разбијем.
 

Х.338-2

Живот сам провео опирући се нагону да га прекратим.

Х.338 Ф.

Борим се; то нико не зна; неки слуте, што се не може избећи, али нико не зна. Обављам своје свакодневне дужности, можда би ми се могло замерити да сам расејан, но не и претерано расејан. Наравно, сви се боре, али ја се борим више него други. Већина људи се бори да спава, као што у сну махнеш да би одагнао неку визију; иступивши, ја се, пак, борим смишљено и брижљиво користећи сву своју снагу. Зашто сам иступио из масе која је, додуше, сама за себе бучна, а у овом погледу застрашујуће тиха? Зашто сам скренуо пажњу на себе? Зашто сам сада на црној листи непријатеља? Не знам. Другачији живот ми није изгледао вредан живљења. Такве људе историја ратовања назива ратничким природама. То ипак није тачно: ја се не надам победи, нити уживам у борби као таквој, већ у њој уживам само као у јединој ствари која се мора радити. Као таква, она ми пружа више задовољства него што сам у стварности способан да уживам, више него што могу да поконим; можда ћу и пропасти, но не услед борбе, већ због тог уживања.

Х.339-2

Зар се није довољно борио? Када је радио, био је већ изгубљен; знао је то и отворено би рекао себи: чим престанем да радим, бићу изгубљен. Да ли је, дакле, погрешио што је уопште почео да ради? Тешко.

Х.348

Имам јак чекић, али не могу да га користим јер му је дршка ужарена.

Х.349-1

Духовна пустиња. Лешеви каравана твојих ранијих и твојих познијих дана.

Х.393

Борба са зидом ћелије.

Нерешена.

piotr-dumala-movie-poster-for-franz-kafka

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s