Мануел Алтолагире – ЗА ТЕБЕ НЕМА МЕСТА

У моме сну нема места

у коме би ти могла живети.

Нема места. Свуда је сан. Утонула би.

Иди и живи на другом месту,

ти која си жива. Да су као гвожђе

или челик моје мисли, задржао бих те.

Али су огањ и облаци

као што је био свет кад је створен,

кад нико није живео у њему.

Не можеш остати. Нема места.

Моји би те снови изгорели.

 

00bd7e4305646d01fe8ff7b9d12f8909

Херман Хесе – СРЕЋАН ЈЕ КО УМЕ ДА ВОЛИ

Љубав није зато ту да би нас усрећила, већ да би нам показала како можемо бити јаки у патњи и подношењу. Љубав се болује и што нас више боли то нам већу снагу даје.

***

ТАКО ПУТУЈУ ЗВЕЗДЕ

Тако путују звезде

несхваћене и увек исте!

И док се ми батргамо у ланцима својим,

ти све удаљенија блисташ.

 

Твој живот је само светлост!

Ако из мојих тмина

пружим према теби чежњиве руке,

ти се смешиш ал` ти ме не разумеш.

5323f10c1af49c96adb42c1e97466aef

 

***

Најчешће је судбина оног који воли да не може имати вољено биће само за себе. Може се господарити и таквом судбином ако ономе кога волимо не поклонимо сву страст и пажњу за коју је наша љубав способна, ако се посветимо и другим циљевима: раду, друштвеним обавезама, уметности. То је начин да се наша љубав не расипа узалуд и да има смисла. Пламен који гори у нашем срцу не припада само нама – он припада целом свету, припада човечанству и једно мучење ће се претворити у радост ако га ми правилно усмеримо.

Није срећа бити вољен. Свако воли себе, али волети другог, то је срећа.

***

Не желим да вам причам о својим љубавима. Једном сам имао љубавницу неколико месеци, други пут сам ухватио у лету неки пољубац, поглед или ноћ љубави, али када сам заиста волео, то је увек било несрећно. И ако боље размислим, патње једне љубави без наде, немир и несигурност и бесане ноћи, у суштини су били много лепши од свих срећних љубави, од свих малих успеха.

 

961b0b5f3699599b5e98bf42cfdc2771

 

 

ПЕСМА ЉУБЉЕНОЈ У ХЛАДНО ПРОЛЕЋЕ

Осам, девет, десет,

откуцава у хладном предворју.

Не бројим, слушам како пролазе сати.

 

Пролећу као снег кроз ветар,

као птице од снега беле.

Оне ме не радују,

они ме не боле,

али тада ниси поред мене.

***

Прошлост! Али нису најлепши били пољупци ни украдене вечерње шетње. Најлепша је била она снага коју је пробудила та љубав, она радосна жеља да живим, да се борим и да се бацим у ватру због ње. Моћи дати себе у замену за један тренутак, моћи жртвовати године за осмех једне жене, то је срећа.  И то нисам изгубио.

192_bartlett_steven_reflection

 

***

ЉУБАВ

Мој пријатељ, господин Томас Хепфнер, од свих људи које познајем има највише искуства у љубави. Или је бар има највише жена, добро је савладао вештине удварања и може се похвалити многим освајањима. Када ми прича о њима, осећам се ка ђак. Али понекад помислим да праву суштину љубави није схватио. Не верујем да је често проводио бесане ноћи плачући због жене коју воли. И мада је тачно да није имао ни разлога, и то му радо признајем, упркос својим успесима он није задовољан човек. Често делује помало меланхолично и некако помирен са судбином, угашен и тих, не бих рекао да је само засићен.

Слажем се, то су само претпоставке, можда погрешне. С нешто знања о психологији могу се написати књиге, али не и анализирати мушкарци; уосталом, ја нисма психолог. У сваком случају, понекад ми се чини да се мој пријатељ Томас вешто игра љубави само зато што није способан за љубав, која није игра, и да је меланхоличан управо зато што зна за тај свој недостатак и због њега пати. То су само претпоставке, можда погрешне.

Пажљиво сам наводио разговор на госођу Фостер, лепу младу жену од око тридесет година која је однедавно живела у нашем граду и о којој се причало да је имала много љубавника. Њен муж је за ову причу потпуно безначајан. Скоро сам сазнао да је мој пријатељ посећује.

„Дакле, та жена ме је заинтересовала. Због онога што се прича о њој, схваташ. Колико сам ја могао да закључим, имала је богату прошлост. …Дакле, упознали смо се и ја сам је посетио неколикко пута. У том тренутку није имала љубавника, није ми било тешко да то приметим. Муж је фигурица од порцелана. Почео сам да јој се приближавам. Некколико погледа преко стола, једна реч провучена у наздрављању чашом вина, један пољубац у руку, мало дужи. Она је све прихватала и чекала. Онда сам је посетио у време када сам знао да је сама и она ме је примила.

Сео са преко пута ње и одмах схватио да уобичајени методи не пролазе. Зато сам играо на све или ништа и једноставно јој рекао да сам заљубљен у њу и да јој стојим на располагању. Уследио је мање-више оваква разговор:

„Причајмо о нечем интересантнијем.“
„Ништа ме не интересује више од вас, госпођо. Дошао сам да вам то кажем. Ако вам досађује, отићи ћу.“
“ У реду, онда, шта желите од мене?“
„Љубав, госпођо!“
„Љубав! Ја вас једва познајем и не волим вас.“
„Видећете да се не шалим. Нудим вам све оно што јесам и што могу да учиним, а могу да учним много, ако је за вас.“
„Да, то сви кажу. Нема ничег новог у вашим изјавама љубави. Шта то можете ви да учините што би мене запаљило? Да заиста волите, учинили бисте то много раније.“
„Шта, на пример?“
„То би требало ви да знате. Могли сте да гладујете осам дана или да се убијете или бар да пишете поезију.“
„Ја нисам песник.“
„Зашто? Онај ко воли онако како једино треба волети постаје песник и херој због једног осмеха, због једног покрета, због једне речи оне коју воли. Ако његове песме и нису лепе, бар су ватрене и пуне љубави…“
„Имате право, госпођо. Ја нисам ни песник ни херој нити имам намеру да се убијем. Ако бих то и учинио, било би то само зато што моја њубав није тако снажна ни ватрена какву ви желите. Али зато ја имам малу предност у односу на тог идеалног љубавника: ја вас разумем.“
„Шта разумете?“
„Да желите исто што и ја. Ви не желите љубавника, ви желите да волите, да волите безумно и без остатка. А нисте за то способни.“
„Тако мислите?“
„Да, мислим. Ви тражите љубав као и ја. Зар није тако?“
„Можда.“
„Због тога ја нисам за вас и више вам нећу досађивати. Али можда бисте могли да ми пренего што одем кажете да ли сте бар једном упознали праву љубав?“
„Једном, можда. Кад је већ тако, могу и да вам испричам. Било је то пре три године. Први пут сам имала осећај да сам заиста вољена.“
„Могу ли да вас замолим да наставите?“
„Ако желите. Један човек је дошао, упознао ме и заволео. Али пошто сам била удата, није ми ништа рекао. Кад је видео да не волим мужа и да имам љубавника, предложио ми је да напустим мужа. То није било могуће и одтада је тај човек почео да се брине омени, да бди нада мном, да ме чува: постао је мој добар пријатељ и саветодавац. И када сам због њега напустила љубавника и реклада сам спремна да га прихватим, он ме је одбио и отишао. Више се није вратио. Тај човек ме је заиста волео; нико други осим њега.“
„Разумем.“
„Дакле, ви одлазите? Можда смо једно другом сувише тога рекли.“
„Збогом. Боље је да више не долазим.“

Мој пријатељ је заћутао. Мало касније је поново позвао келнера, плати рачун и изашао.

75e02cd6a22ad4ec61a68e6785f802c5

***

Разум и логика у животу не дају много разлога за радост, а ни за патњу. Ризикујемо да уништимо значај, живот и смисао наших „атмосфера“ ако их подредимо разуму. Љубав је најбољи пример за то. Ко је икада волео зато што је за то имао разлога или зато што је то желео? Не, љубав се болује ишто нас више боли то нам већу снагу даје.

***

Искуство нас уверава да ниједан однос, ниједно пријатељство, ниједно осећање не може опстати ако у њега не унесемо крв наше крви, љубав, заједништво, жртве и борбу. Свако зна и искусио је како је лако заљубити се и како је тешко и лепо искрено волети. Љубав, као и све праве вредности, не може да се купи. Кроз наше вене може да проструји задовољство, али не и љубав.

***

Уосталом, ништа није узалудније од размишљања о оном ко се воли.

***

ЉУБАВНА ПЕСМА

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

Тражим ноћ да се склоним,

од сунца да побегнем.

 

Ноћ је за мене сјајнија

од сваког сунчаног дана

јер само у њој сањам

о жени плаве косе.

 

Сањам она слатка блаженства

која си ми погледом обећала

и чујем нежну песму

из неког далеког раја.

 

Видим облаке како се сустижу

и дуго гледам у ноћ.

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

 

RitaRosePhotography-flamenco-dancing-florentive-israel-07

 

 

СРЕЋАН ЈЕ КО УМЕ ДА ВОЛИ

Што сам бивао старији, све мање су ме испуњавала ситна задовољства која ми је живот пружао и све јасније сам схватао где треба тражити праве изворе радости и смисла. Научио сам да бити вољен не значи ништа а да је волети све, да је способност да осећамо оно што даје вредност и лепоту нашем постојању. Где год би се на земљи појавило оно што се може назвати срећом, било је саткано од емоција. Новац није ништа, моћ није ништа. Многи имају и једно и друго, а ипак су несрећни. Лепота није ништа, видео сам лепе мушкарце и лепе жене који су били несрећни упркос својој лепоти. Ни здравље није све; свако је здрав ко се тако осећа; било је болесника пуних воље за животом коју су неговали до самог краја, и било је здравих који су венули мучени страхом од патње. Али срећа је увек била тамо где је неко умео да воли и живо за своја осећања; ако их је неговао, ако их није газио и потискивао, она су му доносила задовољство. Лепота не пружа радост ономе ко је поседује, већ оном ко уме да је воли и да јој се диви.

Има различитих осећања, али то је само привид, у суштини, она су сва – једно. И воља је, на пример, једно од њих. Али за мене је и то љубав. Срећа је љубав, само љубав. Срећан је ко уме да воли. Љубав покреће нашу душу, у њој проналази своје биће и свој живот. Срећан је, дакле, само онај ко уме да воли. Али волети и желети није исто. Љубав је жеља која је постала мудра; љубав не жели да поседује, жели само да воли. Зато је био срећан филозоф који је љубав према свету неговао у својим мислима и на тај начин увек нешто ново сазнавао. Али ја нисам био филозоф.  …

Све несреће овог света, па и она коју сам носио у себи, произашле су из недостатка љубави. Са тог становишта, начела Новог завета одједном су ми се учиниле истинитим и дубоким. „Док не постанете као деца“ или „Царство небеско је у вама.“

168280_364643230313926_8873623_n

 

 

ТАКО ТУГУЈЕ ВЕТАР

Као то јецави ветар кроз ноћ жури,

тако моја жеља теби хрли,

тако се моја чежња за тобом буди.

О, ти због које болујем,

шта знаш ти о мени!

 

Полако гасну ова касна светла,

долазе дуги и бесани сати.

Ноћ има твоје лице,

и ветар који о љубави прича

осмехује се као ти!

clouds-fashion-freedom-girl-photography-wind-favim-com-45342

 

***

Не одбацујем и не мрзим сентименте ни сентименталност, напротив, питам се: од чега живимо, где спознајемо живот ако не у нашим осећањима? Шта ће ми пун новчаник, солидан рачун у банци, лепо испеглано одело, једна лепа девојка, ако ништа не осећам, ако моју душу ништа не покреће?

***

Прозрети свет, протумачити га ипрезрети, то је ствар великих мислилаца. Али, мени је једино стало до тога да волим свет, да га не презирем, да не мрзим ни свет ни себе, да на њега, на себе и на сва бића могу да гледам с љубављу, с дивљењем и са страхопоштовњем.

***

Чудна је љубав, чак и уметности. Љубав има моћ коју култура, интелект и критика немају; повезује оно што је удаљено и спаја оно што је различито. Савлађује време јер сваку ствар ставља у своје средиште. Само она даје сигурност, само она је увек у праву јер јој то није циљ.

***

Иако сва мање поверења имам у наше време, иако ми све декадентније и корумпираније изгледа човечанство, још мање верујем да се овој пропасти треба супротставити револуцијом и утолико више верујем у чаролију љубави. Ћутати о ономе о чему сви брбљају већ је нешто. Смејати се људима и институцијама без непријатељства, борити се против недостатка љубави на свету с мало више љубави у свом окружењу, то сви можемо: с више ревности у послу, с више стрпљења, одрицањем од лаких освета и критика: ето колико је малих путева који се могу прећи.

***

Волети свет и живот, волети упрккос патњи, прихватити са захвалношћу сваки зрак сунца и ни у болу не заборавити на осмех – тај наук сваке праве поезије никада неће застарети и данас је више него икад потребан и добродошао.

***

Ми грешимо кад очекујемо да нам живот поклони оно што треба сами у себи да пронађемо. Желимо да наш живот има неки смисао – али живот има онолико смисла колико смо ми у стању да му дамо.

***

Једна необична али једноставна тајна мудрости свих епоха учи нас да и најмањи чин алтруизма, свака љубазност и давање обогаћују, а да сваки напор да се освоје богатство и моћ слаби и осиромашује. То су знали и томе нас учили Индијанци, грчки филозофи и Христ, и после њих хиљаде мудраца и песника чија су дела преживела епохе у којима су живели, док су краљевства и краљеви њиховог доба нестали и заборављени. Можете да се сложите с Христом или с Платоном, са Шилером или Спинозом: свуда врховна мудрост учи да  нису ни моћ ни богатство оно што нас чини срећним, већ само љубав. Сваки алтруизам, свак одрицање у име љубави, свако саосећање, свако давање себе изгледа као губљење времена, ако лишавање, али није: то је обогаћивање и уздизање и једини пут који води напред. То је једна стара песма и ја сам лош певач и лош проповедник, али истине не застаревају и важе увек исвуда, без обзира да ли су проповедане у пустињи, опеване у поезији или објављене у новинама.

MAENNERGESICHT

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853)

 Знаменити лирски песник, романтичар и одушевљени присталица идеја Вука Стефановића Караџића, први је почео да пише песме на реформисаном српском језику.

„Само народна поезија — лепо вели Ј. Бошковић — и њезин одгајеник Бранко Радичевић стоје од почетка на чисто српском земљишту. Бранко није само уметничку поезију српску развијао у духу наших народних песама, него је и први показао, да она може бити самостална, без туђинске одеће и митологијских шљока и накита… „Песме Бранка Радичевића“ учиниле су прекрет у уметничкој поезији нашој, нарочито у лирској, како садржајем тако и обликом својим. Из његове поезије синула је први пут сва лепота и гипкост чистога српског језика, и милина онога што је на народну направу“.

БРАНКОВА МУЗИКА

Ретки су песници овенчани таквим ореолом славе попут Бранка Радичевића који је умро сасвим млад, у двадесет деветој години, оставивши у наслеђе свега педесет и четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет и осам писама и један одговор на критику. Но, без обзира на релативно мали опус, преко осамдесет музичких композиција постоји на Бранкове стихове, што говори о ретком феномену не само у оквиру српске, већ и у распонима европске и светске поезије.

НИКАД НИЈЕ ВИТО ТВОЈЕ ТЕЛО

Никад није вито твоје тело
Рука моја млада обавила,
Ни с’ у твоју усницу упила
Моја усна икад, чедо бело!
Тио вече кô да те донело
Сред анђела са божија крила,
Ума с’ дивно мени појавила,
Ума дивну вече те однело.
Сам остадо са сузнијем оком,
Сам ту самцит на свету широком,
Сам са ноћи тавном, ал’ без санка.
О зоро моја, зоро без осванка,
Сунце мило, ал’ без бела данка,
На те мислим, душо, без престанка!

МИНИ КАРАЏИЋ (у споменицу)

Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год хоћу;
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ’ звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.

У својим сећањима Мина открива како је она настала: „Беше то на Бадњи  дан 1849. године. Вук је гостио своје знанце и пријатеље, а један од тијех донио је мени на дар књижицу споменицу. Ја заредих да ми сваки од гостију што у њу упише, па дођох и на Бранка. Док се окренух, а Бранко већ написао:       Певам дању, певам ноћу,…  Милим сестрицама. „   Зар то није лијеп, мирисав цвијетак на јутрењој роси? Бранку је требао само један трен; ваљало му само захватити у пуне груди своје, гдје цвјета читав перивој таква цвијећа, ту их брао те нама давао. Не бјеше ли, дакле, синак вилин? “

(Minin„Spomenar“, čije je reprint izdanje 1974. objavio Muzej Vuka i Dositeja, a original se čuva u Arhivu SANU – тo i nije knjiga, već mala kutija od zelene svile, sa zlatnom kopčom. Ona predstavlja korice za listiće na kojima su crtež, zapisi, i poslednji put javnost ju je videla 1987. kada se obeležavalo dva veka rođenja Vuka.)

branko-i-mina

  • Mini Karadžić u spomenicu (muzika: Kornelije Kovač) Pevam danju, pevam noću Izvođači: Zdravko Čolić, Zorica Brunclik, Ivana Banfić

Legenda o ljubavi Branka Radičevića (1824-1853), srpskog romantičarskog pesnika i Vilhemine-Mine Karadžić (1828-1894), slikarke, pesnikinje, prevodioca i kćerke Vuka Stefanovića Karadžića prati kao senka ceo Brankov opus. U njegovim pesmama se oseća Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu „Pevam danju, pevam noću“. Poznati stihovi kroz želju da je „digne međ’ zvezdice“ iskazuju vrhunsku idealizaciju Mininog lika.

Priča o njihovoj ljubavi je veoma teška. Mina je bila zvezda bečkog društvenog života, izuzetno obrazovana, imućna, uspešna slikarka, a Branko siromašni student sa teretom teške bolesti. Prof. Dr Vaso Minlinčević , istoričar srpskog romantizma je napisao:

„Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepiska s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj obziljnoj nameri približi Vukovoj ćerki.“

Mnogi istoričari smatraju da je način na koji je njihova platonska ljubav materijalizovana u umetnosti rezultat epohe u kojoj su živeli i stvarali. Romantičarska epoha zahtevala je takav pristup, bez obzira na realnu sliku te komplikovane privrženosti, koja je bila daleko od idealne i ostvarene.

Tadašnjim Bečom kružile su priče da Branko ne gaji naklonost samo prema lepoj i nedostižnoj Vilhemini- Mini Karadžić, već i prema njenoj majci  Ani kojoj je izdahnuo na rukama u bečkoj bolnici 1853. godine. Nagoveštaji o mogućem bečkom četvorouglu nalaze se u Brankovoj prepisci sa Đurom Daničićem, u činjenici da ga u svojim opširnim spisima sam Vuk retko spominje iako su bili veoma bliski, a najviše u Brankovom romanu u stihovima – “Bezimena” ili “Ludi Branko”. Ovaj realističan, malo preterano slobodan spev koji  Branko nije uspeo da završi, plete priču o razuzdanom životu studenta u Beču u burnim istorijskim vremenima nakon revolucije i mađarske bune. Roman u stihu napisan je sa mnogo satire i ironije, a detaljno opisuje sočnu avanturu sa “jednom majkom i šesnaestogodišnjom kćerkom”. Dovoljno da zapanji i najslobodnije umove tog doba.

Mina Karadžić se udala pet godina nakon Brankove smrti u Sabornoj crkvi u Beogradu za Aleksu Vukomanovića, osnivača katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na beogradskom Liceju, i bratanca kneginje Ljubice. Aleksa je umro nakon godinu ipo dana, i ostavio je sa sinom Jankom sa kojim se Mina vratila u Beč. Godine lagodnog života, bečkih balova i borbi brojnih udvarača za njeno srce ostale su iza nje. Svoj život je posvetila stvaralačkom radu i očuvanju od zaborava radova svog oca i ostalih književnih stvaralaca iz tog perioda.

Onima koji vole da zavire u intimu umetnika, ostala su nagađanja o tome šta se pre skoro dva veka dešavalo između ostarelog genija balkanske kulture, njegove supruge Ane, mladog pesnika teško obolelog od neizlečive bolesti i devojke koja je bila muza i nedostižna ljubav mnogim umetnicima iz tog perioda. Oni drugi, zaljubljeni u ljubav, imaju Brankovu poeziju koja je i dalje inspiracija mnogim umetnicima.

КЛЕТВА

Зелена је трава,
Мома на њој спава,
Вијар ветар пирну,
У сукњу јој дирну,
Сукњица се шири
А ножица вири,
Ао ноно бела,
Вода те однела
Па — мени донела!

(1845, март)

  • Kletva mart 1845. (muzika: Kornelije Kovač) Ao, nono bijela Izvođači: Zdravko Čolić

УКОР

Де си, душо, де си, рано,
Де си данче мио,
Де си, сунце огрејано,
Де си досад био?
Та синоћ се теби млада
Баш зацело нада!
Сунце зађе, паде тама,
Аја оста сама!

Ала љубиш, моје лане,
Ала грлиш славно!
Љуби, грли, док не сване —
Та већ неси давно!
Већ недеља дана прође
Како ми не дође!…
Јао злато, тако т’ Бога,
Та како си могâ?!

9. 5. 1850.

Pesmu „Ukor“ komponovali su Jenko, Bajić i J. Marinković (za glas i klavir). Od te tri, Marinkovićeva ima najviše umetničke snage, naročito u klavirskoj pratnji, dok se u Bajićevoj kompoziciji oseća nategnuto traženje narodnog tona, obeleženo najčešće prekomernim sekundama.

  • Ukor 09.05.1850. (muzika: Davorin Jenko) Gde si dušo, gde si rano Izvođači: Edo Ljubić, Danica Jovanovic Obrenić, Nada Mamula, Merima Njegomir, Milanka Katić,

Jadna draga

Vetric piri,
Lipa miri
Ko i pre,Vrelo zubori
Po lisnoj gori
Ko i pre,Ja sam mlada
Ovde sada
Ko i pre,Sunce bega,
Al’ nema njega
Kao pre,Nema sunca milenog,
Nema mog.Oj veceri o slatko cekanje,
O vi noci miji beli dani,
O vi dani a sa dva sunasca,
De ste jako, de je zlato moje?Placi travo, zapevaj slavuju,
Zlato moje zemljica pokriva!
Mili Boze podigni oluju
Sred me srca gromom udri ziva!
Raka njega krije sad i tama,
Sta cu ovde ja na svetu sama!
Dve kompozicije na „Jadnu dragu“, od Mokranjca i Vladimira Đorđevića, ne razlikuju se mnogo po stilu. Mokranjac je u ovoj pesmi (za hor) izašao iz oblasti kojom je suvereno vladao, iz narodnih „Rukoveti“, i pokušao da stvori neku vrstu „pesme stimunga“, sa onomatopejskim podražavanjem potoka u tenoru, ali je u vodećem glasu zalazio i u sevdaliski ton, tako da stilska raznorodnost čini da ova kompozicija ne ide u red njegovih najuspelijih ostvarenja. Đorđevićeva „Jadna draga“ (za glas i klavir) takođe usled stalnog nesklada između partije glasa i klavirske pratnje ne odgovara pesničkom delu Branka Radičevića.

Девојка на студенцу

Kад сам синоћ овде била
И водице заитила,
Дође момче црна ока
На коњицу лака скока,
Поздрави ме, зборит оде:
„Дајде, селе, мало воде!“
Ове речи — слатке стреле —
Минуше ми груди беле,
Скочи млада, њему стиго,
Диго крчаг, руку диго,
Рука дркта — крчаг доле —
Оде на две — на три поле.
Још од њега леже црепи,
Али де је онај лепи?
Кад би сада опет дошô,
Ма и овај други прошô!

(1843, јул)

Veliku popularnost je uživala i mnogo je pevana nekada „Devojka na studencu“ od Horejseka u klavirskoj obradi Doubeka. Ta pesma je, kao retko koja nas kompozicija, doživela čak i dva štampana izdanja. Ne može se reći da je ona u duhu Brankovog teksta: ona nema suptilnosti Brankovog stiha niti je u muzici podvučena psihološka tananost samog događaja iz pesme. No ona je melodiski u duhu romantičarskog Lied-a sa kraja stoleća, sa prizvukom smetanovskog harmonskog stila, ona je „pevljiva“ i laka i stoga je verovatno i postala popularna.

Djački rastanak

Поема Ђачки растанак, која се до пред само штампање звала Опроштај, чудотворан је песнички драгуљ у нашој књижевности. Као никад до тад распевао се један српски песник, срчан, музикалан, речит, визионарски окренут будућности, опијен животом, проричући „братство народа” (Исидора Секулић). Спајајући романтичко и реалистичко осећање света, Бранко ствара опојну лирско-епску творевину у којој попут младог срца удара здравим ритмом свенародно коло испреплетено представницима српског народа из разних крајева на јужнословенском делу Балкана.

О поеми Милан Дединац каже: Ђачки растанак испевао је песник који је већ упознао мелодију и много тајни матерњег језика, песник широка замаха, музикалан, понесен плаховитим темпераментом, занесен младошћу”. Исидора Секулић вели: „Бректао је као змај врео и пун потреба животних; и умиљавао се као младо маче. Количина је био гладан тај на кратак живот осуђени песник. Његовој младости требала је велика количина младости. Тако је са онима ретким који страсно воле своју савременост”.

Заправо, фрагмент назван Бранково коло у Ђачком растанку је и, како је 1878. године писао Стеван В. Поповић, “симболичка фигура којом песник спаја све српство уједно; задахњује га успоменама на славна јуначка дела предака и одушевљава га за бољу будућност. Вид поскочице којом јури овде поема на вис, тако је згодно изабран, да песниково одушевљење узноси свакога муњевитом брзином у оне више сфере, где престаје сва пределска и племенска разлика, но се све Српство спаја у једно коло”.

Готово стотину година касније, Миодраг Поповић ово тумачење развија даље: “Коло братства, најпопуларнији Бранков текст, пева се и игра као посебна игра. Кола младих српских родољуба била су у Бранково доба знак националног пркоса и поноса. Такво коло несумњиво је било и оно које се играли 1846. године на словенском балу у Бечу у сали Софијиног купатила. Коло је водила Мина Караџић, обучена у народну ношњу, са фесом и кићанком. До ње су се налазили Југословени који су тада живели у Бечу: Србијанци, Банаћани, Бачвани, Сремци, Црногорци, Далматинци, Хрваћани… Бранко не поставља међе међу народима: он се обраћа покрајинама, а не нацијама (Хрваћани су становници уже Хрватске, и Срби и Хрвати; Србијанци су само они Срби који живе у Кнежевини Србији)”.

(одломак:)

Тамбур, тамбур, ситна тамбурице,
Удри, побро, у сићане жице,
Данас има, а сутра нас нема,
Ајд’ у коло, ко ће ту да дрема?
Он у среди у тамбуру бије,
А коло се око њега вије,
Ао брацо, ао тамбурице,
Удри жешће у те ситне жице,
Ситне жице — ситнији кораци,
Нек се знаде кад играју ђаци!
Ој ви српски витезови,
Ви змајеви, соколови,
Та има вас на иљаде,
Ал’ бројити немам каде,
Та кад би вас све бројио,
Кад би јадан винца пио!
Ој Шубићу,
Јуранићу,
Турске главе
Беу траве,
Мачи ваши бритка коса,
Крвца ваша беше роса,
Роса росну, јавор с’ диже,
Певац иза њ гусле здеља,
Па бугари што сте били,
Што л’ десницом починили,
Дела ваша сунцу равна
Неће скрити нојца тавна.
Ноћи, ноћи, тавна ноћи —
Ко би Србу у помоћи?
Ој Чупићу, љута гујо,
Ој Ћурчијо, мрки вујо.
Ао Луко,
Турска муко,
Ао Петре,
Плаи ветре,
Што довати турско море
Па о српске разби горе!
Ој Поцерче, ој Милошу,
Наш соколе, славо мила,
Ал’ на славу Турком лошу,
Јер им сломи пуста крила,
Сруши Дрини у дубину
Ону страшну орлушину:
Ви звездице нашег неба,
Што сијасте кô што треба,
Звезде трепте, звезде сјају,
Али данка још не дају,
Ђорђе дође, сунце грану,
А Србији дан освану.
Коло, коло
Наоколо,
Виловито,
Плаовито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено,
Брже, браћо, амо, амо
Да се скупа поиграмо.
Србијанче, огњу живи,
Ко се тебе још не диви!
Рваћане, не од лане
Одувек си ти без мане!
Ој Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен,
Де станује живи пламен!
Ао Еро, тврда веро,
Ко је тебе јоште терô?
Ти си кано итра муња
Што никада не покуња.
Ао Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не фали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш,
Благо турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува.
Ој соколе далматинче,
Дивна мора дивни синче!
Ој ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та са песме из старине
Пуне славе и милине!
Ој Славонче танани!
Банаћане лагани!
Ој Бачвани, здраво, здраво,
Ко ј’ у песми већи ђаво!
И ви други дуж Дунава,
И ви други де је Драва,
И сви други тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Ватите се кола тога,
Од вишњег је оно Бога:
Руком држи братац брата,
Близу срца њега вата.
Свирац свира,
Срце дира,

Prema popisu Vladimira Đorđevića,2) odlomke iz „Đačkog rastanka“ komponovali su N. Stitarski, Vojtez Sistek, Josif Marinković, Jovan Paču, Robert Tolinger, Stevan Sram i parafrazu Kola (pod imenom Đačko kolo od P. Despotovića) Boža Joksimović. Tome popisu treba dodati „Kola“ za klavir Dionisije de Sarno i Ljubice Marić, „Kolo“ za mešoviti hor Svetolika Pascana i preradu Marinkovicevog „Kola“ od Josipa Slavenskog.

Među tvorevinama naših starijih kompozitora najuspelije su kompozicije iz „Đačkog rastanka“ Josifa Marinkovića. Njegova horska „Kola“ — njih 13 na broju — znače u našoj muzici poslednji stupanj do Mokranjčevih „Rukoveti“; od tih dva „Kola“ su pisana na bazi „Đačkog rastanka“ („Kolo, kolo naokolo“ i „Svirac svira“), i to u dve verzije od svakog (za mešoviti i muški hor).

Uspeli primer muzičke ilustracije „Kola“ pretstavlja kompozicija Ljubice Marić, napisana povodom proslave 1947 godine. U svome delu za klavir Marićeva je srećno dočarala momente Brankovog kola povezujući muzičke narodnosti koje se pominju u tekstu u jednu celovitu klavirsku formu, sa dobro pogođenim, skoro vuroznim ali ukusnim pijanistickim efektima.

SUNCE ŽEŽE

Sunce žeže, zapara je ljuta,
Svaka biljka stoji zabrinuta.
Cvetak jedan, klonuo je žedan,
Na toj suši hoće da s’ osuši.

Iz daleka strašan oblak juri,
Cvet ga moli da tako ne žuri.
Stan’ oblače, orosi mi grudi,
Da se život u meni probudi.

Stani cvete, pričekaj me bolan,
Pun sam leda, dalje ići moram.
Kad se vratim pomoć’ ću ti duši,
Oblak ode, cvetak se osuši.

  • Sunce žeže (muzika: ) Izvođači: Zvonko Bogdan, Danica Obrenić, Mile Bogdanović, Dubravka Nešović, Aleksandar Dejanović, Nada Mamula, Azemina Grbić, Mira Mrđa

OJ, JESENSKE DUGE NOĆI

Oj, jesenske duge noći, oj.
Oj, jesenske duge noći,
rek’o dragi da će doći, oj.
Oj, dragi moj.

Da l’ ce doći, il’ ne doći, oj?
Da l’ ce doći, il’ ne doći,
čekaću ga do ponoći, oj.
Oj, dragi moj.

Zaspale su crne oči, oj.
Zaspale su crne oči,
doš’o dragi do ponoći, oj.
Oj, dragi moj.

  • Oj, jesenske duge noći (muzika: ) Izvođači: Anica Zubović, Biljana & Ivana Trnčić, Radulović & Jovanović, Đurić & Runjajić, Mirjana Peić, Mešovita grupa „Kolo“

KAD BI OVE RUŽE MALE

Sad moj dragi brdom seće,
Brdom šeće ruže bere.
Ruže bere venac vije,
I nad vencom suze lije.

Kad bi ove ruže male
za bol srca moga znale,
pustile bi suzu koju,
da ublaže tugu moju.

Al’ ne znaju, al’ ne znaju,
šta je uzrok mome jadu…
samo onaj dobro znade,
što mom srcu bol zadade.

Ah, proklete ruže male,
zar za boli niste znale…
da moj dragi drugu ljubi,
a za njim srce žudi.

Da li je Brankova poezija našla umetnički adekvatnu reprodukciju u muzici?

Najpojmljivije bi bilo da su savremenici Brankovi i neposredni poslednici — ljudi najbliži njegovom duhu i vremenu — najbolje odgovarali karakteru i smislu Brankovih pesama. Međutim, osim Kornelija Stankovića, u srpskoj muzici nije bilo Brankovih savremenika, a Stanković ga nije komponovao. Ostali kompozitori prošlog veka, po tehnici svoga zanata, po vladanju umetničkom formom, po izražajnim sredstvima, većinom nisu bili dorasli Brankovom stihu i većinom nisu bili tako bazirani i smeli u muzici ko sto je Branko bio u srpskom pesništvu.
Tek poneke Marinkovićeve i Tolingerove kompozicije i tvorevine savremenih kompozitora približuju se donekle duhu Brankove poezije i pogađaju, mada savremenom tehnikom, „ton“ te poezije.

Branko je prvi naš pesnik koji je pošao narodnim pravcem u književnosti. Plejada naših muzičara prošloga veka nije mu bila dorasla; danas i ubuduće, kada istinski narodni muzičari dolaze do izraza, on će svakako nalaziti sve više dostojnih muzičkih uobličitelja i tumača.

Uostalom, svojom snagom i neposrednošću, njegova je poezija prokrčila sebi put u mase narodne, pevala se i peva, kao narodna pesma, anonimno, po napevima nepoznatih kompozitora.

Takvih napeva, kojima se ne zna muzički autor, ima dosta. Najčešće su to prilično banalne i sladunjave melodije koje izvitoperavaju Brankove stihove. Međutim, ima ih i koje potvrđuju da su Brankove pesme duboko zašle u narod i tamo srasle sa pravom narodnom melodijom. Veoma interesantan podatak o tome daje nam M. Đ. Milićević, koji je 1872 g. u Stubik4) na crkvenom saboru čuo učitelja kako peva, pored „ponekih vragolija“, i „Gusle moje“. U vrlo impresivnom opisu, on, između ostalog, kaže: „G. Despot je pevao onako kako se obično peva uz gusle, samo s dužim talasanjem svoga miloga glasa.

Гојко (одломак)

Гусле моје, овамоте мало,
Амо и ти, танано гудало,
Да превучем, да мало загудим,
Да ми срцу одлане у грудим’,
Та пуно је и препуно среће,
Чудо дивно што не пукне веће.

Зоро бела, сунце огрејано,
Лисна горо, поље обасјано,
Цвеће мило, росо, бистро врело,
Па ти јоште, моје чедо бело —
Ко да гледне чарне очи твоје
Па у срцу да му не запоје!

Ао свете, мио и премио,
Красно ли те Вишњи удесио,
Само, само, да још мрети није,
Ал’ већ нека, кад инако није.
Данас-сутра час ће ударити,
Јарко сунце мени заклонити,
Из руку ми јасне гусле тргнут,
Моје тело под земљицу вргнут.
Ал’ што певах неће пропанути,
Након мене хоће останути,
Док се поје, док се винце пије,
Док се коло око свирца вије,
Докле срце за срцем уздише, —
Е па дотле, а куда ћу више.

Njegov glas bejaše pun, jedar a mekan, veoma izrađen. Taj glas prodiraše do dna duše slusaocu. Ova Brankova pesma ipak, pesma mestivaše neko čudno raspoloženje u slušaoce.“

„Što g. Stefanović dalje pevaše, to se oko stola sve manje živosti čujaše: stadoše vinolije, umukoše čaše, stišaše se viljuške, prestaše kretati se i same vilice, ućuta se ne samo romor nego, misliš, i dihanje u slušalica. Neki čisto radoznalo upravljahu oči u pevača, a neki zamišljeno gledahu preda se i, bez sve šale, mnogima se niz obraz spustaše po koja suza…“

„Omladina, koja se pribiraše crkvi da igra u kolu, nagrnu ka stolu i okruži goste. Sami svirači — svemu vični Cigani — s ćemanima pod pazuhom, približavahu se na prstima da vide čudnoga pevača, i da čuju dotle nečuvenu pesmu. Jedan stari majstor — svirač — gurkaše svoga crnopurastog naslednika napred, i rukom, i šapatom, i vrlo izraznom mimikom, upućivase ga da dobro utubi tu zanosnu pesmu.“

„G. Despot svrši, a slušaoci, do dna svoje duše potreseni, ostaše nemi kao zaliveni: niti grunuše prangije, niti jeknuše zvona, niti se ču kakav drugi uzvik…“

Stana Đurić Klajn

МОЛИТВА

Mесец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори, вељи Боже,
Ко овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Тију реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори, Боже силни.

Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Дуом својим ти подуну,
У менека душу суну;

Па ми, Боже, јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова,
И њу мени ти дарова.

Фала, Боже, на дар ови,
О помози, благосови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!

(1844, на Ускрс)

БОЛЕСНИКОВ УЗДИСАЈ

Jе л’ то данак, кад му ведла неста?
Је л’ то сунце, откад сијат преста?
Што л’ потмоло тако у ме гледи,
Тако ладно, да ми с’ срце леди?
Је л’ то време што је посустало,
Што с’ не миче, што л’ се скотурало
Као змија на мојим прсима?
Ал’ је ладно, ух ал’ ми је зима!
Кад корачим, је л’ ово земљица
Што л’ шобоће кô каква гробница?
Слушај, слушај, је л ме когод звао?
Она, она — брже, што сам стао?

Кад млидијах умрети

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада,
Зеленога више ја никада
Видет’ нећу!

Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају. —
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, —
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
твојој реци и твојем извору, —
Мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади’!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама …

Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огријало
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља’ —
У траљама отац вас оставља.

BrankoRadicevic_Orao1878

ЖИВОТОПИС БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

1824. Рођен 28. марта у Славонском Броду. На крштењу добио име Алексије.   Породица мајке Бранкове доселила се у Вуковар из Скопља у другој половини осамнаестога века а породица оца његова мало пре тога доба, по свој прилици, из Србије, из округа крагујевачкога, и настанила се у Срему.

Многи греше сматрајући да су мештани Бранка у Сремским Карловцима звали Бранком. Тако га нису ословљавали ни најближи његови школски пријатељи. Напросто за то није било повода. У школске књиге уписан је као Алексије Радичевић. Познаници су га најчешће звали Алексом, али не мање и Ацом. Аца је Бранково име од миља. Тек у Бечу, своје крштено име Алексије превешће са грчког језика у Бранко (грч. Alexsios – који брани)

1825. Рођен Бранков брат Стеван који умире млад, као студент права, у Темишвару , 1845. године.

О Бранку и његовом брату Стевану (Стеван умире од сушице 1845. у Темишвару, где му се и данас налази гроб. Бранко ће му посветити нежну песму Моме брату Стевану, али ће братовљева смрт зрцалити и у познатој песми Кад млидијах умерети.) један њихов колега из гимназије је забележио: ”Њих двојица унели су у омладину поноса и полета. Поред њих осетили смо нови живот”.

1826. Умире Бранкова сестрица Амалија.
1828.  Од сушице умире мајка Ружа у Земуну.
1830 – 1835. Учи у Земуну, најпре српску основну школу, а  затим немачку, три године.
1835. Долази с братом Стеваном у Сремске Карловце где похађају најстарију српску гимназију,  изучивши шест разреда, колико је тада у њој било. Бранко је“најодличнији ђак”, никад батинан, има најбољи хербаријум сачињен од цвећа и биљака са Стражилова.

Не зна се има ли места у нашој земљи које је тако везано за неког нашег човека, као Карловци за Бранка. У гимназији, само по имену српској, како је Вук знао рећи, предавало се на немачком и латинском језику. У то време Вук Караџић је већ почео борбу за народни језик. Сви професори карловачке гимназије били су против Вука, једни из уверења, други из страха од губитка службе. Па ипак се Алексије Радичевић, једини од свих ђака усудио да једну латинску лекцију преведе на српски језик и напише је Вуковим правописом. Професор га због тога није казнио. Та свешчица је остала као доказ Бранкове наклоности према народном језику и као један од првих трагова његовог смелог и самосталног духа. У лето 1841. године, по свршетку шестога разреда, опростио се Бранко са друговима и растао с Карловцима, „местом драгим“. Тај је догађај изазвао у души његовој песму, коју је тек после две и по године — у јануару 1844. — ставио на хартију, а то је његов класични „Ђачки Растанак“.

1841. У Темишвару, где му је отац био са службом, похађа тзв. “филозофију”, то јест, седми и осми разред гимназије.

1843. Брат Стеван из Карловаца долази у Темишвар, а Бранко одлази у Беч, где уписује право и упознаје се са Вуковим кругом сарадника.Тада у Бечу бејаше и млади Ђуро Даничић с којим се Бранко побратимио. Срећан удес српскога народа саставио их је код Вука да из његових руку приме заставе које су победоносно пронели широм Српства: Даничић заставу српскога језика, Бранко заставу српске песме. „Сад знадем — писала је много доцније Вукова кћи Мина о Бранку — шта бјеше узрок, те онај весели младић чамаше по вас дуги дан у писарници озбиљнога Вука, и ради чега се радоваше Бранко, кад би о сутону ухватио слабога старца испод руке да га одведе до „васер гласије“. Тамо бјеше сваки дан збора и договора, те се на њ сабираху Миклошиђ, Ранке, Карара, Петрановић, Даничић, а приликом и други наши чувени људи“.1843 – 1844. Први песнички покушаји у духу тадашње немачке лирике. Расту љубавне симпатије између песника и Вилхелмине Караџић, лепе и паметне Вукове кћерке Мине, коју је отац од миља звао и Минка.
1845. У Темишвару, као студент “мудрословија“, умире Бранков брат Стеван у својој двадесетој години.
1847. У децембру излазе из штампе Бранкове Песме са посветом Српској омладини.

Први пут је име Бранково изашло на јавност у половини 1847. године, кад је песник пустио у свет позив на прву књигу својих песама. Књига је била у штампи готова до пред крај те године и донела је певање Бранково за последње четири године. После неколико дана изиђе у књижевном органу, београдској „Подунавци“, приказ од Ђ. Даничића. „Мени се све чини — почиње Даничић — да ће се ова година спомињати у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али — ако да Бог — као освитак томе лијепоме данку“. О самој појави песама и њиховој вредности продужује: „Ја мислим да до данас још није ни један учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева…и да је „језик као суза — чист”. Истина још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али „не бој се мало стадо, јер би воља оца небескога да ти да царство“.

Кад је одштампана његова прва књига забележено је да се појавио “један готов, савршен песник”.
У то време борбе за народни језик коначно се појављује и Вуков превод “Новог Завјета”, Даничићев “Рат за српски језик и правопис” као ‘тешка артиљерија Вукове науке’ и велики “Горски вијенац”. И коначно ‘дошло је време да и Бранко покрене у бој лаку коњицу својих стихова’.  Песме младости, љубави и родољубља пуне су ведрине, виталности, враголанске жудње за животом.

Осећање — без кога нема песме — не износи Бранко, као већина песника, увек непосредно: за своје осећаје он тражи махом слику која ће бити тумач онога што је у души песниковој. Рекли бисмо да је и у томе Бранко био у првом реду ученик српске народне песме, као што је народним стихом — десетосложним — велики број песама и испевао, употребљавајући уз то понајчешће и стих осмосложни .

1848 – 1849. Из Беча, преко Загреба и Срема, у време европске револуције, креће кући, посећује Брод на Сави, Карловце, Руму и три пута прелази у Београд где је имао непријатности са полицијом. У Земуну ради на својим лирско-епским песмама.

Своје симпатије према Фебруарској револуцији у Француској, Бранко исказује стиховима:

Ој Паризе, ти срце Франције,

Ој Францијо, срце света цела,

Твоја слава сврх неба се вије,

Та срце си младо ми понела.

Бранко је био проматрач мартовских сукоба између народа и војске. Не зна се да ли је учествовао у тим догађајима, али када је до њега стигао глас о револуцији у Војводини, одлази из Беча.

У Јавору, 1892. године, Јован Ђорђевић објавио је део записа Из мојих старих успомена, у којима осветљава своје познанство с Бранком 1849. године у Земуну. Занимљиво је да је Бранко, у Гаспаридесовој кафани, за засебним столом, често одседао с Јованом Ђорђевићем, Мијом Влашкалићем и Илијом Вујићем, читајући нове своје песме. Тражио је оцене, дискусију, сугестије. Многе своје песме, што се да видети у ориганалним рукописима, исправљао је, допуњавао, прецртавао. Осим неких, касније чувених и објављених, песама, Бранко је читао и поеме које се никад нису појавиле штампане или се то догодило много деценија после. О томе Јован Ђорђевић пише: „Осим ове песме (Стојан)  била  је  још  једна, највећа  од свију, из које ми је само наколико стихова прочитао, али које нема нигде штампане, па ни у поменутој трећој књизи. Ова је песма била и дељена у строфе од осам стихова и заузимала је три или четири књижице у осмини, прошивене и до краја исписане. У свакој књижици могло је бити три до четири табака.У тој песми описује се како ми рече Бранко — неки Дон Жуан који путује из места у место, свуда се заљубљује и свуда улива љубав нежнијем полу. Прочитао ми је два-три листа и уверио сам се да је ова песма једна од најлепших песама, да је несташна Бранкова Муза у њој достигла кулминацију”.Очигледно је да се радило о дужој љубавној песми (Луди Бранко) која, без обзира на високе уметничке квалитете, у оно време никако није могла бити штампана. Свој разговор с Бранком Јован Ђорђевић, даље, овако бележи:

— Мени се чини, Бранко, да ти ту самог себе описујеш.

—  Шта, зар мислиш да сам ја толико скитао по свету?

—  Не мислим то, него мислим да твој јунак ради оно што би ти радио да си на његовом месту.

—  Богами, канда и погађаш — одговори Бранко и стрпа оне хартије у чекмеџе.

Јован Ђорђевић, угледни позоришни радник и запажени књижевник, чија се сећања могу узети као компетентна, не доживевши да види и прочита поменуту љубавну песму, четр-десет три године после сусрета с песником, пита се: „Куд се дела та песма? Да л’  је није Бранко сам за живота поништио? Колико Бранка познајем, држим да је немогуће. То је било његово ремек-дело. Отац неће удавити своје најмилије чедо ако је и мало раскалашније. Пре ће бити да је то његов отац учинио у тој мисли да ово разуздано дериште не пристаје уз осталу браћу и сестре и да ће удити успомени свога оца. Не могу се доста накајати што нисам изискао ту песму од Бранка и  крадом  преписао!  Јест, да је онда била ова данашња памет, или бар да сам слутити могао да ћу се за неколико дана с Бранком занавек растати”.

Из Руме, где је у два наврата боравио код рођаке Јелисавете Стојчевић, ослушкујући какво је стање на бојиштима, 13. августа 1848. године, Бранко  јавља у Беч Даничићу да се народ јуначки бори. У истом писму говори о Даничићевој мајци: „У Београду сам седео код твог брата. Ту сам и твоју матер нашао. Како ме виде одма запита: Шта је с мојим Ђоком? Њој неко каза да си у Прагу погинуо, те сам ти доста муке имао док сам је уверио да си жив, и да не беше писма што си ми у Загреб писао, би богами све моје речи узалуд биле”.

Боравећи у Вуковару, код родбине, где се осећао најпријатније, проводио је мирне дане. Тетка Ката (Катарина Поповић) спремајући ужину говорила је деци: „Ви децо, пијте црну каву, а Бранко (Аца) је гост, па може и белу“. На то ће Бранко: „А зар само ја да не одем у рај“. О његовом боравку у Вуковару рођак Риста Михајловић забележио је: „Једно поподне зажели изићи с нама на Добру Воду, убаво место на јужној страни, пола сата од Вуковара… Наједаред засвира крај цркве, у долини, гајдаш. Бранко се осмехну, устаде, поведе нас доле, те гледајући младеж вуковарску у коло ухваћену, рече: Већ само због тога вредно је да сам у Вуковар дошао“.

Боравак у Вуковару, местима у Срему и другде, Бранко користи за прикупљање ретких речи и пословица. У писму из Земуна, 6. фебруара 1849. године, јавља Даничићу: „Чуо сам још којешта, као: Да нема ветра пауци би небо замрежили. (Од Илићевог деде старца од 115 година — у Реснику)”. Затим, опет се жали на беспарицу: „Питаш ме кад мислим у Беч. Одма би Ђуро, али се не да, нема пара”

1850. Захваљујући стипендији кнеза Михаила, поново долази у Беч, где студира медицину не би ли се излечио већ увелико начет туберкулозом. Исидора Секулић објашњава: „Већ је милела туберкулоза“.

Поново се интензивно дружи с Даничићем. Риста Михајловић пише: „Бранко и побратим његов Ђуро Даничић бијаху и по ставу и угледу, први са дугим смеђим, а други са дугим црним власима до рамена, познате симпатичне личности… Бранко је  имао обичај  навече, место вечере, белу каву ужинати. Признавао је да му пушење грло суши, али је ипак доста страсно пушио”.

8325443_1075224540Ђуро Даничић (1825-1882)

Мада је већ осећао да му здравље лагано слаби, Бранко је и даље био активан у свему, весео, вредан, спреман да помогне. Риста Михајловић помиње једну духовиту згоду која, осим што показује да је Бранко у сваком трену био способан да туђе незнање и наиву толерише и духовито преиначи у шалу, говори и о извесној заосталости и шоку балканских момчића који су из провинције дошли у злаћани Беч да уче школе:

„Ја и наш заједнички братић, покојни Александар Вукашиновић, дошавши октобра 1850. први пут у Беч у гимназију, бијасмо на Вука, Ђуру и Бранка препоручени. Паде коцка на Бранка, као најмлађег и рођака нашег, да се за то побрине. Састасмо се око подне, и премда још ручао није и премда му доста тешко бијаше млого и далеко ходати, упути се с нама у предграђе Виден. За нас двојицу дошљака било је све што смо на том ходу видели ново и ванредно — да се доста нагледати не могасмо. Бранко, који је пред нама подобро корачао, морао би се често пута на нас обазирати, пожуривати и напослетку претити да ћемо се изгубити. Дођосмо тако на гласију, која нутарњи град у оно време од предграђа растављаше; у једној алеји застадох ја мало јаче, а Бранко, окренувши се, смотри ме да као нешто тражим, те ме запита шта сам изгубио. „Тражим крај овоме камену по којем идемо”, одговорих ја. Оно бијаше асфалт, за који тада још нисам знао. Никада нећу заборавити како се Бранко тој детињастој наивности мојој слатко, грохотом насмејао и целог пута о томе шалу збивао. Нашавши нам стан, вратисмо се тек око четири сата у град на обед у гостиону Код бибера, на бастаји, према дунавском каналу, где је Бранко обично ручавао. Он беше у том консервативан и не хтеде успут на другом месту обедовати”

1851. Штампа у Бечу и другу књигу својих песама и посвети је своме добротвору кнезу Михаилу Напада га Људевит Штур, словачки културни прегалац. Бранко пише одговор, али га не објављује. У овој књизи су две епско-лирске песме: Гојко и Хајдуков гроб. Књига је, ако се изузме оштра Штурова критика, хладно дочекана. Растурање иде лоше. Пред саму смрт Бранко једном пријатељу поклања чак хиљаду примерака. Болест све више у-зима маха. Ристо Михајловић пише: „Често пута би се накашљавао, кашаљ у мараму ухватио и забринуто погледао, па би се тад замислио, пустивши ме да говорим, опет би наполак себи запевао: Еј ти лане, лане, не мариш ти за ме!”.

1853.Болест се погоршава, песник “баца крв из плућа”.Умире у болници у Бечу 1.јула.

Последње дане и часове живота његова казује Мина Вукова: „Потајна грозница циједила му је живот непрестанце, и тада се видјело да му нема лијека. Ходаше, истина, и долажаше Вуку на договор, али сваки дан све слабији. Вук му савјетоваше да се пресели у болницу. Тамо ће му се о трошку кнежеву спремити згодна соба, тамо ће га дворити двије вјеште нудиље; а тамо ће имати свега што му по наредби првијех бечких лекара буде ваљало за исцјељење. С тужнијем осмијехом пристане Бранко и на то, те се пресели у болницу. Ту имађаше сваке његе и понуде, а Вук и Даничић обилазише га често. Мати моја пазила је Бранка као и рођена сина, па није прошло дана да га не надгледа. Радоваше се кад му ко дође, и бјеше још једнако весео. Али и то не потраја дуго… Једнога дана… сјеђаше моја мајка као обично у Бранка. Тога дана бјеше необично узбуђен и њежно држаше обје њезине руке у својима. Тако су дуго сједили и разговарали. Кад мајка пође, те се навратима осврну да га још један пут поздрави, али Бранко с болнијем изразом склопио руке над главом. Поплашена викне нудиље, притрчи Бранку, дигне га у наручје; али сјен самртнијех крила бјеше већ пао на лице Бранково. Још један пут захвално погледа, још се један пут уморно осмјехне, па онда се наже; а оно дивно срце што је толико осјећало, толико се надало, толико хтјело, преста куцати“. Тако је преминуо Бранко 18. јуна (1.јула) 1853. године.

Бранко је сахрањен 20. јуна (по старом календару)  на бечком „грчком гробљу“. Све трошкове подмирио је кнез Михаило. Сахрани није присуствовао Тодор Радичевић који је радио у тада далеком Темишвару. Тек три месеца доцније дошао је у Беч и направио сину мали споменик, сматрајући да је учинио како је могао „а да ће се и народ кадгод њега (Бранка) сетити и учинити своје”.

Девет месеци после сахране, у пролеће 1854. године, Милица Стојадиновић Српкиња, несуђена кнегиња Црне Горе,  пише: „До његова гроба пролазили смо гробове цвијећем засађене, а на Бранковом познаде се одмах да тај гроб нико од рођених не полази, јер се скоро и не зна, тако је копањем других гробова искварен.“

1862. Отац Тодор штампа у Темишвару трећу књигу Бранкових песама: оно што је “у траљама” остало.

1883. Од 8.до 10.јула обављен је пренос Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово. То је био други покушај после пропалог 1878.године. Највећу заслугу имао је Павле Марковић Адамов,који је и своме сину дао име Бранко. Енглеска штампа бележи у то време да је пренос Бранка највећи културни догађај у Европи.

„МОЈЕ КОСТИ ОПЕРИТЕ ВИНОМ … ”

Четврт века Бранков гроб нико не обилази. Првих година то су чиниле Мина и њена мајка, али и оне престаше. Бранко је  пао  у заборав.  Но, Стеван  В. Поповић, звани  чика Стева, књижевни сваштар, неуспешан писац, али необично довитљив културни посленик који је имао њуха за праве работе и вредности, покренуо је акцију прикупљања прилога за илус-тровани календар Орао, у којем ће се, септембра 1877. године. у Новом Саду, појавити први прилози о Бранку. Доста танушан, али подстицајан чланак о песнику написао је Јован Бош-ковић, а Мина Вукомановић-Караџић објављује своја сећања пуна занимљивих података о Бранку. Велики публицитет изаз-вала је Змајева песма Бранкова жеља, којом је јасно исказана прека потреба да се из Беча на Стражилово пренесу кости песникове. Змај песму пише као да ју је сам Бранко начинио:

Растав’те ме са овом даљином,

Моје кости оперите вином,

Па их нос’те нашем завичају,

Завичају, мом негдањем рају,

Пренес’те их, браћо моја мила,

Поред оног убавог Белила,

Кроз Карловце, где сам младост. пров’о,

Па на оно дивно Стражилово …

 Песма је изазвала огроман одјек. Прештампавали су је многи листови. Већ 7. новембра 1877. године, у Карловцима бива изабран Одбор од двадесет једног члана, на челу са Павлом Кречаревићем и перовођом Ј. Пачаризом. Пристизали су и прилози са свих страна. Све је личило на прави тренутак да идеја о преносу буде остварена. Међутим, као гром из ведра неба, 1. јануара 1878. године изађе у бечкој Зори песма Лазе Костића Права Бранкова жеља, која је била потпуно супротна Змајевој. Део

Костићеве песме гласи:

 Авај, браћо драга, остав’те ме мирно,

да ми нико није костију додирно

ма овде почив’о до судњега данка,

у слободну земљу само нос’те Бранка.

 Песма Лазе Костића деловала је провокативно и на самог Змаја који је одмах одговорио „побри”: „Чим сам прочитао Праву Бранкову жељу, ја сам се одмах покајао што не оставих те драге нам кости на миру… ”.

После судара двојице песника, чији су односи иначе били помућени, идеја  о преносу Бранка замре пуних пет година. Било је мањих покушаја омладине 1880. године у Новом Саду, затим у Вуковару 1881, али ниједан није успео. Тек бечка Зора, јануара 1883. године, приређујући прославу стогодишњице прве народне књиге Доситеја Обрадовића и штампајући, при том, Споменицу, даје сав приход за „пренос земних остатака нашег генијалног песника Бранка Радичевића са Сан-марковог гробља на убаво Стражилово у Сремским Карлов-цима”. Ова нова иницијатива дошла је у последњи час, јер претила је опасност да до краја 1883. године поменуто гробље буде затворено (преорано) и све кости сахрањене у заједничку гробницу. С друге стране, по постојећим законима кости су се могле вадити из земље најдуже тридесет година после сахране, а измицали су и последњи месеци којима се навршавала трећа деценија.

Поново је формиран Одбор, овога пута у Бечу, а потом сличан и у Карловцима, на челу са Пајом Марковићем-Адамовим који ће касније постати уредник листа за забаву, поуку и књижевност Бранково коло (1895—1914). Све је кренуло како ваља: организоване су многобројне приредбе, сéла и забаве, чији је приход био намењен за трошкове преноса. Новосадска Застава, 1883. године, доноси спискове новчаних приложника из Дубровника, Новог Сада, Задра, Београда, Сплита, Пожаревца, Книна, Сомбора, Сења, Кикинде, Карловца, Будве, Загреба, Крупња, Вршца, Брода, Лознице, Граца, Беча, Дрниша, Каменице, Земуна, Котора, Херцег Новог, Суботице, Бечеја, Рисна, Руме, Вуковара и других градова и места. Утврђен је и дан преноса: 10. јул 1883. године.

ВИТО РЕБРО

У Бечу, 8. јула, у седам часова, извршена је ексхумација на гробљу. Присуствовали су Јован Јовановић Змај, др Љуба Ненадовић (родом из Панчева), Петар Деспотовић, председник Зоре и пет чланова одбора. Од званичних личности били су: гробљански инспектор, градски подфизик, свештеник и изасланик полиције. Мина се није одазвала позиву.

Описујући чин ексхумације, Деспотовић каже: „У сандуку томе лежаху на дну земљом и камењем измешане кости нашег Бранка. Крупније кости су вађене опрезно и предаване физику који их је ређао у сандуку по ономе реду како  кости у  скелету обично  стоје. Остале кости метане су  у једно овеће решето, где су се пребирале. Све бејаше врло добро сачувано, осим неких ребара што бејаху изломљена”. Судећи по Деспотовићевом опису изгледало је да није недостајала ни једна Бранкова кошчица.

Међутим, педесет седам година касније, у лето 1940. године, стигло је у Карловце писмо проте Лазара Д. Шевића који се обраћа непостојећем Одбору за чување гроба песника Бранка Радичевића. Ипак, писмо је стигло у надлежне руке. Шевић јавља да поседује значајне реликвије везане за Бранка, које је добио од Марка Кречаревића, чиновника при сегединској надуправи средњих школа. Наиме, он је имао тзв. „вито ребро” Бранково, које се налазило у малој, по његовом опису, „овалној, картонској кутијици”, дугој седам, широкој пет, а високој два и по сантиметра, на чијем поклопцу, изнутра, била је налепљена цедуљица беле боје на којој је читко и дословно писало:

„Један део од вита ребра Бранка Радичевића и карика од жутог лима са мртвачког сандука му. ”

 На дну кутије, унутра, налазило се у танкој ружичастој хартији увијено „вито ребро“, дуго четири сантиметра. До њега, у танкој белој хартији, била је поменута карика, односно, њен делић „округластог облика”. У истој кутији налазио се и опширан запис како су реликвије доспеле у руке Марка Кречаревића. Пошто проти Шевићу нико није одговорио, он реликвије шаље Матици српској.

Теодора Петровић пише 1953. године: „Ми смо им недавно ушли у траг и констатовали да је из кутијице са једним делом вита ребра Бранка Радичевића нестао запис проте Шевића, који би нам, можда допунио Деспотовићев извештај о ексхумирању Бранкових костију. Мислимо да је касно трагати за овим записом, али би свакако било интересантно дознати ко је тај скривени поштовалац Бранка и његове поезије, који је себи задржао делић његова вита ребра”.

„СТРАЖИЛОВО … АО РАЈСКА СЛИКО! ”

У пролеће 1883. године била се раопламсала непотребна расправа где би требало пренети и по други пут сахранити Бранкове кости. Мада је Бранко у Ђачком растанку јасно ре-као да му је жеља да почива на Стражилову (Ту нек ми се ладна копа рака, / Ту ће мене земља бити лака),

карловачком Одбору су предлагане чудне идеје. Једни су инсистирали да Бранко буде сахрањен у дворској башти Патријаршије у Карловцима, други у једном од два карловачка гробља, трећи, опет, да би најбоља била порта код доње карловачке цркве, а било је и захтева да се кости сахране на Магарчевом Брду код Карловаца, које би, потом, било названо Бранков Вис. Толико се ишло далеко у суманутим предлозима да су неки тражили да Бранков гроб буде у приватним   двориштима, затим, код варадинске чесме и тако даље… Победио је здрав разум. Након свих перипетија, Одбор је дефинитивно одлучио да, по Бранковој жељи, кости му леже на Стражилову.

НАРОДНА СВЕЧАНОСТ

Пренос Бранкових костију претворио се у велику народну свечаност. У штампи су се појавила тридесет четири званична извештаја карловачког и седам бечког Одбора, а један је био заједнички у односио се на велики церемонијал Бранкове свечаности која се претворила у манифестацију свесрпског карактера. Пренос је инспирисао многобројне уметнике да раде нове Бранкове портрете, медаље, композиције, албуме фотографија и нова издања песама. Један енглески часопис  забележио је у оно време пренос  као  велики културни догађај.

Планирано је да од Беча до Карловца кости буду пребачене бродом, међутим, то је било немогуће, јер су бечке власти тражиле суму од чак пет хиљада форината. Стога, ковчег са посмртним остацима пребачен је возом. Не зна се чијом је  кривицом  ковчег лежао на пештанској станици  целу   ноћ   па  је  са   закашњењем   стигао у Нови Сад, одакле до Карловаца није пренесен бродом  Делиград   како  је  планирано   (брод  је изненада   био потребан Војном министарству), већ малом путничком лађом Нимфа Стевана Мирковића. Десетог јула 1883. године, нешто пре 12 часова, ковчег је пристигао у карловачко пристаниште и већ поподне Бранко је, коначно, сахрањен на „рајско Стражилово”.

Најлепши венац, искован од сребра у Русији, поклонио је црногорски кнез Никола. Венац се данас чува у Музеју Сремских Карловаца. Две године после сахране подигнут је пирамидални споменик који је конструисао београдски архитекта, родом из Баната, Светозар Ивачковић. Потребне радове извео је каменорезац Петар Китузи. Два доња степеника направљена су од топчидереког камена, а трећи од камених коцака Фрушке Горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког Брега, Велебита и Авале, што на симболичан начин говори о свесрпској ширини дела Бранка Радичевића.

1885. На Стражилову подигнут пирамидални споменик који је конструисао Светозар Ивачковић, а радове извео каменорезац Петар Китузи. Споменик је сачињен од топчидерског камена и коцака Фрушке горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког брега, Велебита и Авале.На споменику златним словима пише: БРАНКУ – СРПСКИ НАРОД.

Много доцније, 1974. године, поводом сто педесете годишњице песниковог рођења, подигнут је још један споменик, рад вајара Јована Солдатовића, који краси, и онако, лепо Бранково Стражилово, српски песнички Парнас. 

Бранко је песник европског формата, појава која је дубоко била уткана у токове нове књижевности деветнаестог века. Као код многих европских народа у то време, када су се јављали репрезентативни песници, и Бранку се посрећило да буде романтичарски корифеј српског  језика и поезије. Култна димензија Бранкове личности и дела представља јединствен пример у нашој поезији и култури.

1329

ПЕСНИК ПУН ЖИВОТА

Бранко је био леп, али не на сладуњав начин. Он је снажна момчина, пун живота, енергичан, куражан, необично радознао, бескрајно маштовит, понекад распојасан, сналажљив, девојкама мио, образован. Хвалио се мишицама, волео да плива и сунча се, друге нагонио да вежбају с њим гимнастику. Често је помињао путовања, одласке у Италију, да учи сликање, чак је призивао и  Африку, сањао да на велику реку Нил. Велика му је жеља била да оде на Косово и, по угледу на Хомера, напише еп. Ништа му се од тога у кратком веку није остварило.

Није марио за „граждане“ што су често дизали повику на њега и његове „неморалне“ песме. Бурне 1848. боравио је неколико дана у Земуну. Новинар и аутор монографије о Земуну, Игњат Сопрон, у свом листу Semliner Wochenblatt, објавио је 1883. године сећања на те дане. Сопрон говори да су на власт у Земуну те године дошли стари Земунци које је карактерисала патријархално-конзервативна црта. Били су заклети непријатељи Вука Караџића, „а главни стуб у писању беше им дебело јер„. Сваке вечери окупљали су се у кафани Код анђела и претресали догађаје, трачали и оговарали. Једном, у неко доба, упаде у кафану група живахних младића који не поздравише „заковане пургере“. Ови им то узеше за зло, мотрећи на сваки њихов покрет. Међу момцима истицао се један „слободњачког“ понашања. По њиховој оцени морао је бити из табора „злогласног“ Вука. Да би га испровоцирали почну да нападају Вука:

– Да хоће бечки анархисти насадити оног шантавог Вука као што ваља!

– Два бих му ја споменика подигао: на једној крст а на другој вешала!

  Бранко је помно ослушкивао каквим све погрдама гневни конзервативци нападају Вука, а кад је чуо да један од њих не трпи у кући никакве Вукове књиге, не могавши издржати, Бранко  рече:

– Па за слепце и није сунце!

„То беше страшно“, пише Игњат Сопрон. Зачас се створила полиција која ухапси песника у намери да га затвори са скитницама и лопужама. Но, нађе  се у  кафани  неки господин који је однекуд знао да је Бранко песник и једва убеди разуларене „граждане“ да га пусте. Не би ту помогло што је Бранко песник, већ што тај исти господин рече да му је отац царински ревизор. Овај немили догађај помиње и сам Бранко у писму Ђури Даничићу 6. фебруара 1849. године.

РЕТКА СЕЋАЊА

„Sjećam li se Branka? A zaboravlja li se lako koji lijep spomen? Sjećam ga se često, kad s tugom, kad s veseljem. Rekla bih da ga i sada gledam očima. Ta bješe nam svaki dan u kući kao sin i kao brat… Bješe nešto viši od osrednja rasta, tijela razmjerna, vitka pa opet na to posnažna. Na žilavom i leti i zimi razgolitnom vratu sjeđaše glava divna kroja, široka pjesnička čela, guste otvorenomrke kose. Češljaše je unazad, a bješe duga, te mu padaše čak do ramena. Katkad bi u razgovoru zatresao tu bujnu kosu kao lav svoju grivu. Ispod čela sijevaše oko neobičnijem sjajem…… Mati moja i ja njegovasmo dugo Brankov grob – sve dok ja ne odoh iz Beča,  A i sada ga ne prolazim,kad god odem da zahvalnom suzom orosim grob očin. Ne znam samo, gdje su ona dva krasna bora sa Brankovog groba. Kad bjehu kraj njega, činjaše se, kao da svojim šuštanjem pjevaju divne Brankove pjesme. Sada ih nema, a oko gola kamena razbija se vjetar,
pa ujanjem svojim kao da nas opominje: Sjetite se svoga pjesnika, on je bolje zaslužio“
(sećanja Mine Karadžić (1828-1894) na najvećeg pesnika srpskog romantizma, Branka Radičevića, objavljena najpre u novosadskom časopisu „Javor“ 1877. godine, a potom preštampana u velikom ilustrovanom kalendaru „Orao“ 1878. i bečkom časopisu „Srpska zora“ iste godine)

Минине успомене биле су подстрек многима да прикупљају и оживљују сећања. Миша Димитријевић у својим несређеним успоменама на Бранка, штампаним у Бранику 1887. године, каже: “Тако се мало о Бранку знало. Заиста чудновато!”

 Два Бранкова друга из Карловачке гимназије, које је опевао у Ђачком растанку, Јулије Радишић и Сима Крстић, нису  нарочито  много казали  о  заједничком  школовању. Јулије Радишић, из Сентомаша (којем је отац, Стеван, био асесор /присежник код суда/  а деда, Глиша, парох новосадски), тих и повучен, уз то и веома болестан, умро је две године после Бранка. Завршио је медицину у Бечу. Године 1851. лечио је болесног Његоша у Бечу. Вратио се у Нови Сад и радио као лекар. Бавио се и књижевношћу. Поред превода Шилера (Беч, 1851), писао је песме и чланке, а један роман остао је недовршен.

Сима Крстић, Бранков друг од првог до шестог разреда гимназије, касније адвокат у Руми, поштен и напредан човек, имао је прилике да прати раст Бранкове славе и пред крај сво-га живота. Умро је 1880. године. О њему Аца Поповић Зуб каже: “Сима Крстић, мада је био адвокат, носио се мајсторски, чакшире и чизме, капа са ширитом на глави и облигатан чибук у руци”. Иако “једном ногом у гробу”, Крстић је Миши Димитријевићу 1877. године рекао изузетно важне податке о Бранку као ђаку у Карловцима. Остали Бранкови другови нису оста-вили готово никаква сећања. Милош Димитријевић и Илија Округић Сремац казују само да је био добар друг.

Један од Бранкових савременика који је дао доста поузданих података свакако је Аца Поповић Зуб родом из Петровца у Срему. По њему Радичевић изгледа овако: “Био  је лепу-шкаст, окретан, пријатан, чист…Није пио, није бекријао. Он ту врсту демократије није трпео”. Зуб говори да је Бранко “становао по таквим кућама, где је свака теревенка и најмањи изгред готово немогућ био”, па према томе није могао пити. Даље описује Бранка овако: “Човек од карактера, поносит и радо независан, волео је пецнути или насмејати се врху личности или ствари, али у најблажој форми и бираним речима”.

У Земуну Бранко је имао доста пријатеља. Двадесет четвртог априла 1849. Мијо Влашковић упознао га је са Јованом Ђорђевићем који касније пише: “Млад, леп човек са фе-сом на глави, капуту угасито кафене боје, у чистој белој, добро уштирканој кошуљи са великом огрлицом… Пушио је на чибук… Без Бранка друштво је било крње”. У шали Бранко је био “неисцрпив”. У свачему је “био први, у шали, у игрању, пливању, певању. Певао је радо и имао пријатан, нежан глас који је у срце дирао. Шаха је играо врло вешто и врло је брзо покретао фигуре”. Ђорђевић се сећа да му је Бранко једном читао неки крећи текст у прози: “Ту је збијао шалу с називом “наставник” уместо учитељ. Знам да је у том чланчићу питао: шта “наставља” учитељ својим ђацима, да ли нос језик или уши…”.

Међу најзначајнијим сећањима свакако је оно Јакова Игњатовића, објављено у Недељном листу 1881. године. Игњатовић је 1849. године упознао Бранка у Земуну: “Упознао сам се с једним човеком с ким сам се одмах на прву реч, на први поглед  симпатисао  и  само  ми је увек жао што је тај састанак био кратак, па к тому први и последњи… Средњег, потањег, готово сувоњавог стаса, лица профил умерено опруженог, црте фине, цела глава у својој формацији леп овал, косе фине светлосмеђе, томе одговарајуће очи идеалног погледа, црта једна другој размерна, хармонично лице. Осим Симе Милутиновића ниједног песника физиономија није ме тако пријатно коснула… Из лица му избија љупкост, искреност… Више га никад нисам видео. После неколико година читао сам његова штампана дела и био сам очаран… Да ме судба довела у животу да с њим живим, држим да бисмо били и остали до смрти нелучими побратими, нити би нас икаква политична струја одвојила”.

Јован  Суботић  сусрео  је Бранка  у Бечу  између 1850–1853. године, у кући Вука Караџића: “Цела прилика била је јако угодна, а нарочито лице и око било је пуно живота и лакокретног несташног израза”. Полит Десанчић, такође, упознаје Бранка у Бечу: “Био је врло душеван, био је ведре и веселе нарави. Врло радо се дружио са ђацима али није банчио… Није тражио у оделу последњу моду. Волео је да приповеда многе ствари из народа”.

О односу Бранка и Светозара Милетића постоје различита сведочења. Богобој Атанацковић и Полит Десанчић тврде да су Бранко и Милетић живели добро “као другови”. Милетић је упознао Бранка 1850. године у Бечу. Пред његову смрт писао је Јовану Ђорђевићу: “Бранко је слаб, или боље рећи, опасно куња”. Много година касније на питање Мише Дими-тријевића одговорио је: “Ја се с њим нисам дружио. Мени се управо није допао”. Аца Поповић Зуб тврди да се Бранко и Милетић нису подносили.

Јован Илић, песник и политичар, сусрео је Бранка 1845. године, у Бечу. Занимљив је његов опис којег даје присећајући се Људевита Штур, словачког културног посленика: “Штур је био растом виши и стаситији од Бранка, више плав него смеђ, оба ликом подједнако пријатна и лепа, да не знаш коме би се пре приволео”.

БРАНКО И ЗМАЈ

Slika27

Јован Јовановић Змај, песник и човек који је имао највише снаге и разумевања за Бранка и његово дело, сусрео је Радичевића 1851. године у Бечу. Имао је свега  осамнаест година. Опчињен Бранковим  песмама којих није било у очевој библиотеци, већ их је добио од новосадског колеге Младена Урошевића, млади Јован Јовановић је настојао свим силама да што пре лично разговара с Бранком. Симо Матавуљ у некрологу о Змају забележио је следеће његове успомене: “Кад сам ја дошао у Беч, Бранко је већ био стари ђак и с висине гледао на нас младунчад. Омладина га је обожавала, али нико више него ја, те сам сваким начином настојао да скренем његову пажњу на себе – ишао сам у кафане и гостионице где он иђаше, седео сам близу њега, уплитао се у разговор, грохотом се смејао његовим досеткама и шалама, покушавао да и сам избацим коју – али ми све би узалуд; никада Бранко озбиљније не осврну пажњу на мене, никада не проговори правце са мном, сем што ми један једини пут рече две речи, које су таке да их не могу поновити у јавности”.

Иако су се у свакодневном животу практично мимоишли, Змај је до краја био одан Бранку који није уважавао “насртање” нестрпљивог младог песника. Змај посећује болесног Бранка у Бечу, на сахрани носи његов ковчег, присуствује ексхумацији костију при преносу из Беча на Стражилово, 7. јула 1883. године налази се на Бранковој вечери, у Дрехеровој пивари. У Бечу, 19. јула 1883. купио му је венац за одар, а 20. јула испратио. Није стигао на сахрану у Сремске Карловце, али ју је поздравио брзојавом у стиховима и песмом у Стармалом.

Бранкова поезија, нема сумње, много је утицала на Змаја. У својим првим радовима Змај то није крио. О утицају Бранка на Змаја, Симо Матавуљ вели да је Јован Јовановић Змај “прихватио Бранкове гусле, па, у дугом свом веку, друкчије, на свој начин гуслао”.

У поодмаклим данима живота, у Сремској Каменици, Змај је, присећајући се бечких дана, нацртао профил Бранка Радичевића, који није нарочито веран, али је показатељ бескрајне Змајеве оданости и пријатељске љубави. На цртежу Моји познаници Бранко је први, у првом реду. То није случајно.

БРАНКО И ЊЕГОШ

njegos

Још постоји прича да су Бранко и Његош били и остали најлепши наши песници. По лику и стасу, такви се људи рађају ретко, а по духу и његовој лепоти и дубини, једном у сто година. Оба су млади отишли са овог света: Бранко не довршивши трећу деценију живота, а владика у тридесет и осмој години. И дан-данас се помишља шта би све написали ови генијални песници да су доживели године “као остали свет”. Написали би, засигурно, много  доброга, али је велико питање  да  ли би постали такве легенде да су их савременици запамтили као остареле људе. Њихова полумитска младост, која је утрнула у раном животном  рују, несумњиво је појачала славу ових песника који су нам  оставили, попут зденаца, чиста песничка дела наливена божанским талентима.

Бранко је први пут, накратко, захваљујући Вуку, сусрео Његоша у Бечу, крајем 1846. или почетком 1847. године. У лето 1851. године, сусрели су се у Бечу Његош и Бранко, оба начети болешћу. Љубомир Ненадовић се сећа: „Између осталих долазио је и Бранко кога сам пређашњих година познавао. Болешљив, зловољан и врло невесео”. Бранко и Његош су се узајамно врло уважавали. То исказују својим песмама које су посветили један другоме. Шаљући Његошу примерак своје прве књиге, Радичевић је упутио и ову песму:

ПЕТРУ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ
(владици црногорском)

Ој, владико, Црној Гори главо,
наша дико, наша веља славо!
Ево тебе једне књиге беле,
чеда мила моје крвце вреле

крвца врела, а чедо несташно,
на весеље свако је попашно,
а душа му и ноћу и дању:
сваку празну разбити лубању.
Ох, опрости, ако с права пута
кадикада млађано залута!
Та боље је спређа оберучке
него страга ударити мучке,
боље чедо и пређаволасто
нег’ богаљче и слепо и кљасто,
да уз туђи корак на’рамује,
да га туђа рука за’рањује!

(7. јануара1848)

 Његош није остао “дужан” Бранку на побратимску певанију па узвраћа римованим стиховима:

БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

Пјевче драги, Србе врли,
искро жива ђачког круга,
нек’ Аполо тебе грли,
нека Орфеј тражи друга.
У вилинском пјеваш колу
као славуј усред луга
тебе за род пјесма грли
као небо вита дуга.
Ајде, роде, колу амо,
да јуначки попјевамо,
глас нек јечи, нек се чује,
нек’ цркају љуте гује!

„ДОЂЕ ДОБА ДА ИДЕМ У ГРОБА…”

Раздрагани и животом опијени песник полако је венуо и  губио вољу за рад и писање. И студирање медицине није га више занимало. Говорио је: „Да знају болесници колико доктори досад још мало знаду, не би их никад звали”. Последње дане проводи најчешће у друштву Ђуре Даничића, Косте Вујића, Мише Небригаћа, Борђа Натошевића, Саве Димитријевића и, каткад, Лазара Захаријевића.

Лисје жути веће по дрвећу,

Лисје жуто доле веће пада;

Зелепога више ја никада

Видет нећу!

Глава клону, лице потавнило,

Боловање око ми попило,

Рука ломна, тело измождено,

А клеца ми слабачко колено!…

 Једном, у некој кафани предграђа Алзер, Коста Вујић, звани „прота”, упитао је Бранка оно што нико није смео: „Што се ти, Бранко, не смејеш, него си се тако забринуо? Та и други болују, али нису тако сетни као ти! ”. На те речи Бранко се расрди, скиде пола капута, засука рукав од кошуље и показа „своју пређе телесним вежбањем” округлу, снажну мишицу, са које је сад кожа висила. „Нисмо се”, пише даље Л. Захаријевић, „тад више шалили а и досад нам није смеј пред Бранком ишао од срца”.

Убрзо је Бранко пао у постељу. Коста Вујић је непрестано  с њим. Пошто  је стан у којем  је лежао био лош, ваздух загушљив, нега никаква, лекар који је повремено долазио, пре-дложио је да болесника пребаце у Општу болницу. Тако је и урађено, али тиме ништа није учињено на исцељењу изнуреног песника. Тадашња медицина није имала поузданог лека за туберкулозу. Вујић, који ће и сам убрзо умрети од исте „бољетице”, као и Миша Небригић, овако је Лазару Захаријевићу испричао последње Бранкове тренутке: „Пре десет сати, кад сам мислио да легнем, дође ми Бранкова послужавка и донесе вест да је Бранко умро”. Било је то 18. јуна   1853.   године,  између девет и десет часова. Служавка овако описује Бранкову смрт: „Око пола десет сати зазвони и ја уђем у собу, и запитам шта жели. Помозите ми — рече — да се окренем дувару. Учиним по жељи и покријем га, а он ће на то: Leben Sie wohl! ”  То су биле последње Бранкове речи упућене служавки на немачком језику, којима јој је пожелео све најбоље у животу. Потом је издахнуо.

Ову варијанту Бранкове смрти изнео је у својим сећањима Лазар Захаријевић у панчевачком листу Народност, а потом у Бранковом колу (1900), негирајући тако Минину тврдњу да је песник умро на рукама њене мајке Ане. При том је изјавио: „За истину овога што сам о Бранковој смрти саошптио примам одговорност пред Богом и људима, зато и изјављујем да није истина оно што је Вукова кћи Мина о Бранковој смрти саопштила”. Нама и даље остаје недоумица која је варијанта тачнија. Знајући да су Бранко Радичевић и Ана Краус били у загонтено суптилним односима, сасвим је могуће да је Минина тврдња истинита.

 

БРАНКОВА ЖЕЉА

(Причула се 3. J. Ј.-у)

Ја познадох што несам познав’о,
Први санак ја сам већ одспав’о,
Први санак гробовања мога,
Први санак мира вечитога.

Прелетела летом врх менека
Половина половине века,
А ја лежим у далеком крају,
У туђини, туђем завичају.
Што то тресе моје ледне груди?

Трошни пеп’о лако се не буди.
Канда брује топови са стране
Где сам младе проживов’о дане.
Ил’ се руши, ил’ се нешто зида,
Ил’ баш раја окове раскида?
Свиће л’ зора оне среће лепе
За ком срца и у гробу стрепе?
Кличе л’ вила из србинских гора?
Је л’ већ ора која доћи мора?
Јесте, јесте

бој се љути заче,
Марков топуз из мора искаче,
Србин диже мача пламенога
На Турчина, на душмана свога.
Скотија се бесомучно стрви,
А мој Србин неће жалит’ крви;
Крв ће тећи потоком и реком,
Где се сузе ронише лелеком;
Крв ће тећи преко српски’ страна,
Ал’ ће суза бити убрисана;
Полетеће велико и мало,

Да одбрани што се српско звало;
Заиграће коло витезова,
Дивна слика моји’ млади’ снова,
Што сам негда тако жељно чек’о
, –

А мој пеп’о да је на далеко!
А кад буде, па ти мука мине,
Кад слобода као сунце сине,
Кад се крвца опере студенцем,
А јунаци овенчају венцем,
Српске земље оките се миром,
Српска деца ружом и шимширом,
Српске моме струком рузмарина,
Српска мајка кад загрли сина
, –
Кад се сунце на школе осме’не,
Ај, на школе и дарове њене;
Мудре књиге кад полете летом,
Да Србина изједначе с’ светом;
Кад запева Равијојла вила:
“Сад је јава што сам некад снила
!“

Зар ни онда, кад се мети стиже,
Кости моје да не дођу ближе?
Туђа рака ледена је рака,
Туђа земља никад није лака,
У даљини мучно ли се лешка,
Туђина је и мртвацу тешка.
Ај, Србине, а мој живи брате,
Задркћем се кад помислим на те!
Српска момо, селе моја мила,
Ти ми неси гроба ни видила,
Та ни гроба, ни на гробу цвета –
Туђа нога по њему се шета.
Српски доли, пуни рајска чара,
Српске горе, жељо моја стара,

И потоци што жуборе туди,
Мртво срце још за вама жуди
, –
За потоком, за зеленим лугом,
За славујем, мојим старим другом,
И за пољем расним и зеленим,
И за липом, за мирисом њеним,
За песмама што се туда оре,
Што се оре од горе до горе!
Стражилово, дивно Стражилово,
Ја сам тебе у звездице ков’о,
Теби пев’о, о теби сам снев’о,
Ал’ од тебе нешто и за’ тев’о:
Кад ме смртца отргне од људи,
Да ме примиш ти у твоје груди!
Зар ти никад није на ум пало
Што си негда Бранку обећало?
Србе брате, и Српкиње селе,
Којима се јоште данци беле,
Растав’те ме са овом даљином,
Моје кости оперите вином,
Па и’ нос’те нашем завичају,
Завичају, мом негдашњем рају.
Пренес’те и
’,
браћо моја мила,
Поред оног убавог Белила,
Кроз Карловце, где сам младост пров’о,
Па на оно мирно Стражилово;
Ту још једну стару отпевајте,
Ту ми, браћо, кости закопајте,
Ту би’ мртав права мира дост’о


Србадијо, не било ти просто
!

Јован Јовановић Змај, 1877

Бранко Радичевић први пут у Београду

ЈОШ СЕ СЛОБОДА ОКО ПРСТА ВРТИ

Како је велики песник приведен код начелника полицијског одељења и како је текао разговор два некадашња школска друга из Беча
Дивотно је доживети свој сан. Толико сам сањао да дођем у Србију и клицао Београде, мој бели лабуде! Сад сам ту и као да сањам”, одушио је Бранко Радичевић своме пријатељу, негдашњем карловачком другу, Димитрију Поповићу, протођакону, код кога се у Београду, од јутрос, настанио у Господској улици.
„Ех, кад смо, као ђаци, тај сан у Карловцима почели”, уздахнуо је Димитрије Поповић, гледајући час у зидни сат, на коме је одавно избила поноћ, час у Бранка Радичевића, кога нису сморили ни побуњени ђаци у Београдском лицеуму, које је здушно храбрио, ни обилна вечера у „Кецу”, у друштву, уз коју је текло добро вино и жесток разговор.
„Како је теби било кад си прешао у Србију?”, Бранко Радичевић је хтео да упореди своја садашња и Димитријева негдашња осећања.
„Дуго ми је требало да схватим да је Србија онаква каква јесте, а не онаква каква ми се чинила”, Димитрије Поповић је од ране младости био разложан, па и мудар, што га је и у духовнике упутило: „Кад сам појмио да сан једном мора да престане, почео сам да је волим таквом каква јесте.   Волео бих да тако буде и са твојим сном, мада се бојим…”
„Чега се бојиш?”, тргао се Бранко Радичевић.
„Дај Боже, да не будеш у опасности коју слутим”, Димитрије Поповић се прекрстио.
„Од кога у опасности?”
„Од себе самог, Бранко…”
„Мени не може нико ништа. Па ни ја”, Бранко Радичевић је био пун себе, смехом се преливао: „Откуд ти таква помисао?”
„Мене је вера у служби Божијој научила да будем стишан. А ти си врло нагао. Такав си био откад те знам, али си још своју наглост неговао како те је стизала слава песничка.”
„Ја сам своју наглост неговао?”, смејао се Бранко Радичевић, кипећи од смеха: „То први пут чујем! Лепо речено! Како сам је то неговао?”
„Ако је и ниси неговао, давао си јој у свему на вољу, предајући јој се сав”, мирио се Димитрије Поповић. „Ето, вечерас си се сав са њом распламсао. Жешће речи се у ’Кецу’ до сада нису чуле, ни кад се Јован Илић вратио из Беча, ни кад су се Коста Цукић и Љубомир Ненадовић вратили из Париза…”
„Само сам опазио да овде има подоста жеравице и да се њоме може добра ватра потпирити”, Бранко Радичевић се и у опсећању одједном подјарио као да је он та жеравица.
„Страх ме је, Бранко.”
„Чега, Димитрије?”
„Страх ме је или тога пожара – шта ће у њему сагорети… или да не сагориш ти сам… Страх ме је згаришта, свеједно којег”, уздахнуо је из дна душе Димитрије Поповић, уздахом који Бранкову ватру стишава и жар запреће: „Да лежемо… И онај коме се сан остварио мора спавати, да ужива у сну или да би се за живи сан приправио… Само Бог никад не спава, али је смртнима ноћ за то одредио… Нама је ова ноћ скоро измакла, да тренемо бар…”
И тренули су само.Пробудила их је силна лупа у врата, у зимски расвит око осам сати.
Обукавши мантил преко спаваће кошуље, још нерасањени протођакон Димитрије Поповић је из своје собе пожурио да отвори улазна врата и суочио се са својом слутњом коју је ноћас Бранку исказао.
Слутња је била оличена у високом квргавом полицијском пандуру, који је бахато својом беспоговорном палицом ударао у врата куће у Господарској улици.
„Погрешили сте кућу, ово је дом духовника”, Димитрије Поповић се тргао пред палицом, засталом у ваздуху између два удара.
„Ја не могу да погрешим, јер добар полицајни пандур позна све пунолетне грађане Београда! … Ти си Димитрије Поповић”, одбрусио је пандур, пруживши левом руком запечаћено писмо, не спуштајући десну руку са дигнутом палицом: „Од началника полицијског одсека   Попечитељства внутрашњих дела, да се поступи.”
Протођакон Димитрије Поповић је примио опрезно писмо, са толиким страхом да га не испусти, све измичући се испред дигнуте палице, да је тако и жандарм ступио у кућу.
„Да се поступи!”, ушавши у кућу, жандарм је за собом врата затворио.
„Неки Бранко Радичевић, који ту одскора настава да одма у полицију дође”, пошто је поломио печат и развио писмо, читао је гласно као да и жандарм то мора да чује.
„Где је тај?”, грмнуо је жандарм.
„Ту сам, ако је о мени реч!”, Бранко Радичевић је изашао из своје собе, зачудо већ обучен, као да је ову изненадну посету очекивао: „Ако о мени не говорите, да не сметам.”
„Бранко, траже те да се јавиш у Попечитељство внутренијех дела”,   Димитрија Поповића је попустио првотни страх, али га је обузимао стид што се са његовим гостом овако поступа и што је мир његовог дома оскрнављен.
„Најзад је и господин Илија Гарашанин дознао да сам у Београду? Баш сам почаствован”, Бранко Радичевић се изгледа искрено радовао позиву, што је већ и жандарма збуњивало.
„Не зове те господин попечитељ Илија Гарашанин”, жандарм је враћао строгост поступку.
„Јесте ли сигурни?”
„Зове те господин Никола Христић, началник полицијског одељења.”
„А, Николче, мој друг из ђачког квартира у Бечу, у Ландштрасе… Мој српски побро у големом Бечу… Зар је он већ началник?”
„Јесте, господине”, сад пандур није знао шта ће, сем да спласне.
„Кад треба да дођем?… Јесте ми школски друг са правних наука, али началник је началник”, Бранко Радичевић је био увиђаван: „Реците, кад?”
„Одма, господине!”
„Па, шта чекамо? Ја сам, видите, већ спреман… Неће мене Николче пустити да чекам”, дохвативши штап и огрнувши се зимским плаштом, Бранко Радичевић је поред запрепашћеног свога домаћина извео жандарма из куће, скоро га узевши под руку.„Знате ли где је полиција, господине?”, жандарм је омекшао, као да је од памука и сад Бранку није више говорио ти, него ви.
„У Београду се очас све зна, а прво где је полиција… Зашто питате? Зар ви не знате?”, Бранко Радичевић га је узимао под своје.
„Како не бих знао… Видите, овако ћемо, господине: Ви ћете даље сами!”
„Ви нећете тамо? Имате нешто успут?”
„И ја ћу тамо, само иза вас на петнаест корака.”
„Што нећемо заједно?”
„Београд је ово, господине”, жандарм је почео да се на мразу зноји: „У њему се очас све сазна… Изгледало би да сам вас узаптио и да вас спроводим… Незгодно је!”
„За мене није.”
„Ако и није за вас, господине, незгодно је по началника Николу Христића, коме сте школски друг.”
„Ако је за Николчета, онда у реду, да га не постидим”, Бранко је био ведар, па је и његов осмех бљештао у мразном јутру, као и зраке сунца при изгреву.
Са тим осмехом Бранко Радичевић је ушао у кабинет началника српске полиције.Никола Христићу, садруже мој у студентским сељакањима по Бечу, од немилих газда до милих газдарица, зар се стари цимер и ђачки побро овако у Београду дочекује?”, Бранко Радичевић је с врата раширио писмо да га први пут сам прочита: Неки Бранко Радичевић који ту одскора настава да одма у полицију дође?… Што ме плашиш овим позивом, који је и неписмен?… Шта ће рећи Ђуро Даничић кад га види… Зар сам ја неки?”
„Господине, ви сте пред полицијом”, Никола Христић је седео за столом, не устајући ни да се поздрави.
„Николче, свака част – шала је успела… Јеси ме уплашио, али још и више мог домаћина, Димитрија Поповића.”„Господине, опомињем вас да сте пред полицијом… Ваш домаћин, протођакон Димитрије, добро зна шта је у Србији полиција.”
„Николче, побогу!”, очекујући да Никола Христић устане иза масивног барокног стола који је владао свим намештајем у кабинету, Бранко Радичевић помисли: Како ли га је оволиког из Беча довезао?
„Господине, пред началником сте српске полиције и тако се односите… Не николичите ме више…”
„Слушај, молим те, да се више не претварамо”, Бранко Радичевић је очекивао и тражио преокрет.
„Нема претварања”, Никола Христић је седео иза стола, као у заседи:    „Нећу вас питати што сте пре више месеци напустили Беч…”
„Напустио сам га јер је у Бечу била буна, јер су га напуштали сви који нису побуњеници, а који су имали где да оду, кад су га сви учени Срби, и Вук и Даничић и остали, напуштали…”
„Нећу вас питати ни што са овим ученим Србима, и вашим Вуком и Даничићем, нисте пошли у Праг на Свеславенски конгрес, него у Нови Сад, у Вуковар, у Славонски Брод, у Загреб, јер сте пошли по упутама бивших и прогнаних кнезова српских, Милоша и Михаила Обреновића, по којима су и они из Беча пошли у своме лудоме науму да се у Србију и на власт врате.”
„Зар кнез Милош није из Беча пошао у Праг да председава Словенским конгресом, где се о судбини народа расправља?”, Бранко Радичевић се чудио шта то Никола Христић прича, али је хтео и да чује, па је тако већ бивао у полицијском испиту.
„Јесте кнез Милош пошао у Праг, али је, користећи се буном у Бечу, стигао у Загреб, мимо воље и аустријског и руског цара. Јесте и судбину народа изазивао науман да отуд дигне буну у Босни, која би се кроз Србију, кад у њу кнез Михаило тајно прође, раширила све до Цариграда.”
„До Цариграда?”
„До Цариграда!”
„Шта би кнез Милош дао да ово чује?”, насмеја се Бранко Радичевић:   „Да се под старост развесели…”
„Све мање од оног што је дао бану Јелачићу и Људевиту Гају, који су га два месеца држали притвореног у Загребу, да га пусте да се под аустријском полицијском пратњом преко Љубљане и Гренобла врати у Беч… Што је вама веома познато…”
„Како то мени, Николче, може бити веома познато?”
„Онако како сте, пре кнеза Михаила, стигли у Нови Сад и, пре њега, пошли у Загреб…”
„Теби за ту заверу треба и претходница. Питај ме да ли хоћу ја то да будем?”, Бранко Радичевић је покушао да обиђе велики сто началника српске полиције, али му је Никола Христић тек сад показао на столицу на коју има да седне, гестом без поговора.И сео је.
„Што сте у Србију дошли?”, ислеђивао га је Никола Христић.
„Никола, шта ти је? Што Србин у Србију да дође!”
„Што са кнезовима Милошем и Михаилом нисте из Загреба пошли у Љубљану, па, или са једним у Трст, или са другим у Беч?”
„Зато што са њима ни из Беча нисам пошао и зато што у твојој завери са њима нисам имао удела.”
„Са којим сте циљем у Србију дошли?”, Никола Христић је почео да бележи.
„Мислио сам да српски началник полиције има стенографа”, подсмехнуо се Бранко Радичевић.
„Ово је веома поверљиво саслушање”, отресао је перо одмереним потезима Никола Христић: „Са којим сте циљем у Србију дошли?”
„Ти мора да ми и циљ знаш. Реци га и мени, можда га утувим.”
„Ви што из Беча и Париза долазите доносите којекакве претеране мисли.”
„Претеране мисли?”, Бранку Радичевићу се учинило занимљивим:   Претеране мисли.
„Претеране!”
„Где сам ја све те претеране мисли показао?”, мора да има пример.
„Показали сте их и док нисте прешли у Београд, у Србију… У Земуну сте се веома слободно понашали…”
„Где и како?”
„У кафани ’Код анђела’ играли сте билијар, претресали светске догађаје и дизали у звезде злогласног Вука Караyића…”
„Колико смо пута код Вука седели у Бечу, дижући га у звезде?”, упитао је Бранко Радичевић.
„Вук се само у Бечу може дизати у звезде, али је у Земуну злогласни”, за Николу Христића је то било једноставно, блажени полицијски ум: „У то сте се и сами уверили.”„Добро знаш да су ме тамо изазивали. Један је рекао: Да хоће бечки анархисти насадити оног шантавог Вука, па да му поломе и другу ногу…  Други је додао: Два би му споменика подигао – један крст и једна вешала. А кад се трећи исхвалисао како у кући не држи ниједну Вукову књигу, ја сам рекао: Па за слепце и није сунце!”
„Зато се и све завршило тучом и полицијом”, Никола Христић је и то знао.
„Имаш добре шпијуне”, похвалио је Бранко Радичевић.
„Служимо Србији.”
„Шпијунирајући Србе?”
„И то је служба роду”, Никола Христић је већ мислио да је полиција непогрешива: „Ето, где се Вук помене, ми морамо знати.”
„Зашто?”
„Ви добро знате да је у Србији забрањен његов превод Новог завјета… И да смо му све послане књиге вратили у Беч, о његовом трошку.”
„Зар да народ не позна Господа у своме језику?”, тргао се Бранко Радичевић.
„Не може се Бог познавати из забрањених књига”, за Николу Христића је то тако као богомдано: „То би било богохуљење!”
„Ни без дозволе полиције?”, изазивао је Бранко Радичевић.
„Ако тако хоћете, ни без дозволе полиције”, Никола Христић је остао хладан: „Ако је власт од Бога, и полиција је ту!”„Е, мој Николче, не може се сунце дланом заклонити”, рекао је Бранко Радичевић сажаљиво: „Ти никад нећеш појмити да сам ја у Србију дошао идући Вуковим трагом.”
„Зашто?”
„Да и ја чујем народ и да скупим, којегде, нове српске речи за ново издање Српског рјечника и да запишем понеку српску пословицу, још незаписану.”„Другом ви то и на другом месту, а не у полицији!”, Никола Христић није хтео да схвати: „За то се не иде од Беча до овде. Не исплати се!”
„Исплатило се!”, Бранко Радичевић је из џепа извадио свеску скоро исписану: „Да ништа друго нисам записао сем ове три пословице: Да није ветра пауци би небо премрежили. Још се слобода око прста врти. Не може се небо раменом исправити.”
„Да није ветра пауци би небо премрежили”, Никола Христић је преписивао пословице: „Чије је то небо? Српско?”
„И пословица је српска.”
„Онда су и пауци српски. А ко су ти пауци? Власт? Полиција?”
„То си ти рекао.”
„Јесам, али сте ви мислили!”, глас Николе Христића је био леден.
„Ја сам само записао шта мисли народ.”
„Још се слобода око прста врти. Чија слобода? Народна? Око чијег прста?”, Николи Христићу је синуло: „Више се не можете претварати.   Још сте у оно време у Бечу хтели да будете српски лорд Бајрон!”
„Које оно време? Јуче!”, озарио се и Бранко Радичевић: „Колико јуче, сећаш ли се, кад сам те звао да се манеш на кратко књига и да идемо међу Бечлинице, како си ме питао да ли ја хоћу да будем лорд Бајрон или његов Дон Жуан? Одговорио сам ти: Дон Бајрон!”

Сад сте, српски лорде Бајроне, помислили да можете и ви овде имати и своју револуцију. Кад смо код пословица: Куд ће куга него у свој род.”
„Мислиш да сам мислио: Ако је револуција свуда у свету, да и ми не будемо мимо света?”, изазивао је Бранко Радичевић: „Али ти то нећеш допустити!”
„Два пута сте из Земуна прелазили у Србију и ми смо то мирно гледали колико смо могли. Трећи пут сте и ствари понели.”
„Три пут Бог помаже!”, Бранко Радичевић се прекрстио, не без пошалице.
„Како пређосте Саву букну буна у Београдском лицеуму…”
„Ја сам Саву прешао, јер ми се одавно у род прелазило”, Бранко Радичевић је схватио на шта Никола Христић циља и није се дао ухватити: „А ђаци нису хтели да приме законе које им дајете у којима је све прописано, па и како по Лицеуму ходати – на прстима.”
„…Да није ветра…”, наставио је Никола Христић започету мисао: „А вас је кошава одмах са Саве однела међу побуњене ђаке да их охрабрите…”
„Да буду одважни у свему, јер у одважности народ опстаје, па ће и на њима опстати.”
„Ви сте их разбуктавали?”
„Како ја мислим – нисам!”
„Рекли сте им: Овде се добро коло може заиграти!”
„Играло ми је срце, у роду сам. А добро коло се само са младима може заиграти”, Бранко Радичевић је гледао Николу Христића равно у очи, питајући се тражи ли то да порекне оно што је говорио. Неће.
„И са професорима сте разговарали”, Никола Христић је стрпљиво откривао шта све зна, а зна све: „У Лицеуму сте разговарали са свима, а са одабранима у кафани ’Код кеца’.”
„Разговарао сам о српској школи… Можда бих у Београду професор могао бити”, одвратио је Бранко Радичевић, показујући да му не смета што се у полицији све зна.
„Разговарали сте и о влади српској… Можда бисте српски министар хтели бити, после преврата.”
„О преврату нисмо говорили.”
„Нисте говорили?”, питао је хладно Никола Христић.
„Јесмо ли?”, Бранко Радичевић се питао хоће ли га уопште ичим узнемирити.
„Зар ви, Бечлијо, нисте рекли да сте овде опазили доста жеравице и како бисте могли са својом браћом потпирити добру ватру? Зар Паризлија Љубомир Ненадовић није рекао да власт тако стоји у српском народу, да се за два сата сва може створити у мливо?”, у очима Николе Христића је најзад нешто заискрило, само на трен.
„Ако власт зна како стоји у народу, зар јој је важно шта је Љубомир Ненадовић рекао, ако је рекао?”, упитао је Бранко Радичевић, додајући:    „О себи да не говорим.”
„Говорили сте исувише слободно”, Никола Христић није желео да расправља о томе како власт стоји у народу.
„Где ћу говорити слободније ако не у Србији?”, одвратио је Бранко Радичевић: „Говор који није слободан, говор је мутавих. Има мутавих људи и мутавих народа. Ја то нећу да будем, а ни Срби.”
„У Србији властима нису мили они који тако говоре”, Никола Христић је најзад устао иза свог стола.
„Зар да се у Србији одређује како да људи говоре како би се властима умилили?”
„Зато свуда постоје власти”, Бранкове речи су се одбијале од Николе Христића: „Нисмо мимо света, добро знате. За то сам се и ја у свету школовао…”
„Ти си се, Николче, за то у свету школовао, да саслушаваш оне који слободно говоре. Храбар си, Николче, кад то признајеш!”, ако га сад не изведе из такта, никад неће.
„Не само да саслушавам, него и да хапсим!”, Никола Христић се више није суздржавао: „И не николичите ме! Немојте да вас ухапсим!”
„О, побро, зар смо дотле дошли?”, грануо је Бранко Радичевић: „Добро! Најлепши снови се сневају у тамници!”
„Причајте ви то по Јевропи! И ви, и Ненадовић, и Коста Цукић, и Јован Илијић, а не у Србији, па да вас тамо видим!”
„Човек је створен слободан! И у Србији и у Јевропи! Он јесте слободан па да је рођен и у тамници!”
„Знате ли што?!”, Никола Христић је цептао: „Ви одма данас да идете преко!”
„Зар ме, Николче, нећеш ухапсити?”, чудио се Бранко Радичевић.
„Нећу због наших дана у Бечу”, Никола Христић му је на трен окренуо леђа, као да се бојао да му ово у очи каже.

Кад си учио да свет пренесеш у Србију. Сад видим како си га пренео.  Иди до краја, човече, ухапси ме. То је светски!”
„Одма да идете преко!”, плануо је Никола Христић: „Да нам небо раменом не исправите!”
„Могу ли ту пресуду добити написмено?”, питао је Бранко Радичевић, смирен тиме што је најзад Николу Христића ражестио – Има у њему још човека, помислио је.
„Не можете!”, одбио је Никола Христић, али је био и знатижељан: „Шта ће вам?”
„Да имам спомен да сам био у слободној земљи”, Бранков смех је био искрен.
„Иус суммум саепе сумма ест малитиа.”
„Побро, разумем те”, казао је Бранко Радичевић уместо поздрава:     „Србин кад се изобрази, псује на латинском”.

(Из рукописа  још необјављеног романа  о Бранку Радичевићу)

И после много година осећа се аутентичност Бранкових стихова, његове песме су безвремене, топле и велике.

3415548204c0cc83c8b605439389018_orig

Владислав Петковић Дис (1880-1917) – НЕ УМЕ ЧОВЕК…

Не уме човек да буде јак

Кад кише лију са свију страна.

Нема очију за дубок мрак.

Не пева тица са умрлих грана.

Добро ми је данас ту,под туђим небом,

Ал` ми срце труне за мојом колебом.

 

Што је најцрње за овај мах,

То је што немам ни мало моћи.

Тол`ко  сам мали да ме је страх:

Живим са`рањен као у ноћи.

Ах, ти моћни људи из овога века.

Више немам куда, умирем без лека.

 

Petkovic01

Јован Дучић(1871-1943) – ТАЈНА

Кад мину месец жут за косама,
Тада с небеских црних ледина, –
Као кап паде та реч једина:
Тад појмих шта је моја осама…
И појмих као отет чарима,
Шта значи страх мој међу стварима.

Развије јутро као пламене,
Хиљаду белих крила по мору,
А светлом земљом проспе знамене,
И речи свуд по белом мрамору.
Тад су,пред тајном што је морила,
Сва уста ствари проговорила.

Творче, кроз олуј и кроз ћутање,
Слушам све твоје сјајне гласове;
А чекам кад све минеш путање,
Пољем кроз наше светле класове,
Крај пута к мени, атому скривеном,
Да приђеш у те часове:
И ословиш ме правим именом.

 

81c282ffd1eb16497b628de6a135bd32

Омар Абу Риша (рођ.1908, Сирија) – КО СИ ТИ?

Ко си ти?

Како си ушла у мој свет?

Шта си нашла у мени?

У твојим зеницама

Видим живот,

Буја из моћног источника;

Видим тело,

Извија се несуздржано,

Креће се заводљиво;

Спознала си младалачке снове,

Донела их мени као дарове?

Полако!

Завела те илузија.

Не бацај своју драгоцену копрену!

Ја сам у невеселом добу,

Делим остатке живота што су ми у рукама!

Врати се у свој свет!

Бери цветове

Свеже

Невине!

Од мене ти је довољно

Да будеш

На моји уснама

Тужна мелодија.

883222_4445827794941_1230372462_o

Жозе Сарамаго – ГОДИНА СМРТИ РИКАРДА РЕИША (одломци)

Заправо, кад се све сабере и одузме, има укупно девет месеци, тачно онолико колико проводимо у мајчиној утроби, мислим да је у питању равнотежа, пре но што се родимо не могу још да нас виде али сваког дана мисле на нас, када умремо, више не могу да нас виде и сваког дана нас заборављају помало, осим у изузетним случајевима, девет месеци је сасвим довољно за потпуни заборав,..

Alberto_CaeiroФернандо Песоа

***

У последњем тренутку, чуло се куцање на вратима, ушла је Лидија са послужавником, положила га на сто, рекла Добар дан, господине докторе, најприродније, готово увек је тако, човек се мучи, брине, стрепи од најгорег, убеђен да ће му свет тражити да положи рачуне и доказе, а свет већ иде даље, заокупљен другим збивањима. Ипак, није сасвим извесно да је Лидија, која се вратила у собу да покупи судове, још увек припадала томе свету, пре би се рекло да се повукла у позадину и сад ишчекује, правећи се као да ништа није било, понавља уобичајене покрете, подиже послужавник, држи га чврсто, сад се исправља, описује полукруг, удаљава се према вратима, Боже мој, хоће ли проговорити, неће, можда неће изустити ни реч, можда ће ме само ухватити за руку, као пре неки дан, а ако то учини, шта ја да радим, и раније су ме други гости искушавали, два пута сам попустила, зашто, зато што је овај живот тако тужан, Лидија, рече Рикардо Реиш, она осложи послужавник, подиже очи, пуне страха, хтеде да каже, Господине докторе, али глас јој запе у грлу, а он није имао храбрости, понови, Лидија, а затим, као неки ужасно баналан и смешан заводник, промрмља, готово шапатом, Ви сте јако лепи, и погледа је, на трен, није издржао дуже, окренуо јелеђа, има тренутака када би боље било умрети, Ја који сам испадао смешан пред хотелским собарицама, а и ти, такође, Алваро де Кампушу, сви ми. Врата се полако затворише, настаде пауза, и тек онда се зачуше Лидијини кораци како се удаљавају ходником.

Рикардо Реиш провео је напољу читав дан, покушавајући да свари своју срамоту, срамнију од осталих, јер га није победио никакав супарник, већ његов властитистрах. И одлучио је да већ сутрадан промени хотел, или да изнајми део куће, или да се врати у Бразил првим бродом, рекло бисе да су то сувише драматичне последице једног тако безначајног узрока, али свако од нас најбоље зна колико га боли и где, кад човек испадне смешан то га пече као нека унутрашња опекотина, као киселина која се сваког тренутка обнавља у памћењу, неуморна рана.

***

Shame

***

…није редак случај да се оно што је написано размимоилази с оним што му је, у животу, послужило као повод. Зато не треба питати песника шта је осећао или мислио, јер он и пише стихове управо зато да не би морао то да каже. Оглашавају се неважећим све противне одредбе.

***

…најгоре је то што сам умро (прим.Фернандо Песоа) а нисам успео да одгонетнем да ли се песник претвара да је човек, или се човек претвара да је песник, Обмањивати и претварати се  није исто, Наравно да није исто, ја сам само обмањивао, ви се претварате, ако желите да сазнате у чему је разлика, читајте ме и узмите поново прочитајте своје песме, С овим разговором припремате ме за једну дивну бесану ноћ, Можда још увек није касно да ваша Лидија дође и да вас уљуљка у сан, судећи по оном што сам чуо, служавке се посвећују својим газдама с пуно милоште, То ми личи на опаску једног пакосника, Може бити, Реците ми само једну ствар, да ли ја обмањујем као песник, или као човек, Ви сте, пријатељу Реиш, безнадежан случај, ви једноставно обмањујете себе, ви сте своја властита обмана, и то више нема везе ни са песником ни са човеком.

***

ricardo-reis-meu

***

…Еј, Карлота, упали грејалицу и стави јетамо у салон. Да ли су такве појединости неопходне или излишне за правилно разумевање излагања, о томе ће свако од нас донети свој суд, не увек истоветан, у зависности од тренутне пажње, расположења, од начина живота, неко цени изнад свега опште идеје, групне планове, панораме, историјске фреске, други много више уважава сродности и супротности суседних тонова, добро знамо да је немогуће целом свету угодити, али, у овомслучају, требало је једино оставити времена да би осећања, каква год била, прокрчила себи пут између особа и унутар њих, док Карлота долази и долази, док Салвадор проверава неки рачун који се упорно не слаже, док се Рикардо Реиш пита у себи да не изгледа можда сумњиво та његова нагла промена намере, прво је рекао, Излазим, а на крају је остао.

***

…лустер се упалио, на иницијативуРикарда Реиша, неккоме, ко би се напокон могао појавити, изгледало би сумњиво то што тамо седе један мушкарац и једна жена, у мраку, без обзира на околност да је он лекар а она болесница, ово је још горе од задњег седишта у таксију. Морало је тако бити, Салвадор се појавио и рекао, Сад сам баш кренуо да упалим, господине докторе, и насмејао се, они се такође насмејаше, то су гестови и поступци који спадају у законе цивилизације, засноване делом на лицемерју, делом на нужности, а делом на потреби да се прикрије тескоба.

almada1

***

…то се често дешава, више нас замара оно што нисмо учинили, да јесмо, били бисмо одморни.

***

Вратио се таксијем у хотел. Кад је ушао у собу приметио је да кревет није распремљен, да други јастук није извађен из ормана. Само једна непромишљена жалост застаје на трен на прагу моје душе, погледа ме и прође, смешећи се, ни због чега, промрмља.

Shame (3)

***

Човек мора да чита од свега по мало, или колико може, више од тога не треба захтевати, с обзиром на краткоћу живота и опширност света. Почеће од оних наслова који никоме не могу да промакну, такозваних поучних књига, обично названих тим неприличним именом, као да све књиге нису поучне, а њихов списак ће се мењати у зависности од извора из којих свако од нас црпе своја сазнања или од ауторитета који нам намеће избор.

***

…најгоре од свега можда и нису изговорене речи и учињена дела, најгоре је оно што је непоправљиво, покрет који нисма учинио, реч коју нисам казао, а што би дало смисао оном што је речено и учињено, Ако један мртвац толико брине, онда смрт није спокој, Нема спокоја на свету, ни за живе ни за мртве, У чему је онда разлика између једних и других, Разлика је само једна, живи још увек имају времена да изговоре реч, да учине гест, али и то време ће истећи, Какав гест, коју реч, Не знам, умире се зато што је нисмо изговорили, умире се зато што га нисмо учинили, од тога се мре, не од болести…

NYT2008101312550076C

***

Кад се Рикардо Реиш вратио у хотел, осетио је како у ваздуху лебди нека грозничава напетост, узнемиреност, као да су све пчеле у једној кошници наједном полуделе, и носећи на савести онај познати терет, одмах је помислио, Све се отркило. У суштини, он је ипак човек романтичан, сматра да ће се оног дана кад се буде обелоданила његова авантура с Лидијом хотел Браганса срушити од бруке, живи у том страху, ако то није пре болесна жеља да се тако нешто догоди, неочекивана противуречност у човеку који тврди да је потпуно одвојен од света, а осећа потиштеност јер исти тај свет за њега и не хаје, не сумња он баш да се прича већ рашчула, али је уверен да се шапуће, кроз смех..

***

…у поткровљу зграде Лидија спава, по свој прилици, више не силази сваке ноћи, сада већ уговарају сусрете, у строгој тајности долази му она у собу, у глуво доба ноћи, спласнуо је жар првих недеља, што је природно, од свих времена најбрже пролази време страсти.

MARTA SYRKO

***

А ипак, нема ничег безазленијег од ових покрета и речи, Рикардо Реиш заваљен у јастуке, Лидија која наваљује, Само још ову кашику, то је пилећа супа коју он одбија да поједе до краја, јер је изгубио апетити, али и зато да би га мољакали, то је игра која ће изгледати смешна свакоме ко се може подичити челичним здрављем, а можда је заиста таква, будући да Рикардо Реиш и није толико болестан да не би могао да се храни властитим средствима иснагама, но, ипак, на крају крајева, то је њихова ствар. И ако их случајно неки још узбудљивији додир приближи, на пример, ако јој он стави руку на груди, даље од тога не иду, можда због извесног достојанства које у болести постоји, због њеног светог карактера, иако ни у тој религији јереси нису ретке, одступања од догме, разузданости изазване све већом блискошћу, тако да је Рикардо  све дрскији, а она још увек снебивљива, То меже да вамшкоди, похвалимо обзирност болничарке, стидљивост љубавнице, особине стечене по цену горког искуства.

***

Нисам знао да имаш брата, Није било прилике да вам кажем, није нам увек згодно да причамо о свом животу, Ти ми никад ништа ништа ниси рекла о свом, Једино да сте ме питали,али нисте, У праву си, не знам ништа о теби, само знам да станујеш овде у хотелу, да излазиш слободним данима, да си неудата и,како ми се чини, без обавеза, Сасвим довољно, за ову прилику, одговори Лидија, и ове речи, штуре, суздржане, стегле су срце Рикарда Реиша, банално речено, али он их је тако доживео, срце му се стегло, вероватно ни она сама није била свесна шта је рекла, сигурно је хтела да се пожали, али на шта, а можда је једноставно желела да потврди једну неоспорну чињеницу, каокад се каже, Гледај, пада киша, на крају крајева, излетела јој је из уста сама од себе, горка иронија, као што се пише у романима, Ја, господине докторе, ја сам једна обична служавка, једва умем да читам и пишем, а ипак, није ми потребан никакав живот, а и да га имам, шта би то у моме животу могло вас да занима, на овај начин могли бисмо да наставимо надугачко и нашироко да препричавамо и проширујемо оно што је изговорено, кратко и јасно, Сасвим довољно, за ову прилику, а да су, којим случајем, водили двобој мачевима, Рикардо Реиш би сада био сав крвав. Лидија жури да се што пре повуче, то је знак да није случајно рекла оно што је рекла, има реченица које изгледају спонтане, као пуку производ околности, а сам Бог зна који су их млинови млели, која су их сита сејала, у потаји, зато нас и погађају толико, као соломонске изреке, најбоље би било да после њих наступи ћутање, најбоље би било да се један од саговорника повуче,онај који их је изговорио или онај који их је чуо, али обично не поступају тако, људи говоре, говоре, све док се потпуно не изгуби смисао оног што је, у једном тренутку, било коначно и неопозиво.

MITIA CHTCHAVLEEV

Пришао је Рикардо Реиш прозору, размакао завесе, једва је успевао да разазна шта се напољу збива, кишу која је лила из све снаге из једног воденог облака, ускоро чак ни то, замаглило се окно од његовог даха, онда је, заштићен шалонима, отворио прозор, Каиш ду Содре већ је поплављен,киоск где се продају дуван и ракија претворио се у острво, свет се разбежао са кеја, куд који, шћућурени у вратима неке крчме, преко пута, два мушкарца су пушила. Сигурно су већ попили, замотали своје цигарете, полако, смирено, док су распредали о богзна којим метафизикама, можда о киши која им не дозвољава да крену у живот, ускоро су ишчезли у тами крчме, ако већ треба да чекају, барем ће искористити време зајош по једну чашицу. Неки други човек, одевен у црно, гологлав, изашао је на врата да осмотри небо, а затим је и он нестао, мора да је пришао шанку, До врха, рекао је, наравно, мислећи на чашу, а не на небо, уосталом, крчмар и није био у недоумици. Рикардко Реиш затвори прозор, угаси светло, оде да се извали на сову, уморан, рашири огртач преко колена, слушајућипотмули и једноличан ромор кише, овај ромор је заиста потмуо, имао је право онај ко је то рекао. Није заспао, очи су му широмотворене, умотан у полутаму каосвилена буба у своју чауру, Сам си, нико то не зна, ћути и претварај се, мрмљао је те стихове написане у неко друго доба, и с презрењем или одбациио зато што не изражавају самоћу, већ је само именују, исто ваћи и за ћутање и претварање, јер речи нису кадре ни за шта друго, осим да именују, јер оне нису оно што казују, бити сам, драги господине, то је нешто много више него кад се каже и изговори.

120_1drinking_2

Лисабон је огромна тишина што ромори, ништа више.

Вратио се Рикардо Реиш својим кућним обавезама, средио је одела, кошуље, марамице, чарапе, комад по комад, као да дотерује неку сафијску оду, савлађујући с напором метричку тврдоглавост, овако окачена, ова кравата просто вапи за једним оделом исте боје, али њега тек треба купити. Преко душека који је припадао дона Лујзи, а који свакако није онајисти где је она, још богзна када, изгубила своју невиност, али се зато баш на њему злопатила с последњим дететом, дакле, преко тог душека, на којем се и њен вољени супруг, судија у апелационом суду, борио с душом пре но што ће је испустити, распростро је Рикардо Реиш своје нове чаршаве, који су још мирисали на платно, два вунена ћебета, јорган светле боје, пресвукао је у нове навлаке мали и велики јастук, учинивши то најбоље што је умео, с мушком неспретношћу, ових дана, можда већ сутра, доћи ће Лидија да својим рукама, чаробним већ самим тим што су женске, уклони овај дармар, ту покорну тугу лоше намештених ствари. Рикардо Реиш односи пакете у кухињу, веша пешкире у леденом купатилу, у један бели ормарић који мирише на плесан смешта своје ствари за личну хигијену, већ смо видели да је човек који води рачуна о свом изгледу, из пуког осећања достојанства, коначно, нема више шта да ради, осим да наређа књиге и рукописе на полицу у радној соби, црну и искривљену, и у писаћи сто, расклиматан и црн, сада је у својој кући, зна где су му упоришне тачке, ружа ветрова, север, југ, запад, исток, ко зна, можда наиђе једног дана нека магнетска олуја од које ће ова вусола да полуди.

75cd33a11b8b3bcc9ec45e00b11618cc

…, једино искрено било је то што је рекао, Хоћу да вас пољубим, и то и учинио. Марсенда седи, положила је леву руку у крило, да се цела види, као да је узима за сведока, Рикардо Реиш је такође сео, гледају се, обоје осећају своје тело као огромну шкољку која шуми, тада Марсенда рече, Можда не би требало то да кажем, али очекивала сам да чете ме пољубити. Риакрдо Реиш се наже напред, ухвати је за десну руку, принесе је уснама, напокон проговори, не знам да ли сам вас пољубио из љубави или из очајања, а она одговори, Досад ме још нико није пољубио, зато не умем да правим разлику између љубави и очајања, Али баремзнате шта сте осећали, Осетила сам пољубац као што море сигурно осећа талас, ако ове речи имају икаквог смисла, или, тачније, то је оно што сада осећам, а не малопре, чекао сам вас свих ових дана, питао сам се шта ће се десити ако будете дошли, и ниједном нисам помислио да ће се ствари овако одвијати, тек кад сте ушли овамо схватио сам да би пољубац био једини гест који би имао неког смисла, и кад сам малочас рекаода не знам да ли сам вас пољубио из љубави или из очајања, ако сам у том тренутку и знао шта то значи, сад више не знам, Значи да заправо нисте очајни, или да не осећате љубав према мени, Уверен сам да сваки човек увек воли жену коју љуби, па чак и кад то чини из очајања, Које ви разлоге имате да очајавате, Само једна, ову пустош, човек који може да се служи са обе своје руке а жали се, Али ја се не жалим, само хоћу да кажем да човек мора бити страшно очајан да би рекао једној жени, овако, као ја, хоћу да вас пољубим, Могао је то да каже и из љубави, Из љубави би је пољубио, не би то претходно рекао, Онда значи да ме не волите, Ви сте ми драги, И ви мени, А ипак се нисмо због тога пољубили, То је сасвим сигурно, шта ћемо сад да радимо, пошто се то десило,Седим овде, у вашој кући, пред човеком с којим сам свега трипут у животу разговарала, дошла сам овамо да вас  видим, да с вама попричам и да ме пољубите, све остало ме не занима, Једног дана ће можда морати да нас занима, Можда, једног дана, али не данас, Спремићу вам чај, имам тамо и неке колаче, Помоћи ћу вам, онда ћу морати да идем, могао би отац да се врати у хотел и да пита за мене, Раскомотите се, скините жакет, Добро ми је и овако.

Dominique Issermann

Марсенда је окаснила с одговором, за који дан навршиће се месец дана откако је у овој кући, ако је веровати њеним сопственим речима,први пут у животу добила пољубац, а ипак, чак ни то дубоко и силно узбуђење, које је из корена потресло њена чула и сваку жилицу, није је подстакло да, чим стигне кући, напише два-три ретка, па макар њима брижљиво прикрила своја осећања, издајући се можда с две речи сувише примакнуте, у часу кад дрхтава рука није у стању да држи потребно растојање. Толико је дуго оклевала с одговором, и шта сад хоће да саопшти овим писмом. Рикардо Реиш држи коверат у руци, није га отворио, спустио га је на ноћни сточић, …..Ипак, ако сад не отвориписмо, ножда га никад неће ни отворити, рећи ће, слагавши, ако га неко упита, да га није примио, сигруно се изгубило на дугом путу између Коимбре и Лисабона, испало је гласнику из торбе док је прелазио преко неке ветровите ледине, јашући у галопу и дувајући у рог, Коверат је био љубичаст, рећи ће Марсенда, нема баш много писама те боје, Ах, е па онда, ако није пало међу цвеће, где би га било немогуће разазнати, можда ће га неко пронаћи и послати, има поштеног света који није кадар да задржи ништа то је туђе, Али до дана данашњег није стигло, можда га је неко отворио и прочитао, није њему упућено, али су можда речи тамо написане говориле управо оно што је  њему било неоходно да чује, па сад носи писмо у џепу, куд год да крене, и чита га, с времена на време, оно му је једина утеха, То би ме зачудило, одговорила би нам Марсенда, јер писмо не говори о тим стварима, А мени је баш тако изгледало, зато сам толико и одуговлачио да га отворим, каже Рикардо Реиш. Сео је на ивицу кревета да прочита, Пријатељу мој, …..Писмо се завршавало с неколико пријатељских речи, до скорог виђења, пријатељу мој, јавићу вам се чим стигнем. Да је остало изгубљено тамо, на цветним пољима, да га је ветар одувао као неку огромну опалу латицу, могао би Рикардо Реиш овога часа, наслоњен на јастук, да пусти машти на вољу, шта ли је рекла, шта није рекла, и замишљао би све најлепште, као што увек чинимо кад смо нечега жељни. Склопио је очи, помислио, Хоћу да спавам, наваљивао тихим гласом, Спавај, као да покушава да самог себе хипнотише, Хајде, спавај, спавај, и даље је држао писмо у укоченим прстима, и да би то ругање којим је тобоже обмањивао себе изгледало уверљиво, испустио га је, сад је задремао, једна немирна бора усекла му се у чело, знак да није стварно заспао, капци подрхтавају, не вреди, ништа од тога није истина. Подигао је писмо са пода, врати га у коверат, сакрио међу књиге, али не сме да заборави да потражи неко безбедније место, ових дана доћи ће Лидија да чисти, наићи ће на писмо, а онда, руку на срце, она неа никаква права, ако долази овамо то је зато што жели, а не зато што ја то тражим, али дај Боже да не престане да долази, шта би још хтео Рикардо Реиш, незахвалан човек, једна жена му се добровољно увукла у кревет, тако да не мора да цуња около, ризикујући да навуче неку болештину, неки људи баш имају среће, а овај се при том још и жали само зато што није примио од Марсенде љубавно писмо, не треба заборавити да су сва љубавна писма смешна, тако барем пишемо кад нам смрт већ куца на врата, кда наједном постане јасно да је истински смешто управо то што никад нисмо примили ниједно љубавно писмо.

 

b6b534a49ba9505a8c74287b67420aa3

 

***

Значајно је бити жив, Драги мој Реиш, будите опрезни с речима, жива је ваша Лидија, жива је ваша Марсенда, а ви не знате ништа о њима, нити бисте ишта знали чак и кад би оне покушале да вам кажу, зид који одваја живе једне од других није мање непробојан од онога који дели живе од мртвих.

***

2536

Vladislav Petković Dis (1880-1917) – G.

Hodi. Ostavi sve što je za nama.

Neka naš susret pokrije minute,

Velike misli po kojima ćute,

Gde život ide ko` jesen granama.

 

Ponoć i sunce odjek su menama.

Zavoli sebe kroz nesreće krute

I mene s njima. Nek lepoti pute

Pokaže mladost dok je još sa nama.

 

Osmehom dušu i rane zakloni,

Zapali čula. Neka srce tako

Pređe u usne k`o vetar u zvuke.

 

Nek` trenut ovaj i bol što nas goni

Rasklopi nebo i utuli pak`o:

Poljubac, k`o smrt, ne vidi jauke.

Charles Brooks

Стеван Раичковић – КАО НИКАДА ВИШЕ

Блажене далеке куће

Што тонете у мрак, у равницу, у кише,

Изгледате у ово вече као да вас свануће

Неће походити никада више.

 

Никада више, о никада,

Ни црвенкаста лоза што вам се низ зид спушта

Као да се неће зажарити у сунцу које пада

Незнано и у шта.

 

Као да заувек из света нестајете

Зелени торњеви црквица и сутонске тополе

Јер причиња се да неће више бити ни птица да на вас слете

Ни оних што се у вама моле.

 

Девојке у кишној башти

И црне жене што зурите у ову ноћ са прага:

Као да из живота одлазите и настањујете се у машти

Оних што су прошли покрај вас без трага.

 

Као да ће се све у даљини са незнаном слити

Увијено у таму, закуцано капима кише,

Па се из ове ноћи неће имати куда ни вратити

Никада више.

 

1c41b05b69496226579519b16110afc5

Dr Ričard Karlson – NE GUBITE ŽIVCE ZBOG MALIH STVARI (1-65)

„U ovoj knjizi ću vas uputiti u posebne strategije koje će vam pomoći da se lakše snalazite u životu i koje možete početi odmah da primenjujete. Strategije u koje ćete se uputiti, godinama su se pokazivale kao najuspešnije za klijente i čitaoce. One su postale osnova mog životnog stila: linija manjeg otpora.“

Najveće otkriće moje generacije jeste da ljudsko biće može da menja svoj život menjajući svoj stav.

Vilijam Džejms

1. Ne gubite živce zbog malih stvari
b) Sve male stvari su – male stvari.
2. Pomirite se sa svojom nesavršenošću
Umesto da budemo zadovoljni i zahvalni za ono što imamo, mi smo zaokupljeni onim što nam nedostaje i želimo to da ispravimo. Kad sm usredsređeni na to što nije u redu, postajemo nezadovoljni.
Kako eliminišete vašu potrebu za perfekcijom u svim oblastima vašeg života, počećete da otkrivate savršenstvo u samom životu.
3. Odbacite ideju da ljubazni, opušteni ljudi ne mogu da budu veoma uspešni
Strepnja oduzima veliku količinu energije i odstranjuje kreativnost i motivaciju iz našeg života. Kada ste uplašeni ili zbunjeni, vi bukvalno umrtvljujete svoje najveće potencijale i sposobnost uživanja.
4. Budite svesni evekta „lavine“ u vašem razmišljanju
Jedna misao vodi ka drugoj misli – i tako dalje u nedogled. Na taj način, vaša uznemirenost postaje neizdrživa.
Zaustavite vaš tok misli pre nego što počnu da se nižu jedna za drugom.  …umesto opterećivanja predstojećim dnevnim obavezama, recite sebi: „Uh, opet počinjem“, i tosvesno uništite u korenu.
Zapišite to čega ste se setili i nastavite da radite šta ste do tada radili.
5. Postanite saosećajniji
Majka Tereza: „Ne možemo da učinimo velika dela na ovoj zemlji. Možemo da učinimo samo mala dela sa velikom ljubavlju.“
Namera i akcija: Namera predstavlja otvaranje vašeg srca drugima. Akcija predstavlja jednostavno „ono što činite u vezi sa tim.“ (mali prilozi, posvetiti vreme nekome bliskom, nasmešiti se prolazniku..)
6. Kada umrete, za vama će ostati neobavljeni poslovi
Bez obzira na to ko ste i čime se bavite, zapamtite da ništa nije važnije od vaše sreće, unutrašnjeg mira i vaših bližnjih. Ako ste opsednuti time da skinete sve obaveze sa dnevnog reda, nikada se nećete u potpunosti dobro osećati! U suštini, skoro sve može dačeka. Ako se usredsrednite na svoj posao, sv ećete završiti u predviđeno vreme.
7. Ne upadajte u reč sagovorniku i ne završavajte njegove rečenice
A kako uistinu i možete da slušate šta neko govori kada vi govorite umesto njega? Ljudi sa kojima komunicirate biće opušteniji kada osete da ih pažljivo slušate.
8. Uradite nešto lepo za nekoga – i nemojte nikome govoriti o tome
Uvek se osećate dobro kada dajete drugima.Umesto da razblažujete pozitivna osećanja govoreći drugima o vašoj dobroti, zadržite to za sebe i dobićete sva pozitivna osećanja.
9. Prepustite slavu drugima
Umesto da upadate u reč drugima, govoreći: „Ja sam jednom uradio istu stvar“, ili „Pogodi šta sam danas radio“, ugrizite se za jezik i shvatite šta se dešava. Samo recite: „To je divno“, ili „Molim te,ispričajmi još o tome“, i ostanite pri tome. Sagovornik će se mnogo bolje osećati. I vi ćete se osećati opuštenijim, jer nećete sedeti a ivici stolice,čakajući nestrpljivo na svoj red.
10.  Naučite da živite u sadašnjosti
Mark Tven: „ Prošao sam neke strašne stvari u svom životu, od kojih su se neke zaista dogodile.“
Džon Lenon: „Život je ono što se dešava dok ste zauzeti praveći druge planove.“
Sadašnjost je jedino vreme kojim raspolažemo, i nad kojimimamo kontrolu. Vežbajte da držite pažnju na sadašnjem trenutku (ovde i sada). Trud e vam se višestruko isplatiti.
11. Zamislite da su svi, osim vas, prosvetljeni
 Možete da budete iznenađeni kako je ovo lako i zabavno. Sve što zapravo radite je menjanje vaše percepcije od „Zašto oni to rade?“ do „Čemu pokušavaju da me nauče?“ Bacite pogled na sve te prosvetljene ljude. Ljudi koje srećete su tu da bi vas nečem naučili. Možda će vas nervozni šovfer ili neučtivi tinejdžer naučiti strpljenju, panker je možda tu da bi vas naučio da budete manje kritički rasploženi. Vaš posao je da utvrdite čemu ljudi u vašem životu pokušavaju da vas nauče. A kad jednom budete otkrili čemu neko pokušava da vas nauči, lakše ćete se osloboditi svojih frustracija.
12. Dozvolite da drugi budu „u pravu“
 To ne znači da treba da pređet u drugu krajnost – ponekad zaista treba da budete ili želite da budete u pravu. Ne treba da žrtvujete svoje najdublje filozofske istine ili najiskrenija osećanja, ali , od danas, dopustite da drugi budu u pravu! Otkrićete radost u učešću i svedočenju o sreći drugih ljudi, što je mnogo korisnije od borbe između vaših ega.
Prestanite da ispravljate. Koliko god da je teđko da se ova navika promeni, vredna je truda. Kada neko kaže: „Ja zaista mislimda je važno…“ ili bilo koju od stotine drugih formulacija, jednostavno dopustite da njihova izjava ostane takva. Ljudi će se manje braniti i biće ljubazniji.
13. Postanite strpljiviji
Strpljenje je neophodno za unutrašnji mir. Što ste više strpljivi, lakše ćete prihvatitistvari kakve jesu, umesto da insistirate da život bude upravo onakav kakav biste želelei.
Strpljenje takođe uključuje shvatanje nevinosti drugih ljudi.  Primer: U mnogim trenucima dok sam pisao ovu knjigu,  naša četvorogodišnja ćerka je ulazila u radnu sobu i prekidala me u poslu, što može biti veomapogubno za pisca. Ono što sam naučio da radim (uglavnom) jeste da shvatim nevinost njenog ponašanja, umesto da se usredsredim na potencijalne implikacije njenog prekidanja (Neću završiti posao, izgubiću tok misli, ..itd). Podsećao sams ebe zašto je doalzila da me vidi – zato što me voli a ne zato što se zaverila protiv mog posla.Kada shvatim nevinost, odmah me obuzme osećanje strpljenja i moja pažnja je usredsređena na taj trenutak. 
Ako pogledate dovoljno duboko, skoro uvek možete da sagledate nevinost drugih ljudi, čak i u potencijalno frustrirajućim situacijama.  Kada to shvatite, postaćete strpljivija i miroljubivija osoba. I na neki čudan način, počećete da uživate u mnogim trenucima koji su vas ranije nervirali.
14. Stvorite „periode vežabanja strpljenja“
Možete početi sa pet minuta i izgraditi svojusposobnost za strpljenjepreko tog vremena. Počnite govoreći sebi: „Dobro, u sledećih pet minuta neću sebi da dozvolim da me bilo šta iznervira ili uznemiri. Biću strpljiv.“ Vaša namera da budete strpljivi odmah jača vašu sposobnost, posebno ako znate da je to samo za kratko vrem. Strpljenje je jedna od onih posebnih osobina gde uspeh sam sebe nagrađuje. Kad jednom savladate kratke vremenske periode  pet minuta uspešnog strpljenja – počećete da uviđate da ste zaista stekli sposobnost da budete strpljivi, čak i na duže vreme. Vremenom ćete možda čak i postati strpljiva osoba.
15. Prvi pokažite ljubav
Tvrdoglavo čekamo da neko drugi priđe nama – verujući da je to jedini način na koji možemo da zaborvimo ili ponovo uspostavimo prijateljstvo ili porodične odnose. Kada ne zaboravljamo svoj bes, „male stvari“ pretvaramo u zaista „velike stvari“. Verujemo da su naši stavovi važniji od naše sreće. I tada nismo u pravu.
16. Pitajte se „da li će to biti važno kroz godinu dana?“
Bez obzira da li je to svađa sa bračnim partnerom, detetom ili šefom, greška, izgubljena prilika, izgubljen novčanik, loši odnosi naposlu, ili iskrivljen članak, za godinu dana za te stvari nećete mariti. Iako ova jednostavna igra neće rešiti sve vaše probleme, može da vam pruži potrebnu perspektivu.
17. Predajte se pred činjenicom da život nije fer
Jedna moja prijateljica me je, u toku razgovora koji smo vodili o nepravdama života, upitala: „Ko je rekao da će život biti fer, ili da se ikada mislilo da će biti fer?“ Jedna od grešaka kojumnogi od nas prave jeste dasažaljevamo sebe, ili druge, misleći daživot treba da bude, ili da  će jednoga dana biti fer. Nije i neće nikada biti.  Prihvatanje ove činjenice nas drži dalje od osećaja samosažaljenja, ohrabrujući nas da damo od sebe najbolje što možemo.
18. Dozvolite sebi da se dosađujete
Pošto smo završili naš prvi zajednički dan, pitao sam terapeuta-instruktora: „Šta  ovde može da se radi uveče?“ Odgovorio mi je: „Ono što bih ja voleo da ti uradiš jeste da dozvoliš sebi da se dosađuješ. Ne radi ništa. To je deo tvog treninga. Akko dozvolite sebi da se dosađujete, čak i na sat vremena – ili manje – i ne suprotstavljate se tome, osećanje dosade će biti zamenjeno osećanjem mira. I posle malo vežbe, naučićete da se opustite.“ Ne postoji posebna tehnika, osim jednostavno svesno ništa ne raditi. Sedeti mirno, možda gledati kroz prozor i biti svestan misli i osećanja. U početku će vam mžda biti malo nelagodno, ali svakog dana će biti sve lakše. Isplatiće se višestruko. Lepota nedelanja je u tome što vas uči da razbistrite um i da se opustite.
19. Smanjite svoju toleranciju prema stresu
Postoji neprikosnoveno pravilo u našem emotivnom okruženju koje glasi otprilike ovako: Naš trenutni nivo stresa će biti upravo srazmeran našoj toleranciji prema stresu. Primetićete da će ljudi koji kaž: „Mogu da podnesem mnoge stresove“ uvek i biti pod velikim brojem tih istih stresova! Zato treba na vreme da primetite stres,mnogo pre nego što izgubite kontrolu nad njim. Kada osećate da ste izgubili kontrolu i da ste ozlojeđeni zbog svih stvari koje treba da uradite, umesto da zasučete rukave i prionete na posao, bolja strategija je opustiti se, udahnuti nekoliko puta duboko, i otići u kratku šetnju.
20.  Jednom nedeljno napišite iskreno pismo
Svrha pisma je izraziti ljubav i zahvalnost. Ne samo da pisanje i slanje ovakve poruke usmerava vašu pažnju na ono što je dobro u životu, već će osoba koja je primi, po svoj prilci, biti veoma dirnuta i zahvalna. Čak i da nemate kome da pišete, ne odustajte, već napišite pismo nekome koga ne znate – možda čak nekom piscu koji nije ni živ, a čijem delu se divite. Deo vrednosti pisma je u tome što razmišljate u pravcu zahvalnosti.
21. Zamislite da ste na sopstvenoj sahrani
Treba da nas podseti šta je ajvažnije u životu. Dozvoljava vam da se osvrnete navaš život dok još imate šansu da napravite neke važne promene.
22. Život nije trka
Nikada nisam sreo čoveka kome se nikada nije desilo da je sitnice reokrenuo u velike hitne slučajevae. Da biste postali smireniji, prvi korak je priznati da u većini slučajeva sami stvaramo alarmantne situacije.
23.  Eksperimentišite sa plamenom podsvesti
Držati problem u glavi a da ga aktivno ne analiziramo – znači prepustiti našem umu da reši neki problem dok smo mi, u sadašnjem trenutku, zauzeti nečim drugim. Kaš kao što pravimo supu ili sos, misli i ideje moramo da ostavimo da se dobro ukrčkaju.
24. Svaki dan se nekome zahvalite
To može biti bilo ko – neko ko je pridržao otvorena vrata za vas, lekar koji vam je spasao život…
25. Osmehnite se nepoznatima, pogledajte u njihove oči i recite „zdravo“
26. Odvojite svakog dana vreme za sebe
Bez obzira da li je to deset minuta meditacije ili joge, boravak u prirodi ili zaključavanje vrata od kupatila, ti trenuci su važan deo života. oput većine ljudi, svaki dan idem kolima na posao i isto tako se vraćam kući. Kako se približavam putu kući, zaustavim auto. Postoji jedno prijatno mesto gde mogu da provedem minut-dva u posmatranju panorame ili da jednostavno žmurim i duboko dišem.
27. Posmatrajte ljude i kao decu i kao stogodišnjake
Pomislite nanekoga ko vas zaista iritira – pokušajte da zamislite tu osobu kao bespomoćno detence, a zatim kao staru osobu. Ova tehnika daje nove prespektive i razvija samilost.
28. Prvo istražite pa shvatite.
Znači da postanete zainteresovaniji da vi shvatite druge, a menje zahtevate da oni shvate vas.Kada shvatite odakle ljudi dolaze, šta pokušavaju da kažu, šta im je važno, itd…sve ostalo doalzi prirodno, bez nekog većeg truda. Ovo je filozofija uspešne komunikacije.
29. Postanite bolji slušalac
Saslušajte čitavu misao sagovornika – usporavajući svoje izlaganje u toku razgovora i postajući bolji slušalac, postajete uistinu staložena ličnost.
30. Mudro birajte svoje bitke
Mnogi ljudi se raspravljaju i bore za nevažne stvari, pretvarajući život u seriju bitki za „male stvari“. Da li je vaš izbor bioskopa ili restorana toliko važan da se zbog toga treba raspravljati? Da li mala ogrebotina na automobilu zavređuje vaše nerviranje? Da li sa svojom porodicom treba za večerom da žučno raspravljate zašto komšija uporno parkira auto ispod vašeg prozora? Na ove i mnoge druge „male stvari“ mnogi protraće svoj život. Pogledajte svoj spisak.
31. Postanite svesni svojih raspoloženja i ne dozvolite da vas preplave ona najlošija
Kada ste dobro raspoloženi, život izgleda sjajno. Ali kada ste loše raspoloženi, život izgleda neverovatno težak i ozbiljan. U ovome je zamka: ljudi ne shvataju da se njihovo raspoloženje stalno menja. U zavisnosti od raspoloženja,doživljavamo identične životne okolnosti – s kim smo u braku, gde radimo, kakav automobil vozimo – na ptopuno drugačiji način. Treba da naučimo da preispitujemo sopstvene misli. Podsetite se: „Naravno da sam frustriran (depresivan, ljut), ja sam loše raspoložen. Tada se uvek loše osećam.“ Kada ste loše volje ne treba analizirati sopstveni život – to je ravno emotivnom samoubistvu. Sledeći put kada budete loše volje iz bilo kog razloga,recite sebi: „I to će proći.“ I proći će.
32. Život je test. Samo test
Jedna od mojih omiljenih izreka glasi: „Život je test. Samo test. Da je ovo pravi život, ne bi vam govorili gde da idete i šta da radite.“ Uvek kada razmišljam o ovoj dosetki, ona me podseti da ne shvatam život suviše ozbiljno. Kada gledate na život i njegove mnogobrojne izazove kao na test, ili niz testova, uviđate da je sve sa čime se suočavate šansa za napredovanje – u smislu da se izdignete iznad stvari koje predstavljaju izazov.
Da li možete da redefinišete stvar sa kojom se suočavate, da napravite od „problema“ test? Zapitajte se: „Zašto mi se ovo dešava? Kako bi bilo da ovo shvatim kao neku vrstu testa?2
33. Pohvala i pokuda su iste
Naljutimo se, povređeni smo ili frustrirani kada ljudi odbiju naše ideje, kažu nam ne, ili se ne neki drugi način ne slože sa nama. Što pre prihvatimo neizbežnu činjenicu da ne možemo da se saglasimo sa svim ljudima koje upoznamo, život će nam biti lakši. Umesto da budete odbačeni, podsetite se:“Evo ga ponovo. To je u redu.“ Naučite da budete prijatno iznenađeni, čak zahvalni kada dobijete saglasnost kojoj se niste nadali. Napred-nazad,dobro-loše, odobrenje-neslaganje  deo je svačijeg života.
34. Budite ljubazni
Uspešan način da osetite radost davanja a da pri tome ne očekujete ništa za uzvrat.
35. Ne izvodite zaključke na osnovu ponašanja
Ova taktika znači da treba ljudima dati priliku. To ne znači da držimo glavu u pestku, pretvarajući se da je sve sjajno, dozvoljavajući da drugi „gaze po nama“ , ili da opravdavamo njihovo loše ponašanje. Kada se vaš partner ili blizak prijatelj povuče u sebe, treba da shvatite da to ne znači da vas manje voli ili da ne želi da bude voljen. Nemojte prosuđivati o ljudima na osnovu njihovih trenutnih ponašanja. 
36. Uočite nevinost
Treba da naučimo da nas manje dotiče ono što ljudi rade. Stavimo se u njihovu kožu i prepoznajmo odsustvo zlonamernosti u njihvoom ponašanju. Kada uočite nevinsot, svari koje su vas uvek nerviraleviše vas neće doticati.
37. Bolje je biti ljubazan nego uvek u pravu
Nemoguće je osećati se bolje na štetu nekog drugog. Svaki put kada se oduprete iskušenju da „budete u pravu“, i umesto toga izaberete ljubaznost, osećaćete se prijatno. Ne kažem da ne treba da budete u pravu i da ne stojite iza stavova u koje verujete – već da je cena upornog insistiranja – vaš unutarnji mir.
38. Izaberite tri osobe i recite im da ih volite
Autor Stefan Levin je postavio sledeće pitanje: „Ako vam je ostao samo još jedan sat života i možete da obavite samo jedan telefonski pziv – koga biste zvali, šta biste rekli i zašto čekate?“
39. Budite skromni
Skromnost i unutarnji mir idu ruku pod ruku. Dokazivanje je opasna zamka. A što se manje trudite da dobijete odobrenje i pohvale, zapravo se više potvrđujete. Mnogi ljudi vole takvu ličnost koja nema potrebu da se hvali, koja koristi svoje srce a ne ego. Vežba: Sledeći put kada budete imali priliku da se hvalite, odolite iskušenju.
40. Kada ste u nedoumici na koga je red da izbaci smeće, učinite to vi
To je sažetak „malih stvari“. Lakše je uraditi nego zanovetati i praviti problem oko banalnih stvari kao što je bacanje smeća. 
41. Izbegavajte „štit od atmosferskih uticaja“
U osnovi, „štit od atmosferskih uticaja“ znači da ste na oprezu u pogledu toga šta treba da se popravi ili promeni. Umesto da cenimo svoje veze i svoj život, mi stalno tragamo za nedostacima. Nikada ništa nije dovoljno dobro. Kada želite da promenite nekoga, to ne govori ništa o toj osobi – ali definiše vas kao nekoga kome je potrebno da bude kritičan.  Ono što treba da uradite jeste da izbrišete popravljanje kao lošu ideju – što manje budete pokušavali da promenite svog partnera ili svoje prijatelje, shvatićete koliko vam jeu stvari život dobar.
42. Svakog dana posvetite trenutak razmišljanja o nekom kome možete da poklonite ljubav
Setite se izreke: „Jedna jabuka dnevno pomaže zdravlju.“ Ljubavni ekvivalent bi mogao da glasi: „Svakodnevno razmišljanje o nekome koga volite, odstranjuje vašu ozlojeđenost.“ Svesno sam počeo da mislim na ljude koje volim kada sam shvtio koliko često uhvatim sebe kako razmišljam o suprotnom – o ljudima koji me iritiraju. Na ovaj način se  umesto negativnom, punimo pozitivnom energijom.
43. Postanite antropolog
Antropologija je nauka koja se bavi čovekom i njegovim poreklom. U okviru ove strategije zanči „biti zainteresovan, bez osude, za način na koji su drugi ljudi zabarali da žive i da se ponašaju“. Na taj način postajete saosećajniji, strpljivji i manje iritirani ponašanjem drugih ljudi.  Kada se neko ponaša na način koji je vama čudan, uemsto da reagujete uobičajeno sao „Ne mogu da verujem da bi oni to uradili“, vi recite nešto kao: „To mora da je način na koji ona vidi svet. Interesantno.“ Pri tom morate biti iskreni – tanka je linija između „biti interesantan“ i biti arogantan, ako potajno verujete da je vaš način ispravniji. Kada vas interesuju i druga mišljenja, to ne znači da ih vi automatski podržavate. Ja sigurno ne bih izabrao pank stil kao stil življenja, niti bih ga predložio nekom drugom. Međutim, nije moje da osužujem. Jedno od glavnih pravila za srećan život jesteda osuđivanje drugih oduzima mnogo energije, i udaljava vas od sreće koju želite.
44. Shvatite različitosti (odvojene realnosti)
Akos te putovali u inostranstvo ili gledali putopise, svesni ste ogromne razlike među kulturama. Pravilo odvojenih realnosti govori o tome da su razlike među pojedincima i njihovom načinu posmatranja sveta takođe ogromne. Kada očekujemo da vidimo stvari različito, kada prihvatimo da će drugi postupati drugačije i reagovati drugačije na istu stvar, razumevanje koje imamo za sebe i za druge drastično raste.
45. Budite korisni
Razviti sopstvene rituale pomaganja – skupljanje smeća, pridržavanje vrata, poseta staračnkom domu, pomaganje starima, ili čišćenje snega ispred ulaza u zgradu. Zabavno je posle imati ličnu satisfakciju, a dajete drugima dobar primer. Svi dobijaju.
46. Svakog dana racite bar jednoj osobi šta vam se kod nje dopada, čemu se divite i šta cenite
Izrazite glasno svoja pozitivna osećanja prema drugim ljudima. Čak i kompliment od nepoznate osobe, ako je iskren, čini da se čovek oseti prijatno. To je gest ljubaznosti koji znači da su vaše  misli usmerene ka onom što je dobro kod nekoga. 
47. Borite se protiv sopstvenih ograničenja
Naši umovi su moćni instrumenti. Kada odlučimo da je nešto van našemoći, veoma je teško probiti prepreku koju smo sami stvorili.  Potrebno je uloviti sebe u trenutku negativne autosugestije – ubeđivanja sebe u sopstvena ograničenja. Na primer, umesto „Ja uvek kasnim (ja uvek to radim)“ , treba govoriti  „To je smešno, nikada to ne radim.“. Kada govorimo u korist svojih ograničenja, vrlo često se razočaramo u sebe.
48. Zapamtite da u svemu postoji Božije proviđenje
Činjenica da ne možemo da vidimo lepotu u svemu, ne govori o tome da nje zaista tu i nema. To zapravo znači da nismo dovoljno pažljivo posmatrali ili da nismo dovoljno širokih vidika da bi je sagledali.
49. Odolite izazovu da kritikujete
Kritikovanje, poput zaklinjanja, zapravo nije ništa drugo nego loša navika. To je nešto što smo navikli da radimo – daje nam utisak da nešto radimo i otvara temu za razgovor. Ako samo za trenutak obratite pažnju kako se zaista osećate odmah pošto ste izrekli kritiku, primetićete da ste pomalo posramljeni, skoro kao da ste vi taj kome je kritika upućena. Rešenje je da ulovite sebe u trenutku kada se kritički ponašate – „Eto, ponovo to radim.“ 
50. Ispišite svojih pet najtvrdoglavijih stavova i pokušajte da ih ublažite
Naša objektivnost je često pomućena našim sopstvenim rigidnim uverenjima – ako ublažimo takve stavove, to ne znači da smo slabog karaktera, nego upravo suprotno. To nas čini jačim. 
Evo nekoliko primera mojih klijenata: „Ljudi koji nisu pod stresom su lenji.“, „Onako kako ja radim je jedino ispravno.“ „Ljudi nisu dobri slušaoci.“ „Žene troše previše novca.“ „Deca zadaju mngoo problema.“ “ Poslovni ljudi ne mare ni za šta drugo sem za novac.“, itd.
51.Uvažite kritiku na sopstveni račun
Vrlo često smo imobilisani i najmanjom kritikom. Svatimo je kao neki alarm, i branimo se kao da smo usred neke bitke. Ali ima puno situacija kada jednostavno prihvatanje kritike dezaktivira situaciju, zadovoljava čovekovu potrebu da izrazi svoje mišljenje, nudi vam šansu da naučite nešto o sebi uviđajući zrnce istine u gledištu drugih, i, možda najvažnije, to omogućava da ostanete smireni. Slaganje sa kritikom se ponekad jednostavno više isplati. 
52. Potražite zrnce istine u mišljenju drugih
Kada vam sledećiput neko izloži svoje mišljenje, umesto da to sudite i kritikujete, vidite da li možete da pronađete zrnce istine u tome što ta osoba govori. Kada sudite nekome ili njegovom mišljenju, to zaista ništa ne govori o toj osobi, ali govori o vama i vašoj potrebi da osuđujete. Na ovaj način bolje ćete razumeti ljude so kojima ste ranije bili u konfliktu, druge će privući vaša pozitivna energija i osećaćete se bolje.
53. Posmatrajte čašu kao da je već razbijena
Ovo je budistično učenje čija je suština da je život stalna promena – sve ima svoj početak i kraj. Čaša će se kad tad razbiti. Ideja ove stategije nije da postanete pasivni iapatični, već da prihvatite stvari takve kakve jesu. Kada se vaša omiljena šolja zaista razbije, umesto da se iznervirate i osećate pogođenim, vi ćete reći „Ah, eno je, ode.“  Umesto da budete zatečeni kada se nešto uništi, vi ste zahvalni za vreme koje ste imali uživajući u toj stvari.
54. Shvatite izreku „Gde god krenuli – tu ste i vi“
Ovo je naslov odlčne knjige Džona Kabata Zina. Znači – gde god krenuli, sve svoje nosite sa sobom. Značaj ove izreke je tome što može da vas nauči da prestanete stalno da želite da budete na nekom drugom mestu i mislite da biste bili srećniji i zadovoljniji tamo, ili sa drugom osobom, ili na drugom radnom mestu.. Životom, kao i automobilom, upravlja se iz unutrašnjosti prema spolja a ne obrnuto.
Neko me je jednom priliko mpitao :“Kakvi su ljudi u Kaliforniji?“, na šta sam uzvratio pitanjem: „Kakvi su ljudi kod vas?“ „Sebični i pohlepni“, odgovori je. „Verovatno biste i ljude iz Kalifornije okarakterisali kao sebične i pohlepne“, i to je bio moj konačan odgovor.
55. Udahnite pre nego što progovorite
Ova jednostavna tehnika imala je neverovatne rezultate kod svih ljudi koje znam i koji su je probali. Sve što treba da uradite jeste da napravite pauzu i udahnete, nakon što je sagovornik završio svoju misao. U početku će vam taj vremenski prostor između vaših glasova izgledati kao večnost, ali u stvarnosti on zapravo iznosi samo delć sekunde.  Veći deo svog života proveo sam čekajući da na mene dođe red da govorim -ačini se da rzgovor ponekad više liči na stoni tenis – mehaničko prebacivanje loptice preko mreže. Ako ste bar malo kao ja, bićete prijatno iznenađeni rezultatima ove strategje. Često ćete prvi put nekomo pružiti osećaj da je saslušan. 
56. Budite zahvalni kad se dobro osećate i dostojanstveni kаd ste loše raspoloženi
Najsrećnija osoba na svetu nije uvek srećna. Zapravo, svi ljudi imaju svoje trenutke lošeg raspoloženja. Razlika je u tome kako se ljudi bore sa promenljivim raspoloženjima.Srećni ljudi prihvataju neumitnost promene raspoloženja -za njih je to u redu, tako stvari stoje. Umesto da se suprotstave svojim osećanjima i paniče samo zato što su loše volje, oni prihvataju takvo stanje znajući da će i to proći. Jedna od najsrećnijih osoba kojuzanm je takoe neko ko je vrlo često loše raspoložen. Razlika je u tome što se on saživeo sa svojim mranimraspoloženjima i kao da ne mari što je sada tako, jer zna da će u dogledno vreme ponovo biti srećan. Za njega to nije ništa specijalno.  Znajte, ukoliko se ne suprotstavljate, loše raspoloženje će proći podjednako sigurno kao što će i sunce uveče da zađe.
57. Postanite manje agresivan vozač
Postoje tri odlična razloga za to: 1. Kada ste agresivni, dovodite sebe i druge u opasnost. 2. Agresivna vožnja je vrlo stresna.  3. Takvom vožnjom nećete uštedeti vreme, niti brže stići tamo gde ste nameravali.
Ako vozite, jedan deo života ćete svakako provesti u automobilu. Te trenutke možete da provedete u stresu, il da ih mudro iskoristite. Pokušajte da vožnju ne shvatite samo kao način da stignete do nekog mesta, već kao šansu da se opustite i razmišljate. U kolima imam neke kasete sa svojom omiljenom muzikom koje mi pomažu da se opustim.
58. Opustite se
Mnogi od nas odlažu opuštanje sve dok ne završe sve poslove sa spiska koji su napravili. Naravno, listi nema kraja. Korisno je misliti da je opuštanje osobina srca koje se postiće regularnom procedurom, nego da je to nešto rezervisano za kasnije. Opustite se sada.  Podsetite se da imate izbora u tome kako ćete reagovati na život.
59. Budite humani, pomozite
60. Ublažite svoju melodramu
Mnogi ljudi život shvataju kao melodramu – „ekstravagantni pozorišni komad gde preovlađuju radnja i zaplet“. Mi preuveličavamo stvari i zbog malih stvari podižemo galamu. Takođe zaboravljamo da mi sami sebi komplikujemo život.  Sledeći put kad osetite da ste pod stresom, recite sebi „Eto, oet to radim. Moja sapunska opera počinje.“ To će vam pomoći da se opustite i nasmejete samom sebi, melodrama se tako ublažava.
61. Čitajte članke i knjige koje zastupaju potpuno drugačija gledišta od vaših i pokušajte nešto da naučite
Formiramo mišljenja i provodimo čitav život vrednujući ono za šta verujemo da je istinito. To zatvara naša srca i umove prema svemu, osim prema sopstvenom gledištu i vodi ka unutrašnjem stresu. Zaboravljamo da smo svi jednako ubeđeni da je način na koji mi posmatramo svet jedini ispravan. Dakle, možemi ili da se zatvorimo i postanemo još tvrdoglaviji, ili da pokušamo da naučimo nešto novo! Nema potrebe da menjate svoja ubeđenja. Sve što radite je da širite svoje vidike i otvarate se za nove idje. Bićete opušteniji, jer ćete početi da osećate logiku tuđih gledišta. 
62. Ne radite dve stvari u isto vreme
Kad radite previše stvari odjednom (pričanje telfona uz proveravanje večere, npr., razgovaranje sa nekim uz razmišljanje o drugim stvarima, itd.), nemoguće je da budete potpuno skocentrisani.Ne samo da gubite na potencijalnom uživanju u onome što radite, već postajete daleko manej usredsređeni i uspešni. Pokušajte da izaberete termin i naterajte sebe da tada radite samo jednu stvar – pranje sudova, razgovor telefonom, vožnja, razgovor, čitanje. Budite prisuteni u nome što radite. Prvo – uživaćete u tome što radite, drugo – brže ćete završavati svoje obaveze.
63. Izbrojte do deset
Sve što je potrebno da uradite je sledeće: kada osetite da vas hvata bes, duboko udahnite i, dok to radite, recite u sebi broj jedan. Zatim sepotpuno opustite dok izdišete. Ponovite ovaj proces i sa brojem dva, i tako najmanje do deset (ako ste jako besni nastavite do 25). Ono što ovom većbom postižete jeste razbistravanje uma mini verzijom meditacije. Kombinacija brojanja i disanja tako opušta da je skkoro nemoguće ostati ljut kada završite. Vežba je podjednako uspešna u situacijama stresa ili nervoze. Probajte, kada god se loše osećate.
64. Vežbajte da budete u „srcu oluje“
Srce oluje je ona posebna tačka u centru tajvuna koja je mirna, skoro izolovana od razorne aktivnosti. Počnite da vežbate sa bezazlenim scenarijima – porodična okupljanja, rođendani, kokteli – obećajte sebi da ćete biti jedina osoba u prostoriji koja će ostati mirna. Možete vežbati disanje, vežbajte pažljivo slušanje..Poenta je da sve to možete da uradite, samo ako svoj um usredsredite na to. Uživaćete više nego ikada. Kada usavršite ovu strategiju u nekim lakšim situacijama, moći ćete je primeniti i na ozbiljnije događaje – konflikte, nesreće, oskudice.
65. Budite fleksibilni pri promeni planova
Nefleksibilnost stvara ogromnu količinu unutrašnjeg stresa i vrlo jeloša po okolinu. Mnogo će vam pomoći ako odmah prihvatite činjenicu da su neki planovi podložni promenama. Treba samo da se zapitate: „Šta je zaista važno?“ Naučio sam da verujem da ću poštovati rokove, ispuniti ciljeve i odgovoriti obavezama i pored činjenice da ću možda mali, ili u potpunosti, morati da korigujem svoje planove.
 
 
 
 NeGubiteZivce

Бранко Миљковић (1934-1961) – ДОК БУДЕШ ПЕВАО

Док будеш певао ко ће

Твоје бреме да носи

Док једини пркосиш

Сиромаштву јасноће

 

У сусрет јетком воћу

И подсмешљивој роси

Док будеш певао ко ће

Твоје бреме да носи

 

Путуј певај пркоси

Само те песма хоће

И ноћ се тобом поноси

Али док певаш ко ће

Твоје бреме да носи

 

 

1